Реализам и антиреализам

Од давнина се у филозофији водила расправа између реализма који сматра сматра да физички
свијет постоји независно од људске мисли и перцепције и идеализма који тврди супротно. На неки
начин аналогна овој традиционалној је модерна расправа између становишта научног реализма и
антиреализма или инструментализма.

По реалистима, циљ науке је пружити истински опис свијета, како видљивог, опажљивог дијела,
тако и невидљивог, изван људске моћи посматрања. Антиреалисти се слажу у првом дијелу, (нпр
палеонтологија даје истински опис видљивог свијета) али не и у другом (нпр физика).

Реалисти кажу да када физичари износе теорије о електронима и кварковима, они покушавају
да пруже истински опис субатомског свијета. Антиреалисти се не слажу, мисле да су такви
ентитети само погодна фикција коју су физичари увели да би помогли у предвиђању видљивих
појава. Из кинетичке теорије гасова (свака количина гаса садржи молекуле у покрету) можемо
закључити да ће загријавање гаса довести до његовог ширења, што се може и експериментално
потврдити. Према антиреалистима, једина сврха претпоставке невидљивих ентитета (молекула) у
овој теорији лежи у утврђивању последица ове врсте. Зато се антиреализам назива
„инструментализмом“, јер сматра да су научне теорије инструменти који помажу у предвиђању
видљивих појава.

Антиреалисти вјерују да не можемо доћи до знања о невидљивом дијелу стварности - оно је изван
наших могућности, ограничено нашом моћи запажања (у 19. вијеку многи водећи научници су
доводили у питање постојање атома). Реалисти се не слажу. Ми већ имамо значајно знање о
невидљивој стварности, јер постоје основани разлози да верујемо да су најбоље научне теорије,
које говоре о невидљивим ентитетима, истините. Имамо атомску теорију материје (свака
супстанца се састоји од атома) која је способна да објасни широк спектар чињеница о свијету. То је
добар доказ да је ова теорија тачна. Наравно,она може бити погрешна, упркос доказима који јој
иду у прилог, али то може било која теорија. Иако су атоми невидљиви, нема разлога за тумачење
атомске теорије осим као покушај да се опише стварност - и готово сигурно као веома успјешан.
Постоје двије врсте антиреализма. Према првој, наводе о невидљивим ентитетима уопште не
треба схватати дословно, већ метафорично. Она сада има врло мало присталица. Мотивисала ју је
доктрина у филозофији језика према којој није могуће износити смислене тврдње о ентитетима
који не могу бити посматрани. Друга врста антиреализма прихвата да теорије о невидљивим
ентитетима треба узимати у смислу условне вриједности: ако теорија каже да су електрони
негативно наелектрисани, тачно је ако електрони постоје да су негативно наелектрисани, али је
нетачно ако није. Међутим, никада нећемо моћи да сазнамо шта је истина, тврде антиреалисти.
Дакле, исправан став према тврдњама научника о невидљивој стварности је агностицизам.

Емпиријски успјех теорија које претпостављају невидљиве ентитете основа је једног од

најснажнијих аргумената у корист научног реализма- „непостојање чуда“. Према овом аргументу,
била би јако необична случајност кад би теорија електрона и атома дала тачна предвиђања ο
видљивом свијету ,осим ако електрони и атоми заиста не постоје. Слично томе, како објаснити
технолошки напредак до којег је довела наша теорија, осим претпоставком да су теорије о којима
говоримо тачне? Према томе, бити антиреалиста аналогно је вјеровању у чуда.

Антиреалисти одговарају да, историјски гледано, постоји много случајева теорија за које сада
вјерујемо да су нетачне, док су некад биле општеприхваћене и чак емпиријски успјешне. Имамо
примјер теорије сагоријевања флогистона, која је тада емпиријски била прилично успјешна, а
флогистон ни не постоји. Како можемо бити сигурни да иста судбина неће задесити теорије које
данас важе?. Неколико реалиста одговорило је делимично модификујући свој аргумент, наиме,
емпиријски успјех није само ствар помирења познатих видљивих података, већ нешто што нам
омогућава да предвидимо нове видљиве појаве које су раније биле непознате. Модификације
смањују број историјских примјера, али их не поништавају. Један од контрапримјера је таласна
теорија свјетлости из 1690. Према овој теорији, светлост се састоји од вибрација, сличних
таласима, у невидљивом медијуму званом етар. Ова теорија је коришћена за предвиђање неких
изненађујућих нових оптичких појава, које су оптички експерименти потврдили. Међутим,
савремени физичари нам кажу да ова теорија није тачна: етар не постоји. Поново имамо пример
строго емпиријски успјешне теорије, која није тачна. Историја науке доказује да бисмо требали
бити опрезни претпостављајући да су тренутно важеће научне теорије тачне, без обзира на то
колико се добро уклапају у податке.

