Sveti Teofan Zatvornik - ŠTA JE DUHOVNI ŽIVOT I KAKO SE ZA NjEGA OSPOSOBITI

ŠTA JE DUHOVNI ŽIVOT I KAKO SE ZA NjEGA OSPOSOBITI?
SVETI TEOFAN ZATVORNIK

UVODNA NAPOMENA

1. UVODNA NAPOMENA O DATOM OBEĆANJU DA ĆE VODITI PREPISKU O DUHOVNOM
ŽIVOTU. KORIST KOJA SE OD TOGA OČEKUJE

2. MIŠLJENJE O RAZLOGU ĆUTANJA. NEOPHODNOST OTVORENOSTI I JEDNOSTAVNOSTI U
PREPISCI. SUJETA SVETSKOG ŽIVOTA

3. ISPRAZNOST I JEDNOSTRANOST SVETSKOG ŽIVOTA

4. SVETSKI ŽIVOT LIŠAVA LJUDE SLOBODE, I ONE KOJI MU SE PREPUSTE DRŽI U TEŠKOM
ROPSTVU. LICEMERJE I EGOIZAM KAO STALNA SVOJSTVA SVETSKOG ŽIVOTA

5. TRI STRANE LJUDSKOG ŽIVOTA. PRVA STRANA: TELESNI ŽIVOT, NJEGOVI ORGANI I
POTREBE; NORMALNA I PREKOMERNA BRIGA O TELU.

6. DRUGA STRANA LJUDSKOG ŽIVOTA: DUŠEVNI ŽIVOT, I TRI NJEGOVE GLAVNE FUNKCIJE.
PRVA FUNKCIJA: MISAONA STRANA SA NJENIM OBLICIMA. ZNANJE I NAUKA. NORMALNE
FUNKCIJE RAZUMA I PRAZNO LUTANJE MISLI

7. VOLJNA STRANA DUŠEVNOG ŽIVOTA. NJENE FUNKCIJE.ISPRAVNO I NEUREDNO STANJE
VOLJNE SPOSOBNOSTI

8. ČULNA STRANA ‐ SRCE. VELIK ZNAČAJ SRCA U ČOVEKOVOM ŽIVOTU.UTICAJ STRASTI
NA SRCE

9. TREĆA STRANA LJUDSKOG ŽIVOTA: DUHOVNI ŽIVOT. GLAVNE PROJAVE DUHOVNOG
ŽIVOTA: STRAH BOŽIJI, SAVEST I ŽEĐ ZA BOGOM. LJUDSKO DOSTOJANSTVO

10. UNIVERZALNOST VERE U POSTOJANJE BOŽIJE KAO PROJAVA DUHOVNOG ŽIVOTA

11. UTICAJ DUHA NA ČOVEKOVU DUŠU I POJAVE U UMNOJ, DELATNOJ (VOLJNOJ) I ČULNOJ
OBLASTI KOJE ODATLE POTIČU

12. ZAKLJUČCI NA OSNOVU REČENOG O TRIMA STRANAMA LJUDSKOG ŽIVOTA.
MOGUĆNOST PRELASKA IZ JEDNOG STANJA U DRUGO I PREOVLADAVANJA OVE ILI ONE
STRANE ŽIVOTA. PREVLAST DUŠEVNOSTI ILI TELESNOSTI KAO GREHOVNO STANJE.
PREOVLADAVANJE DUHOVNOG ŽIVOTA KAO NORMA ISTINSKOG ŽIVOTA ČOVEKA

13. ISTINSKA SREĆA ČOVEKOVA ‐ ŽIVOT PO DUHU. NAJFINIJI OMOTAČ DUŠE KOJI SLUŽI
KAO POSREDNIK IZMEĐU NJE I TELA I SREDSTVO ZA OPŠTENJA DUŠA IZMEĐU SEBE, KAO I
SA SVETOM SVETITELJA I ANĐELA. SVETLO I MRAČNO STANJE OMOTAČA DUŠE

14. OMOTAČ DUŠE BIVA SVETAO ILI TAMAN U ZAVISNOSTI OD UNUTRAŠNJEG
RASPOLOŽENJA. PRIMERI. POMRAČENU DUŠU VIDE DEMONI
1

15. KAKO SVETI SLUŠAJU NAŠE MOLITVE. DODATAK O MOLITVI

16. ISTINSKI CILJ ŽIVOTA. NAČIN ŽIVOTA KOJI ODGOVARA CILJU.

17. ULAGANJE U NEBESKU RIZNICU. BOGOUGODAN ŽIVOT. MAŠTANJA “NAPREDNIHʺ O
SVEOPŠTEM DOBRU ČOVEČANSTVA I NJIHOVA LAŽLJIVOST.

18. ZNAČAJ DUHOVNIH POTREBA MEĐU DRUGIM STRANAMA LJUDSKOG ŽIVOTA. JEDINO
ŠTO JE POTREBNO. VLADAVINA DUHA, KAO PRIRODNA HARMONIJA SVIH POTREBA, MOŽE
DA DONESE MIR I SPOKOJ. ODSUSTVO TOG SPOKOJA KOD LJUDI. SVEOPŠTA SUJETA I
DUHOVNI LOM. ZAČETAK TOG NEMIRA DOBIJA SE VEĆ PRILIKOM ROĐENJA

19. PRVORODNI GREH KAO IZVOR UNUTRAŠNJEG NEMIRA I NEREDA. MOGUĆNOST
LEČENJA GREHOM POVREĐENOG ČOVEKOVOG STANJA

20. NASTAVAK. OBJAŠNJENJE RASTROJSTVA KOJE JE KROZ PRARODITELJSKI GREH UŠLO U
LJUDSKU PRIRODU. OPŠTENJE SA BOGOM SLUŽILO JE KAO IZVOR ZA GOSPODARENJE
DUHA NAD DUŠOM I TELOM. KROZ NARUŠAVANJE ZAPOVESTI ČOVEK SE ODVOJIO OD
BOGA I IZGUBIO VLAST NAD DUŠOM I TELOM, POTČINIVŠI SE VLADAVINI STRASTI. SLIKA
ČOVEKA KOGA NAKON PADA RASTRZAVAJU STRASTI

21. NEOPHODNOST PONOVNOG SJEDINJENJA SA BOGOM RADI SPASENJA. SAM ČOVEK NIJE
U STANJU DA TO UČINI. DUH BOŽIJI SAVRŠAVA OVO U NAMA RADI ISKUPLJENJA KOJE JE
DONEO SIN BOŽIJI

22‐ NASTAVAK O ISKUPLJUJUĆEM OBNOVLJENJU PALOG ČOVEKA. UČEŠĆE SVETE TROJICE
U NAŠEM SPASENJU. PODSTICAJ DOBRIM OSEĆANJIMA U ČOVEKU KOJI SE SPASAVA DAJE
DUH BOŽIJI. UČEŠĆE SAMOG ČOVEK U TOM DELU. REVNOST ZA SPASENJE KAO PRVI
PREDUSLOV ZA NJEGOVO DOSTIZANJE

23. OBELEŽJA ISTINSKE DUHOVNE REVNOSTI ZA RAZLIKU OD DUŠEVNE REVNOSTI

24. NOVOGODIŠNJE ŽELJE. NEOPHODNOST OBNAVLJANJA I SAMOOČIŠĆENJA. TO ČINI
DUHOVNA REVNOST U NAMA

25. MISLI POVODOM PRAZNIKA KRŠTENJA GOSPODNJEG. SKRIVENO DEJSTVO BLAGODATI
KOJU DOBIJAMO U SVETOJ TAJNI KRŠTENJA

26. NASTAVAK O SKRIVENOM DELOVANJU BLAGODATI KRŠTENJA U ČOVEKU. SLIKOVITA
OBJAŠNJENJA BLAGODATI NA PRIMERU KVASCA U TESTU I OGNJA U GVOŽĐU.
ODRASTAJUĆI, ČOVEK TREBA SLOBODNOM VOLJOM DA UTVRDI U SEBI BLAGODAT BOŽIJU.
OPASNOST OD ZAUSTAVLJANJA NA POLOVINI PUTA. POTPUNA I VATRENA ODLUČNOST
DA SE SLUŽI BOGU

27. NASTAVAK O REVNOSTI I ODLUČNOSTI DA SE ŽIVI PO BLAGODATI. UNUTRAŠNJA
USREDSREĐENOST. PROSVETLJENJE DUŠEVNOG OMOTAČA. RAZNI STEPENI TOG
PROSVETLJENJA

28. SLOBODNA ODLUKA DA SE ŽIVI PO BLAGODATI ‐ OBJAŠNJENJE NA PRIČAMA I
PRIMERIMA

2
29. ODLUČNOST DA SE ŽIVI PO BLAGODATI NE TREBA DA BUDE OGRANIČENA SAMO NA
ŽELJU, NEGO TREBA DA SE SPROVODI SA SPREMNOŠĆU NA NAPORE I BORBU, I UZ
STREMLJENJE DA SE NEIZOSTAVNO POSTIGNE TO ŠTO SE ŽELI. KADA SE ODLUKA DONESE,
ISTOGA ČASA TREBA SE PRIHVATITI DELA I ISTRAJATI U NJEMU SA TRPLJENJEM I
POSTOJANOŠĆU

30. SKICA BLAGODAĆU PROSVETLJENOG UNUTRAŠNJEG STANJA REČIMA MAKARIJA
VELIKOG. NAČINI PODSTICANJA I POJAČAVANJA ODLUČNOSTI ZA DOBAR ŽIVOT

31. KAKO PODRŽATI TEŽNJU KA DOBROM ŽIVOTU KOJA SE POJAVILA. DUHOVNO ČITANJE I
RAZMIŠLJANJE. ZAPISIVANJE DOBRIH MISLI. KAKO IZBEĆI LUTANJE MISLI PRILIKOM
ČITANJA I MOLITVE. NEPRESTANO SEĆANJE NA BOGA I SMRT. SAMOUKOREVANJE

32. ONAJ KO JE ODLUČIO DA STANE NA PUT DOBROG ŽIVOTA MORA DA POSTI. POUKA O
TOME KAKO TREBA POSTITI. PONAŠANJE U CRKVI TOKOM POSTA

33. PRODUŽETAK O POSTU. PONAŠANJE U KUĆI TOKOM POSTA

34. PRODUŽETAK O POSTU. PRIPREMANJE ZA ISPOVEST. PREISPITIVANJE ŽIVOTA

35. PRODUŽETAK. PREISPITIVANJE RASPOLOŽENJA SRCA. ODREĐENJE GLAVNOG
KARAKTERA ILI DUHA SVOGA ŽIVOTA

36. SAVRŠENA PRIPREMA ZA TAJNU POKAJANJA I PRIČEŠĆA. OSEĆANJA KOJA SU
NEOPHODNA ONOME KO SE KAJE. KORISNO PODSEĆANJE NA BLAŽENU TEODORU I NJEN
PROLAZAK KROZ MITARSTVA

37. PROBUĐENA ODLUČNOST DA SE ŽIVI ISPRAVNO TREBA JASNO DA SE ODREDI KAO
TEŽNJA DA SE U SVEMU POSTUPA SHODNO VOLJI BOŽIJOJ. MIR I RADOST SLUGU BOŽIJIH.
POTREBNO JE ČUVATI SE KOLEBLJIVOSTI KADA JE U PITANJU ODLUKA DA SE ŽIVI PO BOGU.
BOG ĆE ODBACITI ONOGA KO NIJE NI TOPAO NI HLADAN
38. NEOPHODNA ODLUKA ONOGA KO POSTI DA ĆE SE POSVETITI BOGU RAZMATRA SE
KAO SVESNO OBNAVLJANJE ZAVETA KOJI SU ZA NAS DATI NA KRŠTENJU.

39. ISPRAVLJANJE ŽIVOTA NE SASTOJI SE U PROMENI SPOLJAŠNJEG PONAŠANJA, NEGO U
DUHOVNOJ PROMENI, SA SPREMNOŠĆU NA BORBU SA PREPREKAMA. RAZLIČITI SU NAČINI
NA KOJE SE ĐAVO TRUDI DA ZAVEDE ONE KOJI SU STALI NA PUT ISTINSKOG ŽIVOTA

40. UPOZORENJE NA MOGUĆNOST HLAĐENJA U BUDUĆNOSTI. RAZNI UZROCI HLAĐENJA
U ODNOSU NA DUHOVNI ŽIVOT. KAKO SE PONAŠATI KADA SE POJAVE ZNACI HLAĐENJA

41. POSLEDNJI SAVETI PRED ISPOVEST I PRIČEŠĆE

42. POZDRAV I DOBRE ŽELJE ONOME KO SE POKAJAO I PRIČESTIO SVETIM TAJNAMA. OD
ONOGA KO JE STUPIO NA PUT ISTINSKOG ŽIVOTA ZAHTEVA SE NEPRESTANO SEĆANJE NA
BOGA

43. ONAJ KO JE POSLE POKAJANJA I PRIČEŠĆA STUPIO NA PUT ISTINSKOG ŽIVOTA TREBA
DA USPOSTAVI MIR U SEBI. PRAVILA ZA ODAGNAVANJE UNUTRAŠNJE NESREĐENOSTI:
NEPRESTANO SEĆANJE NA BOGA, ODLUČNOST DA SE U SVEMU, I VELIKOM I MALOM,
POSTUPA PREMA SAVESTI I STRPLJIVO OČEKIVANJE USPEHA

3
44. UPOZORENJA ONOME KO JE STUPIO NA ISTINSKI PUT. O NEMIRU KOJI ULAZI U ŽIVOT SA
PROLEĆEM. ZBOG ČEGA SE MNOGI KOJI POSTE NE POPRAVLJAJU U POTPUNOSTI

45. GLAVNO ZANIMANJE ONOGA KO JE STUPIO NA ISTINSKI PUT JE ‐ MOLITVA.
PRODUŽETAK O NERASEJANOJ MOLITVI

46. OPŠTA PRAVILA ZA ONOGA KO STOJI NA PUTU ISTINSKOG ŽIVOTA

47. MOLITVENO PRAVILO ZA ONOGA KO STOJI NA PUTU BOGOUGODNOG ŽIVOTA. UČENJE
PSALAMA NAPAMET. ZAMENA DUGIH MOLITAVA KRATKIM. BROJANICE

48. KAKO DOSTIĆI POTREBNU NERASEJANOST MOLITVE. PRIPREMA ZA USPEŠNO
OBAVLJANJE MOLITVE

49. SVETSKA DELA. KAKO SE ODNOSITI PREMA SVETSKIM DELIMA DA NE BI ODVLAČILA
NAŠU PAŽNJU, NEGO DA BI DOPRINOSILA SLUŽENJU BOGU.

50. PRODUŽETAK. NA KOJI JE NAČIN MOGUĆE PODSTAĆI U SEBI NEPRESTANO SEĆANJE NA
BOGA SA LJUBAVLJU.

51. KAKO OKRETATI SVETSKE POSLOVE I STVARI NA DUHOVNU KORIST?

52. SEĆANJE NA BOGA TREBA DOVODI DO OSEĆANJA TOPLOTE ILI PLAMENE LJUBAVI
PREMA BOGU.

53. STRASTI KAO SMETNJA DUHU DA SE RASPLAMTI LJUBAVLJU PREMA BOGU.ONE TREBA
DA BUDU ISTERANE

54. O BORBI SA STRASTIMA

55. NASTAVAK O BORBI SA STRASTIMA

56. TREBA IZGONITI I NAJMANJE POKRETE STRASTI... DOZVOLJIVI GNEV

57. RAZNI STEPENI RAZVITKA STRASTI: STRASNE MISLI, OSEĆANJA, ŽELJE I DELA. BORBA
PROTIV NJIH

58. ZNAČAJ MOLITVE NA DELU BORBE PROTIV STRASNIH POMISLI. PRIMERI

59. ODLOMAK IZ DELA PREPODOBNOG ISIHIJA O BORBI PROTIV STRASTI

60. KAKO POSTUPATI AKO NAM SE I PRILIKOM BORBE SA STRASTIMA POTKRADAJU
STRASNE MISLI I ŽELJE. OČIŠĆENJE SRCA

61. LUTANJE SLUHA I POGLEDA. KAKO ELIMINISATI LOŠE UTISKE OD ONOGA ŠTO VIDIMO I
ČUJEMO

62. POSLE UPUTSTAVA ZA DUHOVNU BORBU SA STRASTIMA IZLAŽE SE POUKA O
DELATNOJ BORBI SA NJIMA. SPOLJAŠNJI NAČIN ŽIVOTA KOJI JE NAJPOGODNIJI ZA BORBU
SA STRASTIMA. ZAKLJUČAK BESEDE O BORBI SA STRASTIMA

63. DOMAĆI POSLOVI. PEVANJE I MUZIKA
4
64. USAMLJENOST. KAKO IZBEĆI ČAMOTINJU. ČITANJE KNJIGA I IZUČAVANJE NAUKA

65. IZVOD IZ DELA PREPODOBNOG PIMENA O BOGOUGODNOM ŽIVOTU, O POBEĐIVANJU
STRASTI I ZASAĐIVANJU DOBRODETELJI

66. PUTOVANJE U LAVRU SVETOG SERGIJA. POUKA BOGOMOLITELJIMA

67. UTEHA BOGOMOLITELJA. POUKA O BRIŽLJIVOJ ISPOVESTI. KRATKE MOLITVE I
NEPRESTANA PAŽNJA KA BOGU.

68. LJUDSKE PRIČE I GLASINE. POTREBA ZA DOBRIM SAVETNIKOM. STALNA OPASNOST OD
NEPRIJATELJA

69. TUGA I STRAHOVI. NEVINA ZABAVA. PREKID ODNOSA SA LOŠIM LJUDIMA. ENGLESKI
APOSTOL IZ SEKTE DUHONOSACA. NJEGOVA LAŽLJIVOST

70. O ČITANJU DUHOVNIH I SVETSKIH KNJIGA

71. HLAĐENJE PREMA MOLITVI. NEPAŽLJIVA I UŽURBANA MOLITVA. KAKO TO DA SE
IZBEGNE? ČITANJE MOLITAVA NAPAMET

72.. ZAVET ODRICANJA OD SVETA. KAKO SE DRŽATI NAKON IZRICANJA ZAVETA PA DO
NJEGOVOG IZVRŠENJA

73. PRODUŽETAK. JEDNOM DATI ZAVET BEZBRAČNOSTI TREBA ČVRSTO DRŽATI.
UZVIŠENOST DEVSTVENOSTI

74. POUKA ONIMA KOJI ŽUDE ZA ŽIVOTOM U MANASTIRU. RAZNI OBLICI PODVIGA
BEZBRAČNOG ŽIVOTA.STRPLJIVO ČEKANJE I PRIPREMA ZA MANASTIRSKI ŽIVOT JOŠ KOD
KUĆE

75. ĐAVOLJE PODVALE ĆE OMETATI ODRICANJE OD SVETA. KAKO ODBIJATI TE PODVALE

76. ISKUŠENJA OD STRANE ONIH KOJI NE VERUJU. OPOVRGAVANJE NJIHOVIH SUJETNIH
SHVATANJA

77. ISKUŠENJA OD STRANE UKUĆANA. POSLUŠNOST RODITELJIMA KAO PRIPREMA ZA
MANASTIRSKO POSLUŠANJE

78. ISKUŠENJE ZBOG NEPRAVDE I KLEVETE OD LJUDI SA STRANE. TRPLJENJE KLEVETA.
UPOZORENJE ONIMA KOJI ŽELE DA NAPUSTE RODITELJSKI DOM DA BI DOBILI SLOBODU.

79. POSLEDNJI NEMIRI I NESPOKOJSTVA. PREDAJTE SVOJU SUDBINU U RUKE BOŽIJE UZ
MOLITVU I HRABROST PROTIV NEPRIJATELJA KOJI DONOSI ISKUŠENJA

80. UMIRENJE POSLE BURE ISKUŠENJA KOJU JE PODIGAO ĐAVO. ODLAZAK U RODNI
KRAJ. POSLEDNJI SAVET.

5

Uvodna napomena

Svetitelj Teofan Zatvornik (u svetu Georgije Vasiljevič Govorov, 18151894), bio je
episkop Tambovski, zatim Vladimirski, da bi se potom povukao sa episkopske katedre i
živeo kao zatvornik u Višenskoj pustinji. Istaknuti duhovni pisac, svetitelj Teofan je sastavio
tumačenja na nedeljna Jevanđelja, na poslanice apostola Pavla i na 118. psalam. Značajno
mesto u njegovom nasleđu zauzimaju i dela iz moralnog bogoslovlja. Knjiga “Šta je duhovni
život i kako se za njega osposobiti?ʺ, poznata kod nekoliko naraštaja pravoslavnih čitalaca,
namenjena je ljudima u svetu, onima koji traže spasenje u Hristu.

1. Uvodna napomena o datom obećanju da će voditi prepisku o duhovnom životu.
Korist koja se od toga očekuje.

Nakon što smo se uoči Vašeg odlaska za Moskvu dogovorili da ćemo preko pisama
voditi razgovor o stvarima koje su Vam neophodne, za mene je bilo prirodno da očekujem
da ćete se po dolasku javiti, da ćete reći nešto o sebi i o novim okolnostima u kojima ste se
našli. Čekao sam i čekam, evo već koliko vremena, i nisam dočekao ništa. Šta se dogodilo?
Jeste li zdravi? Čuva li Vas Majka Božija? Ili ste promenili nameru?! Svašta se događa ‐ i to je
moguće. Zbog toga Vam i pišem, da ako je tako, i ako postoji neko ustručavanje zbog mene ‐
da ne treba da me opterećujete ili slično ‐ izbacite to sebi iz glave. Neće mi biti teško da
Vam pišem, pogotovo o takvim predmetima, naprotiv ‐ to će mi predstavljati ne malo
zadovoljstvo, jer će uneti izvesnu raznolikost u moje uobičajene poslove. Reći ću i nešto
više: ako se ne ostvari ono što smo zamislili, osećaću se kao neko ko je pretrpeo štetu ili
nešto izgubio. Neću vam objašnjavati kako, ali ponavljam da će biti tako i da tako i treba
da bude. Zato i hoću ne savet da Vam dam, nego da Vas zamolim: pišite. Mada od mene ne
možete da očekujete neku veliku mudrost, još jedno preispitivanje svega biće Vam od
koristi, jer će u Vašem sećanju oživeti celu tu situaciju i usredsrediće pažnju na nju, možda i
sa oslobađanjem naročite energije. A ovo poslednje je veoma dobro! Jer ako nam se u životu
dogodi neki neuspeh, on gotovo uvek potiče ne toliko od gluposti ili tvrdoće srca, koliko od
nedostatka usrdnosti i revnosti za ono što je potrebno. Dakle, pišite.

2. Mišljenje o razlogu ćutanja. Neophodnost otvorenosti i jednostavnosti u
prepisci. Sujeta svetskog života.

A ja sam se gubio u nagađanjima: šta je po sredi? Eto šta je! Baka se malo razbolela. Da,
baka ‐ divna reč. Za unuke nema toplijeg mesta nego kod bake, niti za baku ima dražih lica
od dobrih unuka. I zbog toga treba blagodariti Bogu. Češće tešite baku i pažljivije slušajte šta
govori. Starice imaju mudrost stečenu iskustvom i trudom u životu. One često nehotice,
jednostavnim rečima, daju tako mudre lekcije, koje i u knjigama da tražiš ‐ nećeš naći.
Mada ste mi pružili sasvim zadovoljavajuće objašnjenje zašto tako dugo niste pisali,
ipak bi trebalo da Vam dam makar i malu epitimiju kako biste se popravili. Međutim, mislim
da ćete se možda više okrenuti na bolje ako Vam zahvalim na pismu i na onome što ste tu
pisali. Dakle, zahvaljujem Vam.
Obećavate da ćete biti otvoreni. Dobro! Otvorenost je glavna stvar u prepisci, inače je
6
ne bi ni trebalo započinjati. I pišite uvek bez doterivanja ‐ sve što vam je na duši; naročito
celovito treba da izlažete pitanja koja Vam se pojave u glavi i počnu uporno da traže
rešenje. Tada ćete i rešenje primiti kao što žedna zemlja prima vodu. To je najbolji način da
steknete i u duši utvrdite shvatanja koja razjašnjavaju suštinu stvari čije jasno viđenje očima
uma smatramo neophodnim za sebe. Šta bi značilo kada bih Vam ja pisao o jednom, a Vaša
duša bi bila zauzeta drugim? To bi bilo praznoslovlje, kao kada bi dva lica međusobno
razgovarala okrenuta leđima jedno drugom i da svako govori o onome što je njemu pred
očima. Čini mi sa da smo se mi i dogovorili da se nećemo baviti apstrakcijama, da nećemo
stvarati planove i teorije, nego ćemo razgovarati o onome što traže tekuće okolnosti života.
Tako ćemo ići korak po korak.
Pišete da Vam “treperi pred očima. Pre dva dana ‐ kažete ‐ dogodilo mi se da obiđem
ovde uobičajena mesta društvenog života: bila sam u pozorištu, pa sam prošetala, pa bila na
večeri. Kakva gužva, kakvi razgovori, kakve mudre misli o svemu, kakvi maniri! Sve mi to
deluje strašno, a od gužve ne mogu misli da saberemʺ. To Vam se učinilo od prve, ali
pripazite. Takav utisak sasvim je normalan posle mirnog i običnog porodičnog života na
selu koji ste imali. Ja bih Vam rekao: po tome i sudite gde je istina, a gde laž. Ali ne znam šta
Vam se od svega što je bilo prihvatilo u duši. Jer moguće je da na površini postoji
neodobravanje takvog stanja, ali da u dubini ima simpatije i želje da se takvo iskustvo
ponovi. Život čiji ste delić videli ima to svojstvo da lako obmanjuje: čak i kada se uvidi da
to nije to, on ipak privlači, kao što onaj ko je navikao na opijum zna da će biti kao lud, a ipak
ga uzima, ili ga uzima upravo zbog toga. Dakle, kako se vi osećate? Vuče li Vas srce još tamo?
Želite li da tako provedete život? Molim da mi to dobro opišete i ‐ po istini.

3. Ispraznost i jednostranost svetskog života

Kako ste me obradovali Vašim odgovorom! “Ne privlači me, naprotiv ‐ odbija.
Nekoliko dana posle toga bila sam kao razbijena, moja duša se mučila: tugovala sam i nisam
mogla da se saberem. I jedva sam se nekako povratilaʺ. Zašto to prošli put niste napisali? A
meni se učinilo da prećutkivanjem sakrivate strast ili tako nešto. Daj Bože da se takvo
osećanje odbojnosti prema svetskom životu i svetskim zabavama zauvek sačuva u Vama.
Ali moguće je da vam se to i dopadne. Očigledno, ne možete izbeći dodir sa takvim životom.
Drugi put više neće biti tako razorno i uznemirujuće, treći put ‐ još manje, a potom nećete
osećati ništa. Kao i sa pićem: posle svake čašice čovek se sve više opušta. Šta osete oni koji
dolaze u radionicu za preradu duvana? Štipa ih za oči, curi im nos, ne mogu da dođu do
daga. A onima koji tamo rade nije ništa. Pa i ti što dođu, kada malo postoje, već ne
žmirkaju toliko, ne kijaju i ne kašlju, a zatim sve te neugodnosti sasvim prestaju. Gledajte da
se i sa Vama ne dogodi nešto slično kada su u pitanju okolnosti koje su tako poremetile Vaš
mir.
Vi kao da ste preduhitrili moje pitanje pa kažete: “Ne mislim da bih ikada mogla da
se pomirim sa takvim životom. Pažljivo posmatram i nalazim da to nije život. Ne umem to
da objasnim, ali utvrđujem se u mišljenju da to nije život. Tu ima mnogo živosti, ali života
nema. Evo i moja mašina za šivenje stalno je u pokretu, ali to nije životʺ. Divnu je misao
porodila Vaša bistra glavica. Sad za Vaš položaj mogu da kažem da uliva nadu. Samo
osećanje nije postojano: ono može da se promeni. Ali kada mu u pomoć dođe razumna misao,
onda se ono utvrđuje, i opet, s druge strane, osigurava misao. Zajedno ‐ oni su kao tvrđava.
Ali da bi ta tvrđava bila što tvrđa, treba da shvatite zašto zapravo u takvom životu nema
života. Ako naši razgovori potraju to će se vremenom potpuno razjasniti. Za sada ću reći
7
samo ovo: u takvom življenju nema pravog života, zato što ono ne obuhvata i ne
zadovoljava sve strane ljudskog života, nego samo mali deo, i uz to takav koji stoji na
poslednjem mestu, ili tačnije na rubovima života, ne dotičući se njegovog centra. Ljudski
život je veoma složen i mnogostran. Postoji u njemu i telesna i duševna i duhovna strana.
Svaka ima svoje snage i potrebe i svoje načine njihovog zadovoljavanja. Čovek živi samo
onda kada su sve naše sile u pokretu i kada se sve potrebe zadovoljavaju. A kad je kod njega
u pokretu samo jedan delić sila i kada se zadovoljava samo deo potreba, onda taj život nije
život: baš kao što i vaša šivaća mašina radi kako treba samo kada su svi njeni delovi u
pokretu. Ako bude prekinut rad bilo kog dela ‐ mašina je stala: ne živi. Ni čovek ne živi
ljudski ako u njemu nije sve u pokretu. Samo što se kod mašine prekid njenog života, tj.
kretanja, odmah vidi, a kod čoveka neaktivnost celovitog ljudskog života u njemu, uz
delovanje samo jedne njegove strane i zadovoljavanje malobrojnih potreba, uopšte se ne
vidi, mada zaista postoji, kao što je stvarna nepokretnost pomenute šivaće mašine. Takav je
zakon ljudskog života! Dodajmo i ovo onome o čemu je reč. Koje su sile tu zauzete i koje se
potrebe zadovoljavaju? Zauzete su ruke, noge, jezik, oči, uši, miris, dodir, pamet,
uobrazilja, fantazija i dovitljivost, uopšte ‐ najniža čovekova strana, ona koja mu je
zajednička sa životinjama; i zadovoljava se samo potreba životinjskog života, ili, bolje reći,
oni se igraju života, kao što biva sa mladim jaganjcima kada ih isteraju na zelenu poljanu.
Osim ovih sila postoje kod čoveka još dva‐tri njihova sloja i njihov glavni centar.
Prosudite sada može li takav život biti zaista život? Vaš osećaj rekao Vam je da tu nema
života. Ukazaću Vam na glavni razlog zbog čega nema. Možda Vam delovanje tog razloga
sada nije tako jasno, ali opšta misao ne može da bude neshvaćena; detalji će se pojasniti
vremenom. Jer ja imam nameru da sve što treba redom izvodim iz ustrojstva ljudske
prirode. Treba da živimo onako kako nas je stvorio Bog, a kada neko ne živi tako, smelo se
može reći da on uopšte ne živi. Molim da se za sada zadovoljite time.

4. Svetski život lišava ljude slobode, i one koji mu se prepuste drži u teškom
ropstvu. Licemerje i egoizam kao stalna svojstva svetskog života.

Prošli put nisam govorio o svemu čega ste se dotakli u svome pismu. Sada šaljem
dopunu. Vi kažete: “Evo šta još vidim: da svi negde žure, jure da bi nešto ulovili, i niko ništa
ne uspeva da uhvati. Dogodilo se da sam prolazila prometnom ulicom ‐ kakav metež i
sujeta! Ali gledam potom: i u kućama isto; isto je, verovatno, i u njihovim dušama. I ne
mogu da verujem: zar je moguće tako živeti? Evo šta još vidim: da jedan drugoga pritiska,
steže i kinji, da niko nema svoju volju i slobodu. Ne smeš da se oblačiš kako hoćeš, ne smeš
da hodaš kako hoćeš, da govoriš takođe ‐ i ništa ne smeš kako hoćeš. Kod njih sve kao da je
potčinjeno nekom zakonu, za koji se ne zna ko ga je napisao; on ih sve pritiska, ali niko se ne
usuđuje da ga prekrši. Zato i sami postaju tirani jedni drugima. A ako se usudiš da ne
poslušaš ‐ još gore. Ja na primer pevam kad mi se peva. Jer to je raj: i meni samoj je prijatno i
onima koji slušaju. A ovde hoćeš‐nećeš: pevaj! To se zahteva vrlo uglađeno, ali da odbiješ
smatrali bi zločinom. I pevaš. Neizdržljivo ti je teško, da pukneš, ali se pretvaraš da pevaš
od srca. To sam primetila i kod drugih. I to je sloboda! Spolja gledano ‐ slobodna sam.
Slobodna, vezanih ruku i nogu! Tim povodom počela sam da se pitam rade li oni od srca i
sve ostalo? I? Možda grešim, ali nisam videla ništa što bi bilo od srca. Laskanje i uslužnost ‐
takođe, međusobno uvažavanje ‐ takođe. Sve je izveštačeno. Iza uglađene i prefinjene
spoljašnosti krije se sasvim drugačija duša, za koju, kada bi mogla spolja da se pokaže, niko
ne bi našao da je prefinjena, čak ni da je podnošljiva. Ispada da kada se sastajemo
8
predstavljamo zbor licemera i licemerki. Komedija! I šta je još čudno ‐ da iz svih bije hladnoća.
Kako to?! Svi se druže, čini se dušu su spremi da daju, a okolo se oseća hladnoća!ʺ
Potpuno tačno. Vašem opisu nema šta da se doda. Sve je to već davno primećeno i na
sve je to ukazana pažnja. Evo kako je još Makarije Veliki predstavio metež koji ste Vi zapazili
i trku za nečim: ,Neda ovoga veka postaju nalik pšenici ubačenoj u zemaljsko rešeto, i
prosejavaju se kroz nepostojane pomisli ovoga sveta, uz neprestano komešanje svetskih
poslova, želja i komplikovanih materijalnih shvatanja. Satana protresa duše, i rešetom, to
jest zemaljskim delima, prosejava čitav grešni ljudski rod. Od vremena pada, kada je Adam
prestupio zapovest i potčinio se lukavom knezu koji je preuzeo vlast nad njim, neprestanim
prevarama i pometnjom pomisli svih sinova ovoga veka on prosejava i dovodi do
sudaranja u zemaljskom rešetu. Kao što se pšenična zrna u rešetu onoga ko ih prosejava
neprestano sudaraju, bivaju bacana u vis i premeću se, tako i lukavi knez zemaljskim
poslovima opterećuje ljude, koleba ih, dovodi u stanje nemira i napetosti, prisiljava ih da se
susreću sa sujetnim pomislima, nečistim željama, zemaljskim i svetskim vezama,
neprestano porobljava jući čitav grešni rod Adamov. Sam Gospod je apostolima predskazao
buduće ustajanje đavola protiv njih: evo vas zaiska satana da vas vije kao pšenicu. A ja se molih
Ocu Mome da ne prestane vera vaša (Lk. 22,3132). Jer ova reč, kao i odluka koju je Sazdatelj
saopštio Kainu da će potucajući se i drhteći, u nemiru živeti na zemlji (Post.4,12) tajanstveno
služe kao slika i uzor za sve grešnike, pošto je rod Adamov, koji je prestupio zapovest i
postao grešan, tajno primio na sebe ovo podobije. Ljudi bivaju uznemiravani pomislima
Bogazni, straga, svakojakog nemira, željama i najrazličitijim zadovoljstvima. Knez ovoga
sveta uznemirava svaku dušu koja nije rođena od Boga i poput pšenice neprestano je premeće
po rešetu, na različite načine uznemiravajući ljudske misli, kolebajući ljude i loveći ih pomoću
svetskih obmana, telesnih zadovoljstava, strahova i brigaʺ (Beseda 5,12).
Evo vam to kao dodatak Vašim pogledima. Dobro ste primetili šta je i kako je. A sveti
Makarije je ukazao na uzrok i na poreklo takvog stanja. U krugu o kome govorimo takav
pogled na stvari se ne prihvata, njima ni reč o tome ne vredi ni govoriti. Vas pak molim da
usvojite taj pogled i da ga se uvek držite u mislima. On izražava suštinu stvari i, pošto ste ga
sa uverenošću primili, služiće Vam kao ograda od opčinjenosti svetskim životom. Da biste
bolje o tome porazmislili i da biste se bolje srodili sa takvim načinom razmišljanja, potrudite
se da pročitate čitavu petu besedu svetog Makarija. Tu knjigu sam davao Vašoj majci i ona je
htela da je nabavi.
Sa svoje strane dodajem kako ta trka za nečim i nezadovoljstvo ničim zavise od
onoga o čemu sam pisao i prošli put: upravo od toga što se takvim načinom života ne hrani
čitava ljudska priroda i nisu zadovoljene sve njene potrebe. Nezadovoljena strana kao
gladna traži hranu, a potreba za utoljenjem gladi i žeđi goni čoveka da je traži. Čovek juri i
traži; ali pošto se stalno vrti u istom krugu, koji ne može da zadovolji njegovu glad, onda
zadovoljenja ni nema, glad i žeđ ne prestaju, ne prestaje ni traženje hrane, ne prestaje ni
trka. I nikad neće prestati kod onih koji žive po duhu sveta. Neprijatelj ih drži u
zaslepljenosti zbog čega oni ne primećuju pogreške, da ne trče pravim putem i da ne idu
kuda treba; u tom mraku on muči i davi te nesrećne duše. Đavo ih je tako pomračio da niko
ne sme ni da im pomene da su u krivu. Jer će početi da riču kao ljute zveri. Nije li to rikanje
onoga lava koji traži koga će da proždere?
Što se tiče drugih strana svetskog života koje ste primetili, reći ću samo to da drugačije
ne može ni biti. Jer takav je život palog čoveka čija je polazna crta samoljublje ili egoizam,
koji je kao cilj postavio sebe, a sve druge kao sredstvo. Tu je razlog za to što svako hoće da
nametne svoje želje drugome ili da ga sveže svojim željama, što ste vrlo dobro nazvali
9
tiranijom. Čim neko ne sputava svoje želje, u pozadini svega tu stoji egoizam koji želi da vas
okrene po svome ili da vas učini sredstvom. Tu je i uzrok licemerja, čija je suština upotreba
velikog lukavstva da bi se na svaki način prikrile sopstvene loše strane, a da se ne isprave;
inače bi se presekao uticaj na druge i shodno tome ne bi više mogli biti korišćeni kao
sredstva. Tu je uzrok i za to što iz svih bije hladnoća ‐ jer su svi zatvoreni u sebe i ne luče
zrake životne toplote oko sebe.
Vi svakako srećete nekoliko lica sa simpatičnim raspoloženjem srca: oni Vam se
priviju pravo za srce. To je ostatak osećanja srodnosti sa kojim je čovek stvoren; ali ono tu
stoji na službi egoizmu, koji ga koristi kao najbolje sredstvo da bi uredio svoje poslove. Ja
znam jedno takvo lice. Bolje pravi egoista nego takav “simpatičanʺ. Kod onih se makar može
primetiti o čemu se radi, a ovde to retko kome polazi za rukom.
Istina, Vi gotovo neprestano srećete uslužne ljude, ali oni idu na to da vas posle zbog
jedne usluge desetostruko upregnu u svoju korist. Reći ćete: “Pa kako to? Svi se pozivaju na
čast, a pokazati se nečasnim u nečemu znači ‐ uništiti sebeʺ. Zaista je tako, ali ta čast je
maska za egoizam; važno je ‐ ne pasti u blato, zbog čega se često dopuštaju najnečasniji
postupci, samo ako je moguće utajiti ih od drugih. Vi čak čujete ili ste već čuli prigovore: on je
egoista! Nemojte misliti da je onima koji to kažu egoizam stran. Ne, taj prigovor se odnosi
na one koji ne dopuštaju da njima upravljaju i da ih u svoje egoističke ciljeve upotrebljavaju
oni koji o njima tako sude. Čuo sam da takve osobe čak i monahe prekorevaju zbog
egoizma: kao, da žive samo za sebe. Jadni monasi! Ni da pojedu, ni da popiju, ni da spavaju;
dan i noć na nogama, u poslušanjima, bez svoje volje i svojih želja ‐ a dospeli su među
egoiste! Već i po tome možete da sudite kakvu vrednost imaju optužbe za egoizam koje
susrećete ili ćete susresti kod svetskih ljudi. One znače: naišla kosa na kamen.
Pregledavši ovo što je napisano, vidim da sam izneo veoma grub sud o svetskom
životu, ali neću da povučem reči. Možda ja i ne bih napisao to što sam napisao, ali pošto ste
Vi i sami već primetili prilično tamne mrlje na svetu, ja sam dobio želju da zapevam u istom
tonu. I ne mislim da će Vas to nešto rastužiti nakon onoga što ste sami rekli. No, očekujem od
Vas pitanje: “Kako onda da se živi?ʺ To ćemo rešavati u nastavku naše prepiske. Sada ću reći
samo ovo: svakako je nemoguće da se odvojite od svih, ali koliko je moguće izbegavajte da
ulazite u krug tog svetskog života, a kada Vas uvuku protiv volje, držite se tamo kao da Vas
nema ‐ gledajući ne gledajte i slušajući ne slušajte. Pustite da ono što vidite prođe pored očiju i
ono što čujete da prođe pored ušiju. Spolja činite što i drugi, tobože otvoreno, ali svoje srce
čuvajte od saosećanja i strasti. To je najvažnije ‐ srce čuvajte i budite tamo samo telom, a ne
dušom, tačno ispunjavajući zapovest apostola: i koji ovaj svet upotrebljavaju, kao da ga
neupotrebljavaju (1.Kor. 7,31). Svet ovde znači isto ono što mi podrazumevamo pod svetskim
životom. Vama je svet potreban, to jest neophodno Vam je da imate dodira sa svetskim
životom; ali kada svoje srce budete držali dalje od svega, onda ćete biti kao da Vam takav
život ne treba, to jest učestvovaćete u njemu ne zbog simpatije za njega i želje da u njemu
učestvujete, nego iznuđeno Vašim sadašnjim položajem.
Umorio sam Vas opširnim pisanjem, ali Vi ste me naterali. Molim da Vašoj pažnji ne
promakne ovo što je napisano, naročito poslednji redovi.

5. Tri strane ljudskog života. Prva strana: telesni život, njegovi organi i potrebe;
normalna i prekomerna briga o telu.

Koliko ste pitanja postavili povodom prethodna dva pisma! To pokazuje da ste
vredna, živa i duhovno radoznala učenica, i obećava uspeh. Zbog toga sam još više rad da
10
Vam pišem. Ali neću Vam na sve odgovoriti sada, nego ću neka pitanja ostaviti za sledeći
put. Pozabaviću se onim što Vas ponajviše zanima. Pišete: “Vaše reči o stranama, silama i
potrebama ljudske prirode vode me unutar sebe. Ulazim. Ponešto vidim, ali veći deo ostaje
čas zamagljen, čas sasvim nevidljiv za mene. Silno želim da znam šta je to duhovna, duševna
i telesna strana u čoveku, kakve su potrebe svake od tih strana i kako se zadovoljavaju. Ja
bih veoma volela da se držim na ravni ljudskog dostojanstva ‐ istinskog, onakvog kakvo nam
je Tvorac namenioʺ.
Dobro je! Vi se dotičete samih osnova našeg života, čije će nam objašnjenje dati osnova
za sva kasnija rasuđivanja. Jer kako bi čovek drugačije i živeo, nego onako kako je ustrojen.
Ako steknemo zdravu predstavu o tome kako je čovek ustrojen, dobićemo najtačnije uputstvo
za to kako treba da živi. Meni se čini da mnogi zato i ne žive kako treba, što misle da su
pravila dobroga života nametnuta spolja, da ne izlaze iz same prirode čovekove i da im
nisu potrebna. Kada bi bili uvereni da je tako kako zaista jeste, onda im se ne bi protivili, niti
bi odstupali od njih. Dakle, izvolite slušajte.
Naše telo se sastoji od raznih organa, od kojih svaki obavlja svoju funkciju i suštinski je
neophodan za telesni život. Tri su vrste glavnih organa: 1) želudac sa plućima, srcem,
arterijama i venama, limfnim žlezdama i mnoštvom drugih krvnih sudova i žlezda koje
služe za razna izlučenja iz krvi i izlučenja telesnih sokova; funkcija svih ovih organa je ‐ ishrana
ili izgradnja tela; 2) sistem mišića i kostiju, čija je funkcija kretanje unutra i spolja; i 3) sistem
nerava, čiji je centar glava, kičmena moždina i sistem ganglija koji se širi po celom telu;
njihova je funkcija ‐ čulnost (osetljivost). Kad je hod tih funkcija i njihov uzajamni odnos u
redu, telo je zdravo i život nije u opasnosti; a kada taj poredak bude narušen, telo oboleva i
život dolazi u opasnost. Svaka funkcija ima svoju potrebu koja se živo oseća i zahteva
zadovoljenje. Potrebe želudačnog, odnosno hranećeg i gradivnog dela su hrana, piće, vazduh
i san; potrebe muskulaturno‐koštanog dela su potreba za naprezanjem mišića, koju oseća
svako kada dugo sedi, i potreba za kretanjem koja nas tera da hodamo, šetamo ili radimo
nešto; potrebe nervnog dela: prijatni nadražaj nerava celog tela, kao kod ravnomernog
odnosa toplote i hladnoće ili slično; a naročito je prijatan nadražaj naših pet čula kroz koje je
nervni sistem izašao na površinu radi opštenja sa spoljašnjim svetom.
Sve je to, kao što vidite, telesno ‐ i kako bi se to sve ticalo duše? Ali pošto je ona, zbog
najtešnjeg sjedinjenja sa telom, primila telo u svoju ličnost, ona sve telesne potrebe smatra za
svoje. Zato kažemo: hoću da jedem, pijem, spavam, hoću da hodam, šetam, radim, hoću da
vidim raznobojnost, hoću da čujem različite glasove, da pomirišem različite mirise i ostalo.
Usvojivši sve telesne potrebe duša svojom stvari smatra i njihovo zadovoljenje, pa se stara o
hrani, piću, snu, odeći, krovu i svemu ostalom, želeći da na svaki način to dobije, kako bi telo
bilo mirno i kako je ne bi uznemiravalo svojim upornim prohtevima. Takav odnos duše
prema telu, koga se ona drži sama od sebe, nenaučena, po nekakvom unutarnjem
podsticaju, manifestuje se kod nje u vidu nekog instinkta ‐ ljubavi prema životu, ljubavi
prema telu, želji da se telo umiri i da mu se pruži sve što je potrebno.
Ukupnost svega toga predstavlja telesnu stranu ljudskog života. Ali tu nije sve jednako
telesno, ili plotsko, ili čulno. Izraženo plotski je samo hraneći deo, mada se i on
oblagorođuje prilagođavanjem na zadovoljavanje zapravo duševnih potreba i ciljeva.
Organi za kretanje i čula služe više potrebama duše, nego tela. A jedan organ, koji kao da
stoji izvan sistema ostalih organa, organ reči, isključivo je organ duše, namenjen da služi
samo njoj.
Telesni, plotski, čulni život ‐ rđav u moralnom pogledu ‐ je onaj kada čovek do
krajnosti bude posvećen ljubavi prema životu i telu, i za svoj glavni cilj i brigu postavi
11
telesno spokojstvo, ili svestrano zadovoljavanje samo telesnih potreba, uz zaboravljanje
duše i tim pre duga. Pri tome svaka telesna potreba, prirodna i jednostavna, razgranava se u
mnoštvo nakalemljenih potreba, kroz naviku i vezanost za različite načine njenog
zadovoljavanja. Uzmite hranu, ili piće, ili odeću. Ništa jednostavnije, reklo bi se, od onoga
što tu spada. Međutim, koliko je tu još nerazdvojnih potreba: umri ako treba, ali daj! Zato
vidimo da neki ni trenutka slobodnog vremena nemaju jureći za onim što im je potrebno
kako bi bili zadovoljeni, iako su desetine drugih lica zauzete tražeći isto to za njih. Kod
takvih su neizbežno gladni i duša i duh, ako nisu i sasvim ugušeni, zaboravljeni i
pogruženi u čulnost.
Izvolite razmislite o svemu ovome. A o duši ‐ u sledećem pismu.

6. Druga strana ljudskog života: duševni život, i tri njegove glavne funkcije. Prva
funkcija: misaona strana sa njenim oblicima. Znanje i nauka. Normalne funkcije
razuma i prazno lutanje misli.

Ulazili ste unutar sebe; uđimo ponovo. Pogledajte samo kakvo tamo mnoštvo različitih
uticaja i kretanja postoji. Čas jedno, čas drugo, čas ulazi, čas izlazi, čas se prima, čas se
odbacuje, nastaje i preoblikuje se. Jer duša se neprestano kreće i nije u stanju da stoji na
jednom mestu. Ako pogledamo dušu u celini, ništa nećemo razabrati ‐ njena dejstva prvo
treba razvrstati, pa tek onda svaku vrstu dejstva posmatrati posebno. Još davno smo
razmotrili sva dejstva duše i razgraničili tri vrste dejstava ‐ misli, želje i čula, nazvavši svaki
posebnom stranom duše ‐ umnom, voljnom i čulnom. Uzmimo sada tu podelu i počnimo
sa razmatranjem svake strane.
Umna strana. Ako je u nama primetna pometenost, ona najviše prostora ima u
mislima, dok se želje i čula već pometu pod dejstvom misli. Ali u razredu misli ne kreće se
sve u neredu; i tu postoji niz ozbiljnih poslova. Oni zapravo i čine stvarni duševni život
kada su misli u pitanju. Evo tih poslova:
Čim ste pomoću svojih čula primetili nešto spolja, ili ste čuli o tome priču drugih ‐ da
su oni primetili svojim čulima ‐ istoga časa sve to mašta zamišlja i pamćenje pamti. I u dušu
ništa ne može da uđe mimo mašte i pamćenja. I naredna umna delatnost oslanja se na maštu i
pamćenje. Što pamćenje nije sačuvalo, to ne možeš ni da zamisliš, pa o tome nećeš ni
razmišljati. Događa se da se misli rađaju pravo iz duše, ali i one se istoga časa oblače u sliku.
Tako da je umna strana duše sva slikovita.
Ali mašta i pamćenje samo pribavljaju i čuvaju materijal za misli. Same pak kretnje misli
ishode iz duše i vladaju se po njenim zakonima. Prisetite se kako Vaš mlađi brat, kada vidi
neku novu stvar odmah se obrati Vama ili drugima sa pitanjem: “A šta je to? A ko je to
napravio? A od čega je to?ʺ ‐ i neće da se umiri dok mu se ne odgovori na sva ta pitanja i dok
ne bude zadovoljan. Misaonost duše započinje upravo sa pojavom ovakvih pitanja. Ona
donosi misli kao odgovor na njih, ili prima gotove misli o tome od drugih. Mašta i
pamćenje ne misle. Oni su radna snaga, podjarmljeni. Sposobnost duše od koje potiču takva
pitanja i koja traži i donosi misli kao odgovor na njih, naziva se razum, i njegova je stvar da
rasuđuje, promišlja i pronalazi zahtevana rešenja. Pratite malo sebe i naći ćete da ništa ne
činite bez promišljanja i razumevanja. Svaku sitnicu treba razmotriti. Svaku. Ma kako da se
to u trenu događalo, svuda se pojavljuje rasuđivanje i kreće se po prethodno označenim
pitanjima.
Kada razmišljate, tu još nema određene misli. Određena misao nastaje kada nađete
rešenje nekog pitanja. Vaš razum kruži tražeći šta predstavlja neka stvar, otkuda ona, radi
12
čega je i drugo. Kada sami nađete takvo rešenje ili kada ga čujete od drugih pa se saglasite
sa njim, obično kažete: “Sad shvatam, nema više šta da se objašnjava, stvar je rešenaʺ. To
rešenje donosi mir Vašim mislima u odnosu na predmet koji Vas je zanimao. Tada se Vaš
razum okreće drugim predmetima, a misao do koje ste došli pohranjuje se u duševni arhiv ‐
pamćenje, odakle se po potrebi uzima kao pomoć u rešavanju drugih pitanja, ili kao sredstvo
za slaganje drugih misli. Ukupnost svih shvatanja koja tako nastanu predstavlja način
Vašeg razmišljanja, koji u svakoj prilici pokazujete kroz svoje reči. To je oblast Vašeg znanja,
koje ste stekli misaonim naporom. Što ste više pitanja rešili, tim više imate zaokruženih misli
ili pojmova o stvarima; što je više takvih pojmova, to je širi krug Vašeg znanja. Na taj način,
kao što vidite, iznad Vašeg pamćenja i mašte stoji razum, koji svojim misaonim naporom
dobija za Vas određene pojmove ili znanja o stvarima.
Ne polazi nam za rukom da dobijemo odgovor na svako naše pitanje. Veći deo njih
ostaje nerešen. Misle, misle i ne smisle ništa određeno. Zašto kažu: možda ovako, a možda i
onako. To daje mišljenja i pretpostavke, kojih, u celini uzev, kod nas ima i više nego
određenih znanja.
Kada neko, rasuđujući o određenoj vrsti predmeta, sam ili uz pomoć drugih dođe do
velikog broja zaokruženih misli i pojmova o njima, a ono što je nerešeno uspe da dopuni
zadovoljavajućim mnjenjima ili pretpostavkama, onda, da bi taj krug predmeta mogao da
smatra dovoljno poznatim i objašnjenim, sve do čega je došao dovodi u red, logički
dosledno izlaže i daje nam nauku o tom predmetima. Nauka je ‐ kruna misaonog rada
razuma.
Sve ovo Vam pričam zato da bi Vam bilo jasnije u čemu bi trebalo da se sastoji prirodna,
zakonita delatnost naše misaone sile. Ona bi trebalo trudoljubivo da promišlja o onome što
joj je još nepoznato kako bi spoznala i to. Veoma malobrojnima dato je da budu naučnici, ne
mogu svi ni da se bave naukom, ali da rasuđujemo o stvarima koje nas okružuju kako
bismo dobili određen pojam o njima, to je svakome moguće i to svi treba da rade. Time bi
zapravo svima trebalo da budu zauzete misaone sile. Koliko ‐ to zavisi od sopstvene snage,
ali ona treba uvek da bude zauzeta ozbiljnim delima promišljanja i prosuđivanja
stvarnosti. No, šta vidimo kada je naša misaona delatnost u pitanju? Neprekidno kretanje
slika i predstava bez ikakvog određenog cilja i reda. Misao ide za mišlju, čas u nizu, čas
jedna protiv druge, čas idu napred, čas se vraćaju natrag, čas beže u stranu i ni na čemu se ne
zaustavljaju. To nije rasuđivanje nego lutanje i rasejanost misli; reč je dakle o stanju sasvim
suprotnom onome kakvo bi trebalo da bude kada je naša misaona sila u pitanju ‐ to bolesno
stanje toliko je odomaćeno i zajedničko svima, da nećete naći ni jednog čoveka koji bi
postojano mogao da se bavi ozbiljnim misaonim radom, ne podležući rasejanosti i lutanju
pomisli koje ga odvlače od suštine stvari i povlače na razne strane. Mi se često zamišljamo.
Kakvo je to stanje? Evo kakvo: misao silazi u arhiv pamćenja i pomoću mašte prebira tamo
po svim sakupljenim starudijama, prelazeći sa događaja na događaj, prema poznatim
zakonima spajanja pojmova, preplićući ono što je bilo sa onim što nije, a često i sa onim što
je nemoguće, dok ne dođe k sebi i ne vrati se u stvarnost koja je okružuje. Kažu: zamislio se,
udubio se. Udubio se, ali u ispraznost, a ne u ozbiljno prosuđivanje stvari. To je isto kao i
maštanje u snu. Pratite sebe pa ćete uvideti da Vam veći deo vremena prolazi upravo u
takvom lutanju misli. Ponekad nam čitav dan (nije li to pravilo) ni jedna ozbiljna misao ne
padne na um. Molim Vas da na to obratite pažnju i da se pozabavite rešavanjem pitanja: je
li u redu da razumno stvorenje postupa na takav način? A ja ću se, međutim, okrenuti
drugim oblicima duševne delatnosti.

