Reka Sava Kao Granica Izmedu Srbije I Ug PDF

Miloš Ivanović*
Istorijski institut, Beograd

Boris Stojkovski**
Filozofski fakultet, Novi Sad
Reka Sava kao granica između Srbije i Ugarske u

srednjem veku
U radu se razmatra uloga reke Save kao granice između Ugarske i Srbije tokom srednjeg
veka. Akcenat se stavlja na period XIV i XV veka, kada se vode žestoke borbe između
dve države oko oblasti Mačve, koja se naslanjala na reku Savu. Najviše podataka o našoj
temi nalazio u ugarskim poveljama.
Ključne reči: Ugarska, Srbija, Sava, granica, Mačva, Srem, Beograd, Osmanlije.
Tokom srednjeg veka pitanje granica za svaku država imalo je veliki značaj.
Jasno je da one svoju teritoriju nisu mogle omeđiti kako se to danas čini.
Doista valja ukazati da se malo toga može reći o srednjovekovnom shvata-
nju granice.1 Upravo zato su prirodne prepreke kakve su bile reke i planine
često predstavljale granične linije između država. Shodno tome reka Reka
Sava imala je važno mesto u odnosima srednjovekovne Srbije i Ugarske.
Dobro je poznato da prve vesti o Srbima i formiranju njihove države na
Balkanskom poluostrvu donosi spis De administrando imperio, vizantijskog
cara Konstantina VII Porfirogenita. Govoreći o granicama Srbije u 30. po-
glavlju, car pisac samo uopšteno konstatuje da se ona na severu graničila sa
Hrvatskom, a na jugu sa Bugarskom.2 Izvestan oslonac za utvrđivanje prvo-
bitne severne granice Srbije, predstavlja podatak da se grad Soli, današnja
* Rad autora je nastao kao rezultat istraživanja na projektu projekta Ministarstva prosvete i nauke
Republike Srbije: Srednjovekovne srpske zemlje (13–15 vek): Politički, privredni, društveni i pravni procesi
(ev. br. 177029).
** Rad predstavlja fazni rezultat istraživanja za dva projekta: Vojvođanski prostor u kontekstu evrop-
ske istorije (br. 177002) finansiran od strane Ministarstva prosvete i nauke Vlade Republike Srbije i
Srednjovekovna naselja na tlu Vojvodine. Istorijski procesi i događaji, br. Rešenja 114–451–2216/2011, koji
finansira Pokrajinski sekretarijat za nauku Vlade Autonomne pokrajine Vojvodine.
1 Лексикон српског средњег века, (Београд, 1997): 129, с.в. »Граница« (Андрија Веселиновић);
Андрија Веселиновић, Држава српских деспота (Београд, 20062), 101.
2 Византијски извори за историју нараода Југославије II, пр. Божидар Ферјанчић (Београд, 1959),
36.
77
rijeka_sava.indd 77 16.06.2015. 9:29:56

Rijeka Sava u povijesti
Tuzla nalazio u njenom sastаvu.3 Ima mišljenja da se već u prvim vekovi-

ma postojanja teritorija srpske države prostirala na sever sve do reke Save.4
Ukoliko prihvatimo tu hipotezu, to bi značilo da su Ugri, već krajem IX veka
kad su naselili Panoniju, postali susedi srpske države.5 Sudeći i po podaci-
ma Letopisa popa Dukljanina sredinom X veka Sava je navodno predstavljala
granicu između Srbije i Ugarske. Pomenuti pisac je zabeležio da je ugarski
knez Kiš opustošio Bosnu, na šta je srpski vladar Časlav sakupio vojsku i
sukobio se sa njim negde u blizini reke Drine. Pobedu je odneo Časlav, a
tom prilikom poginuo je i sam ugarski velikaš. Saznavši za ishod bitke, Ki-
šova udovica zamolila je ugarskog vladara (kralja kako Dukljanin naziva)
za pomoć kako bi se osvetila za smrt svoga muža. Dobivši ogromnu vojsku
krenula je u pohod i zatekla kneza Časlava u Sremu. Ugri su iznenada noću
napali srpski tabor i zarobili Časlava i sve njegove rođake. Kišova udovica je
naredila da im se svima vežu ruke i noge, a zatim bace u reku Savu.6 Mora
se na ovom mestu imati u vidu da je reč o srednjovekovnom pojmu Srema.
Pošto je Dukljanin smatrao da je Sava predstavljala južnu granicu Ugarske,
izvlači se zaključak da se pomenuta bitka odigrala u ravnicama južno od
reke Save.7 Ove podatke, svakako, treba uzeti sa velikom dozom rezerve
zbog prirode samog izvora, koji je nepouzdan i često vrlo netačan i proizvo-
ljan. Stoga ne možemo tačno utvrditi kuda se prvobitno prostirala granica
između Srbije i Ugarske.
Časlav je ujedno i poslednji pouzdano posvedočeni vladar iz prve srp-
ske vladajuće dinastije. Ostaje nam nepoznato ko je nakon njegove smrti
zavladao Srbijom i kako su se razvijali njeni odnosi sa Ugarskom. Otuda se
ne može pouzdano reći ko je gospodario Sremom 971. kada je vizantijski
car Jovan I Cimiskije uništio Prvo Bugarsko carstvo. Najverovatnijom se čini
mogućnost da je oblast između Save i Dunava pripadala Bugarskoj.8 Samo
nekoliko godina kasnije 976. izbio je ustanak na području današnje Makedo-
nije pod vođstvom Samuila. Njegova država se vremenom proširala i preko
3 Ibid, 58, нап. 201.
4 Историја српског народа I, (Београд, 1981), 145, 147, 152, нап. 29. (С. Ћирковић); Византијски
извори за историју нараода Југославије II, 36, нап. 113.
5 Историја српског народа I, 152–153.
6 Gesta regum Sclavorum I, пр. Драгана Кунчер (Београд, 2009), 90–95.
7 Историја српског народа I, 166 (С. Ћирковић); Михаило Динић, »Средњовековни Срем«, у:
исти, Српске земље у средњем веку (Београд, 1978), 276; Божидар Ферјанчић, »Сирмијум у доба
Византије«, у: Сремска Митровица, ур. Радомир Прица (Сремска Митровица, 1969) 50; Đorđe
Bubalo, Katarina Mitrović i Radmila Radić, Jurisdikcija Katoličke crkve u Sremu (Beograd, 2010), 28.
8 Ферјанчић, »Сирмијум«, 50; Bubalo, Mitrović, Radić, Jurisdikcija Katoličke crkve u Sremu, 28.
78
rijeka_sava.indd 78 16.06.2015. 9:29:56

Miloš Ivanović / Boris Stojkovski · Reka Sava kao granica između Srbije i Ugarske u srednjem veku
Save, obuhvativši i grad Sirmijum. Svi su izgledi da se to nije dogodilo pre

kraja X veka.9 Sama Srbija (Raška) je takođe dospela pod vrhovnu vlast cara
Samuila.10 Propast Samuilove države 1018. izmenila je i političku situaciju
na obalama reke Save. Sam Sirmijum zauzeo je 1018. ili 1019. godine vizan-
tijski vojskovođa Konstantin Diogen.11 Time je za duži vremenski period Vi-
zantija razdvojila Srbiju od Ugarske, koja je takođe odbačena od obala Save.
Okončanje vizantijske vlasti u Sremu, došlo je kao posledica katastrofalnog
poraza koji je kod jermenskog grada Mancikerta doživeo car Roman Dio-
gen 1071. godine. Novonastalu situaciju iskoristio je ugarski kralj Salomon
zauzevši iste godine Sirmijum i Beograd.12 O tome obaveštava Ilustrovana
hronika koja pominje Pečenege koji su kod Beograda prešli upravo reku Sa-
vu.13 Od tog vremena Srem je, sa izvesnim prekidima tokom XII veka, trajno
ostao u rukama Ugarske. Vizantija je u par navrata uspevala da ga se domo-
gne, ali je zaraćene strane najčešće razgraničavala reka Sava.14
Ponovno opadanje vizantijske moći nakon smrti cara Manojla I Komnina
1180. iskoristile su kako Srbija, tako i Ugarska, što će imati izuzetan uticaj na
njihove dalje međusobne odnose. Naime, ugarski kralj Bela III (1172–1196),
inače nekadašnji zet cara Manojla, upao je 1182. u vizantijske oblasti zauzev-
ši Beograd, Braničevo i Onostrani Srem (današnju Mačvu). Naredne godine
je u savezu sa raškim velikim županom Stefanom Nemanjom (1166–1196)
prodro sve do Niša i Sofije.15 Proširenje na račun Vizantije imalo je kao jednu
od posledica da Srbija i Ugarska ponovo postanu susedi. Raška se, treba to
9 Bubalo, Mitrović, Radić, Jurisdikcija Katoličke crkve u Sremu, 28; Срђан Пириватрић, Самуилова
држава. Обим и карактер, (Београд, 1997), 99; Ферјанчић, »Сирмијум«, 50; Сима Ћирковић,
»Средњи век«, у: Шабац у прошлости I, ур. Станоје Филиповић, (Шабац, 1970) 86.
10 Gesta Regum Sclavorum, 124–125, 127–130; Срђан Пириватрић, Самуилова држава, 99–100, 111–112
11 Византијски извори за историју нараода Југославије III, пр. Георгије Острогорски и Фрањо
Баришић, (Београд, 1971), 136–140 (Б. Ферјанчић); Ферјанчић, »Сирмијум«, 50–51.
12 Ферјанчић, »Сирмијум«, 53; Bubalo, Mitrović, Radić, Jurisdikcija Katoličke crkve u Sremu, 29; Петар
Рокаи, Золтан Ђере, Тобор, Пал, Александар Касаш, Историја Мађара, (Београд, 2002) 36; Ј.
Калић Београд у средњем веку наћи и Динић, »Средњовековни Срем«, 272.
13 Dezső Dercsényi et al., Képes krónika, sv. I.–II. (Budapest, 1964), 125, Bisseni per Albam Bulgarima
venientes transnataverunt flumen Zava in campum Buzias. To mesto Buzijaš nalazilo se u Sremu, i bilo
je posed bačkog župana Vida, inače prvog po imenu poznatog župana Bačke. O njemu v: Борис
Стојковски, »Бачки жупан Вид«, Споменица Историјског архива Срем, 7 (2008), 62–71.
14 Opširnije o tome: Bubalo, Mitrović, Radić, Jurisdikcija Katoličke crkve u Sremu, 30, 43–46; Ферјанчић,
»Сирмијум«, 54–56; Ћирковић, »Средњи век«, 87.
15 Б. Ферјанчић, »Проблем визнатијског наслеђа у сверозпадној Србији«, у: Ваљево. Постанак и
успон градског средишта, ур. Синиша Бранковић, (Ваљево–Београд, 1994), 49; Петар Рокаи и
др, Историја Мађара, 57.
79
rijeka_sava.indd 79 16.06.2015. 9:29:56

naglasiti, pretežno proširila na jugoistoku, a ne na severu.16 Granicu između

Srbije i Ugarske u ovo doba nije moguće precizno ocrtati. Dosadašnja istori-
ografija smatra da se na severu srpska država prostirala do planine Rudnik,
obuhvatajući područje današnje Gruže i Dragačeva, dok je na istoku bila u
dolini Morave. Potrebno je naglasiti da je te krajeve Raške u to doba držao
Nemanjin brat Stracimir kao udeonu kneževinu.17 Sa druge strane ugarska
teritorija južno od Save imala je prvobitno karakter dinastičke tvorevine.
Najpre je 1186. ona pripala kraljevoj ćerki Margareti, koja ju je donela u mi-
raz svom mužu vizantijskom caru Isaku II Anđelu. Međutim, ovaj kraj je
ponovo dospeo pod vlast Ugarske 1195. kad je Isak II svrgnut sa prestola ili
najkasnije 1203/1204. u vezi sa događanjima u Četvrtom krstaškom ratu.18
Istočni deo Margaretine teritorije zauzeo je 1203. bugarski car Kalojan, tako
da kad se ona oko 1222. vratila u Ugarsku, imala je u svom posedu oba Sre-
ma, Beograd i Braničevo sa oblastima, kao i područje oko grada Bača.19 Iz
pisma koje je papa Honorije III marta 1223. uputio bivšoj carici, vidi se da je
prihvatio njenu molbu da je sa svim posedima stavi pod svoju i zaštitu sv.
Petra. Tu se naglašava da je posede stekla darovanjem od strane brata kralja
Andrije II (1205–1235).20
Po smrti Margarete, pominjana oblast je prešla u ruke njenog mlađeg
sina iz trećeg braka Viljema. Njega je pak najverovatnije 1238. kao gospo-
dar oblasti nasledio Jovan Angel, sin Margarete iz prvog braka. Teritorija
pod njegovom upravom je međutim svedena samo na oblast Onostranog
16 Владимир Ћоровић, Списи св. Саве, (Београд–Сремски Карловци, 1928), 1, 151, 152;
Александар Соловјев, »Хиландарска повеља великог жупана Стефана (Првовенчаног) из
године 1200–1202«, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор V (1925), 87; Константин
Јиречек, Историја Срба I (Београд, 1952), 152–153.
17 Стојан Новаковић, »Земљиште радње Немањине, Историјско–географска студија«,
Годишњица Николе Чупића 1 (1877), 179; Милош Благојевић, »О »земљишту радње Немањине«,
у: Стефан Немања–Свети Симеон Мироточиви. Историја и предање, ур. Јованка Калић
(Београд, 2000), 68–69; Милош Благојевић, »Преглед историјске географије средњовековне
Србије«, Зборник Историјског музеја Србије 20 (1983), 76; Сима Ћирковић, »Земља Мачва и
град Мачва«, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор LXXIV/1–4 (2008), 4.
18 Ферјанчић, »Проблем византијског наслеђа«, 49–50; Историја српског народа I, 269 (С.
Ћирковић); Ћирковић, »Земља Мачва и град Мачва«, 5; Bubalo, Mitrović, Radić, Jurisdikcija
Katoličke crkve u Sremu, 46.
19 Ђура Харди, »Господари и банови оностраног Срема и Мачве у XIII веку«, Споменица
историјског архива Срем 8 (2009), 67–68; Bubalo, Mitrović, Radić, Jurisdikcija Katoličke crkve u Sremu,
46; Ћирковић, »Земља Мачва и град Мачва«, 5.
20 Augustin Theiner, Vetera Monumenta historica Hungariam sacram illustranta I (Romae, 1859), 88–89;
Ферјанчић, »Проблем византијског наслеђа«, 50.
80
rijeka_sava.indd 80 16.06.2015. 9:29:56

