Орлови рано лете

Бранко Ћопић

Бранко Ћопић(1915-1984) је српски писац, пореклом

из Босанске Крајине.Похађао је учитељску школу у
Сарајеву,Бањалуци и Карловцима а дипломирао је
педагогију на филозофском факултету у
Београду.Писао је песме,приче, романе за децу и
одрасле.Највише га је радовало да пише за децу,и ту
радост осећа свако дете које прочита његову књигу.
Био је скроман и штедљив човек,није волео мантиле
са малим џеповима јер књига у њих није могла да
стане,зато су му стално дошивали дубоке унутрашње
џепове.
Његово најпознатије дело је роман „Орлови рано
лете“ по коме је снимљен истоимени филм 1966
године.
Књижевна врста: роман.
Књижевни род: епика.
Место радње: село Липово.
Време радње: Почетак Другог светског рата.
Тема: Бурно детињство групе дечака и њихово
одрастање.
Главни ликови: Јованче, Стриц, Николица, Луња, Ђоко
Потрк, Лазар Мачак.
Јованче: Најодлучнији и најцењенији од свих
дечака.Био је храбар и одважан,није се плашио ни
дрекавца који се крио у шуми,зато је и изабран за
вођу дружине.Доносио је одлуке са лакоћом и
организовао живот у логору.Под његовим вођством
у логору је владала толеранција, јединство и
ражумевање. Другаре је одвео на гроб хајдука
Јованчета где су положили заклетву.
Стриц: Био је највиши у разреду.Био је
сироче,недостајала му је родитељска љубав.Носио је
сламени шешир,цокуле и дугачак шал.Био је и
најцмешнији у дружини, гајио је симпатије према
Луњи али и она према њему.Своју храброст је доказао
тако што је провео целу ноћ сам у шуми.
Лазар Мачак: Досетљив дечак који је био задужен за
све поправке у логору,саградио је колибу и куји Жуји
а једном је поправио и Стичев шешир.На тавану своје
куће имао је радионицу.
Био је сналажљив,лукав,спретан и на свађу увек
спреман.Зато је и добио надимак „Мачак“
Ђоко Потрк: Добио је надимак јер је у школу долазио
трком а исто тако се и враћао кући. Био је
домишљат,духовит и све ситуације у логору, тужне
или срећне у стихове је претакао.Ставио би сламку у
уста и рецитовао стихове као да му их неко шапуће.
Николица: Он је био најмлађи дечак у дружини,ишао
је у први разред.Био је својеглав а са собом је увек
водио своју кују Жују,те је добио надимак Николица с
приколицом.
Ник Ћулибрк: Звали су га Американац јер му је отац
дуго радио у Америци и често је користио енглеске
речи.Носио је каубојски шешир.
Луња: Тиха и мирна десетогодишња девојчица ,увек
је пратила дечаке када су ишли у несташлуке,они би
је терали,гађали камењем али она би им се увек
враћала.Борила се за равноправност између дечака и
девојчица и била је заљубљена у Стрица.
Споредн ликови:
пољар Лијан, учитељица, учитељ,Николетина Бурсаћ.
Николетина Бурсаћ: Храбар момак који је увек штитио
децу јер их је много волео,био је нежан и попустљив
према дечијим несташлуцима.Међу првима је отишао
у рат.
Пољар Лијан: Волео је сеоску децу,али његов задатак
је био да их уходи и вреба.Лутао је по селу....јурио их
из туђих воћњака,винограда али је и сам знао да из
њих украде понеку лубеницу или грозд.Борећи се
вечито са децом и сам је подетињио.
Учитељ: Био је суров човек,увек је вребао сваку
прилику да истуче ђаке.Био је пијанац, долазио је
мамуран у школу,подбулих образа и црвеног носа.
Увек је вређао ђаке и говорио им да за њих сељаке
школа није већ да иду да чувају козе. Деца га нису
волела и због њега су се и одметнула у хадуке.

Порука: Животне потешкоће утичу да деца прерано

одрасту и преузму на себе обавезе одраслих.

Радња: Књига почиње описом Прокиног гаја,то је

једна велика запуштена шума у којој се налази гроб
хајдука Јованчета и место звано Тепсија на коме су се
деца окупљала.
Заплет почиње када почетком школске године у село
Липово стигне нови учитељ,непријатан,неваспитан и
зловољан човек.Он је по казни из града премештен у
село.Ученицима се учитељ није допао,имао је црвен
нос као паприка а образе подбуле од ракије.
Недостајала им је њихова мила и добра учитељица
Лана. Ученици смислише надимак учитељу и
прозваше га господин Паприка,односно кум је био
дечак са надимком Стриц али одговорност на себе је
преузео Јованче.У читељ је наредио да се донесе прут
како би казнио „кума“ а Јованче је искочио кроз
прозор како не би добио батине.
Да би избегли свакодневне батине суровог
учитеља,дечаци су се одметнули у хајдуке,и тако
настаје њихова хајдучка дружина.Полажу заклетву на
гробу хајдука Јованчета. Дечаци не беже од
школе,већ од учитеља који их својим суровим
понашањем и батинама тера из школе.Први се
одметнуо Јованче а по угледу на њега дружини се
прикључују и Стриц, Лазар Мачак, Ђоко Потрк,Ник
Ћулибрк, Николица с приколицом а касније и храбра
девојчица Луња.Они граде свој логор који чувају у
тајности од својих родитеља и осталих сељана.Убрзо
бивају откривени од стране родитеља и родбине који
су сазнали да дечаци своје време,уместо у школским
клупама проводе у свом логору играјући се.Од батина
и казни спашава их Николетина Бурсаћ,сеоски делија.
Хајдучија дечака се завршава тако што се враћа
њихова мила учитељица а сурови учитељ бива
протеран из села.
И тако...стигла је зима.Дечаци су срећни јер се
учитељица вратила али и тужни јер је њиховим
авантурама дошао крај.
Док безбрижни ученици са нестрпљељем очекају
почетак пролећа,слушајући учитељицу у својим
школским клупама,у Европи бесни рат.Тај
немилосрдни рат прекинуће њихово безбрижно и
весело детињство,натераће их да игру и своје
несташлуке замене ратним обавезама.Постаће прави
борци,митраљесци,храбри курири и то све за слободу
завичаја.Они се храбро и без размишљања одричу
свог детињства и укључуу у ратна дешавања.Они
одлазе из свог родног краја у велики рат као прави
борци са надом да ће се једног дана вратити у Прокин
гај,у логор Тепсију,заложити ватру и разговарати о
члановима дружине који се нису вратили из борбе.
Бранко Ћопић је своје детињство описао у овој
књизи,своје доживљаје на селу,свој полазак у
основну школу,своје несташлуке и авантуре са
другарима...сећање на своје детињство га је пратило
кроз цео живот.
Хајдучка дружина је рано на себе преузела терет
суровог рата и тешког живота,али млади „орлићи“ су
се уздигли високо попут правих орлова који су
нажалост морали рано да полете.
Читајући књигу осећао сам и радост и тугу...смејао се
али и на крају заплакао. Мене је Јованчетова
дружина научила да си слободан када си срећан,
храбар, праведан,када штитиш и помажеш своје
пријатеље,научила ме је да будем
одговорнији,вреднији,захвалнији,да се више дружим.
Када одрастемо сећање на детињство биће нам
нешто најдрагоценије што имамо,зато и мислим да у
сваком човеку овога света чучи чета Харамбаше
Јованчета.