13
7. Voljna strana duševnog života. Njene funkcije. Ispravno i neuredno stanje
voljne sposobnosti.

Voljna strana. Sila koja deluje ovde je volja; ona voli i želi da stekne, upotrebi ili učini
ono što smatra korisnim, ili potrebnim, ili ugodnim za sebe, a ne voli i ne želi ono što je
suprotno od toga. Nemir volje zahteva odgovarajuće delanje, zato je volja najdirektnija
delatna sila čija je nasušna potreba ‐ da živi i deluje. Ona drži pod svojom upravom sve sile
duše i tela, i sva pomoćna sredstva, i sve ih pušta u akciju kada zatreba. U njenoj osnovi leži
revnost, ili usrdnost ‐ žudnja za delanjem, a kao uzročnici pored nje stoje ‐ prijatnost,
korisnost i potreba, kojih kada nema, revnost spava, a delatne sile gube intenzitet i opuštaju
se. Oni podržavaju želju, a želja razbuktava revnost.
Tok razotkrivanja ove strane duše je sledeći. U duši i telu postoje neke potrebe kojima
su se prilagodile i životne potrebe ‐ porodične i društvene. Te potrebe same po sebi ne daju
određenu želju, nego samo podstiču da im se potraži zadovoljenje. Kada je jednom na ovaj
ili onaj način došlo do zadovoljenja potrebe, posle se, odmah za buđenjem potrebe, javlja i
želja za onim čime je potreba ranije već bila zadovoljena. Želja uvek ima određeni predmet,
koji potrebu zadovoljava. Neka potreba je bila zadovoljavana na različite načine, zato ee sa
njenim buđenjem javljaju i različite želje: čas jedan, čas drugi, čas treći predmet koji može da
zadovolji potrebu. U tako pokazanom čovekovom životu ne mogu se videti potrebe izvan
želja. U duši se roje samo ove poslednje i zahtevaju zadovoljenje, čini se ‐ same za sebe.
Šta duša da radi sa ovim željama? Pred njom stoji izbor: kome od željenih predmeta da
da prednost. Od izbora dolazi odluka ‐ da se učini, ili uzme, ili upotrebi izabrano. Nakon
donošenja odluke pravi se odabir sredstava i određuje se način i red izvršenja. Zatim na kraju
sledi delo, u svoje vreme i na svom mestu. Svako, čak i najmanje delo odvija se po tom redu.
To možete da proverite na bilo kom svom delu. Ponekad se po navici sva ta dela obavljaju u
trenu, i delo sledi odmah za željom. Izbor, odluka i sredstva uzimaju se tada od pređašnjih
dela i ne zahtevaju naročit postupak.
Kod starijeg čoveka gotovo sve se radi po navici. Retko se događa bilo kakav poduhvat
ili početak koji izlazi iz uobičajenog poretka dela i znanja. Tako se događa da formiran život
zahteva odgovarajuća dela. Pošto se ona često ponavljaju, prirodno je da prelaze u naviku,
narav, pravilo života i karakter. Iz ukupnosti svih navika, pravila i poredaka te vrste
formira se način života određenog lica, kao što se iz ukupnosti utvrđenih pojmova formira
način njegovog mišljenja i pogleda. Poznajući nečiji način života možemo pretpostaviti i
pogoditi šta on misli u ovo ili ono vreme i kako će da postupi u određenim okolnostima.
Za rukovoditelja delatnog života postavljena je razboritost, koja je takođe razum,
samo što stoji na službi volji. U misaonoj oblasti razum rešava kako šta jeste od postojećeg, a
u voljnoj i delatnoj određuje kako šta treba da se čini da bi bilo postignuto ono što se želi.
Kada razum navikne da to uređuje kako treba, onda čovek svoje poslove obavlja uglavnom
uspešno i tada mu se opravdano pripisuje razboritost ‐ umeće uspešnog vođenja dela, sa
tačnim izborom sredstava prema ciljevima, i sa usklađivanjem dela prema spoljašnjim
okolnostima.
Iz ovoga što je rečeno neće Vam biti teško da izvedete zaključak o prirodno‐zakonitoj
delatnosti volje, koja, kao što vidite, jeste gospodarica svih naših sila i čitavog života. Njena
je stvar da određuje oblik, način i meru zadovoljavanja želja koje se rađaju iz potreba ili
koje ih zamenjuju, da bi život tekao kako treba, donoseći čoveku mir i radost. Kod nas
postoje, kao što je pomenuto, potrebe i želje ‐ duševne, telesne, životne i društvene. Ne
pojavljuju se kod svih jednako, jer nemaju svi isti život, nego je kod jednoga ovako, a kod
14
drugoga onako. Do čoveka je da odredi kako u svojoj situaciji može i treba da zadovolji svoje
potrebe i želje, da izabere odgovarajući način i da živi u skladu sa tim. Voditi zdravo‐
razumno svoj život prema ustanovljenoj normi, sa svim njegovim delima i poduhvatima ‐
to je zadatak voljne ili delatne strane našeg života. Tako bi trebalo da bude. Ali udubite se u
razmišljanje i pogledajte šta se u stvari događa.
Kada je o misaonoj strani reč, mi često bivamo smeteni, rasejani i misli nam lutaju, dok
u voljnoj strani vladaju nepostojanost, nered i hirovitost želja, a sa njima i dela. Koliko nam
samo vremena prođe u neradu i dokonosti: idemo ovamo ili onamo, ni sami ne znajući
zašto; radimo i popravljamo, a ne umemo da damo zdrav odgovor za to; upuštamo se u
poduhvat za poduhvatom, i u posao za poslom, ali iz svega toga proizilazi samo sujeta.
Rađaju se samo nove želje koje nikako ne možeš da zadovoljiš: samo daj i daj. Raspalila se
naša gospodarica ‐ volja. Pogledajte još, koliko je u nama onoga što podstiče želje: gneva,
mržnje, zavisti, tvrdičluka, sujete, gordosti i sličnog. Izvor želja treba da budu prirodne
potrebe porodičnog i društvenog života, a šta je prirodno kod svih njih? One samo
uznemiravaju prirodu i čitav poredak života. Odakle ta varvarska najezda? Ostavljam Vam
da razmislite o tome, a ja ću da požurim prema kraju.

8. Čulna strana ‐ srce. Velik značaj srca u čovekovom životu. Uticaj strasti na srce.

Čulna strana ‐ srce. Ko ne zna kako velik značaj u našem životu ima srce? U srcu se
zaustavlja sve ono što u dušu ulazi spolja i što obrađuju njena misaona i delatna strana; kroz
srce prolazi i sve ono što duša pokazuje napolju. Zato se srce i naziva centrom života.
Stvar srca je da oseti sve što se tiče nas. Ono stalno i neprekidno oseća stanje duše i tepa i
uz to prima različite utiske koje ostavljaju pojedinačna dela duše i tela, predmeti koje čovek
susreće i koji ga okružuju, spoljašnji uslovi i uopšte tok života, koji čoveka podstiču, nudeći
mu da uzme ono što mu je prijatno, a neprijatno da odbaci. Na srcu se odražava zdravlje ili
bolest tela, njegova živost ili uvelost, umor ili snaga, svežina ili uspavanost. Zatim, na srcu
se odražava i pokazuje kao prijatno ili neprijatno sve što je čovek video, čuo, osetio,
omirisao, okusio, sve čega se seti ili zamisli, o čemu je već promislio ili tek razmišlja, ono
što je učinjeno, što se čini ili što treba da se učini, što je postignuto ili treba da se postigne,
što može ili ne može da se postigne, što nam godi ili ne. Sudeći po tome, ono ni trenutak ne
može da bude u miru, nego je neprestano u nemiru i pometnji, poput barometra pred buru.
Ali ipak, kod njega mnogo šta nestaje bez traga, kao što možete da vidite u slučaju kada se
negde nađete prvi put, pa Vas sve zanima, a posle drugog i trećeg puta više nije tako.
Svaki uticaj na srce proizvodi u njemu naročito osećanje, ali za njihovo razlikovanje
ne postoje reči u našem jeziku. Mi svoja osećanja izražavamo opštim terminima: prijatno ‐
neprijatno, dopada se ‐ ne dopada se, zanimljivo ‐ dosadno, radosno ‐ tužno, patnja ‐
zadovoljstvo, mir ‐ nemir, ravnodušnost ‐ uživanje, strah ‐ nada, antipatija ‐ simpatija.
Pogledajte sebe i naći ćete da u srcu biva čas jedno čas drugo.
Ali značaj srca u ikonomiji našeg života nije samo da pasivno stoji nad utiscima i
svedoči o našem zadovoljavajućem ili nezadovoljavajućem stanju, nego i to da podržava
energiju svih sila duše i tela. Gledajte kako se brzo odvija delo koje nam se dopada, koje
nam je priraslo srcu! Pred onim pak delom koje nam nije na srcu, ruke se opuštaju, a noge
ne pokreću. Zato oni koji umeju da vladaju sobom kada naiđu na neko delo koje se mora
obaviti a koje im ipak nije na srcu, žure da nađu u njemu neku prijatnu stranu i pomirivši
pomoću nje to delo sa srcem pronalaze u sebi energiju potrebnu za izvršenje toga dela.
Revnost ‐ pokretačka sila volje ‐ ishodi iz srca. Isto je i sa umnim radom: predmet koji nam
15
je na srcu brže se i svestranije razmatra. Misli se pri tome roje same od sebe, i rad, ma kako
dug bio, nije naporan.
Ne dopada se svima sve, i ne leže svima iste stvari na srcu, nego su jedni više
naklonjeni jednome, a drugi drugome. Kaže se: ukusi su različiti. To delimično zavisi i od
prirodnih predispozicija, a delimično ‐ ako ne i više ‐ od prvih utisaka, od vaspitanja i od
životnih slučajnosti. No, kako god da se ukusi obrazovali, oni čoveka teraju da svoj život
uredi tako i da se okruži takvim predmetima i društvenim odnosima kakve zahteva njegov
ukus i koji mu donose mir i zadovoljstvo. Zadovoljenje ukusa srca donosi sladak mir, koji i
čini meru svačije sreće. Ništa te ne uznemirava ‐ to je sreća.
Kada bi se čovek u misaonoj oblasti uvek držao zdravog razuma, a u delatnoj
razboritosti, onda bi u životu nailazio na najmanji mogući udeo slučajnosti koje ne prijaju
njegovom srcu i shodno tome imao bi najveći udeo sreće. No, kao što je bilo reči, misaona
oblast se retko drži kako treba, nego se predaje maštanju i rasejanosti, a delatna se kloni
svoga normalnog usmerenja, povodeći se za nepostojanim željama koje su izazvane ne
potrebama prirode, nego stranim strastima. Zato srce nema mira i ne može ga imati sve dok
se te oblasti nalaze u takvom stanju. Srce više od svega ugnjetavaju strasti. I da nema strasti,
svakako bi bilo neprijatnosti, ali one nikada ne bi mučile srce onako kako ga muče strasti.
Kako gnev pali srce! Kako ga muči mržnja! Kako toči zla zavist! Koliko patnji i muka
pričinjava nezadovoljena ili posramljena sujeta! Kako muči patnja kad strada ponos! Ako
pažljivije pogledamo, naći ćemo da sve naše patnje i boli srca potiču od strasti. Kada te zle
strasti budu zadovoljene one donose radost, ali kratkotrajnu, a kada ne bivaju zadovoljene,
nego naprotiv, nailaze na protivljenje, onda pričinjavaju dugotrajnu i neizdržljivu patnju.
Na taj način, vidi se da je srce koren i središte našeg života. Pokazujući u kakvom je
stanju čovek, dobrom ili rđavom, ono podstiče na delanje i druge sile i rezultate njihove
delatnosti opet uzima k sebi, za pojačanje i slabljenje onog osećaja kojim se određuje
čovekovo stanje. Reklo bi se da bi njemu trebalo dati punu vlast i u upravljanju životom, kao
što to kod veoma mnogih i biva u potpunosti, a kod svih drugih pomalo. Reklo bi se,
dakle... A možda je ono po prirodi i imalo upravo takvo naznačenje, no prikrale su se
strasti i sve su poremetile. Pored strasti srce ne može tačno da pokaže kakvo je naše stanje, a
ni utisci ne bivaju onakvi kakvi bi trebalo da budu, dok se ukusi izopačuju, i sve druge sile
bivaju podstaknute na pogrešnu stranu. Zato je sada zakon ‐ držati srce u rukama i
podvrgavati njegova osećanja, sklonosti i nagovore strogoj kritici. Kada se neko očisti od
strasti, neka pusti na volju srcu, ali dok su strasti snažne, pustiti srcu na volju znači
otvoreno osuditi sebe na svakojake pogrešne korake. Najgore postupaju oni koji za cilj
života postavljaju slasti srca i, kako kažu, uživanje u životu. Pošto slasti i telesne i čulne
naslade najjače mogu da se osete, takva lica uvek padaju u grubu čulnost, ispod one crte koja
odvaja čoveka od ostale žive tvorevine.
To su Vam dakle duša i duševni život sa svih strana! Posebno sam ukazivao na to šta
prirodno treba da postoji na svakoj strani, a šta ne. I bez da Vam govorim, vidim u Vama
spremnost da sledite ovo prvo i odbacujete poslednje. Neka Gospod tako i blagoslovi!

9. Treća strana ljudskog života: duhovni život. Glavne projave duhovnog života:
strah Božiji, savest i žeđ za Bogom. Ljudsko dostojanstvo.

Pišete: “Pokušala sam da zadržim svoje misli na ozbiljnim temama i nikako nisam
mogla. Mislila sam da to zavisi od moje nenaviknutosti da razmišljam, pa sam uzela dobru
knjigu kako bih uz pomoć nje držala um u razmišljanju o onome što je korisno ‐ i opet isto. Um
16
sve beži u stranu i na gluposti. Konačno sam se sasvim zamislila.
I gde sve nisam bila, i kakve sve priče nisam isplela. Neko od ukućana me je prekinuo
pitanjem: ʹO čemu si se to zamislila? O čemu?ʹ A ja se uopšte nisam zamislila nego sam
maštala. Tako je bivalo i ranije, ali na to nisam obraćala pažnju. Sada vidim da tako ne treba
da bude; ali kako onda? Nikako da izađem na kraj sa mislimaʺ.
Kako da se sa tim izađe na kraj, reći ću Vam posle; a sada Vas samo molim da tom
vašem posmatranju pridodate još nešto: pokušajte makar i jedan dan da provedete bez ljutnje
i dosade, i recite kako Vam je to pošlo za rukom.
Zatim mi postavljate pitanje: “Vi ste zaključili: evo Vam duša i duševni život. Ali niste
pomenuli sve ono što biva u duši. O dobrodeteljima i o pobožnosti niste rekli ni reči. A ja
vidim da su u našoj porodici, kod rođaka i kod mnogih prijatelja, one na prvom mestu, i to ne
samo na rečima nego i na delu. Kako da to niste pomenuli?ʺ
O tome sam se upravo spremao da pišem. I prošli put sam hteo da kažem ono što ću
reći sada, ali sam odlučio da malo sačekam i vidim šta ćete reći na ono o čemu sam
govorio. I evo sada vašeg pitanja. Zahvaljujem Vam na ozbiljnom bavljenju onim što je bilo
izloženo. To je dostojno Vaše tako ozbiljne glavice. Ono što ste primetili kao propust
zapravo i nije bio propust, nego je reč o tome, da stvarima za koje Vam se učinilo da su
propuštene zapravo tamo nije ni bilo mesto. Jer nije stvar duše da se bavi tim predmetima.
Za to postoji duh, a duša je sva okrenuta isključivo uređenju našeg prolaznog, zemaljskog
života. I sva njena znanja ustrojena su samo na onome što daje opit, i sva njena delatnost
usmerena je isključivo na zadovoljavanje potreba prolaznog života, i sva njena osećanja
rađaju se samo iz onoga i počivaju samo na onome što predstavlja njena vidljiva stanja i
situacije. Sve što je iznad ovoga ‐ nije njena stvar. Ako kod nje i biva nešto više od toga, to su
samo gosti koji su joj došli u posetu iz druge, više oblasti ‐ iz oblasti duga.
Šta je to duh! To je ona sila koju je Bog udahnuo u lice čoveka završavajući njegovo stvaranje.
Sve vrste bića koje žive na zemlji izvedene su po zapovesti Božijoj iz zemlje. Iz zemlje su
izašle i sve duše živih stvorenja. Mada je ljudska duša u svome nižem delu slična dušama
životinja, u svom višem delu ona ih neuporedivo prevazilazi. To što je ljudska duša takva,
zavisi od njenog sjedinjenja sa duhom. Sa njom se sjedinio duh koji joj je udahnuo Bog i koji
ju je toliko uzvisio iznad svakog drugog stvorenja. Eto zbog čega mi u sebi primećujemo,
osim onoga što se vidi i kod životinja, i ono što je svojstveno duši oduhovljenog čoveka, pa i
više od toga ‐ ono što je u stvari svojstveno duhu.
Duh, kao sila koja je izašla od Boga, zna Boga, traži Ga, i samo u Njemu nalazi mir.
Nekim tajnim duhovnim osećajem duh se uverava u svoje božansko poreklo, oseća svoju
potpunu zavisnost od Boga i smatra se obaveznim da mu na svaki način ugađa, da živi
samo za Njega i Njime.
Očiglednije projave ovih kretnji života duga su: 1. Strah Božiji. Svi ljudi, na kom god
stepenu razvitka da stoje, znaju da postoji vrhovno biće, Bog, Koji je sve stvorio, sve drži i
svime upravlja; svi znaju da je On Sudija i Davalac nagrade svakom po delima njegovim.
Takav je prirodni simvol vere napisan u duhu. Ispovedajući njega, duh pobožno stoji pred
Bogom, ispunjen strahom Božijim. 2. Savest. Znajući da je obavezan da ugađa Bogu, duh ne bi
znao kako da udovolji ovoj obavezi kada u tome njime ne bi rukovodila savest. Saopštivši
duhu deo Svoga sveznanja kroz pomenuti prirodni Simvol vere, Bog je u njemu zacrtao i
zahteve Svoje svetosti, pravde i dobrote, poverivši njemu samome da pazi na njihovo
ispunjavanje i da sudi o svojoj ispravnosti ili neispravnosti. Ova strana duga i jeste savest,
koja ukazuje šta je pravo a šta nije, šta je ugodno Bogu a šta nije, šta treba a šta ne treba da
čini; pošto ukaže, u stanju je da prinudi na izvršenje, a potom za izvršenje nagrađuje
17
utehom, a za neispunjenje grižom. Savest je zakonodavac, čuvar zakona, sudija i izvršilac
sankcije. Ona predstavlja prirodne tablica zaveta Božijeg koji se prostire na sve ljude. Kod
svih ljudi možemo uz strah Božiji da vidimo i delovanje savesti. 3. Žeđ za Bogom. Ona se
izražava kroz sveopšte stremljenje ka svesavršenom dobru i jasno se vidi u sveopštem
nezadovoljstvu ničim stvorenim. Šta označava to nezadovoljstvo? To, da naš duh ne može
da zadovolji ništa stvoreno. On je od Boga izašao, Boga traži i želi da okusi, prebiva u
živom savezu i jedinstvu sa Njim, u Njemu nalazi mir. Kada to dostigne pronalazi mir, a
dotle ne može da se smiri. Koliko god da neko ima materijalnih dobara, sve mu je malo. I
svi, kako ste primetili, samo traže i traže. Traže i nalaze, ali kada nađu bacaju i ponovo
kreću u potragu, da bi i to kada nađu takođe odbacili. I tako bez kraja. To znači da ne traže
ono što treba, i ne traže tamo gde treba. Zar to ne pokazuje dovoljno jasno da u nama postoji
sila koja nas od zemlje i zemaljskog vuče gore ‐ ka nebeskom?
Ne tumačim Vam detaljno sve ove projave duga, nego samo vaše misli navodim na
njegovo prisustvo u nama; molim Vas da o tome bolje razmislite i dovedete sebe do
potpune ubeđenosti u to da u nama postoji duh. Jer on predstavlja karakterističnu crtu
čoveka. Ljudska duša nas čini nešto malo višim od životinja, a duh pokazuje da smo samo
malo manji od anđela. Vama je svakako poznat smisao fraza koje su u opticaju kod nas: duh
pisca, duh naroda. To je sveukupnost karakterističnih crta, stvarnih, ali na određen način i
idealnih, koje se ne mogu uhvatiti ili osetiti, ali se mogu doznati umom. Čovekov duh je isto
to; samo što se duh pisca, na primer, doživljava idealno, a čovekov duh je u njemu prisutan
kao nekakva živa sila koja živim i očiglednim pokretima svedoči o svome prisustvu.
Želeo bih da Vi iz rečenog izvučete sledeći zaključak: onaj u kome nema kretanja i
delovanja duga, taj ne stoji u ravni ljudskog dostojanstva.

10. Univerzalnost vere u postojanje Božije kao projava duhovnog života.

Pitate: “Kako to Vi kažete da svi imaju duh sa označenim projavama; međutim, zar je
malo naroda koji ne znaju Boga?ʺ Ti narodi ne znaju Ko je istiniti Bog, ali da On postoji ‐ to
ispovedaju svi. Verujući da postoji Bog i želeći tačno da odrede šta On jeste, oni su padali u
zablude pa su Bogom nazivali ono što nije Bog, na primer sunce, mesec ili zvezde, ili nešto
drugo. Ali svejedno su bili u gruBog zabludi. Kada je Bog rasejao narode po licu zemlje svi
su oni sa sobom poneli i zdrave pojmove koji su im bili predati o Bogu kao nevidljivom,
Tvorcu, Promislitelju, Sudiji i Davaocu dobara, i to se kod svih sačuvalo, a da je On
nematerijalni Duh to nisu sačuvali svi, nego su zamenili slavu besmrtnoga Boga podobijem
smrtnoga čoveka i ptica i četveronožnih životinja i gmizavaca (Rim. 1,23). Oni su razumeli Boga, to jest
spoznali su da postoji Bog, ali ga nisu proslavili kao Boga (st.21). Od istočnih naroda
uzvišenije pojmove o Bogu imaju persijanci, indijci, azijatski narodi i amerikanci. Grci i
Rimljani su, da tako kažemo, usitnili Boga. Američki indij(an)ci na primer Boga nazivaju
duhom sveta, koji je nevidljiv i sve obuhvata. To je veoma uzvišena predstava i duh
prepušten samome sebi ne može da ide dalje od toga. Azijski Indijci su se više udubljivali u
spoznaju Boga, ali, mada su zadržali predstavu o Njegovoj nevidljivosti, svemoći i
svedelatnosti, kada su pokušali tačnije da odrede Njegova stvaralačka i promišljajuća dejstva,
dodali su mnogo toga neosnovanog i napisali su mnogo neverovatnih priča.
Eto dakle u kom pogledu ima onih koji ne znaju Boga! A ne u tome da tobože ima
naroda koji ne ispovedaju da postoji Bog. Bilo je nekih putnika koji su svedočili kako su
tobože sretali narode koji uopšte nisu znali Boga i nisu mu se klanjali. Istina u tom
svedočanstvu je samo to, da oni nisu čuli ispovedanje vere i da nisu videli poklonjenje Bogu
18
‐ ali da toga nije bilo... Trebalo je duže da požive među tim narodima. Beker je u naše vreme
čitav mesec živeo u nekom narodu oko jezera kroz koja teče Nil ‐ i nije video
bogopoštovanje. No, kaže, došao je mlad mesec, gledam, poglavica se sprema negde,
spremaju se i sve starešine, pripremaju bika. U određeni dan pošli su na nekakav brežuljak
i prineli bika na žrtvu. Da sam otišao dva‐tri dana ranije, mogao sam sasvim iskreno da
posvedočim kako taj narod ne poštuje Boga.
Dakle, sasvim izbacite iz glave da ima onih koji ne priznaju postojanje Božije. Postoje
neki naučnici koji misle da se snađu bez Boga, pa pričaju o tome i pišu knjige, ali dok njihovi
jezici i pera toče takva praznoslovlja, njihovo srce govori drugačije. Oni se prse time što ne
veruju u Boga, ali je veoma sumnjivo da li bi tako mogli da se drže i pred sopstvenom
savešću.
Oni koji poznaju Boga, pokazuju i savest, i poštuju Boga, i mole mu se, i očekuju
budući život, u kome će svakom biti dato po delima njegovim. Sila koja sadrži sva takva
verovanja i ubeđenja jeste duh. Da zaključimo da u svakom čoveku postoji duh ‐ uzvišena
strana ljudskog života, sila koja ga vuče od vidljivom ka nevidljivom, od prolaznog ka
večnom, od stvorenja ka Tvorcu, koja je karakteristična za čoveka i koja ga čini različitim
od svih drugih živih stvorenja na zemlji. Ova sila može da oslabi u različitom stepenu,
njeni zahtevi mogu krivo da se tumače, ali nemoguće je potpuno je ugušiti ili uništiti. Ona
predstavlja neodvojivi deo naše ljudske prirode i kod svakoga se projavljuje na svoj način.
Eto dokle ste me doveli svojim pitanjem. Ali to nije bilo loše. Hteo sam da Vam pišem
ne o tome, nego o onome što se dogodilo i što se događa u duši usled delovanja duga
nakon njegovog sjedinjenja sa njom. No o tome ‐ sledeći put.

11. Uticaj duga na čovekovu dušu i pojave u umnoj, delatnoj (voljnoj) i čulnoj
oblasti koje odatle potiču.

Prihvatam se onoga što je bilo prekinuto ‐ šta se zapravo dogodilo sa dušom usled
njenog sjedinjenja sa duhom, koji je od Boga. Duša se od toga sva preobrazila, i od
životinjske, kakva je po prirodi, postala je ljudska, sa onim silama i dejstvima na koja je gore
ukazano. Ali sada nije reč o tome. Prebivajući tako kako je opisano, ona osim toga pokazuje
uzvišena stremljenja i ushodi jednu stepenicu više, pokazujući se kao oduhovljena duša.
Takva oduhovljenja duše mogu se videti u svim oblastima života ‐ umnoj, delatnoj i
čulnoj. U umnoj oblasti usled dejstva duga u duši se javlja težnja ka idealnosti. Upravo se
mišljenje u potpunosti oslanja na opit i proučavanje. Iz onoga što se na taj način saznaje
pojedinačno i nepovezano ona izvodi uopštavanja, donosi zaključke i na taj način dobija
osnovne tvrdnje o određenom krugu stvari. Na to bi ona da se osloni. Međutim, time
nikada nije zadovoljna, nego uvek hoće više, tražeći da odredi značenje svakog kruga stvari u
celokupnoj tvorevini. Na primer, šta je čovek ‐ to se spoznaje pomoću posmatranja,
sakupljanja podatak i uopštavanja. No, ne zadovoljavajući se time, mi postavljamo pitanje:
“Šta znači čovek u okviru celokupne tvorevine?ʺ Tražeći odgovor na ovo pitanje neko će
reći: on je vrhunac i kruna tvorevine; drugi će reći: on je sveštenik ‐ u tom smislu što sabira
glasove svih stvorenja koja nesvesno hvale Boga i razumnom pesmom uznosi hvalu
Svevišnjem Tvorcu. Poziv je duše da donosi takve misli i o svakoj drugoj vrsti stvari i o
svima njima u celini. I donosi ih. Da li one odgovaraju stvarima ili ne, to je već drugo
pitanje, ali nesumnjivo da ona ima poziv da ih traži i donosi. To i jeste težnja ka idealnosti,
jer smisao stvari jeste njena ideja.
Ta težnja je zajednička svima. Čak i oni koji ne cene nikakvu spoznaju osim opitne ne
19
mogu da se uzdrže od toga da i protiv svoje volje idealizuju stvari, a da to čak i ne
primećuju. Na jeziku oni ideje odbacuju, ali ih na delu grade. Pretpostavke koje oni
prihvataju i bez kojih ne može da prođe ni jedna oblast znanja predstavljaju zapravo niži
razred ideja.
Idealistički način gledanja predstavljaju metafizika i filosofija, koje su uvek bile i ostaće
u oblasti ljudskog znanja. Duh, koji nam je uvek svojstven kao suštinska sila, sam sozercava
Boga kao Tvorca i Promislitelja, i dušu poziva u tu nevidljivu nepreglednu oblast.
Možda je duhu po njegovoj sličnosti Bogu bilo namenjeno da sve stvari sozercava u
Bogu, i on bi ih sozercavao da nije bilo pada. No svakako i sada onaj ko hoće da sozercava
sve što postoji treba da polazi od Boga ili od onog simvola koji je Bogom napisan u duhu.
Mislioci koji ne čine tako, već po samom tome nisu filosofi. Ne verujući idejama koje je duša
izgradila na temelju nagovora duga, oni nepravilno postupaju kada ne veruju onome što
čini sadržaj duga, jer jedno je ljudsko delo, a drugo ‐ Božansko.
U delatnoj (voljnoj) oblasti od dejstava duga javljaju se želja i činjenje nesebičnih dela ili
dobrodetelji, pa čak i više ‐ stremljenje (duše) da postane dobrodeteljna. Zapravo, delo duše
u toj njenoj oblasti (volja) jeste uređivanje prolaznog ljudskog života, da mu bude dobro.
Ispunjavajući to svoje naznačenje, ona sve čini u ubeđenju da je to što čini ili prijatno ili
korisno, ili potrebno za život koji živi. Međutim, ona se time ne zadovoljava nego izlazi iz
tog kruga i radi stvari ne zato što su one nužne, korisne ili prijatne, nego zato što su dobre,
blage i pravedne, stremeći ka njima uz svu revnost, bez obzira na to što one ne daju ništa za
prolazni život čak mu i ne gode i uvode se njemu na uštrb. Kod nekoga se pomenuta
stremljenja projavljuju sa takvom silom da se za njih žrtvuje čitavim svojim bićem, da bi
živeo slobodan od svega. Projave takvih stremljenja sreću se svuda, čak i izvan hrišćanstva.
Odakle one? Od duga. U savesti je nacrtana norma svetog, dobrog i pravednog života.
Spoznavši tu normu kroz sjedinjenje sa duhom duša biva privučena njenom neopisivom
lepotom i uzvišenošću i odlučuje da je primi u krug svojih dela i svoga života, preoblikujući i
sebe prema njenim zahtevima. I svi osećaju takva stremljenja, mada im se ne predaju u
potpunosti; ali nema ni jednoga čoveka koji se povremeno ne posveti takvim delima.
U čulnoj oblasti pod dejstvom duga u duši se pojavljuje stremljenje i ljubav prema lepoti,
ili, kako obično kažu, prefinjenost. Karakteristična delatnost tog dela duše je da osećajem
doživljava svoja ugodna ili neugodna stanja i uticaje spolja po meri zadovoljavanja ili
nezadovoljavanja duševnotelesnih potreba. Ali među osećajima zajedno sa korisnim ‐ da ih
tako nazovemo ‐ vidimo i neke nekorisne, koja se pojavljuju sasvim mimo zadovoljavanja ili
nezadovoljavanja potreba ‐ osećaj naslađivanja lepotom. Oči ne mogu da se odvoje od cvetka
ili sluh od pojanja samo zato što je i jedno i drugo prekrasno. Svak uređuje i ulepšava svoje
boravište na ovaj ili onaj način jer će tako biti lepše. Kada idemo u šetnju mesto za to
odabraćemo samo zbog toga što je lepo. Iznad svega toga je naslada koju pružaju umetničke
slike, vajarska dela, muzika i pevanje, a i od svega toga više je ‐ naslađivanje delima
poezije. Prefinjeni proizvodi umetnosti naslađuju ne samo lepotom spoljašnje forme, nego
naročito lepotom unutrašnjeg sadržaja, lepotom koja se sozercava umom, idealnom
lepotom. Odakle takve pojave u duši? To su gosti iz druge oblasti, iz oblasti duga. Duh koji
poznaje Boga prirodno traži lepotu Božiju i jedino u njoj traži nasladu. Iako ne može
određeno da kaže šta je ona, ipak, noseći tajno njen nacrt u sebi, on tačno može da kaže šta
ona nije, izražavajući ovo svedočenje time što se ne zadovoljava ničim stvorenim.
Sozercavati lepotu Božiju, okusiti je i naslađivati njome potrebe duga, to je život rajski.
Dobivši znanje o toj lepoti kroz sjedinjenje sa duhom, i duša počinje da traga za njom,
dostižući je na svoj duševni način, pa se čas u radosti baca na ono što je okružuje a
20
predstavlja odraz te lepote, a čas sama izmišlja i proizvodi stvari u kojima očekuje da će je
odraziti, onako kako ona tu lepotu zamišlja (umetnici). Eto odakle dolaze ti gosti koji su
odrešeni od svakog čulnog osećaja, koji uzvisuju dušu do duga i oduhovljavaju je!
Primećujem da od umetničkih proizvoda ja u ovaj razred ubrajam samo one čiji je sadržaj
božanstvena lepota nevidljivih božanstvenih stvari, a ne one koji, mada lepi, ipak
predstavljaju samo običan duševno‐telesni život ili zemaljske stvari koje čine svakodnevicu
toga života. Ne traži duša vođena duhom samo lepotu, nego u lepim oblicima traži i izraze
divnog i nevidljivog sveta, kuda je poziva svojim uticajem duh.
Eto dakle šta je duši dao duh, budući sjedinjen sa njom, i eto kako duša pokazuje da je
oduhovljena! Ne mislim da za Vas bilo šta od ovoga što je rečeno predstavlja teškoću, ali ipak,
molim da ne preletite preko napisanog, nego da sve dobro razmotrite i prihvatite. Je li Vaša
duša oduhovljena? Pa i vi pevate i bavite se muzikom! Jednom ćemo kritički da preispitamo
tu Vašu stranu, u svetlu pomenutog zahteva ‐ šta treba da predstavljaju lepe umetnosti.

12. Zaključci na osnovu rečenog o trima stranama ljudskog života. Mogućnost
prelaska iz jednog stanja u drugo i preovladavanja ove ili one strane života. Prevlast
duševnosti ili telesnosti kao grehovno stanje. Preovladavanje duhovnog života kao
norma istinskog života čoveka.

Gajde sada da zajedno svedemo račune ili izvedemo zaključke iz svega što je rečeno.
Vidite koliko strana imamo ili bolje koliko stepeni života! Postoji duhovna strana, ili
stepen, života, postoji duhovno‐duševna, postoji samo duševna, postoji duševno‐telesna
(čini mi se da je nisam istakao kako treba ‐ tu spada posmatranje sa maštom i pamćenjem,
želje koje proizilaze iz potreba tela, i osećaji telesnih stanja i utisaka), i postoji telesna strana.
Pet nivoa, a ličnost čovekova je jedna, i ta jedna ličnost živi čas jednim, čas drugim, čas trećim
životom i, sudeći po tome kakvim životom živi, dobija poseban karakter, koji se odražava
kroz njegove poglede, kroz njegova pravila, njegova osećanja, tj. on biva ili duhovan ‐ sa
duhovnim pogledima, pravilima i osećanjima, ili duševan ‐ sa duševnim shvatanjima,
pravilima i osećanjima, ili telesan ‐ sa plotskim mislima, delima i osećanjima (srednja stanja:
duševno‐duhovno i duševno‐telesno ne uzimam u obzir da ne bih previše ulazio u
pojedinosti). To ne znači da kada je čovek duhovan, za duševnost i telesnost u njemu više
nema mesta, nego da tada duhovnost postaje preovlađujuća u njemu, potčinjavajući sebi i
prožimajući duševnost i telesnost; isto tako, to ne znači da kada čovek biva duševan,
njegova duhovnost i telesnost više ne postoje, nego to da kada duševnost zagospodari, ona
upravlja celinom, svemu daje svoj ton i na samu duhovnost navlači pokrov duševnosti;
takođe, to ne znači da kada čovek postane telesan, njegova duhovnost i duševnost
iščezavaju, nego da tada kod njega sve postaje telesno, uključujući i duhovnost i duševnost
koje su potčinjene telu i koje telo gazi i drži u ropstvu.
Tako, na kome god stepenu da se čovek nalazi, druge strane života ostaju prisutne u
njemu, i ni na jednom stepenu on nije toliko porobljen da ne bi mogao da se oslobodi, nego
uvek ima mogućnost da prelazi iz jednog stepena u drugi, oslabivši jednu stranu svoga
života i pojačavši drugu. Tako i duhovni čovek može da padne u duševnost i telesnost, i
telesni da uziđe do duhovnosti, kada ovaj prvi zavoli Duševno i telesno, a druti kada se
udostoji duhovnog. Čovek je uvek slobodan. Sloboda mu je data zajedno sa samosvešću i
zajedno sa njom čini suštinu duga i normu ljudskosti. Ugasite samosvest i slobodu pa ste
ugasili duh i čovek više nije čovek.
Ali tvrdeći da čovek ima slobodu da se kreće na gore i na dole po stepenima svoga
21
života ja ne tvrdim da je njemu jednako lako i ugodno da se kreće odozgo na dole ili odozdo
na gore, ili da ti pokreti u njemu mogu da se događaju jednako brzo i često kao prelasci iz
jedne sobe u drugu koji se događaju više puta dnevno. Time sam hteo da kažem samo to, da
je čovek, koji je svestan sebe i slobodan, sam uzročnik svoga unutrašnjeg stanja, i da ako je
dospeo u takvo stanje koje se ne može odobriti, pa ostaje u njemu, sam je za to kriv i
odgovoran pred Bogom i ljudima.
Svi pomenuti stepeni ili projave našeg života prirodno su u nama i shodno tome ne
mogu biti za osudu sami po sebi. Nije prirodno, pa prema tome ne može biti ni za
odobravanje, ono stanje u kome misli lutaju, a želje se kolebaju uzbuđene strastima ‐ koje
nam nisu prirodne, nego su došle sa strane ‐ dok su osećanja srca pod dejstvom istih tih
strasti uzburkana i pometena. Kada sam govorio o duševnom životu ja sam posebno istakao
to što nije prirodno u nama, kako bih na tome zadržao Vašu pažnju. Sada opet podsećam na
to, da bih Vas podstakao da se udubite u tu stvar i da shvatite njen značaj. Lutanje pomisli,
nepostojanost strasnih želja i nemir srca stalno nas uznemiravaju, ne dozvoljavajući nam
da makar i jedno delo učinimo kako treba, nego nas gotovo uvek skrenu sa puta. To je
gotovo sveopšta slabost, ali ne prirodna, nego stečena našim pristajanjem. Đavo zna koliko
mu ona pomaže, i, kada pokušava nekoga da dovede u iskušenje prvo se potrudi da ga
gurne u tu jamu ‐ zapravo najpre uvodi pomisli, zatim raspaljuje strasne želje i tako
uznemiruje srce.
Ko je doveden dotle, njegovo iskušenje je sazrelo. Ako se ne osvesti ‐ posrće i dok
pada uvlači se u vrtlog burnih kretanja pomisli, želja i osećanja, ponekad ne zadugo,
ponekad na duže, neretko i zauvek. Takav život, čiji ste delić, setite se, i sami doživeli, sav
protiče u tom vrtlogu i biva, sudeći po svojim rezultatima, negde burniji, negde tiši, negde
skromniji, a negde otvoren u svoj svojoj golotinji i sramoti. Ali i osim toga retko ko biva
slobodan od tih unutarnjih bura. Ništa, ništa i ‐ provali. Ne znam da li je iko slobodan od
lutanja misli i predstava. Dakle, izvolite da primetite tu našu bolest (Vi ste je delimično već
primetili, jer ste se požalili na neuzdržanost misli), i pošto je primetite potrudite se oko
njenog izlečenja.
Svakako ne gubite iz vida da je u Vama stalno prisutno nešto loše, nešto što je uvek
spremno da Vas gurne od dobra ka zlu.
Što se tiče duševnosti i telesnosti, one su, kao što je to gore već primećeno, same po
sebi bezgrešne, jer su nam prirodne; ali čovek koji je sebe formirao prema duševnosti ili, još
gore, prema telesnosti, nije bezgrešan. Kriv je zato što je dopustio da u njemu zagospodari
ono što nije predodređeno da gospodari, nego treba da bude u potčinjenom položaju.
Ispada da je za čoveka neprirodno da bude duševan, mada je sama duševnost prirodna;
tako je i telesnost prirodna, ali da čovek bude telesan ‐ neprirodno je. Greška je u tome, što u
čoveku potpuno preovladava ono što bi trebalo da bude potčinjeno.
Ali kada kod nekoga vlada duhovnost, onda, čak i kada je to njegov isključiv karakter i
raspoloženje, on ne greši ‐ kao prvo, zato što je duhovnost norma ljudskog života i što
shodno tome živeći duhovno on jeste pravi čovek, dok duševni i telesni čovek nisu pravi
ljudi; kao drugo, zato što koliko god da je neko duhovan, on ne može a da ne daje duševnosti
i telesnosti ono što im je potrebno, samo treba da ih drži u potčinjenosti duhu. Ako njegova
duševnost nije preširoka i ako je njegova telesnost čvrsto obuzdana ‐ on je ipak pravi, potpuni
čovek. No, duševni (sveznalica), a tim pre telesni čovek ‐ nije pravi čovek, ma kako spolja
lepo izgledao. On je ‐ bezglav. Zato prost čovek koji se boji Boga stoji iznad mnogo
obrazovanog i elegantnog čoveka, koji među svojim ciljevima i stremljenjima nema i ugađanje
Bogu. Po tome sudite i o literarnim i drugim umetničkim delima. Ona dela kod kojih je sve
22
telesno ‐ dalje od sebe; ali ni ona kod kojih vlada duševno ne odgovaraju svojoj nameni,
mada su iznad telesnih. Takav je sud samo o onim delima kojima su tuđi duhovni elementi
‐ onima koja se direktno neprijateljski odnose prema svemu duhovnom, to jest prema Bogu i
božanskim stvarima. Ta su dela plod đavoljeg nagovora i ne treba ih trpeti.
Iz ovoga vidite da po svome prirodnom naznačenju čovek treba da živi u duhu, da se
potčinjava duhu i da duhom prožima sve duševno, a tim pre telesno ‐ a za njim i sve oko
sebe, tj. svoj porodični i društveni život. To je ‐ pravilo!
Ja Vas ne ubeđujem da živite u duhu i da mu se potčinjavate, jer smatram da ako ste
dobro razumeli sve što je rečeno, onda je odluka da tako živite već prisutna u Vama. Vi ste
već izrazili svoju odlučnu želju: da živite ljudskim životom, onakvim kakav on treba da
bude.
Sada vidite kako taj život treba da izgleda i svakako želite da živite tako. Uostalom, Vi
ste u svojoj porodici i u krugu srodnika i do sada živeli onako kako je pokazano, to jest po
duhu, mada ste i nauke izučavali, upućeni ste i u domaće poslove, a u muzici i pevanju ste
majstor. Vama predstoji ne da se potpuno predate duhovnosti, nego da je podržavate i
čuvate, kloneći se uticaja i privlačnosti duševno‐telesnog života u čiji ste vrtlog počeli da
padate. To smo se i dogovorili da rastumačimo. Vi svakako čekate što skoriji odgovor na
pitanje: kako to da se izvede?

13. Istinska sreća čovekova ‐ život po duhu. Najfiniji omotač duše koji služi kao
posrednik između nje i tela i sredstvo za opštenja duša između sebe, kao i sa svetom
svetitelja i anđela. Svetlo i mračno stanje omotača duše.

Hteo sam da odgovorim na pitanje koje se nalazi na kraju prošlog pisma, ali približio se
Vaš imendan, pa mi je palo na pamet da Vam tim povodom izrazim svoje najlepše želje.
Želim Vam pre svega zdravlje, jer je u njemu uslov za sticanje svega onoga što čovek
smatra za dobro i za uživanje u tome. Jer kakva je Uteha bolesnom i raslabljenom kada su
mu sva čula u nenormalnom stanju. Izuzetak su samo duhovne utehe. One ne zavise tako od
stanja zdravlja i mogu biti prisutne bez obzira na telesna stradanja. Mučenici su se za vreme
samih stradanja zaista radovali, nisu samo govorili da se raduju.
A posle ovoga, šta poželeti? Obično žele sreću. I ja Vam želim sreću. Ali šta se tu
zapravo želi?! Jer do sada još niko nije odredio šta je sreća ili ko je zaista srećan. Ja shvatam
da je srećan onaj ko se oseća srećnim. Zato Vam to i želim. Želim Vam da se uvek osećate
srećnom. Kako i zašto? O ovome ljudi imaju toliko različitih mišljenja da je teško snaći se. Ja
ću Vam jednostavno reći da dok ne živite u duhu, ne očekujte sreću. Duševni i telesni život kada
teku kako treba daju nešto nalik na sreću, ali to je samo trenutna senka sreće koja brzo
iščezava. Uz to oni imaju tu uzburkanu sredinu koja se obrazuje između duše i tela, i koja
podsticana strasnim pomislima, željama i osećanjima uvek ima snagu, a pored nje, zbog
otrova strasti, moguće je samo opijanje pomoću koga se stradanje zaboravlja, kao od
opijuma, ali ne i odsustvo stradanja i boli srca. Boli srca predstavljaju neodvojiv sadržaj
takvog života. Duh pak stoji izvan granica svake uznemirenosti i tamo uznosi svakoga ko u
njemu živi i, dajući mu da okusi od duhovnih blaga koja su postojana, čini ga istinski i
postojano srećnim. I šta sad? Da se dobre želje okončaju na tome? Ne, mislim da je to malo.
Ako bi se naš život završavao ovim životom, onda bi svakako bilo dovoljno da se kaže:
budite zdravi i srećni. No, pošto se on ne završava tako, nego se nastavlja i posle groba i tek
tamo se pojavljuje neosporno kao život, onda dobre želje ne mogu biti potpune ako Vam ne
poželim da se udostojite da i tamo budete blaženi. Budite blaženi i tamo. Ja Vam to iz sveg
23
srca i pre svega želim, i usrdno molim Gospoda da Vas bezbedno provede putem pravog
života i da Vas posle njega useli u Svoje sveblaženo Carstvo.
Vama se sigurno čini da je za to potrebno da se ispune veoma surove pretpostavke.
Postoje svakako odlučujuće pretpostavke, no da li su one surove? Na to ću makar uopšteno
odgovoriti: i da i ne, zavisi od toga kako je ko postavljen od detinjstva. Sudeći po tome
mislim da one za Vas nisu surove. Vi ih već i ispunjavate. Samo se čuvajte i ne odstupajte.
Pade mi na pamet da Vam za Vaše slavlje pošaljem kolač, ali ne znam da li bih umeo
da ga napravim. Pokušaću.
Ako niste zaboravili, svojevremeno sam sa Vama pričao o jednoj veoma finoj stihiji,
koja je finija od svetlosti i koju zovu etar. Ali nije stvar u imenu, nego u priznavanju da ona
postoji. Ja priznajem da takva najfinija stihija postoji, da svuda proniče i prolazi, služeći kao
poslednja granica bića. Smatram uz to da u ovoj stihiji prebivaju svi blaženi duhovi ‐ anđeli i
svetitelji Božiji ‐ pošto su i sami obučeni u nekakvu odeću od iste te stihije. Od te se stihije
sastoji i omotač naše duše (pod tim podrazumevajte i duh, koji je duša naše ljudske duše).
Sama duša je ‐ duh, nematerijalna, ali njen omotač je od te tanke nematerijalne stihije. Naše
telo je grubo a taj omotač duše je najtanji i služi kao posrednik između duše i tela. Kroz njega
duša deluje na telo i telo na dušu. Ali o tome govorim samo uzgred. Zapamtite samo da duša
ima najtanju oblogu i da je ta obloga naše duše ista kao i kod svih duhova. Na osnovu toga
Vam već nije teško da izvedete zaključak, da ta najfinija svetska (kosmička) stihija, iz koje se
sastoji pomenuti omotači i u kojoj prebivaju svi duhovi, jeste posrednica i za međusobno
opštenje naših duša i tih duhova.
Sada odvojite pažnju od te predstave i usmerite je na za nas uobičajene stvari. Vi sada
živite u Moskvi, sedite među zidovima svoga stana, okruženi sa svih strana zgradama i gde
god da pogledate, svuda nailazite na prepreke: mnogi predmeti isprečeni su pred Vašim
oštrim i dalekovidim pogledom. Ali ako bi Vam bilo moguće da se izdignete iznad Moskve
u kakvom balonu, videli biste bez problema ne samo nju celu, nego i njenu okolinu. Ako biste
se podigli još više, videli biste i dalje u krug. Pojačavajući svoj vid i podižući se sve više i više
možete da vidite Sankt‐Peterburg, Pariz, London itd. Sve ovo stoga što se Vaš pogled
izoštrio i nema nikakve prepreke.
A sada opet o svetima Božijim. Stihija o kojoj smo govorili svuda prolazi i ne nailazi ni
na kakve prepreke. Sunčev zrak prolazi kroz staklo, a ta stihija i kroz staklo, i kroz zidove,
i kroz zemlju i kroz sve. No, kao što prolazi kroz sve, tako i oni koji prebivaju u njoj mogu
kada je potrebno da prolaze kroz sve (kao što je Spasitelj prošao kroz zatvorena vrata u
gornju odaju, gde su bili apostoli). Oni prebivaju na određenom mestu, ali kada im se
zapovedi ili kada im bude dozvoljeno istoga časa prenose se gde god je potrebno istom tom
stihijom i nikakve prepreke ne samo da ne susreću, nego ih i ne vide. Kada je potrebno
prenose se, a kada takve potrebe nema, boraveći na svome mestu u svim pravcima vide šta je
gde i šta se gde događa. I kada svoje oči usmere prema zemlji, to jest na nas grešne, jasno vide
i nas... Samo, ne ovo naše grubo telo, koje ih se ne tiče, nego našu dušu, onakvu kakva je,
ne neposredno, nego preko njenog omotača koji je srodan sa njihovim omotačem i sa onom
stihijom u kojoj žive ‐ jer stanje duše tačno se odražava na njenom omotaču.
Izvolite sada zamislite: sede dvoje i razgovaraju, i pri tome se raspoloženja njihovih
duša razlikuju. Ni jedan od njih ne vidi šta je na duši onog drugog, zbog grube zavese tela iza
koje se duša nalazi; a anđeli i sveti ako ih pogledaju videće njihovu dušu onakvu kakva ona
jeste i šta je u njoj ‐ jer kakva ona jeste i šta je u njoj, to se odražava na njenom omotaču. Ako
su u njoj svete misli i osećanja, njen omotač je svetao, i pri svakom svetom osećanju svetao
na poseban način. A ako njene misli i osećanja nisu sasvim čisti, onda ni omotač nije svetao, i
24
od svakog nečistog osećanja se pomrači, pa bude čas kao magla, a čas kao mrak noći. Ako
biste se uzneli na nebo i pogledali pogledom anđela, svukavši sa sebe svakako ovo telo,
onda biste, pogledavši na zemlju, umesto raznolike mase ljudi ugledali neke senke ‐ svetle,
polusvetle, maglovite, mračne. E, tako nas vide žitelji neba i, sudeći po tome što vide, raduju
se ili tuguju.
Dozvolite da Vas pitam: kako Vas vidi sveta čije ime nosite, naročito sada, kada Vas
gleda pažljivije radi toga što se i Vi njoj usrdnije obraćate? Kako Vas vidi vaš anđeo čuvar,
koji se uvek nalazi pored Vas, i Sam Gospod, Koji telom sedi s desne strane Ocu, ali je i
obećao da će biti sa nama u sve dane? Kako Vas vide, takvi ste u stvari. Upozoravam Vas
da ovakvim pitanjem ne želim da Vas uznemirim i time pomutim Vaš praznik; naprotiv,
očekujem da Vam pružim duhovnu utehu i radost. Jer ne mogu da očekujem da Vas sa neba
vide kao mračnu ili maglovitu. Vi još niste stigli da se pomračite, zato Vas vide kao svetlu. U
krajnjoj liniji moja iskrena želja Vama za vaš imendan je: da uvek ostanete takvi i da Vas
nebeski žitelji uvek vide kao svetlu. Tako ćete iz ovoga života da pređete pravo njima. To
Vam želim od sve duše.