Srema, dakle južno od reke Save.21 Sami termini Ovostrani (Citerior Sirmia)
i Onostrani (Ulterior Sirmia) Srem se prvi put pominju 1229. u dva papska
akta, koji su svedočanstvo o osnivanju Sremske biskupije. Para Grgur IX je
u pismu papskom kapelanu Egidiju (bivšem legatu u Bosni) iz marta 1229.
naložio da posede u Onostranom Sremu treba pripojiti novoj biskupiji.22 Za
našu temu je posebno važno što se iz pomenutih dokumenata saznaje da
je jedan od ciljeva nove biskupije bio i misijski, te da je trebalo prevesti u
katoličku veru Grke i Slovene nastanjene u Onostranom Sremu.23 Svakako
da je na neki način pravoslavno stanovništvo smatrano kao destabilizujući
element za ugarsku vlast u ovom kraju. To je činilo i specifičnost te granične
oblasti. Mada treba istaći, da se ni u jednoj povelji ili kakvom drugom doku-
mentu ne navodi da je sremski biskup upravnik neke misijske dijeceze, iako
je nesumnjivo ona imala i taj cilj.
Gore navedeni Jovan (Kalojan) Anđeo umro je 1241 ili 1242. bez nasled-
nika. Neposredno nakon toga čitava Ugarska je žestoko postradala od najez-
de Mongola.24 Sredinom XIII veka kralj Bela IV (1235–1270) Onostrani Srem
prepustio svojoj ćerci Ani i njenom mužu černigovskom knezu Rostislavu
Mihajloviču.25 Ugarska princeza je nadživela muža, koji je umro 1264. godi-
ne, te je sa svojim sinovima Mihailom i Belom nastavila da upravlja pome-
nutom oblašću.26 Upravo u ovo doba dogodila se i jedna važna promena.
Oblast južno od Save (današnja severozapadna Srbija) počinje da se naziva
Mačva. Tako je Ana Rostislavič zabeležena kao »ducissam de Machov seu
21 Харди, »Господари и банови«, 69–70; Bubalo, Mitrović, Radić, Jurisdikcija Katoličke crkve u Sre-
mu, 47; Ћирковић, »Земља Мачва и град Мачва«, 5; Михаило Динић, »Јован Ангел ’Dominus
Syrmiae’«, Гласник Историског друштва у Новом Саду 4 (1931), 301; Петар Рокаи, »Gyletus dux
Sirmii«, Зборник Матице српске за историју 27 (1983), 121–127; Петар Рокаи, »О једном наслову
Калојана Анђела«, Зборник радова Византолошког института 19 (1980), 167–171. Jovanu Anđelu
je čak papa pisao da pokrene krstaški rat, v. Fejér III/2, 101–102.
22 Augustin Theiner, Vetera Monumenta historica Hungariam sacram illustranta I (Romae, 1859), 88–89;
Bubalo, Mitrović, Radić, Jurisdikcija Katoličke crkve u Sremu, 56.
23 Theiner, Vetera Monumenta historica Hungariam I, 88–89.
24 Ђура Харди, »Господари и банови«, 70; Петар Рокаи и др, Историја Мађара, 76–77.
25 Ћирковић, »Земља Мачва и град Мачва«, 6; Петар Рокаи и др, Историја Мађара, 85; Ђура
Харди, »О пореклу мачванског ‘бана’ Ростислава Михаиловича«, Споменица Историјског
Архива Срем 2 (2003), 15–32; Ђура Харди, »О вери првог господара Мачве«, у: Српско–мађарски
односи кроз историју, ур. Золтан Ђере (Нови Сад, 2007), 43–50; Ђура Харди, »О мачванској
титулатури Ростислава Михаиловича,. у: Извори о историји и култури Војводине 2, ур. Дејан
Микавица (Нови Сад, 2010 ), 57–64; Джура Гарді, »Чи Ростислав Михайлович був баном
Мачви?«, у: Actes testantibus: Ювілейний збірник на пошану Леонтія Войтовича, ред. Микола
Литвин (Лвив, 2011), 197–203.
26 Ђура Хaрди, »Господари и банови«, 70–73; Ћирковић, »Земља Мачва и град Мачва«, 6.
81
rijeka_sava.indd 81 16.06.2015. 9:29:56

de Bazna«.27 Njen sin Bela takođe je nosio titulu hercega Mačve i Bosne.28
Vezivanje ove dve oblasti pokazaće se značajnim i kada su u pitanju srpsko–
ugarski odnosi, što ćemo niže izložiti. Mačva je po svoj prilici dobila ime po
istoimenom gradu, čiji položaj ni dan danas nije sasvim pouzdano utvrđen,
mada se po svoj prilici nalazio negde na reci Savi.29
U vreme kad je naziv Mačva počeo da preovlađuje nad imenom Ono-
strani Srem, dogodio se i prvi pokušaj jednog srpskog vladara iz dinasti-
je Nemanjić, da granicu svoje države pomeri na reku Savu. Više ugarskih
povelja svedoči da je srpski kralj Uroš I (1243–1276) upao u oblast Mačve.
To se dogodilo 1268. kada je Mačvom upravljao Bela Rostislavić. Kako sam
nije mogao da odoli napadu protivnika, kralj Bela IV poslao mu je u pomoć
vojsku na čelu sa požunskim županom Stefanom. Zahvaljujući tome Ugri
su odneli pobedu, a kralj Uroš je zarobljen.30 Na ovom mestu treba istaći da
su pre 1268. kralj Uroš i Bela IV bili u dobrim odnosima. Dve dinastije su se
i orodile, tako što se najstariji Urošev sin Dragutin oženio Katelinom, unu-
kom Bele IV ćerkom budućeg kralja Stefana V (1270–1272). Pošto nije po-
znato kada je taj brak sklopljen,31 pitanje je u kakvoj je on vezi sa Uroševim
pokušajem da zauzme Mačvu. Posebno to komplikuje činjenica da je i sam
Stefan 1263. ušao u sukob sa ocem, što je dovelo do podvojenosti zemlje, sve
do Beline smrti.32
Sve to vreme u Ugarskoj su formalno postojali mačvanski banovi. Vred-
no je da naglasimo i to, da niti Rostislav Mihajlovič, niti njegovi naslednici
nisu nosili titulu mačvanskog bana, i da se ona odnosi isključivo na period
od 1272–1279. godine što su u istoriografiji dokazali već odavno i Mor Ver-
tner i Mihailo Dinić.33 Vredi istaći da su mačvanski banovi od tada postav-
ljani direktno od ugarskoga kralja sa nadležnošću nad oblašću Mačve. Prvi
takav slučaj je bio izvesni Roland iz roda Ratot koji je krajem 1272. godine
27 Imre Nagy, Hazai okmánytár. Codex diplomaticus patrius VIII (Budapest, 1891), 98.
28 Ћирковић, »Земља Мачва и град Мачва«, 6; Ђура Хaрди, »Господари и банови«, 73–74.
29 Isto, 8, 18–20.
30 Nagy, Hazai okmánytár. Codex diplomaticus patrius VIII, 97–98; Georgius Fejér, Codex diplomaticus
Hungaria ecclesiastricus ac civilis IV, vol.3 (Budae, 1829), 490–491; Georgius Fejér, Codex diploma-
ticus Hungaria ecclesiasticus ac civilis V, sv.1 (Budarr, 1829), 24–25, 238–239; Михаило Динић, »О
угарском ропству краља Уроша I«, Историјски часопис I (1948), 30–36; Историја српског народа
I, 352 (С. Ћирковић).
31 Историја српског народа I, 352 (С. Ћирковић); Petar Rokai zastupa stanovište da je brak sklopljen
nakon neuspešnog Uroševog napada na Mačvu: Петар Рокаи и др, Историја Мађара, 87.
32 Петар Рокаи и др, Историја Мађара, 87.
33 Wertner Mór, »Az Árpád–kori bánok«, Századok (1909), 480–482; Михаило Динић, »Сремски
бан«, Гласник Историјског друштва у Новом Саду 3 (1930), 272; Ђура Харди, »О Мачви средином
XIII века«, Споменица Историјског архива Срем 10 (2011), 35.
82
rijeka_sava.indd 82 16.06.2015. 9:29:56

prvi put pomenut kao ban Mačve, a već krajem marta naredne godine se ne
navodi u tom svojstvu. Nasledio ga je, na svega nekoliko dana, neki Janoš,
zatim od maja do septembra 1273. godine Egidije Monosloi (Moslavački),
kao i Albert koji se navodi 1275. u jednoj povelji kralja Ladislava IV Ku-
manca kao izaslanik vladarev poslat da obiđe neki posed između Dunava
i Save. Potom od kraja januara do 13. marta 1279. godine ugarski diploma-
tički materijal navodi Ugrina iz ugledne porodice Čak, koji je bio magistar
kraljevskih tavernika, ban Bosne, ali i Mačve. Nasledila ga je, za našu temu
izuzetno bitna, Jelisaveta Kumanska, udova ugarskog kralja.34
Rodbinska povezanost sa Ugarskom pomogla je Dragutinu da 1276. po-
razi oca i preuzme vlast u Srbiji.35 Međutim on se samo do 1282. održao na
prestolu. Tada ga je morao prepustiti bratu Milutinu (1282–1321) pod priti-
skom vlastele, nakon pada sa konja pod planinom Jeleč.36 Mada je odstupio
sa vlasti Dragutin je dobio na upravu posebnu oblast, čiji se severni deo
sa Rudnikom i Ariljem naslanjao na teritorije pod vlašću Ugarske, svakako
zbog njegovih rodbinskih veza.37 Za našu temu je ovo od posebnog znača-
ja, jer se teritorija pod Dragutinovom vlašću uskoro proširila do reke Save.
Naime, on je čini se u drugoj polovini 1284. zajedno sa suprugom dobio na
upravu Mačvu, Beograd i severoistočnu Bosnu, koje je pre toga držala kra-
ljica Jelisaveta supruga Stefana V (1270–1272).38 Takav zaključak se izvodi
pošto se ona 11. juna 1284. poslednji put pominje kao herceginja Mačve i
Bosne.39
Tada su se Mačva i Beograd prvi put našli pod vlašću jednog srpskog
vladara. Bez obzira na to, ipak ne možemo govoriti da je time granica srpske
države pomerena na reku Savu, pošto je Dragutinova oblast tretirana kao
poseban politički entitet, mada su je neki savremenici doživljavali samo kao
deo jedinstvene državne celine.40 Nadalje on je pomenute oblasti dobio kao
34 Ђура Хaрди, »Господари и банови«, 74–76.

