Prepričano delo

Skupština uoči Trojičina dana na Lovćenu

Vladika Danilo opisuje nositelja turske vlasti, čoveka s dva mača i dve
krune, u doba njegova najvećeg uspona. Paklenim se snom kruni Osman.
Pod tim snom podrazumeva Osmanov san o ženidbi s kćerkom šeika
Elabadije. Osmanov sin Orkan prvi je uspio da prodre u Europu. Bizant je
nasledstvo Teodore koju je otac 1346. godine darovao Orkanu za ženu,
kako bi učvrstio njegov položaj na prestolju u Carigradu. Na osnovu toga,
Turci su kasnije tražili Carigrad kao Teodorin miraz. S obzirom da je Ivan
Paleolog tražio pomoć od Turaka u sukobu sa Srbima i Grcima, Turci su
krivnjom samih hrišćana dobili mogućnost  da se upliću u europske
poslove. Zato su i propale i bizantska i srpska država.

Vuk Branković je prema narodnoj tradiciji bio izdajica kneza Lazara na

Kosovu, a Gertuka je bio admiral poslednjeg bizantskog cara Konstantina XI.,
kojeg je izdao prešavši k Turcima. U poredbi s narodnim pripovedanjem,
prema kojoj se svaki dan pojede jedna ptica, vladika Danilo smatra da tako i
Turci svakodnevno osvajaju po jednu državu. Uspeli su da potkupe sve
narode, osim naroda Azije, gde im je kolevka. Pripoveda Danilo i o Janku,
čoveku koji je branio Ugarsku kao kraljevski namesnik, nakon smrti kralja
Vladislava. Vladislav je poginuo u boju s Turcima kod Varne. Albanski junak
Skenderbeg takođe je nastojao da brani svoju zemlju dugo vremena, no nije
uspio da je obrani. Umro je izvan domovine kao begunac.

Vladika Danilo je svestan kako je preživio sva zla, pa sada želi da se suočiti s
najgorim, s odmetnicima u sopstvenoj zemlji. Turci su kao ljudska kuga.
Mnoga prestolja su zauzeli nepravomoćno, pa su stoga i hrišćanske crkve u
njima pretvorene u džamije, a sa njihovih se oltara ne poštuje Bog. Proroci
Muhamedove vjere Crnogorcima su obećavali uživanja koja će ta vera da im
pruži, sve samo da bi ih pridobili na svoju stranu. Pradedovi Crnogoraca su
ostavili zakletvu prema kojoj potomci moraju da ostanu verni svojoj veri i
narodu. Moraju doći pred Miloša s delima kao primerom, jer je on poginuo kao
njihov najveći junak i nije se preobratio. Turci, koliko su jaki, uništit će ih tako
što će im oteti žene. Godinu dana pre toga Turci su na prevaru uhvatili vladiku
Danila, dok je išao da posveti jednu crkvu. Nabili bi ga na kolac da ga narod
nije otkupio. No, on žali što ga nisu smaknuli jer se boji da će da izneveri
narod i neće moći da ostvariti slobodu kojoj se narod nada.
Vuk Mićunović leži pored vladike Danila. Pretvarao se da spava, ali je čuo sve
što vladika priča. Kudi vladiku kakva ga je to nesreća spopala da govori poput
kukavice. Zar zaboravlja da je ovo svetkovina na kojoj je sam okupio
Crnogorce kako bi očistili zemlju od nehrišćana? Svestan je Vuk Mićunović da
im bojažljiv poglavar ne može pomoći, a ovo je ipak svečanost u kojoj se vrsni
momci okupljaju i zato je potrebno da otera crne misli. Kako bi Vuk Mićunović
što više ubedio vladiku Danila da nije osamljen, priseća ga da su danas videli
500 momaka i čudo od njihove snage. Iznimno su vešti strelci, što se
pokazalo u igrama koje su igrali. Sve te igre njima su nauka za borbu.
Razmišlja da Turci svladavaju tolike crnogorske junake i mnogi od njih će da
poginu. Vladika Danilo shvata da može da se pouzda isključivo u Boga i svoje
ruke, jer se na muci junaci poznaju. Ipak, najveći dio njegova nadanja
pokopan je u grobnici na Kosovu

