NEČISTA KRV

Borisav Stanković
Lik Sofkinog oca (Efendi-mita)
- Edif mita je opisan spoljašnjim i unutrašnjim opisima. Ovaj lik je izrastao iz
jednog doba i jednog društva, ali on u sebi nosi univerzalne karakteristike koje ga
prenose i u savremeno doba..
-Jedan je od izdanaka bogate porodice Hadži Trifuna.
-„Prvi efendi gospodin. Lepšeg u varoši nije bilo...“
(„Efendi gospodin“- titula koju Turci daju učenim ljudima)
-„Lepše turski, grčki i arapski govorio nego svoj maternji jezik.“
-„Za sve je bio tuđin i stran, naročito za rodbinu.“
„Nije ni jeo sa njima, u prizemnoj sobi. U gostinskoj sobi moralo je da mu se
postavlja i naročito za njega kuva.“
-„Jedino što ga je zagrejavalo, čime se ponosio, bilo je to što ga zbog te njegove
učenosti a i otmenosti počeli prvi begovi i paše da pozivaju.“
-„Prilikom suđenja, na savetovanjima, bivao je on kao tumač.“
-„Isto on je bio najbolji i najmerodavniji ocenjivač ženskinja koje bi begovi dovodili
za sebe.“
-„Kada je trebalo da se ženi, pošto već nije bilo u varoši, kao pre, onako bogatih
devojaka iz prvih kuća, nego je ostajalo: ili da sa velikim mirazom uzme kakvu
seljanku, jer jedino još sa sela su pristajale da, donoseći sa sobom imanja, dođu u
varoš i u ovakve stare kuće; ili da probira i uzme lepu, ali gotovo sirotu.“
„I on je ovo drugo izabrao.“
-Sa ženom Todorom dobio je ćerku Sofku.
-„Kad mu žena rodi Sofku, morala je sasvim da se odvoji od njega i da spava dole,
sa svekrom i svekrvom, samo da bi on mogao što spokojniji i mirniji da bude. A
opet uvek, čim bi mu se ukazala prva prilika, gledao je što pre da ode na kakav
put.“
-„...kad Sofka odraste, on je više radi nje, Sofke, nego radi matere, počeo se kao
raznežavati, i poneki put prilaziti k njima. Sam je počeo Sofku učiti da čita i da piše.
Pokatkad, uveče, kad bi on dolazio kući, a dole, ispred kujne, među materom i
međ ostalim ženama bila i Sofka, i kad bi mu ona poletela u susret, on bi onda,
grleći je, dolazio sa njom.“
-„ Eh, zar da me seljački hleb kune i suza njihova proklinje?“- strah da će živjeti u
siromaštvu.
- Dolazak Edif-mite iz Turske posle dugo vremena...
“A on sam mnogo se promenio. Čelo mu došlo ispupčenije, lice uže, potkresani
brkovi prosedi, iz već zbrčkanog, pomalo izbrijanog vrata, a kao uvek obvijenog
belom čistom maramicom, jače mu se isticala jabučica i grlo, sa oko sebe
zbrčkanom, vratnom kožom.“
- „I ja mogu, a svi drugi ne mogu. Ja sve to mogu, ja sve moram. Ja? Efendi-Mita!
Nećeš, sramota te, sramota vas je (a to "vas" odnosilo se na sve njih, na nju,
mater, ceo svet). A ne bi vas bilo sramota da ja idem pred crkvu, u amale, u Šareni
han, da tamo dočekujem turske trgovce, moje poznanike, prijatelje, koji se nekad
za srećne smatrali kada bi im primio pozdrav, rukovao se sa njima, a sada: da ih
provodim po čaršiji, po pazaru, da terdžumanim i seiz da im budem, da bi mi
platili ručak u hanu i pri polasku strpali koji groš u šaku da od toga kupim brašna,
donesem vama, da bi imali šta jesti...“ – nošen egoizmom mijenja sudbinu ćerke
Sofke tjerajući je na udaju za Tomču koji ima dvanaest godina(nemaju druge nego
nju bogato da udaju)
-„Zna on da će joj odsada uvek biti na teretu, pošto ga ona sobom, žrtvujući sebe,
svojom udajom i održava u životu, i zato će joj uvek biti teško na duši kada ga vidi.