14. Omotač duše biva svetao ili taman u zavisnosti od unutrašnjeg raspoloženja.
Primeri. Pomračenu dušu vide demoni.

Hteo bih kao dopunu onome što je prethodno rečeno da Vam kažem još nešto o istoj
stvari. Preneću Vam neka iskustva o tome kako duša u svome omotaču prima tačno onaj
oblik koji odgovara njenom unutrašnjem raspoloženju. Za života svetog Andreja, Hrista
radi jurodivog, živeo je u Konstantinopolju neki (neženjeni) sveštenik koji je bio isposnik,
usamljenik i molitvenik. Svi su ga poštovali. Ali sreo ga je sveti Andrej i video da je odeven u
nekakvu maglu, a oko vrata mu se obavila zmija na kojoj piše “zmija srebroljubljaʺ. Eto kakva
je bila njegova duša. Međutim, to niko nije video. Videle su samo prosvećene duhovne oči
svetog Andreja. Sveti Andrej je porazgovarao nasamo sa tim sveštenikom, priveo ga na
pokajanje, i on se popravio. Ali kod nebeskih žitelja one su još prosvećenije. Dakle, i kada
nam se čini da niko ne vidi kakvi smo, gleda nas veliko mnoštvo očiju. Vidi koliko je zvezda
na nebu! Očiju koje nas gledaju još je više.
Uostalom, i sami možemo ako ne da vidimo, onda da odredimo kakvi smo. To nam
govori savest ‐ nepotkupivi sudija. Nju je moguće privremeno prigušiti, ali ona uvek
uspeva da se oslobodi jarma i da podigne svoj glas, čak i kod onih koji nisu baš savesni.
Kod onih pak koji nisu pali u poroke, njen glas je uvek čist i zvonak. Ona jeste i naziva se
glasom Božijim u čovekovom duhu. U njoj se odražava i to kakvo mišljenje o nama imaju ili
kako na nas gledaju žitelji neba. Tako, kada savest kaže da smo u svemu čisti pred Bogom i
pred ljudima, onda se to svedočanstvo savesti u vidu svetlosti odražava oko naše duše, i sa
neba nas svi vide kao svetle. A ako nas savest prekoreva da smo nečisti, onda nas vide kao
tamne. Ali bolje od svih uvek nas vide anđeli čuvari ‐ nekoga kao mračnog, nekoga kao
svetlog, sudeći prema postojanom ili slučajnom unutrašnjem raspoloženju.
Osim anđela i svetih vide nas, nevidljivo za nas, i mračne sile. Samo što one ne mogu
da gledaju dušu kada je svetla, jer se poput slepih miševa boje svetlosti, a gledaju samo
onda kada počne da se pomračuje. Oni se svuda vrzmaju u jatima i čim negde primete
pomračenu dušu, istoga časa svi je napadnu i počnu da je bacaju amo‐tamo pomoću
pomisli, strasnih želja i uznemirenja čula. Ta oblast o kojoj sam govorio, koja bezakono
nastaje između duše i tela, predstavlja mesto odakle se demoni približavaju duši i počinju
da je uznemiravaju kao što vetar podiže prašinu. Oni pokušavaju da se prikradu i svetlim
25
dušama, ali bivaju odbijeni i kao strelom pogođeni zracima svetlosti. U Antiohiji je živeo
čarobnjak Kiprijan. Jedan mladić ga je zamolio da svojim vradžbinama pridobije za njega
Justinu, lepu hrišćanku koju je hteo da oženi, a ona nije htela ni da ga pogleda. Kiprijan joj
je nekoliko puta slao demone koji su mu služili kako bi oni na svoj način podstakli u njoj
ljubav prema mladiću, i oni su dolazili do njene kuće ali unutra nisu mogli i po povratku
su pričali da odatle, iz kuće izlazi svetlost koja ih odbija i opaljuje, jer je ta Justina kao u
neki oblak odevena u svetlost, tako da nisu mogli ni da je pogledaju. Šta je bilo dalje za nas
ovde nije bitno, ali na kraju su se i mladić i čarobnjak obratili Hristu.
E, to je najbolji primer kako svetla biva duša kada je hrišćanka ‐ čista u svojoj savesti
i predana Bogu. Pri čistoj savesti strah Božiji ispunjava dušu i čuva je nedodirljivu. Tada i
Gospod, Koji je svuda prisutan i sve ispunjava, posećuje tu dušu i ona postaje svetla,
sijajući kao zvezda.
Sačuvavši se čistom, po ishodu iz tela duša i u onaj svet prelazi tako svetla. Sveti
Antonije je jednom besedio sa svojim učenicima i ugledao prugu svetlosti kako se penje ka
nebu. Zagledavši se u nju i shvativši šta se događa rekao je: “Ovo sveti Amon ushodi na
nebo u pratnji anđelaʺ.
Dakle, oko toga treba da se potrudite. Ne uzdajte se u ono što vidite spolja, jer je
moguće da je jedno ono što se vidi na nama, a drugo ono što smo u stvari. Podsećam Vas
na reči svetog Vasilija Velikog, koji kaže: telo je naše; ono što osim tela imamo, počev od
odeće, to je ono što nas okružuje. A šta smo mi? Mi smo duša (sa duhom). E tu treba da se
saberemo, odvojivši se od svega što postoji van nas i od samog tela ‐ treba da uđemo u
sebe i da tu sve dobro razmotrimo.
To nas vraća na ono od čega smo se malo udaljili ‐ na pitanje: kako postići da se živi
u duhu, da se njime oduhotvoruje duša i telo i sve spoljašnje? Ali o tome drugi put.

15. Kako sveti slušaju naše molitve. Dodatak o molitvi.

Veoma mi je drago što Vam se dopalo moje izlaganje o toj stihiji. Zapamtite to dobro
i uvek imajte u mislima. Videćete koliko će Vam koristiti. Koliko stvari ona objašnjava i
koliko nam utehe donosi! Vi ste verovatno bili u prilici da čujete pitanje ‐ kako sveti čuju
naše molitve, ili ste možda i sami sebi postavljali to pitanje. Tražeći odgovor svi nešto
objašnjavaju i objašnjavaju, a pitanje i dalje ostaje otvoreno. Po mome, ako postoji takva
stihija, kako bi svetitelji mogli da ne čuju naše molitve? Vi znate kako radi električni
telegraf? U Peterburgu na primer pokrenu određeni aparat i u istom trenutku to se odrazi
na sličnom aparatu u Moskvi, tako što stigne poruka sa istim značenjem sa kakvim je
poslata. Kako se to događa? Tako što su u pitanju aparati iste vrste i što ih sjedinjuje tanka
žica koji je između njih postavljena. Rad takvog telegrafa je kao naša molitva. Mi i sveti
smo kao dva aparata iste vrste; sredina u kojoj prebivaju sveti i koja okružuje naše duše ‐
to je provodnik. Kada se istinska molitva ‐ srdačna ‐ pokrene u duši, ona po toj stihiji,
delujući na nju, kao zrak svetlosti proleti do svetih i kaže im šta hoćemo i za šta se molimo.
Između naše molitve i njenog uslišenja ne postoji međuprostor ‐ potrebno je samo da
molitva ide iz srca. Ono je naš telegrafski aparat za nebo. A one molitve koje ne idu iz srca,
nego samo iz glave i sa jezika, ne daju svetlost koja ushodi na nebo i ne čuju se tamo. To
uostalom i nije molitva, nego samo njen privid.
Možda to niste primetili, ali opisali ste opitnu potvrdu toga o čemu govorimo. Pišete
da ste se usrdno pomolili i da ste se istoga časa umirili, jer ste dobili unutrašnje uverenje
da ćete biti pošteđeni onoga što Vas je pritiskalo; a zatim se to stvarno i dogodilo. Eto,
26
vidite da je tačno moje poređenje telegrafa i srdačne molitve, koja se po toj stihiji
nevidljivo sprovodi ka nebu. Iz Vašeg srca pošao je otkucaj ili zrak ka nebu, a po istoj toj
liniji ili istim takvim zrakom sa neba je do Vašeg srca stigao odgovor na ono što Vam je
bilo potrebno. Tako uvek biva sa svim molitvama koje ishode iz srca. Ispunjavanje takve
molitve ne usledi uvek istoga časa, ali uslišena biva odmah.
Ne mogu dovoljno da se naradujem što je tako bilo i sa Vama. Daj Bože da Vam i češće
bude tako. Setite se kako ste se molili i uvek se trudite da se molite tako, da bi molitva išla iz
srca i da ne bi bila proiznošena (izgovarana) samo jezikom ili umom.
Ako tako uredite, to će Vam biti ujedno i praktično rešenje pitanja kako da postupate
da biste živeli u duhu. Jer takva molitva je život duga. Duh prebiva u Bogu i sjedinjen je sa
Njim, i u tome je sva sila njegovog života. Znajte da duh živi samo onda kada se čovek moli
onako kako ste se Vi pomolili. Kada takve molitve nema, to znači da je on zamro, ako nije i
sasvim ugušen.
Neću kriti od Vas, da iako ste se pomolili tako, teško da ćete moći uvek tako da se
molite. Takvu molitvu daje Bog ili je podstiče anđeo čuvar. I ona dolazi i odlazi. Iz toga ipak
ne sledi da nam je dozvoljeno da ostavljamo molitvu. Ona dolazi kada se neko trudi, a ko se
ne trudi, njemu ne dolazi. Vidimo da su se sveti oci mnogo trudili na molitvi i da su tim
trudom zagrevali molitveni duh u sebi. U svojim delima ostavili su nam zabeleženo kako su
stizali dotle. Sve što su oni na tu temu rekli čini nauku o molitvi koja predstavlja nauku nad
naukama. Dođi će vreme pa ću da prođem sa Vama tu nauku, a sada sam je samo u prolazu
dotakao. I još da dodam: nema ničeg važnijeg od molitve. Shodno tome, nad njom se treba i
potruditi usrdnije nego nad bilo čim drugim. Daruj nam Gospode usrdnost u takvom trudu.
Vaše smirene misli o sebi i osećanja su anđeoski. No, kako su anđeli savršeni i svetli!
A oni su potpuno smireni, smireniji od bilo kog čoveka. Smirena duša je uvek svetla.
Pomračenje duše počinje onda kada ona počne mnogo da misli o sebi, jer je to delo mračnih
sila. Neka Vam Gospod daruje da nikada ne izgubite takva osećanja, kako biste uvek bili u
svetlosti.
Evo opet smo skrenuli sa svoga pitanja. Strpite se još.

16. Istinski cilj života. Način života koji odgovara cilju.

Šta se dogodilo sa Vama? I šta znače pitanja: “Ne znam šta da uradim sa svojim
životom. Nešto treba da se radi. Treba li da odredim sebi cilj?ʺ Čitam i ne mogu da
verujem ‐ kako ste došli do tako neshvatljivih pomisli? Pa Vi ste sve to već rešili kada ste
izrazili želju da stojite na ravni istinskog ljudskog dostojanstva, onako kako je čoveku
odredio Bog. O čemu mi i razgovaramo, ako ne o tome! Odakle vam takva pitanja?!
Pretpostavljam da među Vašim poznanicima ima “naprednihʺ, ili ste bili u društvu gde je
bilo takvih, pa su širili svoja mudrovanja. Oni obično tako trabunjaju. Njima je stalno na
jeziku dobro čovečanstva, dobro naroda. I Vi ste se verovatno naslušali takvih visokoparnih
ideja, očarale su Vas, i pogledavši na svoj sadašnji život sa žaljenjem ste konstatovali da
životarite u krugu porodice i rođaka bez ikakve koristi ili cilja. Avaj! Kako to da Vam do
sada niko nije otvorio oči?
Ako je moja pretpostavka na mestu, onda vam sleduje da činite metanije, jer o tome
niste govorili, a dali ste reč da ćete o svemu otvoreno pisati. No, bilo to tako ili ne, ne mogu
vaše pitanje da ostavim bez odgovora. Kao potpuno rešenje uvek će poslužiti celokupan naš
razgovor; sada ću kratko da iznesem samo opštu misao, kako biste videli da ovaj život, koji
ste do sada vodili ili vodite, jeste pravi život i u njemu nemate šta da menjate.
27
Treba sasvim određeno znati tačan cilj života. Nije li on već određen? Opšte pravilo je
takvo, da ako postoji zagrobni život, onda čitav, bez izuzetka, treba da bude tamo, a ne
ovde. To pravilo je svima poznato i ne treba posebno da se tumači, mada ga se ljudi
ponajmanje drže u praksi. Ali postavite sebi kao zakon u životu da svim silama idete ka
tom cilju, pa ćete i sami videti kakvu će svetlost to da razlije po Vašem prolaznom
prebivanju na zemlji i po svim Vašim delima. Prvo što će se pokazati biće uverenje da je sve
ovdašnje samo sredstvo za drugi život. Što se sredstava tiče postoji jedan zakon: njih treba
upotrebljavati i koristiti se njima tako, da vode ka cilju a ne da otklanjaju od njega ili da
predstavljaju prepreku na putu ka njemu. Eto Vam i odgovora na Vašu nedoumicu: “Ne
znam šta da uradim sa svojim životomʺ. Gledajte na nebo i svaki korak Vašeg života
odmeravajte tako da Vas vodi tamo. Meni se čini da je to tako prosto, a ujedno tako
univerzalno.
Kažete: “Nešto treba da se radiʺ. Svakako da treba. I radite što Vam dođe do ruku, u
Vašem okruženju i u okolnostima u kojima se nalazite, i verujte da će to biti pravo delo za Vas ‐
ništa više se od Vas ne traži. Velika je zabluda kada ljudi misle, naročito “naprednjaciʺ, da
čovečanstvu mogu da doprinesu samo ako preduzmu velika i bučna dela. Uopšte nije tako.
Potrebno je samo da se sve čini po zapovestima Gospodnjim. Šta zapravo? Ništa naročito,
samo ono što od svakoga traže okolnosti njegovog života, što zahtevaju konkretni slučajevi
na koje svako od nas nailazi. Eto tako. Bog uređuje sudbinu svakoga od nas, i sve što nam se
događa u životu takođe je deo Njegovog svedobrog promisla. Shodno tome, i svaki trenutak
i svaki susret. Uzmimo na primer: dolazi Vam siromah ‐ Bog ga je doveo. Šta treba da
uradite? Da mu pomognete. Bog, Koji Vam je doveo siromaga, svakako sa željom da biste Vi
pomogli siromahu, gleda kako ćete na delu da postupite. Njemu je ugodno da pomognete
siromahu. Pomoći ćete? Učinite ono što je ugodno Bogu i napravili ste korak ka krajnjem
cilju: da nasledite nebo. Uopštite ovaj slučaj i dobićete sledeće: u svakom slučaju i pri svakom
susretu treba činiti ono što hoće Bog, ma šta da radimo. A šta On hoće, to nam je tačno
poznato iz zapovesti koje su nam date. Neko traži pomoć? Pomozi. Neko te je uvredio?
Oprosti mu. Sam si nekoga uvredio? Požuri da ga zamoliš za oproštaj i da se pomirite. Neko
te je pohvalio? Ne gordi se. Pokudio te je? Ne ljuti se. Došlo je vreme za molitvu? Moli se. Za
posao? Radi ‐ i tako dalje. Ako, pošto ovo razmotrite, odlučite da u svim slučajevima
delujete tako da Vaša dela budu ugodna Bogu, da se savršavaju tačno prema Njegovim
zapovestima, onda će se na taj način svi zadaci u Vašem životu rešavati u potpunosti i kako
treba. Cilj je ‐ blaženi život posle groba; sredstvo ‐ ponašanje prema zapovestima Božijim u
svakoj situaciji u životu u kojoj se nađemo. Čini mi se da je tu sve jasno i da nema razloga da
se zamarate komplikovanim pitanjima. Treba da izbacite iz glave sve planove o opštekorisnoj,
sveobuhvatnoj, opšteljudskoj delatnosti o kakvoj trabunjaju “napredniʺ, pa će Vaš život biti
spokojan i tiho će Vas voditi ka glavnom cilju. Zapamtite da Gospod ni čašu hladne vode
datu da se napoji žedan ne zaboravlja.
Reći ćete: “Pa kako, ali način života ipak treba izabrati i odrediti?ʺ No, kako ja to da
Vam odredim? Razmišljaćemo, razmišljati, i ‐ nastaće nam pometnja u glavi. Bolje je i
korisnije primiti sa pokornošću, blagodarnošću i ljubavlju ono što nam Bog odredi u životu.
Evo šta je to kada ste Vi u pitanju. Vi ste sada pod roditeljskim krovom. Šta bolje da poželite?
Toplo, bezbedno, prijatno. Živite i ne zalećite se daleko u mislima. Usrdno činite sve što se od
Vas traži. “Ali ipak, razmislite, ne može zauvek da ostane tako, treba konačno da započnem
sa svojim životom ‐ ličnim. Šta sa tim? Kako da ne razmišljam o tome?ʺ Evo Vam
najispravnije razmišljanje o tome: predajte se u ruke Božije i molite se da Vam on sve uredi
kako nalazi da je najbolje da Vam sudbina ne bi smetala, nego da bi Vam pomogla da
28
dobijete blaženi život posle groba, ne maštajući o blistavoj budućnosti. Pošto steknete takvo
raspoloženje, strpljivo čekajte da vidite šta će Bog na kraju da izrekne za Vas. A izreći će
kroz sticaj okolnosti i kroz volju roditelja. Utvrdivši se u takvim mislima i smirivši se u
Bogu, živite ne praveći prazne planove, nego činite ono što je do Vas u odnosu prema
roditeljima, braći i sestrama, prema drugim srodnicima i svim ljudima. I nikako nemojte da
mislite da Vam je život isprazan. Sve što god učinite u tom pravcu ‐ sa svešću da, prema
zapovestima Božijim, tako treba i da to hoće Bog ‐ predstavljaće delo ugodno Bogu. To se
odnosi i na najmanju stvar.
Izgleda da sam Vam sve objasnio. Dodajem još samo želju da dobro shvatite ono što
sam napisao, da to prihvatite i da se onda tako vladate. Predskazujem Vam da ćete naći
potpuni mir i da se nećete uznemiravati mislima kao što je: “Moj život nigde ne vodi, ništa
korisno ne radimʺ, i slično. Samo još srce treba držati na uzici, inače može da napravi mnoge
gluposti. Istina, i bez srca je loše: jer gde nema srca, kakav je život ‐ ali ipak, ne treba mu
puštati na volju. Ono je slepo i bez strogog rukovođenja za čas padne u jamu.
Neka Vas Gospod blagoslovi!

17. Ulaganje u nebesku riznicu. Bogougodan život. Maštanja “naprednihʺ o
sveopštem dobru čovečanstva i njihova lažljivost.

Vrlo mi je drago što se primili k srcu ono što sam napisao u prošlom pismu i što se
slažete. Treba da se držite upravo tako. Neka Vam Gospod pomogne!
Bog nam je dao ovaj život kako bismo imali vremena da se pripremimo za onaj. Ovaj je
kratak, a onaj beskrajan. Ali mada je kratak, tokom njega čovek se može opskrbiti za čitavu
večnost. Svako dobro delo tu se pohranjuje kao jedan mali ulog; od svih tih uloga nastaje
opšti kapital čiji će procenti odrediti platu ulagača za celu večnost. Ko više uloži, taj će i
veću platu da dobije; ko uloži manje ‐ njemu će i plata biti manja. Gospod svakome daje
prema njegovim delima.
Eto, to sada treba da bude sva naša briga ‐ da pošaljemo tamo što više uloga. I ta
briga nije teška, kako nas uverava Sam Gospod kada veli: Jaram je Moj blag, i breme je moje lako
(Mt.11,30). Objašnjavao sam Vam to kada je bilo reči o pomislima koje su Vas uznemirile,
da ne tugujete jer tobože živite beskorisno i da ćete čitav život proživeti beskorisno ako
tako nastavite. Celokupno ustrojstvo hrišćanskog života je ovakvo: veruj u Boga kome se u
Trojici klanjamo i Koji nas spasava u Gospodu Isusu Hristu, blagodaću Duga Svetoga, i
primajući blagodatne sile kroz Božanske Tajne svete Crkve živi po zapovestima Jevanđelja,
ispunjavajući se u duši nadom da nas Bog zbog tog malog napora, koji odgovara našoj snazi,
i radi vere u Gospoda Spasitelja i poslušanja Njemu, neće lišiti Carstva Nebeskog. To
naročito dodajem, da biste videli u kakvom duhu mi hrišćani treba da tvorimo svoja dela.
Jer neki kažu: delaj, delaj, a drugi: veruj, veruj. Treba i jedno i drugo: veru sjedinjavati sa
delima i dela sa verom.
No ipak, pažnju pre svega treba da usredsredimo na ispunjavanje zapovesti. Već
verujemo ‐ i šta još? Izvršavaj zapovesti ‐ jer vera bez dela je mrtva. I hvala Bogu što je
Njemu bilo ugodno da vrednost naših dela ne određuje njihovom širinom i veličinom, nego
našim unutrašnjim raspoloženjem prilikom obavljanja tih dela, i što nas je okružio
mnoštvom prilika da delujemo po Njegovoj volji, tako da, ako pazimo na sebe, možemo
svakoga časa da savršavamo bogougodna dela. Nema potrebe da zbog toga odlazimo
preko mora kao “napredniʺ; dovoljno je da se u bilo kom trenutku obazremo oko sebe; ako na
nečemu vidiš pečat zapovesti odmah je izvrši u uverenju da u tom trenutku upravo to delo,
29
a ne neko drugo, Sam Bog traži od tebe.
Potrudite se da se još čvršće utvrdite u takvoj misli. Čim se utvrdite, spokojstvo počne
da se uliva u vaše srce zbog ubeđenja da u svakom trenutku služite Gospodu. To načelo je
sveobuhvatno. Čak i kada Vam narede da zakrpite čarape mlađem bratu i Vi to učinite radi
zapovesti Gospodnjih to će biti pridodato sumi bogougodnih dela. Tako je sa svakim
korakom, sa svakom rečju, čak i sa pokretom i pogledom ‐ sve može da se pretvori u
sredstvo da se hodi po volji Božijoj i, shodno tome, odmah da približi krajnjem cilju.
Naprednjaci imaju u vidu čitavo čovečanstvo i u nešto manjoj meri svoj narod. Ali
čovečanstvo ili narod ne postoje kao jedno lice, da bi za njih sada moglo da se uradi nešto
konkretno. Ono se sastoji iz pojedinačnih ljudi: čineći nešto za jednoga, činimo i za čitavo
čovečanstvo. Ako bi svako činio što može za onoga ko mu je pred očima, onda bi svi ljudi u
celini u svakom trenutku činili ono što je potrebno svim nevoljnicima, i, zadovoljavajući
njihove potrebe, postigli bi dobro čitavog čovečanstva, koje je sastavljeno od onih koji imaju i
onih koji nemaju, od slabih i jakih. A oni u mislima drže dobrobit celog čovečanstva, dok
zanemaruju ono što im je pred očima ‐ pa ispada da oni za to opšte delo nemaju mogućnosti,
a ovo pojedinačno propuštaju, ništa ne čineći za glavni cilj života.
U Sankt‐Peterburgu su mi opisali ovakav slučaj. Jedan džentlmen je na nekom skupu
mladih delatnika na polju sveopšteg dobra ‐ to je bilo u vreme vrhunca naprednjačkog
zanosa ‐ održao silnu besedu o ljubavi prema čovečanstvu i narodu. Svi su bili oduševljeni. I
vrati se on kući. Čovek koji je služio kod njega nije dovoljno brzo otvorio vrata ‐ to mu se
već nije dopalo; zatim nije dovoljno brzo dodao sveću, zatim peć nešto nije bila uredu pa je
u sobi bilo hladno... Nije na kraju izdržao naš filantrop pa je izgrdio svog slugu. Ovaj nešto
odgovori, a naš ga prikan udari. Tamo se raspaljivao ljubavlju prema čovečanstvu, a ovde sa
jednim čovekom ne postupa kako treba. U tom prvom naprednjačkom zanosu kod nas
lepotice su hitale da rade u knjigovezačke radnje maštajući o tome da idu napred i da rade
za dobro čovečanstva, a neretko su kod kuće ostavljale svoje majke bez kriške hleba. Sva
nesreća dolazi od preširokih pogleda na svet. Bolje smireno oboriti oči, gledati pred noge i
razabirati gde treba koji korak da se učini. To je najispravniji put.
Po drugi put Vam objašnjavam isto da biste bolje zapamtili i da bi Vas to čuvalo od
pomračenja koja na dušu navode naprednjačka maštanja.

18. Značaj duhovnih potreba među drugim stranama ljudskog života. Jedino što je
potrebno. Vladavina duga, kao prirodna harmonija svih potreba, može da donese mir i
spokoj. Odsustvo tog spokoja kod ljudi. Sveopšta sujeta i duhovni lom. Začetak tog
nemira dobija se već prilikom rođenja.

Sada nas više ništa ne sprečava da se posvetimo rešavanju pitanja koje nam je ostalo.
No, da bismo ga ponovili, potrudite se da se prisetite onoga što smo rekli.
Protumačili smo da čovek ima tri nivoa života: duhovni, duševni i telesni; da svaki od
njih ima svoje potrebe, prirodne i svojstvene čoveku; da te potrebe nemaju sve istu
vrednost, nego su jedne više a druge niže, i da njihovo odgovarajuće zadovoljavanje donosi
čoveku mir. Duhovne potrebe su iznad svih drugih, i kada one budu zadovoljene, onda,
čak i kada su druge potrebe ostale nezadovoljene, čovek ima mir. A kada duhovne potrebe
nisu zadovoljene, onda, ma kako da su obilno zadovoljene sve druge potrebe, čovek nema
mira. Zato se za zadovoljavanje duhovnih potreba kaže da je to jedino što je potrebno.
Kada se duhovne potrebe zadovoljavaju, one čoveka nauče da u skladu sa njima
zadovoljava i druge potrebe, tako da ni ono čime se zadovoljava duša, ni ono čime se
30
zadovoljava telo, ne protivreče duhovnom životu, nego mu pogoduju ‐ i u čoveku nastaje
potpuna harmonija svih kretanja i projava njegovog života: harmonija misli, osećanja, čula,
želja, poduhvata, odnosa, naslada. To je ‐ raj. Naprotiv, kada se duh ne zadovoljava i kada je
ovo jedino što je potrebno zaboravljeno, tada se i ostale potrebe razilaze na sve strane i svaka
traži svoje a njihovi glasovi kao galama na pijaci zaglušuju jadnog čoveka i on juri čas tamo
čas amo kao lud ne bi li ih zadovoljio. Ali nigde nema mira, zato što jer kada jedna bude
zadovoljena, druge neće da se smatraju nižom od nje i uporno traže svoje, kao kada majka
nahrani jedno dete, a ostalih petoro plače. Odatle unutra takav nemir, buka, jurenje na sve
strane i potpuni nered. Tu se začinje ta bura o kojoj je bilo reči, i još više uznemiruje i
rastače sve unutrašnje. Takav čovek ničim nije zadovoljan, stalno tuguje, ili umoran stoji i ne
zna šta bi započeo, samo kruži i kruži. To je sujeta i slom duga!
Eto otkud se rađa pitanje: šta da se radi? Šta učiniti da bi duhovna strana bila
preovlađujuća u nama i da bi, upravljajući svim drugim stranama, unosila red u naš život?
Reći ću na početku da za to pitanje ne bi bilo mesta kada bi se naš život razvijao kako
treba. Jer i telesne i duševne potrebe jednako su nam prirodne kao i duhovne, i
zadovoljavanje tih potreba samo po sebi ne može da unosi nered i pometnju u naš život,
kao ni zadovoljavanje duhovnih potreba. Kada bi se one razvijale u redu i prirodnoj
međusobnoj potčinjenosti, ljudski život bi tekao neverovatno dobro. Posadite seme,
zalivajte, držite na odgovarajućoj toploti i ono će dati mladicu, stablo, list i konačno
prekrasan cvet. Tako bi bilo i sa čovekom. Ako se razvija u prirodnom poretku, uvek će iz
toga izaći divan čovek. Zašto mi ni sebe ni druge ne vidimo kao lepe? Usled čega se naš život
deformiše?
Prisetite se šta je bilo sa Vama nakon što ste samo malo zagnjurili u taj vrtlog, odnosno
u taj uzburkani život. Pa u Vama je nastala silna pometnja. Ako se to ponovi nekoliko puta, Vi
ćete, ne budete li oprezni, upasti u taj vir i započećete život koji predstavlja sujetu i slom
duga. Zar se naš nered ne može objasniti time što postoje ljudi koji seju nered: oni nas
privlače i mi prihvatamo njihov nered? Vi ste upravo sada počeli da padate pod uticaj toga
nereda, jer je Vaše vaspitanje prošlo pod sređenim uticajem Vaše blagočestive porodice i Vaših
rođaka. A drugi, kojima i porodica i srodnici žive u nemiru i pometnji, od detinjstva usvajaju
tu pometnju i odrastaju u njoj.
Možda je to razlog što se naš život prirodnim tokom deformiše i u njega ulazi
neprirodni nered?
Ne, stvar se time ne objašnjava, jer ostaje još i sledeće pitanje: kako je pometnja došla u
taj krug ljudi? Odakle pometnja u porodicama i u društvu? Čovek spolja biva onakav kakav
je unutra. Nered je u porodicu i u društvo došao iz čoveka. Da ga nema unutra, ne bi ga bilo
ni napolju. Sad spoljašnje vraća unutrašnjem ono što je od njega dobilo. I opet pitanje: a
unutra, odakle se pojavio? Reći ću još i ovo: spoljašnja bura deluje i unutra, i tamo se
reprodukuje, jer njen se začetak i nalazi unutra. Vi ste bili uznemireni i niste nalazili mir.
Zašto? Ćutali ste, a ja Vam nisam rekao jer nije bilo vreme. Sada ću Vam reći. U ta dva dana,
prepustivši se uzburkanom životu, Vi ste se potpuno predali, Vaše srce je pokazalo sklonost
ako ne prema svemu, onda prema mnogo čemu. Zbog toga su u Vama ponikli nemir i
pometnja. Kada ste se povratili primetili ste kod sebe novinu. Savest Vas je obavestila da je ta
novina ‐ Vaše nedolično delo, i počela je da Vas kažnjava zbog toga. Povinujući se tom glasu
Vi ste tada sve dobro prosudili i tačno ste procenili takav život. Ako posle toga, kao što sam
već više puta govorio, ponovo budete u prilici da padnete u taj metež i ako svoje srce budete
držali daleko, ne puštajući mu na volju kada počne da se kida ‐ onda više nećete doživljavati
teskobu koju ste doživeli. Ali to Vam kažem tek uzgred. Ono što sam zapravo hteo je da
31
kažem je otkuda Vama, pošto se do sada živeli u drugačijim okolnostima, ta sklonost ka
neurednom životu. Izvolite, pogledajte, pa ćete videti da ste je i ranije imali u sebi, ali je bila
skrivena, a sada se samo pokazala. Spoljašnji uticaji ne daju ništa novo, samo podstiču ono
što već postoji unutra. Daću Vam primer. Video sam gubavce. Njihova deca se rađaju i
rastu sasvim zdrava. Ali dođe vreme i guba se pojavljuje i kod njih, postaju kao njihovi
roditelji i kao svi drugi gubavci. Odakle guba? Izašla je iznutra. A kako je tu dospela. Dobili
su je sa rođenjem.
Iz ovoga Vam neće biti teško da izvedete zaključak, da ako u sebi vidimo nered i
pometnju ‐ misli, osećanja, želja, poduhvata i dela ‐ i ne možemo od njih da se odvojimo, to je
zato što je klica svega toga unesena u našu prirodu i što ta klica nereda, koja se pokazuje
zajedno sa otkrivanjem naših sila i potreba, unosi pometnju i tako čitav naš život čini
nemirnim i neurednim.
Izvolite sada porazmislite odakle ta klica. Kažem izvolite porazmislite o tome, jer inače
nećemo moći da pronađemo zadovoljavajući odgovor na već nekoliko puta ponovljeno
pitanje: kako se vladati? Ko hoće uspešno da leči bolest, treba da pronađe njene uzroke.
Bez toga lečenje ne može da ima pravilan tok i uspeh. Eto dakle šta sada treba da
objasnimo.

19. Prvorodni greh kao izvor unutrašnjeg nemira i nereda. Mogućnost lečenja
grehom povređenog čovekovog stanja.

Pisao sam Vam da razmislite i obećao sam da ću objasniti odakle u nama klica
unutrašnjeg nemira i nereda, ali Vama je to već poznato. Izgleda da tu nema šta da se
razmišlja, nego samo da se podsetimo u šta verujemo. Verujemo da tu klicu u našu prirodu
nije položio Tvorac prilikom stvaranja čoveka, nego je unesena nakon stvaranja ‐ silom
pada naših praroditelja, koji su, prestupivši zapovest, povredili i pokvarili našu prirodu, i
tako povređenu i rastrojenu predali je svome potomstvu, to jest čitavom ljudskom rodu.
Tako je ta klica prešla i na nas, i predstavlja uzrok pometenosti i nereda u nama, od kojih
potiču svi neredi i spolja, i u svakom pojedinačnom čoveku, i u porodičnom i društvenom
životu. Zašto taj nered, koji u klici dobijamo pri rođenju ali nam nije prirodan, ne pripada
ljudskoj prirodi, suštinski nije njen da čovek bez njega ne bi mogao da živi, nego naprotiv,
tek bez njega čovek je pravi čovek. To je naša bolest i samo kada je uklonimo možemo da
budemo zdravi onako kako bi trebalo da budemo po prirodi, kako je ona izašla iz ruku
Tvorca. Podsećam Vas na Vašu želju da ostanete na ravni ljudskog dostojanstva. Lečite u
sebi pomenutu bolest i postaćete takvi.
Zapamtite da su nam naša unutrašnja smetenost i nered prirođeni, ali ne i prirodni,
ne čine bitan deo naše prirode, nego su se ugurali među prave delove naše prirode kako bi
ih kvarili i kada je u pitanju delatnost svakoga od njih pojedinačno, i kada su u pitanju
njihovi međusobni odnosi. Ako bi to bilo prirodno, onda svojim prisustvom ne bi donosilo
stradanja i muke kakve mi doživljavamo. Ono što je prirodno to donosi radost u životu, a
ono što nije to pritiska i muči. S druge strane, ako bi to bilo prirodno, onda kada bi se
pokazalo da je neko slobodan i čist od toga, on više ne bi bio čovek. Ali mi znamo za Čoveka
Koji je bio potpuno čist od toga a ipak je bio čovek. Znamo takođe da svi koji se u Njega
oblače dobijaju nadu da se očišćuju, kao On što je čist (1. Jn.3,3) i da budu slični Njemu.
Zapamtite, kažem, da nam je taj nered prirođen, ali ne prirodan ‐ zapamtite i čvrsto se
držite toga ubeđenja. To ubeđenje će u Vama podržavati revnost za lečenje ove bolesti. Ako
nije prirodna to znači da postoji mogućnost da bude izlečena. Ko se ne bi oduševio
32
mogućnošću da se izleči kad ima takvu nadu? Naša priroda u čistom vidu vredna je
poštovanja. Kada je takva, onda je i sami anđeli gledaju sa ljubavlju i divljenjem. Zar ne bismo
i mi hteli da je vidimo takvu, i to ne kod drugih, nego u nama samima? Naprotiv, ako je ta
bolest prirodna, nećeš je izlečiti. Ona će tada ostati zauvek, koliko god se trudio da je isteraš.
Onda prihvatiš tu misao, predaš se i kažeš u sebi: tako sigurno i treba da bude. A to i jeste
ona pogubna otupelost, u koju kada neko padne predaje se razuzdanosti, pa čini svaku nečistotu
(Ef.4,19).
Opet ponavljam: držite se ubeđenja da nam naš nered nije prirodan, i ne slušajte one
koji kažu: šta tu ima da se tumači ‐ pa mi smo tako stvoreni, tu ništa ne može da se uradi.
Mi nismo tako stvoreni i ako se potrudimo kako treba nešto ćemo sa sobom da uradimo.
Sve ovo Vam objašnjavam da biste se potrudili oko sebe i da ne biste opet
preživljavali one muke koje ste preživeli, nego naprotiv, da presečete u sebi i samu takvu
mogućnost. Treba razmisliti kako to da se dostigne.

20. Nastavak. Objašnjenje rastrojstva koje je kroz praroditeljski greh ušlo u
ljudsku prirodu. Opštenje sa Bogom služilo je kao izvor za gospodarenje duga nad
dušom i telom. Kroz narušavanje zapovesti čovek se odvojio od Boga i izgubio vlast
nad dušom i telom, potčinivši se vladavini strasti. Slika čoveka koga nakon pada
rastrzavaju strasti.

Nastavljam. Šta nam se dogodilo zbog praroditeljskog prestupa? Naša priroda je ostala
ista, delovi i sile naše prirode ostali su isti, sa istim zakonima i potrebama; ali naša
slobodna svest nije više imala isto usmerenje; to je poremetilo međusobni odnos delova i
sila naše prirode i narušilo njihovo prvobitno ustrojstvo, što je donelo nered u ljudski život i
delatnost čoveka, i porodilo posebnu vrstu razornih sila ‐ strasti, koje nam nisu prirodne, ali
su zadobile takvu vlast, da sve naše sile mogu da okreću kako im je drago. Eto kako se sve
to dogodilo.
Bog je čoveka stvorio radi blaženstva, i to blaženstva upravo u Njemu, kroz živo
opštenje sa Njim. Zato je u njegovo lice udahnuo dah Svoga života, a to je, kao što smo već
rekli ‐ duh. Suštinska svojstva duga su ‐ svest i sloboda, a njegovi glavni pokreti ‐
ispovedanje Boga kao Tvorca, Promislitelja i Davaoca, sa osećanjem pune zavisnosti od
Njega, što se izražava kroz gledanje na Boga sa ljubavlju, kroz neprestanu pažnju prema
Njemu i pobožni strah pred Njim, sa željom da se uvek tvori ono što je Njemu ugodno,
prema zahtevu čuvara zakona ‐ savesti, i uz odricanje od svega drugoga, da bi čovek bio
sam sa Bogom, da bi Njime Jedinim živeo i sve slobodno i svesno usmeravao ka tom jedinom
cilju. Kada je čovek tako nastrojen, onda prebiva u Bogu i Bog prebiva u Njemu. Bog, Koji
prebiva u čoveku, daje njegovom duhu silu da vlada nad dušom i telom, a dalje i nad svim
što je izvan njega. Takvo je i bilo prvobitno stanje čoveka. Bog se javljao praroditeljima i sve
ovo im potvrdio Svojom Božanskom rečju, zapovedivši im da Njega Jedinoga priznaju, da
Njemu Jedinome služe, da hode po volji Njega Jedinoga. Da ne bi pogrešili u razmišljanjima
kako da sve to ispune, On im je dao malu zapovest: da ne jedu od plodova sa jednog drveta,
nazvavši ga drvetom poznanja dobra i zla. Tako su naši praroditelji počeli da žive u rajskom
blaženstvu.
Duh koji je pre toga zbog svoje gordosti pao i skrenuo sa puta pozavideo im je na
tome, pa ih je nagovorio da prestupe tu malu zapovest koja im je data, tako što im je lažno
predstavio da će, ako okuse zabranjeni plod, dobiti blago koje bez toga ne mogu ni da zamisle
‐ postaće kao bogovi. Oni su poverovali i okusili. Taj čin možda i nije velik ali je loš, jer su
33
poverovali ne znajući kome. Možda to ne bi bilo tako važno, da nije bilo tih strašnih
prestupnih misli i osećanja prema Bogu koje je zli duh kao otrov ulio u njihovu dušu.
Rekao im je kako Bog brani da okuse plod sa tog drveta zato da i oni ne bi postali bogovi.
Poverovali su u to. A pošto su poverovali, nije bilo moguće da ne prime i hulne pomisli o
Bogu, da im On tobože zavidi i da se prema njima odnosi nedobronamerno; a kada su
primili takve pomisli, nisu mogli da mimoiđu ni neka loša osećanja prema Njemu i
samovoljne odluke: dakle, sami ćemo uzeti ono što Ti nećeš da nam daš. Eto kakav je On ‐
pomislili su u svome srcu o Bogu ‐ a mi smo mislili da je dobar. E, sada ćemo sami sebe da
promenimo, u inat Njemu. To su bile te strašne i prestupne misli i osećanja! One označavaju
otvoreno odstupanje od Boga i neprijateljsku pobunu protiv Njega. U praroditeljima se
dogodilo ono što se pripisuje zlom duhu: iznad oblaka postaviću presto svoj i biću jednak
Višnjem ‐ i to ne kao prolazna misao, nego kao neprijateljska odluka. Tako se svest uobrazila i
sloboda je postala svojevoljna, uzevši da sama određuje svoju sudbinu. Otpadanje od Boga
bilo je potpuno, sa nekakvim gnušanjem, kao neprijateljska pobuna. Zbog toga je Bog
odstupio od takvih prestupnika ‐ i živi savez je prekinut. Bog svuda jeste i sve drži, ali u
slobodna stvorenja ulazi samo kada Mu se sama predaju. Kada se pak zatvaraju u sebe, On
ne narušava njihovu samostalnost, nego i čuva i drži, ali u njih ne ulazi. Tako su i naši
praroditelji bili ostavljeni sami. Da su se brzo pokajali Bog bi se možda vratio k njima, ali oni
su ostali uporni i pored javnog razobličenja ni Adam ni Eva nisu postali svesni svoje krivice.
Usledio je sud i kažnjavanje izgnanjem iz raja. Onda su se osvestili, ali bilo je kasno. Morali
su da ponesu zasluženu kaznu, a za njima poneo ju je i čitav ljudski rod. Blagodarnost
Svemilostivom Bogu, jer iako je odstupio od nas, nije nas odbacio, nego je ustrojio predivan
način da nas ponovo sjedini sa Sobom.
Ali otišao sam malo predaleko. Pažnju treba da zaustavimo na onome što se
dogodilo unutar čoveka. Evo šta: duh je imao vlast nad dušom i telom jer je bio u živom
opštenju sa Bogom i od Njega je dobijao Božansku silu. Kada se preseklo živo opštenje sa
Bogom, presekao se i dotok Božanske sile. Duh, prepušten sebi, nije više mogao da vlada
dušom i telom, nego su prevlast preuzeli oni. Čovekom je zavladala duševnost, a kroz
duševnost ‐ telesnost, i on je postao duševan i telesan. Duh je bio bez vlasti. On svoje
postojanje pokazuje čas strahom Božijim, čas nemirom savesti, čas nezadovoljstvom ničim
materijalnim, ali na njegove istupe ne obraća se pažnja, nego je sva briga okrenuta na
uređenje svoga ovdašnjeg, materijalnog života, što je i fu^gkcija duše, materijalnog ‐ zato
što je ovdašnji život povezan sa telom i zato što je sve telesno opipljivo i izgleda neophodno.
Kada je došlo do takvog narušavanja poretka u međusobnim odnosima delova naše
prirode, čovek više nije mogao da vidi stvari u pravom svetlu, nije mogao da svoje potrebe,
želje i čula drži u potrebnom redu. Za njih je karakteristično postalo stanje nereda. Ali to
loše stanje bilo bi još nekako i podnošljivo da nije strasti, ali pojavile su se strasti koje
ugnjetavaju čoveka. Gledajte kako gnevljivoga muči gnev, kao groznica. Gledajte kako iz
zavidljivca teče zavist, pomodrio je jadnik. Kako je paćenika iscrpila patnja, postao je ‐ kost i
koža. Takve su strasti. Ušle su u čoveka zajedno sa njegovom samostalnošću (u odnosu na
Boga). Čim je praotac rekao: dakle, sam sam, u njega se uvukla samostalnost ‐ taj otrov i
seme satansko. Iz nje se potom razvilo mnoštvo srasti: gordost, zavist, mržnja, patnja, uninije,
pohlepa i čulnost ‐ sa svim svojim mnogobrojnim i različitim porodima. Razmnoživši se
unutra one još više uznemiravaju čoveka, a i bez njih tamo vlada pometnja.
Dakle, eto u čemu se sastoji bolest. Zbog toga je (duh) izgubio vlast i pao pod vladavinu
duše i tela i svega spoljašnjeg. Odatle nered u duševnotelesnim potrebama i željama, a
naročito njihova neumerenost. To, da su neumerene, saopštava im duh koga su porobile.
34
Same po sebi one nisu tako burne, već su umerene. To, da nemaju mere i da bivaju
uzburkane dolazi odatle što je duh porobljen i doziva upomoć u njima, jer on po prirodi ima
bezgraničnu energiju. Odatle prejedanje, pijanstvo, gomilanje novca... i sve drugo, čemu
čovek ne ume da odredi meru. Ali glavnu bolest predstavljaju strasti ‐ tirani koji su došli
sa strane.
Nemojte sad odmah da pitate: šta je potrebno da bi se u nama opet sve vratilo u
prvobitni red? O tome ću Vam pisati sledeći put, a Vi dotle razmislite.

21. Neophodnost ponovnog sjedinjenja sa Bogom radi spasenja. Sam čovek nije u
stanju da to učini. Duh Božiji savršava ovo u nama radi iskupljenja koje je doneo Sin
Božiji.

Dakle, do kog ste rezultata došli tražeći odgovor na pitanje šta je potrebno kako bi se
sve vratilo u pređašnji, prvobitni poredak? Šta god da ste smislili, ja nastavljam svoje.
Kao što smo se i spustili sa gore, sad suprotno tome treba opet tamo da se popnemo.
Kao što se ta bolest pojavila, tako se suprotnim delovanjem može i isterati. Otpali smo od
Boga ‐ potrebno je da se ponovo sjedinimo sa Njim. Otpali smo zbog sumnje u reči Božije ‐
treba da obnovimo potpunu veru u te reči. Izgubivši veru u Boga, prihvatili smo pogubnu
odluku dakle, sam sam ‐ treba da uništimo to sam sam. Kada je nastalo to pogubno sam sam, naš
duh je izgubio svoju silu da vlada dušom i telom, i naprotiv, sam je pao pod njihov jaram. Ta
vladavina duga treba da se obnovi. Kada je bila presečena, potrebe duše i tela razišle su se
na razne strane i u našim željama došlo je do pometnje ‐ sve te potrebe treba opet dovesti u
jedinstvo i ustanoviti u njihovom poretku međusobnu potčinjenost. Zajedno sa pogubnim
sam sam u naš život ušlo je i mnoštvo strasti, poput divljih zveri koje nasrću na nas. Treba da
isteramo te strasti.
Vidite šta je potrebno. Već i zbog mnoštva i važnosti toga što je potrebno možemo doći
do zaključka da sami nećemo moći da izađemo na kraj sa tim delom koje je za nas jedino
potrebno. Naročito ne treba da se nadamo da ćemo sami savršiti naše najvažnije delo, jer je
prva tačka toga dela, bez koje dalje ne vredi ići, upravo ponovno sjedinjenje sa Bogom, a to
nikako ne može da bude u našoj vlasti. Mi možemo to da želimo i da tražimo, ali da
učinimo ‐ to ne može biti delo naših ruku. Ko može da uđe u oblast Božiju ili da sam prokrči
put ka njemu? Ko je u stanju da uzme od Boga ono što želi, tim pre da prinudi Boga da bude
u nama, kako bismo i mi bili u Njemu, naročito nakon što nam je sve to već bilo dato, ali smo
ga prezreli, uvredili smo Boga nepoverenjem u Njega i Njegovu vlast zgazili svojom
samovoljom? Kažeš ‐ pokajaću se, kajem se. Ali nije do tebe da postavljaš uslove. Pokajanje
je u redu, ali kada Sam Bog prihvati da ga primi. A samo po sebi šta je ono?! Povredio sam
se, boli me ‐ pa šta?!
Dakle, ponovno sjedinjenje sa Bogom nije u našoj vlasti; i uslovi za to i način ostvarenja
i sve što se toga tiče nije u našim rukama. Ali evo koliko je ono važno, da kada dođe do
ponovnog sjedinjenja, sve drugo će krenuti samo od sebe. Istoga časa duh će dobiti snagu,
potčiniće sebi dušu i telo, dovešće u red potrebe i želje i isterati strasti. Ali kako to postići? Ja
hoću da Vam objasnim da nemamo zbog čega da lupamo glavu nad time kako da se ponovo
sjedinimo sa Bogom. Koliko god da se mučiš, ništa nećeš smisliti; nego, ako Bogu bude
ugodno da ustanovi poredak tog ponovnog sjedinjenja onda pohitaj da ga prihvatiš sa
potpunom verom, i da to iskoristiš sa toplom blagodarnošću. I hvala čovekoljubivom Bogu,
sve je u tom pogledu već učinjeno, ustanovljeno i objašnjeno! Prihvati i iskoristi.
Neću Vam izlagati kako je sve to učinjeno; reći ću ono glavno: za obnavljanje našeg
35
duga i za njegovo ponovno sjedinjenje sa Bogom, neophodno je da Duh Božiji siđe na njega i
da ga oživi. Da bi pokazao put za silazak Duga Božijeg, Jedinorodni Sin Božiji je sišao,
vaplotio se, postradao, umro na Krstu, vaskrsao i vazneo se na nebesa. Ovako je odnos
Svoga dela prema Duhu Svetome odredio i Sam Sin Božiji, kada je Svojim učenicima
objavio da odlazi Ocu, a onda im, pošto ih je to rastužilo, za utehu rekao: bolje je za vas da Ja
odem, jer ako Ja ne odem, Utešitelj neće doći k vama (Jn. 16,7). Još ranije, prenoseći reči Gospodnje,
sveti jevanđelist Jovan Bogoslov piše: koji u Mene veruje... iz utrobe njegove poteći će reke vode
žive; a zatim dodaje: ovo reče o Duhu koga trebaše da prime oni koji veruju u ime Njegovo, jer Duh
Sveti još ne beše dat, zato što Isus još ne beše proslavljen (Jn. 7,3839). Trebalo je da se proslavi Sin
Božiji Koji je smirio Sebe u vaploćenju i stradanjima, da bi Duh Sveti došao i prebivao u
onima koji veruju u Njega. On je zaista došao i prebiva u vernima, i to tako da drugi apostol
ushićeno pita: ne znate li da ste hram Božiji i da Duh Božiji obitava u vama (1. Kor. 3,16).
To Vam je dakle sve. Sin Božiji se vaplotio, postradao je telom, umro na Krstu,
vaskrsao, uzneo se na nebesa i poslao od Oca Duga Svetog, Koji je, primljen od onih koji
veruju u Sina, ispunio u njima ono za šta se Sin molio: da svi jedno budu, kao Ti, Oče, što si u
Meni i Ja u Tebi( Jn. 17,21).
Kako će On to da savrši? Sjedinjujući se sa duhom onih koji veruju u Sina Božijeg i
oživljavajući ga, ponovo ga sjedinjuje sa Bogom. Ovo se naziva novim rođenjem od Boga,
koje verne čini čedima Božijim po blagodati, kako kaže sveti jevanđelist Jovan: a onima koji
ga primiše dade vlast da budu čeda Božija, onima koji veruju u ime Njegovo, koji se ne rodiše od krvi...
nego od Boga (Jn. 1,1213). Zakon duhovnog života u Hristu Isusu postao je: ako se ko ne rodi
vodom i Duhom, ne može ući u Carstvo Božije... jer samo ono što je rođeno od Duga duh je(Jn.
3,56).
Nemojte da pitate zašto je sve ovo neophodno za obnavljanje istinskog života u nama,
nego to što ste čuli prihvatite verujući jednostavno i iskreno kao dete. Ako počnete da
postavljate pitanja, doći će đavo i kao nekada Evi došapnuće Vam sablazan i pokolebaće
Vašu veru, a kroz to će Vas lišiti i njenih plodova. Kao što je tada bilo neshvatljivo da od
kušanja zabranjenog ploda mogu proizići takve posledice, pa su ipak proizašle, tako je sada
neshvatljivo zašto je bilo potrebno da se Sin Božiji vaploti, da postrada i da potom pošalje
Duga kako bi nas obnovio, pa ipak, upravo od iskrene vere u takav poredak događaja zavisi
naše obnavljanje i svi koji su to prihvatili i prihvataju sa verom obnavljaju se.
Dakle, ne pitajte kako je Bog sve to uredio, a ni ja Vam ništa o tome neću govoriti.
Reći ću samo nekoliko reči o onome što u nama proizvodi Duh Sveti kada obnavlja naš duh.
Ali strpite se do sledećeg pisma.

22. Nastavak o iskupljujućem obnovljenju palog čoveka. Učešće Svete Trojice u
našem spasenju. Podsticaj dobrim osećanjima u čoveku koji se spasava daje Duh Božiji.
Učešće samog čovek u tom delu. Revnost za spasenje kao prvi preduslov za njegovo
dostizanje.

Nastavljam. Jedinorodni Sin Božiji, Koji se vaplotio nas radi, krsnom smrću je
zadovoljio pravdu Božiju i izmirio nas sa Bogom; pošto se uzneo na nebo i seo s desne
strane Ocu, On nas istinski zastupa Svojim izmirujućim zastupništvom. Ali zajedno sa tim,
On je za nas istočnik istinski ljudskog života. On je Svojom ljudskom prirodom pokazao
kakav čovek treba da bude; i svi verni kada dobijaju novo rođenje dobijaju i seme
hristopodobnog života. Oni koji se krste u Hrista, u Hrista se oblače. Ovo kod vernih
proizvodi blagodat Duga Svetoga. Šta se zapravo u nama događa pod dejstvom blagodati?
36
Ali najpre Vas molim da uvek imate na umu to, da kada se govori da je jedno učinio i
čini Sin Božiji, a drugo Duh Sveti, tu ne treba razdvajati Njihovo obnavljajuće dejstvo u
nama. Ono ide nerazdeljivo od Boga, Kome se klanjamo u Trojici. Zato je sveti Petar,
izražavajući dobre želje i pozdrave onima kojima je pisao, rekao: po predznanju Boga Oca,
osvećenjem Duga za poslušanje i kropljenje krvlju Isusa Hrista: blagodat i mir da vam se umnoži (1. Pet.
1,2); a sveti Pavle zaključuje svoju Drugu poslanicu Korinćanima sličnim pozdravom:
blagodat Gospoda našeg Isusa Hrista, i ljubav Boga i Oca, i zajednica Svetoga Duga da budu sa svima
vama. Obnavljajuće u nama dejstvo Boga Kome se u Trojici klanjamo, jeste Njegova zajednica
sa duhom našim. I to opštenje nije od Jednog Lica, nego nerazdeljivo od Tri Lica Boga. Zato
se kaže da i Sin, i Duh Sveti, i Otac ulaze u opštenje sa nama. Iako Gospod Spasitelj sedi sa
desne strane Boga Oca, po obećanju Svome On je sa nama u sve dane (Mt.28,20). Evo, Bog Otac
i Bog Sin se useljavaju u nas i žive kroz veru i ljubav, koja se izražava kroz izvršavanje
zapovesti. A da Duh Sveti živi u vernima i u onima koji ispunjavaju zapovesti Božije, o tome
sam prošli put već navodio svedočanstvo Svetog Pisma: ne znate li da ste hram Božiji i da Duh
Božiji obitava u vama (1.Kor.z,1b). Kako je velika i neizreciva milost Božija prema nama!
Triipostasni Bog živi u nama, ako smo verni uslovima pod kojim to biva!
Ali bogoopštenje se savršava blagodaću Duga Svetoga. On u nama priprema mesto i
useljava se u nas zajedno sa Bogom Ocem i Bogom Sinom. Kako se priprema to mesto?
Duh Božiji tajno deluje na naš duh i pokreće ga. Kada dođe u pokret, naš duh budi
svoje prirodno znanje o Bogu ‐ da Bog postoji, da sve drži i daje nagradu. Svest o ovome
podiže osećanje svestrane zavisnosti od Boga i oživljava strah Božiji. I jedno i drugo
uznemirava savest ‐ koja je svedok i sudija naših dela i osećanja, među kojima se retko kada
nailazi na nešto što bi Bog blagonaklono pogledao. Uznemirena savest zajedno sa strahom
Božijim i osećanjem potpune zavisnosti od Boga donosi čoveku osećaj bezizlaznosti
njegovog položaja: gde da pođem, kuda da pobegnem? Nigde se ne može pobeći: nalaziš se
u rukama Boga ‐ Sudije Koji svakome daje po delima. Oseća se gnev Božiji na svaku bezbožnost i
nepravdu (Rim. 1,18).
Ali tu dolazi jevanđelska blagovest i izvodi iz nevolje. Bez Jevanđelja takvo buđenje
našeg duga bilo bi pogubno, jer bi nas neizbežno dovelo do očaja. Ali dobrota Božija je tako
uredila da se istinsko buđenje duga i savršava i praćeno je Jevanđeljem. Onome ko se usled
buđenja duga zapitao: gde da pođem, kuda da pobegnem? ‐ Jevanđelje odgovara: kuda bi
bežao i zbog čega? Idi pod senku Krsta i spasićeš se. Sin Božiji vaploćeni umro je na Krstu
radi očišćenja naših grehova. Veruj u to pa ćeš dobiti oproštaj i srešćeš milost Božiju.
Apostoli su uvek činili tako kada su propovedali Jevanđelje. Donesu nemir a potom kažu:
veruj u raspetog Gospoda i bićeš spasen. Tako je sveti apostol Petar u prvoj propovedi, na
dan silaska Duga Svetoga, toliko uznemirio i uplašio Judejce, da su počeli da vapiju: šta sada
da radimo? Gde da se sakrijemo? A On im je tada blagovestio: pokajte se, i da se krsti svaki od
vas u ime Isusa Hrista za oproštenje grehova; i primićete dar Svetoga Duga (D ap.2,8). I sveti apostol
Pavle je u svojoj Poslanici Rimljanima najpre sve uplašio, govoreći: otkriva se gnev Božiji
(1,18), a potom je svima pokazao utočište ‐ u veri u Gospoda Isusa Hrista (3,22 itd.).
Kada neko u krajnjoj nevolji pronađe putokaz ka izlazu i pribežište, sa kakvom će se
samo revnošću toga prihvatiti. Tako i naš duh, kada primi blagovest spasenja u Gospodu,
svom silom se toga prihvata, sa nadom i sa spremnošću da učini sve, samo da bi postao
sudeonik jevanđelskih dobara. Takvo nastrojenje našeg duga čini ga spremnim za
bogoopštenje, pa se blagodat Duga Svetoga, koja je dotle delovala spolja, posredstvom
Svetih Tajni useljava unutra. Verni se kaje, krsti i prima dar Svetoga Duga (Dap.2,38). Ovo i
jeste delo živog i delatnog bogoopštenja. Tako se opipljivo projavilo ovo dejstvo u vreme
37
prvobitne propovedi svetih apostola, tako se projavljivalo i posle njih, i projavljuje se do
danas, kada se pri tome sa naše strane sve ispunjava kako treba.
Ne savršava sve samo Duh Božiji. Nešto se traži i od nas, i to ne nešto nevažno. Duh
Božiji nas podstiče, a blagovest nam ukazuje za šta treba da se prihvatimo. To je od Boga.
Ali kada to učini, Bog se zaustavlja i čeka naš pristanak. Prvim Svojim dejstvima Bog kao da
pita: hoćeš li da izađeš iz jadnog (teškog) stanja? Evo šta treba da činiš. Ovaj trenutak je
veoma važan. Ko se bude držao onoga na šta mu je ukazano, otvoriće prolaz daljem
delovanju blagodati, koja ga potom i uvodi u oblast spasenih. Ko se pak ne drži, taj preseca
dalje delovanje blagodati i ostaje među onima koji propadaju. Apostol Pavle propoveda na
Areopagu. Posle propovedi sveti Dionisije i još nekolicina ljudi polaze za njim da bi se krstili,
a od prisutnih neko pita: “čemu uči ovaj praznoslov?ʺ, a drugi mu odgovara: “dođi drugi
put da čujemo tebeʺ. Bog nikoga ne spasava protiv njegove volje, nego nudi izbor, i spasava
samo onoga ko izabere spasenje. Kada se ne bi tražila naša volja, Bog bi u jednom trenutku
spasao sve jer hoće da se svi spasu. Tada uopšte ne bi ni bilo onih koji propadaju. Ali naša volja
nije uvek razumna, ona biva tvrdoglava i ne mari za Boga. Zato i propadamo.
Dakle, pokajao si se, poželeo si spasenje u Gospodu i ponadao si se u to ‐ to su dela
koja donose spokojstvo, koja se odvijaju unutra i dovoljno im je da se tamo projave. A
poslednje dejstvo je: spremnost da se čini sve što je potrebno ‐ to je stvarna delatna sila za
spasenje, pošto ono zavisi od nas; to je istočnik spasonosne delatnosti i spasenog života. Ta
spremnost je slaba dok je izjavljujemo mi sami, a kada se blagodat Božija useli unutra, onda
postaje svemoćna, ne zna za prepreke, savladava sve. To je nezaustaviva revnost za
bogougađanje i svesrdno ispunjavanje volje Božije, uz svu veru u Gospoda i nadu na
spasenje u Njemu Jedinom. Ona izvršava predvečno određenje Božije da budemo sveti i
neporočni pred Njim u ljubavi (Ef. 1,4), radi čega nas Gospod i čini revniteljima u dobrim delima
(Tit. 2,14).
Ja sad naročito zadržavam vašu pažnju na ovoj revnosti kako biste porevnovali u njoj.
Jer kada ona postoji sa naše strane, onda blagoDat Božija sa svoje strane neće propustiti da
učini i više nego što treba kako bi ta naša revnost u oblasti vere i spasenja nesumnjivo išla
ka svome cilju; a kada te revnosti nema, onda ničeg nema: onaj ko ne revnuje na spasenju,
taj ne može biti ni sudeonik spasenja.
Kako sam veliki zaobilazak napravio da bih Vas doveo do ove tačke. Ali to su sve
bila opšta razmišljanja. Sada ćemo zajedno porazmisliti o Vama samima.

