JORGE LUIS BORGES

Postoje autori oko čijih dela pravim koncentrične

krugove. Jedan od njih je i Horhe Luis Borhes. Njegov
opus, neobično raznorodan, zahteva temeljno iščitavanje
i ogromno znanje. Zato se u takve “poduhvate” upuštam
naoružana enciklopedijama i Vujaklijom. Dakle, Borhes
nije autor kojeg listate na plaži. On traži odvojeno vreme,
posvećenost i nepodeljenu pažnju.

U Borhesovom zamršenom svetu, filovanom tigrovim

prugama i strahom od ogledala, predmeti dobijaju neku
povratnu taktilnost. Njegove reči slagane su tako da čine
jedan beskonačan lanac čije se karike protežu ka prošlosti
i ka budućnosti. Svaki njegov tekst (bilo da je u pitanju
prozni tekst ili poezija) je maleni univerzum. Svet se
događa Borhesu.

Pa ipak, u moru njegovih pisanija, najdragoceniji su mi

oni njegovi tekstovi u kojima mu se otme spontanost,
koji naprosto iscure u vidu neke lične opservacije,
autorskog oduška. Ti su mi tekstovi naročito bitni, jer
kroz njih dobijam najbolji uvid u to ko je Borhes i od
čega je sačinjen. ”Borhes i ja” jedna je od tih njegovih
priča, posebna duhovna zabava od par desetina rečenica
kroz koje se prelamaju Borhes autor i Borhes čovek.

…
…

: BORHES I JA :

Drugome Borhesu, nešto se događa. Ja hodam Buenos

Ajresom i ponekad zastanem, možda mahinalno da bih
pogledao luk nekog predvorja i gvozdenu rešetku neke
kapije. O Borhesu saznajem preko pošte a njegovo ime
nalazim na listi univerzitetskih profesora ili u nekom
biografskom rečniku.

Volim peščane časovnike, mape, tipografiju XVII veka,

etimologije, ukus kafe i Stivensonovu prozu; onaj drugi
ima iste sklonosti, ali sa nekom taštinom ih pretvara u
osobine jednog glumca. Bilo bi preterano tvrditi da su
naši odnosi neprijateljski. Ja živim i prepuštam se
življenju da bi Borhes mogao da smišlja svoju
književnost i ta književnost me opravdava. Rado
priznajem da je uspeo da napiše nekoliko stranica od
vrednosti, ali te stranice ne mogu da me spasu, možda
zato što ono što je dobro nikome ne pripada, čak ni onom
drugom, već jeziku i tradiciji.

Uostalom, ja sam osuđen da nestanem, neopozivo, i samo

poneki moj trenutak imaće mogućnost da preživi u onom
drugom. Malo-pomalo, ja mu prepuštam sve iako sam
svestan njegovog nastranog običaja da falsifikuje i
preteruje. Spinoza je smatrao da sve stvari žele da istraju
u svome biću; kamen večito želi da bude kamen, a tigar –
tigar. Ja moram ostati u Borhesu, ne u sebi (ako sam
uopšte neko).
Međutim, ja sebe prepoznajem manje u njegovim
knjigama nego u mnogim drugima ili u upornom
prebiranju po gitari. Pre više godina pokušao sam da ga
se oslobodim i prešao sam sa mitologija predgrađa na
igre vremenom i beskonačnošću, ali sad te igre pripadaju
Borhesu, a ja ću morati da izmislim nešto drugo. Tako je
moj život bekstvo u kome ja sve gubim i gde sve pripada
zaboravu ili onom drugom.

Ne znam koji od te dvojice piše ovu stranu.