35 Историја српског народа I, 356 (С. Ћирковић).
36 Архиепископ Данило и други, Животи краљева и архиепископа српских, изд. Ђ. Даничић
(Загреб, 1866), 23–24; Историја српског народа I, 437–438 (Љ. Максимовић).
37 Михаило Динић, »Област краља Драгутина после Дежева«, Глас САН 203 (1951), 76–
80; Благојевић, »Преглед историјске географије«, 84; Историја српског народа I, 439 (Љ.
Максимовић).
38 Калић, Београд у средњем веку, 66; Ђура Хaрди, »Господари и банови«, 77; Ћирковић,
»Земља Мачва и град Мачва«, 6, 10–11.
39 Nagy, Hazai okmánytár. Codex diplomaticus patrius VIII, 235–236.
40 Тибор Живковић, Владета Петровић, Александар Узелац, Anonymi Descriptio Europae Orienta-
lis. Анонимов Опис Источне Еверопе (Београд, 2013), 120–125; Михаило Динић, »Област краља
Драгутина«, 65–66; Михаило Динић, »Oднос између краља Милутина и Драгутина«, Зборник
радова Византолошког института 3 (1955), 53–54.
83
rijeka_sava.indd 83 16.06.2015. 9:29:56

rođak ugarske dinastije. Zato ne čudi što su one računate i dalje kao sastavni
deo ugarske države. Tako se u jednoj povelji kralja Andrije III (1291–1301)
iz novembra 1293. govori da su Tatari provalili u »deo kraljevstva zvani
Mačva«.41 Taj tatarski napad svakako je u vezi sa akcijom koju je oko 1291.
Dragutin u saradnji zajedno sa bratom Milutinom preduzeo protiv bugar-
skih velikaša Drmana i Kudelina. Oni su uspeli da od njih preotmu oblasti
Kučeva i Braničeva, koje su onda postale sastavni deo Dragutinove države.42
Ovaj događaj smo spomenuli pošto će kasnije, poput Mačve i Beograda i ove
teritorije biti predmet spora između Srbije i Ugarske.43 Zanimljivo je istaći
da je Mačva posmatrana kao glavni deo Dragutinove države. Njegov hagio-
graf arhiepiskop Danilo II ga naziva »sremskim kraljem«.44 Uočavamo dakle
da je u srpskoj sredini preovladavao stari naziv za ovu oblast.45 Ovostrani
Srem, područje između Save i Dunava, Dragutin inače nikada nije držao.46
Specifičnost Dragutinove oblasti izbila je na površinu nakon njegove
smrti marta 1316. godine. Kralj Milutin, naime nije želeo da prepusti svom
sinovcu Vladislavu II, teritorije njegovog oca. Napao ga je i zatvorio već
1316. ili 1317–1318. zauzevši uz to njegovu državu, uključujući i gradove
Mačvu i Beograd.47 Tek je tada možemo reći, doista na kratko, uspostavljena
granica između Srbije i Ugarske na reci Savi. Ugarska nije naravno imala
nameru da srpskom kralju lako prepusti sporne krajeve. Usled toga došlo je
do ogorčenih borbi. Njihov tok nije lako rekonstruisati. Izgleda da su Ugri
u zimu 1317/1318. uspeli na kratko da povrate grad Mačvu. Vojsku je pred-
vodio lično kralj Karlo Robert. Posebne teškoće ugarske snage imale su pri
prelasku reke Save usled hladnoće. Nepovoljne vremenske prilike i otpor
srpskih strupa zaustavile su ugarsko napredovanje. Prelaz kraljevoj vojsci
obezbedio je magister Nikola, koji je uspeo da zauzme grad Mačvu »najve-
41 Imre Szentpétery, Iván Borsa, Az Árpádházi királyok okleveleinek kritikai jegyzéke II/4 (1290–1301), (Bu-
dapest 1987), 125; Ћирковић, »Земља Мачва и град Мачва«, 11.
42 Данило и други, Животи краљева и архиепископа српских, 114–116; Михаило Динић,
»Браничево у средњем веку«, у: исти, Српске земље у средњем веку (Београд, 1978) 96–97;
43 Ћирковић, »Земља Мачва и град Мачва«, 11.
44 Данило и други, Животи краљева и архиепископа српских, 22, tako ga je označio već u zaglavlju
žitija koje mu je posvetio.
45 Ћирковић, »Земља Мачва и град Мачва«, 8, 10.
46 Михаило Динић, »Средњовековни Срем«, Гласник Историјског друштва у Новом Саду 4–1
(1931), 10–11.
47 Ћирковић, »Земља Мачва и град Мачва«, 12; Динић, »Oднос између краља Милутина и
Драгутина«, 74; Калић, Београд у средњем веку, 68–69; Pal Engel, The Realm of St. Stephen: A History
of Medieval Hungary (895–1526) (London, 2001), 134.
84
rijeka_sava.indd 84 16.06.2015. 9:29:56

ćim delom«.48 Po svoj prilici o istim borbama govori i jedna povelja od 17.
juna 1319. u kojoj se ističu zasluge Pavla i Lovra, Simonovih sinova u borbi
protiv kralja Uroša, za koga se kaže da je pustošio ugarske oblasti i odvodio
stanovnike u ropstvo. Pored Mačve, tokom tih borbi navodno su zauzete
i druge tvrđave.49 Uspeh Karla Roberta bio je kratkotrajan, pošto je srpski
vladar ponovo zauzeo oblasti južno od Save, izgleda i uz pomoć ugarskih
odmetnika, za koje se kaže da su otišli u prekosvaske oblasti kralju Urošu.50
Čini se da podaci ove povelje nedvosmisleno govore da se granica između
Srbije i Ugarske oko 1319. nalazila na reci Savi. Takvim stanjem kralj Kar-
lo Robert nije bio zadovoljan te je avgusta–septembra 1319. preduzeo novi
pohod protiv kralja Milutina. Napad je očito bio uspešan. Imamo vest da je
kralj Karlo Robert 16. septembra 1319. izdao jednu povelju »kod Kolubare
u Mačvi«.51 Docnije kraljeve povelje svedoče da borbe nisu bile nimalo lake.
Kraljevi plemići braća Batori izgubili su u njima četiri svoja čoveka.52 Ovim
uspešnim pohodom Ugarska je povratila Mačvu, pomerivši granicu južno
od reke Save. Nemamo informacija da je kralj Milutin ponovo pokušao da
zauzme spornu oblast.53 Važan je podatak da iz samog opisa borbi postaje
jasno da se grad Mačva nalazio na reci Savi.54
Nestabilne prilike u Srbiji nakon Milutinove smrti oktobra 1321. omo-
gućile su Ugarskoj da u potpunosti preuzme inicijativu. Dragutinov sin Vla-
dislav II uspeo je da zagospodari očevim teritorijama, uz saglasnost ugar-
skog kralja.55 Sa takvom situacijom nije se mirio novi srpski kralj Stefan Uroš
III (1321–1331), te je poveo rat protiv brata od strica. Zna se da mu je 1324.
preoteo Rudnik, ali ga je izgleda potpuno potisnuo tek 1326. do kada je ne-
48 Imre Nagy, Anjoukori okmanytár. Codex diplomaticus Hungaricus Andegavensis II (1322–1332), (Buda-
pest, 1881), 69–70; Vreme ovog pohoda odredio je Sima Ćirković: Сима Ћирковић, »Београд под
краљем Душаном«, Зборник Историјског музеја Србије 17–18 (1981), 39–42.
49 Georgius Fejér, Codex diplomaticus Hungaria ecclesiasticus ac civilis VIII, sv. 2 (Budae, 1832), 200;
Ћирковић, »Београд под краљем Душаном«, 40.
50 Podatke o tome nalazimo u povelji kralja Karla Roberta od 27. aprila 1324. godine: »... et quod est
horribilius in excidiis hominum wt multi sangvinis eﬀusione inferre non formidantes ad ultimum
ad partes trans zavanas se transeferenetes Wrosio regi Servie capitali nostro et regni nostri inimi-
co...«: Nagy, Anjoukori okmanytár II, 128–129; Ћирковић, »Београд под краљем Душаном«, 41—
42.
51 Imre Nagy, Anjoukori okmanytár. Codex diplomaticus Hungaricus Andegavensis I (1301–1321), 533;
52 Georgius Fejér, Codex diplomaticus Hungaria ecclesiastricus ac civilis VIII, vol. 5 (Budae, 1835), 159.
53 Ћирковић, »Београд под краљем Душаном«, 42; Ћирковић, »Земља Мачва и град Мачва«, 13.
55 Sačuvan je i jedan njegov akt iz oktobra1323. godine: Небојша Порчић, »Писмо краља
Владсилава II кнезу и општини дубровачкој«, Стари српски архив 1 (2002), 33–36; Ћирковић,
»Београд под краљем Душаном«, 42.
85
rijeka_sava.indd 85 16.06.2015. 9:29:56

sumnjivo zauzeo i Mačvu,56 čime je ponovo severozapadnu granicu Srbije

pomerio na reku Savu. Ostaje međutim nejasno da li je Stefan Dečanski tada
zauzeo i Beograd.57 Reakcija kralja Karla Roberta ovoga puta nije bila tako
brza i usledila je tek 1329. godine. Na osnovu dve povelje iz kasnijeg perioda
obavešteni smo da su ugarski odredi pustošeći prodrli sve do izvorišta reke
Obne,58 koja je izgleda današnja reka Kamenica severozapadno od Valjeva.59
Izgleda da je tada ili čak nešto ranije grad Mačva opet pripao Ugarskoj.60
Nesigurno je međutim da li je mačvanski banat ostao u rukama Srbije, ili su
ga preoteli Ugri.61
Borbe oko Mačve i Beograda, između Srbije i Ugarske nastavljene su i
kada je 1331. Stefana Dečanskog sa prestola zbacio njegov sin Stefan Dušan.
Usled čestog ratovanja, teško je i govoriti o nekoj stabilnoj graničnoj liniji
između dve države u ovom periodu. Reka Sava imala je u tome ipak svoju
ulogu i često je razdvajala zaraćene strane. Dobro nam je poznat pohod koji
je Karlo Robert preduzeo protiv Srbije, koji se izgleda odigrao u periodu iz-
među novembra 1334. i januara 1335.62 Najdetaljniji opis događanja ostavio
nam je Danilov Nastavljač u žitiju Stefana Dušana. Po njemu Karlo Robert
je krenuo na Srbiji kada je saznao da se srpski vladar nalazi u dalekim kraje-
vima i da mu je država nebranjena. Nepoznati pisac dalje svedoči, svakako
preuveličavajući, da je ugarski kralj za napad sabrao desetine hiljada naroda.
56 Историја српског народа I, 498–499 (С. Ћирковић); Ћирковић, »Београд под краљем Душаном«,
42.
57 Ћирковић, »Београд под краљем Душаном«, 42–44, Ćirković je osporio da podaci iz jedne po-
velje kralja Luodvika I govore o osvajanju Beograda 1319. kako je mislila i Jovanka Kalić: Калић,
Београд у средњем веку, 71.
58 Imre Nagy, Sopron vármegye története. Oklevétár első kötet I (1156–1411) (Sopron, 1891) 198; Geor-
gius Fejér, Codex diplomaticus Hungaria ecclesiastricus ac civilis IX, 1 (Budae, 1833), 88; Ћирковић,
»Београд под краљем Душаном«, 42–44.
59 Г. Томовић, »Посед српског властелина Детоша у XIV веку«, Историјски часопис LVIII (2009),
102–103, 105.
61 Снежана Божанић, »Прилог проучавању проблема српско–угарске границе почетком XIV
века«, у: Српско–мађарски односи кроз историју, ур. Золтан Ђере, (Нови Сад, 2005), 61, iz njenog
izlaganja o srpskom–ugarskom ratu se uočava da smatra da je čitava Mačva bila pod ugarskom
vlašću. Isto mišljenje je zastupala i Jovanka Kalić: Калић, Београд у средњем веку, 73; Suprotno tome
su se pišući o istom pitanju izjasnili autori monografije o Stefanu Dušanu: Божидар Ферјанчић и
Сима Ћирковић, Стефан Душан: краљ и цар 1331–1355 (Београд, 2005), 59.
62 Византијски извори за историју нараода Југославије VI, ур. Фрањо Баришић, Божидар Ферјанчић
(Београд, 1986), 347, нап. 161; Ферјанчић и Ћирковић, Стефан Душан, 59. Ferjančić i Ćirković su
došli do ovakvog zaključka na osnovu podataka iz tri ugarske povelje, gde se pominje raspuštanje
vojske koja je išla protiv srpskih »šizmatika«: Imre Nagy, Iván Nagy, Dezső Véghely, A zichi és
vásonkeői gróf Zichy–család idősb ágának okmánytára. Codex diplomaticus domus senioris comitum Zichy
de Zich et Vasonkeo. I. (Pest, 1871), 446; Lajos Thallóczy, Antal Áldásy, Magyarország és Szerbia közti
összeköttetések oklevéltára 1198–1526. (Budapest, 1907), 11.
86
rijeka_sava.indd 86 16.06.2015. 9:29:56

Kralj Dušan bio je obavešten o napadu kad su Ugri prešli Dunav. Na to je

on posavetovavši se sa svojim velikašima skupio vojsku rešivši da se odupre
neprijatelju. Ugarske snage zahvatila je panika, kada su saznale da srpski
vladar želi da se sukobi sa njima. Ophrvani strahom Ugri su počeli da beže.
Mnogi su se tada podavili pokušavajući da pređu reku Savu, pošto za to
nisu imali adekvatnu opremu. Potom je srpski kralj otišao u okolne predele
države svoje »utvrdivši i urazumivši sve kako mu je volja«.63 Slično doga-
đaj predstavlja u svom delu i Jovan Kantakuzin, uz dodatak da se ugarski
vladar povukao, pošto je obavešten da kralju Dušan dolazi pomoć od strane
cara Andronika III. Prethodno je navodno pomoć vizantijske vojske zatražio
sam srpski kralj, misleći da se neće moći sam odupreti napadu suseda.64 Iz
ugarskih povelja se gotovo ništa ne može doznati o ovom pohodu, osim o
njegovoj dužini,65 što svedoči da je on ostao bez rezultata. Šta više, po svoj
prilici on je za Ugarsku imao negativnih posledica. Pomenuti iskaz Danilo-
vog Nastavljača da je Stefan Dušan u »okolnim predelima« sve uredio po
svojoj volji, čini se označava da je Srbiji tada pripala čitava Mačva.66 Granica
između dve države nakon ovog pohoda verovatno je bila reka Sava. Me-
đutim, u nauci postoji nesaglasnost da li je već i pre 1335. mačvanski banat
bio pod vlašću Srbije kako je gore već pomenuto. Ima izvesnih indicija za
davanje potvrdnog odgovora na ovu dilemu. Označavajući uzrok ugarskog
napada Jovan Kantakuzin je naveo da je to bilo »zbog spora oko granice ze-
mlje«.67 Pod time je gotovo sigurno mislio na Mačvu.68 Nije isključeno da se
izvesno pomeranje granice dogodilo još početkom vladavine kralja Dušana,
pošto znamo da se još 1332. Karlo Robert spremao za napad na srpsku dr-
žavu.69 Sve nam to govori da su pogranični sukobi očito bili česti i da kako
je već rečeno nije bilo neke čvršće granične linije. Potrebno je ipak dodati da
63 Данило и други, Животи краљева и архиепископа српских, 227–231.