23. Obeležja istinske duhovne revnosti za razliku od duševne revnosti.

Prošli put sam se prihvatio svođenja računa i to nisam doveo do kraja, što je svakako
bilo potrebno. Zaključak je sledeći: znajte da revnost o kojoj je bilo reči ‐ stvarna, živa,
plamena, neugasiva ‐ i jeste obeležje da je naš duh obnovljen u svojoj sili i dostojanstvu
kroz sjedinjenje sa Bogom, blagodaću i delovanjem Duga Svetoga. Iskre revnosti pojavljuju
se i kod nas, ali samo se pojave i ‐ ugase se. Revnost je uvek plamena, ali postojana i
neugasiva biva samo usled oblagodaćenja našeg duga Duhom Svetim. Dakle, kada kod
Vas postoji takva revnost, znači da je i Vaš duh obnovljen i da će ‐ samo ga ne gušite ‐
preuzeti u svoje ruke i dušu, i telo, i sve prirodne potrebe, i sve svoje životne i građanske
odnose, i da će ih sve usmeriti ka jednom cilju: bogougađanju i spasenju. Odgovorite je li
tako ili nije.
Smatram da Vam je veoma teško da na to odgovorite, ne samo zbog Vaše
skromnosti. Dolazim Vam u pomoć. Ne mešajte različite vrste revnosti. Duhovna revnost
38
se sva iscrpljuje na ugađanje Bogu i spasenje duše; ona je ispunjena strahom Božijim i
njena pažnja je neprestano usmerena ka Bogu; ona se svojski trudi da ni u mislima, ni u
osećanjima, ni u rečima, ni u delima ne dopusti ništa što ne bi bilo ugodno Bogu, kako joj
ukazuje savest koju čuva čistom kao ogledalo; ona čuva svoje srce da mu se ne bi prilepilo
nešto drugo osim Boga i božanskih stvari, i svojim nadanjima seli se u drugi svet,
odsecajući sve zemaljske nade. Njoj nije strano ni ono što je potrebno u prolaznom životu,
ali sve što se odnosi na taj život za nju je sporedno, a glavno je jedno ‐ bogougađanje i
spasenje. Vidite li? Izvolite dobro promislite o tome i proverite sebe.
Obratite pažnju još i na to da postoji i duševna revnost. Ali ona je sva okrenuta
uređivanju privremenog života. Ko revnuje u nauci, taj ne spava; ko revnuje u umetnosti,
taj se kloni celog sveta; ko revnuje u trgovini taj ne žali truda; tako je i za sve drugo. I sve
to ne bi bilo tako strašno, ali nesreća je što kada neka od ovih revnosti u potpunosti
zaokupi čovekovu pažnju i njegove sile, ona gasi duhovnu revnost. Duševna revnost u
najboljim svojim projavama, koje su pomenute, hladna je prema duhovnom i nema
nikakvu želju da se bavi onim što zadovoljava duhovnu revnost. A o drugim vidovima
revnosti da i ne govorimo, jer oni su protivni duhovnoj revnosti. Jer postoji još sujetna
revnost (ulepšavanje i slično) i zla revnost, poročna i grešna, okrenuta ka zadovoljavanju
strasti. Ove poslednje ne hlade toliko duhovnu revnost, ali prema njoj stoje u potpuno
neprijateljskom odnosu i nekako same po sebi je guše ako se ona nekako pojavi u savesti, a
i drugde je teraju i progone. Eto koliko različitih revnosti ima! Izvolite, pogledajte, da
nema kod Vas neke od njih?
Duhovna revnost ne progoni duševnu (naučnu, umetničku, poslovnu, građansku),
nego je samo čini umerenom i dovodi je u red, usmeravajući je prema svojim pogledima i
ne dozvoljavajući joj da revnuje u nečem takvom što je protivno njoj samoj. Ona progoni
samo sujetnu i strasnu revnost, ne dozvoljavajući im ni da se pojave u krugu čovekovog
života u kome je sama zavladala. Samo u jednom slučaju ona ne pušta dalje ni duševnu
revnost, a to je kada vidi da dela kojima se zadovoljava ova revnost ‐ nauka, umetnost,
porodični život, građanske službe ‐ ne daju prostora njoj samoj, da je stešnjuju, hlade i
gase. Tad ona čoveka kojim je ovladala potpuno istrgne iz takvog poretka života u kome
dominira duševna revnost i vodi ga onamo gde će se zanimati samo time da zadovolji nju
‐ duhovnu revnost. Pogađate o čemu je ovde reč?!
Pravu duhovnu revnost odvajam od svega ostalog da biste jasno videli šta je ona
zapravo i da biste se potrudili oko nje. Ona je taj oganj koji je Gospod došao da zapali na
zemlji i koji kada padne na zemlju naše prirode pojede sve što je tamo nepotrebno, a sve
potrebno pretapa i prečišćava. Na nju je mislio apostol kada je pisao Solunjanima: Duga ne
gasite (1. Sol. 5,19). Jer iako je ovaj Duh ‐ Duh blagodatni, njegovo prisustvo u nama
svedoči se ognjem duhovne revnosti; kada se ta revnost gasi, gasi se i On; na nju je mislio
kada je poučavao Rimljane: u revnosti ne budite lenji; budite duhom vatreni; Gospodu služite
(Rim.12,11).
Brižljivost i nelenstvovanje jesu sama revnost; gorenje duhom je svedočanstvo
njenog prisustva i delovanja; služenje Gospodu je smer i duh ove revnosti. Usmeravajući
takvu revnost isti apostol zapoveda Filipljanima: što god je istinito, što god je pošteno, što god
je pravedno, što god je čisto, što god je dostojno ljubavi, što god je na dobru glasu, bilo koja vrlina,
bilo šta pohvale dostojno, to mislite... i Bog mira biće sa vama (Filip.4,89). Eto u čemu revnuje
oživeli i sa Bogom sjedinjeni duh, i zbog takve revnosti čuva jedinstvo sa Bogom. Zato će
Bog mira prebivati sa njim ‐ a to je blago od koga nema većeg.
Takođe određujući kako revnost treba da bude usmerena, on piše Rimljanima: Molim
39
vas dakle braćo, radi milosti Božije, da date telesa svoja u žrtvu živu, svetu, ugodnu Bogu, kao svoje
duhovno bogosluženje. I ne saobražavajte se ovome veku, nego se preobražavajte obnovljenjem uma svoga
da iskustvom poznate šta je dobra i ugodna i savršena volja Božija (Rim. 12,12). Obnovljenje uma je
obnovljenje našeg duga blagodaću. Oživevši on se odvezuje od dela ovog veka i revnuje samo
u bogougađanju, celoga sebe prinoseći Bogu na žrtvu živu i svetu, te stoga i blagougodnu
Bogu.
Dakle eto šta je revnost, kakva je njena sila i na šta je usmerena! Eto koliko je revnost
značajna. I sami priznajte da je teško odrediti ima li je kod mene i kod Vas. Potrudite se nad
tim.
Bliži se praznik Roždestva Hristovog. Čestitam Vam i šaljem pozdrav i najlepše želje!
Ujedno, srećna Vam Nova godina. Možda neću biti u prilici da Vam pišem dotle.

24. Novogodišnje želje. Neophodnost obnavljanja i samoočišćenja. To čini
duhovna revnost u nama.

Čestitao sam Vam Novu godinu onako usput, a zatim mi je palo na pamet da Vam
posebno čestitam i poželim nešto naročito. Šta zapravo? To da postanete novi. Kako novi?
Kao, na primer, svaka nova galjina: sve je na svome mestu, nema ni jedne mrlje, sve odiše
svežinom. E, nešto slično želim i Vašoj duši. Po telu Vi ste, kako se kaže, tek sišli sa šivaće
mašine, potpuno ste novi. A naša duša na svet već dolazi kao stara, i ako se ta starost ne
oduzme od nje, ona će i ostati takva, te neće ni znati šta znači “novoʺ. Staro u duši, to su ‐
sujeta i strasti. Isteraj sve takvo i postaćeš nova.
Ispričaću Vam jednu priču i biće Vam jasnije o čemu se radi. Neko je živeo negde
daleko u pustinji. Razboleo se: pluća, ili srce, ili jetra, ili sve zajedno. Bolestan. Bol ‐ da umre.
Ljudsku pomoć nije imao odakle da očekuje, pribegao je Bogu sa sveusrdnom molitvom.
Gospod ga je uslišio. Jedne noći on usni i vidi sledeće viđenje: došla dva anđela sa noževima,
rasekli ga, izvadili bolesne delove, očistili ih, oprali i namazali nečim. Zatim su sve vratili na
svoje mesto i sve je zaraslo kao da rezova nije ni bilo. Kada se probudio, starac je ustao
sasvim zdrav, kao da nikada nije ni bolovao, kao nov, kao mladić u cvatu snage. Vidite li šta
Vam želim? Da u Vašoj duši sve bude očišćeno, da bolesno i staro bude izbačeno, da sve
ozdravi i obnovi se, da dođe na svoje mesto i da bude zaliveno vodom živom. Postaćete novi,
sveži, puni svetlog i radosnog života.
Pričao sam ovu priču jednome od onih koji se trude nad sobom. Pošto ju je saslušao,
on je od srca rekao: o, kada bi došli anđeli i učinili sa mojom dušom isto ono što su učinili sa
telom tog starca! U tom vapaju čula se i molitva i želja da se na druge svali ono što mora
da bude učinjeno sopstvenim trudom. Jer našem srcu nije strano ni takvo lukavstvo ‐ da
želimo da budemo dobri, ali kada oko toga treba da se potrudimo, ruke nam jednostavno
klonu. Neće anđeli doći da očiste i iscele dušu. Oni tu mogu da pomognu savetima, ali mi
sve moramo sami da uradimo. Data su nam sva sredstva, ili oruđa i lekarski instrumenti.
Uzmi i seci sam sebe gde treba, bez ikakvog samosažaljenja. Niko drugi to ne može da učini.
Sam Bog i pored Svoje moći ne ulazi u svetilište duše, nego mirno moli da uđe.
Ja Vas i ne pitam kako Vi postupate: da li ste spremni sami sebe da očistite, ili sve
prebacujete na druge. Vi se toga još niste ni prihvatili kako treba. Ali kada se prihvatite,
prorokujem Vam da ćete ne jednom poželeti: o, kada bi došli anđeli i sve očistili! Ipak,
anđeli to neće učiniti, mada će stajati pored Vas. Delo očišćenja čovek mora da sprovede sam,
bez samosažaljevanja. U nama ga obavlja ona životna revnost o kojoj sam pisao prošli put.
Ona i oštar nož koji veoma dobro deluje kada je naoštren blagodaću i kada se usmerava po
40
njenim nagovorima. Revnost biva i surova kada se useli u srce ‐ seče i ne sluša krike onoga
koga seče. Zato svoje delo i savršava brzo, jer su kod nje sve ‐ rezovi. Kada se sve odseče i
kada revnost prestane da bude nož, ona postane stražar, pa svu svoju oštrinu usmeri na
neprijatelje spasenja, od čijeg dosađivanja niko nije slobodan i čija bestidnost nikada nikome
ne daje mira.
I sami vidite da sam poveo reč o ovome zato da bih podstakao vašu želju da tačnije
odredite postoji li kod Vas takva revnost. Jer bez nje Vaše duhovno delo neće napredovati.
Kada nje nema, znači da duh spava, a kada on spava, ne može biti ni govora o duhovnom.

25. Misli povodom praznika Krštenja Gospodnjeg. Skriveno dejstvo blagodati
koju dobijamo u Svetoj Tajni Krštenja.

Želeo bih da podelim sa Vama neka svoja razmišljanja povodom praznika Krštenja
Gospodnjeg ‐ razmišljanja koja se tiču Vas. Prvo sam mislio da Vam postavim pitanje: kako
doživljavate svoje Krštenje? Šta je to ‐ prosto obred, ili Vam daje nešto? Ali potom mi se
učinilo da je mnogo bolje da sam odgovorim. I evo, odgovaram.
Krštenje nam daje ono, što nam osim njega ništa drugo na zemlji ne može dati. Ono
spaja i sjedinjuje našu prirodu sa božanskom blagodaću, tako da iz kupelji krštenja čovek
izlazi kao što kakav novi proizvod izlazi iz majstorske radionice, na primer zvonce, u
kome je bakru dodato srebro. Slično zvonce bez srebra naizgled je isto kao to sa srebrom, ali
njihov sastav se razlikuje, različit im je zvuk, različiti su im vrednost i cena. Tako se razlikuju
i kršten i nekršten čovek. Ovu razliku čini to, što se sa krštenim sjedinjuje blagodat Duga
Svetoga, jer onaj ko je kršten vodom istovremeno se krsti i Duhom Svetim. Naizgled, on je
isti čovek kao i onaj nekršteni, ali u stvari ‐ po svome sastavu ‐ oni se razlikuju, i to veoma.
Tako se u svetom Krštenju našem prirodnom sastavu dodaje još i nova, natprirodna
stihija, i ostaje da skriveno deluje u nama. Mi krštenje primamo u detinjstvu i mada ne
znamo šta se sa nama događa, blagodat se zbog toga ništa manje ne sjedinjuje sa nama ‐ od
tada ona počinje da deluje u nama mimo našeg znanja, samo po blagosti Božijoj, radi vere
kumova i roditelja. Odrastajući, mi ne možemo dobro da razlikujemo u sebi šta je od
prirode, a šta od blagodati koja sve od krštenja prebiva u nama i od tada nas nije ostavljala,
nego je delovala na njoj svojstven način. Ali u prva vremena, kada su privođeni u veru i
krštavani odrasli ljudi, delovanje blagodati u njima pokazivalo se istog časa, oni su to
mogli da osete, a drugi da vide. Naročito su upečatljive bivale promene karaktera i života,
kada su, na primer, srditi postajali krotki, gordi ‐ smireni, škrti ‐ darežljivi, razvratnici ‐
celomudreni i drugo. Nešto slično se u kupelji krštenja svakako dogodilo i sa nama. Kada
odrastemo i počnemo da uočavamo svoje dobre strane, mi neretko postajemo sujetni zbog
toga, ili drugi zbog nas, pošto to pripisujemo sebi samima, iako sve što je dobro u nama
treba da pripišemo blagodati Božijoj, koja sve prirodno u nama prepravlja i mnogo šta daje
direktno od sebe.
Blagodat od detinjstva skriveno deluje u nama. Nju u nama obnavlja pričešćivanje
Svetim Tajnama Tela i Krvi Hristove; sredina u kojoj odrastamo, ako je verujuća i
blagočestiva, kroz hrišćansko vaspitanje daje prostor delovanju blagodati u nama. Uz takve
uslove mi iz detinjstva izlazimo sasvim drugačiji od onih koji nisu kršteni. Mislim da Vam
je prijatno da prihvatite misao i da verujete da ste oblagodaćeni. I ne odričite se toga, nego još
više blagodarite Bogu. Blagodat deluje skriveno, ali neretko se i otvoreno pokaže, kroz svete
porive i dela. Ako češće budete posvećivali sebi pažnju, živeći kako dolikuje hrišćanima,
češće ćete doživljavati i delovanje blagodati. Oganj postoji u drvetu, ali je skriven. Počnite da
41
tarete drvo o drvo i pojaviće se dim, a potom će se pokazati i oganj. U jantaru i pečatnom
vosku postoji elektricitet, ali se ne vidi. Protrljajte ih i istoga časa elektricitet će se pokazati
kroz privlačenje bilo kakvih sitnih čestica, pa čak i varnicu. I telegraf ćuti, no čim mašina
počne da proizvodi trenje, elektricitet se istoga časa budi i kako samo brzo počinje da
deluje.
Vidite, dakle, oblagodaćena kćeri Božija, o čemu se tu radi! Čovek treba da tare sebe
(kao drvo ili jantar) živeći hrišćanskim poretkom života, pa će blagodat Božija neprestano u
njemu da projavljuje svoju životvornost. Postoje električna sunca. Kako? Pomoću određenih
aparata pokrenuta je velika količina elektriciteta koji se drži u tom stanju. I Vama želim da
pod dejstvom blagodati, koja Vam je darovana i koja postoji u Vama, postanete takvo
samosvetleće sunce. Eto, opet smo došli na isto: da čovek ne treba da žali sebe, nego da sebe
skreše i tare. Inače u duhovnom smislu ništa nećemo postići, mada ćemo naizgled biti
veoma lepi.

26. Nastavak o skrivenom delovanju blagodati krštenja u čoveku. Slikovita
objašnjenja blagodati na primeru kvasca u testu i ognja u gvožđu. Odrastajući, čovek
treba slobodnom voljom da utvrdi u sebi blagodat Božiju. Opasnost od zaustavljanja na
polovini puta. Potpuna i plamena odlučnost da se služi Bogu.

Smatram da ste zapamtili da hrišćanin nije prosto biće, nego složeno ‐ da se sastoji od
prirode i blagodati. Sada hoću da pojasnim da su spaseni, tj. da ulaze u večno Carstvo Božije,
samo oni u kojima blagodat ne prebiva skriveno, nego se pokazuje, prožima čitavo naše biće i
postaje vidljiva čak i spolja, kao da proguta našu prirodu.
Obrati pažnju na Spasiteljeve reči! On kaže da je Carstvo Božije nalik na to, kada žena
uzme kvasac i stavi ga u testo. Kada primi kvasac testo ne uskisne odmah: za to je potrebno
određeno vreme. Kvasac koji je položen unutra malo‐pomalo prožima čitavo testo ‐ i čitavo
testo postaje zakvašeno: zatim se od njega dobija mek, mirisan i ukusan hleb. Upravo tako i
blagodat pošto je ulivena u našu prirodu ne prožima je čitavu odjednom, nego malo‐pomalo.
Zatim, kada je prožme celu, cela priroda postaje oblagodaćena. I dela koja čovek potom čini,
sve su to dela posebne vrste. Mada su to naizgled ista onakva dela kao i kod svih drugih,
ona imaju poseban miris, poseban ukus i poseban zvuk. Bog samo njih i prima, jer su mu
naročito ugodna.
Uzeću sada drugo poređenje kako bih pojasnio da blagodat, kada joj se pruži prostor za
delovanje i kada prožme čitavu našu prirodu izlazi potom napolje i postaje vidljiva za sve koji
su sposobni da vide. Kao što oganj kada prodre u gvožđe ne ostaje samo unutar njega, nego
izlazi i napolje i svoju ognjenu silu pokazuje svima, tako i blagodat kada prožme svu našu
prirodu postaje čulno opaziva za sve. Svi koji dolaze u dodir sa takvim oblagodaćenim
čovekom osećaju neobičnu silu koja je prisutna u njemu i koja se projavljuje na različite
načine. Ako krene da govori o nečem duhovnom ‐ sve što kaže je jasno i njegova reč odlazi
pravo u dušu, gde odlučno slaže osećanja i raspoloženja koja joj odgovaraju. Čak i kada ne
govori, iz takvog čoveka zrači toplota koja greje sve, i nekakva sila izlazi iz njega, podstičući
moralnu energiju i rađajući spremnost na svakojaka duhovna dela i podvige.
Blagodat Božiju primamo u detinjstvu kroz sveto Krštenje. Od tog trenutka ona
počinje da deluje u nama i da savršava svoje delo u nadi da ćemo kada odrastemo, sami,
odlukom sopstvene volje, revnosno početi da činimo sve što u delu spasenja zavisi od našeg
truda. Kada blagočestiva porodica vaspitava svoju decu u hrišćanskom duhu, blagodat ih
sama iznutra umiruje i deca bivaju krotka, smirena, poslušna, milosrdna, pobožna i
42
ispunjena strahom Božijim. Primeri za to se vide svuda.
Ja bih ukazao i na Vas, kada se ne bih bojao da ćete pomisliti visoko o sebi, mada tu još
nemate mnogo šta o sebi da mislite, jer ništa još niste priložili sopstvenim trudom. Sve dobro
što se vidi tuđe je, dato Vam je, plod je vaspitanja. A sada je na Vama da sve to zavolite i da
u srcu donesete odluku da to čuvate, podižete i umnožavate. Istina je da stojite na dobrim
temeljima i da ste na dobrom putu, ali u svemu tome još nije bilo vaše volje i slobodne
odluke. Ako to sada ne priložite, onda ništa od onoga što je u Vas uloženo prethodnim
vaspitanjem neće biti postojano, nego će se usled nepovoljnih okolnosti rasuti, ostavljajući za
sobom samo prijatne, a možda i neprijatne uspomene.
Sećate li se šta je bilo sa Vama kada ste zaronili u vrtlog svetskog života? Ko Vas je tada
morio i lomio Vaše srce? Sve dobro u Vama zapaljeno je blagodaću Božijom uz blagočestivo
porodično vaspitanje. Zašto su Vas mučili? Zato što ste sebi dozvolili da steknete izvesne
simpatije prema takvom neurednom životu. Iako mi to tada niste rekli, videlo se samo po
sebi iz one tuge koja vas je potom mučila. Da nije bilo te simpatije, ne bi Vas ni tuga mučila.
Pisao sam Vam da ako Vas nužda opet natera da zaronite u takav vir, ne primate k srcu ništa
što tamo vidite ili čujete. I ako ne primate k srcu, nećete se ni mučiti. Nešto ne čujem
odlazite li tamo, a ako odlazite
da li postupate onako kako sam Vam pisao? Sami vidite. Jer dolazite u godine
samostalnog delovanja i sami sobom gospodarite. Reći ću Vam samo to, da iz Vas može da
izraste isto takva ograničena, sujetna i strasna ličnost kao i svi ti koje ste tamo sreli, ili pak ni
to ni ovo. Prvi slučaj biće ako se svim srcem prepustite takvom životu. Tada ćete zaboraviti
sve dobro, sveto i duhovno što Je bilo u prošlosti, i počećete prema tome neprijateljski da se
odnosite. Znajući Vas, uveren sam da se sa Vama to neće dogoditi. Ali ne mogu da odbacim
mogućnost da se dogodi ovo drugo: da iz Vas ne izraste ni to ni ovo ni duhovna, ni svetska
žena; ni hrišćanka, ni neznaboškinja. To će biti ako Vi, čuvajući blagočestivo ponašanje u
kome ste vaspitani, ipak ne budete i svoje srce čuvali od simpatija za svetski način života.
Shvatite: ja mislim na simpatiju, a ne na učestvovanje, koje je ponekad, kako kažete,
neophodno. Takva simpatija Vas neće odbiti od onoga što je bilo pre, ali će Vas ohladiti
prema tome, i Vi ćete se hrišćanski vladati po navici, a ne po izboru srca. U suštini, Vas
neće biti ni u svetskoj, ni u pravoj duhovnoj sferi: bićete ni tu ni tamo.
I šta ćete time dobiti? Ono što je Gospod u Apokalipsi presudio jednome od anđela
Crkve: Znam dela tvoja, da nisi ni studen ni vruć. O, da si studen ili vruć! Tako, pošto si mlak, i nisi
ni studen ni vruć, izbljuvaću te iz usta Svojih (Otk. 3,1516). Treba biti vatren prema Bogu i svemu
božanskom, i hladan prema svemu svetskom. Ako se ispostavi da niste ni hladni prema
svetskom, ni vatreni prema Božanskom, nego ste i prema jednom i prema drugom.mlaki,
onda će Bog da Vas odbaci. Pa šta onda da se radi? Treba da sada svim srcem izaberete
sveti, bogougodni, duhovni hrišćanski život ‐ upravo sada, kada stupate u period
samostalnog života. Upravo o tome Vam govorim. Izaberite ‐ izbavite se od bede, da ne
budete ni ovo ni ono. Neka Vas Gospod blagoslovi i urazumi!

27. Nastavak o revnosti i odlučnosti da se živi po blagodati. Unutrašnja
usredsređenost. Prosvetljenje duševnog omotača. Razni stepeni tog prosvetljenja.

Veoma sam obradovan Vašom željom da se preporodite. Vi ste poželeli, i neka Vam
Gospod blagoslovi da tu želju uzvedete do odluke, a onda da tu odluku sprovedete u delo,
koje na rečima nije tako složeno i dugotrajno, ali u suštini oko toga se treba truditi čitav
život. Kako doći do odlučnosti, to ćemo objasniti posle. Sada ću reći još ponešto o onome
43
što će biti na kraju. Svest o svetlom završetku bilo kog posla održava se kroz odgovarajući
napon energije onih sila koje su potrebne da bi se to delo dovršilo.
Prošli put sam Vam pisao da svojom voljom treba da damo prostor blagodati Božijoj
koju smo primili u krštenju, kako bi ona kao kvasac prožela čitavo naše biće u svim
njegovim delovima i delićima. Zatim sam dodao da ona od trenutka krštenja istoga časa
počinje da deluje i ako ne naiđe na prepreke sama u duši sve obavlja, čekajući da duša
kada dođe do odgovarajućeg uzrasta i sopstvenom voljom izabere te začetke
bogougodnog hrišćanskog života koji su blagodaću već položeni u nju. Kada neko dođe u
taj uzrast i kada svesno i slobodnim izborom stane na stranu blagodati, ona tada već
samog čoveka uči kako da živi skladno i da sve u sebi preobražava, i ne odstupa od njega
dok svoje delo ne privede kraju, osim ukoliko čovek svojom voljom počne tome da se
protivi. Vi se sada nalazite u onom trenutku života kada pred Vašom voljom stoji
slobodan izbor ‐ da stanete na stranu blagodati ili na suprotnu stranu. Pretpostavimo da
ste izabrali ovo prvo i da ste trudom došli do blaženog kraja blagodatnog života. Šta
mislite, kako će tada izgledati Vaša duša? Kao lučezarna zvezda koja svuda razliva svoje
svetle zrake. Eto kako!
Setite se da ste govorili kako ne možete da izađete na kraj sa pomislima. Potom ste
pisali da sam Vas ja povredio svojim rečima, da Vam je ranije sve bilo bolje, a od kada ste
počeli da se zagledate u sebe prema mojim uputstvima u svemu vidite samo nered: i u
mislima, i u osećanjima, i u željama. Sve se odvija u gaosu, i nemate snage da to dovedete
u red. Evo Vam odgovora zašto je to tako: zato što ne postoji centar. A centra nema zato
što svojom svešću i svojim slobodnim izborom još niste rešili na koju će stranu da krene
Vaš život. Blagodat Božija do sada je održavala red u Vama, taj red je postojao i postoji. Ali
od sada ona više neće delovati sama, nego će čekati Vašu odluku. Ako sopstvenim
izborom i odlukom ne budete stali na njenu stranu, ona će sasvim otići od Vas i ostaviće
Vas u rukama Vaše samovolje. Bićete odgurnuti na suprotnu stranu, možda ćete je čak i
srcem odabrati, ali ne očekujte da se nemir u Vama umanji zbog toga. Ne, tu će zavladati
još veća pometnja i rastresenost. U red ćete se dovesti tek kada stanete na stranu blagodati
i života u duhu ‐ tek onda kada to bude nepromenjivi zakon Vašeg života. Od tog
trenutka, kada u sebi donesete takvu odluku, u Vama će se obrazovati i moćan centar koji
će početi da sve što je u Vama privlači ka sebi. U tom centru biće blagodat koja će ovladati
Vašom svešću i slobodom, ili će se Vaša svest i sloboda sjediniti sa blagodaću. To je ono
što je ranije nazvano vaskrsavanjem ili obnovom duga. Potom će blagodat Božija početi ka
tom centru da privlači i sve druge sile Vaše prirode, kako duševne tako i telesne, da
upravlja celokupnom njihovom delatnošću, zadržavajući u njima sve što je dobro, a
istrebljujući sve što je loše. Ovo privlačenje i usmeravanje svega ka jednom centru i jeste taj
unutarnji preporod koga ste tako plameno poželeli. Kada se taj preporod završi, tada će
već sve, i malo i veliko, ishoditi iz jednog centra, i u Vama će zavladati potpuni sklad i mir
Božiji ‐ mir koji prevazilazi svaki razum obasjaće unutarnji hram Vaše prirode. I Bog mira
biće sa Vama! Kakvo zanosno i preblaženo stanje. Željom ste se zaputili ka,nečemu što je
zaista vredno.
Sada se potrudite da se prisetite šta smo rekli o onoj najfinijoj stihiji koja se nalazi
svuda, sve prožima, i istorodna je sa omotačem naše duše. Kada duša stoji izvan blagodati,
njen omotač je ili mračan, kao najtamnija noć, kada neko povlađuje strastima i služi im, ili
je siv, kao neodređena magla, kada neko nije previše predat strastima, ali ipak živi sujetno.
Pod dejstvom blagodati, u isto vreme dok se duša prožima njome, postepeno se
prosvetljava i njen omotač, kao kada se vreme razvedrava. Kad duša bude sva prožeta
44
blagodaću, tad i njen omotač postaje jarko svetao. Kao što je u tom slučaju sve unutrašnje
privučeno ka jednome, iz koga ishode sve kretnje i dejstva, tako i jarka svetlost omotača
ishodi iz istog tog centra, odmah za duhovnim dejstvima. To i jeste lučezarnost. Duša
oblagodaćenog blista kao zvezda, ne samo duhovnom nego i materijalnom svetlošću.
Ta unutrašnja svetlost neretko se probija i spolja, postajući vidljiva za druge. Kada
sam četrdesetih godina bio u Sankt‐Peterburgu slušao sam od nekih o tome i veoma sam
želeo da to vidim sopstvenim očima. Dogodilo se da sam primio jednog monaga na kome
se već moglo primetiti delovanje blagodati. Poveo se razgovor o duhovnim stvarima. U
meri u kojoj je ulazio u sebe i udubljivao se u um, njegovo lice postajalo je sve svetlije i
svetlije, da bi potom postalo svo belo, kao sneg, a oči su mu iskrile. I za oca Serafima
Sarovskog kažu da se često prosvetljavao, naročito za vreme molitve u crkvi, i da su to svi
mogli da vide. U Otačnicima postoji mnogo svedočanstava o takvim pojavama. Za jednog
starca piše, na primer, da čim je stao na molitvu i podigao ruke ka nebu, iz svih prstiju obe
njegove ruke potekli su snopovi svetlosti. Za drugoga se kaže da mu je došao učenik zbog
nečega i pokucao na vrata kelije, ali odgovora nije bilo. On se sagnuo da pogleda kroz
ključaonicu i ugledao je starca kako stoji sav u ognju, kao stub svetlosti. Postoji još mnogo,
mnogo takvih svedočanstava. I za svetitelja Tihona sam još kao mali čuo nešto slično.
Preobraženje Gospodnje, kada je On sav zablistao svetlošću, istog je porekla.
Pri prelasku u drugi život takvo blistanje svetlosti prirodno se pokazuje samo po
sebi, jer tada spada ovo grubo telo i ne smeta svetlosti da bude vidljiva za druge. Ja sam
Vam već pominjao da je sveti Antonije Veliki sedeći jednom i besedeći sa učenicima
podigao oči ka nebu i kada je dobro pogledao rekao je: “Video sam stub svetlosti kako se
penje od zemlje ka nebu. To je duša Amonova poletela ka Gospoduʺ. Zapisana su mnoga
slična viđenja. I nesumnjivo je da će u Carstvo Nebesko ući samo oni u kojima je blagodat
započela svoje dejstvo u nekoj meri, čak i ako nije uspela da prožme čitavu prirodu. Setite
se priče o deset devojaka. Pet ludih nije ušlo u bračnu odaju zato što nisu imale plamena u
svojim svetiljkama. To znači da su primile blagodat ali se nisu potrudile da je neguju u
sebi, nisu se potrudile nad sobom, da bi blagodati dale prostor za potpuno delovanje. Ako
smo ugasili blagodat svetlost se neće videti, jer nema odakle da se pojavi u nama, nego od
blagodati.
Zamislite kako su one bile poražene kada su stajale pred samim dverima i bile
odbačene, slušajući glas ženika koji ne samo da ih nije pozvao, nego ih je oterao. Gospode
pomiluj! Pregorki udes! Što češće se u mislima vraćajte na taj momenat, i na svaki način se
potrudite, ma koliko Vas to stajalo, da se i sa Vama ne dogodi nešto slično.

28. Slobodna odluka da se živi po blagodati ‐ objašnjenje na pričama i primerima.

Žurim da Vam pošaljem još nekoliko redova o onome što sam već govorio.
Od onih koji su dobili blagodat ali joj nisu omogućili da deluje u njima nego su je
zanemarili, na Sudu Božijem najpre će se uzeti dar blagodati, a zatim će biti bačeni u
najcrnju tamu. To je otkrio Spasitelj u priči o slugama (Lk. 19, 11 i dalje). Svim slugama
data je po kesa srebra: i blagodat se daje svima jednako. Ali jedan je na tu kesu zaradio još
deset, drugi je zaradio pet, a treći ‐ ništa: zavio ju je, kaže, u maramu i sklonio. To znači da
se prvi najviše potrudio da bi bio prožet blagodaću, drugi se potrudio upola toliko, dok je
teći zanemario dar i uopšte se nije potrudio da bi raspalio blagodat u sebi. Nagrada je data
prema trudu oko sticanja blagodati ili prema unutrašnjem prosvetljenju pod dejstvom
45
blagodati. Poslednji u tom pogledu nije učinio ništa, zato je od njega uzeto i ono što mu je
u početku tako velikodušno bilo dato.
Vidite li kako se stvar odvija i kako se završava?! Mi smo kršteni i svi smo dobili po
kesu srebra ‐ blagodat Duga Svetoga. Ova blagodat, kao što sam već spominjao, najpre
sama deluje u nama, dok još nismo dostigli potreban uzrast. Kad ga dostignemo, ona je
takođe u svakom trenutku spremna da deluje u nama, ali ne deluje, nego čeka da je mi
slobodno i sopstvenom voljom prihvatimo, da sami poželimo da deluje u nama. Čim to
zatražimo, ona istoga časa opet počinje da deluje, podstičući nas, usmeravajući i dajući
nam snagu. Blagodaću ćemo biti prožeti u onoj meri u kojoj je tražimo i trudimo se oko
toga što tražimo. A ako ne zatražimo i ako se ne budemo baš oko toga i u tom smislu
potrudili, ona neće sama početi da deluje u nama, protiv naše volje, jer to bi bilo nekako
nasilno. Bog je čoveku dao slobodu i neće da je naruši, neće da protiv njegove volje ulazi u
njega i deluje u njemu. Ako čovek sam, sopstvenom voljom, poželi da se prepusti
delovanju Božijem, onda će i Bog svojom blagodaću početi da deluje u njemu. Kada bi sve
zavisilo od Boga, onda bi svi u trenu postali sveti. Jedan tren Božiji ‐ i svi bi se izmenili. Ali
takav je zakon, da čovek treba sam da poželi i da zatraži ‐ i tada ga blagodat više neće
napustiti, samo da joj on ostane veran.
Setite se Spasiteljeve priče o blagu sakrivenom u polju i o čoveku koji traži dragoceni
biser (Mt. 13,44‐46). Jedan je našao blago u polju, pa je otišao i prodao sve što ima da kupi to
polje. Potom je svakako iskopao blago i obogatio se, mada to nije spomenuto. Polje to je naša
duša; blago skriveno u njemu je blagodat koja je tu pohranjena kroz sveto Krštenje. Onaj
deo priče kada čovek otkriva blago označava trenutak kada hrišćanin postaje svestan da je
u njemu skrivena dragocenost koja se ni sa čim ne da uporediti ‐ blagodat Duga Svetoga.
Sve je prodao ‐ to znači da je žrtvovao sve što je imao i što mu je bilo drago, samo da bi
stekao to blago, tj. da bi blagodat skrivenu u sebi probudio i izneo je napolje.
Drugi je bio trgovac dragim kamenjem. Saznao je da negde postoji biser kome nema
ravnog, ali u mestu u kome je živeo nikome nije bila poznata njegova vrednost (ovo ja od
sebe dopunjavam). Trgovac je želeo da ga dobije, pa je takođe sve svoje prodao i kupio ga. I
on se naravno obogatio. A taj dragoceni biser je slika blagodati Božije koja je u nama
skrivena i koju ne spoznajemo dok je ne postanemo svesni. Ko je postane svestan, taj odmah
spozna da ne postoji ništa dragocenije od nje. Zato on uz potpunu samopožrtvovanost
ostavlja sve drugo i ustremljuje se na rasplamsavanje te blagodati u sebi.
Iz ovih priča vidite šta se zapravo od nas očekuje. Očekuje se da 1) postanemo svesni
prisustva dara blagodati u sebi; 2) da razumemo njenu vrednost za nas, koja je toliko velika
da je dragocenija od života, jer bez nje ni život nije život; 3) da svim srcem poželimo da
usvojimo tu blagodat i da joj se predamo, ili, što je isto, da u svoj svojoj prirodi budemo
prožeti njome, da se prosvetlimo i osvetimo; 4) odlučili smo da to zaista učinimo, da bismo
zatim 5) izvršili tu odluku, ostavljajući sve drugo ili odrešivši svoje srce od svega drugoga i
predavši ga u potpunosti svedejstvu blagodati Božije. Kada učinimo u sebi tih pet koraka
položen je temelj našeg unutrašnjeg preporoda, posle koga će, ako nastavimo da delujemo u
istom duhu, unutrašnji preporod i ozarenje dalje napredovati ‐ brže ili sporije, u zavisnosti
od toga koliko se trudimo i, što je glavno, u zavisnosti od našeg samoodricanja i
samopožrtvovanosti.
Setite se šta sam Vam govorio o onoj guvernanti koja se iznenada preobratila i koja se
kasnije upokojila kao mati Magdalina u Jeleckom ženskom manastiru? E, kod nje se sve to
dogodilo. Kada je krenula, ona se više nije obazirala natrag, nego je išla sve dalje i dalje, sve
brže i brže, i došla je do stanja ognjene blagodati. Blagodat Božija ne gleda na to kakav je ko
46
bio dok je nije poželeo, nego čeka samo tu želju. I istog časa započinje svoje delo, kako kod
svete velikomučenice Ekatarine, tako i kod Marije Egipćanke koja je dotle živela potpuno
neispravno. Koliko je i kod nas u Rusiji onih koji hitaju tim putem ‐ znanih i neznanih,
muškaraca i žena, udovica i devojaka! Blažene i preblažene duše! Blaženi Avgustin je dugo
bio u okovima neduhovnog života, mada je znao za duhovni i želeo ga je. Šta mu je
pomoglo da raskine te okove? Priča koju je čuo o svetom Antoniju Velikom, kako sija od
blagodati, a nije učen nego sasvim prost čovek. Kada je to čuo zavapio je: prosti ljudi nas
pretiču i ostavljaju pozadi sa svom našom učenošću i ugledom među ljudima. I istoga
trenutka prelomio je u sebi, pa je sa žarom pošao istim onim putem kojim je išao sveti
Antonije.
A mi? Hoćemo li se predomišljati i odlagati to iz dana u dan?! Neka Vas Gospod
blagoslovi Svojim prosvećujućim blagoslovom.

29. Odlučnost da se živi po blagodati ne treba da bude ograničena samo na želju,
nego treba da se sprovodi sa spremnošću na napore i borbu, i uz stremljenje da se
neizostavno postigne to što se želi. Kada se odluka donese, istoga časa treba se
prihvatiti dela i istrajati u njemu sa trpljenjem i postojanošću.

Još nije rečeno sve. Spremam se da napišem nešto kao dopunu. Na to me podstiče
važnost predmeta o kome je bilo reči.
Divno je stanje duše koja sva blista kada je blagodat Božija prožima kao što oganj
prožima željezo. Slušajući o tom stanju svako bi želeo da ga dostigne. Pretpostavljam da i Vi
imate takvu želju. I mada želja pokazuje da duša ume da izabere ono što je dobro, ipak ona ne
izražava sve što se u tom slučaju traži. Može čovek naglo da krene i da stane, pa da od želje
ne bude ništa. Ne, nije tu potrebna samo želja, nego zdrav pogled na stvari i odlučnost, tvrda
i nepokolebiva, uz svest o tome koliko je truda potrebno, kakve sve prepreke i neprijatnosti
tu predstoje, i sa junačkim žarom im se suprotstaviti.
Tražiti da blagodat Božija prožme sav naš život isto je što i tražiti Carstvo Božije, ili
revnovati na spasenju duše, ili zavoleti i izabrati jedino što je potrebno. Različiti su nazivi i
izrazi, ali delo je jedno. Ja sam uzeo onu stranu koja je očiglednija. Kako god da ga nazoveš,
to je predmet koji je sam po sebi najvredniji, zato je nemoguće ne želeti ga. Pitaj koga god
hoćeš: “Želiš li u raj, u Carstvo Nebesko?ʺ ‐ duhom će ti odgovoriti: “Hoću, hoćuʺ. Ali potom
mu reci: “Dobro, onda radi to i toʺ ‐ i njegove će ruke odmah da klonu. Hteli bi u raj, ali
nemaju uvek dovoljno čvrstu volju da bi se oko toga potrudili. Hoću da kažem da nije
potrebno samo poželeti, nego treba doneti i čvrstu odluku da se željeno ostvari na delu i
potruditi se oko toga. Da bi Vam bilo jasnije ispričaću Vam sve o tome kako obično želje
dovode do odlučnosti.
Ima mnogo predmeta o kojima razmišljamo i dela koja planiramo. Ali mislimo,
mislimo i ‐ zaboravimo. To znači da duša nije prionula uz njih ‐ zato su pali u zaborav.
Pamti se ono uz šta duša prione. Ako se duša vezuje, znači da nam se predmet dopada.
Dakle, predmet nam se dopao, prijatno nam je da o njemu razmišljamo ili da ga držimo u
mislima, da ga zamišljamo, ali moguće je da to ne podstakne želju da se dotični predmet ima,
ili, ako je u pitanju delo, da se učini. Kažemo: dobra stvar ili dobro delo, ali šta nam to vredi?
Mi im se divimo, ali ne vidimo zašto bismo se potrudili oko njih. Da bismo nešto zaista
poželeli, potrebno je da to što želimo ima najprisniji lični odnos prema nama, da nam bude
ili korisno, ili neophodno, ili da nam se tako dopada, da nam je bez toga život težak i gorak.
Kada se u nekom delu ili u nekoj stvari uočavaju takve osobine, onda ne možemo da
47
uzdržimo želju: ona neizbežno nastaje. Dakle, poželeli smo. Je li time već sve učinjeno? Još ne.
Zar je malo želja koje ostaju neispunjene zbog nedostatka energije ili napora snage za njihovo
ispunjenje. Da bi želja bila ispunjena, potrebno je da se pretvori u nepokolebivu nameru ili
odlučnost, potrebno je da duša ovako u sebi kaže: dobiću tu stvar ili učiniću to delo po
svaku cenu. Kada ove reči budu izgovorene u duši, odmah za njima počinje razmišljanje o
tome kako da se odluka sprovede u delo: smišljaju se sredstva, traže se pogodne okolnosti
vremena i mesta, planiraju se moguće prepreke i označavaju mere za njihovo uklanjanje, a
čitav tok stvari pretresa se od početka do kraja. Tek kada se sve to obavi u duši, ona je
potpuno spremna za delo.
Sve je spremno za delo, ali dela još nema ‐ treba ga započeti i istrajati u njemu sa
trpljenjem i odgovarajućom usrdnošću, sve dok se ne dovede do kraja. Sve što smo do sada
opisali nalik je na to kada imate mašinu za testerisanje drva koja je spremna za rad: sve je
postavljeno, drvo je na svom mestu ‐ još sam da se pusti u rad. To ‐ pustiti u rad kruna je
svih prethodnih priprema, i mada gotovo ništa ne pridodaje delu, sve zavisi od toga. Isto je i
sa prelaskom želje u odluku i delo: kada je odluka sazrela i kada je delo potpuno
promišljeno, ostaje još samo jedan neophodan čin u kome je sva sila ‐ početi sa delanjem.
Pomislićete, pa šta je tu teško, kada je već sve spremno? Međutim, to je najteži korak. Do
trenutka donošenja odluke sve se odvijalo u nama, a sada to naše unutrašnje, umno delo
treba da stupi u tok dogaćaja i da teče uporedo sa drugim delima. Učini samo prvi korak, a
onda će već same okolnosti u kojima se započeto delo zatekne početi da ga podstiču da se
odvija u duhu i poretku kako je započeto. To vam je dakle čitava procedura dela!
Sve ovo govorim zato da bih Vam ukazao na to šta još treba da dovršite u sebi kako
bi se želja sa kojom ste se dali u delo Božije pretvorila u delo. Da vaša želja ne bi bila kao
sasušena grana, treba je najpre dovesti do odlučnosti ‐ ne brzoplete, nego postojane,
promišljene, čvrste, razumne i, što je najvažnije, nepovratne. A zatim se prelazi na delo.
Prvo sve treba da bude učinjeno u nama, našim sopstvenim razmišljanjem i molitvenim
obraćanjem Bogu radi urazumljenja i prosvetljenja uma kada je reč o tako neophodnom
predmetu. A drugo Vam već neće biti teško, sudeći po redu koji vlada u Vašoj kući.
Gospod neka Vas blagoslovi i neka se u Vama dogodi ovo što je opisano!

30. Skica blagodaću prosvetljenog unutrašnjeg stanja rečima Makarija Velikog.
Načini podsticanja i pojačavanja odlučnosti za dobar život.

Ne mogu da izdržim. Uzimam pero i ponovo počinjem da Vam objašnjavam isto ‐ o
privlačnosti oblagodaćenog stanja, kako bih Vas usmerio na put za dostizanje i usvajanje
tog stanja i ostajanje u njemu. Samo, sada Vam neću izlagati svoje, nego reči bogomudrog
Makarija Velikog, tačnije reči iz njegove osamnaeste besede.
“Ako je neko u svetu bogat i ima tajnu riznicu, pomoću tog blaga on dobija sve što
poželi. Tako i oni koji su pronašli i već imaju nebesku riznicu (blagodat), tim blagom stiču
sebi svaku dobrodetelj i dodaju u svoju riznicu još veće nebesko blago. Apostol kaže: a ovo
blago imamo u zemljanim sudovima (2.Kor.4,7), to jest, iako smo još u telu, udostojili smo se
da pronađemo u sebi tu riznicu ‐ osvećujuću silu Duga.
Ko je pronašao i ima u sebi ovu nebesku riznicu Duga, taj pomoću nje besprekorno i
mirno savršava svaku pravdu po zapovestima Božijim i svako delo dobrodetelji, bez
prinude i teškoća. Gajde da umolimo Boga, da zatražimo da i nama daruje riznicu Duga
Svoga, kako bismo i mi besprekorno i čisto mogli da prebivamo u svim zapovestima
Njegovim, i da čisto i savršeno izvršavamo sve što je pravedno.
48
Prinudimo se da umolimo Gospoda da nas udostoji pronalaženja i primanja nebeske
riznice Duga, te da dođemo u takvo stanje, da besprekorno i bez napora, lako i čisto
izvršavamo sve zapovesti Gospodnje koje ranije i uz sav trud nismo mogli da izvršimo. Ova
riznica se zadobija kroz usrdno traženje, veru i trpljenje napora koje to traženje iziskuje. Iz
sve duše i sa verom treba moliti od Boga da nam omogući da u srcima svojim pronađemo
Njegovo bogatstvo, u sili i delanju Dugaʺ.
Sveti Makarije ovako predstavlja to što se događa sa ljudima kod kojih je blagodat
Božija počela vidljivo da projavljuje svoja dejstva: “Ponekad se vesele kao za carskom
trpezom i raduju se neizrecivom radošću i veseljem. Sledećeg trenutka bivaju kao nevesta
koja nalazi božanski mir u zajednici sa svojim ženikom. Ponekad pak osećaju u sebi takvu
lakoću i polet kao da su bestelesni anđeli koji se još nalaze u telu. A ponekad kao kakvim
pićem bivaju umireni i obradovani Duhom i opijeni božanskim duhovnim tajnama.
Ponekad ih Duh ozaruje takvom ljubavlju, da kad bi bilo moguće smestili bi u svoje srce
svakog čoveka, ne razlikujući zlog od dobrog. Ponekad, u smirenomudrenosti Duga, oni
toliko unižavaju sebe pred svakim čovekom, da se smatraju poslednjim i najmanjim od svih.
Ponekad se njihova duša umiri u velikom bezmolviju, u tišini i miru; ponekad se umudri
blagodaću u razumevanju nečega, u neizrecivoj mudrosti, u poznanju onoga što se ne
može opisati jezikom. A ponekad takav čovek izgleda kao sasvim običanʺ.
Kakvo divno stanje! Evo još jednog kratkog opisa blagodaću prosvetljenog
unutrašnjeg stanja.
“Kada duša uziđe do savršenstva Duga, potpuno se očistivši od svih strasti, i kada u
neizrecivom opštenju dođe u jedinstvo i sjedinjenje sa Duhom Utešiteljem, sjedinjena sa njim
ona se i sama udostojava da postane duh; tada ona sva postaje svetlost, sva postaje oko, sva
‐ radost, sva ‐ uspokojenje, sva ‐ ljubav, sva ‐ milosrđe, sva ‐ blagodat i dobrotaʺ.
Eto šta su se trudili da postignu i šta su s mukom postizali sveti podvižnici! Složićete
se da su imali zbog čega da se trude. A pristup u tu oblast svima je otvoren. To nije zabranjeni
vrt. Takva su blaga svima obećana, a za njihovo sticanje unapred je data blagodat Duga
Svetoga kroz krštenje i miropomazanje. Na nama je samo da prekopamo po sebi i
pronađemo to skrovište sa blagom. Blago je zakopano u našem vrtu ‐ samo da uzmemo
lopatu i počnemo da kopamo. Sa prvim udarcima lopate počeće da zvecka srebro i zlato. I
eto skrivene riznice! Radosti tada neće biti kraja.
Eto! Dokle smo dakle stigli?
U prošlom pismu pokazao sam Vam put kojim se stiže do odlučnosti, ali nisam
pomenuo usled čega se ta odlučnost konačno pojavljuje. Sada ću ukratko da ukažem na ono
što je najvažnije.
Privlačnost predmeta budi energiju, ali delo tu može da sačeka i do sutra. Međutim,
kada je uz to jasno prisutna, s jedne strane, krajnja potreba i neizbežnost, a sa druge ‐
pomoćna sredstva, tada se odluka sprovodi neodložno. Evo Vam primer. Neko sedi u sobi,
a ti ga ne pozoveš nego pustiš da sam vidi da je požar i da hitro mora da se skloni odatle: on
bi u trenu izjurio napolje. Upravo to mi treba da uradimo i sa sobom, pa da u slučaju
neodlučnosti obratimo pažnju na jadno (teško) stanje oko sebe, to jest da se ubedimo kako ili
treba da učinimo to i to, ili smo večno propali. Čim se pojavi svest o tome, istoga časa u svoj
svojoj snazi probudiće se sva naša duhovna energija i nezadrživo će nas pokrenuti na
delovanje. Kako to da se učini u odnosu na predmet o kome je kod nas reč, potrudite se sami
da smislite. Sa svoje strane pomenuću samo da će danas‐sutra doći smrt, a nakon smrti šta?
Možda ono što je bilo sa lukavim slugom: “uzmite od njega kesu ‐ dar blagodati, a njega
samoga bacite u najcrnju tamu!ʺ Ili ono što se dogodilo sa ludim devojkama ‐ zatvore se i
49
začujete glas: “ne znam ko si ti!ʺ Samo što će to, jedno ili drugo, da bude zauvek, ukoliko ne
rasplamsamo blagodat u sebi i ukoliko se ne prosvetlimo njome. Zamislite sebe u takvom
položaju jasnije, i ne verujem da ćete ostati neodlučni, ako ste uopšte i bili neodlučni. To je
veoma silna predstava. Još je drevni mudrac rekao: seti se kraja svoga, i dok si živ nećeš
sagrešiti (Sir.7,39). Potrudite se da to zamislite što jasnije, a kada Vam bude dovoljno jasno,
čuvajte i ne pomračujte svest o tome. Da biste pomogli sebi uzmite knjigu “Ustani, ti koji
spavašʺ i čitajte je. Nju sam Vam dao ranije.
Pomoćna sredstva jesu drugi momenat koji uz svest o kraju daju hrabrost i nadu da
se pobegne od bede i time pokreću na delovanje. Ako ne bude toga, osećanje bede
neminovno će voditi u očajanje. U navedenom primeru, ako nema slobodnih vrata ili
otvorenog prozora onaj ko se našao u požaru može samo da se uhvati za glavu. Tako i u
našem predmetu, u teškoj situaciji u kojoj se zaista nalazimo (bez blagodati ne možemo izbeći
lišenje Carstva Nebeskog), ne bi bilo pomoćnog sredstva koje bi moglo da nas izvuče iz
očajanja, da nije, slava Gospodu, za nas već spremno sve čime možemo izbeći neizbežnu
nesreću posle smrti ‐ sve je spremno, nalazi se u našim rukama, čak u nama samima. Ostaje
samo da se prihvatimo dela i počnemo da radimo. Zar ćemo, znajući sve to, još oklevati i dan
za danom odlagati početak?
Što se tiče Vas, dodaću još i to da nije potrebno da započinjete nešto naročito. Samo
živite u duhu u kome ste vaspitani i držite se onog blagočestivog poretka koji vidite u
svojoj porodici i kod svojih rođaka. Sve ovo ja i govorim samo zato da biste Vi iz sveg srca
izabrali upravo takav način života i da biste sopstvenom voljom odlučili da do kraja živite
upravo tako. Dosadašnji Vaš život kao da i nije bio Vaš. Tako su Vas usmerili. To je jako
dobro, ali neće biti postojano ako Vi sada sopstvenom voljom ne izaberete upravo takav
život i ako ga ne postavite sebi kao neumoljivi zakon. Ako to ne učinite sada, povući će Vas
zli duh svetskog života, ili će od Vas ispasti ni ovo ni ono, kao što sam već govorio.
Razmislite Gospoda radi o svemu tome i pohitajte da donesete odluke. Neka Vas
Gospod blagoslovi!