Na vrhu Crkvine, mesto na Lovćenu, gde je nekada bila crkva, Crnogorci

pucaju puškama i broje koliko puta koja odjekne. Serdar Janko Đurašković
govori da puška koja mnogo puta odjekne, vredi koliko i muškarac ratnik.
Serdar Radonja uočava kako je čudo što je iznad svih ostalih krajeva
nevreme, samo njih sunce greje. To mu je veoma neobično jer je navršio 50
godina i mnogo je boravio na Lovćenu, pa zna da je tu inače hladno. Obrad im
ukazuje na drugo čudo i na simbol prema kojem su dve munje napravile križ.
Vuk Raslapčević gleda kako je Draško uzeo svoju dugačku pušku pa ga upita
za što ju je namenio. Vojvoda Draško odgovara da želi da ubije kukavicu. Vuk
Raslapčević mu na to ispriča kako su se, prema narodnom pripovedanju,
kćerke kneza Lazara nakon kosovske bitke pretvorile u kukavice, pa ga
opominje da to ne čini. Na vrhu Crkvone je među Crnogorcima nastala velika
graja, pa ih serdar Vukota opominje. Vukota Mrvaljević mu se opravdava jer
su doletjele jarebice, zato je nastala velika graja, no pustili su ih jer su one
Božja ostavština.

Skupština na blagdan Male Gospe na Cetinju

U delo ulazi kolektivni lik kola, koje govori kako se Bog na njih naljutio zbog
počinjenih smrtnih greha. U srednjovekovnoj srpskoj državi vladale su trajne
borbe za vlast između samih članova dinastije Nemanjića, koji su se uništavali
među sobom. U tim borbama zaboravljali su zakon i državu, čime su srpsko
pleme otrovali, pa ih Bog kažnjava. Prema narodnoj pesmi, Vuk Branković je
na večeri uoči kosovske bitke javno obznanio da Miloš sprema izdajstvo, a
zapravo je sam bio izdajnik. Smatra da bi bila veća sreća da su se tada
pootrovali svi velikaši i da je na životu ostao Miloš jer se njegovo junaštvo
može usporediti s junaštvom Leonide. Ubivši cara Murata, Miloš je jednim
udarcem srušio prestolje i uzdrmao tursko carstvo. Kao žrtva domoljublja i
junaštva, poginuo je na prestolju turskih osvajača. Obojica Miloševih
suboraca, Milan Toplica i Ivan Kosančić, takođe su poginuli. Slavi se Crna
Gora, koja je jedina uspjela da sačuva čast i slobodu, pa i ostavštinu dedova,
tako što su najbolji vojnici poginuli u borbi protiv Turaka. U poslednje vreme
se, međutim, ne čuju pušku. Oružje je zahrđalo, a gore su poprimile miris
Turaka. Zajedno žive hrišćani i Turci, zbog čega je nestalo pravoslavlja,
točnije križanja s tri prsta. Zemlja nema glavara koji bi je poveli u borbu. Nitko
se ne usuđuje započeti nešto što bi narodu pomoglo da se uzdigne na borbu,
čime bi pradjedovske kosti imali pokoj u duši.

Vojvoda Stanko govori vojvodi Miliji da će se Srbima zamesti trag budu li i

dalje živeli kukavno. Zaključi da Crnogorci stoga imaju pravo da ih kamenuju.
Serdar Ivan zapitkuje za krajišnike Ozriniće, koji su se tada nalazili na
hercegovačkoj granici. Vojvoda Milija mu govori da su otišli na sastanak s
Turcima, kako bi dogovorili zamenu roblja. Poslao im je poklisara da se
požure natrag jer je zemlja puna Turaka, a poglavari su neodlučni. Takvo
stanje više nije smelo da traje. Serdar Vukota im se opravdava pri dolasku i
objašnjava zašto su zadocnili. Dočekali su Turke u zasedi i uspeli da im uzmu
sedamdeset konja i tri robinje. Nakon toga su se sastali s njima na Poljanama
kako bi otkupili roblje. Pokolj i borba su se dogodili u Nikšiću. Nikšićki Turci su
im ponudili sporazumno rešenje i otkupu zarobljenika. Hamza je bio kapetan u
Nikšiću. Serdar Vukota im govori da su Turci tražili da mogu mirno da idu na
ispašu sa stadom u Rudine. Kada je knez Janko napomenuo da je njihov
sastanak zamalo završio tragično, Vuk Marković ga upita zbog čega. Knez
Janko mu prepričava da su se Vuk Mardušić i Vuk Mićunović s kapetanom
Hamzom raspravljali o veri kao da su sveštenici. Vuk Mićunović je Hamzi vrlo
oštro odbrusio da su Crnogorci bič Božji, spleten za Turke, kako bi se sećali
što su učinili. Na sastanak je došao i muslimanski sveštenik Brunčević i tada
su se sukobili.