64 Византијски извори за историју нараода Југославије VI, 346–347.
65 Thallóczy, Áldásy, Magyarország és Szerbia, 11, na ovom mestu su navedene sve povelje koje govore
o ovoj akciji Karla Roberta, te nije nužno da napomenu opterećujemo citiranjem brojnih diplomata-
ra.
66 Петар Марковић, »Одношаји између Србије и Угарске (1331–1355)«, Летопис Матице српске
221 (1903) 18–20.
67 Византијски извори за историју нараода Југославије VI, 346.
68 Марковић, »Одношаји између Србије и Угарске«, 19.
69 Theiner, Vetera Monumenta historica Hungariam sacram illustranta I, 588–589; Марковић, »Одношаји
између Србије и Угарске«, 15, 18.
87
rijeka_sava.indd 87 16.06.2015. 9:29:56

je prema tumačenju Sime Ćirkovića 1335. ili čak i nešto ranije kralj Dušan za
izvesno vreme uspeo da zaposedne i Beograd.70
Ratovanje Srbije i Ugarske oko spornih teritorija i nakon 1335. bilo je in-
tenzivno. Ofanzivu je izgleda najpre preduzela srpska strana. Papa Benedikt
XII je u svom pismu od 26. februara 1338. konstatovao da je kralj Karlo Ro-
bert prisvojio neka imanja kaločke episkopije kako bi odbranio granice svoje
države od »šizmatika«. To bi značilo da su srpske snage verovatno krajem
1337. ugrožavale istočni Srem, a možda i deo Bačke.71 Jedna docnija povelja
kralja Lajoša iz 1351. pominje da su oblasti Mačve i Srema bile opustošene
od strane Srba, a da su te oblasti ponovo naselili banovi iz porodice Osla,
Nikola i Dominik.72 Odgovor ugarskog vladara stigao je u krajem leta 1338.
kada je sa vojskom prodro sve do reke Obnice. Dokument je izdao u mestu
Kučevu.73 Koliko su borbe bile učestale, najbolje govori pismo pape Bene-
dikta XII iz 1339. kralju Karlu Robertu, za koga naglašava da je u stalnom
ratu sa šizmaticima.74 Sve ove informacije ipak nam ne govore da li je tokom
tih borbi promenjen gospodar Mačve. Samo postojanje mačvanskih banova
u ovom periodu,75 koji su istovremeno na upravu dobijali i okolne županije
nije odlučan dokaz da se srpsko–ugarska granica pomerila južno od Save.76
Izvesnih promena je ipak svakako bilo. Sasvim je osnovana pretpostavka da
je Beograd oko 1339. ponovo dospeo u ruke Ugara.77 Spominje se 1338. kao
kastelan Mačve magister Andrija.78 Izneto je zato mišljenje da je Ugarska bila
70 U povelji iz 1347. kralj Lajoš I opisujući zasluge Stefana Lackovića istakao je kako je njegov velikaš u
vreme Karla Roberta spalio beogradsku tvrđavu, koju su izgradili »Rašani«: Nagy, Sopron vármegye
története, 199. Kako se to verovatno dogodilo 1339. Srbi su Beograd zauzeli svakako par godina
ranije: Ћирковић, »Београд под краљем Душаном«, 44–45.
71 Марковић, »Одношаји између Србије и Угарске«, 23–24; Ферјанчић и Ћирковић, Стефан
Душан, 81.
72 Imre Nagy, Iván Páur, Károly Ráth, Dezső Véghely, Hazai okmánytár. Codex diplomaticus patrius II,
(Győr, 1865), 88; Nikola je postao ban 1335. tako da nije isključeno da je stanje bilo loše i prvih godi-
na njegove uprave, koja je inače trajala do 1340. godine: Марковић, »Одношаји између Србије и
Угарске«, 24–25; Ћирковић, »Београд под краљем Душаном«, 45, sa pravom konstatuje da nije
lako utvrditi na koje se sve događaje i ratove misli u pomenutoj povelji.
73 Georgius Fejér, Codex diplomaticus Hungaria ecclesiastricus ac civilis VIII, vol. 4 (Budae, 1832), 312.
74 Марковић, »Одношаји између Србије и Угарске«, 25; Ферјанчић и Ћирковић, Стефан Душан,
81.
75 Imre Nagy, Anjoukori okmanytár. Codex diplomaticus Hungaricus Andegavensis III (1333–1339), (Bu-
dapest, 1883), 623, navodi se i u оvoj povelji iz decembra 1339. da je ban Nikola vodio borbe sa
Rašanima.
76 Марковић, »Одношаји између Србије и Угарске«, 21–22.
77 Ћирковић, »Београд под краљем Душаном«, 44.
78 Imre Nagy, Anjoukori okmanytár. Codex diplomaticus Hungaricus Andegavensis IV (1340–1346), (Buda-
pest, 1884), 535; Марковић, »Одношаји између Србије и Угарске«, 23.
88
rijeka_sava.indd 88 16.06.2015. 9:29:56

u posedu gradova kao što su Mačva i Beograd, dok je unutrašnjost teritorije

južno od Save pripadala Srbiji.79
Upravo u ovom periodu pominje se i jedan crkveni velikodostojnik, čija
je titula veoma bitna za našu temu. Naime, jedan od dva zborna kaptola
Sremske biskupije, kaptol Svetog Irineja (Szenternye, današnja Mačvanska
Mitrovica) je 1340. godine izdao ispravu u kojoj se pominju skoro svi kap-
tolski dostojanstvenici, sem lektora. Dominik je naveden kao prepozit srem-
skoga kaptola, Dimitrije kantor, Matija je bio tada kustos, Mihajlo arhiđa-
kon katedralnog arhiđakonata Polja, Mihajlo arhiđakon Bilina, Albert pak
Obone, a arhiđakon Posavlja je u toj povelji naznačen imenom Petar. 80 Ovaj
arhiđakon, kao i ostali arhiđakoni sremske biskupije (Obona, Bilin i Polje) su
pre nekoliko godina od strane jednog od naših najeminentnijih medijevista
Sime Ćirkovića konačno ubikovani na prostor južno od Save. Za arhiđako-
nat Posavije, odnosno Posavlje nemoguće je da utvrdimo gde se tačno na-
lazio, ali evidentno je, iz samog naziva de je obuhvatao područje oko same
reke koja je u centru naše pažnje.81 U istoriografiji je bilo pokušaja da se ovaj
arhiđakonat, kao i ostali locira u samom Sremu, ali bez valjanih istorijskih
utemeljenja.82 Dakle, vidimo da je i u crkvenom pogledu reka Sava imala
značajnu ulogu, jer su i prostranstva južno od Save trebala, i crkveno, ne
samo administrativno, da budu pripojena ugarskoj državi i rimokatoličkoj
crkvi.
Kada je reč o srpsko–ugarskim odnosima tokom prve polovine 40–ih
godina XIV veka imamo malo podataka. Novi ugarski kralj Lajoš I (1342–
1382) zbog teškoća sa osamostaljenim velikašima i sukoba sa Venecijom teš-
ko da je imao mogućnost za neko ofanzivnije delovanje prema Srbiji. Stefan
Dušan je tada bio u dobrim odnosima sa njegovim štićenikom, bosanskim
banom.83 Izgleda da je to srpski kralj iskoristio da nastavi sa ugrožavanjem
ugarskih oblasti. Svedočanstvo o tome donose dve povelje koje je kralj Lajoš
79 Марковић, »Одношаји између Србије и Угарске«, 22; Сима Ћирковић, »О једној српско–
угарској алијанси«, Зборник радова Византолошког института 44 (2007), 416.
80 Radi se o donacionoj povelji kojom Pavao, sin Lovrinca neke posede u križevačkoj županiji daje
svojoj ćerki Ani, v. Tadija Smičiklas, Codex diplomaticusregni Croatie, Dalmatiae et Slavoniae Х, (Zagra-
biae, 1912), 588–589.
81 Ћирковић, »Земља Мачва и град Мачва«, 9–10.
82 To je bez uspeha učinio Emerik Gašić, Kratki povijesni pregled biskupija Bosansko–đakovačke i srijemske,
(Osijek, 2000), 110–111. Laslo Kosta je na osnovu neke isprave iz 1314. godine smatrao da je sremska
biskupija imala tri arhiđakonata, v. Szerémi püspökség, Korai magyar történeti lexikon, sz. Kristó Gyula
et al. (Budapest 1994), 642 (Koszta László).
83 Ћирковић, »О јендој српско–угарској алијанси«, 416; Марковић, »Одношаји између Србије и
Угарске 2«, 27–30.
89
rijeka_sava.indd 89 16.06.2015. 9:29:56

I izdao mačvanskom banu Dominiku Oslu. U prvoj iz maja 1345. ugarski

vladar je samo uopšteno naznačio da je ban braneći granice ratovao protiv
neprijatelja iz Raške.84 Potvrđujući šest godina kasnije ovaj akt, Lajoš I je kako
smo već citirali istakao da je raški kralj opustošio pogranične ugarske kraje-
ve, Mačvu i Srem u vreme banovanja Nikole Osla. Prema tekstu dokumenta
mnogo uspešniji je na položaju mačvanskog bana bio Nikolin brat Dominik
Oslo, koji je ne samo uspeo da ponovo naseli raseljene oblasti, već je pusto-
šio i pljačko srpske krajeve, osvajajući tvrđave i praveći pokolje među nad
tamošnjim narodom i Dušanovom vojskom.85 Na osnovu podataka ovih do-
kumenata proističu pitanja u kom periodu su se vodile ove borbe, te kada je
Ugarska iz defanzive prešla u ofanzivu. Potrebno je ukazati da i Mavro Or-
bin pominje pod 1343. ratovanje između dva vladara,86 ali se čini da je on to
pomešao sa nekim ranijim ili kasnijim borbama.87 Sudeći po istraživanjima
Petra Markovića prevaga je bila na srpskoj strani do druge polovine 1344. ili
prve polovine 1345. kada je nastupio preokret prelaskom Ugara u ofanzivu.
Sve se to odigravalo u vreme kada je Stefan Dušan bio zakupljen ratovanjem
sa Vizantijom.88 Tih godina je izgleda i grad Mačva, na Savi, bio u rukama
Ugara, čijeg kastelana srećemo u jednom aktu iz 1345. godine.89
Jedan do sada manje korišćen, a zanimljiv izvor za ovaj period bi dopri-
neo preciziranju hronologije ovih sukoba. Radi se o hronici Jovana Kikileija
(Jovana Totšoljmoši Aproda, mađ. Küküllei János), koji u XXXIX glavi svoje
Hronike (De gestis Ludovici I. regis Hungarorum) piše i o sukobima sa Srbima.
U toj glavi koja nosi naziv O različitim pohodima kralja Lajoša, njegovoj pobož-
nosti i drugim vrlinama ovaj hroničar piše kako je ugarski kralj često rato-
vao protiv Srba i Moldavaca i u tim ratovima pokazivao veliku istrajnost.
U nastojanjima da se Srbija zadrži ispod kraljeve vlasti naročito su se istakli
mačvanski ban Dominik Oslo, i posebno Nikola Gorjanski. Ovaj potonji je
mlad postao ban, i kako se u Hronici kaže, bio marljiv i talentovan za ratova-
nje.90 Kikileijevo delo je prevashodno namenjeno veličanju lika i dela kralja
Lajoša Velikog, ističe se njegovo viteštvo i on kao uzor hrišćanskog kralja.
Dominik Oslo je kako je već pomenuto ponovo naselio Mačvu, opustoše-
84 Nagy, Páur, Ráth, Véghely, Codex diplomaticus patrius II, 83.