Централна тема у расправи реализма и антиреализма је разлика између појава које су видљиве и
оних које нису. Научни реализам каже да је немогуће принципијелно направити разлику између
видљивог и невидљивог, од које наводно зависи кохерентност антиреализма. Један такав
проблем односи се на однос између посматрања и откривања. Ентитети попут електрона
очигледно нису видљиви у уобичајеном смислу те речи, али њихово присуство може се
забиљежити, тј. открити помоћу посебних уређаја (детектори честица), aли не и директно
посматрати. Међутим, да ли је увијек јасно како можемо разликовати посматрање од откривања?
У одбрани научног реализма раних 60-их, филозоф Гровер Маквел је поставио следећи проблем.
Претпоставимо следећи континуитет догађаја: посматрање нечега голим оком, посматрање
нечега кроз прозор, посматрање нечега кроз двоглед, посматрање нечега кроз слаби микроскоп,
кроз снажни микроскоп итд. Па како можемо одредити шта се сматра видљивим, а шта не?
Колико софистициран мора бити инструмент да би имао случај откривања уместо посматрања? На
ова питања нема принципијелног одговора, тврдио је Маквелл. Бас ван Фрассен, водећи
савремени антиреалиста, тврди да Маквеллови аргументи само доказују да је концепт „видно“
нејасан. Нејасан концепт је онај који садржи граничне случајеве - који се засигурно могу и не могу
подвести под тај концепт. Губитак косе је очигледан пример. Будући да се губитак косе јавља у
фазама, постоји велики број људи за које је тешко рећи да ли су ћелави или не. Међутим, ван
Фрассен наглашава да су нејасни концепти савршено употребљиви и да могу обележити истинске
разлике у свету. Нико не би довео у питање да је разлика између нећелавих и ћелавих људи
нереална или ирелевантна само зато што је израз „ћелав“ нејасан. Немогућност подвлачења
оштре линије разграничења није значајна. Исто важи и за „видљиво. Постоје савршено јасни
случајеви ентитета који се могу и не могу посматрати и постоје гранични случајеви у којима нисмо
сигурни да ли се ентитети о којима говоримо могу посматрати или само открити. Међутим, то не
доказује да је разлика између видљивог / невидљивог нереална и ирелевантна, јер постоје јасни
случајеви са обе стране.
Шта са мишљењем да је знање о невидљивој стварности немогуће? Један аргумент за
антиреализам фокусира се на однос између података посматрања и теоријских исказа научника.
Антиреалисти истичу да је велика већина података на које се односе научне теорије увек
посматрачке природе. Да бисмо то илустровали, преиспитајмо кинетичку теорију гасова (гас се
састоји од молекула у покрету). Пошто се молекули не могу посматрати, очигледно је да ову
теорију не можемо тестирати директним посматрањем узорака гаса. Уместо тога, из те теорије је
потребно извести одређене тврдње које се могу директно тестирати и које ће бити повезане са
видљивим ентитетима. Кинетичка теорија подразумева да ће се узорак гаса проширити
загревањем. Ова тврдња се може тестирати посматрањем очитавања мјерења на одговарајућем
апарату. Овај пример илуструје да видљиви подаци представљају крајњи доказ за тврдње о
невидљивим ентитетима. Антиреалисти тврде да су подаци о посматрању „недовољно утврђују“
теорије које научници износе на основу њих. То значи да се одређени подаци у принципу могу
објаснити кроз много различитих, некомпатибилних теорија, које једнако добро објашњавају.
Како можемо икада вјеровати да је одређена теорија тачна? Реалисти одговарају да је ово тачно
само у тривијалном смислу. У принципу, увек ће бити више могућих објашњења за неко
запажање. Међутим, не следи да су сва она подједнако добра. Једна теорија може бити
једноставнија од друге, или може објаснити податке на интуитивнији начин итд. Постоје
критеријуми за одабир теорија, поред компатибилности са видљивим подацима. Такав преглед
аргумента недовољне одлучности поткрепљен је чињеницом да је у историји науке релативно
мало случајева недовољне одлучности. Научници често имају потешкоћа да пронађу чак и једну
теорију која на одговарајући начин одговара подацима. Недостатак одлучности је по реалистима
само филозофска брига, која нема много везе са тренутном научном праксом. Ипак, предлог да се
критеријум једноставности може користити за избор између теорија одмах поставља питање -
зашто се верује да су једноставније теорије истинитије. Оне могу бити погодније за рад, али зашто
би биле истинитије од сложених? Реалисти оптужују антиреалисте да су селективно примијенили
аргумент недовољне одлучности. Ако се овај аргумент непрестано примјењује, он поништава не
само знање о невидљивом свијету већ и о већини видљивог. Наиме, многе ствари које се виде
никада се не примјећују (многи видљиви живи организми). Теорије непримијећених предмета и
догађаја су недовољно утврђене као и теорије невидљивих. На пример, научник износи хипотезу
да је метеор погодио месец 1987. У прилог овој хипотези наводи видљиве податке, нпр. да се на
Месечевој сателитској слици види велики кратер који није био пре 1987. године. Међутим, ова
чињеница се може објаснити мноштвом алтернативних хипотеза - ерупција или земљотрес. Дакле,
хипотеза је недовољно утврђена подацима, иако је реч о хипотези о видљивом догађају. Ако
доследно примењујемо аргумент недовољне одлучности, можемо спознати знање само о
стварима које су, у ствари, уочене. Рећи да је знање о непримећеном немогуће исто је што и рећи
да већина онога што је прихваћено као научно знање уопште није знање. Наравно, научни
реалисти не прихватају тај закључак, већ као доказ да аргумент недовољне одлучности мора бити
погрешан. Проблем успостављен аргументом недовољне одлучности једноставно представља
софистицирану верзију проблема индукције. Рећи да је теорија недовољно одређена подацима
исто је што и рећи да постоје алтернативне теорије које могу објаснити исте податке. У ствари,
исто је што и рећи да подаци не подразумевају теорију; закључивање података према теорији није
дедуктивно, било да се ради о теорији невидљивих ентитета или видљивих, али непримећених
ентитета, нема разлике - логика ситуације је иста у оба случаја.То значи да не постоје посебне
потешкоће повезане са невидљивим ентитетима.