31. Kako podržati težnju ka dobrom životu koja se pojavila. Duhovno čitanje i
razmišljanje. Zapisivanje dobrih misli. Kako izbeći lutanje misli prilikom čitanja i
molitve. Neprestano sećanje na Boga i smrt. Samoukorevanje.

E, slava Bogu! Pišete da imate silnu želju da se približite Bogu. Neka Gospod
blagoslovi! Zašto sam sve vreme i govorio, ako ne zato da bih oživeo tu želju u Vama?
Rasplamsajte strah Božiji u sebi, znajte da kada postoji strah Božiji, to znači da je Vaš duh živ
i da blagodat Božija deluje u Vama. Prvo delo našeg duga je ‐ poznanje Boga i strah Božiji, a
osnovni dar blagodati Božije je duh straga Božijeg. On je i početak i produžetak i kraj puta
onoga ko je spasen. Ko ima živi i delatni strah Božiji, taj u sebi ima neiscrpnu silu koja
pokreće na svako bogougodno delo, i ujedno jakog stražara koji čuva od đavoljih napada i
od svakog skretanja sa puta. Pomozi nam Gospode da probudimo i da potom uvek čuvamo
u snazi taj duh straga Božijeg!
Veoma je dobro to što ujutro posvećujete određeno vreme čitanju duhovnih knjiga. Ali
ko se tamo kod Vas tako neblagonaklono odnosi prema tome? Ako biste učestali sa tim, pa da
ništa drugo ne biste radili nego samo čitali i molili se, to bi konačno bilo nešto izuzetno, a
ovako ‐ da malo čitate i porazmislite ‐ šta je tu tako naročito?! Koliko znam, svi blagočestivi
i bogobojažljivi ljudi čine tako. Mislim da se i Vaši roditelji drže istog pravila. To čitanje,
zajedno sa molitvom koja mu prethodi, krepi dušu i daje joj snagu za čitav dan. Lekari
50
savetuju da se praznog stomaka ne izlazi iz kuće. U odnosu na dušu, to se ispunjava
jutarnjom molitvom i čitanjem. Duša se time nahrani i više ne izlazi gladna na svoje
svakodnevne poslove.
Evo šta mi čak pada na pamet da Vam predložim. Uzmite jednu svesku i zapisujte u nju
misli koje Vam dolaze prilikom čitanja Jevanđelja i drugih knjiga, i to ovako: Gospod u
Jevanđelju kaže to i to; iz toga se vidi da mi treba da postupamo tako i tako; za mene to je
ostvarivo na sledeće načine; tako ću i da postupam; Gospode, pomozi! To je mali napor, a
koliko je koristi od njega! Tako činite! Vaša misao će se izoštriti i dobiće krila. Duh koji
prebiva u Svetom Pismu preći će i u Vaše srce i oživeće ga. A to je melem na rane!
Zašto za vreme čitanja i molitve misli lutaju, i šta tu da se radi? Od toga niko nije
slobodan. Ali, tu nema greha. Greh je kada neko svojevoljno razvija u sebe misli koje dolaze
sa strane. A kada one dolaze nevoljno, kakva je tu krivica? Krivica postoji i onda kada neko
primeti da mu misli lutaju, ali nastavi tako. Treba pak ovako da postupi: čim primeti daje
misao pobegla, odmah da je vrati na njeno mesto.
Da bi za vreme molitve bilo manje lutanja misli, čovek treba da se napregne kako bi se
molio sa toplim osećanjem, a za to je potrebno da prethodno ‐ uoči molitve ‐ zagreje dušu
razmišljanjem i poklonima. Navikavajte se da se molite sopstvenom molitvom. Tako, na
primer, suština večernje molitve je da se zablagodari Bogu za sve što se dogodilo u toku dana,
i prijatno i neprijatno. Za ono loše što je učinjeno treba se kajati i moliti oproštaj, uz obećanje
da će se sledeći Dan provesti ispravno. Takođe, Boga treba moliti za čuvanje tokom sna.
Sve ovo recite Bogu od svojih misli i od svoga srca. Suština Jutarnje molitve je ‐ blagodariti
Bogu za san i odmor, i moliti ga da pomogne da čitav dan činimo dela u slavu Njegovu. I
to mu recite svojim mislima i od svoga srca. Pri tome i ujutro i uveče kazujte Gospodu
svoje potrebe, najpre duhovne ali i spoljašnje, govoreći mu kao dete: vidiš, Gospode,
slabost i nemoć! Pomozi i izleči! Sve ovo i slično može se pred Bogom izraziti i sopstvenim
rečima, bez upotrebe Molitvenika. Možda će tako biti i bolje. Pokušajte ‐ ako ide, možete
sasvim da ostavite Molitvenik, a ako ne ide, treba da se molite sa Molitvenikom, jer biste
inače mogli sasvim da ostanete bez molitve.
Da bi molitvoslovlje po Molitveniku sabiralo misli i zagrevalo srce, potrebno je da u
slobodno vreme ‐ osim onog vremena kada stojite na molitvi ‐ sednete i dobro promislite o
sadržaju propisanih molitava i da ih osetite. Kada posle toga stanete da ih čitate u vreme
jutarnjeg ili večernjeg molitvoslovlja, sve te misli i osećanja koja pronađete tokom
razmišljanja će se obnavljati, sabiraće Vašu pažnju i zagrevati Vaše srce. Molitvu nikada ne
čitajte brzo. I još nešto: potrudite se da molitve naučite napamet. To mnogo potpomaže
sabranu molitvu. Molitvu treba učiti kao i bilo koje drugo delo.
Navikavajte se da o Bogu ne razmišljate samo onda kada stojite na molitvi, nego i u
svakom drugom času i trenutku, jer On je prisutan svuda. Od toga će se u vašu dušu
slivati mir, dobićete snagu za delanje i Vaša će dela biti dovedena u red. Vaša sadašnja
želja da se što više približite Bogu na taj će se način u potpunosti ostvariti. Onome ko se
uvek seća Boga toplo je kao da stoji na suncu.
Sećanju na Boga dodajte i sećanje na smrt i blaženu ili pregorku večnost. Ta dva
sećanja otkloniće Vas od svega lošeg čak i u mislima i usmeriće Vas ka svemu dobrom, ne
samo radi pokazivanja, nego iskreno. Pogrešno je mišljenje da sećanje na smrt tobože
zagorčava život. Ne zagorčava, nego nas uči da budemo oprezni i da se uzdržavamo od
svega što bi moglo da zatruje život. Kada bismo se češće sećali smrti, bilo bi manje nereda i
u pojedinačnom i u društvenom životu.
Vi sebe prekorevate zbog samoljublja. Dobro je, dobro. Pratite projave samoljublja i
51
odmah ga odsecajte. Samoljublje bi htelo da čini sve za sebe, a Vi sve činite u slavu Božiju i
na dobro drugih, ne gledajući i ne žaleći sebe. Jer i oni koji su samoljubivi spolja uglavnom
čine ista dela kao i oni koji nisu samoljubivi, samo im daju drugo usmerenje i sa njima
imaju druge namere. Do nas je da te namere ispravimo od samoljubivosti ka
samopožrtvovanju, a potom će i delo poći na istu stranu. To treba naučiti. Učite, učite!
Vi želite da Vas grdim bez sažaljenja. Stvar zbog toga neće propasti. Ali zasada Vi
preda mnom stojite čisti i svetli. I meni ostaje samo da poželim da Vas Gospod uvek
sačuva takvom kako mi izgledate; ako u stvarnosti niste takvi, neka da da Vas takvom
učinimo.

32. Onaj ko je odlučio da stane na put dobrog života mora da posti. Pouka o tome
kako treba postiti. Ponašanje u crkvi tokom posta.

Slava Tebi, Gospode! Evo, došao je i post. Pričinili ste mi veliko zadovoljstvo kada
ste rekli kako jedva čekate da počnete sa postom. I ne menjajte nameru. Neki poste samo
tokom Strasne sedmice, ali Vi ne čekajte dotle. Na Strasnu sedmicu poste i oni koji su već
postili prethodnih nedelja, i oni koji bi hteli što kraće da poste, pa se potrude samo tri
dana. Vi se držite ovog prvog.
Neka Vam Gospod blagoslovi da postite kako treba. Baš onako kako Vi mislite, tako
i treba da postupa svako ko posti. Da se uzdržava od hrane, i da odlazi u crkvu, i da se
usamljuje, i da čita, i da razmišlja, i da se bavi sobom ‐ sve je to potrebno. Ali sva ta dela
treba usmeriti ka jednom cilju ‐ dostojnom pričešćivanju Svetim Tajnama. Da biste se
dostojno pričestili, dušu treba da očistite pokajanjem. Svi podvizi tokom posta (odlasci u
crkvu, molitva kod kuće, uzdržavanje od hrane i sve ostalo) određeni su zato da bi se
pokajanje savršilo kako valja ‐ sa iskrenom skrušenošću i tvrdom odlučnošću da se
Gospod više ne vreća.
Osnovna stvar kod pokajanja je ‐ ući u sebe. Svakodnevni poslovi, brige i misli koje
nezadrživo lutaju po svetu, ne dopuštaju nam da uđemo u sebe. Zato onaj ko se podvizava
u postu, koliko je to moguće, treba da ostavi svoje brige i da sedi kod kuće umesto da juri
za poslovima. To presecanje briga je veoma važno za post. Ko to ne učini, taj neće ni postiti
kako treba. I vi treba to da učinite. Koliko god da su male vaše brige, one vas ipak
dekoncentrišu. Odložite ih u stranu kada pristupate postu.
Pretpostavimo da ste sve odbacili i da sedite u svojoj sobi. Šta tu da radite? I u
usamljenosti se može sedeti uzalud, zato treba da se prihvatite nekog dela koje vodi
pobožnosti. Kojeg? Molitve, čitanja, Duhovnog razmišljanja.
To je molitva izvan crkve. Ova u crkvi se podrazumeva sama po sebi. Kako da se
molite u crkvi to Vam je poznato. Ali evo šta ipak treba da znate: u crkvu treba da odlazite
rado, kao u roditeljski dom Božiji, bez mrgođenja i dosađivanja. Da idete u crkvu ne samo
zato da biste stajali na službi, nego da biste se iz duše pomolili ‐ sa toplotom srca, sa
izlivanjem osećanja skrušenosti, smirenja i pobožnog straga pred Gospodom, i uz uznošenje
usrdnih moljenja za svoje najvažnije potrebe. Kako uspeti u tome? Treba unapred da se
pripremite i kada dođete u crkvu da podstičete sebe na to. Glavno je da se srce tokom
službe zagreje i da se toplo obraća Bogu. Ali treba takođe slušati službu i pratiti je svojim
mislima i osećanjima. Raznolikost koja je usmerena ka jednome, bez rasejavanja, lako će
održati pažnju prema onome što je korisno i što nas izgrađuje. Treba pronicati u ono što se
peva i čita, a posebno paziti na jektenije, jer su u njima skraćeno izražene sve naše potrebe,
52
za koje molimo i nepostidno se obraćamo Bogu.
Ali misli obično lutaju. To je zbog nedostatka molitvenih osećanja. Evo šta treba da
radite sa njima: čim primetite da su misli odlutale iz crkve, vratite ih natrag i nikada sebi
svesno ne dopuštajte da maštate ili lutate u mislima ‐ i sada, tokom posta, i u bilo koje
drugo vreme. Kada Vam misli neprimetno odlutaju to još nije veliki greh, ali kada počnete
namerno da u mislima lutate tamoamo dok stojite u crkvi, to je već greh. Gospod je prisutan
među onima koji su u crkvi. Onaj ko tu ne razmišlja o Gospodu, nego mašta, taj je nalik
onome ko dođe kod cara kako bi ga nešto zamolio, pa stane da se u carevom prisustvu vrti i
okreće, ne obraćajući na njega nikakvu pažnju. Možda Vam i uz sav trud neće poći za
rukom da potpuno zaustavite lutanje misli, ali da ne dozvoljavate sebi da namerno
maštate, to i možete i treba da činite. Što se tiče lutanja misli tu postoje dva pravila: 1) čim
primetite da misli lutaju vraćajte ih natrag i 2) svesno ne dopuštajte mislima da lutaju.
Sredstvo protiv lutanja misli je pažnja uma umerena na to da je Gospod pred nama i
mi pred Njim, U tu misao treba pohraniti čitav um i ne dopustiti mu da odatle odstupi.
Pažnja se za Gospoda vezuje strahom Božijim i pobožnošću. Odatle dolazi toplota srca koja
zapravo i usredsređuje pažnju na Jedinog Gospoda. Potrudite se da podstaknete srce pa ćete
i sami videti kako će ono da sputa pomisli. Ali treba da prinudite sebe. Bez truda i
naprezanja uma nećete dostići ništa duhovno. Tu mnogo pomažu zagrevanje srca i pokloni.
Njih činite što češće, i pojasne i zemne.
Daj Bože da osetite sladost prebivanja u crkvi kako biste hitali ka njoj kao što se sa
velike hladnoće hita u toplu sobu. Tokom posta glavni rukovoditelj dela radi koga se i posti
je dolično prebivanje u crkvi. Ostalo je pomoć i potpora. Ali o tome drugi put.

33. Produžetak o postu. Ponašanje u kući tokom posta.

Nastavljam o postu. Onaj ko posti i zna jedino za crkvu i kuću. Došli ste kući ‐ i šta
tu? Tu takođe treba, koliko ste u stanju, da um i srce držite pobožno okrenute Gospodu.
Požurite iz crkve pravo u svoju sobu i pozdravite je sa nekoliko poklona, moleći od Gospoda
da duševno korisno provedete predstojeće vreme usamljenosti u kući. Zatim sedite i malo
predahnite. Ipak, ne dopuštajte mislima da lutaju, nego u sebi govorite samo “Gospodi
pomiluj! Gospodi pomiluj!ʺ, ne razmišljajući ni o čemu drugom. Kada se odmorite
prihvatite se nekog dela: ili molitve ili rukodelja. Kada ćete šta od toga raditi ‐ to odredite
sami. Ne treba da se bavite samo duhovnim stvarima, već se prihvatite i nekog opuštajućeg
rukodelja. Samo nemojte ga obavljati onda kada vam je duša umorna i nije sposobna ni da
čita, ni da razmišlja, ni da se moli Bogu. A ako se to duhovno delanje odvija kako treba,
onda rukodeljem ni ne morate da se bavite. Ono služi da se popuni vreme koje bi inače bilo
provedeno u dokolici, koja je uvek veoma pogubna, a pogotovo u vreme posta.
Kako da se molite kod kuće? Dobro ste rekli da treba nešto malo i dodati uobičajenom
molitvenom pravilu. Treba, treba. Ali bolje je ako dodate ne još koje čitanje molitava, nego da
nastavite da se molite bez Molitvenika, saopštavajući Gospodu sami svojim rečima
najvažnije duhovne potrebe. Čitajte i ujutru i uveče, ali pre početka Vašeg molitvoslovlja i
posle njega, kao i između molitava koje čitate, dodajte sopstvenu molitvu, čineći pojasne i
zemne poklone i padajući na kolena. Dosađujte svojom molitvom Gospodu, Majci Božijoj i
anđelu čuvaru, i u svojoj besedi sa njima tražite sve za šta osećate da Vam je krajnje
neophodno; molite se da Vam daju da spoznate sebe, a kada to postignete, da Vam daju želju
i da Vas snabdeju snagom da ispravite sve što je neispravno, kako bi se Vaše srce ispunilo
duhom skrušenosti i smirenja, u čemu se i sastoji žrtva Bogu koja je Njemu najugodnija. Ali
53
ne vezujte sebe suviše dugim pravilom. Bolje je da češće stajete na molitvu i da tokom dana
činite po malo poklona, ali često, da biste poklone rasporedili na čitav dan. Umom pak
nikako ne odstupajte od Gospoda, bez obzira na to da li stojite na molitvi ili radite nešto
drugo.
Posle molitve posvetite se čitanju sa duhovnim razmišljanjem. Čitati ne treba zato da
biste opterećivali mozak različitim podacima i pojmovima, nego zato da biste nešto naučili i
da biste shvatili kako najbolje da izvršimo ono što nam je potrebno u tim danima posta.
Zato treba čitati malo, ali uz svest o svemu pročitanom, što se postiže sporim i pažljivim
čitanjem.
Šta čitati? Pa svakako samo duhovne knjige. Među njima Vam ništa neću više
preporučiti nego dela svetitelja Tihona. Među delima svetitelja Tihona postoji knjižica
“Ustani, ti koji spavašʺ ‐ izbor tekstova koji podstiču na pokajanje. Postoji još i knjižica o
pokajanju i pričešću, propovedi tokom Velikog posta i pripremnih nedelja. Čuo sam da je
ona veoma pogodna za ovo vreme: u njoj se govori samo o pokajanju i pričešću. Bolju
literaturu za Vas ne mogu da nađem. Te knjižice su Vam date ‐ uzmite ih i čitajte.
Lagano čitanje odgovarajućih knjiga praćeno razmišljanjem podstiče dušu više no bilo
šta drugo. Prihvatite ga se. Ujutro posle molitve posvetite se čitanju, sve do časova. Ono
priprema i za crkvenu molitvu. I posle časova možete da nastavite sa čitanjem, kad imate
dovoljno želje i koncentracije. Ako se za vreme čitanja pojavi molitveni polet ustanite na
molitvu. Da čitate zajedno sa nekim ili sami? Bolje sami. Jer tako ćete se lakše pozabaviti
sobom i primeniti na sebi to što ste pročitali. Razmišljanje treba vezati za ono što je
pročitano, inače će da pređe u maštanje i od njega nećeš imati koristi.
Dakle, pročitali ste, porazmislili, savršili poklone ‐ to su dela koja kod kuće obavlja
onaj ko posti. Ali nećete stalno biti u stanju da održite takvu pažnju. Kada se umorite možete
sesti i nešto poraditi, kao što sam već spominjao.
Dobro ste rekli i to da se treba uzdržavati od hrane. Treba, treba, ali ne previše. Jer Vi i
inače jedete tako malo. Morate da jedete tako, da biste imali snage da stojite u crkvu i da kod
kuće činite poklone. No, kako nađete da Vama odgovara i da Vam je od koristi ‐ tako i
postupite. Potrebno je samo da telu date do znanja da je i ono krivo zbog toga što treba da se
kajete i zbog toga da podnosite napor posta. I od sna treba oduzeti malo, kako kada je u
pitanju dužina, tako i kada je reč o udobnosti. Ova tačka čini mi se zahteva od Vas žrtvu. Ali
ne budite lenji da tu žrtvu prinesete, kako znate i umete. U te dane svaka vrsta lišavanja je
na mestu.
A razgovori? I razgovarati se može, ali ne o ispraznim stvarima, nego samo o ovome. Umesto
razgovora bolje se dogovorite da zajedno čitate. Uveče bi to bilo baš dobro. Ništa ne bi bilo bolje
nego kada bi neko od Vas pričao poučne priče u kojima se projavljuje sila pokajanja i pričešća. I za
čitanje bi trebalo izabrati takva mesta iz Četi‐Mineja.
Dovoljno je za ovaj put. Posle ću dodati ono što još bude potrebno.

34. Produžetak o postu. Pripremanje za ispovest. Preispitivanje života.

Da nastavimo sa našim izlaganjem o postu.
Sve što je rečeno predstavlja okvir u koji se stavlja post, ili spoljašnji red i poredak
koga se obično drže oni koji dobro poste. I Vi se potrudite da se toga pridržavate ako hoćete
dobro da postite. Samo nemojte da uzimate namrgođeni izraz i ne pomračujte svoje lice.
Sve činite rado, sa dobrim i radosnim raspoloženjem duga. Vreme provodite kao oni kojim
predstoji gozba kod cara. Oni misle i govore samo o tome kakva će biti ta gozba, kako će se
54
susresti sa carem, šta će reći, kako će ih on pozdraviti, kako će se što bolje pripremiti, da se
ne osramote i slično. Ali Vas očekuje nešto neuporedivo bolje i uzvišenije ‐ predstoji Vam
gozba ne kod zemaljskog, nego kod Nebeskog Cara. Ako se potrudite da se pripremite tako
da se dopadnete Caru, On će Vas pohvaliti, dobićete ono što nema cenu i bićete neizrecivo
obradovani.
Rekli ste da ćete da postite, onda postite! Neka Gospod blagoslovi! Izvolite,
porazmislite o tome kako da se pripremite. Stare galjine treba da zamenite novim. Ako se
nešto od starog učini pogodnim, onda ga treba oprati, izglačati i pokazati ga u onom obliku
kao da je sasvim novo. Time hoću da kažem kako treba da preispitate sebe: loše da odbacite a
dobro da zadržite, popravite i usavršite.
Uđimo dakle u sebe i počnimo da pregledamo čega sve tu ima.
Da se u to meša neko lice sa strane neumesno je i sasvim nemoguće. Niko ne može da
uđe u Vas i da razabere dela Vaše savesti, osim Vas samih. Izvolite dakle to sami da učinite.
Ja ću Vam tim povodom dati samo nekoliko uputstava. I u onim knjigama koje sam Vam
odredio za čitanje naći ćete mnoge savete o tome. Ali reći ću još nešto.
Da bi sebe dobro pregledali treba da obratite pažnju na tri strane našeg delatnog života:
na dela ‐ pojedinačna, obavljena u određeno vreme i na određenom mestu, u određenim
okolnostima; na raspoloženja srca i karakteristične sklonosti, koje se kriju iza dela; i na
opšti duh života.
Čitav naš život sastoji se iz neprekidnog delanja: misli, reči i dela koja se neprekidno
smenjuju i jedni druge izazivaju. Pretresti sva ta dela, svako posebno, i odrediti njihovu
moralnu vrednost ‐ to je potpuno nemoguće. Čak i kada biste hteli da se prisetite i
prosudite dela koja ste obavili tokom jednog dana, ni to nećete moći da učinite. Čovek je
biće koje je svagda u pokretu. Šta on sve pomisli i uradi od jutra do večeri! Koliko stvari
uradi od ispovesti do ispovesti! Nema potrebe da se sve potanko istražuje i posebno
prosuđuje. Jer imamo stalno budnog stražara ‐ savest. Ono loše što je učinjeno, ona neće
prevideti; i koliko god joj vi objašnjavali da to nije ništa, ona neće prestati da govori svoje:
loše je, loše je. Eto vam prvog dela: da slušate savest i da sva ona dela koja savest
razotkrije priznate za grešna i spremite se da ih ispovedite.
To se može nazvati prvim i poslednjim delom: da shvatite da ste krivi za ono za šta
Vas savest optužuje, da odlučite da to ubuduće izbegavate. Ponekad se dogodi da ona
nešto ne primeti, ili zbog nekakve zbunjenosti, ili zbog toga što je bilo davno, a nešto
možda i zbog toga što ne smatra za greh zbog nepoznavanja ili nepotpunog poznavanja
onoga što je za nas obavezno. Tu se, kao pomoć savesti, treba obratiti zapovestima
Božijim, izloženim u reči Božijoj, pregledati ih i zapitati se nismo li učinili nešto protiv ove
ili one zapovesti. Pri tome ćemo se setiti mnogo čega što smo zaboravili, dok će nam se
mnogo šta predstaviti u drugom svetlu, a ne onako kako smo dotle videli.
Reč Božija je nalik na ogledalo. Kao što svako gledajući u ogledalo vidi gde je koja
fleka ili zrno prašine na licu ili na odeći, tako i duša, čitajući reč Božiju i razmatrajući tamo
nabrojane zapovesti ne može da ne vidi je li prema tim zapovestima ispravna ili
neispravna: savest, prosvećena pri tome rečju živog Boga, istoga časa će joj to nelicemerno
reći. Evo Vam i drugog dela. Ispitajte zapovesti i pogledajte da li ih ispunjavate ili ne. Na
primer: zapovest da dajete milostinju svaki put kada Vam neko zatraži ‐ pogledajte da li
ste uvek tako činili ili ne. Ponekad ste odbijali da to učinite bez nekog opravdanog razloga,
jednostavno ste prezreli siromaga. Ako se pokaže da je to ‐ u pitanju je greh. Zapovest
kaže da svakome sve treba da se oprosti, čak i ono neprijatno i uvredljivo. Pogledajte da li
ste uvek bili popustljivi, da nije bilo sporova, teških razgovora, pa čak i svađa. Ako
55
primetite da je bilo, onda konstatujte da je to greh, mada savest obično ne primećuje takve
stvari. Još nešto: svu svoju nadu čovek treba da polaže na Boga. Da li je kod Vas uvek bilo
tako? U običnom toku stvari to nećeš ni primetiti, ali kada se pojavi neka velika potreba,
istoga časa se pokazuje da li se duša oslanja na Boga ili na nešto drugo, a da na Boga
zaboravlja. Nesumnjivo je da i sve sopstvene snage čovek treba da upotrebi kako bi se
izvukao iz neugodnih okolnosti, jer i one su od Boga, ali konačan uspeh može se očekivati
samo od Boga, zbog čega mu se treba obraćati sa molitvom za pomoć, a kada se delo
okonča, blagodariti Njemu kao jedinom izbavitelju, ne pominjući sopstvene snage. A sada
pogledajte da li ste postupali tako. Ako niste, konstatujte opet: greh. Postupite ovako sa
svakom zapovešću i otkrivajte kojim ste delima prestupili koju zapovest. Na taj način
detaljnije ćete ispitati svoja dela.
Ali kako to lakše da učinite? Učili ste Katihizis? Tamo je rastumačena svaka od njih i
pokazano je koja nam se dobra dela kojom zapovešću nalažu, a koji su gresi kojom
zapovešću zabranjeni. Uzmite ga i pomoću njega preispitajte svoja dela. Čini mi se da kod
kuće imate knjižicu “Kako ispovedati i kako se ispovedatiʺ preosvećenog episkopa Platona
Kostromskog. Tamo su veoma detaljno nabrojana pitanja koja treba postaviti onima koji se
ispovedaju. Sa njom će Vam možda biti još lakše da se preispitate.
Mislim da Vi prvi put želite da se pozabavite sobom kako treba i da odredite ko ste i
šta je u Vama. Potrudite se da prema ovom uputstvu dobro pogledate sebe. Posle, drugi
put, to više neće biti tako složeno delo za Vas. A sada se potrudite.
Šta Vam još ostaje da učinite posle ovoga, napisaću sledeći put.

35. Produžetak. Preispitivanje raspoloženja srca. Određenje glavnog karaktera ili
duga svoga života.

Nastavljam. Druga strana života ‐ raspoloženja ili sklonosti srca. Dela još ne pružaju
čoveku punu svest o sebi. Treba ući dublje u sebe i razmotriti kakvo je srce ‐ i na to više
obratiti pažnju nego na dela. Može da se dogodi, na primer, da neko slučajno ne bude
predusretljiv (ne pomogne drugome), iako ima milostivo srce. A drugi neće dati ne
slučajno, nego zato što pati od tvrdičluka. Naizgled, oba su dela jednaka, ali po
unutrašnjem raspoloženju onih koji deluju među njima postoji velika razlika. Raspoloženja
označavaju postojana duševna stanja koja određuju karakter i narav čoveka, i odakle dolaze
njegove najbolje želje i usmerenje njegovog delovanja. Ona među njima koja su dobra
nazivamo dobrodeteljima, a loša ‐ porocima, poročnim sklonostima i strastima.
Kakva raspoloženja treba hrišćanin da ima u srcu, o tome govori Spasitelj u
blaženstvima: smirenje, skrušenost, krotost, pravdoljubivost i istinoljubivost, milostivost,
čistotu srca, miroljubivost i trpljenje. Sveti apostol Pavle ukazuje na sledeća hrišćanska dobra
raspoloženja srca kao na plodove Duga Svetoga: ljubav, radost, mir, dugotrpljenje, blagost,
dobrota, vera, krotost, uzdržanje (Gal. 5,2223). Na drugom mestu: obucite se, dakle, kao
izabranici Božiji, sveti i ljubljeni, u milosrđe, dobrotu, smirenoumlje, krotost, dugotrpeljivost,
podnoseći jedan drugoga i opraštajući jedan drugome ako ko ima tužbu na koga; kao što Hristos oprosti
vama, tako i vi. A povrh svega toga, obucite se u ljubav, koja je sveza savršenstva: i mir Božiji neka
vlada u srcima vašim, na koji ste pozvani u jednome telu, i budite zahvalni (Kol. z, 1215). Nasuprot
ovome stoje poroci ili strasti izvor svih zlih dela koja nas uništavaju. Najvažnije među njima
su gordost, sujeta, koristoljubivost, neuzdržanje, gnev, mržnja, zavist, lenjost, strast prema
čulnim zadovoljstvima, uninije i očajanje. Za njih je apostol uzakonio da hrišćani ne samo
da ne treba da ih imaju, već ne treba čak ni da ih spominju među sobom: da se i ne spominje
56
među vama (Ef.5,2).
Vidite kako je strogo! Dakle, izvolite dobro pogledajte da nema kakvih zlih sklonosti
ili strasti. Kod svakoga ima pomalo od njih, ali nisu duboko ukorenjene i stalno prisutne. I
svako ima jednu glavnu strast oko koje se isprepletu sve ostale. Pre svega, morate se
potruditi nju da pronađete. Mada ona sada nije sasvim vidljiva, pošto ste još mladi, njeni
tragovi trebalo bi da se primete ako se udubite. Kada je pronađete, i drugima ćete potom
lakše odrediti mesto ‐ koja joj je bliže, a koja dalje. I potrudite se da shvatite ustrojstvo svoga
srca. To je dragocen dobitak! Jer kad posle toga počnete da se očišćujete od strasti i zlih
sklonosti, biće Vam jasno na koju stranu treba da usmerite snagu i glavni udarac ‐ upravo
na svoju osnovnu strast. Kada nju savladate, sve druge će se razbežati same od sebe: kao u
ratu kada se razbiju glavne neprijateljske snage, ostale se pobeđuju bez muke. Lako je
ispraviti dela. Nemoj da delaš i ‐ gotova stvar. Ali prelomiti i ispraviti srce, to nije moguće
odjednom. Predstoji borba.
U borbi pak kada ne znaš gde da usmeriš udarce možeš izgubiti snagu i doživeti
neuspeh. Zato se potrudite!
Treća strana života je duh života. To je glavno i ujedno najmudrije delo. Zli duh je
tako lukav i tako ume da se maskira dobrotom i pristojnošću da je čoveku potreban veoma
oštar duhovni pogled kako bi ga primetio. No, zato se dobri duh lako vidi, jer on je jedan i
jedinstven ‐ živeti za Boga i ostaviti sve drugo. Njemu suprotan je duh života za sebe
(egoizam). Taj duh veoma često, ako ne i uvek, dobija dopunski smer: živeti za svet.
Ako dakle uzmemo da se duh života određuje na osnovu toga za koga čovek živi, onda
Vam neće biti teško da odredite duh svoga života, kada odredite za koga živite ili, pošto Vi
tek počinjete da živite, za koga više želite da živite, čemu više težite svojim srcem i kome
više želite da posvetite svoj život. Duh svoga života određujte prema onome šta Vas više
privlači, mada je on kod Vas tek u začetku, kao slabašno ptiče. Duh onoga ko živi za Boga je
bogobojažljiv i trudi se da ugodi samo Bogu. Ko živi samo za sebe, duh njegovog života je
samougađački, egoistički, koristoljubiv ili telesan. Ko živi za svet, njegov je duh sujetan. Po
tim crtama izvidite koji duh diše u Vama.
Sudeći po tome kako silno ste poželeli da se približite Bogu, treba pretpostaviti da je
Vaš glavni duh ‐ dobar, istinski duh, kakav i treba da bude. Sudeći opet po tome što ste
nekako nedruželjubivo dočekali svetski način života, u kome je duh sveta, može se
pretpostaviti da taj duh u Vama nema ni mesta ni snage, mada Vas lako može obuzeti ako
budete neoprezni. Ostaje još sumnja da nema možda egoističkog duga. Meni se čini da ima
malo, mada ne znam koliko je jak. Ali neka, pošto ste silno poželeli da se približite Bogu, i
pošto Vaša duša ne pripada svetu, Vaš egoistički duh će brzo da ispari, ako vašem srcu
date prostor da se sve više i više razmahne stremljenjem prema Bogu. Izvolite, primite to na
znanje.
Dakle, vidite šta Vam predstoji da učinite, pa to i učinite. Na prvi pogled učiniće Vam
se kao veliko i komplikovano delo, ali u suštini je jednostavno i lako. Pomolite se Bogu,
saberite se, i sve može da se sredi za jedno veče. Ne treba da idete preko mora, dovoljno je da
razaberete čega sve ima u Vama. Ipak, ne odlažite za sutra. Ne! Pozabavite se time odmah, od
samog početka posta. Postepeno ćete sve razaznati temeljnije i jasnije. Teško će možda biti
samo ovaj put. Ali ako potom počnete da živite onako kako nalaže Vaš dobri duh, onda će
Vas sam život dovesti do najpotpunijeg samopoznanja. Jer zbog čega uglavnom ne
poznajemo sebe? Zato što smo nemarni.
Pretpostavimo da ste dobro preispitali sebe i da ste pronašli mnoge neispravnosti.
Šta dalje? Kakve korake preduzeti povodom tog saznanja? O tome ću Vam pisati sledeći
57
put.

36. Savršena priprema za tajnu pokajanja i pričešća. Osećanja koja su neophodna
onome ko se kaje. Korisno podsećanje na blaženu Teodoru i njen prolazak kroz
mitarstva.

Kakvu korist možete izvući iz dobijenog znanja o samome sebi? Pre svega, treba da
osudite sebe zbog svih vaših pogrešaka, bez ikakvih ograda i opravdanja. Kada na
pređeosvećenoj Liturgiji, posle Da ispravitsja molitva moja, pevaju: Ne daj srcu mome da
zastrani u zle pomisli, da ne izmišlja izgovore za grehe, tu se vernima sugeriše da se mole
da im Gospod ne dopusti lukavo izmišljanje opravdanja za svoje grehe. Ne očekuj
pokajanje od onoga ko smišlja takva opravdanja, a ko se ne kaje, taj se neće prihvatiti ni
samoispravljanja. Sva je stvar u tome da sam sebe bez sažaljenja osudiš i da se dovedeš
dotle da u srcu iskreno kažeš: kriva sam u svakom pogledu.
Kada se u srcu kaže: kriva sam, onda tome treba još pridodati strah od osude Božije.
Ako Vas Vaša savest osuđuje, onda ćete biti krivi i pred Bogom. Ako Vas vidi kao takvu,
osudiće Vas. Ako Vas osudi, odrediće i odgovarajuću kaznu. Danas ili sutra ta će kazna
pasti na Vas ‐ ona već visi nad Vama, čim Vas je Bog osudio.
I šta da se radi? Ko zna šta bi bilo da nije milosti Božije. Milostivi Bog nam daje nadu
da će nam krivica biti oproštena ako se skrušeno pokajemo i čvrsto odlučimo da ćemo
izbegavati pređašnje grehe, da nećemo više njima gneviti Boga. U tome je suština
pokajanja. Dakle, ne budite hladno svesni svojih pogrešaka, nego se skrušite zbog njih i
iskreno zažalite što je do njih došlo. Skrušenost rađa smirenu odlučnost da se pogreške
izbegavaju, dok znanje samo po sebi, čak i kad je praćeno namerom čoveka da se čuva
grehova, vodi ka gordosti od koje neka nas izbavi Gospod!
Ko je odlučio da izbegava grehe, taj treba odmah da vidi i da utvrdi kako će u tome
uspeti, da bi istoga časa zaista i počeo da se popravlja. Ako Vas je, na primer, nešto ljutilo,
odlučite da se više ne ljutite i odredite kako da to postignete. Tako i kada je reč o svemu
drugom, treba da odredite kako u kom slučaju da postupate da ne biste grešili. Da biste to
lakše učinili zapisujte svoje grehe čim ih uočite, i odmah dopišite na koji način mislite da
ćete se popraviti. To će biti Vaša prva opšta i potpuno ispravna ispovest. Potrudite se
Gospoda radi da tako i postupite. Videćete kako ćete potom ovladati sobom i kako ćete
snažno držati sebe u rukama, sa svešću da je upravo to pravi način delovanja.
Kada počnete da se skrušavate zbog grehova i kada donesete odluku da više ne
grešite, tome treba da dodate usrdnu molitvu Gospodu da Vam pruži Svoju pomoć kako
biste se suprotstavili grehu, i da verujete da Vas Gospod neće ostaviti bez takve pomoći.
Kod hrišćana duboko u srcu treba da leži ubeđenje, da kao što im se po milosrđu Božijem i
radi krsne smrti Njegove opraštaju gresi zbog kojih žale i koje ispovedaju sa obećanjem da
će ih izbegavati, tako im se u isto vreme daruje i blagodat Božija, u silu iste te krsne smrti i
radi izbegavanja grehova. Ova blagodat silazi radi tvrde odlučnosti da se ne greši i
nepokolebive, svetle vere u Hrista Spasitelja.
Kada ispunite sve ovo ‐ spremni ste za ispovest, a kada posle ispovesti dobijete
razrešenje svojih grehova ‐ bićete spremni i za sveto pričešće. Na Vaše najiskrenije
pokajanje i tvrdu odlučnost da budete ispravni doći će Gospod u Svojim Svetim Tajnama i
useliće se u Vas i biće u Vama i Vi ćete biti u Njemu. O, velike i neiskazive milosti
Svedarežljivog Boga!
Palo mi je na pamet šta da Vam preporučim! Uzmite Četi‐Minej za mart mesec i
58
pročitajte tamo priču blažene Teodore o tome kako je prolazila kroz mitarstva. Ona se
nalazi u žitiju Vasilija Novog pod 26. martom. Samo starčevo žitije je dugačko. Počnite
odmah od priče blažene Teodore, a gde se ona nalazi videćete iz beležaka na marginama.
Žitije starca Vasilija ukratko izgleda ovako. On je živeo u pustinji, nedaleko od
Konstantinopolja, da bi potom bio ugapšen kao špijun i posle teškog mučenja bačen u
more. Bog ga je čudesno izbavio od davljenja, pa je tajno došao u grad gde ga je primio
neki dobri čovek. Starac je ponovo počeo da se podvizava kao i u pustinji, pri čemu ga je
Teodora usrdno služila. Ova starica se upokojila pre starca. Vasilije je imao još i učenika
Grigorija, veoma bogobojažljivog svetovnjaka. On je poželeo da sazna šta je Teodora
dobila zbog svog usrdnog služenja svetom Vasiliju. Upitao je starca za to. Ovaj se pomolio
i Grigorije je u snu video Teodoru u raju, svetlu, presvetlu, na mestu pripremljenom za
Vasilija. Grigorije ju je upitao kako se rastala sa telom i kako je stigla do tog blaženog mesta.
Blažena Teodora mu je odgovorila pričom o tome kako je umrla i kako je prošla mitarstva. E,
tu priču Vam savetujem da pažljivo pročitate. Ona je veoma poučna, vodiće Vas ka
samopoznanju i pokazaće Vam silu pokajanja praćenog suzama i ispovesti.
Dok ne nađete knjigu, prepričaću Vam ponešto.
Sveta Teodora je prošla dvadeset mitarstava. Prvo ‐ gde se kažnjavaju gresi govora,
gresi ljudskih reči: ispraznih, naprasitih, ružnih, nepristojnih. Tu spadaju grube šale,
podsmevanje, bestidne pesme, nepristojni povici ili smeh. Drugo ‐ mitarstvo laži, na kome
se kažnjava svaka lažna reč, a najpre gaženje zakletve, nepotrebno prizivanje imena Božijeg,
lažno svedočenje, neispunjavanje obećanja datih Bogu, neistinito ispovedanje grehova i slične
laži. Treće ‐ mitarstvo osuđivanja i klevete, vređanja bližnjih, ismevanja njihovih
nedostataka i grehova. Četvrto ‐ mitarstvo stomakougađanja, slastoljublja, prejedanja,
izlazaka i provoda, pijanstva i narušavanja postova. Peto ‐ mitarstvo lenjosti, gde se
kažnjavaju svi oni isprazno provedeni dani i sati, besposličenje, rad manji od plaćenog,
nemar prema crkvenim službama u nedeljne i praznične dane, dosađivanje na jutrenju i
liturgiji, nezainteresovanost za dela koja se tiču spasenja duše. Šesto ‐ svakojake krađe.
Sedmo ‐ srebroljublje i tvrdičluk. Osmo ‐ lihvarenje i svi oblici nepoštenog sticanja dobiti.
Deveto ‐ nepravde, gde se kažnjavaju nepravedne sudije, podmitljive sudije, oni koji su
oslobađali krive i osuđivali nevine, oni koji su zadržavali najamničku platu, oni koji su
držali netačne mere i tegove prilikom kupovine ili prodaje. Deseto ‐ zavist, mržnja,
nedostatak ljubavi prema bližnjima. Jedanaesto ‐ gordost, sujeta, umišljenost, prezir,
hvalisavost, neposlušnost roditeljima, neposlušnost vlastima. Dvanaesto ‐ gnev i jarost.
Trinaesto ‐ zlopamćenje, zloba prema bližnjem u srcu, osvetoljubivost, uzvraćanje zlom na
zlo. Četrnaesto ‐ ubistva, gde se ne kažnjava samo razbojništvo, nego svaka rana, udarac
po glavi ili telu, šamar ili guranje u gnevu. Petnaesto ‐ Vračanje, bajanje, spravljanje otrova i
prizivanje demona. Šesnaesto, sedamnaesto i osamnaesto ‐ telesni grehovi. Devetnaesto ‐
jeresi, nepravoslavno mudrovanje o veri, odstupništvo od Pravoslavlja, hule na Boga i
svetinje. Dvadeseto ‐ nemilosrdnost i grubost u odnosu na potrebe siromašnih.
Ono na šta je naišla sveta Teodora, na to će naići svaka duša. Apostol demone naziva
vlastima u vazduhu. Zar će ti zlikovci i nasrtljivci propustiti neku dušu kada treba da uziđe
ka prestolu Božijem, a da ne pokušaju da je uhvate ili bar da je zaplaše svojim pretnjama? I šta
onda? Na našu veliku utehu, suze pokajanja sa pokajnim podvizima, naročito sa davanjem
milostinje, izgladiće sve grehove. Koliko je puta blažena Teodora videla kako demoni
donose svitke na kojima su bili zapisani njeni gresi, a kada bi ih odvili tamo ništa ne bi
nalazili. Kada je zamolila anđele koji su je pratili da joj objasne razlog za to, objasnili su joj da
kada se neko iskreno kaje zbog svojih grehova, kada posti, moli se i čini milostinju, njegovi
59
gresi bivaju oprošteni.
Ne dozvolite sebi da posumnjate, nego primite k srcu ovo što je rečeno i shodno tome
postupite kada su u pitanju sve Vaše neispravnosti.

37. Probuđena odlučnost da se živi ispravno treba jasno da se odredi kao težnja da
se u svemu postupa shodno volji Božijoj. Mir i radost slugu Božijih. Potrebno je čuvati
se kolebljivosti kada je u pitanju odluka da se živi po Bogu. Bog će odbaciti onoga ko
nije ni topao ni hladan.

Ne čujem da li ste počeli da postite. Ali kada počnete, dobro će vam doći sve ono što je
napisano o postu. Ja međutim dodajem još jedno kratko izlaganje, kako bih pojasnio neke
tačke. Jer čitav predmet je takav, da se ne može izložiti u nekoliko redova.
Dakle, uzmimo da ste ušli u okvire posta, to jest u spoljašnji poredak posta, i da počnete
strogo da se preispitujete prema uputstvima koja ste dobili, kako biste, uočivši sve
nepravilnosti, potom bili u svemu ispravni.
Te reči biti ispravan treba precizno odrediti. U tome je suština stvari i ko to ne zna,
može da napravi veliku grešku, a da pri tome još veruje kako postupa ispravno.
Postavili ste sebi kao načelo da budete ispravni. Ali u čemu smo mi zapravo loši? U
čemu se ogleda naše loše ponašanje? Mislim da ste i Vi doživeli da pristupajući ispovesti
ne znate šta biste rekli: ne vidite u čemu ste grešni. Otkuda to? Odatle što nije jasno kakav bi
naš život trebalo da bude i vode li sva naša dela i naše pomisli ka ispravnom cilju. Pošto to
nije objašnjeno, mi ‐ gledajući na svoj život i videći da je on, kao i kod svih drugih, loš, ali da
ništa posebno ne bode oči ‐ ostajemo spokojni i kažemo: pa šta još hteti?
Sve što sam do sada pisao, pisao sam zato da se i Vama to ne bi učinilo. Ako postupite
prema onome kako Vam je ukazano, Vaš se jezik više neće vratiti na to da kaže: pa šta još
hteti? Zadržaću Vašu pažnju još malo na tome.
Evo u čemu je zapravo stvar. To sam pomenuo ne jednom. Čitav naš život, u svim
svojim delovima i pojedinostima, treba da bude posvećen Bogu. Takav je opšti zakon: sve
što god da činiš, čini u skladu sa voljom Božijom, kako bi ugodio Bogu, u slavu presvetog
imena Njegovog. Tako treba gledati i na svako delo koje se nađe pred nama ‐ da li je ono u
skladu sa voljom Božijom. I nemoj ga se prihvatati pre no što se uveriš da joj tačno odgovara;
a obavljaj ga onako kako je Bogu ugodno da se obavlja. Onaj ko uvek bude postupao sa
takvom opreznošću i jasnom svešću o tome koja su dela ugodna Bogu, taj neće moći da ne
bude svestan i toga da se njegov život odvija kako treba, mada njegova dela nisu sjajna i
savršena, ali u njima nije svesno dopušteno ništa što bi vređalo Boga i što Njemu ne bi bilo
ugodno. Ta svest ispunjava njegovo srce tihim mirom i duhovnom radošću koja se rađa od
osećanja da nije stran Bogu; i mada nije velik, znatan i viđen, on ipak jeste sluga Božiji, koji se
trudi da na svaki način ugodi Bogu i sve svoje sile usmerava u tom pravcu, verujući da ga i
Sam Bog vidi kao takvog.
Naš moralni život trebalo bi kod svih da bude takav. Međutim, kakav biva u
stvarnosti? Živimo kako živimo. Takvo svesno i samodelatno usmeravanje svih svojih dela
na ugađanju Bogu, bilo da su ta dela velika ili mala, nije kod nas prisutno ni u mislima ni u
namerama. Naša dela se odvijaju bez takve svesti, i to što se radi, radi se uglavnom prema
ustaljenom redu, jer svi tako rade, bez uverenosti u to da dela odgovaraju glavnom cilju
njihovog života.
Nedavno sam Vam spominjao nešto o duhu života ‐ da on biva ili bogobojažljiv, ili
samoljubiv, ili ljubi svet. Zaboravio sam da tu pomenem i četvrti tip: ni to ni ovo, mada sam
60
i njega negde uzgred pomenuo (kraj 27og pisma). Zar upravo tim duhom ne diše najveći
deo ljudi? Oni naizgled nemaju ništa protiv Boga, ali ni ugađanje Bogu nije njihov cilj. Ako
je bio u crkvi ‐ bio je, a ako nije ‐ ništa strašno. I kod kuće kada se mole – jedan‐dva
poklona i kraj. Time su zadovoljni. Tako i u svemu drugom Božanskom. Oni nisu očigledni
egoisti, nego jednostavno štite svoje interese i uvek će naći razlog da se izvuku i izbegnu
bilo kakvu samopožrtvovanost. Oni ni svet ne ljube tako primetno, ali će se zajedno sa
svetom razonoditi njegovim delima. Takvih ljudi je mnogo. Svi su oni ravnodušni prema
delu bogougađanja i spasenja, i nisu ni topli ni hladni. Bog se od njih okreće i odbacuje ih.
Niste li i Vi do sada pripadali toj vrsti? Mislim da niste sasvim. Ipak, to što ste činili,
činili ste najvećim delom zato što su svi oko Vas tako činili. Ali ostavimo ono što ste bili.
Uveravam Vas da ako savesno budete ispunjavali sve što Vam kažem, nećete više ni
najmanje biti nalik na takve, nego će sva Vaša dela biti dobra i predobra. Ne zato što će to
biti neka posebna dela, nego će dobiti posebnu Bogu, drugi karakter, dostojanstvenost,
doličnost. Neka Gospod blagoslovi! To Vam želim iz sveg srca. Kada sve budete ustrojili po
volji Božijoj i kada počnete tako da se vladate, Vi ćete sigurno biti osenjeni unutarnjim mirom
i dobićete spokojstvo srca, jasno, toplo, radosno, u čemu se i sastoji raj duševni.
Ali da bi bilo tako, treba da dobijete odlučnost za takav život; da biste postali odlučni
treba da osetite da Vaš život nije dobar i da uvidite kako ne pazite na ono što je najvažnije
(ni to ni ovo); takođe, treba da uvidite koliko je divan pažljiv život. No, ni to nije dovoljno.
Treba se skrušiti, jer mada još niste mnogo vremena proživeli, deo ste svakako proživeli
uzalud. Skrušenost srca zbog svoje neispravnosti pred Bogom čini oslonac odlučnosti da se
ispravno stoji pred Njim. Sada se potrudite oko svega toga. Neka Vam Gospod pomogne!
Gospod, Koji ustrojava spasenje svih, i Koji upravlja sudbinama onih koje spasava,
neka Vas nauči kako da Vaš život ne prođe uzalud ‐ ni to ni ovo ‐ nego da bude ugodan
Bogu, da Vam donese spasenje i posluži kao put za zadobijanje Carstva Nebeskog.

38. Neophodna odluka onoga ko posti da će se posvetiti Bogu razmatra se kao
svesno obnavljanje zaveta koji su za nas dati na krštenju.

Dodaću još nešto. Kada pročitate sve što Vam predstoji da učinite nemojte da
pomislite: uh, kako je to strašno! Pa kako sve to da postignem?! Čak i da je tako, nemojte
oklevati, jer je u pitanju delo od prvorazredne važnosti. Tu međutim nema ničeg teškog ili
velikog. Sve je vrlo jednostavno. Samo Vi polako krenite, i poći će Vam za rukom da učinite
sve kako treba. No, ako i ne uspete da učinite sve onako kako biste hteli ‐ učinite kako možete.
Gospod nije sitničav. On ceni usrdnost i nameru. Vaš trud da se preispitate i promenite, On
prima kao delo koje se već dogodilo ‐ samo nemojte odustajati, nego imajte u vidu da treba
da ga produžavate sve dalje, dok ga ne dovedete do kraja. Najvažnija je odlučna namera da
čitavu sebe posvetite Gospodu. Tu nameru ste svakako dužni da podstaknete u sebi i da je
utvrdite jednom za svagda. Jer to je neophodan uslov za dobijanje blagodati koja se daje kroz
Svete Tajne pokajanja i svetog pričešća.
Podsetiću Vas na to kako je uređeno delo našeg spasenja, pa ćete videti u čemu se
sastoji ono najvažnije što sada stoji pred Vama. Mi smo sagrešili preko naših praroditelja.
Blagost Božija se sažalila nad nama, te nam je uredila spasenje u Gospodu Isusu Hristu, Sinu
Božijem, Koji se vaplotio radi nas ljudi i radi našeg spasenja. Ovo spasenje On je savršio
Svojom smrću na krstu, i Vaskrsenjem, i slanjem Duga Svetoga. Oni koji veruju u Njega i
pristupaju Mu sa pokajanjem, dobijaju oproštaj grehova radi Njegove smrti i radi odlučnosti
da u životu slede Njega i Njegovo učenje, i primaju blagodat Duga Svetoga kroz Svete
61
Tajne. Mi smo to novo rođenje dobili u detinjem uzrastu. Veru su za nas svedočili roditelji i
kumovi. Oni su i obećali da ćemo živeti po zapovestima Gospodnjim. Zato je u tim prvim
Tajnama sve i dato tako, kao da mi sami svesno ispovedamo veru i dajemo zavete, ali
očigledno sa tim uslovom, da kada odrastemo i dođemo do samopoznanja primimo i sami
na sebe obaveze koje su na krštenju za nas izrekli drugi. Kada to neko učini, blagodat Božija,
koja je dotle delovala sama i skriveno, počinje slobodno da deluje. To često može i da se
oseti, a očigledno pomaže na delu spasenja onome ko je takvu odluku doneo. Ovo delo se
uglavnom savršava za vreme posta.
Evo dakle šta treba da poželite da učinite. Vi ste i ranije postili i činili sve što se obično
čini za vreme posta. Ali sada se spremite da to radite temeljnije, i sa svešću o onome što
radite. Polazeći od toga, ja ću Vam objasniti šta treba da učinite: treba sami da date te zavete
koje su za Vas dali drugi. Tada su se drugi za Vas odrekli satane i svih dela njegovih i svakog
služenja njemu (svetskog života), a sada Vi sami treba da se odreknete svega toga. Tada su
drugi za Vas izjavili da se sjedinjujete sa Hristom i da ćete Njemu služiti i Njemu se klanjati ‐
sada to recite i sami, iz sve duše i iz sveg srca.
Uđite u to sa verom i odgovarajućom odlučnošću. Neka Vam Gospod bude
pomoćnik, i Majka Božija i Vaš anđeo čuvar!
Neka Vas oseni blagodat Svesvetog Duga u Svetim Tajnama ispovesti i svetog pričešća,
kojima treba da pristupite sa takvom dobrom namerom i odlukom.