85 Isto, 88–89.
86 Мавро Орбин, Краљевство Словена, пр. Здравко Шундрица (Београд, 20062), 36–38.
87 Ћирковић, »О јендој српско–угарској алијанси«, 415.
88 Марковић, »Одношаји између Србије и Угарске 2«, 25–27, 30–32.
89 Nagy, Codex diplomaticus Hungaricus Andegavensis IV, 535, 543.
90 Bela Esti (ur.), Küküllei János és a Névtelen Minorita krónikája (Budapest, 1960), 70.
90
rijeka_sava.indd 90 16.06.2015. 9:29:56

nu posle srpskih provala 1345. godine. 91 Drugi navedeni ugarski velikaš

kojeg Kikilei pominje živeo je u doba kneza Lazar i važniji je za taj period
ugarsko–srpskih sukoba oko Mačve. Nikola Gorjanski koji se ovde pominje
svakako može biti ili Nikola Gorjanski stariji, palatin i mačvanski ban (1369–
1375) ili njegov istoimeni sin i zet kneza Lazara. Kao što je u nauci utvrđeno,
Janoš Kikilei je pisao trideset glava svoje Hronike (i to glave XXVI–LV) posle
kraljeve smrti, zbog čega je možda pomešao istoimene ugarske velikaše. U
nauci je već utvrđeno da se na istinitost podataka iz ove hronike može oslo-
niti, čime bi se mogla dopuniti postojeća saznanja o sukobima kralja Lajoša
Velikog sa Srbima.92
Sukobi dve strane su međutim, ubrzo prestali tu se Mlečani jula 1346.
očekivali sastanak srpskog i ugarskog vladara.93 Dva vladara su u jednom
trenutku, verovatno negde između leta 1346. i proleća 1348, bili čak u tako
dobrim odnosima da je predviđeno i orođavanje dve dinastije. Došlo je
svakako tada do sklapanja mirovnog sporazuma.94 Teško je odgovoriti na
pitanje pod kojim uslovima je mirovni sporazum zaključen. Izneto je mišlje-
nje da su pod vlašću ugarskog kralja na obalama Save i Dunava bili samo
gradovi Beograd, Mačva i Golubac sa neposrednom okolinom.95 Značilo bi
to da se granica stabilizovala na reci Savi, te da je Mačva bila pod srpskom
vlašću.
Do novih sukoba dve države svakako je došlo 1354. o čemu smo relativ-
no dobro obavešteni. Postoji i mišljenje da je sukob počeo godinu dana ra-
nije. Kako se ono zasniva na prebacivanju Orbinovog pričanja o sukobu dve
države iz 1343. u 1353. godinu,96 ono se bez drugih izvornih podataka ne
može bez rezerve prihvatiti. Tok ratovanja može se delimično rekonstruisati
zahvaljujući srpskim i ugarskim izvorima. Juna 1354. kralj Lajoš je najpre
bio u Zemunu, a zatim u Beogradu, pripremajući se za napad na Srbiju.97
Opet za cara Stefana Dušana znamo da se 10. avgusta nalazio u Brusnici pod
91 Korai magyar történeti lexikon, ur. Gyula Kristó et al., (Budapest, 1994): 421, s.v. »Macsó« (Miklós
Takács–Péter Rokay).
92 Imre Trencsényi–Waldapfel, A Bevezető, in: Küküllei János és a névtelen minorita krónikája, 28, 30.
93 Sime Ljubić, Listine o odnošajih između južnog Slavenstva i Mletačke Republike II (Zagreb, 1870), 365–
366; Марковић, »Одношаји између Србије и Угарске 2«, 34–36.
94 Ћирковић, »О јендој српско–угарској алијанси«, 411–414, 417; Калић, Београд у средњем веку,
75.
95 Марковић, »Одношаји између Србије и Угарске 2«, 37.
96 Петар Марковић, »Одношаји између Србије и Угарске (1331–1355)«, Летопис Матице српске
224 (1904), 161–164. U daljem tekstu: Марковић, »Одношаји између Србије и Угарске 3«;
Ферјанчић и Ћирковић, Стефан Душан, 295
97 Калић, Београд у средњем веку, 75.
91
rijeka_sava.indd 91 16.06.2015. 9:29:56

Rudnikom, gde je izdao jednu povelju.98 Svedočanstva o borbama vođenim

1354. nalazimo i u spisu o postavljenju patrijarha Joanikija. Nepoznati pisac
tog dela saopštava da je car Dušan kada je boravio sa svojom vojskom u Pa-
klarima pozvao patrijarha Joanikija da dođe u Žiču. Međutim po dolasku u
Žiču, patrijarh se teško razboleo. Naredio je zato da ga vrate u Peć, ali je na
putu do tamo umro 3. septembra.99 Ovo je još jedna potvrda da se avgusta
1354. očekivao sukob. Tok ratnih operacije nije bliže poznat, ali izgleda da
su se one odvijale na području između Rudnika i Beograda, što će reći i oko
Mačve, kao pogranične oblasti.100 Pitanje je čak da li je do neke bitke i došlo.
Udar iz 1354. izgleda ugarskom kralju nije doneo značajnije uspehe, pošto
je njegova vojska prilično stradala od barskog vazduha i malarije. Tokom
pohoda od te bolesti je 9. avgusta umro i kraljev brat, vojvoda Stefan.101 To
međutim nije pokolebalo Lajoša I, te su neprijateljstva nastavljena i prvih
meseci naredne godine. Tok tih operacija nije nam poznat.102 Koliko su bili
ozbiljni ugarski napadi najbolje ukazuje činjenica da je zbog njih srpski vla-
dar pokušao da se približi papi Inoćentiju VI (1352–1362), nagoveštavajući
čak i mogućnost prihvatanja rimokatoličanstva, kako bi uticao na promenu
Lajoševe politike.103 Ispostavilo se da je to bio dobar taktički potez srpskog
cara, koji nije imao nameru da napravi verski zaokret, već da otkloni opa-
snost koja mu je pretila iz Ugarske.104 Bez obzira na sve to maja 1355. ipak je
kako su Dubrovčani doznali zaključeno primirje između dve strane.105 Uko-
liko se zaključci prave na osnovu podataka koje daje hroničar Mateo Vilani,
izgleda da je srpsko–ugarska granica opet bila na Savi i Dunavu, jer on tvrdi
98 Станоје Бојанин, »Повеља о даривању села Лесковљане манaстиру Хиландару«, Стари српски
архив 4 (2005), 123.
99 Данило и други, Животи краљева и архиепископа српских, 379.
100 Калић, Београд у средњем веку, 75; Ферјанчић и Ћирковић, Стефан Душан, 295.
101 Georgius Fejér, Codex diplomaticus Hungaria ecclesiastricus ac civilis IX, vol. 2 (Budae, 1833), 501;
Калић, Београд у средњем веку, 76, 363, нап. 20; Ферјанчић и Ћирковић, Стефан Душан, 295;
Марковић, »Одношаји између Србије и Угарске 3«, 166–167.
102 Fejér, Codex diplomaticus IX, vol. 2, 438; Калић, Београд у средњем веку, 76, 363, нап. 21.
103 Augustino Theiner, Vetera monumenta historica Hungariam sacram ilustrantia II (1352–1526) (Romae,
1859) 8–9, 11–16; Марковић, »Одношаји између Србије и Угарске 3«, 165–171; Ферјанчић и
Ћирковић, Стефан Душан, 295–296, 298–301; Калић, Београд у средњем веку, 75–76;
104 Марковић, »Одношаји између Србије и Угарске 3«, 171–173; Ферјанчић и Ћирковић, Стефан
Душан, 301.
105 Šime Ljubić, Listine o odnošajih između južnog Slavenstva i Mletačke Republike III, (Zagreb, 1872), 270;
Ферјанчић и Ћирковић, Стефан Душан, 301; Марковић, »Одношаји између Србије и Угарске
3«, 174.
92
rijeka_sava.indd 92 16.06.2015. 9:29:57

da ugarski kralj nije imao više poseda u Srbiji.106 Beograd je ipak čini se ostao
u rukama Ugara.107
Postepeno slabljenje srpske države nakon smrti cara Stefana Dušana de-
cembra 1355. nastojala je da iskoristi i Ugarska kako bi svoju granicu poma-
kla južno od reke Save. Sklopivši mir sa Mlečanima februara 1358. godine,
Lajoš I je dobio slobodu delovanja prema Srbiji.108 Ugarska vojska maja 1359.
prešla je Dunav i otpočela prodor na srpsku teritoriju, stigavši do Rudnika.
Borbe su još uvek trajale i tokom jula meseca.109 Detaljnije o ovom pohodu
pisao je hroničar Mateo Vilani. Prema njegovim podacima napad je usledio
nakon što je ugarska vojska pomogla jednom od raških barona da porazi
drugog sa kojim je bio u sukobu. Pretpostavlja se da je pobednik iz ovog
obračuna, za koga se kaže da je imao posede uz obale Dunava, bio jedan od
Rastislalića.110 Zatim je usledio napad kraljeve vojske koja je na otvorenom
polju porazila snage cara Uroša V (1355–1371). Kako se stanovništvo povu-
klo u planinske oblasti Ugri su ostali bez plena i ubrzo su se vratili nazad
preko Dunava.111 Sve navedeno nam ne ukazuje da li je ovom prilikom došlo
do pomeranja granice na Savi.112 Odgovor na ovo pitanje otežava i činjenica
da od 1347. pa sve do 1385. u izvorima nema pomena tvrđave Mačve.113
Ukoliko 1359. i nije zaposela Mačvu, Ugarska je svakako imala više prilika
da to učini u narednom periodu, usled raspada Srpskog carstva, koje se po-
stepeno podelilo na teritorije oblasnih gospodara. Treba reći da sve do 1381.
nema naznaka da je neki od srpskih vladara ili velikaša držao bar neke po-
sede u Mačvi. Najmoćniji oblasni gospodar na severozapadu srpske države
početkom 60–ih godina XIV veka bio je najpre Vojislav Vojinović. Istraživači
su saglasni u tome da je njegova oblast na severu dopirala do Rudnika.114
106 Miklós Rácz, A három Villani krónikája (Budapest, 1909), 280; Nagy, Páur, Ráth, Véghely, Codex diplo-
maticus patrius II, 107; Калић, Београд у средњем веку, 76.
107 Калић, Београд у средњем веку, 76.
108 Исто, 77.
109 Радонић, »Уговор у Тати«, 133; Калић, Београд у средњем веку, 77.
110 A három Villani krónikája, 280–281; Раде Михаљчић, Крај српског царства, (Београд, 1975), 25;
Михаило Динић, »Растислалићи. Прилог историји распадања српског цасртва«, Зборник
радова Византолошког института 2 (1953), 143.
111 Detaljno te ratove opisuje Mato Vilani u svojoj devetoj knjizi, up. A három Villani krónikája, 280–283;
od literature up. svakako: Михаљчић, Крај српског царства, 25–26; Калић, Београд у средњем веку,
77.
112 Otuda o tome i nije pisano o srpskoj istorigrafiji. Samo se isticlao da oblasti Kučeva i Braničeva više
nisu bile u sastavu srpskog carstava: Михаљчић, Крај српског царства, 26; Историја српског народа
I, 568 (Р. Михаљчић).
114 Михаљчић, Крај српског царства, 36.
93
rijeka_sava.indd 93 16.06.2015. 9:29:57