Bogdan Đuršaković ih prekine u razgovoru i upozorava da je vreme da se

okupe jer se glas o istrazi poturica vrlo brzo proširio. Ako poturice čuju što im
se sprema, neće odugovlačiti, već će napasti. Serdar Radonja izveštava da je
došao svatko tko je potreban, osim petorice sinova Martina Bajice, a bez njih
nisu mogli. Kada su se napokon pojavili i Martinovići, Vuk Mićunović im govori
da su ih se načekali poput svatova koji su se opili, pa nikako da se skupe i
odu po devojku. Tomaš Martinović im prepričava zašto docne. Mujo Alić,
turski poglavica kavaza, odveo je Kasanaovu Ružu i pobegao s najmlađim
bratom. U toj priči začuđuje što je Srpkinja Turčina uzela za muža. Knez
Rogan to objašnjava time da žene ne razume koje je tko vere, a i da se uvek
vode srcem. Ružina je nesreća bila ta što je imala nevaljala muža. Odlučili su
za njima poći u poteru. Na Simunju- brdu u Bjelicama, sustigli su svatove i
ubili oba Alića, a i za Turke nesrećnu nevestu. Ubivši ženu osramotili su se jer
su izgubili dio sreće na Božjem svetu.

Vladika Danilo je vidio da su se svi okupili pa je i on došao među njih. Vuk

Mićunović je znao da nešto mudro razmišlja pa ga je zamolio da ne drži svoje
suborce u neizvesnosti. Vladika Danilo im govori da su mu se svi snovi zbili
oko Turaka. Ne zna da li je srećan ili nesrećan što vidi dalje od ostalih. Ne boji
se Turaka izvan Crne Gore, već domaćih. Kako u pojedinim bratstvima ima i
hrišćana i Turaka, svako bratstvo branit će svoje pripadnike, bez obzira na
veru pa će se zaraćena plemena među sobom pobiti. Smatra da su među
njima prisutna dva zla. Prvo zlo su Turci, a drugo što će u međusobnom
sukobu nestati srpstva. Knez Rade, Vladičin brat, ljuti se zbog njegovog
raspoloženja te mu ljutito govori da je barem poginuo na turskim čengelima,
kad je toliko nepoverljiv prema sopstvenim suborcima. Čengel je bila
gvozdena kuka o koju su Turci vešali hrišćane.

Ponovo na scenu stupa kolo, kao kolektivni junak. Kolo peva da nema u
životu sreće koja nečim ne bi bila zagorčena. Životne gorčine traže olakšice
jer je život izmena teškoća i radosti, pa se tako i najlakše podnosi. Beg Ivan
Crnojević borio se poput lava s Turcima, ali je u boju izgubio brata Uroša te
zbog toga žaluje na Cemovskom polju. Iako je bio star, osvetio je brata Uroša
smrću 15 000 Turaka. Osveta za pale junake smatra se svetinjom. U selu
Karuče je Ivan Crnojević pobijedio Turke 1477. godine. Vladika Danilo se
među svima oseća kao da je sam. Ponovo je zaokupljen mudrim mislima pa
razmišlja da ondje gde se čovjek rodio, mora iskazivati i plodove svoga rada.
Ljudska je spoznaja ta koja zapinje na pitanju da li je to uređeno nagonom ili
prema volji duhovnog vođe. U prirodi vlada pravilo jačega. Vuk jede ovce, a
tiranin tlači slabijega, a upravo je najsvetija čovečja dužnost da se pobedi
tiranstvo. Biti musliman ili hrišćanin prema njemu znači ići za krvavim tragom
u životu, punom neizvjesnosti i stradanja. Postaje besan kad shvaća da protiv
hrišćanstva govore ljudi koji su othranjeni u istoj zemlji kao i on sam. Mlade
Crnogorce poređuje sa žitom koje se žanje pre vremena jer su mnogi
neiskusni proživeli muke boraca mučenika. Siguran je da, čak i da ih Turci
unište, iz njihovih bi grobova niknula sloboda.

Predlaže da Turke pozovu na sastanak kako bi im obećali da im do završetka

sastanka ništa neće učiniti. Pokušali bi da ih preobrate na hrišćanstvo. Serdar