39. Ispravljanje života ne sastoji se u promeni spoljašnjeg ponašanja, nego u
duhovnoj promeni, sa spremnošću na borbu sa preprekama. Različiti su načini na koje
se đavo trudi da zavede one koji su stali na put istinskog života.

Vašim poslednjim pismom priredili ste mi pravi praznik. Kako se prosvetljuje Vaša
glava i kako odluke Vašeg srca dobijaju istinski i spasonosan smer! Dakle, odlučili ste da sve u
svemu postupite kako treba. Neka Gospod to blagoslovi! Sve Vaše ideje o tome kako ćete
ubuduće živeti su dobre. Ali da ne biste u žaru upropastili stvar, makar to bilo i odstupanje
nadesno (odstupanje može biti na desnu i na levu stranu: prvo je revnost ne po razumu, a
drugo ‐ lenjost), žurim da Vam dam još neki savet.
Ispravljajući sebe, više pažnje treba da obraćate na unutrašnje nego na spoljašnje.
Spoljašnje čak možete da ostavite kakvo jeste, izuzev onoga što štetno deluje na srce, što
razbija misli, podstiče na nepotrebna dela i slično. Prestrojavanje svakako treba da se
dotakne i spoljašnjeg načina života, ali ne toliko u njegovoj formi, koliko u duhu kojim se
živi. Ako se tako postupi, spoljašnje će ostati gotovo isto, sa malim izuzecima, ali duh će
biti sasvim drugačiji. Korist od ne odveć brze promene spoljašnjeg načina života je ta, što
promena nikome neće bosti oči.
Drugo što treba da se ima u vidu Vi već znate ‐ da ne mislite da će se ono što je
zamišljeno ostvariti lako. Koliko je samo prepreka i spolja i iznutra! Vi dobro činite što se
spremate za borbu, a ne za put posut cvećem. Tako i treba! Spremajte se za borbu i molite
Gospoda da Vam daruje snagu da podnesete sve zlo i uznemirujuće što sretnete. U sebe se ne
uzdajte. Svu nadu položite na Gospoda i uvek ćete imati Njegovu pomoć.
No, spremajući se za borbu nemojte da mislite da ćete uvek slaviti pobedu. Često ćete
morati i da trpite i da patite. Često ćete uviđati da Vam se i pored sve želje da budete
ispravni potkradaju promašaji. Ali unapred znajte da stvari stoje tako. Ako se dogodi da
pogrešite ‐ ne užasavajte se. Unapred to predvidite i ne očekujte da će život teći drugačije ‐
bez prepreka, nemira i nevolja.
62
I samo jednim se opskrbite ‐ čvrstom hrabrošću ‐ pa ostajte u započetom delu ne
gledajući ni na šta drugo. Sada to treba da bude utvrđeno za čitav život i zapečaćeno
zavetom i tvrdom odlučnošću.
A kako će život da se odvija, kakvih će sve uspeha i neuspeha biti, kako će drugi to
da dočekaju ‐ sva slična pitanja prepustite volji Božijoj.
Iz opita zabeleženih u žitijima svetih vidi se da Gospod na različite načine vodi ka
savršenstvu one koji se priljubljuju uz Njega i sa toplom ljubavlju Mu posvećuju svoj život.
On i đavolu dopušta da zlonamerno deluje, ali pri tome ne uklanja Svoju desnicu koja nam
pomaže. Putevi su Njegovi divni i, što je glavno, tajni. Čak i sam onaj ko biva vođen tim
putevima, u pravom svetlu ih vidi tek kasnije, kada se osvrne za sobom.
Đavo neće spavati. Sveti Božiji ugodnici primetili su kako on na početnike deluje
dvojako: jednima uopšte ne smeta i nikako im se ne suprotstavlja. Ne nailazeći na prepreke
ni spolja ni iznutra i videći da sve teče glatko, oni počinju ovako nekako da maštaju: sve smo
neprijatelje odmah rasterali, ne smeju ni da se pokažu. Čim se takve misli pojave, đavo
istoga časa prilazi i počinje da razvija sujetna maštanja iz kojih se rađa samouverenost i
zaboravljanje na pomoć Božiju, netraženje te pomoći i, zbog toga, ostajanje bez nje. Kada
dotle dođe, đavo počinje da sprovodi svoju tiraniju: podstiče zlo iznutra i snažno napada
spolja, pa samouvereni nesrećnik pada. Takvi slučajevi nisu retki. Izvolite, imajte to u vidu
sada kada odlučujete o tome kako da uredite svoj život, da ne biste posle, kada zaista
počnete tako da živite i kada sve pođe glatko, počeli da umišljate nešto o sebi, nego da biste
odmah u tome prepoznali najopasniju đavolju zamku i da biste udvostručili opreznost i
pažnju u odnosu na svoje delo. Istinsko savršenstvo se tek malo‐pomalo uočava i dolazi posle
mnogih napora, a ne na početku i od prvog dana.
Druge pak đavo napada iz sve snage već od prvog dana, tako da je početnik
izgubljen: gde god da se okrene, sve je protiv njega ‐ i u mislima i u osećanjima, a i spolja je
uočljivo samo ono što se kosi sa dobrim namerama, i ništa korisno se ne vidi. Đavo to čini
zato da bi uplašio početnika, da bi ga zaustavio u njegovoj dobroj nameri i vratio ga natrag
‐ u nemaran i nepažljiv život. Ali čim primeti da se početnik ne predaje, nego ostaje na
svome, đavo se odmah povlači. Jer hrabro suprotstavljanje đavolu donosi vence onima koji
se trude, a đavo to ne želi. Dakle, nemojte odmah da klonete prilikom njegovog napada,
znajući da je to uobičajena zamka i da će odustati čim primeti Vašu istrajnost.
Veoma dobro postupate što pred sobom ne vidite put posut cvećem. To je ispravan
pogled na stvari. I spremite se na istrajnost. Spasavajte se. Treba da Vam kažem još nešto,
ali to neka ostane za drugi put.

40. Upozorenje na mogućnost hlađenja u budućnosti. Razni uzroci hlađenja u
odnosu na duhovni život. Kako se ponašati kada se pojave znaci hlađenja.

Vi se plašite da delo nećete dovesti do kraja, čak i kada biste počeli usrdno. Da, toga
zaista treba da se plašite, jer mi često sami pred sobom i protiv sebe bivamo izdajnici. U sebe
se ne možete pouzdati. Sva Vam je nada u Gospodu. Ne ostavljajte taj strah, nego ga
podržavajte, čas pazeći da ne uvredite ljubljenog Gospoda, čas plašeći se da ne oslabite, pa da
opet dođete u takvu situaciju, a danas‐sutra doći će smrt. Posle će taj strah proći i zameniće ga
prava nada na spasenje, ali za sada ga ne ostavljajte: on će raspaliti revnost i izbaciti veoma
pogubne pozive na popustljivost. Usled toga će se u Vašem srcu stalno čuti vapaj: Gospode,
spasi me nedostojnu\ To ja stalno nazivam skrušenim padanjem na kolena pred Gospodom u
srcu. Neprijatelji su silni i ne znaš kakve će se sve bure podići i spolja i unutra kako bi te
63
oborili sa pravog puta. Ako padneš ‐ propao si. Zato dozivaj: O, Gospode, spasi me! To i jeste
srce skrušeno i smireno, za koje prorok David kaže da ga Gospod neće uništiti, da ga neće
prezreti, nego će paziti na njega. Zapamtite to. Pošto ste tu opasnost već videli, biće Vam
lakše da je uvek predosetite i da počnete da dozivate u pomoć. Osećanje skrušenog padanja
na kolena pred Gospodom ‐ usled svesti o opasnostima koje prete sa svih strana i koje mogu
da prekinu tok duhovnog života i da ga uguše ‐ treba da bude stalno prisutno u Vama.
Znajte da se onaj ko ima takvo osećanje kreće ispravnim putem. Ovo osećanje to najbolje i
pokazuje!
Vi pišete: “Neka bi dao Bog da sadašnja spremnost za započeto delo ne oslabi ni
kasnijeʺ. Ne kasnije, nego nikada ne treba da oslabi. Ta spremnost, ili usrdnost da se služi
Gospodu, ili revnost za bogougađanje, ili odlučnost čoveka da se posveti tačnom
izvršavanju Njegovih zapovesti (što je sve jedno: različiti su nazivi, ali je delo isto), i čini
zapravo duhovni život. Kada postoji ta spremnost, postoji i duhovni život. Kada te
spremnosti nestane, nema ni duhovnog života. Kada nestane duhovnog života, to je kao da
se prekinulo Duhovno disanje i kao da je duhovno srce prestalo da kuca: duh ili umire ili
obamire. Zato prva briga onoga ko stupa na put Božiji treba da bude upravo to, da na svaki
način podrži i podgreje u sebi tu spremnost, revnost i usrdnost. Samo to jedno dovoljno je
da održi i sva naredna pravila, to jest, samo čuvaj tu revnost i spremnost, pa će te ona sama
poučiti, i stalno će te poučavati, kako šta da učiniš i kako kada da postupiš. Zapamtite to!
Ovo, zajedno sa skrušenim padanjem na kolena pred Gospodom, predstavlja koren
duhovnog života, njegovu zaštitu i ogradu. Vi ste dobro odredili neprijatelja tog osnovnog
raspoloženja, pa samim tim i glavnog neprijatelja: hlađenje. O gorke i pregorke stvari!
Nemojte da mislite kako svako smanjenje žara revnosti predstavlja odmah to pogubno
hlađenje. Do njega dolazi i usled prekomernog naprezanja duševnih sila, usled opadanja
telesne snage ili narušenog zdravlja. I jedno i drugo je ‐ ništa. Proći će. Loše je ono hlađenje
do koga dolazi usled svojevoljnog uklanjanja od volje Božije, svesno i uprkos savesti koja
urazumljuje i zaustavlja, uz privezanost za bilo šta što nije Božansko. To ubija duh i preseca
duhovni život. E, upravo toga treba ponajviše da se Bojite ‐ kao ognja, kao smrti. Ovo se
događa usled popuštanja pažnje u odnosu na sebe i gubljenja straga Božijeg. Čuvajte se toga,
kako biste izbegli strašno zlo. Što se tiče nevoljnih i slučajnih hlađenja usled iscrpljenosti ili
bolesti, za njih postoji jedan zakon: pretrpeti, ni u čemu ne narušavajući uspostavljeni
blagočestivi poredak, makar radili bez ikakvog zadovoljstva. Ko to bude trpeljivo podnosio,
od njega će hlađenje brzo da odstupi i vratiće mu se uobičajena revnost, topla, od srca.
Izvolite i to primite na znanje, pa od sada odlučite da, kao prvo, nikako ne dopustite da se
vaša revnost ohladi, a kao drugo, ako se slučajno i ohladi, trudite se da održite svoj
uobičajeni način života u uverenju da će već i takvo suvo izvršavanje dela brzo povratiti
živost i toplotu usrdnosti.
Sve što sam Vam napisao u poslednja dva pisma dogodiće Vam se kasnije, kada zaista
počnete da vodite nov život. Ali pošto prilikom izmene načina života, makar to za sada bilo
samo u mislima, treba odmah da uzmete u obzir sve slučajnosti do kojih može da dođe,
smatrao sam da nije na odmet da Vam već sada sve to detaljnije opišem, tim pre što su mi
Vaše reči pružile povod za tako nešto.
Obradovalo me je upravo to što ste se Vi, možda i sami ne primećujući, dotakli
najsuštinskijih strana duhovnog života. Znači da Vaš um radi pravilno: Gospod, Koji vidi
Vašu spremnost da Mu iskreno služite, pomaže Vam ‐ Vi ni sami ne znate kako Vam
padaju na um takve zamisli. To Vam po zapovesti Božijoj govori anđeo čuvar. Neka
Gospod blagoslovi Vaš početak! Od sveg srca Vam želim uspeh.
64
Kada počnete da radite nad sobom, uvidećete da je svako spoljašnje rukovođenje ili
svaki savet samo pomoćno sredstvo. A šta je zapravo potrebno duši ili kako ispravnije da
se postupi u ovom ili onom slučaju, to svaka duša treba da reši sama, uz pomoć blagodati
Božije koja nevidljivo rukovodi njome. Onaj ko iskreno želi da ugađa Gospodu i ko Mu se u
potpunosti predao, uvek postupa kako treba, ali se pri tome drži smireno.
Pismo zaključujem željom da Vam Gospod pomogne da post provedete na najuspešniji
način.

41. Poslednji saveti pred ispovest i pričešće.

Evo već je došlo vreme za ispovest, a posle nje za najslađi trenutak ‐ pričešćivanje
Svetim Tajnama Hristovim! Neka Gospod blagoslovi da i jedno i drugo obavite kako treba.
Sav post i sve što ste zamislili, upravo tu se zapečaćuje pečatom Božijim.
Ali zašto Vas je, kako kažete, strah od odlaska na ispovest? Taj strah se zaista javlja
kod mnogih, ali zašto bi ga bilo kod Vas? Izvolite, pojasnite sebi stvar. Onaj ko ispoveda
samo je svedok, a grehe prima Sam Gospod. On zapoveda duhovniku da onome ko se
ispoveda da razrešenje grehova. A Gospod je sav ‐ milost. On samo čeka da neko ispovedi
svoje grehe, i čim ih saopšti ‐ istoga časa dobija oproštaj. Zar se takvog Gospoda treba bojati?
Delimično taj strah potiče i odatle što nije objašnjeno šta zapravo treba da se kaže. No,
kada učinite sve onako kako se od Vas traži, sve će Vam biti jasno i nećete imati čega da se
plašite.
Taj strah dolazi i odatle što se retko ispovedamo. Kada bismo se češće ispovedali, ne
bismo se tako plašili. Možda će dati Bog pa ćete od sada češće pristupati trpezi Gospodnjoj,
a shodno tome i ispovedati se.
Evo šta svakako treba da uradite! Zapišite sve što nađete za potrebno da otkrijete
kada dođete kod duhovnika, i onda pomoću tih beležaka sve ispričajte. Prava ispovest
treba da bude svoja, to jest sam onaj ko se ispoveda treba da kaže u čemu je grešan, a ne da
čeka da ga duhovnik pita. Jer ispovednik nužno pita mnogo toga suvišnog, što nema veze
sa onim ko se ispoveda, a događa se da ne pita ono što je potrebno. I tako to ostane
neispoveđeno. Da sami bez beležaka kažete ono što Vam leži na savesti to je moguće ako
mislite da ćete se svega setiti, ali u svakom slučaju sve sami kažite. Neka Vam Gospod
blagoslovi da se ispovedate skrušenog duga i sa čvrstom odlučnošću da posle budete u
svemu ispravni, i bez ikakvog straga. On je sasvim suvišan i smeta toj stvari.
Nekoliko puta su me odvajali od pisanja pisma, pa su presekli nit misli koje sam
imao nameru da Vam izložim.
Dakle, ako se pojavi strah pre ispovesti ‐ odagnajte ga. Strah pred Bogom je
dragocena stvar, ali ta detinja plašljivost koja postoji kod Vas delo je đavolje. Nikakvog
povoda za takav strah zapravo nema, nego ga đavo izaziva. Spokojno i skrušenog srca idite
ka Gospodu. Idite onako kako je bludni sin u priči išao ocu. Otac nije grdio i vređao sina koji
se vratio, nego ga je dočekao raširenih ruku i celivao. Isto to i Vas čeka. Gospod je već raširio
ruke prema Vama. Na Vama ostaje samo da mu priđete. Učinite to sa pobožnom ljubavlju.
Glavno u pokajanju je bol srca zbog svoje neispravnosti pred Gospodom i tvrda
namera da se ubuduće živi u svemu ispravno. Vi ste već saopštili svoju odluku da želite da
ugađate Gospodu, a Gospod Koji sve vidi svakako ju je već primio. No, postoji li kod Vas
bol srca zbog loših dela? Potrudite se da ga probudite. Koliko god da malo grehova imate, i
koliko god da Vam se čine laki, ipak, to su gresi, i Bog na njih ne gleda blagonaklono. Kako se
ponekad pred ljudima zastidimo zbog neke neoprezne reči ili pokreta! A ovde je Gospod, i
65
ne nešto nevažno, nego gresi. Zato budite mudri pa se skrušite pred Gospodom. Posle će iz te
skrušenosti da poteče snaga koja Vam neće dati da skrenete u neispravan život.
Vi ste hteli sve iznova podrobno da preispitate i preuredite. Možda niste uspeli da
učinite sve, ili niste učinili onoliko koliko ste hteli: ne uzbuđujte se zbog toga. Gospodu je
draga Vaša glavna namera i odluka da u svemu budete ispravni pred Njim. Radi nje ćete
dobiti i oproštaj grehova i očišćujuću blagodat. Idite ka Gospodu sa tvrdom namerom da
budete ispravni, umesto svih neispravnosti kojih ste svesni, i onih kojih još niste svesni.
Kako sada, tako i u budućnosti čvrsto se držite namere da činite sve ono što Vaša savest
smatra da treba da činite; ostalo neka Vas ne uznemiruje.
Što se ispovesti tiče, bolje je da se ispovedate veče pred pričešće, kako biste noć i jutro
mogli u potpunosti da posvetite razmišljanjima o primanju Gospoda. U to vreme čitajte
propovedi pred sveto pričešće iz knjižice koju sam Vam dao. Sedite i razmišljajte o Gospodu
moleći Mu se u srcu ovako: “Gospode, kako hoćeš tako uradi sa mnom i u meni, samo me ne
liši opštenja sa Tobomʺ. Stalno se molite tom kratkom molitvom dodajući joj i poklone. A
ako ispovest odložite do jutra, uveče će Vam se misli već umnožiti i uznemirićete se.
Svetim Tajnama pristupajte u prostoti srca, sa potpunom verom da primate Gospoda
u sebe i sa ponašanjem koje tome odgovara. Šta će posle toga biti u duši, to ostavite Samom
Gospodu. Mnogi unapred žele da od svetog Pričešća dobiju to i to, a onda, kada toga ne
bude, uznemiruju se i čak se kolebaju po pitanju vere i sile Svete Tajne. No, krivica nije do
Svete Tajne, nego do njihovih nepotrebnih razmišljanja. Ništa sebi ne obećavajte, nego sve
prepustite Gospodu, moleći od Njega jednu milost: da Vam da snage za svako dobro delo
kojim se ugađa Njemu. Plod pričešća se u srcu najčešće ogleda kao slatki mir; ponekad
pričešće donosi prosvećenje u mislima i žarku predanost Gospodu; ponekad se pak gotovo
ništa ne vidi, ali se kasnije na delima pokazuje velika snaga i istrajnost kada je u pitanju
obećani ispravni život. Primetiću ovde još i to, da plodove svetog pričešća ne vidimo zato
što se retko pričešćujemo. Pričešćujte se što je moguće češće pa ćete videti koliko utehe
donose plodovi ove Svete Tajne.
Sve vreme se molim i moliću se da Vam Gospod pomogne da pristupite tim Tajnama
radi potpune obnove vašeg duga. I Gospod će Vam biti pomoćnik u svemu dobrom što
poželi Vaša duša!

42. Pozdrav i dobre želje onome ko se pokajao i pričestio Svetim Tajnama. Od
onoga ko je stupio na put istinskog života zahteva se neprestano sećanje na Boga.

Sada ste se svakako već ispovedili i pričestili. Čestitam! Neka Vam Gospod daruje da to
bude na jačanje duga, na priljubljivanje srca uz Gospoda, na olakšavanje životnih puteva i
utehu, na duhovnu snagu za bogougodna dela.
Ali pre svega Vam želim da osetite radost spasenja u Gospodu. Jer Gospod je u Vama,
a gde je Gospod, tamo je i spasenje. Jednog neznabožačkog cara na moru je zatekla bura.
Mornari u strahu nisu znali šta da čine, a car je, po oholosti koja mu je bila svojstvena,
rekao: čega se bojite, pa vi vozite takvog caraʺ. To su bile prazne reči. A kada se jednom
prilikom podigla velika bura koja je dovela u opasnost brod na kome je Gospod sa učenicima
plovio preko Genisaretskog jezera i kada su oni ne znajući šta da čine zavapili: “Gospode,
spasi nas, izgibosmo!ʺ On je najpre zapretio vetru i talasima, a kada su se talasi smirili i
kada je zavladala tišina rekao je: Gde je vera vaša*. (Lk. 8,23‐25).
Dakle, tek u odnosu na Gospoda može se zaista reći: čega se Bojite? Gospod je sa vama.
To Vam i kažem: ne bojte se ni unutrašnjih ni spoljnjih talasa, jer je Gospod sa Vama. Ne gubite
66
živu veru u to, pa će Vaše srce ispovedati: Da pođem i dolinom sena smrtnoga, neću se Bogati
zla;jer si ti sa mnom (Ps. 22,4). I svi koji se pričešćuju treba da pevaju: Gospod nad vojskama s nama
je, branič je naš Bog Jakovljev (Ps.45,8).
Sada kada ste obnovljeni i osnaženi blagodaću Božijom, kada ste nadahnuti
prisustvom Gospoda, izađite na delo Božije koje ste tako usrdno prihvatili, kako biste ga
savršavali dok ne dođe veče Vašeg života. Da bih Vam pomogao podsetiću Vas na jednu tajnu
života u Gospodu ‐ neprestano sećanje na Boga. U tom sećanju treba da se na svaki način
krepite sve dotle dok ono postane neodvojivo od Vaše pažnje. Bog je svuda i uvek sa nama,
uz nas i u nama. Ali mi nismo uvek sa Njim, jer ga se ne sećamo i dopuštamo sebi mnogo
toga što ne bismo dopustili kada bismo Ga se sećali. Potrudite se oko tog sećanja. Tu se ne
zahteva ništa naročito, samo namera da se prihvati i da se zapamti da je Gospod u Vama,
da Vam je blizu, da gleda na Vas tako pronicljivo, kao da Vas gleda pravo u oči. Šta god da
činite uvek imajte na umu da je Gospod blizu i da Vas gleda. Potrudite se da se naviknete na
to i naviknućete se, a čim se malo naviknete videćete kako se spasonosno delo zbog toga
odvija u duši. Samo ne zaboravite da sećanje na Boga ne treba da bude isto kao i sećanje na
bilo koju drugu stvar, jer ono treba da bude sjedinjeno sa strahom Božijim i pobožnošću.
Ljudi i bivaju pobožni od toga.
Revnosni hrišćani imaju poseban metod da bi se što lakše navikli na sećanje na Boga,
a to je ‐ neprestano ponavljanje kratke molitve. Uglavnom je to: “Gospode pomiluj! Gospode
Isuse Hriste, pomiluj me grešnu!ʺ Ukoliko je još niste čuli, onda čujte, i, ako to još niste činili,
onda od sada počnite da tvorite. Bilo da hodate, ili sedite, ili radite, ili jedete, ili idete na
spavanje ‐ stalno ponavljajte: “Gospode pomiluj! Gospode Isuse Hriste, pomiluj me grešnu!ʺ
Usled čestog ponavljanja ove će se reči tako vezati za Vaš jezik da će se ponavljati same od
sebe. A to veoma urazumljuje misli koje blude ili lutaju. Ali opet ne zaboravite da sa tim
rečima sjedinite i pobožnost.
Ono što bi sada još trebalo da Vam kažem, već sam Vam napisao čim ste izjavili
odlučnost da se prihvatite dela kako dolikuje. Izvolite to sada ponovo pogledajte. A o onome
na šta bi još trebalo da Vas podsetim biće reči kasnije.
Budite mirni i radujte se što stupate na put iskrenog služenja Gospodu, na istinski put
koji treba da Vas dovede dotle da nasledite Carstvo Nebesko. Neka Vam pomogne Gospod i
Prečista Vladičica!

43. Onaj ko je posle pokajanja i pričešća stupio na put istinskog života treba da
uspostavi mir u sebi. Pravila za odagnavanje unutrašnje nesređenosti: neprestano
sećanje na Boga, odlučnost da se u svemu, i velikom i malom, postupa prema savesti i
strpljivo očekivanje uspeha.

Hoću da Vam dam još nekoliko uputstava o tome šta Vam treba sada kada ste pošli
novim putem.
Da je naš duh ‐ pali duh, to jasno oseća svako ko sebi postavi kao pravilo da strogo
pazi na ono što se u nama događa makar i samo tokom jednog dana. Ja sam Vam o tome još
davno govorio. Prisetite se: da je nered upravo u nama, da je posledica bezakonja i da zato
treba da bude presečen. Pa Vi ste svojevremeno i sami pisali kako ne možete da izađete na
kraj sa nezadrživim unutrašnjim pokretima. U nekoliko reči ponoviću opis toga stanja.
Misli našeg uma okrenute su ka zemaljskom i nikako ne možeš da ih podigneš ka
nebu. Njihov predmet je ‐ sujetno, čulno, grešno. Da li ste videli kako se magla spušta u
dolinu? E, to je prava slika naših misli. Sve one samo puze i vuku se po zemlji. Ali osim
67
toga, one su u neprestanom kovitlacu i ne zaustavljaju se na jednome, nego tumaraju kao
oblak komaraca u leto. No, ne ostaju bez uticaja.
Jer srce leži pod njima i one neprestano udaraju na njega proizvodeći sebi svojstveni
učinak. Kakva je misao, takvo je i kretanje srce. Zato se u srcu jedno za drugim smenjuju čas
radost, čas dosada, čas zavist, čas strah, čas nada, čas samouverenost, čas očajanje. Nema
zaustavljanja i nema nikakvog reda, baš kao i u mislima. Srce neprestano Drhti od osećanja
kao list.
Ali stvar se na tome ne završava. Misao sa osećanjem uvek rađa želju, više ili manje
jaku. Usled komešanja misli i osećanja nered nastaje i među željama: da se uzme jedno, a
drugo da se odbaci; nekome se poželi dobro, a nekom zlo; čas da se pobegne od svih, čas da
se stane među ljude i deluje; u nečemu da se posluša, a u nečemu da se ostane pri svome; i
tako dalje, i tako dalje. Čas se zamisli jedno, čas drugo, i ideje se neprestano roje u duši, a
njihovo ispunjenje nije bitno.
(Pogledajte sebe kada, na primer, sedite i radite: videćete, kao na sceni, da se sve to
odigrava i u Vama.)
Eto kakav nered i pometnja vladaju u nama. Odatle potiče i nered u životu, i nekakav
mrak oko nas. Nemojte da očekujete uredan život dok ne uništite taj unutrašnji nered. On i
sam po sebi pričinjava mnogo zla, ali kod njega je naročito loše to što ga prate demoni, koji
tamo unutra još više mute, usmeravajući sve na zlo i na našu propast.
Kada ste tokom posta posmatrali sebe i donosili odluku da jedno odstranite a drugo
dodate, onda svakako niste mogli a da ne obratite pažnju na svoj unutrašnji nemir i da mu
se ne suprotstavite odgovarajućim revnovanjem. Izvolite dakle pre svega navalite na tog
unutrašnjeg neprijatelja.
Vi ste čvrsto odlučili da služite Gospodu i da od sada pripadate samo Njemu. Sveta
Tajna pokajanja Vam je donela oproštaj u svemu, i pokazala Vas je čistom pred licem Boga.
Sveto pričešće Vas je uvelo u najtešnje opštenje, tj. obnovilo je Vašu zajednicu sa Gospodom
Isusom Hristom i ispunilo Vas je svakom blagodatnom silom. Vi ste sada spremni za delo.
Kada bi za ispravljanje našeg duhovnog života bilo dovoljno samo da poželimo pa da
se sve ostvari u najlepšem obliku, ili da damo reč pa da se odmah potom pojavi i delo, ne
bismo imali više o čemu da pričamo. Sve bi kod Vas pošlo da se bolje i poželeti ne može. Ali
takav je zakon slobodnog ‐ u suštini povređenog ‐ života, da čak i kada postoji čvrsta
odlučnost, i kada je spremna blagodatna pomoć, ipak se treba naprezati i boriti, i to
prvenstveno sa samim sobom.
Naš duhovni život nikada odjednom ne dolazi u potrebni red, nego je uvek nakon
prihvatanja dobre namere i blagodatne pomoći potreban veliki napor nad sobom, usmeren
na to da se uništi nered koji vlada u nama i da se umesto njega uvede red i poredak, za kojim
sledi unutrašnji mir i stalno radosno stanje srca.
Eto dakle šta Vam sada predstoji! Ipak, nemojte misliti da Vam je za to potrebna
gomila stvari, ili da treba da prihvatite ne znam ni ja koliko pravila. Ne, uopšte. Dva‐tri
mala pravila, dva‐tri mala upozorenja i ‐ to je sve.
U Vama vlada nered ‐ to Vam je poznato iz iskustva. Treba da ga uništite ‐ to hoćete,
odlučili ste. Odmah se prihvatite otklanjanja razloga toga nereda. Razlog za nered je taj, što
je naš duh izgubio sebi srodnu tačku oslonca. Njegov je oslonac u Bogu. Duh se na tu tačku
oslonca vraća sećanjem na Boga. Dakle, prvo: treba se navikavati na neprestano sećanje na
Boga, sa strahom i pobožnošću. Prošli put sam Vam pisao o tome i Vi ste to prihvatili.
Znate koji metod treba primeniti da biste to postigli i već ste počeli. Neka Gospod blagoslovi!
I izvolite nastavite da se trudite bez popuštanja. Šta god da radite budite sa Gospodom,
68
stalno Mu se obraćajte umom svojim, trudite se da se pred Njim držite onako kako biste se
držali pred carem. Brzo ćete se naviknuti, samo nemojte da to odbacite, niti da lrekidate.
Ako budete savesno ispunjavali ovo malo pravilo, duhovni nered će biti istisnut iz Vas, a
čak i ukoliko se bude probijao unutra, čas u vidu ispraznih i nepotrebnih pomisli, čas u
vidu neumesnih osećanja i želja, Vi ćete to istoga časa primetiti pa ćete izbaciti ove
neželjene goste, hitajući da svaki put obnovite jednomislije u Jedinom Gospodu.
Hoću da Vas nagovorim! Prihvatite se posla i nastavljajte bez prekida, pa ćete brzo
dobiti ono što tražite. Usredsredite pobožnu pažnju u Jedinom Bogu, a sa njom će doći i
unutrašnji mir. Kažem: brzo, ali ipak ne za dan ili dva. Možda će biti potrebni meseci. O,
kad ne bi bile potrebne i godine! Molite Gospoda, i On Sam će Vam pomoći.
Kao podršku ovome dodajte još i sledeće: da ne činite ništa što savest zabranjuje, i da ne
propuštate ništa što Vam ona nalaže da radite, bilo to veliko ili malo. Savest je uvek naš
moralni pokretač. Razlog za to što se naše misli, osećanja i želje u nama prepuštaju
nedopustivoj neposlušnosti između ostalog je i taj, što je savest izgubila snagu. Vratite joj
snagu izjavljujući joj potpunu pokornost. Vi ste je sada prosvetili, jer ste razjasnili šta sve
treba, a šta ne treba da činite. Izvolite toga nepokolebljivo da se držite ‐ tako odlučno, da biste
pre umrli nego da dopustite da učinite nešto protivno savesti. Što odlučnije budete tako
postupali, to će silnija bivati Vaša savest, to će Vam ona potpunije i silnije pokazivati šta
treba da činite, uklanjajući Vas od onoga što ne treba, i u delima, i u rečima, i u pomislima ‐ i
Vi ćete se duhovno brzo dovoditi u red. Savest sa sećanjem na Boga ‐ to je ključ istinskog
duhovnog života. Setite se šta smo govorili o duhu u početku naše besede (Pisma 9,11‐13).
Od ta dva pravila ništa se više ne traži. Dopunite ih samo trpljenjem. Uspeh se neće
pojaviti odmah, treba čekati, ali svakako neumorno se trudeći. Treba se truditi i, što je
glavno, ni u čemu ne popuštati ugađanju sebi ili ugađanju svetu. Taj poredak koji ste
počeli da uspostavljate neprestano će nailaziti na protivljenje. Treba odolevati tim napadima,
naprezati svoju snagu i trpeti. Obucite se u to svemoćno oružije i nikada nećete klonuti
duhom kada naiđete na neuspehe. Vremenom će sve doći. Neka Vas u trpljenju hrabri ova
nada. Da stvari bivaju upravo tako, to pokazuje iskustvo ljudi koji su tražili i zadobijali
spasenje.
To je dakle sve! Pobožno se sećati Boga, držati se savesti i naoružati se trpljenjem sa
nadom. To je malo, ali je seme svega drugoga. Neka Vas Gospod blagoslovi da dođete u
takvo duhovno raspoloženje i da ostanete u njemu.

44. Upozorenja onome ko je stupio na istinski put. O nemiru koji ulazi u život sa
prolećem. Zbog čega se mnogi koji poste ne popravljaju u potpunosti.

Prošli put sam Vam ukazao na dva‐tri mala pravila. Sada ću Vam dati dva‐tri mala
upozorenja.
Prvo: nikada nemojte da mislite da ste u nečemu uspeli. Mi smo toliko slabi, da čim se i
najmanje dobro pojavi u nama, odmah povičemo: evo ga, uspeo sam! Odagnajte takve misli.
Jer dobro se nikada ne daje odjednom, to podmeće đavo. Ako prihvatiš njegovu podvalu
energija odmah oslabi i ‐ nered je opet tu blizu. Da ne biste podlegli ovim lošim pomislima,
svakoga dana kada ustanete treba tako da se pripremite, kao da upravo sada prvi put
počinjete da se trudite na tom putu.
Drugo: ne povlađujte sebi ni na koji način. Proći će dan‐dva u samoposmatranju i
samoprinuđivanju, pa će neprijatelj početi da ti došaptava: dobro je, dosta si se potrudila,
ajde da se sada malo opustiš. To je tako umiljat nagovor, da isprva nećeš ni pomisliti da
69
treba da mu se suprotstaviš; međutim, on je tako zao, da čim mu malo popustiš, unutra se
već sve poremeti. Popuštanje sebi ‐ to je isto što i mala pukotina u brani. Čim se ta mala
pukotina pojavi, brana neće dugo izdržati, voda će je sigurno razneti. Isto to u nama radi
popuštanje: sve raznese, tako da iznova treba započeti sa obnavljanjem sebe. Bojte se zato
tog popuštanja i povlađivanja kao najpokvarenijeg neprijatelja, ma kako slatkorečiv bio.
Postoje dve prilike kada toga naročito treba da se čuvate. To je vreme Pashe i proleće.
Jer u vreme posta mi se svakako više ili manje uozbiljujemo. Zašto posle toga ne izdrže svi?
Zato što popuštaju sebi, neko za Pashu, a neko posle nje ‐ u proleće. Za Pashu misle:
praznično je vreme, mogu malo da se opustim. Kada neko posluša taj nagovor, njegovo
dobro raspoloženje biće uništeno. Jer kada pusti sebi na volju, posle se više neće vratiti na
samosavladavanje, nego će nastaviti po starom ‐ da ugađa telu i pomislima.
Proleće je prijatno vreme, ali koliko samo zla čini u duhovnom pogledu! Viđali ste
kako jaganjci kada ih isteraju na travu skaču, bleje i zabavljaju se. Odakle to? Pa život buja u
njima. Slično bujanje života osećaju i ljudi, ne samo mladi, nego i stariji. Tu nema ničeg
grešnog. To je nevino osećanje, ali način na koji se ljudi njime koriste ne biva sasvim
bezgrešan. Radost života! Kada se ta radost oseti, Gospodu treba zablagodariti što je na zemlji
punoj patnje zbog naših grehova ostavio još mesta i za radosti, da ne bismo pali u očajanje.
Ali šta se događa? Ljudi se ne sete da zablagodare Bogu, nego se posvete tome da radost
produže, rasejavajući se pri tome i vraćajući se na staro. Prijatna je ta radost, ili bujanje
života, ali je sasvim čulna i telesna, pa su i pozivi koji od nje dolaze isto tako čulni i telesni.
Ljudi bi hteli da gledaju ono što prija njihovim očima, da slušaju ono što prija njihovim
ušima, da pomirišu ono što prija njihovom čulu mirisa, da dišu svež vazduh, da osete
ugodan povetarac ‐ uopšte, da umnože prijatne čulne utiske. Ko se odazove tim pozivima,
taj neće prebivati u sebi, nego će svakako izaći napolje; tako se prekida pažnja prema sebi, a
misli, osećanja i želje ponovo počinju da se uzburkavaju i vraćaju se u raniji nered. Misao o
Bogu se povlači i unutrašnji mir nestaje. Pritisnuta savešću duša će reći: sutra se neću tako
ponašati. Ali i sutra će biti isto, isto će biti i preksutra, i na kraju će čovek da digne ruke od
svega. Opet će početi da živi “kako žive i svi drugiʺ. I propašće sav plod napora koji su
tokom Velikog posta bili uloženi kako bi se duša dovela u red. E, to je iz jednog razloga ‐ zato
što nisu bili oprezni i što nisu umeli da odbiju da ugađaju svojim čulima, niti su se potrudili
da svoju dušu drže u potrebnom strahu, nego su, povodeći se za spoljašnjim, sasvim
zaboravili da paze na unutrašnje.
Neka Vas Gospod sačuva od toga! Vama je već padala na pamet bojažljiva misao: šta
ako ne odolim? Ako ne odolite, Bog zna hoćete li se vratiti takvim odlučnim namerama. Ali
znajte da ako se okrenete natrag, bićete mnogo lošiji nego što ste bili kada ste započinjali taj
novi život. Spasitelj takve povratničke padove poredi sa vraćanjem starog demona u dom
koji je morao da napusti, ali sada ne samog, nego sa sedam drugih. Takvom će čoveku,
zaključio je On Svoje kazivanje, ovo poslednje biti gore nego prvo.
Gospod neka Vas od toga izbavi!
Kada pročitate ove redove nemojte reći: ah, zašto sam i počinjala! Ne, nikako! Ne
smućujte sebe. Vi ste doneli ispravnu odluku: odlučili ste se za takav život u kome ćete biti
sami, baš kako ste u početku poželeli ‐ da se držite na ravni ljudskog dostojanstva. Dakle,
ne unižavajte svoju odluku i ne vređajte Gospoda, da Vas je On tobože ostavio samu. Jer
Gospod je prisutan u Vama Svojom blagodaću. A ako je Gospod u Vama, ko je protiv Vas?
(Rim.8,31). Jer je veći Onaj koji je u vama, negoli koji je u svetu (1. Jn. 4,4). Osim toga, život
u kome čovek pazi na sebe nije takav da ga samo lišava Uteha , a da mu ne daje ništa u
zamenu. Naprotiv, taj život, sa sećanjem na Boga i slušanjem sopstvene savesti, sam po
70
sebi predstavlja nepresušni izvor duhovnih radosti, u poređenju sa kojima zemaljske
radosti izgledaju kao pelin pored meda. Uostalom, nećete morati mnogo čega spoljašnjeg
da se lišavate. Jer sve to treba da se odvija unutra. U svemu se može učestvovati i pri tome
u svemu biti stran. Spolja se radi jedno, dok se unutra događa drugo.
To je sve (mislim na mala pravila i upozorenja iz ova dva pisma). Zar je to mnogo?
Nije. A uz to se i lako ispunjava. No, kakav samo plod donosi! Dakle, napred, i upravljajte
se prema onome što je rečeno. Amin.

45. Glavno zanimanje onoga ko je stupio na istinski put je ‐ molitva. Produžetak o
nerasejanoj molitvi.

Kako je tačan Vaš zaključak: “Dakle, ispada da je sve ‐ u molitvi!ʺ Da, u molitvi.
Molitva je za samoposmatranje ‐ duhovni barometar. Barometar pokazuje koliko je težak
ili lak vazduh, dok molitva pokazuje koliko je naš duh visoko ili nisko u svojoj okrenutosti
ka Bogu. Molite se onako kako ste započeli. Češće tokom dana stanite pred svoje ikone i
svaki put napravite po nekoliko poklona, pojasnih i zemnih. Još je bolje ako padnete na
kolena. I to niko ne vidi osim Gospoda. Molitve ujutro i uveče, sve po redu. Tada se treba
moliti više, onako kako Vam je određeno; a inače ‐ često se klanjati pred Gospodom ali po
malo; ali ne onako kao prilikom susreta sa poznatim: da se klimne glavom i to je dovoljno.
Uostalom, usrdnost će svemu da nauči, nju na svaki način treba da raspalite.
Ali nikad ne zaboravljajte da je suština molitve uznošenje uma i srca ka Bogu, jer
Bog je prisutan svuda. I sveti prorok je učio svoju dušu: Blagoslovi dušo moja Gospoda na
svakom mesto vladavine Njegove! Više od svega drugoga tome može da doprinese, kao
što sam već pisao, sećanje na Boga, a Vi ste još bolje dodali: ljubav prema Bogu. Neka Vas
Gospod blagoslovi za to ‐ za potpunu ljubav prema Njemu. No, i da biste zavoleli
Gospoda, put za to je sećanje na Njega sa udubljivanjem mislima u Njegove Božanske
osobine i dela. Potrebno je da se navikavate na sećanje na Boga, a sredstvo za to je, kao što
sam pisao, kratka molitva koja se u mislima neprestano ponavlja: Gospode pomiluj! Gospode
Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnu! Evo, Vi ste već počeli ‐ samo nastavite: dok
sedite, dok hodate, dok nešto radite ili govorite, u svakom slučaju i u svakom trenutku
stalno držite u mislima da je Gospod blizu i od srca ga dozivajte: Gospode, pomiluj!
Kažete da su Vam misli rasejane. Ne može to odjednom; treba da se potrudite dok se
ne pojavi navika da stalno prebivate u srcu pred Gospodom. Čini mi se da sam Vam već
govorio, da čim primetite da su se misli razbežale vraćajte ih nazad kako im nikada
svojom voljom i svesno ne biste dozvolili da lutaju. To treba da radite ne samo za vreme
molitve, nego uvek. I postavite sebi kao zakon: da uvek umom u srcu budete sa
Gospodom i da ne dozvoljavate mislima da lutaju, i čim odu odmah da ih vratite natrag i
naterate da budu u kući, u kleti srca, i da besede sa najslađim Gospodom. Kada to
postavite kao zakon, prisilite se da ga tačno izvršavate, i pazite da ga ne narušite, ne
navlačite kaznu na sebe i molite Gospoda da Vam pomogne u tom najpotrebnijem delu.
Ako se usrdno budete trudili brzo ćete uspeti. Uslovi za uspeh su sledeći: 1) neprekidnost
takvog delanja, postojanost u njemu. Ne da počnete pa da ostavite, nego ovako: počeli ste i
ići ćete dotle dok ne postignete uspeh. U svakom poslu uspeh zavisi od postojanosti truda;
2) potrebno je naoružati se trpljenjem i samoprinuđivanjem. Doći će lenjost, želja će da
oslabi, pojaviće se čak i sumnja treba li uopšte tako postupati ‐ terajte sve to od sebe, i
onako kako ste odlučili prinudite sebe na to delo; 3) da biste to postigli neka Vas pokreće
nada da će Vam Gospod, videći Vaš trud oko molitve i usrdnost sa kojom hoćete na nju da
71
se naviknete, dati na kraju molitvu, i da će ona, utvrdivši se u srcu, sama odatle
proključati. Taj najblaženiji plod je plod molitvenog truda! Očekivanje tog ploda
nadahnjivalo je sve molitvenike, a njegovo dobijanje bilo je za njih izvor neprestanog
duhovnog blaženstva, radosti i mira njihovog srca U Bogu. O, neka Vam Gospod daruje taj
plod! Ali neće Vam ga dati bez truda, i to truda postojanog, uz samoprinuđivanje, sa
trpljenjem i sa nadom. Budite hrabri!
Šaljem Vam u vezi sa tim knjižicu “Pisma o duhovnom životuʺ, koja je u potpunosti
usmerena ka tome da pomogne utvrđivanju uma u srcu pažnjom prema Gospodu i
molitvenim raspoloženjem. Jer molitvi treba da se pridoda i čitanje knjiga ili članaka u
kojima se govori o molitvi i molitvenim raspoloženjima.
Što se više budete utvrđivali u sećanju na Boga, ili u umnom stojanju pred Bogom u
srcu, to će se misli sve više i više stišavati i manje će da lutaju. Dovođenje duše u red i
uspeh u molitvi idu zajedno.
Prisetite se da je od prvih pisama bilo reči o našem duhu (Pisma 2021). E, pa to i jeste
njegova obnova. Kada to obnovite, započeće delatno preuređenje i čišćenje i duše i tela i
Vaših spoljnih odnosa. Tako ćete postati pravi čovek.

46. Opšta pravila za onoga ko stoji na putu istinskog života.

Vi ste tako odlučno stupili na put služenja Gospodu. Neka Vas Gospod blagoslovi!
Služite Gospodu! Pre svega:
Čuvajte se umišljenosti, ona je ‐ prvi neprijatelj. Naša ispravnost pred Bogom koja
predstavlja tek nameru, već rađa misao o tome da se nešto posebno razlikujemo od drugih,
pa i od sebe u prošlosti, a to je još očiglednije kada nam pođe za rukom i da učinimo nešto
na tom putu. Čim malo ostanemo u toj ispravnosti, ona nam već izgleda kao nešto divno i
mi počinjemo o sebi da maštamo kao o savršenim licima koja savršavaju čudesna dela. A to
nas zapravo đavo pritiska kako bi podstakao umišljenost. Ko podlegne i padne u
umišljenost, od njega istoga časa odstupa blagodat i ostavlja ga samog. Tada ga đavo hvata
kao bespomoćni plen.
Neka Vas ne napuštaju strah i opreznost. Mi hodamo između zamki. Đavo nikada ne
iskušava očiglednim zlom, nego nas obmanjuje prvenstveno prividom dobra. Neiskusan
čovek će poći za mamcem i pašće u ruke đavola kao što u prekrivenu jamu pada zver koja
bezbrižno ide po šumi. Čuvajte se i ne gubite hrabrost, jer Gospod je blizu.
Neka Vas ne napušta strah od smrti, i suda posle smrti, i presude. Od jutra, čim
počnete u srcu da se sećate Gospoda, potrudite se da uz to vežete sećanje na ovo poslednje.
Zatim čitav dan ne prestajte da razmišljate o tome, kao što ne prestajete da razmišljate ni o
Gospodu, a kada pođete na počinak govorite: gle, grob je preda mnom! Predstoji mi smrt!
Videćete kakve ćete čuvare u tome pronaći.
Ne treba sasvim da se udaljite iz društva. Ali od Vas zavisi to, da budete u društvu
koje je manje sklono ispraznim zabavama. A kada budete tamo, nemojte, koliko ste u stanju,
da gubite pažnju prema Gospodu, Koji je blizu i u Vama, na sećanje na smrt koja je spremna
da Vas uzme. Ne dopustite da Vaše srce podlegne utisku koji proizvode ugodnosti za oči,
sluh i druga čula. Život u svetu zato i nije dobar, što dušu puni uspomenama na stvari, lica i
dela, koje posle uznemiravaju dušu. To čoveku ne dozvoljava da se moli kako treba. Jedno
je sredstvo protiv toga: čuvati srce od takvih utisaka koliko je moguće. Neka sve ide i prolazi
mimo Vas i neka ne ulazi u srce.
Ipak, nemojte da bežite od ljudi i ne budite zlovoljni. U Vašoj situaciji to nije dobro, a ni
72
koristi od toga nećete imati. Više vremena provodite sa svojima. Dobro je to kako se vladate,
ne odstupajte od toga da ne biste bili uzdrmani i da ne podlegnete ljudskom praznoslovlju.
Duhovnim zanimanjima ‐ molitvom, čitanjem i razmišljanjem ‐ treba da se bavite
nepopustljivo svakoga dana. Šta ćete kada da radite, to odlučite sami. Ustajte ranije i pre no
što izađete iz svoje sobe prođite sva ta zanimanja koliko stignete. Svoje najnužnije potrebe
izrazite Gospodu dečijim rečima i sa dečijim poverenjem, a molitve iz Molitvenika prekidajte
poklonima i kratkim molitvenim pozivima Bogu. Posle molitve čitajte uz razmišljanje i sve
što pročitate primenite na sebe ili razmotrite kako to da primenite u životu. Pisao sam Vam
već i opet ponavljam: bilo bi veoma plodotvorno kada biste svako jutro kratko zapisivali
misli koje Vam se rode u glavi ili do kojih dođete razmišljajući o onome što ste pročitali u
Jevanđelju i Apostolu. Prihvatite se tog truda i savršavajte ga u prostoti, bez ikakvog
mudrovanja.
Trudeći se iz sve snage svu Vašu brigu o uspehu položite na Gospoda. Uverenost u
pomoć Božiju koren je duhovnog života. Ništa se ne daje odjednom, sve će doći u svoje
vreme. Sve što sa verom zatražite, dobićete. A kada? Kad Gospodu bude ugodno da Vam
da. Trpite, tvrdo ostajući u načinu života koji ste izabrali. Nadahnjujte se nadom da će doći
dan kada će u Vašem srcu zasijati svetlost radosti i kada će mu biti vraćena sloboda od svih
okova, kada će dobiti lakoću pokreta i uznošenja onamo gde vuku dobri planovi duga.
Tada ćete kao ptica puštena iz kaveza na slobodu leteti u duhovnoj oblasti.
Blagoslov Gospodnji neka je na Vama! Neka Vas Majka Božija oseni pokrovom Svojim!
Anđeo čuvar neka Vas štiti od svih neprijateljskih nasrtaja!

47. Molitveno pravilo za onoga ko stoji na putu bogougodnog života. Učenje
psalama napamet. Zamena dugih molitava kratkim. Brojanice.