Nakon smrti septembra 1363. nasledila ga je njegova udovica Goislava.115

Čini nam se da ako i pretpostavimo da 1359. Mačva nije došla pod ugarsku
vlast, nakon 1363. teško da je bilo srpskog velikaša koji se mogao supro-
staviti ugarskom zaposedanju ove oblasti, s obzirom da je sama centralna
vlast cara Uroša tada poprilično oslabila. Posebno treba imati u vidu da je
Goislavu već 1368. potisnuo sinovac veliki župan Nikola Altomanović, koji
je prethodne godine zagospodario Rudnikom.116 Sva ta previranja mogla su
bez sumnje omogućiti Ugarskoj da ovlada Mačvom i nad njom zadrži punu
kontrolu. Podršku našoj hipotezi daje i činjenica da je Nikola Altomanović
uživao podršku i zaštitu mačvanskog bana Nikole Gorjanskog.117 Na polo-
žaju bana Nikolu Gorjanskog srećemo od 1364. godine.118
Nikola I Gorjanski (Stariji) radio je istovremeno i na jačanju uticaja ri-
mokatoličke crkve na tlu Mačve. On je, naime, tražio od pape dozvolu 1375.
godine da naseli franjevce iz Bosne kako bi širili rimokatoličanstvo među
pravoslavnim (koje nazivaju šizmatici) i patarenima. Janoš Karačonji navodi
da je tražio da bosanski franjevci sagrade samostan i u Mačvi, ali za to nema
potvrde u izvornim podacima.119
Ivaniš Horvat, potonji mačvanski ban, zatražio je istu dozvolu 1376. go-
dine.120 I za nju Karačonji navodi da se radi o naseljavanju franjevaca u Ma-
čvu, ali ne postoji eksplicitna potvrda u izvoru.121 Istini za volju dokument je
nejasan jer pominje samo da se radi o Ivanišu Horvatu, mačvanskom banu
u u pečujskoj dijecezi koji je tražio da franjevci dođu na njegov posed u reče-
noj dijecezi. Pomen patarena i šizmatika, odnosno pravoslavnih, navodi da je
moguće da se radi o Sremu, ali i o Mačvi. Jedino za šta se pouzdano zna da se
dogodilo, jeste da je deo bosanskih franjevaca došao u selo Alšan (danas Gu-
nja) u kome im je porodica Alšani obezbedila smeštaj.122 Ka Mačvi se izgleda
115 Михаило Динић, О Николи Алтомановићу (Београд, 1932), 7; Михаљчић, Крај српског царства,
85, 98.
116 Динић, О Николи Алтомановићу, 8–9; Михаљчић, Крај српског царства, 112–114.
117 Динић, О Николи Алтомановићу, 16–17; Михаљчић, Крај српског царства, 122.
118 Georgius Fejér, Codex diplomaticus Hungaria ecclesiastricus ac civilis IX, vol. 3 (Budae, 1834), 407.
119 Eusebius Fermendžin, Acta Bosnae potissimum ecclesiastica cum insertis editorum documentorum, (Za-
grabiae, 1892), 39, 41; Činjenica da postoji molba da se nasele u Gunju i druga mesta versus Hunga-
riam, ali se u njoj ne navodi Mačva. Tada su se bosanski franjevci naselili u Čerević. V. János Kará-
csonyi, Szt. Ferencz rendjének története Magyarországon 1711–ig, sv. I. Kötet (Budapest, 1922), 311.
120 Fermendžin, Acta Bosnae, 42.
121 Karácsonyi, Szt. Ferencz rendjének története, 311.
122 Ibidem. Theiner, Vetera Monumenta historica Hungariam sacram illustranta II (Romae, 1859), 157; ovaj
samostan je koncem srednjeg veka, prema popisu iz 1516. pripadao iločkoj kustodiji, Varjú Elemér,
A Gyulafejérvári Batthyány–könyvtár, Magyar könyvszemle, 9. évfolyam, 3. sz., (Budapest, 1901),
264–265.
94
rijeka_sava.indd 94 16.06.2015. 9:29:57

nisu uputili. Međutim, to nije sprečilo Rimokatoličku crkvu da nastavi svoju

propagandu, makar u zvaničnim tokovima. Prema popisu bosanske vikarije
iz 1384. godine postoji mačvanska kustodija u ovoj vikariji, ali se mačvanska
kustodija nalazila u Alšanu.123 Izgleda da se istorija ove mačvanske kustodije
završila već pre 1440, jer upravo te godine trojica izaslanika ugarskog kralja
(Ferenc Fehervari, Stefan Mađar i Viktor Bošnjak) kod pape u Firenci, gde
je rimski biskup boravio još uvek, dobijaju dozvolu od pape da izgrade još
deset samostana. Oni, naime, navode, da su samostani opustošeni od Tura-
ka i drugih nevernika i mole papu da im da dozvolu da ih obnove. Međutim,
nikakvih daljih podataka nema o ovoj mačvanskoj kustodiji, koja očigledno
nije ni imala priliku da se razvija na tlu Mačve, verujemo zbog nepovoljnih
političkih prilika za to, kao i zbog gotovo nepostojanja vernika.124
Pad moćnog župana Nikole Altomanovića 1373. godine, takođe je bio
u vezi sa njegovim držanjem prema Ugarskoj. Naime, mladi velikaš se neo-
prezno upustio u savez sa Mlečanima, uperen protiv Dubrovnika, zbog čega
je izgubio podršku moćnog suseda na severu, koji je bio vrhovni gospodar
Republike sv. Vlaha.125 Po svedočenju Mavra Orbina knez Lazar, koji je bio u
savezu sa bosanskim banom Tvrtkom I, obratio se za pomoć u borbi protiv
župana Nikole ugarskom kralju uz obećanje velike sume novca i da će mu
ubuduće biti pokoran. Kralj mu je i uputio pomoć u vidu odreda od 1000
kopljanika pod zapovedništvom Nikole Gorjanskog, koga naziva banom
Srema. Na kraju je župan pobeđen i uhvaćen u Užicu.126 Jedna povelja iz
vremena kralja Žigmunda potvrđuje da je uspostavljen vazalni odnos kneza
Lazara, prema kralju Lajošu. Srpski knеz je prema njoj dugovao ugarskom
kralju izvesne »usluge i dažbine«.127 Otuda gotovo da ne treba sumnjati da
je Mačva bila pod ugarskom vlašću. Gore navedene aktivnosti franjevaca u
ovo vreme, čini se samo potvrđuju takav zaključak. Knez Lazar je međutim
ubrzo pokazao ambiciju da granice svoje države pomakne ka Savu i Dunav.
Znamo da je najpre 1379. porazio Radiča Brankovića, koji je u prethodnom
periodu kako smo naglasili bio ugarski štićenik, prisvojivši oblasti Kučeva
125 Михаљчић, Крај српског царства, 191–194.
126 Мавро Орбин, Краљевство Словена, пр. Здравко Шундрица (Зрењанин, 2007), 60–61.
127 Arnold Ipolyi, Imre Nagy i Dezső Véghely, Hazai okmánytár. Codex diplomaticus patrius VII (Buda-
pest, 1880), 436; Јиречек, Историја Срба I, 320.
95
rijeka_sava.indd 95 16.06.2015. 9:29:57

i Braničeva.128 Nije poznato da li je to učinio uz saglasnost kralja Lajoša.129

Mnogo značajnije za našu temu je, što kneževa povelja za manastir Ravanicu
iz 1381. pokazuje da je on držao i Mačvu. Svojoj zadužbini poklonio je četr-
naest sela u ovoj oblasti,130 od kojih se samo osam njih mogu bliže ubicirati,
uglavnom južno od današnjeg Šapca.131 Takođe Ravanici je darivao i čak 17
mesta u Bitvi,132 župi na severozpadu Mačve za koju se smatra da se prosti-
rala na zapadu do Drine, između Badinovaca, pa do njenog ušća, a na istok
do Save, odnosno ušća Bitve. Severnu granicu je činilo staro korito Save, dok
se južna približava Šapcu i Kitogu i išla dalje ka Drini u visini Badinovaca.133
Navedeni podaci čini se jasno ukazuju da je najkasnije od 1381. knez Lazar
držao područje Mačve.134 Teško je verovati da mu je ovu oblast kralj Lajoš
prepustio, ako prihvatimo kao činjenicu da je nakon 1355. Ugarska u jed-
nom trenutku posela Mačvu. Možda je knez Lazar krajem 70–ih i početkom
80–ih iskoristio zauzetost kralja Lajoša I na drugim stranama,135 te je granicu
svoje države pomerio na reku Savu. Postoji i mišljenje da su vazalni odnosi
ugarskog kralja i srpskog kneza bili uređeni tako da prvi drži gradove na
južnoj obali Save i Dunava, dok je unutrašnjost bila prepuštena knezu Laza-
ru.136 Iz kasnijih događaja nije sporno da važnije gradove na Savi i Dunavu
drži Ugarska, ali mislimo da kneževo držanje Mačve nije bilo rezultat dogo-
vora sa kraljem Lajošem.
Situacija se na srpsko–ugarskoj granici posebno zakomplikovala 1382.
nakon smrti kralja Lajoša I, koji nije imao muških potomaka. Usledile su
borbe za presto u kojima je knez Lazar, poput bosanskog kralja Tvrtka I,
podržavao anžujskog pretendenta na krunu. Vođe anžujskih pristalica u
128 Љубомир Стојановић, Стари српски родослови и летописи, (Сремски Карловци, 1927), 214, br.
587; Михаљчић, Крај српског царства, 217.
129 Dopuštao je takvu mogućnost: Михаљчић, Крај српског царства, 217.
130 Александар Младеновић, Повеље кнеза Лазара (Београд, 2003), 54, 80–81, 94, 112.
131 Гавро Шкриванић, »Раваничко властелинство«, у: Манастри Раваница. Споменица о шестој
стогодишњици, 1381–1981, (Београд, 1981), 96.
132 Младеновић, Повеље кнеза Лазара, 54, 81–82, 94, 112–113; Шкриванић, »Раваничко
властелинство« 97.
133 Милош Благојевић, »Насеља у Мачви и питања српско— угасрке границе«, у: Ваљево.
Постанак и успон градксог средишта, ур. Синиша Бранковић (Ваљево–Београд, 1994), 85–86, 88.
134 Pal Engel je smatrao da je knez ovu oblast zaposeo oko 1380. godine: Engel, The Realm of St. Stephen,
165.
135 U pitanju je litvanski pohod kralja Lajoša iz 1377. godine, kao i kraljevi italijanski pohodi, odnosno
poslednji pohod na Napulj i početak rata za Tenedos, odnosno ugarske uloge u njemu, 1378. godi-
ne, Pór Antal, Nagy Lajos litván hadjárata 1377–ben, Erdélyi Múzeum 16/8–9 (1899), 504–514, 561–573;
Bellér Béla, Magyarok Nápolyban, (Budapest, 1986), 187–197; Kristó Gyula, Az Anjou–kor háborúi, (Bu-
dapest, 1988), 170–177; Engel, The Realm of St. Stephen, 162, 168.
96
rijeka_sava.indd 96 16.06.2015. 9:29:57

samoj Ugarskoj bili su hrvatski velikaši, Ivaniš Horvat, Ivaniš Paližna i bi-
skup Pavao Horvat.137 Mora se odmah naglasiti da za vreme pre jula 1386.
nema podataka o učešću srpskih snaga u borbama dve suparničke stranke u
Ugarskoj.138 Važno je međutim, što se u izvorima pominje da su braća Hor-
vat zauzeli Mačvu (oblast ili grad), te gradove Kupinik, Bitvu i Beograd.139
Mačvanski ban Stefan Korođski je negde pre jula 1386. uspeo da povrati
Mačvanski banat i pomenute gradove u ime kraljice Jelisavete i njene ćerke
Marije, koja je bila verena za Žigmunda Luskemburškog.140
Uočavamo da se ovde uopšte ne pominje da je Mačvu držao knez La-
zar. Isto tako, ne navodi se ni učešće Srba u ovim borbama. Očito da se to-
kom 80–ih godina XIV veka situacija u Mačvi često menjala, te i ne možemo
govoriti o postojanju neke konzistentne granične linije između Ugarske i
države kneza Lazara. Uspeh kraljičinih pristalica bio je ipak kratkotrajan.
Ubrzo je vojska odmetnika pod vođstvom bana Ivaniša preotela gradove i
napredovala sve do Drave, gde je njihov prodor zaustavljen.141 Po zaroblja-
vanju kraljica usledio je kontra–udar Žigmundove stranke. Mačvanski ban
Nikola Gorjanski Mlađi potisnuo je i čak na kratko zarobio Ivaniša Horva-
ta, te su njegove pristalice zatražile pomoć od kralja Tvrtka i kneza Lazara.
Radi ovladavanja Mačvom morao se Gorjanski boriti i protiv srpskih snaga.
Ugarske povelje navode da je snažna vojska Ivaniša Horvata i njegovih sa-
radnika, uz pomoć brojnih Srba i Bosanaca prešla reku Savu i napala pod-
ručja sremske i vukovske županije. Tom naletu odoleli su Nikola Gorjanski i
Filip Korođ nanevši težak poraz Ivanišu Horvatu koji se jedva spasio, dok su
brojni drugi velikaši zarobljeni, kao i mnoštvo Srba i Bosanaca.142 Izgleda da
su se ove borbe odigrale tokom avgusta–septembra 1387. godine.143 Negde
u proleće 1388. pokušavao je knez Lazar da zauzme i Golubac, ali bez uspe-
ha.144 Godinu dana kasnije, februara meseca, kralj Žigmund se spremao da
137 Рокаи и др, Историја Мађара, 123–125; Engel, The Realm of St. Stephen, 195–199; Ћирковић, »Земља
Мачва и град Мачва«, 14; Калић, Београд у средњем веку, 78; Сима Ћирковић, »Косовска битка
у међународном контексту«, Глас САНУ Одељење историјских наука, књ. 9 (1996), 53–54.
138 Ћирковић, »Косовска битка«, 60–61; Калић, Београд у средњем веку, 79.
139 Калић, Београд у средњем веку, 78; Ћирковић, »Косовска битка у међународном контексту«, 61.
140 Georgius Fejér, Codex diplomaticus Hungaria ecclesiasticus ac civilis X, vol. 1 (Budae, 1833), 368–369,
415; Калић, Београд у средњем веку, 78–79, 364. нап. 29; Ћирковић, »Косовска битка«, 61.
141 Ortvay Tivadar i Pesty Frigyes, Oklevelek Temesvármegye és Temesvárváros történetéhez I. 1183–1430.
(Pozsony, 1896), 148; Fejér, Codex diplomaticus X, vol. 1, 415–416.
142 Fejér, Codex diplomaticus X, vol. 1, 417–418; Fedro Šišić, »Nekoliko isprava iz početka XV st.«, Starine
JAZU 39 (1938), 278; С. Ћирковић, »Косовска битка«, 63.
143 Ћирковић, »Косовска битка у међународном контексту«, 63.
144 Tivadar i Frigyes, Oklevelek Temesvármegye és Temesvárváros történetéhez I, 299; Ћирковић, »Земља
Мачва и град Мачва«, 15; С. Ћирковић, »Косовска битка«, 64.
97
rijeka_sava.indd 97 16.06.2015. 9:29:57