I zato će je on stalno izbegavati. I kad baš bude morao, zbog sveta, s njome da
govori, uvek će mu biti u glasu nečega plačnog, prekornog, što ga je dotle gonila
da se toliko pred njom ponizi i sav otkrije u svoj svojoj nagoti i time izgubi u
njenim očima sve što je imao i brižljivo čuvao.“

*NAĆI: Kada je ona počela da živi skladnim porodičnim životom, on dolazi da traži
novac od njenog muža Tomče.
*NAĆI:Nestanak oreola bogatstva i njegov prikaz sebe kao kukavice

Nemoćan da se prilagodi novim uslovima i uđe u novu društvenu stvarnost efendi-

Mita napušta kuću i porodicu i odlazi u Tursku za agama i begovima. On gospodski
živi daleko od svojih, harći i troši, dok mu u varoši kuću čuvaju žena i kćer Sofka.
Kada uvidi da mu je celo bogatstvo propalo i želeći da sačuva svet koga više nema,
on žrtvuje svoju kćer Sofku surovo i bezdušno. On predaje Sofku za ženu dečaku
od dvanaest godina i za ljubavnicu seljaku Marku.
Orođivanje sa seljacima za efendi-Mitu je najbolniji udarac njegovoj taštini. Kada
je nestao oreol bogatstva efendi-Mite pokazuje se goli čovek - kukavica, slabić,
moralni brodolomnik, egoista. Verna slika njegove moralne situacije su njegovi
mintani i kolije kojima su još samo porubi opšiveni novom, skupocenom postavom
dok je sve iznutra staro i masno. Da bi je ubedio da se uda on Sofki prikazuje taj
spoljašni privid nekadašnjeg bogatstva i sjaja u kojem se krije unutrašnja trulost i
materijalna beda.
Kada je ona počela da živi skladnim porodičnim životom, on dolazi da traži novac
od njenog muža Tomče. Na taj način on svojoj kćerki uništava ostatak života. U
očima muža Tomče, Sofka postaje stvar koja se može kupiti novcem. Tim svojim
bezobzirnim postupkom efendi-Mita propada potpuno ne samo materijalno, već i
moralno
*Jedan od izdanaka bogate porodice hadži Tifuna. “efendi” znači gospodin, lijep,
obrazovan…Govorio je turski, grčki i arapski jezik. Volio je svoju kćerku, uvijek joj
je kupovao najbolje haljine da bi i ona njega voljela. Nije mogao podnijeti da je
osiromašio. Kada je spao na prosjački štap odlučio je da “proda” kćerku gazdi-
Marku, odnosno njegovom sinu. Dva puta je uništio Sofku, prvi put kada je odlučio
da je proda, a drugi put kada je zatražio ostatak novca.
Efendi-Mita je često odlazio na put i tamo dugo ostajao tobož trgujući. Njegovi
dolasci kući bili su prave male svečanosti za porodicu, a posebno za Sofku. Ali
oslobođenjem i nestankom turske vlasti nastaju promene koje zauvek odnose one
retke časove porodične harmonije i sreće: sa Turcima i begovima prebegao je i
efendi-Mita. Njegov odlazak u Tursku za okolinu je trebalo da znači odlazak
poslom, u trgovinu, ali je za porodicu bio jasan razlog: on beži iz straha od sirotinje
i što nije hteo ni smeo da dočeka prodaju imanja i obelodanjivanje dugova. Imanje
je rastureno, presušili su svi izvori prihoda, a Sofka i njena majka žive od onoga što
im seljaci, nekadašnje sluge i čivčije, donose. Njegov dolazak posle Uskrsa unosi
nemir u duše ukućana jer su osećali da taj dolazak ima neko značenje, da donosi
nešto što ih neće obradovati. Prva misao je da je efendi-Mita prodao kuću i ta
misao je prisutna u Sofkinim zebnjama za sve vreme očevog boravka, njegovog
odlaska i ponovnog vraćanja sa gazda Markom. Njihov tihi razgovor u sobi Sofka
shvata kao pogađanje oko kuće, razmišlja o tome ko će doći u njihovu kuću, kuda
će se seliti. Stanković lagano priprema udarac koji će biti zadat Sofki — ona je
okupirana mišlju o prodaji kuće i ni jednog trenutka ne pomišlja da bi to moglo biti
nešto drugo. Otuda će saznanje o udaji delovati kao grom, u njoj će probuditi buru
protesta, pokrenuti je na ozbiljan razgovor sa ocem. Ta uverenost da otac prodaje
kuću, a saznanje da je u stvari prodao nju, svoju Sofkicu, toliko porazno deluje na
Sofku da ona nema snage da se brani: povlači se, pristaje, svesno prihvata žrtvu i
trpljenje jer shvata da tom žrtvom spasava oca i majku.