Pitate za molitveno pravilo. Da, molitveno pravilo treba da imamo zbog naše slabosti,
kako bismo, s jedne strane, izbegli lenjost, a sa druge, da bismo dali meru revnosti. I najveći
molitvenici imali su molitveno pravilo i držali su ga se. Svaki put oni su molitvu započinjali
propisanim moljenjima, da bi potom, ako bi im tokom moljenja došla samopokretna molitva,
ostavljali bi ta moljenja i nastavljali da se mole ovom molitvom. Ako su oni postupali tako,
onda bi tim pre trebalo i mi to da činimo. Mi zapravo uopšte ne znamo kako bismo se
pomolili bez propisanih molitava. Kada njih ne bi bilo, sasvim bismo ostali bez molitve.
Ipak, ne treba uzimati previše molitava. Bolje je da ih bude malo ali da budu obavljene
kako treba, nego mnogo molitava izgovorenih na brzinu, od čega je teško uzdržati se kada
nisu uzete s merom, u žaru molitvene usrdnosti.
Za Vas je sasvim dovoljno da ujutro i uveče iz Molitvenika pročitate jutarnje molitve i
molitve pred odlazak na počinak. Samo se trudite da ih svaki put pročitate pažljivo i sa
odgovarajućim osećanjem. Da biste to uspešno obavili, potrudite se da ih u slobodno vreme
sve pročitate, da razmislite o njima i da ih osetite, kako bi Vam, kada počnete da ih čitate na
molitvenom pravilu, bile poznate svete misli i osećanja sadržana u njima. Molitve ne treba
samo pročitati, nego treba usvojiti njihov sadržaj i proiznositi ih tako kao da idu iz našeg
uma i našeg srca.
Zatim, kada porazmislite o molitvama i kada ih osetite, potrudite se da ih naučite
napamet, da ne biste više kada dođe vreme za molitvu razmišljali o tome gde vam je
molitvenik i da li je svetlo dovoljno jako, i da Vam ono što gledate očima ne bi remetilo
sabranost za vreme molitve, nego da biste se lakše držali u duhovnom obraćanju Bogu.
Videćete i sami kako mnogo to pomaže. Uostalom, mnogo znači i to, što će tada Molitvenik u
73
svako vreme i na svakom mestu da bude sa Vama.
Pripremajući se na taj način, potrudite se da kada stojite na molitvi uzdržite svoj um
od lutanja i svoja osećanja od hladnoće i ravnodušnosti, svojski se trudeći da očuvate i
pažnju i toplotu osećanja. Posle svake pročitane molitve napravite onoliko poklona koliko
mislite da treba, prateći ih ili sopstvenim molitvenim rečima vezanim za potrebu koju
osećate, ili običnom kratkom molitvom. Time se molitva neće mnogo produžiti, ali će
dobiti veću snagu. Naročito po završetku molitve treba dalje da nastavite sami da se
molite, tražeći oproštaj za nevoljno lutanje uma i predajući se u ruke Božije za čitav
nastupajući dan.
I preko dana treba održavati molitvenu pažnju u odnosu na Boga. Za to je, kao što
smo već ne jednom rekli, potrebno sećanje na Boga, a za sećanje na Boga potrebna je ‐ kratka
molitva. Veoma je dobro da se napamet nauči nekoliko Psalama i da se oni čitaju tokom
posla, ponekad umesto kratke molitve, i to uz razmišljanje. Ovo je vrlo stari hrišćanski
običaj, koji su zabeležili i uveli kao pravilo još sveti Pahomije i sveti Antonije.
Pošto ste tako proveli dan, uveče se usrdnije i sabranije pomolite, udvostručite i
poklone i svoja obraćanja Bogu, pa se opet prepustite u ruke Božije i pođite na počinak ili sa
kratkom molitvom na ustima, kako biste i zaspali sa njom, ili pak čitajući neki psalam.
Koje psalme naučiti? Naučite one koji Vam se priviju uz srce dok ih budete čitali. Na
jednoga jače deluju jedni psalmi, a na drugoga drugi. Počnite od: Pomiluj me, Bože (Ps. 50),
zatim: Blagoslovi, dušo moja, Gospoda (Ps. 102), i: Hvali, dušo moja, Gospoda (Ps. 145) ‐ antifone
psalme iz Liturgije; uzmite još početne psalme iz pravila pred sveto pričešće: Gospod me napasa
(Ps. 22), Gospodnja je zemlja i punoća njena (Ps.23), Verovah, zato govorih (Ps. 115); prvi psalam
povečerja: Bože, na pomoć moju pazi (Ps.69). Naučite i psalme časova... i slične. Čitajte Psaltir i
birajte.
Kada sve ovo naučite, uvek ćete biti naoružani molitvom. Čim dođe neka
uznemirujuća pomisao, ili se poklonite Gospodu sa kratkom molitvom, ili čitajte neki
psalam, naročito: Bože, na pomoć moju pazi... i svi oblaci nemira istoga časa će se razići.
To Vam je sve o molitvenom pravilu. Ali još jednom ponavljam: zapamtite da su sve
ovo samo pomoćna sredstva, a da je glavno ‐ stajanje pred Bogom umom u srcu sa
pobožnošću, i skrušeno padanje pred Njega.
Palo mi je na pamet da Vam kažem još nešto! Moguće je čitavo molitveno pravilo
ograničiti samo na poklone sa kratkom molitvom i sa sopstvenim molitvenim rečima.
Počnite da činite poklone govoreći: Gospode, pomiluj\ ‐ ili neku drugu kratku molitvu,
izjavljujući svoju potrebu ili odajući Bogu hvalu i blagodarenje. Da se ne bi potkrala lenjost,
treba odrediti ili broj molitava, ili vreme, koliko molitva treba da traje, ili i jedno i drugo
zajedno.
Ovo je neophodno zato što kod nas postoji nešto neshvatljivo čudno. Kada se bavimo
nečim spoljašnjim, časovi nam prolaze gotovo u trenu. A kada stanemo na molitvu, ne
prođe ni minut, a već nam se čini da smo se molili dugo‐predugo. Ova pomisao ne nanosi
štetu kada se molitva savršava prema ustanovljenom pravilu, ali kada se neko moli samo
čineći poklone sa kratkom molitvom, onda ona predstavlja veliko iskušenje i može da
prekine molitvu koja je tek počela, ostavljajući lažan utisak da je molitva protekla kako
treba. Upravo zato da bi izbegli pomenutu samoobmanu, dobri molitvenici su se i dosetili
brojanica, koje se daju na upotrebu onome ko počinje da se moli ne molitvama iz Molitvenika,
nego sam od sebe. Upotrebljavaju ih ovako ‐ kažu: Gospode Isuse Hriste, pomiluj me Grešnog, ili:
Grešnu, pa provuku jedan čvorić brojanice kroz prste; tako kažu i drugi put, pa provuku još
jedan, i tako dalje i tako dalje, pojasni ili zemni, kako žele, ili kod malih čvorova ‐ pojasne, a
74
na velikom ‐ zemni. Čitavo pravilo se pri tome sastoji od određenog broja molitava sa
poklonima, čemu se dodaju i druge molitve, izgovorene sopstvenim rečima. Da se ne bi
prevarili brzinom proiznošenja molitava i činjenja poklona, prilikom određivanja broja
poklona i molitava oni određuju i vreme trajanja molitve, da bi odsekli žurbu i, ako se
potkrade, da bi vreme nadoknadili novim poklonima.
Postoje pravila koliko poklona treba činiti uz koje molitvoslovlje. Postoje, na kraju
krajeva, dve mere: za usrdne, i za lenje ili zauzete. Starci, koji i danas žive kod nas u
skitovima ili zasebnim kelijama, na primer na Valaamu ili na Solovkama, sve službe obavljaju
tako. Ako hoćete, i Vi svoje pravilo ponekad možete na taj način da obavite. Ali najpre se
potrudite da ga obavljate kako je propisano. Možda ovo novo propisivanje pravila neće ni
biti potrebno. Ipak, za svaki slučaj šaljem Vam brojanice. Postupite na sledeći način!
Utvrdite koliko vremena provodite na jutarnjoj ili večernjoj molitvi, zatim sedite i obavljajte
svoju kratku molitvu na brojanice, pa vidite koliko ćete puta proći brojanice za vreme koje
obično provedete na molitvi. Taj broj neka bude mera Vašeg pravila. To ćete da učinite ne u
vreme predviđeno za molitvu, nego u neko drugo vreme, mada sa jednakom pažnjom. A
molitveno pravilo savršavajte posle toga, stojeći i čineći poklone.
Kada ovo pročitate, nemojte da pomislite da Vas teram u manastir. Za molitvu na
brojanice ja sam prvi put čuo od svetovnjaka, a ne od monaha. I mnogi ljudi i žene u svetu
mole se na taj način. I Vama će to dobro doći. Kada se umorite od molitvoslovlja po tuđim
naučenim molitvama i kada ono više ne bude podsticajno delovalo na Vas, možete dan‐dva
da se molite na ovaj način, a potom opet ‐ prema naučenim molitvama. Tako ćete malo da se
prodrmate.
Ponavljam još jednom: suština molitve je u uznošenju uma i srca ka Bogu; ova pravila
predstavljaju samo pomoćna sredstva. Mi ne možemo bez njih zato što smo slabi. Neka Vas
Gospod blagoslovi!

48. Kako dostići potrebnu nerasejanost molitve. Priprema za uspešno obavljanje
molitve.

Pišete da nikako ne možete da upravljate mislima, da Vam stalno beže, i da se molitva
uopšte ne odvija onako kako biste hteli; a danju, zbog poslova i susreta sa drugim ljudima,
gotovo da se i ne setite Boga.
Ne može to odjednom. Treba se prilično potruditi da bi se misli kolikotoliko ustalile; a
to što ste Vi očekivali da treba samo početi i da je sve odmah tu ‐ to nikad ne biva. Pa uspeh je
već i to što ste sve ovo počeli da primećujete i da smatrate za loše. Jer toga je bilo i pre, a
sada ne samo da primećujete nered u mislima, nego se i uznemirujete zbog toga i izjavljujete
da biste želeli da ih dovedete u red. Izvolite i dalje raspaljujte u sebi to nezadovoljstvo i trudite
se kako biste se popravili.
Već sam Vam pisao da postojanost i neprekidnost rada na sebi predstavlja
neophodan uslov za uspeh u duhovnom životu. Pouzdano umirenje misli dar je Božiji, ali
taj dar se ne daje bez velikog sopstvenog truda. Samo sopstvenim trudom ništa nećete
postići, niti će Vam Bog išta dati ako se ne potrudite iz sve snage. To je nepromenljivi
zakon. Vi imate knjigu sa besedama svetog Makarija Egipatskog. Izvolite pročitajte 19‐tu
besedu, o tome da hrišćani treba da prinuđuju sebe na svako dobro. Tamo piše da sebe
treba prinuditi i na molitvu, ako neko nema duhovnu molitvu, i da će u tom slučaju Bog,
videći da se čovek naporno podvizava i obuzdava svoje misli, dati takvome istinsku
molitvu, sabranu, udubljenu, kada um neodstupno stoji pred Bogom. A čim um počne da za
75
vreme molitve neodstupno prebiva u Bogu, nakon toga neće više hteti da odstupi od njega,
jer sa tim je povezana sladost, koju čovek kada okusi ne želi više da okusi ništa drugo.
A šta tu treba da se radi, o tome sam Vam već više puta govorio: mislima ne treba da se
dozvoli da slobodno lutaju, a kada slučajno odbegnu treba ih istoga časa vratiti natrag,
prekorevajući sebe i tugujući zbog toga. Sveti Lestvičnik o tome kaže da se treba napregnuti
iz sve snage i zaključati svoj um u reči molitve.
E, kada napamet naučite reči molitve, kao što sam pisao prošli put, možda će Vam biti
lakše. Najbolje od svega je odlaziti u crkvu, jer bi se tamo molitveni duh brzo razvio, budući
da je u crkvi sve ka tome usmereno; ali za Vas to nije baš lako izvodljivo. Zato se potrudite da
se naviknete na nerasejanu molitvu kod kuće i da ostalo vreme provodite sa Bogom, koliko
možete. Učeći molitve, ne zaboravite da proniknete u svaku reči i da je osetite, jer ćete tako i
na molitvi te reči prikovati Vašu pažnju i zagrejati molitveno osećanje.
Evo šta još treba da činite. Nemojte da stajete na molitvu odmah posle domaćih briga,
razgovora i obaveza, nego se prvo malo pripremite za nju, trudeći se da najpre saberete
svoje misli i usmerite ih na ispravno stajanje pred Bogom. Probudite u sebi osećanje
potrebe za molitvom, upravo u ovaj čas, jer drugoga možda i ne bude. Ne zaboravljajte
takođe da obnavljate svest o svojim duhovnim potrebama, a pre svega o vašoj najvažnijoj
potrebi: sređivanja misli prilikom molitve, kako bi našle mir upravo u Bogu. Kada srce
bude svesno i kada oseti te potrebe, onda Vam ono samo neće dati da odlutate na nešto
drugo, nego će vas terati da molite Gospoda baš za njih. Pre svega, što jače treba da osetite
svoju potpunu bespomoćnost: da nema Boga, sasvim biste propali. Ako nekome preti
nesreća, a on pred sobom ima lice koje je u stanju da ga u trenu izbavi, hoće li se osvrtati
ovamo, onamo? Ne, nego će pasti pred njim i moliće ga. Tako će biti i sa Vama na molitvi,
kada joj pristupite osećajući koliko ste slabi i sa svešću da nema ko drugi da Vas izbavi osim
Jedinog Boga.
Svi mi imamo jednu popriličnu manu, što svakom drugom poslu pristupamo sa
određenom pripremom, koliko god da je neznatan, a molitve se prihvatamo u letu i žurimo
da je što pre obavimo, kao da je to neko uzgredno delo, dodatak drugim delima, a ne
glavno od njih. I kako onda da na molitvi bude sabranosti misli i osećanja? Zato se ona i
odvija nekako u neredu. Ne! Treba da se odreknete te pogreške i da ni pod kakvim
izgovorom ne dopustite sebi da budete lakomisleni u pogledu molitve. Dovedite sebe do
ubeđenja da takav odnos prema molitvi predstavlja zločin i to najteži. Molitvu smatrajte za
prvo delo u svome životu i tako je držite u svome srcu. A onda, tako joj i pristupajte ‐ kao
prvom delu, a ne kao nečem sporednom.
Trudite se. Neka Vam Bog bude pomoćnik. Gledajte da ispunjavate ono što Vam se
propisuje. Ako budete ispunjavali, brzo ćete uvideti plod. Potrudite se da osetite sladost
istinske molitve. Kada osetite, to će Vas pokrenuti i nadahnuti na postojanu i pažljivu
molitvu. Neka Vas Gospod blagoslovi!

49. Svetska dela. Kako se odnositi prema svetskim delima da ne bi odvlačila našu
pažnju, nego da bi doprinosila služenju Bogu.

Nastavljam izlaganje povodom onoga što ste se žalili na nesređenost misli usled
svetskih briga.
Kako živeti bez dela? Jer tada vlada grešna dokonost. Treba nešto da se radi, da se
obavljaju neki domaći poslovi. To je Vaša dužnost. Ne treba presecati spoljašnje odnose.
Treba ih održati, i potrebno je da se održe. To je dug ljudskoj zajednici. Ali sva takva dela
76
mogu i treba da se obavljaju tako, da ne odbijaju misao o Bogu. Kako to?
Postoji kod nas praznoverje, gotovo sveopšte, da čim se prihvatiš nekog domaćeg ili
sličnog posla, odmah izlaziš iz oblasti božanskih i bogougodnih dela. Odatle kada se pojavi
želja da se živi bogougodnim životom ili se o tome povede reč, obično je sa tim povezana
misao, da ako je tako, onda treba pobeći iz društva, pobeći iz doma u pustinju, u šumu.
Međutim, to uopšte nije tako. Svakodnevni poslovi i društvene obaveze od kojih zavisi
stanje porodice i društva jesu Bogom određena dela čije ispunjavanje ne predstavlja prelazak
u nebogougodnu oblast, nego upravo hođenje u delima Božanskim.
Držeći se takvog pogrešnog mišljenja svi tako i postupaju, da baveći se
svakodnevnim i društvenim poslovima ni ne pomišljaju na Boga. Vidim da je to pogrešno
mišljenje prisutno i kod Vas. Izvolite odbacite ga i prihvatite drugo ‐ da sve što činite u kući i
van nje, a što je uslovljeno životom u zajednici, kao ćerka, kao sestra, sada i kao
moskovljanka, jeste Božansko i Bogu ugodno delo. Jer na sve to se odnose odgovarajuće
zapovesti. A kako da ispunjavanje zapovesti ne bude ugodno Bogu? Svojim pogrešnim
shvatanjem Vi ih i činite takvima da nisu ugodni Bogu, jer ih ne ispunjavate sa
raspoloženjem koje traži Bog. Božanske dela Vi ne obavljate onako kako Bog traži. Ona
stoga uzalud propadaju, i još odbijaju um od Boga.
Ispravite to i od sada sva takva dela započinjite sa svešću da je zapoveđeno da se
tako čini, i obavljajte ih kao da izvršavate zapovest Božiju. Kada se tako budete držali, ni
jedno svetsko delo neće Vaše misli odvojiti od Boga, nego naprotiv, približiće Mu ih. Svi
smo mi sluge Božije. Svakome je On namenio određeno mesto i delo, i gleda kako ga ko
ispunjava. On je svuda prisutan. Gleda i na Vas. Mislite na to i svako delo obavljajte tako,
kao da je zahtevano direktno od Boga, koje god da je delo u pitanju.
Tako radite i kod kuće. A kada Vam dolazi neko spolja ili kada sami izlazite napolje,
u prvom slučaju držite u mislima da Vam je to lice poslao Bog i da gleda hoćete li ga
primiti i hoćete li se prema njemu odnositi kako treba, a u drugom slučaju ‐ da Vam je Bog
poverio delo van doma i da gleda da li ćete ga izvršiti onako kako On hoće.
Ako se tako budete držali, onda ni domaći poslovi ni oni van kuće ni malo neće
odvlačiti Vaš um od Boga, nego naprotiv, držaće ga uz Njega, misleći da čini delo ugodno
Bogu. Sve će da čini sa strahom Božijim, i taj će strah održavati neprestanu pažnju na
Boga.
A to koja su dela u porodici ili van nje ugodna Bogu, to izvolite dobro sebi razjasnite,
uzevši za rukovođenje knjige u kojima se izlaže o tim delima. To morate dobro da
razjasnite kako biste među ovdašnjim svetskim i društvenim delima razdvojili ono što je
potrebno od onoga što donose sujeta, strasti, čovekougađanje i ugađanje svetu. Ali od
svega toga nakon što ste izrazili odlučnost da živite bogougodno Vi se svakako i bez
posebnog podsećanja udaljavate.
Osim pomenutog pogrešnog verovanja uz naša dela se privija i izvesna, da je tako
nazovemo, slabost. To je ‐ briga. Da svako delo koje se smatra za korisno treba obavljati sa
svom usrdnošću ‐ to je dužnost koja je potvrđena strašnom pretnjom: Proklet daje svako
ko nemarno tvori delo Božije. Ali briga ili opterećenost koja pritiska srce i ne da mu mira
jeste bolest palog čoveka koji hoće sam da uređuje svoju sudbinu. Ona razbija misli čak i o
onom delu koje se čini i ne dopušta im da se usredsrede. Dakle, izvolite, udubite se i ako
nađete da Vas ponekad savladava takva briga, potrudite se da je odagnate i da joj ne date
mesta. Budite usrdni na delima i obavljajte ih pažljivo, a uspeh očekujte samo od Boga,
Njemu posvećujući i samo delo, ma koliko da je ono malo ‐ a brigu suzbijte.
Učinite tako i Vaši Vas poslovi neće odvajati od Boga. Neka Vam Gospod pomogne!
77

50. Produžetak. Na koji je način moguće podstaći u sebi neprestano sećanje na
Boga sa ljubavlju.

Još reč‐dve kao dopunu onome što je rečeno.
Potrebno je sećati se Boga. Ovo treba dovesti dotle da se misao o Bogu srodi i
pomeša sa umom i srcem i našom svešću. Da bi se utvrdilo takvo sećanje i takva misao,
treba se vredno potruditi nad sobom. Potrudite se i Bog će dati, pa ćete to dostići. A ako to
ne dostignete, ništa od Vas neće izaći, nikakvog uspeha nećete imati u duhovnom životu,
njega čak neće ni biti, jer baš to i jeste duhovni život. Eto koliko je to suštinski važno!
Naprežući se da držite misao u Bogu, nemojte je držati golu, nego sjedinjujte sa njom
i sve Vama poznate pojmove o Bogu, božanskim svojstvima i dejstvima, udubljujući um
čas u jedno čas u drugo. Više razmišljajte o Božijem stvaranju i promislu, o vaploćenju
Boga Logosa i o delu našeg spasenja koje je On savršio, o Njegovoj smrti, vaskrsenju i
uznošenju na Nebo, o slanju Duga Svetoga, stvaranju Crkve u kojoj se čuva istina i
blagodat, i o pripremanju nebeskih obitelji za sve one koji veruju u Carstvo Nebesko, pa i
za Vas same. Dodajte i razmišljanja o svojstvima Božijim: o neizrecivoj blagosti,
premudrosti, svemoći, pravdi, svudaprisutnosti, svedržiteljstvu, sveznanju, sveblaženstvu
i uzvišenosti. O svemu ovome izvolite rasuđujte i za vreme molitve, a još bolje posebno,
prilikom čitanja. Kada o svemu rasudite i kada sve jasno budete videli, onda prilikom
razmišljanja o Bogu nećete imati samo golu misao, nego misao koja će biti praćena i koja će
privlačiti mnoge druge spasonosne misli, koje će delovati na srce i podsticati energiju
duga. Možete sastaviti svoju kratku zahvalnu molitvu Bogu, u kojoj bi se našlo sve ovo.
Na primer, možda u ovakvom obliku: Slava Tebi, Bože, Kome se u Trojici klanjamo, Oče,
Sine i Sveti Duše! Slava Tebi Koji si stvorio sve! Slava Tebi Koji si nas udostojio svoga lika!
Slava Tebi Koji nas nisi ostavio u padu našem! Slava Tebi, Gospode Isuse Hriste, Koji si
došao, vaplotio se, postradao, umro za nas, vaskrsao, vazneo se na Nebesa i poslao nam
Presvetog Duga, Koji je Crkvu Tvoju ustrojio za naše spasenje, i Koji si nam Carstvo
nebesko obećao i podario! Slava Tebi Gospode, koji si na divan način ustrojio spasenje i
svakog čoveka i čitavih naroda. Slava Tebi, Gospode, Koji si i mene privukao na spasenje.
Potrudite se da ovu poslednju tačku posebno pojasnite, dovedite sebe do svesti o
velikim milostima Božijim upravo prema Vama i potom stalno zbog njih blagodarite Bogu.
Blagodarite zbog toga što Vam je dao da se rodite i da dođete na svet u hrišćanskom
narodu, od pobožnih roditelja i da dobijete tako dobro vaspitanje. Blagodarite i zbog toga što
Vam daje da donesete takve svete odluke kakve ste nedavno doneli, i još Vam daje snagu da ih
ostvarite. Pogledajte čitav svoj život od početka, od kada se sećate sebe, i obratite pažnju na
sve slučajeve neočekivanog izbavljenja iz nevolja i dobijanja radosti. Mnoge nesreće mi i ne
primećujemo, jer prolaze neprimetno za nas. Kada se okrenemo za sobom ne možemo a da
ne vidimo da je bilo nesreća koje su nas mimoišle, ali kako su nas mimoišle, to ne umemo da
kažemo. Pogledajte takve slučajeve u vašem životu i ispovedite da je to bila milost koju je Bog
pokazao prema Vama zato što Vas je zavoleo. Znajte da je bezbrojno mnoštvo skrivenih za
nas milosti Božijih, jer sve je od Boga. Ispovedite ove milosti i od sveg srca zablagodarite
Bogu. Ali ako dobro pogledate tok Vašeg života, naći ćete i ne malo slučajeva očigledne
milosti Božije prema Vama. Bilo bi nesreće, ali ona Vas je ne znano kako mimoišla. Bog Vas
je izbavio. Ispovedite ovo i zablagodarite Bogu Koji i Vas ljubi.
I svest o milostima koje su zajedničke za sve takođe zagreva srce, pa će se tim pre
ono zagrejati od posmatranja milosti upravo prema Vama. Ljubav rasplamsava ljubav.
78
Kada osetite kako Vas Gospod ljubi, ne možete da ostanete hladni prema Njemu: srce će i
samo da pođe ka Njemu sa blagodarnošću i ljubavlju. Držite srce pod utiskom takve
ubeđenosti u ljubav Gospodnju prema Vama, i toplota srca će brzo prerasti u plamen
ljubavi prema Gospodu. Kada se to dogodi neće Vam više biti potrebna nikakva
podsećanja da biste se sećali Boga, i nikakve pouke kako da u tome uspete. Ljubav neće
dopustiti da i na trenutak zaboravite ljubljenog Gospoda. To je ‐ granica. Izvolite, prihvatite
ovo, prihvatite sa ubeđenošću. A potom upravo na to usmerite sav svoj trud, preduzet radi
utvrđivanja u umu i srcu misli o Bogu.
Možda će Vam biti teško da sami razmišljate o Božijim svojstvima i dejstvima. Ali
mislim da imate dela svetitelja Tihona. U njegovim pismima naći ćete veoma dobru
potporu. Svetitelj jasno sagledava svako svojstvo i dejstvo Božije i predstavlja ga toplim i
uverljivim rečima, što će se, ako budete čitali pažljivo, preliti i u Vaše srce.
Još jednu stvarčicu bi trebalo da Vam pojasnim, ali o tome drugi put.

51. Kako okretati svetske poslove i stvari na duhovnu korist?

Svetitelj Tihon me je naveo da Vam dam sledeću korisnu primedbu ‐ tačnije, kako svaku
stvar da pretvorite u propovednicu istina Božijih, da bi Vas podsećala na Boga.
Pisali ste da Vas domaći poslovi odvlače od razmišljanja o Bogu. Ja sam Vam rekao
šta da učinite da ti poslovi ne bi odvlačili Vašu pažnju. Ali Vi niste spomenuli još jednu
mogućnost za odvlačenje uma od Boga. Radi se o tome da svaka spoljašnja stvar koja deluje na
čula obraća na sebe našu pažnju i pokušava da je odvoji od Boga. Ali i tu postoji jedan metod
pomoću koga vidljive stvari neće odvlačiti od Boga, nego privlačiti ka Njemu. Kako to?
Potrebno je da sve stvari koje Vam bivaju pred očima protumačite u duhovnom
smislu, i da to tumačenje tako zatvorite u svoj um, da kada pogledate na neku stvar, oči
vide čulnu stvar, a um sagledava duhovnu istinu. Na primer, vidite mrlje na belom platnu i
osetite kako je neprijatno i žalosno naići na tako nešto. Protumačite to sada tako, kako
žalosno i teško mora da bude Gospodu, anđelima i svetiteljima kada vide grehovne mrlje na
našoj duši, ubeljenoj stvaranjem po liku Božijem i preporađanjem u kupelji krštenja, i opranoj
suzama pokajanja. Ako čujete da mala deca prave veliku buku i nered kada ostanu sama
kod kuće, to protumačite tako, da se buka i nered podižu i u duši kada od nje odu pažnja
prema Bogu i strah Božiji. Ukoliko osetite miris ruže ili neki drugi miris koji Vam prija, a onda
osetite smrad pa se okrenete i zapušite nos, to protumačite ovako: svaka duša ima svoj
miris: dobra ‐ dobar, a loša ‐ loš (apostol veli: mi smo Hristov miomir ‐ 2. Kor.2,15). Anđeli
Božiji i svetitelji, a neretko i pravednici na zemlji osećaju taj miris i zbog dobroga se raduju a
zbog lošeg tuguju.
Ovo Vam govorim samo primera radi, a svaka stvar može da podstakne različite
duhovne misli, kod jednoga jedne, a kod drugoga druge. Sve što Vas okružuje i na šta
naiđete protumačite onako kako nalazite da je najkorisnije za Vas. Počnite od kuće i
protumačite sve u njoj: samu kuću, zidove, krov, temelj, prozore, peći, stolove, ogledala, stolice
i druge stvari. Pređite na žitelje pa protumačite roditelje, decu, braću, sestre, srodnike, sluge,
posetioce i ostale. Protumačite i uobičajeni tok života: ustajanje iz postelje, pozdravljanje,
obed, rad, odlaske iz kuće, povratke, pijenje čaja, primanje gostiju, pevanje, dan, noć, san i
sve ostalo.
Neka Vam opet pomogne svetitelj Tihon. On ima čitave četiri knjige takvih
tumačenja koje nose naslov “Riznica duhovna, koja se sabira iz svetaʺ. Uzmite i čitajte.
Kada pročitate i vidite kako on to čini, naučićete kako i sami tako da postupate. A tako
79
usvajajte i neposredno njegova tumačenja. Ako Vam se možda učini da bi čitanje tih knjiga
iziskivalo isuviše vremena, ima kod njega i skraćeno tumačenje svega toga pod nazivom
“Slučaj, i duhovno rasuđivanje i tomeʺ (tom 2). Tu je on protumačio 176 slučajeva, sve
ukratko. Neće Vam biti teško da sve to pažljivo pregledate, ali tu je obuhvaćeno sve što
može da Vam zatreba. Uostalom, kako hoćete, ali svakako učinite to što Vam se kaže.
Kada to učinite, svaka će Vam stvar biti kao sveta knjiga ili poglavlje iz te knjige. Tada
će Vas svaka stvar navoditi na misao o Bogu, kao i sve što činite i svako Vaše delo. I u
čulnom svetu kretaćete se kao u duhovnom. Sve će Vam govoriti o Bogu i podržavaće Vašu
pažnju prema Njemu. Ako svaki put budete tome dodavali i strah Božiji i pobožnost pred
Njegovom uzvišenošću, onda šta Vam još treba za učenje i urazumljivanje?
Ali svakako, potreban je i trud i napor, kako uma tako i srca. I ne žalite sebe! Ako se
sažalite nad sobom ‐ izgubljeni ste. A ako se ne sažalite ‐ spašeni ste. Odbacite taj pogrešan
pristup koji se javlja gotovo kod svih: da postoje svakojaka dela na koja ne žalimo truda, a
žao nam je da se potrudimo oko dela spasenja. Čini nam se da tu treba samo pomisliti i
poželeti i ‐ sve je gotovo. Ali zapravo nije tako. Delo spasenja je ‐ prvo delo. Verovatno i
najteže. Prema važnosti dela stoji i potreban napor. Pa potrudite se, Gospoda radi! I plod samo
što nije tu. A ako se ne budete trudili, ostaćete ni na čemu i nigde Vam neće biti dobro. Neka
Vas Gospod izbavi od toga!

52. Sećanje na Boga treba dovodi do osećanja toplote ili plamene ljubavi prema
Bogu.

Vi se čudite zašto toliko vremena objašnjavam sve jedno te isto. Kažete da je Vama
potrebno i mnogo šta drugo.
Sada sam zaista završio. Na Vama ostaje samo da to ispunjavate. A što sam tako
mnogo govorio o sećanju na Boga, to je zato što se u tome nalazi sva sila. Kada se utvrdite
u tom spasonosnom sećanju, ne praznom (pukom), nego sa pobožnošću i drugim toplim
osećanjima prema Gospodu, tada će Vas to sećanje naterati da budete ispravni i u svemu
ostalom, tako ispravni da ćete u toj ispravnosti imati jednu predivnu privlačnost, jer
ispravnost može da bude i neskladna, odbojna. To sećanje će u Vama biti gospodar,
organizator i ustrojitelj svih Vaših dela, a pre svega Vašeg unutrašnjeg života. U Vama će
se tada ispuniti ono što je apostol molitveno poželeo Efescima, a preko njih i svim
hrišćanima, kada je rekao: Da vam (Bog) po bogatstvu slave svoje dade sipu, da ojačate duhom
Njegovim u unutarnjem čoveku. Da se Hristos verom useli u srca vaša (Ef. 3,1617). To i jeste ono što
sve vreme objašnjavam. Apostol je ovo smatrao za tako važnu stvar, da se za to molio sa
naročitim žarom: radi toga preklanjam kolena svoja pred Ocem Gospoda našega Isusa Hrista (Ef. z,
14). Kako onda mi o tome da ne govorimo? Kada se sećanjem na Boga utvrdite u
unutrašnjem čoveku, onda će se i Hristos Gospod useliti u Vas. To ide jedno sa drugim.
Evo Vam znamenje po kome možete da se uverite da je to predivno delo počelo da se
savršava u Vama ‐ upravo jedno toplo osećanje prema Gospodu. Ako budete ispunjavali sve
što je propisano, onda će to osećanje ubrzo početi da se projavljuje sve češće i češće, da bi
potom postalo neprestano. Ovo slatko i blaženo osećanje od prvog svog pojavljivanja
izaziva želju i podstiče traženje, kako se ne bi odvajalo od srca, jer je u njemu raj.
Hoćete li da što pre stupite u taj raj? Onda evo šta treba da činite: kada se molite, ne
odvajajte se (mislima) od molitve, nego podstaknite u srcu neko osećanje prema Bogu: ili
pobožnosti, ili predanosti, ili blagodarenja, ili veličanja, ili smirenja i skrušenosti, ili nade;
takođe, kada nakon molitve počnete da čitate, ne odvajajte se od čitanja a da ne osetite
80
istine koje ste pročitali. Ova dva osećanja (metoda), zagrevajući se međusobno, mogu, ako
budete pazili na sebe, i čitav dan da Vas drže pod svojim uticajem. Potrudite se da tačno
ispunjavate ova dva metoda pa ćete i sami videti šta će biti.
Kada stvar dugo leži pod sunčevim zracima ona se jako zagreva; tako će biti i sa
Vama. Držeći se pod zracima sećanja na Boga i određenih osećanja u odnosu na Njega, Vi
ćete se sve više i više zagrevati nezemaljskom toplotom, a potom ćete postati i sasvim vreli,
i ne samo vreli nego i plameni. Tako će se na Vama ispuniti: Dođoh da bacim oganj na zemlju, i
najviše od svega želim da se on što pre u svima zapali (Lk. 12,49).
Dodajte tome i sledeće poređenje: kada iskra padne na zapaljiv materijal, taj materijal
počinje pomalo da se menja, zatim plane i na kraju bude potpuno zahvaćen plamenom.
Mada je po prirodi taman, taj materijal postaje svetao i svetli zbog ognja koji ga je obuzeo;
tako će biti i sa Vama. Postepeno ćete se ugrejati, u Vama će se zapaliti duhovni plamen,
prožeće Vas potpuno, svu će Vas obuzeti i načiniće Vas svetlom, mada ste sami po sebi ‐
tama. Setite se pri tome da smo u početku govorili o nekakvoj oblozi duše, a potom i o
zračenju oblagodaćene duše (Pisma 1314,27). Eto šta će biti sa Vama i u Vama! Zaista je tako.
Ali prvo su potrebni trud i znoj ‐ a koliko će vremena proći to je poznato samo Bogu, jer je
sve od Njega. Znajte samo da Bog nije uvredljiv, pa da bi zbog toga zaboravio na trud Vaše
ljubavi.

53. Strasti kao smetnja duhu da se rasplamti ljubavlju prema Bogu. One treba da
budu isterane.

Kada se vaše srce zagreje toplotom Božijom, u Vama će započeti Vaš sopstveni
unutrašnji preobražaj. Taj će oganj sve u Vama da prekali i pretopi, ili, drugačije rečeno, sve
će početi da se oduhotvoruje. Dok se taj oganj ne pojavi neće biti ni oduhotvorenja, koliko
god da se trudite oko duhovnog. Sada je najvažnije da dođete do tog ognja. Izvolite, ka tome
usmerite sav Vaš trud.
Ali znajte ovo, da se taj oganj neće pokazati dok strasti još imaju snage, čak i ako im se
ne povlađuje. Strasti su isto što i vlaga u drvima. Vlažna drva ne gore. Treba sa strane staviti
suvih drva i zapaliti. Ona će, goreći, početi da suše vlagu i da pale vlažna drva u meri u kojoj
se budu sušila. Tako će mali oganj, izgoneći vlagu i šireći se, plamenom obuhvatiti sva
položena drva.
Naša drva su sve sile naše duše i sve funkcije našeg tela. Sve su one, dok čovek ne
pazi na sebe, prožete vlagom ‐ strastima ‐ i sve dok se strasti ne isteraju, uporno se
suprotstavljaju duhovnom ognju. Setite se, predstavljajući Vam šta je u nama, pisao sam da
postoji jedna burna i nesređena oblast, gde se u neredu sudaraju misli, želje i osećanja, koje
strasti kovitlaju kao vetar prašinu. Tu oblast ja smeštam između duše i tela, označavajući
time da strasti ne pripadaju prirodi, nego su došle sa strane. Ali one se tu ne zaustavljaju
nego prodiru i u dušu i u telo, pod svoju vlast uzimaju i sam duh ‐ svest i slobodu ‐ i na taj
način zagospodare nad čitavim čovekom. Pošto su one u dosluhu sa demonima, kroz njih i
demoni zavladaju čovekom, mada čovek čak i tada misli da gospodari sobom.
Iz ovih veza iščupa se pre svega duh. Istrgne ga blagodat Božija. Duh, ispunjavajući se
pod dejstvom blagodati strahom Božijim, prekida svaku vezu sa strastima i, pokajavši se
zbog onoga što je prošlo, polaže tvrdu nameru da dalje ugađa samo Bogu i da za Njega
Jedinoga živi, hodeći u zapovestima Njegovim. Stojeći u toj odlučnosti, duh potom uz
pomoć blagodati Božije izgoni strasti iz duše i tela i oduhotvoruje sve u sebi. Eto, i kod Vas se
duh istrgao iz veza koje su ga sputavale. Svesno i sopstvenom voljom Vi stojite na strani Boga.
81
Hoćete da pripadate Bogu i da Njemu Jedinome ugađate. To je ‐ tačka oslonca Vaše
delatnosti u duhu. Ali tada, kada je Vaš duh obnovljen u svojim pravima, duša i telo još
ostaju pod dejstvom strasti i trpe njihovo nasilje. Vama sada ostaje da se naoružate protiv
strasti i da ih pobijete ‐ da ih isterate iz duše i tela. Borba sa strastima je neizbežna. One se
same neće odreći svoje vlasti, makar i nezakonite.
Zbog toga sam Vam toliko objašnjavao o sećanju na Boga i o prebivanju sa Njim. A
Vi ste se čudili: zašto stalno objašnjavam isto? Sećanje na Boga je ‐ život duga. Ono
rasplamsava Vašu revnost za ugađanje Bogu i nepokolebljivom čini Vašu odlučnost da
pripadate Bogu. To je, opet ponavljam, tačka oslonca za život u duhu i, dodajem, polazište
za Vaše strateške operacije protiv strasti.
Pitate: zašto je to tako? Kada sam svoju pažnju i želju usmerila ka Bogu, gde tu ima
mesta za strasti? Ali čemu to pitanje? Pogledajte, ima li još strasti u Vama? Nedavno ste pisali
da ste se jako rasrdili. Pa zar to nije strast? Ali jedna strast nikada ne bude sama ‐ tu je i
gordost i samovolja i prezir. A pre toga ste pisali da ste odbili jednog prosjaka. Zašto? Nije
li to tvrdičluk? Još ste pomenuli da ne trpite neku osobu. To nije strast? A što volite da
spavate ‐ zar to nije strast ugađanja telu? Ovo se sve pokazalo onako usput, a ako pažljivije
potražite naći ćete tamo još štošta.
Dakle, nemate šta da se pitate. Sa sigurnošću znate da strasti postoje u Vama i da treba
da ih isterate, jer je prebivanje u njima nezakonito i štetno, pošto one ometaju napredovanje u
duhovnom životu. Naoružajte se protiv njih. Ne Bojte se. Stvar je vrlo prosta: imate dva‐tri
pomoćna sredstva i ‐ to je sve. Ali o tome drugi put.

54. O borbi sa strastima.

Nastavljam. Strasti su u nama, ali nisu autohtone. Razum je, na primer, suštinski deo
naše duše i njega nikako ne možeš odvojiti, a da dušu ne uništiš. Strasti nisu takve. One su
došle sa strane u našu prirodu i mogu da budu izbačene iz nje, što čoveku ne smeta da i
dalje bude čovek, nego naprotiv, tek kada budu izgnane ostavljaju čoveka kao pravog
čoveka, jer kada su prisutne u njemu prljaju ga i čine od njega lice u mnogim slučajevima
gore od životinje. Kada one gospodare čovekom i kada ih čovek ljubi, tako se srode sa
ljudskom prirodom da kada čovek deluje po njima čini se da deluje po svojoj prirodi. To
tako izgleda zato što čovek koji im se potčini deluje po njima nesvesno i čak je ubeđen da
drugačije ne može ni biti: priroda.
Sve ove (strasti) ishode iz samougađanja, egoizma i samoljublja, i na to se oslanjaju.
Čim čovek odbaci sebe i odluči da ugađa samo Bogu, u samom tom duhovnom činu strasti
u potpunosti gube svoj oslonac i ostaju izvan svesti i volje kojima su dotle gospodarili.
Izgubivši oslonac one već gube raniju snagu, zbog koje se čovek i vukao za njima, kao
magare za gospodarem. Ranije čim se pojavi bilo kakva strasna pobuda čovek se istoga
časa svim svojim silama ustremljivao na to da je zadovolji, a sada više nije tako. Pokazuju
se one i sada, ali umesto da odmah pohita kako bi ih zadovoljio, čovek im se suprotstavlja
i tera ih od svojih očiju.
Eto šta se sada i u Vama događa, nakon što ste sa takvim žarom odlučili da služite
Gospodu, ne žaleći sebe. Strasti, istina, još nisu stigle toliko da se razgranaju i ojačaju u
Vama, ali ipak ih ima i Vi ste delovali po njima a da niste bili svesni da radite protiv sebe,
čak ste se ponekad, na primer, hvalili svojim blagorodnim negodovanjem, ili svojom
blagorodnom gordošću, mada je ona neblagorodna i u svom blagorodnom vidu, jednako
kao i u svakom drugom. One su ponekad gotovo bez vašeg znanja ovladavale Vama;
82
pokazivaće se i sada, ali ne treba da im pustite da zagospodare. Rekao bih da ni neće, zato
što je sada tom Vašom odlučnošću presečena svaka njihova vlast ‐ presečena je čim ste
odlučili da Boga radi nećete žaliti sebe. Ali ne znam kako će ta stvar da ide, zato što nije
dovoljno samo da se odluči, potrebno je da se i ostvaruje ‐ da se ostvaruje stalno, bez
ustupaka. Samosažaljenje ponekad tako obmanjuje, strasti ponekad bivaju naoko tako
mile, da neće biti iznenađenje ako u budućnosti počnete opet po starom da služite
strastima, a da toga ne budete jasno svesni i da ne primećujete.
Iz ovoga vidite da bez obira na to što ste već rešili da ugađate samo Bogu i što ste
sebi dovoljno pojasnili šta od Vas traži sveta i savršena volja Božija, strogo morate da se
držite sledećih pravila: Dakle, pazite dobro kako živite, ne kao nemudri, nego kao mudri, koristeći
vreme, jer su dani zli (Ef. 5,1516). Ovi zli dani su zlo vreme, zlo stanje i okolnosti u kojima se
nalazimo usled zlih strasti koje su u nama. Budite trezveni i bdite (1.Pet.5,8). Pazite, bdite i
molite se (Mk. 13, 33).
Nad čime bdeti i šta paziti? Pažljivo pogledajte da Vam se ne bi potkrala neka strast,
pazite da Vas ne prevari i ne natera da učinite nešto što bi joj godilo, veliko ili malo. Čak i
da nehotice pođete za strašću i slučajno učinite neko strasno delo, to će delo ipak biti loše,
učinjeno đavolu za ugađanje, a ne Bogu. Treba tako da se postavite, da đavo ne izvuče
nikakvu korist od Vas, čak ni najmanju. A zbog toga treba biti trezven, bdeti i paziti.
Sva ta dela označavaju jedno: gledati da se đavo na prikrade. Bdeti, znači ne spavati,
ne prepuštati se neradu, nego i dušu i telo držati spremne. Biti trezven znači ne vezivati se
srcem ni za šta, osim za Boga. Paziti ‐ znači strogo gledati da se u srce ne prikrade nešto
loše. Kada svoje sile budete držali spremnim, kada se srcem ni za šta ne budete vezivali i
kada pažljivo budete promatrali ono što se u Vama događa, na pravi ćete način ispuniti
gore navedene Gospodnje i apostolske zahteve da stojite na straži.
To je prvo u borbi sa strastima. Čim se đavo previdi ili propusti, odmah očekuj ili
rane ili potpuni poraz. Primećeni đavo nije strašan. Samo mu zapreti i pobeći će.
Lukavstvo naših duhovnih neprijatelja je takvo, da čim vide da su otkriveni, istoga časa
beže, mada to, svakako, ne biva uvek tako. Postoje tu i nevaljalci koji se ni na šta ne
obaziru, samo ulaze i ulaze.
O svemu tome još ćemo govoriti. A sada ‐ spasavajte se!

55. Nastavak o borbi sa strastima.

Pretpostavimo da stražarite nad svojim srcem. Stražarite li?
Kao prvo, reći ću da imate mogućnost da stražarite. Kada je mrak, ni veliku stvar
nećeš primetiti, a kada je svetlo, i mala sama pada u oči. U duši je mrak dok se ne obrati
Bogu, nego živi u samougađanju; kada se pak obrati Bogu u nju ulazi svetlost, i misao o
Bogu kao sunce osvetljava sve u njoj. Ko živi u samougađanju, njemu nema šta da se
govori: gledaj da se ne prikrade neka strast; jer samougađanje je gnezdo svih strasti; ono ih
prima, prikriva, opravdava i bezbrižno im ugađa. A onaj ko se okrenuo Bogu, i odbacivši
sebe odlučio je da ugađa Bogu, primetiće to istoga časa. Bogu nije ugodno ništa što je
strasno, jer strasti su protivne zapovestima Božijim, koje su jedine ugodne Bogu, jer
izražavaju Njegovu volju. Evo Vi ste ne žaleći sebe odlučili da ugađate Bogu i time ste
rasterali svu duševnu tamu i primili osvećenje u duhu. Ako ispunjavate to što Vam je
pisano o sećanju na Boga, onda će i u Vama svetleti duhovno sunce. Možete lako da vidite
ako Vam se približi nešto strasno.
Kao drugo, reći ću da ste se Vi i pripremili za to. Kada uoči ispovesti proveravate sebe i
83
razmatrate kako ubuduće da se ponašate, onda tu vidite i šta ubuduće treba da izbegavate.
Ono što treba da se izbegava, to je oblast strasti koje se uvek protive ispravnim delima. Čovek
treba da bude smiren, a strast ga uči gordosti i sujeti; treba biti krotak, a strast ga tera da se
srdi i gnevi; treba se radovati uspehu drugih, a strast budi zavist; treba praštati uvredu, a strast
raspaljuje osvetu. Tako ona svemu što je dobro suprotstavlja svoja strasna osećanja i
pokrete. Sve je to Vama jasno i utvrđeno odlučnošću i obećanjem da se čini ono što je
dolično, a nedolično, tj. strano, da se sasvim odbacuje. Zato i kažem da ste spremni ne
samo da stražarite nad sobom, nego i da primetite svaku strast koja Vam se prikrade.
Zar će Vaše stražarenje nad sobom biti neuspešno samo zato što se strast ne pojavljuje
uvek u svom najgrubljem obliku, nego često dođe lepo prerušena, da ti ni na pamet ne
padne da je to strast, nego misliš da je nešto dobro. Kada se na primer rasplamsa gnev,
svako vidi da je to strast. Ali on se ne javlja uvek u svom grubom vidu, nego često dolazi i
kao fino negodovanje. Tako i svaka druga strast ima običaj da se obuče u nešto dobro i da
se predstavi kao blagorodna. Vi ste blagorodni i zato veoma lako možete biti uhvaćeni na tu
udicu. Gledajte! Treba odbaciti sve strasno, i najmanje njegove projave, i u najfinijim
njegovim oblicima. Odbaciti?! Zapravo, uočiti i ne pustiti unutra.
Ali kako to da se postigne? Jer strast se prikrade pod vidom nečeg dobrog! Kao prvo,
ako se iz sveg srca obratimo Bogu i u potpunosti Mu se predamo, On nas nikada neće ostaviti
bez urazumljenja. Njegov anđeo, Vaš čuvar, uvek će Vas upozoriti. Pazite na sebe i
osluškujte glas koji će razobličiti ono loše. Kao drugo, kada otpočnete borbu sa strastima ‐ a
Vi ste je već otpočeli ‐ u Vama će se pojaviti ‐ ili je možda već počelo da se pojavljuje ‐
duhovno iskustvo, opitnost: umeće da se odmah napravi razlika između ispravnog i
neispravnog. Odlučite samo da ne propuštate ništa za šta znate da je strasno, ma kako da
Vam se to malo ili beznačajno činilo. Ako budete tako postupali bez žalosti, Vaša opitnost će
brzo porasti. Sveti Pavle na jednom mestu pominje čula navikom izvežbana za razlikovanje
dobra i zla (Jevr. 5,14). E, to i kod Vas nastaje. Kao što čulo ukusa razlikuje jela, tako će i srce
svojim obučenim čulom moći da kaže šta je dobro, a šta nije.
Reći ćete: a dok se ne obučiš, strasti će i dalje prolaziti i prolaziti. Zaista, to će Vam se
događati. Ali Vi već i sada ne dopuštate ni jednu strast u njenom grubom vidu. U tome
ostanite čvrsti. A ako se nešto strasno lopovski prikrade, za to Vas Bog neće kazniti. On
kažnjava samo za ono od strasnoga što se svesno dopušta, a ne za ono što prolazi
neprimetno. Ono pak od strasnoga što je prošlo neprimećeno, i za šta ste tek posle postali
svesni da nije trebalo da bude tako, to očistite pokajanjem pred Gospodom i odmah vidite
kako se provuklo, pa preduzmite mere da se to ubuduće ne ponovi. Kroz to ćete se naučiti
kako da se nosite sa strastima.
Ali postoji jedan metod, koga ako se budete pažljivo držali teško da će Vam išta
strasno promaći nezapaženo, a to je ‐ da razmatrate svoje misli i svoja osećanja, čemu su
naklonjeni, da li ugađanju Bogu ili samougađanju. To uopšte nije teško da odredite. Samo
pazite na sebe. Znajte da koliko god se suprotstavljali samougađanju, nećete pogrešiti. Jedan
starac je svome učeniku govorio: “Pogledaj da ne držiš izdajnika u sebiʺ. “Kakav je to
izdajnik?ʺ ‐ upitao je učenik. “Samougađanjeʺ ‐ odgovorio je starac. I to je tačno. Ono je uzrok
svim nevoljama. Ako razmotrite, uvidećete da je sve loše što je dopušteno, proizašlo od
samougađanja. Shodno tome, ako sa nepokolebljivom odlučnošću krenete da mu se
suprotstavite, sigurno je da nećete dopustiti ništa loše. I ja Vam od sveg srca želim: ne držite
tog zlog izdajnika u sebi.
Iz svega rečenog izvodim zaključak da ćete lako stražariti nad sobom ako se ne
ulenjite, ako Vam pažnja na popusti i ako ne oslabi Vaša revnost da se držite na ravni
84
ljudskog dostojanstva (sećate ste svoje fraze?). Neka Vas Gospod blagoslovi!

56. Treba izgoniti i najmanje pokrete strasti... Dozvoljivi gnev.

Hoću da Vas pohvalim ‐ ili ne, hoću da Vam pokažem korist od Vašeg držanja u
odnosu na strasti.
Vi ste mladi i još niste mnogo ostrašćeni. Mada u Vama ima strasti, one su još kao
mala deca ‐ slabe su i samo dosađuju. To je jako dobro za Vas, jer je u mnogim slučajevima
dovoljno samo da ih primetite, pa da se udaljite od njih ili da ih odbijete. To nije kao kod onih
koji su dugo živeli i mnogo udovoljavali strastima. Kod njih strasti riču kao lavovi i u besu se
bacaju na onoga ko protiv njih ustane. Ali postoji tu i nešto prilično nezgodno ‐ to što se Vi
zbog lakoće strasnih pomisli, čula i pokreta možete prema njima odnositi ravnodušno,
razmišljajući ovako: ništa strašno, proći će to samo od sebe, neću da se uznemiravam zbog
svake sitnice! Ova pomisao, tako prirodna za Vas, veoma je opasna. Postupati tako, to znači
ostavljati strasnim osećanjima i pokretima slobodu da rastu i jačaju. Ta osećanja i ti pokreti
ojačaće i porasti, i tada se više neće okretati natrag samo zbog vašeg neodobravajućeg
pogleda.
Odatle izvedite zaključak da se prema strasti, u kako god da se malom i slabom
obliku ona pojavljivala, uvek treba odnositi kao prema velikoj i jakoj. Kada pijete vodu, Vi
pazite i na najmanju mušicu koja u nju upadne; kada se ubodete na trn, ma koliko da je taj
trn mali u Vašem prstu, žurite da se izbavite od neprijatnosti koji Vam on pričinjava; kada
Vam u oko upadne i najmanje zrno prašine i pomuti Vam vid, Vi se veoma potrudite da
biste je očistili iz oka. Postavite sebi kao zakon da tako postupate i kada su u pitanju strasti:
koliko god da su male, požurite da ih isterate, i to tako nemilosrdno, da im ni traga ne
ostane.
Kako da ih isterate? Neprijateljskim pokretom gneva prema njima, ili rasrđenošću na
njih. Čim primetite strast, potrudite se da probudite u sebi rasrđenost na nju. Ova rasrđenost
je odlučno odbacivanje strasti. Strasno ne može da se održi ako ne postoji simpatija prema
njemu; a rasrđenošću se istrebljuje svaka simpatija ‐ pri prvoj pojavi rasrđenosti strasno
odlazi ili otpada. I tu je jedino dozvoljen i potreban gnev. Kod svih Svetih Otaca nalazim da
je gnev zato i dat, da bismo se njime naoružali protiv strasnih i grešnih pokreta srca, kako
bismo ih prognali. Na to se odnose i reči proroka Davida: gnevite se i ne grešite (Ps. 4,5), koje
posle ponavlja i sveti apostol Pavle (Ef.4,26). Gnevite se na strast ‐ i nećete grešiti, jer kada je
strast prognana gnevom, svaki povod za greh biva presečen.
Tako se dakle naoružajte protiv strasti. Gnev protiv strasti kod Vas treba da bude
ukorenjen od onog trenutka kada ste odlučili da svesrdno služite Gospodu, čineći ono što je
Njemu ugodno. Zaključili ste savez sa Bogom za vek vekova. Suština tog saveza je sledeća:
tvoji su prijatelji ‐ moji prijatelji, tvoji su neprijatelji ‐ moji neprijatelji. A šta su strasti Bogu?
Neprijatelji. Kroz celokupnu reč Božiju objavljuje se Božije neprijateljstvo prema njima. Bog se
protivi gordima; srebroljublje je ‐ idolopoklonstvo; Bog rasipa kosti čovekougodnika i tako
dalje i tako dalje. Zato je apostol hrišćanima za strasti odredio sledeće: da se i ne spominje među
Vama (Ef. 5,3). Dakle, gnev na strasti trebalo bi da se raspali u Vama čim se one pokažu. Ali
usled naše povređenosti ne biva uvek tako. Zato gnev na strasti zahteva naročito i slobodno
na njih usmereno neprijateljsko delovanje, trud i napor.
Da biste u tome uspeli, treba odmah, čim ste primetili u sebi nešto strasno, da
požurite kako biste u tome otkrili i obeležili svoga i Božijeg neprijatelja. Zašto treba da
požurite? Zato što pojava strasnog na početkuuvek izaziva simpatiju. Jer samougađanje još
85
dugo skriveno živi u nama, i nakon što smo se predali Bogu i nećemo ni za jotu da
narušimo tu odluku. Ovo skriveno samougađanje uvek blagonaklono dočekuje strasti, a ta
blagonaklonost izražava se kroz veće ili manje simpatije prema njima. Zato je potrebno da se
te simpatije odbiju i da se probudi gnev prema strastima. I jedno i drugo se postiže svešću
da strasna pomisao ili strasni pokret predstavlja neprijatelja, koliko god da su te pomisli ili
pokreti u stanju da nas obmanu. Čim smo postali svesni da su nam strasti neprijatelji, gnev
protiv njih budi se sam od sebe.
Prepoznavanje neprijatelja u strastima ne iziskuje preteran napor. Dovoljno je da se
stekne ubeđenost u to da Bog ne voli ništa strasno, i da stoga ne voli nikoga ko prima i neguje
strasno u sebi. Strasno podiže Boga protiv nas, a nas odbija od Njega. A u tome je i naša
konačna propast. Ove pomisli i ubeđenja kod pažljivog posmatrača u trenu zasijaju u svesti
i istoga časa se odazivaju u srcu neprijateljstvom prema strastima, gnevom i rasrđenošću
protiv njih. A da se uhvatite u koštac sa strasnim pomislima i kretnjama, izmišljajući
različite optužbe protiv njih ‐ u to se ne upuštajte. Uspeh koji se time postiže je sumnjiv. Jer
dok razmotrite sve tačke optužnice, optuženi ‐ strast ‐ sedi tu, makar i na optuženičkoj
klupi, i još uvek se drži za svog advokata ‐ simpatiju. A to znači držati nečistotu u sebi, što
je opasno. Zato čim primetite nešto strasno u sebi, odmah i bez ikakvog premišljanja
prepoznajte u tome neprijatelja i razgnevite se na njega.