napadne kneza Lazara,145 ali je posredovanjem Nikole Gorjanskog Mlađeg

čini se ozbiljniji sukob izbegnut. Srpski knez se tada obavezao na pokor-
nost ugarskom kralju, koji ga je zauzvrat imao štiti od neprijatelja. Uslovi
sporazuma bili su isti kao i u vreme kralja Lajoša.146 Svakako da je Nikola
Gorjanski Mlađi izabran za posrednika u ovim pregovorima, pošto je bio
oženjen kneževom ćerkom Teodorom.147 Pošto se pouzdano ne zna kada je
taj brak sklopljen, ne sme se isključiti mogućnost da je i do njega došlo po-
vodom približavanja kneza Lazara i kralja Žigmunda. Sudeći po činjenici da
se u povelji palatinu Nikoli Gorjanskom Mlađem iz 1406. godine kaže da je
Ivaniš Horvat iskoristio smrt kneza Lazara da zauzme Mačvu i Belin (grad
na području Mačve),148 srpsko–ugarska granica je nakon sporazuma iz 1389.
opet bila na Savi. Gradove Beograd i Mačvu je čini se zadržala Ugarska.
Smrt kneza Lazara u Kosovskoj bici znatno je uticala na stanje na srp-
sko–ugarskoj granici. Naveli smo već podatak da je Ivaniš Horvat kneževu
smrt iskoristio da zaposedne Mačvu i grad Belin, što je kratko potrajalo. Tu
je ubrzo Nikola Gorjanski Mlađi uspostavio vlast kralja Žigmunda.149 Teško
je odrediti u kom su se vremenskom intervalu odigrale ove promene. Pošto
je poznato da je kralj Žigmund novembra 1389. boravio sa vojskom u Srbi-
ji, to ove događaje valja smestiti u vreme između jula i početka novembra
pomenute godine. Taj okvir se možda još više može suziti, uzmemo li u
obzir da je ugarski kralj već polovinom septembra spremao na pohod protiv
Srbije.150 Valja ukazati da je već 7. jula 1389. Žigmund izdao punomoćje Ni-
koli Gorjnaskom za pregovore sa Vukom Brankovićem. Mačvanskom banu
je dato ovlašćenje da sa njim zaključi sporazum koji će biti na korist obe
države.151 Sudeći po tekstu dokumenta kralj Žigmund još uvek nije bio oba-
vešten o ishodu bitke na Kosovu. Zato se pretpostavlja da je reč o nastavku
145 Svedoči o tome kraljevo pismo od 24. februara 1389. godine: Gyula Nagy, A nagymihályi és sztárai
gróf Sztáray család oklevéltára I. (Budapest, 1887), 485; Ћирковић, »Косовска битка«, 64.
146 Fejér, Codex diplomaticus X, vol. 1, 517; Georgius Fejér, Codex diplomaticus Hungaria ecclesiasticus ac
civilis X, vol. 5 (Budae, 1841), 665; Šišić, »Nekoliko isprava iz početka XV st.«, 279; Ћирковић,
»Косовска битка«, 64–65.
147 Ilarion Ruvarac je ukazao da se to moglo dogoditi između 1386. i proleća 1389. godine. Sam je pak
smatrao da je brak sklopljen oko 1387–1388. ne dajući bliže argumente za tu tvrdnju: Иларион
Руварац, »О кнезу Лазару«, у: Бој на Косову— Старија и новија сазнања, ред. Раде Михаљчић
(Београд, 1992), 24–26.
148 Šišić, »Nekoliko isprava iz početka XV st.«, 279.
149 Šišić, »Nekoliko isprava iz početka XV st.«, 279.
150 Вељан Трпковић, »Турско–угарски сукоби до 1402«, Историјски гласник 1–2 (1959), 96–98.
151 József Gelcich, Lajos Thallóczy, Raguza és Magyarország összeköttetéseinek oklevéltára (Budapest,
1887), 113–114.
98
rijeka_sava.indd 98 16.06.2015. 9:29:57

pregovora, koji su pre bitke vođeni sa knezom Lazarom.152 Iz povelja koje je

izdao novembra 1389. tokom svog pohoda jasno proističe da je kralj Žigmu-
nd napadao rudnički kraj, dakle teritoriju južno od Mačvanske banovine.
Na tom području su se nalazile tvrđave Borač i Čestin koje je on zauzeo.153
Verovatno i zbog ovog ugarskog pohoda, Lazarevići su krajem 1389. ili po-
četkom 1390. izmirili sa Turcima i postali njihovi vazali.154 Nedugo nakon
tog sporazuma otpočeli su zajednički srpsko–turski napadi na ugarsku teri-
toriju. Usled toga bila je ugrožena i stabilnost ugarske vlasti u Mačvi. Tako je
kralj Žigmund u povelji od 14. avgusta 1390 istakao zasluge Šaroi Ladislava
u odbrani graničnih predela i zaštiti stanovništva u mačvanskoj, sremskoj,
krašovskoj i temišvarskoj županiji.155 Sam mačvanski ban Stefan Lošonci
1390. odbio je udar plemića Dimitrija Kacte, koji ga je zajedno sa mnogo
Srba i Turaka, napao na jednom savskom ostrvu kod mesta Cheturtekhel.156
Prvi srpsko–turski napadi izgleda da su se odigrali aprila–maja 1390. dok
se borba na savskom ostrvu izgleda odigrala tokom avgusta meseca.157 Na
pomenutom ostrvu ban Stefan Lošonc je podigao i jedno utvrđenje koje je
poslužilo kralju tokom pohoda protiv Srba u novembru iste godine.158 Sva je
prilika da je i 1391. bilo sukoba Ugara i srpsko–turskih snaga oko Srema.159
Tokom 1392. takođe su vođene borbe, ali njihovo težište nije bilo na reci
Savi. Tursko–ugarskih sukoba na granici sa Srbijom nije bilo naredne tri go-
dine.160 Graničnu liniju za ovo razdoblje je gotovo nemoguće povući, ali po
svoj prilici Mačva je praktično igrala svojevrsnu ulogu tampon zone između
152 Ћирковић, »Косовска битка у међународном контексту«, 65; Јиречек, Историја Срба I, 324,
nap. 64.
153 Fejer, Codex diplomaticus X, vol. 1, 515–516, 601; Georgius Fejér, Codex diplomaticus Hungaria eccle-
siasticus ac civilis X, vol. 2 (Budae, 1834), 442; Elemér Mályusz, Zsigmondkori oklevéltár I. (1387–1399)
(Magyar Országos Levéltár kiadványai, II. Forráskiadványok 1) (Budapest, 1951), 146–147; Трпковић,
»Турско–угарски сукоби до 1402«, 98–100.
154 Трпковић, »Турско–угарски сукоби до 1402«, 100–102; Историја српског народа II, (Београд,
1982), 47–48 (Сима Ћирковић); Марко Шуица, Српске земље између Турске и Угарске: од Косовксе
до Ангорске битке (Београд, 2006, необјављена докотроска дисертација), 141–142, 194–195.
155 Thallóczy, Áldásy, Magyarország és Szerbia, 26–27; Трпковић, »Турско–угарски сукоби до 1402«,
100–101.
156 Thallóczy, Áldásy, Magyarország és Szerbia, 29; Oko ubikacije poemnutog ostrva vidi: Трпковић,
»Турско–угарски сукоби до 1402«, 103–104.
157 Трпковић, »Турско–угарски сукоби до 1402«, 105–106.
158 Thallóczy, Áldásy, Magyarország és Szerbia, 29; Трпковић, »Турско–угарски сукоби до 1402«,
106— 107.
159 Kralj Žigmund je tokom septembra i okotbra 1391. često boravio u Sremu: Mályusz, Zsigmondkori
oklevéltár I, 245–247, 249; Трпковић, »Турско–угарски сукоби до 1402«, 108–110, upozorava da je
teško utvrditi koje sve sukobe koji se pominu u drugim poveljama treba vezati za 1391. godinu.
160 Više o tome: Трпковић, »Турско–угарски сукоби до 1402«, 110–113.
99
rijeka_sava.indd 99 16.06.2015. 9:29:57

dve strane. Sledeći turski upad preko Save usledio je nakon bitke kod Niko-
polja septembra 1396. koja se završila katastrofalnim porazom hrišćanskih
snaga koje je predvodio kralj Žigmund. Tada su Turci zauzeli Mitrovicu, čije
su stanovništvo raselili.161 Jednom prilikom Turci su preko Save upali i u
oblast Požege, ali se taj pohod ne može preciznije datovati.162
Na ovom mestu mora se naglasiti da je 1392. ugarski kralj stekao po-
sede južno od Save na srpskoj teritoriji, u susedstvu mačvanskog banata.
Naime, tada je Nikola Gorjanski Mlađi rešio da imanja poznata pod ime-
nom »Dettosföld« (Detoševa zemlja) koja je tamo imao zameni sa kraljem
za odgovarajuća dobra (Keseg i Česnok) u Ugarskoj.163 Nije poznato na koji
način je Nikola Gorjanski došao do ovog poseda. Sudeći po njegovom na-
zivu nekada pripadao izvesnom srpskom vlastelinu Detošu o kome imamo
malo podataka. Svakako da 1392. već više nije bio u životu.164 Nepoznato je
međutim da li je kralj Žigmund zaista uživao ove posede, pošto nema izvo-
ra koji govore o stvarnoj vlasti kralja Žigmunda u valjevskom kraju, gde se
deo »Detoševine« nalazio. Sa druge strane mačvanski ban je uveden još iste
1392. u posed tvrđava i naselja, koja je dobio u zamenu.165 Slučaj Detoševih
imanja ponovo nam pokazuje koliko je teško odrediti srpsko–ugarsku gra-
nicu u ovo doba. Raspored privatnih vlastelinstava je na nju takođe imao
uticaj.
Događaji koji su usledili nakon bitke kod Angore 1402. pokazali su se
ključnim i za pitanje srpsko–ugarske granice. Težak poraz osmanske vojske
i zarobljavanje sultana Bajazita iz temelja su promenili i političke odnose na
Balkanskom poluostrvu. Naslednik kneza Lazara, despot Stefan Lazarević
(1389–1427) dobio je priliku da se oslobodi vazalstva prema Osmanlijama.
Podršku za svoju novu političku orijentaciju našao je u Ugarskoj, čijem je
kralju Žigmundu opet bilo značajno da osigura granice svoje države od
161 Константин Филозоф и његов живот Стефана Лазаревића деспота српског, ур. В. Јагић, Гласник
СУД 42 (1875), 271; Стојановић, Родослови и летописи, 219, br. 598; Трпковић, »Турско–угарски
сукоби до 1402«, 114–115.
162 Трпковић, »Турско–угарски сукоби до 1402«, 116–117.
163 Ipolyi, Nagy i Véghely, Codex diplomaticus patrius VII, 428; Сима Ћирковић, »Црна Гора«
и проблем српско–угарског граничног подручја«, у: Ваљево — постанак и успон градског
средишта, ур. Синиша Бранковић (Ваљево, 1994), 63–64.
164 Više o Detošu: Гордана Томовић, »Посед српског властелина Детоша у XIV веку«, Историјски
часопис LVIII (2009), 94–96; Ћирковић, »Црна Гора«, 65. Pal Engel iznosi pretpostavku da se to
desilo posle Kosovske bitke (najkasnije 1390) i da je Nikola Gorjanski tada zauzeo od Ivaniša Hor-
vata (s kojim se odmah sukobio) Debrc, Nepričavu i Belustenu koje je potom menjao za pomenuta
dva poseda. Pál Engel, »A török–magyar háborúk első évei, 1389–1392«, Hadtörténelmi közlemények,
CXI/3 (1998), 15–16
165 Ћирковић, »»Црна Гора««, 65–66, 76, nap. 36.
100
rijeka_sava.indd 100 16.06.2015. 9:29:57