Efendi-Mitina osornost i tvrdoća sada su izraženiji: njegova ruka je suva i hladna,
susret sa Todorom i Sofkom je ćutljiv, smiren i mučan. Glas je suv i stran, u njemu
nema ni malo topline i treperenja. Njegova pojava ne uliva poverenje već:
A znala sam ja da od njega što drugo, dobro kakvo, i ne može biti. Sva beda
efendi-Mitine ličnosti i lažni spoljašnji sjaj izbijaju u onoj sceni kada Sofka odbija
da se uda za Tomču, a efendi-Mita, da bi opravdao sebe i smekšao Sofku, razgrće
pred njom mintan i koliju. To je bio njegov poslednji adut i Sofka, prosto bežeći,
izlazi iz sobe: Nije bila ni vrela, niti osećala jad, bol, već je bila utučena i čisto
skamenjena. To je njen prvi pad: žrtvuje sebe svesno, skoro uživljavajući se u
ulogu srećne udavače i prikrivajući svoju nesreću i patnju. I za efendi-Mitu je ova
situacija porazna: Sofkinim pristankom i udajom on će za svet ostati onaj stari
efendi- Mita, ali u Sofkinim očima, svestan je toga, gubi i divljenje i poštovanje.
Efendi-Mitin dolazak kući izaziva strah i strepnju. On kao da uvek donosi nešto
hladno, neprijatno, povređujuće i opasno. Kada se pojavljuje u Tomčinoj kući,
Sofka je čisto ukopana. I ta njena slutnja, zebnja od očevog prisustva, obistinjuje
se: efendi-Mita je došao po novac, duboko uvređen što on njima mora da dođe na
noge umesto da su to oni sami njemu doneli. U toj uvređenosti i srdžbi on će
Tomču nazvati pezevenk jedan, kerpič jedan, seljak jedan. Ove reči pogađaju
Tomču koji shvata da je Sofka kupljena i da nije došla za njega što je želela i volela
ga. Ovim svojim postupkom efendi- Mita je zadao Sofki još jedan i poslednji
udarac: već stvorena bračna harmonija se raspada i od tada za Sofku nastaju dani
trpljenja i patnji. Ono što je njen otac započeo obećavši je gazda Marku, sada je
dovršio.
ZA UVOD:
Od drugog poglavlja pa do kraja romana efendi-Mita je čovek koji ne može da se
smiri na jednom mestu, koga proganja propast čorbadžijskog bogatstva i koji
egoistički nastoji da sačuva svoju kožu ne vodeći računa o drugima, pa ni o
voljenoj Sofki. U njemu nema životne snage, nema energije koja stvara, nema
psihološke stabilnosti i trezvenosti u ponašanju. Deluje nesigurno, stalno je
zaokupljen sobom; njegov lik je bled, pojava istrošena; dostojanstvo je samo
maska za unutrašnji fizički i moralni raspad. On je poslednji izdanak one loze koja
je bahato živela i moralno se srozavala, razjedana neurednim životom i mnogim
boleštinama.