Фауст је протагониста класичне немачке легенде.

Фауст је веома успешан учењак, али је

незадовољан својим животом, па зато прави договор са Ђаволом. Мења своју душу за
неограничено знање и земаљска задовољства. Фаустова прича је основа за многа литерарна,
уметничка, филмска и музичка дела. Значење његовог имена су реинтерпретирали током
векова. Израз "фауст" или "фаустовска особа" се користи када се говори о амбициозној особи
која губи морални интегритет, како би постала успешна и моћна. Одатле је настао и израз:
„Договор са ђаволом.“

Фауст из ранијих књига, балада, драма и луткарских представа је неповратно проклет, јер жуди
за божанским знањем; „Свете списе је сместио иза врата и испод клупе, одбио је да буде зван
доктором теологије, већ је преферирао звање "доктор медицине".“

Комичне луткарске представе и драме су се често изводиле засниване на овој легенди. Биле су
популарне широм Немачке у раном 16. веку и често су Фауста и Мефистофелеса сводили на
вулгарну забаву. Причу је у Енглеској популаризовао Кристофер Марло, у својој представи
"Трагична историја Доктора Фауста". Гете је, 200 година касније, у својој верзији приче, Фауста
представио као незадовољног интелектуалца који вапи за више „од земаљског меса и пића“.
Легенду је интерпретирао такође и Михаил Булгаков у делу Мајстор и Маргарита.