eventualnih turskih upada.166 Sporazum kojim je despot Stefan postao va-

zal ugarskog kralja sklopljen je krajem 1403. ili početkom 1404. godine.167
Zauzvrat despot Stefan je od kralja dobio na upravu Beograd i Mačvu.168 Na
taj način granica se za duži period učvrstila na reci Savi. Izvesne promene u
tom pogledu dogodile su se nakon smrti despota Stefana Lazarevića, kada je
kralj Žigmund od njegovog naslednika Đurđa Brankovića najkasnije počet-
kom novembra 1427. preuzeo upravu nad Beogradom.169 To je bilo još ranije
definisano ugovorom u Tati iz 1426. čiji je tekst predviđao, da ako despot
Stefan umre bez muškog naslednika Ugarskoj pripadne ne samo Beograd,
već i neki drugi krajevi. Među njima naveden je grad Mačva sa onim, što mu
pripada, posedi vlastelina Ladislava sina izvesnog Chaztha, distrikt Bitva u
kome je nekada bila tvrđava, te zatim nekadašnji posedi Nikole Gorjanskog
u današnjoj zapadnoj Srbiji, nekadašnja »Detoševina«.170 Kada se čitavo pi-
tanje vraćanje poseda razmatra valja imati u vidu činjenicu, da se u tekstu
ugovora kakav nam je sačuvan nigde ne pominje vraćanje čitave Mačvan-
ske banovine, već samo određenih poseda u njoj. Nevolja pri istraživanju
ovog problema leži u činjenici da nama nije poznato šta je sve pripadalo
Mačvi i koja naselja je obuhvatao distrikt Bitve. Povelja Đurđa Brankovića
iz 1428/1429. čelniku Radiču neosporno svedoči da je značajan deo Mačve
bio u sastavu srpske države i nakon 1427. godine.171 Međutim ni u njoj ni u
drugim srpskim poveljama nakon 1427. nema pomena grada Mačve i obla-
sti Bitve. Ona se spominje samo još dva puta 1441. i 1445. u dubrovačkim ak-
tima,172 ali se iz podataka koje ti akti pružaju ne može ustanoviti pod čijom
vlašću je bila. Bitvu ne srećemo više u ovo doba ni u ugarskim poveljama.
166 Радонић, »Уговор у Тати«, 145–149; Историја српског народа II, (Београд, 1982), 70–71 (Јованка
Калић);
167 Михaило Динић, »Писмо угарског краља Жигмунда бургундском војводи Филипу«, Зборник
Матице српске за друштвене науке 13–14 (1956), 93–94, 96–97; Šišić, »Nekoliko isprava iz početka
XV st.«, 240; Калић, Београд у средњем веку, 83–84.
168 Историја српског народа II, 71–72; Suština sporazuma se izvodi iz kansijih događanja, pošto se ona
iz savremenih izvora ne može doznati: Радонић, »Уговор у Тати«, 147–148.
169 Thallóczy, Áldásy, Magyarország és Szerbia, 73; Калић, Београд у средњем веку, 101–102; М.
Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, (Београд, 1994), 96.
170 Georgius Fejér, Codex diplomaticus Hungaria ecclesiastricus ac civilis X, vol. 6 (Budae, 1844), 811–812;
Ћирковић, »Земља Мачва и град Мачва«, 16; Томовић, »Посед српског властелина«, 96–97,
101–105.
171 Љубомир Стојановић, »Стари српски хрисовуљи, акти, биографије, летописи, типици,
поменици, записи и др«., Споменик СКА 3 (1890), 5; Za ubikaciju Radičevih poseda vidi: Гавро
Шкриванић, »Властелинство великог челника Радича Поступовића«, Историјски часопис 20
(1973), 131–133 пр.
172 Марија Исаиловић, Ваљево и околне области у средњем веку. Прилози за историју (Ваљево, 1989),
111.
101
rijeka_sava.indd 101 16.06.2015. 9:29:57

Kakav god odgovor bio na ovo pitanje može se sa sigurnošću reći da je gra-
nica ipak ostala na reci Savi sve do 1439. kada su Osmanlije zauzele najve-
ći deo srpske države.173 Nakon uspešnog krstaškog pohoda koju su protiv
Osmanlija organizovali ugarski kralj Vladislav I (1440–1444), Jovan Hunjadi
i despot Đurađ došlo je 1444. do obnove srpske države u njenim pređašnjim
granicama, sa izvesnim promenama koje nisu od značaja za naš rad.174 Na
taj način Sava je na svom donjem toku ponovo razdvajala Srbiju i Ugarsku.
Konačnom propašću Srpske despotovine 1459. Sava je ostala granica, samo
ovoga puta između Ugarske i Osmanskog Carstva. Tu ulogu će imati do
vremena Sulejmana Veličanstvenog koji je najpre 1521. zauzeo Beograd, dok
je Srem potpuno pokorio 1526. godinе.175
Položaj mačvanskog bana bio je davan kao honor uz druge naslove ve-
zane za područje južne ugarske–sremsku, vukovsku, bačku županiju, kao
i titulu severinskog i do propasti te oblasti i krašovskog bana.176 Među na-
slednicima Nikole II Gorjanskog na položaju mačvanskih banova ističemo
Stevana Lošoncija (do 1393), Đorđa Nemetija, mačvanski ban je bio i Jovan
Maroti (Morovićki), Ladislav i Imre Iločki (1410–1418), Nikola Iločki (1438–
1458) a ovo dostojanstvo nosiće nakon herojske odbrane Beograda 1456. go-
dine i Mihailo Silađi (mačvanski ban je bio 1460).177
Naše proučavanje je pokazalo da je reka Sava imala važnu ulogu u isto-
riji srpsko–ugarskih odnosa. Preko nje su često prelazile vojske zaraćenih
strana, a predstavljala je povremeno i graničnu liniju. Pri tom valja reći da je
nastojanje Srbije bilo da uspostavi granicu na Savi dok se Ugarska trudila da
ona bude južno od pomenute reke. Na kraju mora se naglasiti da je Sava i po
stvaranju moderne srpske države opet postala njena granica na severozapa-
du. Sa druge strane tada se nalazila Habzburška monarhija.
173 Opširnije o tome: Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић, 213–215.

174 Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић, 287–290.
175 Tada je recimo Petrovaradin pao, v. Борис Стојковски, »Помен Петроварадина у ‘΄Εκθεσις
χρονική из XVI века«, Зборник радова Византолошког института 47 (2010), 291–299.
176 Korai magyar történeti lexikon, sz. Kristó Gyula et al.: 421— 422, s.v. »Macsó« (MiklósTakács–Péter
Rokay).
177 Ovo su samo najpoznatiji velikaši koji su nosili ovu titulu, za potpun popis mačvanskih banova v.
Frigyes Pesty, »A macsói bánok«, Századok (1875), 361–381, 450–46.; Wertner, Az Árpád–kori bánok,
472–494; Pál Engel, Magyarország világi archontológiája 1301–1457, digitalno izdanje (Budapest: Ar-
canum–MTA, 2001), 450–467.
102
rijeka_sava.indd 102 16.06.2015. 9:29:57

Summary
The Sava River as a Border between Serbia and Hungary
in the Middle Ages
During the 11th and 12th century the territory of today’s Syrmia was the scene of
hostilities between the Byzantine Empire and Hungary. The military forces were
divided by the Sava River, which led to the formulation of citerior Sirmia, the area to
the north of the Sava and ulterior Sirmia, the lands to the south of it. Hungary rein-
forced its position in the southern part of the Sava River after 1204 at the latest once
again becoming a neighbour of Serbia. During the 13th century, ulterior Syrmia grad-
ually became Mačva, which was also the name of the fort on the bank of the Sava.
King Uroš I was the first of the Serbian rulers to try to occupy Mačva in 1268, but he
did not succeed. Due to dynastic relations with the Arpad dynasty, King Dragutin
became the ruler of Mačva, Belgrade and parts of Bosnia in 1284 at the latest. But, as
his brother King Milutin ruled over Serbia at that time, it did not mean that the Sava
River was the border to Hungary. It was King Milutin who temporarily occupied
the territories of his brother after his death in 1316. The Mačva territory was sub-
sequently a constant bone of contention between Hungary and Serbia. The border
between these two states was fairly unstable until the death of the Emperor Stephen
Dušan in 1355; accordingly, fights for Belgrade and Mačva often took place. As the
power of the Serbian state was decreasing, Hungary reinforced its presence in the
parts to the south of the Sava and the Danube for a certain time. During the 1380s,
the situation in the territory of Mačva became again unstable, at the time of strug-
gles for the throne in Hungary, and for some time the border again ran along the
Sava River. When the Serbian ruler, Despot Stefan, became vassal of the Hungarian
King Sigismund of Luxemburg he took control of Mačva and Belgrade in 1403/1404.
His successor, Despot Đurađ Branković, was required to hand over Belgrade to the
Hungarian king in 1427, while he kept the largest part of Mačva. The Sava River
remained the border between the two states up until 1459 and until the disintegra-
tion of the Serbian Despotate. It must be considered that the Hungarian King and
several of his noblemen were in possession of private grounds in the southern parts
of the Sava, what certifies how complex it was to determine the border area.
Key words: Hungary, Serbia, the Sava River, border, Mačva, Syrmia, Belgrade,
Ottomans.
103
rijeka_sava.indd 103 16.06.2015. 9:29:57

Reka Sava Kao Granica Izmedu Srbije I Ug PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

You might also like

Reka Sava Kao Granica Izmedu Srbije I Ug PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Reka Sava Kao Granica Izmedu Srbije I Ug PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Miloš Ivanović*

Istorijski institut, Beograd

Reka Sava kao granica između Srbije i Ugarske u

rijeka_sava.indd 77 16.06.2015. 9:29:56

Tuzla nalazio u njenom sastаvu.3 Ima mišljenja da se već u prvim vekovi-

rijeka_sava.indd 78 16.06.2015. 9:29:56

Save, obuhvativši i grad Sirmijum. Svi su izgledi da se to nije dogodilo pre

rijeka_sava.indd 79 16.06.2015. 9:29:56

naglasiti, pretežno proširila na jugoistoku, a ne na severu.16 Granicu između

rijeka_sava.indd 80 16.06.2015. 9:29:56

rijeka_sava.indd 81 16.06.2015. 9:29:56

rijeka_sava.indd 82 16.06.2015. 9:29:56

34 Ђура Хaрди, »Господари и банови«, 74–76.

rijeka_sava.indd 83 16.06.2015. 9:29:56

rijeka_sava.indd 84 16.06.2015. 9:29:56

rijeka_sava.indd 85 16.06.2015. 9:29:56

sumnjivo zauzeo i Mačvu,56 čime je ponovo severozapadnu granicu Srbije

rijeka_sava.indd 86 16.06.2015. 9:29:56

Kralj Dušan bio je obavešten o napadu kad su Ugri prešli Dunav. Na to je

63 Данило и други, Животи краљева и архиепископа српских, 227–231.

rijeka_sava.indd 87 16.06.2015. 9:29:56

rijeka_sava.indd 88 16.06.2015. 9:29:56

u posedu gradova kao što su Mačva i Beograd, dok je unutrašnjost teritorije

rijeka_sava.indd 89 16.06.2015. 9:29:56

I izdao mačvanskom banu Dominiku Oslu. U prvoj iz maja 1345. ugarski

84 Nagy, Páur, Ráth, Véghely, Codex diplomaticus patrius II, 83.

rijeka_sava.indd 90 16.06.2015. 9:29:56

nu posle srpskih provala 1345. godine. 91 Drugi navedeni ugarski velikaš

rijeka_sava.indd 91 16.06.2015. 9:29:56

Rudnikom, gde je izdao jednu povelju.98 Svedočanstva o borbama vođenim

rijeka_sava.indd 92 16.06.2015. 9:29:57

rijeka_sava.indd 93 16.06.2015. 9:29:57

Nakon smrti septembra 1363. nasledila ga je njegova udovica Goislava.115

rijeka_sava.indd 94 16.06.2015. 9:29:57

nisu uputili. Međutim, to nije sprečilo Rimokatoličku crkvu da nastavi svoju

rijeka_sava.indd 95 16.06.2015. 9:29:57

i Braničeva.128 Nije poznato da li je to učinio uz saglasnost kralja Lajoša.129

rijeka_sava.indd 96 16.06.2015. 9:29:57

rijeka_sava.indd 97 16.06.2015. 9:29:57

napadne kneza Lazara,145 ali je posredovanjem Nikole Gorjanskog Mlađeg

rijeka_sava.indd 98 16.06.2015. 9:29:57

pregovora, koji su pre bitke vođeni sa knezom Lazarom.152 Iz povelja koje je

rijeka_sava.indd 99 16.06.2015. 9:29:57

rijeka_sava.indd 100 16.06.2015. 9:29:57

eventualnih turskih upada.166 Sporazum kojim je despot Stefan postao va-

rijeka_sava.indd 101 16.06.2015. 9:29:57

173 Opširnije o tome: Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић, 213–215.

rijeka_sava.indd 102 16.06.2015. 9:29:57

rijeka_sava.indd 103 16.06.2015. 9:29:57

You might also like