57. Razni stepeni razvitka strasti: strasne misli, osećanja, želje i dela. Borba protiv
njih.

Što se strasno pojavljuje u nama, to još i nije tako strašno. To znači da smo nečisti, ali
nas ne čini krivima. Naša krivica počinje odatle što se blagonaklono odnosimo prema
strasti koju smo primetili, to jest ne žurimo da u njoj prepoznamo neprijatelja i da se
naoružamo gnevom protiv nje, nego naprotiv, prihvatamo je i pozdravljamo, uživajući u
pokretu u kome se javila. To već pokazuje da nama nije strano da budemo prijatelji strasti i,
shodno tome, neprijatelji Bogu. Jer svako telesno ‐ strasno ‐ mudrovanje je neprijateljstvo
Bogu(Rim.8,7).
Gde počinje samovolja, tamo počinje i krivica, koja raste u meri udubljivanja u strasno.
Opisaću Vam kako se sve to događa. Naše uobičajeno stanje je ovakvo: misli lutaju tamo‐amo,
osećanja i želje lelujaju bez određenog pravca. Tako biva svuda i uvek. Ponekad tako prolaze
čitavi dani. Ove misli su uglavnom sujetne, vezuju se za svakodnevne svetske poslove i
sporedne stvari. Među njih se često uvuče i isprazna zamišljenost ili maštanje ko zna o čemu.
A puste, sujetne misli zadržavaju se uglavnom na površini duše. Kako ukrotiti i dovesti u
red tu pometnju misli koja ometa sećanje na Boga i Božanske stvari, to sam Vam već više
puta objašnjavao.
A sad pogledajte, jedan predmet se nekako naročito ističe među drugima i iziskuje
pažnju. Nikada ga nemojte zanemariti. Sada istražite: koji je to predmet, odakle on i šta hoće?
Odgovore na ovo odmah ćete sami pronaći, čim budete videli o čemu se radi. Zamislite lice
čoveka koji Vas je nekad uvredio. Očigledno da neko želi, zauzevši Vašu pažnju tim licem i
njegovim delom, da Vas dovede do negodovanja, gneva, pa čak i želje za osvetom. Tako će i
biti, ako ne preduzmete potrebne mere. Koje mere da preduzmete da biste odagnali tu
predstavu? To do čega ona hoće da Vas dovede je loše stanje. Shodno tome ona je Vaš
neprijatelj. Odnosite se prema njoj neprijateljski, tojest nemojte se prema njoj lepo odnositi,
nego na onaj način o kome smo govorili prošli put ‐ gnevno je odbacite.
Ako učinite to, onda ćete potpuno uništiti đavolju klopku ili mrežu. Ali ako pažnju
86
zadržite na licu pred Vama, onda će se ono, u početku golo i usamljeno, okružiti mnoštvom
drugih misli i prilika koji će u Vašoj uobrazilji naslikati veoma upečatljivu sliku, kako Vas je
to lice uvredilo, sa svim okolnostima tog slučaja. Zajedno sa tim u srcu će se pojaviti i ranije
osećanje uvređenosti, negodovanja i gneva. Strasni predmet ili pomisao o njemu porodio je
strasno osećanje. Strast je ušla dublje. Ako se osvestite i shvatite da loše postupate kada
dozvoljavate strasti da se razbukti u Vama, onda ćete u tome prepoznati neprijatelja i prema
njemu ćete se odnositi neprijateljski, izbacivši zlo osećanje iz srca i prognavši iz misli sam
predmet koji ga je porodio. Uznemirenost će proći i duševni mir će se obnoviti.
Ali ako to ne učinite, onda će se već probuđenom strasnom osećanju pridružiti i druga, i
počeće da ga razjaruju. Počeće da Vas nagovaraju: kako je on to smeo da uradi? I ko je uopšte
on? Ja nisam ništa gora od njega. Ne, to ne može tek tako da se ostavi. Ne znam kako sam
mogla da popustim. Ako tako svima budem popuštala, ne treba ni da živim. Moram da mu
pokažem da ne može nekažnjeno tako da postupa. I želja da se osvetite ‐ većom ili manjom
osvetom, svejedno ‐ spremna je u Vama. Strasno je ušlo još dublje u Vas. To je već treći
stadijum. Čak i ako se ovde osvestite, još možete da odagnate želju. Jer želja još ne
predstavlja odluku. Ona je u trenutku došla, i u sledećem trenutku može da ode. Ako
postupite tako, dobro ćete učiniti; ako ne postupite ‐ Vaše ostrašćivanje će se nastaviti.
Obratite pažnju: misao je porodila osećanje, misao sa osećanjem porodila je želju. Duša
je ispunjena strašću. Ali sve su to još misaone nečistote i gresi. Do dela je još daleko. Između
želje i dela uvek stoji odluka, sa promišljanjem kako ga izvesti. Nije uvek vidljivo kako
nastaje odluka. Ona u izvesnom obliku postoji već u želji, zatim raste zajedno sa
osmišljavanjem dela, to jest sa analizom okolnosti, izborom sredstava i određivanjem
metoda. Kada je sve osmišljeno, nastaje i odluka. Tada je delo unutra već obavljeno. Pred
licem Boga i savesti greh je već učinjen: zapovesti su prezrene, savest je pogažena. Od želje do
odluke sa osmišljavanjem dela ponekad prođe dosta vremena. Pojavljuje se strah Božiji, čovek
se priseća zapovesti, ni njegova savest ne ćuti. Ali svi njihovi spasonosni nagovori sa
prezirom se odbacuju. Zato u odluci već postoji i prestup i greh. Misao, osećanje i želja su već
zaposeli svu dušu, ali još nema prelaska na greh, postoji samo poziv na njega. Prelazak
započinje onog trenutka kada duša počne da promišlja može li da udovolji strasti i kako to
da učini. Tu duša već stupa na put greha.
Kada se pojavila odlučnost, sloboda je svezana; duša oseća da je tobože neophodno da
učini ono što smera. Ali tu zapravo nema nikakve neophodnosti. To je nekakva
samoobmana koja se odvija unutra. Doneta odluka može da ostane neizvršena zbog
prepreka na koje se iznenada naišlo. Može ostati neizvršena i ako se čovek sam predomisli,
ako postane svestan nečega, ili pod uticajem savesti, ili pod uticajem straga Božijeg, ako im
pođe za rukom da se ponovo podignu u svoj svojoj sili.
Konačno, sve je sređeno i delo je učinjeno. Osvetili ste se kao što ste i naumili. Strast
je zadovoljena, greh je konačno počinjen. Šta se tu pojavilo uz ranije sazrelu odluku?
Naizgled ništa, jer tu je samo izvršen ranije zamišljeni plan. Tako izgleda, ali tu zapravo zlo
uzrasta do krajnje tačke. Prvo: strah Božiji i savest dotle su bili samo odbacivani i
neuvažavani, a sada su pogaženi. Dotle je sve ličilo na ono kada mati nagovara sina da ne
čini zlo, a on odmahuje rukom ili beži od nje, a sada liči na situaciju kada sin na majčine
nagovore nasrne na nju i počne da je bije. Drugo: sada je unutrašnje delo uvedeno u tok
spoljašnjih događaja i treba da bude praćeno svojim takođe spoljašnjim, životnim
posledicama. Njega sada nećeš precrtati perom ili negodujućom rečju izbaciti iz kruta
događaja. Ono će tu zauvek ostati, sraslo sa licem koje ga je počinilo, primoravajući ga da
uzima i njegove plodove. Treće: blagodat Božija odlazi i čovek iz oblasti Božije stupa u
87
oblast neprijatelja Božijeg i svog sopstvenog. On je obremenjen poklekao i oseća da ga
pritiska nešto teško. Na njemu se ispunjava priča: vraća se demon sa drugom sedmoricom.
Mrak, nemir, potištenost ‐ to je nagrada za udovoljavanje svakoj strasti. I to je ‐ čudo! Dok se
strast ne zadovolji na delu, od njenog zadovoljenja očekuje se raj ‐ bićete kao bogovi. Ali
čim se zadovolji, prelest spada sa očiju, iluzija nestaje i za sobom ostavlja prazninu, tugu,
rastrojenost i potištenost ‐ čovek vidi da je nag. Osvetio se neprijatelju, trebalo bi da se
raduje, ali oseća nešto sasvim drugo.
Vidite li kakav je put ostrašćivanja sebe bilo kojom strašću i pada u greh zbog toga?
Okrenimo se sada Vama. Šta je kod Vas moguće od svega rečenog? Ako je Vaša odluka da
služite Bogu iskrena, ako prihvatanjem te odluke sledite ponuđene savete da se uvek sećate
Boga sa strahom i pobožnošću, ako strogo pazite na sebe, onda je kod Vas nemoguće da
skrenete na zadovoljavanje strasnih želja i na sve ono što za tim sledi. Ali moguće su strasne
misli, osećanja i želje. To su ‐ predmeti Vaše unutrašnje borbe.
Strasna misao, osećanje i želja ponekad u trenu prolete kroz dušu, ne dajući čoveku
priliku da dođe k sebi. One nas ne čine krivima ako se odmah pri pojavi želje trgnemo i
isteramo ih sa neprijateljskom rasrđenošću na njih. Naša krivica i u pomisli i u osećanju i u
želji potiče od našeg oklevanja ‐ ako ih ne isteramo odmah nakon što ih primetimo, nego se
zaustavimo na njima. Isteraj misao i ‐ osećanja ili simpatije neće ni biti. Isteraj osećanje i
pomisao i ‐ neće biti želje. Istraj želju i ‐ neće biti opasnosti da otpočne prelazak na strasno.
Ako primetivši strasnu pomisao svesno zadržite svoju pažnju na njoj, krivi ste jer ste pažnju
posvetili onome za koga znate da je neprijatelj Božiji u Vama. No, ukoliko se pažnja nevoljno
prikuje za pomisao, Vi nećete biti krivi ako odmah počnete da je odvajate od pomisli, a
samu pomisao da odagnavate. Ako se usled Vašeg dobrovoljnog pristajanja na strasnu
pomisao u Vama porodi strasno osećanje, onda se Vaša krivica malo uvećava. Ali ako
primetite pojavu strasnog osećanja, pa ipak nastavite da se bavite strasnom pomišlju i
shodno tome dobrovoljno pojačate osećanje, Vaša se krivica dvostruko uvećava. Ako
primetite strasno sećanje pa se prenete i odagnate ga zajedno sa pomišlju, bićete krivi samo
zbog toga što ste se svesno bavili strasnom pomišlju, a za osećanja nećete biti krivi, jer ona
se pod uticajem pomisli rađaju i nevoljno. Ako se pod uticajem svesno dopuštenih strasne
pomisli i strasnog osećanja u Vama pojavi želja za strasnim delom (na primer, za osvetom),
time se Vaša krivica takođe malo povećava, jer se od misli i osećanja nevoljno rađa želja. Na
Vama ostaje pređašnja krivica zbog toga što ste se bavili strasnim predmetom i što ste
dopustili da strasno osećanje koje se iz toga rodilo, kao i pomisao koja je od njega došla,
potraju u Vama ‐ dakle, Vaša krivica je dvostruka. Ali ako primetite strasnu želju i dozvolite
joj da polako uđe u Vas, a ne naoružate se istoga časa protiv nje, onda će Vaša krivica porasti
za još jedan stepen i biće ‐ trostruka.
Dalje od ovoga neću ići, zato što mislim da ostrašćenje u Vama samo dotle i može da
dođe.
I sami vidite da ako odmah isterate strasnu pomisao, to će biti kraj čitave borbe. Neće
više biti ni osećanja, a tim pre ni želja. Tako dakle treba da postupate. Zašto biste navlačili
na sebe nepotrebni napor, a ponekad i opasnost od borbe, kada ste već odlučili da nećete
dopuštati strasno kao bogoprotivno. Ako se protiv Vaše volje uz pomisao pokrene i
osećanje, istoga časa ih izbacite iz sebe, a zajedno sa njima i želju. Gde god u sebi naiđete na
strasni pokret, isterajte ga odatle. Postavite sebi kao zakon da svesno ne popuštate ni strasnoj
pomisli, ni osećanju, ni želji, nego da ih istoga časa kada ih primetite sa velikom mržnjom
isterate iz sebe. I tako ćete uvek biti nevini pred Bogom i pred sopstvenom savešću. U
Vama će biti nečistote strasti, ali nećete imati krivicu. Bavićete se poslom beljenja (pranja),
88
usrdno se trudeći da ubelite svoju dušu. Neka Vas Gospod blagoslovi!

58. Značaj molitve na delu borbe protiv strasnih pomisli. Primeri.

Prošli put sam Vam predstavio čitav tok ‐ kako od obične pomisli dolazi do strasne želje
i od nje do dela. U stvarnosti se to ne odvija uvek tako polagano, kako je predstavljeno na
papiru. Često, ako ne i uglavnom, kroz sve stadijume prolazi se veoma brzo, tako da misao
ne stigne ni da se pojavi, a već usledi i delo i posebno reč. Nema potrebe da razmatramo sve
moguće slučajeve i da uočavamo razlike između njih. To nam neće biti od pomoći u borbi sa
strastima. Držite se jednoga: čim primetite strast, odmah se protiv nje naoružajte gnevom i
neprijateljskom rasrđenošću. U duhovnoj borbi taj gnev ima isti značaj kao kada Vas
napadne zao čovek i zadate mu snažan udarac u grudi. Ali kao što kod takvog napada
udarac u grudi ne natera uvek zlog čoveka na beg, tako i u duhovnoj borbi gnev protiv
strasnih pomisli, osećanja i želja ne izgoni ove uvek iz duše i ne okončava uvek borbu protiv
njih. Po prirodnom redu trebalo bi da bude tako. Tako i biva, ali ne uvek. Ovo stoga što u
podsticanju pomisli često učestvuju i demoni, a oni su bestidni. Koliko god da se čovek gnevi
na njih, oni i dalje stoje uz svoju pomisao. Očigledno je da pored rasrđenosti treba pribeći i
nekom drugom sredstvu. Koje je to sredstvo?
Šta čini onaj koga napadne zao čovek? Nakon što mu je zadao udarac u grudi viče:
“Policija!ʺ Na njegov poziv stiže pomoć i izbavlja ga iz nevolje. Isto to treba učiniti i u
duhovnoj borbi sa strastima. Pošto si se razgnevio na strast, treba da pozoveš pomoć:
“Gospode pomozi! Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, spasi me! Bože, dođi mi u pomoć,
Gospode, pomozi mi!ʺ Obraćajući se tako Gospodu, više nećete skretati pažnju sa Njega na
ono što Vam se događa, nego ćete stajati pred Gospodom, moleći ga za pomoć. Tako će
neprijatelj brzo pobeći, kao ognjem opaljen. Neko od svetih je rekao: imenom Gospoda Isusa
tuci neprijatelje. Gospodu se ništa ne može odupreti, On je blizu: blizu je Gospod svima koji ga
prizivaju, svima koji Ga prizivaju u istini. Volju onih koji ga se Boge ispuniće, i molbu njihovu uslišiće,
i spašće ih (Ps. 144,18‐19). On Sam dao je ovakvo obećanje onima koji mu se u teškom
trenutku sa nadom obraćaju: jer se na Mene pouzdao, i izbaviću ga; pokriću ga jer je poznao Ime
Moje. Prizvaće me i uslišaću ga; sa njime ću biti u nevolji, izbaviću ga, i proslaviću ga (Ps. 90,1415). Ne
zaboravljajte da tako činite ‐ i uvek ćete sa uspehom pobeđivati i odagnavati sve strasno
što se pojavi u Vama.
Neki su postupali, a možda i još uvek postupaju, ovako: kada primete strasno
uznegoduju na njega i počnu da razobličavaju njegovu ružnoću. Na primer, došla je
pomisao gordosti, a oni počnu da čitaju: “Gordost je protivna Bogu; ti si zemlja i pepeo, kako
se ne stidiš da se uznosiš pomišlju, seti se grehova svojihʺ, i slično. Sve sakupljaju misli protiv
gordosti smatrajući da će tako oterati gordu pomisao. Događa se da je i oteraju, ali, uopšte
uzev, taj metod nije pouzdan. Razobličavajući strasnu pomisao još uvek je držimo u umu, a
ona podstiče osećanje i budi želju, to jest nastavlja da prlja dušu. Pa i samo njeno prisustvo u
mislima već predstavlja prljavštinu. Kada se bez stupanja u raspravu sa strastima direktno
obratimo Gospodu, sa strahom, pobožnošću, nadom i predanošću Njegovoj sili, samim tim
strasno se već udaljuje od očiju uma koji gleda na Gospoda. Budući odsečena od duše takvom
pažnjom, strasna pomisao sama od sebe odlazi, ako je prirodno probuđena; a ako tu i đavo
umeša svoje prste, njega onda pogađa zrak duhovne svetlosti koji potiče od sazercavanja
Gospoda. I tako biva da duša dobije mir od napada strasti onoga časa kada se obrati
Gospodu i dozove ga.
Da biste to jasnije sebi predstavili, ispričaću Vam jedno predanje. Živeo neki starac u
89
gluvoj pustinji. Napadnu ga demoni u vidljivom obliku i počnu da ga guraju iz kelije, kako
bi ga sasvim oterali iz pustinje. Starac poče da se otima, ali oni su ga dogurali već do samih
vrata. Još samo malo i izbacili bi ga napolje. Videvši da je u krajnjoj nevolji starac zavapi:
“Gospode Isuse Hriste! Zašto si me ostavio? Pomozi mi, Gospode!ʺ Čim je tako povikao
istoga časa javi se Gospod i rastera demone, a starcu reče: “Ja te nisam ostavio; ali pošto Me
nisi dozivao, nego si mislio da se sam odupreš demonima, nisam ti dolazio u pomoć. Sam si
kriv, jer si se nadao na sebe. Prizovi Mene i uvek ćeš naći spremnu pomoćʺ. Rekavši to,
Gospod postade nevidljiv. Taj slučaj koji je urazumio starca i svima nama daje lekciju Da se ne
hvatamo u koštac sa strasnim pomislima tako što ćemo se prepirati sa njima u mislima,
nego odmah da se obratimo Gospodu sa molitvom protiv njih.
Svi koji razumno vode borbu sa strastima tako i postupaju. Sveti Jovan Kolov je za
sebe govorio: “Ja postupam kao čovek koji sedi ispod drveta i pažljivo osmatra oko sebe.
Taj čovek čim vidi zveri kako mu se približavaju da bi ga pojele penje se na drvo, a one kada
dođu obiđu oko drveta nekoliko krugova i odu. A ja čim primetim duhovne zveri kako mi
prilaze u strasnim pomislima odmah umom uziđem ka Gospodu i te duhovne zveri ne
uspeju da mi pristupe, nego bivaju prinuđene da se raziđu kud kojaʺ.
Prisetite se šta sam Vam ranije pisao, da pažnju uma treba da utvrdite u srcu i da
tamo neprestano gledate i dozivate Gospoda. To je isto ovo o čemu sada govorimo, da se
Gospodu treba obraćati sa molitvom kada se pojave strasne pomisli, osećanja ili želje.
Gospodu se treba obraćati silazeći pažnjom uma u srce i tamo ga dozivajući. Ako bismo
nepopustljivo ispunjavali ovo neveliko pravilo: da se utvrdimo umom u srcu i da tako
stojimo pred Gospodom sa strahom, pobožnošću i predanošću ‐ onda se u nama nikada ne
bi pojavljivale ne samo strasne želje ili osećanja, nego ni gole pomisli. Ali naša nesreća je u
tome što odlazimo umom iz srca od Gospoda i bludimo pomislima u daljini. U tom času
ulaze strasne pomisli, i tek što su se primile, pogledaš ‐ već su tu i strasna osećanja, i strasne
želje. Eto, pa se bori. A ko je kriv?! Kada mislima ne bismo dopuštali da lutaju, borbe ne bi
ni bilo. Dobro, pogrešili smo kada smo udaljili Gospoda iz srca i time navukli na sebe bedu,
ali dajte da makar sada, kada smo to uočili, požurimo da se opet vratimo onamo ‐ u srce,
pred Gospoda, kako bismo Ga dozvali u pomoć.
Na tu temu je isti onaj sveti Jovan Kolov ispričao sledeću priču: bila u jednom mestu
lepotica koja se loše vladala. Gospodar te zemlje se sažalio nad njom, što takva lepota
propada, i kada je uhvatio priliku rekao joj je: “Odbaci lakomislenosti, uzeću te u svoj dom,
bićeš moja žena i gospodarica velikog blaga. Samo gledaj da budeš verna, inače će te zadesiti
takva nesreća, da ni zamisliti ne možešʺ. Ona je pristala i bila je uzeta u njegov dom. Njeni
pređašnji prijatelji, videći da je negde nestala, počeli su da je traže, da se raspituju i saznali su
da je kod vladara. Mada je gospodar pretio, oni nisu gubili nadu da će opet privući lepoticu,
znajući njenu slabost. Potrebno je samo da dođemo iza kuće, da zazviždimo, pa će ona
odmah shvatiti o čemu se radi i istoga časa pobeći će k nama. Tako su i učinili. Došli su iza
kuće i zazviždali. Lepotica je čula zvižduk i zadrhtala. U njoj se nešto uskomešalo, setila se
prošlosti. Ali ona se dozvala pameti i umesto da pobegne od kuće, požurila je u
gospodarevu sobu, gde je odmah pronašla mir; nove zvižduke tamo nije čula. Prijatelji su
zviždali, zviždali, pa su otišli praznih ruku. Smisao ove priče je jasan. Lepotica predstavlja
palu dušu koja se u pokajanju obratila Gospodu i sjedinila se sa Njim kako bi Njemu
Jedinom pripadala i Njemu Jedinom služila. Stari prijatelji su strasti. Njihov zvižduk ‐ to je
kretanje strasnih pomisli, osećanja i želja. Bežanje u gospodarevu sobu je silazak u dubinu
srca, da bi se tamo stalo pred Gospoda. Kada se to dogodi unutra, strast koja je uznemirila
dušu, šta god da bila, odlazi sama od sebe i duša se umiruje.
90
Izvolite zapamtite ovu priču i uvek se ponašajte u skladu sa onim što je u njoj rečeno.
Videćete kako će se brzo u Vama obnoviti unutrašnji mir koji je bio narušen pojavom strasti.
Milost Božija neka bude sa Vama! Spasavajte se!

59. Odlomak iz dela prepodobnog Isihija o borbi protiv strasti.

Sada Vam je već sve rečeno o duhovnoj borbi uopšte. Strasti je mnogo, ali, koliko god
da ih je, sve one dolazi ne opisani način i sve se odagnavaju i savladavaju onako kako je
rečeno. Naravno, svaka strast ima svoje osobenosti, i način na koji se pojavljuje. Ima takođe
mnogo oblika u kojima se pojavljuju. Ali to ne menja opšte metode borbe protiv njih.
Postupajte kako je rečeno i uspešno ćete odagnati svaku strast, koliko god silno da ustane na
Vas.
Da biste sve ovo mogli lakše da upamtite i da biste se uverili da treba da postupate baš
tako, a ne drugačije, dajem Vam izvod iz dela prepodobnog Isihija, prezvitera jerusalimskog,
čiju sam Vam knjižicu, sećate se, poslao.
Evo šta on veli:
“Onaj ko se duhovno podvizava u svakom trenutku treba da ima sledeće četiri stvari:
smirenje, krajnju pažnju, suprotstavljanje pomislima i molitvu. Smirenje ‐ jer su njegovi
protivnici u borbi gordi demoni, da bi rukom srca držao pomoć Hristovu, jer Gospod mrzi
gorde. Pažnju ‐ da se srcu ne dopusti nikakva pomisao, makar se činila i dobra.
Suprotstavljanje ‐ da bi čim vidi pomisao istoga časa sa gnevom odbio zlo. Molitvu ‐ da bi se
odmah nakon suprotstavljanja zlu neizrecivim uzdasima obratio Hristu. I tada će ovaj
podvižnik videti neprijatelja svezanog, ili kako biva gonjen imenom Isusovim, kao prašina koju
tera vetar, ili kako kao dim iščezava sa svojim maštanjimaʺ.
Evo još jednog sličnog mesta:
“U duhovnoj borbi treba delovati onako, kako se deluje u (običnom) ratu. Kao prvo,
potrebna je pažnja; kao drugo, kada primetimo da je đavo pokrenuo pomisao, treba da ga
pogodimo prokletstvom, sa gnevom u srcu; kao treće, treba da se pomolimo protiv njega,
prizivajući u srcu Isusa Hrista, kako bi demonska prikaza odmah iščezlo, da se um ne bi
poveo za maštanjem, kao dete koga prevari neki mađioničarʺ.
“Ako se u svome srcu uvek obraćaš sa smirenomudrenošću, sa sećanjem na smrt, sa
samoosuđivanjem, sa suprotstavljanjem pomislima i prizivanjem imena Isusa Hrista i sa
tim oružijem svakodnevno trezveno ideš uskim, radosnim i prijatnim duhovnim putem,
ući ćeš u sveta sazercanja svetih i bićeš prosvećen dubokim tajnama od Hrista, u Kome su
sakrivena sva blaga premudrosti i znanja i u Kome obitava sva punoća Božanstva telesno
(Kol. 2;3,9). Jer u Isusu ćeš osetiti da je na tvoju dušu sišao Duh Sveti, Koji svetli umu da bi
mogao da gleda. Niko, kaže apostol, ne može reći: Isus je Gospod, osim Duhom Svetim
(1.Kor. 12,3). On time svakako na tajanstven način krepi onoga ko tražiʺ.
U ovim i sličnim mestima prepodobni Isihije govori uopšte o toku duhovne borbe. U
njegovoj knjižici više se govori pojedinačno o svakom od pokazanih metoda borbe, naročito
o pažnji ka srcu, prebivanju tamo, i duhovnom obraćanju Gospodu odatle. Izvolite
pogledajte sada celu tu knjižicu. A ja ću Vam ispisati nekoliko mesta o tome.
“Veliki zakonodavac Mojsije, ili bolje reći Duh Sveti njegovim ustima kaže: Pazi na sebe;
da ne bude u srcu tvome tajne bezakone reči (Ponz. 15,9). Tajnom rečju on naziva misaonu
predstavu nečeg lošeg (strasnog), što Bog mrzi a što oci takođe nazivaju “prilogomʺ (tj.
nečim što je sa strane dodato) koji đavo navodi na srce, a za kojim, čim se pojavi u srcu,
odmah kreću naše misli i strasno se sa njim povezujuʺ.
91
“Pažnja je neprestano molitveno tihovanje srce, bez ikakve pomisli, u kome duša
svagda diše Jedinim Isusom Hristom Sinom Božijim i Njega neprestano doziva; hrabro se
Njime naoružava protiv neprijatelja; ispoveda se Njemu, Koji ima vlast da oprašta grehe;
često tajnim prizivanjem grli Hrista, Koji jedini poznaje srcaʺ.
“Trezvenost je tvrdo podizanje misli i njihovo stajanje na dverima srca, tako da čovek
vidi kada se prikradaju pomisli i shvata kakvu sliku demoni pokušavaju da naslikaju i
predstave u umu, kako bi pomoću nje prevarili čovekaʺ.
“Misao koja stoji (u srcu), doziva Hrista protiv neprijatelja i pribegava k Njemu, nalik
je na životinju okruženu mnoštvom pasa ali zaštićenu nekakvim uporištem. Ta misao
izdaleka duhovno posmatra zasede nevidljivih neprijatelja i neprestano se moleći protiv
njih Isusu mirotvorcu ostaje nepovređenaʺ.
“Onaj ko nema molitvu čistu od pomisli, taj nema oružije za borbu. Mislim na molitvu
koja se neprestano obavlja unutar duše, kako bi skriveni neprijatelj prizivanjem Hrista bio
poražen i uništen. Jer ti treba oštrim okom uma da gledaš da bi prepoznao one koji ulaze, i
kada ih prepoznaš da im se istoga časa suprotstaviš, da zgaziš glavu zmije, dozivajući pri
tome Hrista. Tada ćeš opitno postati svestan nevidljive pomoći Božije i jasno ćeš uvideti
pravo stanje svoga srcaʺ.
“Dakle, neka duša bude smela u Hristu, neka Ga doziva i neka se ni malo ne plaši: jer
ona ne ratuje sama, nego zajedno sa strašnim Carem, Isusom Hristom, Tvorcem svega
postojećeg, telesnog i bestelesnog, vidljivog i nevidljivogʺ.
Ograničiću se na ovih nekoliko izvoda, jer ako bih ispisao sve što se odnosi na našu
temu, trebalo bi da prepišem polovinu knjižice. I ovo sam prepisao zato da bih Vas podsetio
na to zašto Vam tako dugo tumačim o sećanju na Boga i unutrašnjoj borbi sa strastima.
Znajte da je u tome sva suština truda oko zadobijanja spasenja.
Kada ovo pročitate nemojte sebi da kažete: pa šta sam ja, pustinjska podvižnica, da bih
se držala takvih pravila?! Ne biste bili jedini koji to kažu ‐ jer zaista mnogi tako govore, ali
ne od onih koji su se kako treba prihvatili posla oko zadobijanja spasenja. Oni koji se trude
oko toga, ne mogu tako da govore. Tako i Vi, ako hoćete da živite u duhu, u čemu se i sastoji
zadobijanje svoga spasenja, treba svakako da postupate onako kako je propisano. A ako
hoćete da živite nemarno, onda Vas se sve to svakako ne tiče. Ja sam o tome i počeo da
pišem zato što sam poverovao da je Vaša odluka da pripadnete Gospodu bila iskrena. Jer
ko to iskreno odluči, on ne može da zaobiđe propisani put. On može mnogo da se trudi i da
ide zaobilaznim putevima, ali dok ne kroči na tu stazu, biće mu uzalud. Ja Vam je i pokazuje
direktno, da ne biste lutali sa strane. Usrdnije se potrudite pa ćete videti uspeh. Ali trud je
svakako potreban; bez truda ništa ne uspeva.
Ne dopuštajte sebi takva besplodna razmišljanja. Bez obzira na to da li neko živi u
pustinji ili u manastiru ili svoje spasenje postiže u svetu, svakome zakon treba da bude da
svoje srce očisti od strasti; a ne može drugačije da ga očisti nego na opisani način. Ne
kolebajte se i ne jogunite.
Neka Vas Gospod blagoslovi.

60. Kako postupati ako nam se i prilikom borbe sa strastima potkradaju strasne
misli i želje. Očišćenje srca.

Milost Božija neka bude sa Vama!
Pretpostavljam da ste se prihvatili posla onako kako treba i usrdno se trudite da biste
se uvek sećali Gospoda, da pazite na svoje srce i da svaki loš pokret u njemu propratite sa
92
neprijateljskim odbacivanjem, obraćajući se istovremeno Gospodu molitvom radi pomoći.
Ali i pored toga ne mislim da ste odmah došli do potpunog uspeha: da su Vam i sve misli
čiste, i osećanja i želje sveti. Jer tako ni kod koga ne biva. Pomisli mogu da se umire, strasna
kretanja osećanja i želja mogu da postanu sve ređa i ređa, ali ona se ipak pojavljuju, ponekad
i veoma silno.
Potkradu se ‐ oterajte ih, opet se potkradu ‐ opet ih oterajte. Ali to Vam je već rečeno.
Sada hoću da Vam kažem kako treba da se odnosite prema tim upadima strasnoga prema
sudu savesti. Da li da se odnosite ravnodušno, ili da tugujete zbog toga i kajete se pred
Gospodom? Prema upadima strasti ne možete da se odnosite ravnodušno, nego kada ih
prognate svaki put treba da tugujete pred Gospodom i da se pokajete što se to dogodilo. Čak
i onda kada se strasne misli, osećanja i želje prikradu iznenada, bez ikakvog učešća Vaše
volje, to ipak znači da je Vaše srce nečisto i da iz njega izlaze zle pomisli (Mt. 15,19). A Vi ste
obavezni da imate čisto srce. Zato i treba da žalite što Vam je srce nečisto i da se kajete pred
Gospodom zbog te nečistote, obećavajući da ćete se potruditi kako biste ga očistili i moleći
Njega da Vam u tome pomogne. Ali u praksi je veoma retko da se tu ne umeša i volja. Vi
ste iz nepažnje napravili mesta za strasnu pomisao i ona je porodila strasno osećanje ‐ krivi
ste zato što niste pazili. Zbog nepažnje a i zbog sladosti toga osećanja Vi niste požurili da
ustanete protiv njega i da ga odagnate, i ono je uspelo da porodi strasnu želju ‐ Vi ste krivi
zato što se istoga časa niste naoružali, nego ste pristali na naslađivanje grehovnim i
strasnim.
Ne mislim da biste Vi želji dopustili da porodi prelazak na delo, ali svakako možete da
dopustite da želja potraje, umesto da se odmah naoružate protiv nje. A to Vas čini još više
krivom. Na taj način, dopuštena je zla pomisao ‐ to je krivica; dopušteno je da se iz nje
porodi zlo osećanje ‐ to je druga krivica; dopušteno je da se iz zlog osećanja porodi zla želja
‐ treća krivica; zloj želji dopušteno je da se zadrži ‐ četvrta. Eto koliko krivice!
I nemojte pokušavati da se sakrijete iza smokvinog lista ili da pobegnete u žbunje
pred Gospodom, Koji Vam kroz savest prilazi i optužuje Vas. Bolje pođite okolo da tražite
oproštaj, ne prebacujući krivicu ni na kog drugog. Rasrdili ste se, na primer, na sobaricu. Ako
ste joj uputili oštre reči, onda tim pre nemojte krivicu da svaljujete na nju. Neka je ona i
pogrešila, ali nije stvar u njoj, nego u tome zašto ste se Vi rasrdili. Zar se greška nije mogla
ispraviti bez gneva? Pa čak i ako se nije mogla ispraviti, ipak je sve moglo da prođe bez
gneva. Ovde Vam se dakle potkrao gnev, tamo osuđivanje, tamo zavist, tamo sujeta. Za sve to
su postojali spoljašnji povodi. Ali nisu krivi povodi, nego Vi, što ste dopustili tako zla
osećanja. Izvolite da se ne prikrivate, nego direktno optužite sebe pred Gospodom i zamolite
za oproštaj. To činite svaki put, i čim primetite zlo terajte ga. U pokajanju i skrušenosti smirite
se pred Gospodom i savešću i opet ćete spokojno upirati oči ka Gospodu. A ako se ne pokajete
nećete moći da ga gledate tako ‐ to će za Vas biti teško i opasno.
Strasti koje su Vam se potkrale ne ostavljajte do večeri neočišćene pokajanjem, nego ih
odmah progonite imenom Gospodnjim. Čitav dan će Vam tako i proći u pokajanju, jer će
prodori strasti u početku biti česti. A uveče pre no što se pomolite opet razmotrite sve nasrtaje
strasti po redu, opet skrušeno požalite zbog toga i pokajte se. U tome se sastoji delo
neprestanog pokajanja. Evo Vam o tome lekcije prepodobnog Isihija. “Dužni smo da naša
svakodnevna dela neprestano pažljivo merimo, a uveče da obavezno kroz pokajanje što je
moguće više olakšamo teret koji ta dela predstavljaju, ako hoćemo da uz pomoć Isusa
savladamo strasti. Treba takođe da gledamo da li su po volji Božijoj i da li radi Boga
savršavamo sva naša vidljiva dela, da nas (strasna) osećanja ne bi potkradala kao
nerazumneʺ.
93
Ako budete postupali onako kako treba, odlučno i bez samosažaljenja, uskoro ćete
videti plod: Vaše srce će se umiriti i u njemu će zasijati radost u Gospodu. Od čega srce biva
nemirno? Od toga što ga muče strasti. Pobijte strasti i ono će postati mirno. Jedan od otaca
je srce poredio sa jazbinom punom zmija. Te zmije su strasti. Kada se u srcu vidi nešto
strasno, to je kao da zmijska glava viri iz jazbine. Udri je po glavi Imenom Gospodnjim i
ona će pobeći. Pokaže li se i druga ‐ udri i nju. I tako svaku. Desetak puta udari takvu zmiju
‐ strast ‐ pa više neće moći da proviri, a onda će i sasvim da ugine. Ako neko zatvori ulaz u
jazbinu ili ne da zmijama hranu, one će uginuti. Tako umiru i strasti ako im se ne daje hrana
kroz prihvatanje njihovih nagovora, nego ako se, na protiv, sa gnevom teraju čim se pojave.
Ovo Vam je najkraći put za očišćenje srca od strasti. Ako ste zavoleli ovu čistotu, idite sa
njom tim putem, jer drugoga nema. Ako pak ne pristanete da tako postupate, strasti će ostati
u srcu. Vi i bez toga možete da ispravite svoje ponašanje i da ga učinite besprekornim, ali
srce će ostati strasno i neće Vam dati da vidite Gospoda. Ne zaboravljajte lude devojke!
Bog da pomogne! Spasavajte se!

61. Lutanje sluha i pogleda. Kako eliminisati loše utiske od onoga što vidimo i
čujemo.

Prošli put sam Vam pomenuo da ne treba svaljivati krivicu na povode koji podstiču
strasne pomisli, osećanja i želje. Sada ću Vam reći nekoliko reči o njima.
Strasne pomisli, a za njima takva osećanja i želje, ponekad se pojavljuju u duši same od
sebe, ne znano kako. Ali uglavnom se pojavljuju pod uticajem spoljašnjih utisaka. Stvari na
koje nailazimo, lica i događaji svake vrste podstiču u nama neke misli. Od dobrih utisaka
rađaju se dobre misli, a od loših loše. Ali može da se dogodi i obrnuto: da dobri utisci
izazivaju loše misli, a loši utisci ‐ dobre. Sve zavisi od stalnog i slučajnog raspoloženja
onoga ko ih dočekuje. Shodno tome i sva odgovornost leži na njemu. Kako onda čovek da
se drži?
Prvo: svojim čulima, naročito očima i ušima, ne treba puštati na volju. Ne dopustite
sebi tu nepromišljenost, da sve morate da vidite, čujete i dotaknete. Naša čula su nalik na
prozore ili vrata, a najviše na kutlaču. Loše čini onaj ko otvara prozore i pušta prljav
vazduh. Ne može izbeći prekor ni onaj ko ostavi otvorena vrata i dopusti da mu stoka uđe u
kuću. Ali šta biste rekli za onoga ko uzme kutlaču pa pođe po blatnjavim i nečistim barama
da odatle zahvata i posipa po sebi? Može li se zamisliti nešto tako besmisleno? No ne čini li
upravo to onaj ko se sa radoznalošću zaustavlja pred lošim čovekom da bi slušao zle reči?!
Kroz to se dođe do zlih pomisli, sa njih se prelazi na osećanja i želje, i takav čovek luta sav
ostrašćen kao po magli. Dakle, blagorazumnost i dužnost samoočuvanja unutrašnjeg mira
nalažu nam da ne gledamo, ne slušamo i ne dotičemo sve na šta naiđemo. Malo‐pomalo
pokazaće se da nešto može da probudi strasti, zato pred tim treba okretati oči, zatvarati uši ili
gledajući ne gledati i slušajući ne slušati.
Drugo: dogodilo se da nešto izazove loš utisak i porodi loše misli. Odmah treba
požuriti da se utisak izgladi i da se misao preseče na način koji je već pokazan, svakako uz
prekid budućeg dotoka utisaka. Ostajati pod lošim utiskom ili ostavljati njegovo
izglađivanje i ponovno uspostavljanje duševnog mira za neko drugo vreme, bilo bi
nerazumno. Ostajanjem pod utiskom i sami ćemo doprinositi umnožavanju loših pomisli i
osećanja, a ostavljajući loše duže vreme u sebi, daćemo mu mogućnost da se dublje ukoreni
i da se duže suprotstavlja izbacivanju i očišćenju, ako ne i da sasvim ovlada dušom.
Treće: kada smo jednom već doživeli loš utisak od nečega, ne treba svesno sebi da
94
dopuštamo da se ponovo srećemo sa predmetima koji su ga proizveli. Ovo bi značilo da onaj
ko tako postupa voli da se naslađuje lošim i, shodno tome, nečist je do dubine srca. Ako ga
pak neka nužda natera da se ponovo susretne sa takvim predmetom, treba unapred da se
naoruža, da pripremi svoje srce za odupiranje lošem utisku i ne dopusti mu da se približi.
To će biti moguće uz pažnju, uporno suprotstavljanje i molitvu.
Četvrto: već sam Vam pisao o tome, da sve na šta nailazite i što Vam se događa treba
da protumačite u duhovnom smislu. To treba da učinite i sa predmetima koji su loši. Kada
nakon toga na njih budete nailazili, dobijaćete ne loše, nego dobre misli, kao što je sveti
Jefrem Sirijski kada je sreo bestidnu lepoticu rekao učenicima: “Vidite li kako se ona trudi
da bi ukrasila svoje telo koje će uskoro biti prah ‐ kako mi onda da se ne trudimo oko
ukrašavanja besmrtne duše?ʺ
Ovo je dovoljno što se pravila tiče. Trebalo bi sada da ukažemo na primere iz vaše
svakodnevice koji Vam donose duhovnu štetu. Ali ja mislim da toga nema ni u Vašoj porodici
ni među Vašim srodnicima. Na njih ne možete naići nigde drugde osim izvan kuće, na
primer u društvu u kome Vam se nedavno pružila prilika da budete, kao što ste pisali. Kod
takvih slučajeva izvolite držite se onoga što je rečeno u trećoj tački. Pod tu tačku posle
podvodite i sve slične, na koje naiđete. I uopšte, postavite sebi kao zakon da merite šta je
dozvoljeno onim uticajem koje ono proizvodi u duhovnom životu. Ono što je od duhovne
koristi, to sebi dozvoljavajte; a ono što deluje štetno, to ne dozvoljavajte ni pod kakvim
izgovorom. Ko će u umu svome pružiti ruku ka čaši sa pićem za koju mu je poznato da je u
nju stavljen otrov?!
Ja ne mislim da Vi sebe treba tako da pritisnete, da ličite na zatvornicu. Ali hoću samo
da Vas navedem na odlučnost da ne uzimate ono što je štetno za Vaš duh, nakon što ste se
uverili da je samo život u duhu istinski život, i ne samo da ste se uverili, nego ste to i
isprobali.

62. Posle uputstava za duhovnu borbu sa strastima izlaže se pouka o delatnoj
borbi sa njima. Spoljašnji način života koji je najpogodniji za borbu sa strastima.
Zaključak besede o borbi sa strastima.

Kada su u pitanju uputstva za očišćenje od strasti, pošto su one kod Vas prisutne u
maloj meri, rečeno je sasvim dovoljno. Ali budući da se već povela reč o tome, dodaću još
nešto što ipak može da Vam se dogodi, i to ne u budućnosti, nego upravo sada.
Opisana borba sa strastima je duhovna. I ona je realna, jer ne dozvoljava strastima da
se nečim nahrane i tako ih ubija. Ali postoji i delatna borba sa strastima, koja se sastoji u
tome da se namerno preduzimaju i savršavaju dela koja su strastima direktno suprotna. Na
primer, da biste ugušili tvrdičluk, treba da otpočnete sa velikodušnošću; protiv gordosti
treba da izaberete ponižavajuće poslove; protiv strasti uveseljavanja, da sedite kod kuće i
tome slično. Istina, sam po sebi takav način delanja ne vodi direktno do cilja, jer trpeći
pritešnjivanje spolja strast može da se uvuče unutra ili da ustupi mesto drugoj. Ali kada se
sa tom delatnom borbom sjedini i unutrašnja, duhovna, one će udvoje brzo uništiti svaku
strast protiv koje su se usmerili.
Evo kakav Vam savet dajem. Potrudite se da pronađete svoju glavnu strast i da protiv
nje usmerite ne samo duhovnu, nego i delatnu borbu. Ja ne mogu da odredim šta je kod Vas
glavno. Možda se ono još i nije u potpunosti formiralo, ali svakako, ako počnete pažljivije da
95
pratite pokrete svoga srca, ono će se otkriti Vašoj pažnji. Tada, ako Vam bude ugodno da mi
ukažete poverenje, zajedno ćemo odrediti kako najbrže da se obračunate sa svojom glavnom
slabošću.
Podsećam još da postoje i oštriji metodi ove delatne borbe sa strastima. Kod nas je
uobičajeno ‐ odricanje od sveta, kada sve odlučno ostavljaju i svu nadu polažu na Gospoda,
pa stupaju u manastir da bi živeli u bespogovornom poslušanju, u strogom postu, u
trudoljubivoj molitvi i trezvenosti. Budući da ništa ne poseduju, da odsecaju svoju volju i ne
žale sebe, oni brzo u svojoj duši umlate sve strasno. Zatim se u srce useljavaju mir i čistota ‐
kao poslednji cilj života koji se odrekao sveta. Ja Vas ne teram iz sveta. I tu ćete se spasiti
ako se prema svetu budete držali kako da niste u njemu. Ja ovo samo pominjem kao način
života koji je potpuno prilagođen delu očišćenja srca od strasti.
Još dodajem da jedan od zakona Božanskog promisla o nama jeste da život svakog
čoveka i njegov tok treba da bude tako ustrojen, da bi on mogao, koristeći se njime na
razuman način, da na najbrži i najlakši način očisti sebe od strasti. Na to Vas podsećam zato
što ste me svojevremeno pitali otkud ljudima tako različite sudbine i zašto su one tako
promenljive, a ja Vam, čini mi se, nisam odgovorio. Dakle, odgovaram zašto je to tako. Zato što
je tako kako Gospod uređuje ljudima lakše da se očiste od strasti, ili zato što On hoće na taj
način da satre naš uporni egoizam, na kome stoje strasti koje uništavaju čoveka.
Dodaću još jedno. Strasti bijte i iznutra i spolja, a svoje dobre strane vaspitavajte, dajući
im prostora i prilike za vežbanje. Glavna je tu ‐ molitva. O njoj je već bilo reči. Za njom sledi
činjenje dobrih dela. I o tome smo već govorili kada ste zamišljali neke apstraktne životne
ciljeve. A zajedno sa tim treba da idu dušespasonosni razgovori i čitanje, i crkvene službe, i
podvizi samoumrtvljivanja: uskraćivati sebi, kada je moguće, pomalo hrane, pomalo sna,
pomalo zabave i svake utehe samougađanja, i držati se u stalnom samosuprotstavljanju i
samoprinuđivanju. I o tome je bilo reči.
To je čitav kurs očišćenja sebe od strasti. Sve je to kod Vas već u hodu. Neka Vam
Gospod pomogne.

63. Domaći poslovi. Pevanje i muzika.

Žurio sam da što pre dovedem do kraja izlaganje o borbi protiv strasti pa sam gotovo
bez odgovora ostavljao mnogo šta drugo, o čemu ste u to vreme pisali. Na nešto ćete
odgovor naći u onome što sam Vam već pisao, a na drugo ću Vam odgovoriti sada.
Pišete da imate mnogo domaćih poslova. Sa usrdnošću radite sve što Vam kažu. To je
Vaša dužnost. Ali da budete zabrinuti ‐ nemojte. Brige su praćene unutrašnjim nemirom, a
to je štetna stvar. Trebalo bi da mirno i sa sabranom mišlju razmotrite i potom izvršite sve
što Vam je naloženo, a nipošto da se zbog toga uznemiravate. U svakodnevnom životu ako
nešto ometa duhovni život, onda će biti onemogućen svaki rad, postojaće samo velika
briga koja pritiska srce, a delo neće moći da se pomakne ni za dlaku napred, dok će ti nemiri
poput vihora uskovitlavati misli. Od toga biva uvek samo gužva, a delo ni malo ne
napreduje. Izvolite napravite razliku između potrebne usrdnosti i nepotrebne brige i
navikavajte se da dela obavljate trezveno, ne udaljavajući se mišlju od Gospoda, nego
naprotiv, držeći se uverenja da time Njemu ugađate.
Pitate: “Šta sa pevanjem i sviranjem klavira i garmonijuma? Ranije sam svirala i pevala
ne obraćajući pažnju na sadržaj pesama, dok mi se sada on neprestano mota po glavi.
Svakako da nemaju sve pesme dobar sadržaj, mada su komponovane veoma skladnoʺ. Šta
da se radi? Ne možete odjednom sve da promenite. To bi odmah palo u oči. Pevajte i svirajte
96
to što ste i ranije pevali i svirali, trudeći se da ne obraćate pažnju na sadržaj. Međutim,
pomalo odabirajte pesme sa dobrim ili makar podnošljivim sadržajem i njih više pevajte i
svirajte, da biste one druge vremenom zaboravljali i da biste na kraju potpuno prestali da ih
pevate i svirate. Garmonijum je u stanju da na potreban način izrazi crkvene pesme.
Nabavite dela Turčaninova i vidite šta će Vam se odatle najviše dopasti. Pogledajte “Bože,
čuvaj caraʺ, “Kako je slavan Gospod naš na Sionuʺ i slično. Ako sa osećanjem budete pevali
nešto od takvih pesama, uveravam Vas da će Vam se dopasti više od bilo čega drugog. I tada
će Vas već moliti da pevate i svirate ne nekakve isprazne pesmice, nego upravo ta
veličanstvena dela. Jednom ste spomenuli da ljudi hvale Vaš glas i pevanje. Oni rade svoje, a
Vi radite svoje. Kada je i jedno i drugo dobro, što da ih ne hvale? Ali Vi zbog toga ne treba da
se gordite, nego da se smiravate. Odakle Vam glas i ljubav prema muzici? Bog Vam je dao. A
zašto Vam je dao? Da ugađate sluhu drugih ljudi ili zbog nečeg drugog?! Ni jedno ni drugo,
nego zato da biste ih upotrebili u slavu Božiju. A da li ste Vi to uradili? Ne. Vi ste samo
zabavljali sebe i druge, a o Bogu nije bilo ni spomena. Dakle, zloupotrebljavali ste dar Božiji,
koristeći ga u prazno. Sada su se Vaše misli okrenule ka bogougađanju, usmerite na tu
stranu i upotrebljavanje dara Božijeg. Ako treba da se jede i pije u slavu Božiju, onda tim
pre treba da se peva i svira. Ako odsvirate ili otpevate nešto što će se urezati u dušu
slušalaca i naterati ih da uzdahnu za Gospodom ili se uznesu ka Njemu slavoslovljem ili
blagodarenjem, onda ćete učiniti isto što čini dobar propovednik u crkvi. I eto Vam
spasonosnog ploda Vašeg dara! Izvolite upotrebljavajte ga na taj način. Odaberite i poučne
svetske i duhovne pesme i samo njih pevajte i svirajte. To za druge, a sami za sebe nikada
nemojte pevati ništa svetsko, nego samo duhovno. Ali opet kažem: nemojte da prelomite
odjednom ‐ samo polako.
I uopšte, nemojte ni u čemu da pokazujete osobenost. Sa svima budite jednako
ljubazni, dobrodušni i veseli kao i uvek. Samo se uzdržavajte od smega i praznoslovlja. I
bez toga možete da budete ljubazni, veseli i prijatni za društvo. Nikada i ni pod kakvim
izgovorom nemojte biti namršteni. Kada je Spasitelj rekao onima koji poste da se umiju,
namažu glavu i začešljaju, On je mislio upravo na to da ne treba da budu namrgođeni.
Gospod neka Vas umudri!

64. Usamljenost. Kako izbeći čamotinju. Čitanje knjiga i izučavanje nauka.

Pišete: “Ostala sam sama i dosađujem seʺ. To je prirodan osećaj. Ali meni se čini da
njega kod Vas ne bi trebalo da bude nakon Vaših odluka i onoga što Vam je potom
savetovano da činite. Da ste makar i malo prihvatili te savete, Vi se nikako ne biste osećali
usamljenom, mada ste sami. Ne biste se smatrali usamljenom jer biste znali da je Gospod
blizu, da je blizu i Vaš anđeo čuvar , i to ne u mislima, nego zaista. Tada bi osećaj
usamljenosti bio sasvim neumesan, a shodno tome i dosađivanje zbog njega. No,
pretpostavljam da je takav napad čamotinje kod Vas bio trenutan i da se brzo razvejao.
Ipak, ubuduće, uvek kada budete u prilici da ostanete sami, što pre se setite da su sa
Vama Gospod i Vaš anđeo čuvar i požurite da trenutke usamljenosti iskoristite za
neometano prebivanje sa Gospodom i slatku besedu sa Njim. Divna je usamljenost koja se
provodi u tom duhu. Želim Vam da jednom okusite tu sladost, da biste je želeli kao kakav raj
na zemlji.
Nedavno sam, prelistavajući jednu knjigu, naišao na savete oca (grofa Speranskog)
svojoj ćerki. Tu se između ostalog govori i o tome kako izbeći čamotinju. Evo šta on
97
savetuje. Svako, kaže, ima svoj krug svakodnevnih poslova koje obavlja. Ali dosta je i onih
ljudi čiji su poslovi jednostavni i kratkotrajni. Njima zato preostaje mnogo slobodnog
vremena, i ako ga nekako ne ispune, ne mogu da izbegnu čamotinju. Evo ti najsigurnijeg
sredstva da bi je izbegla: sve uredi tako, da ti ni jedan minut ne protiče u prazno i da sve
tvoje vreme bude ispunjeno odgovarajućim poslovima, kako bi te po okončanju jednog
posla, čim budeš slobodna, spreman čekao drugi, koga bi se bez oklevanja prihvatila. Koji su
to poslovi? 1. Estetska zanimanja: muzika, pevanje, crtanje. Ali to nije nasušni hleb, to su
kolači. 2. Nekakav ručni rad ‐ vezenje, šivenje i slično. 3. Ali najbolje sredstvo protiv
čamotinje je ‐ pronaći zadovoljstvo u ozbiljnom čitanju i izučavanju predmeta koji su ti
dotle bili nepoznati. Znaj i to, da čamotinju ne progoni toliko čitanje, koliko ozbiljno
izučavanje.
Još tada mi je palo na pamet da Vam za svaki slučaj prenesem ovaj recept. Ali sada se
zaista pokazala potreba za njim. Potrudite se da ga prihvatite i da ga se pridržavate. I onda
sigurno više nećete osećati čamotinju. Znam jednoga čoveka koji je uvek sam, nikuda ne izlazi
i nikoga ne prima. Pitaju ga ljudi: “Kako ti nije dosadno?ʺ A on odgovara: “Nemam
vremena. Posla je tako mnogo da počnem sa radom čim otvorim oči, i tako radim i radim, i
nikako mi ne polazi za rukom da sve obavim pre no što opet pođem na počinak i sklopim
očiʺ.
Skrećem Vam pažnju na to da se pod ozbiljnim izučavanjem o kome otac govori ćerki
podrazumeva izučavanje ili celih nauka, ili pojedinih njihovih oblasti. Zatim, očigledno je da
se odbacuje bilo kakvo čitanje ispraznih knjiga. Čini mi se da Vas to i inače ne privlači. I
dobro je što je tako. Ne odstupajte od tog običaja. Čitajte pre svega duhovne knjige. To je
oblast najozbiljnijih predmeta i, što je glavno, najpotrebnijih. U toj oblasti sve je novo i
nikada ne zastareva. Što je više budete upoznavali, to ćete češće nailaziti na predmete koji su
Vam još nepoznati. Želja da se ti predmeti upoznaju, kao i prilagođavanje svega ostalog tom
cilju, zapravo se i pojavljuje samo onda kada neko istinski stupi na put duhovnog života.
Smatram da Vama taj put nije stran od onoga trenutka kada ste rešili da ugađate Gospodu.
Izvolite, dakle, čitajte knjige o tome i umudrujte se. Neka Vas Gospod blagoslovi!

65. Izvod iz dela prepodobnog Pimena o bogougodnom životu, o pobeđivanju
strasti i zasađivanju dobrodetelji.

Ko Vas je to naveo da poželite da saznate nešto više o svetom Pimenu? Ko god da je ‐
to me veoma raduje. Ko je sveti Pimen i kako je živeo pronaći ćete u Četi Minejima za 27.
avgust i u knjizi “Najznačajnije priče o podvižništvu svetih i blaženih otacaʺ. I na jednom i na
drugom mestu pronaći ćete takođe mnoštvo njegovih pouka. On je bio prost i neuk čovek,
ali su opit duhovnog života i blagodat Božija toliko prosvetili njegov um, da ga po tačnom
i preciznom poznavanju zakona ushođenja ka savršenstvu treba svrstati među prve
bogomudre oce i učitelje.
Ali da biste pročitali nešto o avvi Pimenu dok to ne pronađete, napisaću Vam koji su
najvažniji stavovi iz njegovog učenja i navešću neke njegove pouke koje se mogu primeniti
upravo u vezi sa onim što sam Vam tako dugo objašnjavao.
Početak puta Božijeg je ‐ pokajanje i plač zbog grehova. Eto šta nalazimo kod svetog
Pimena. On je video ženu kako sedi na grobu i gorko plače, pa je rekao: “Kada bi se ovde
pojavila sva svetska zadovoljstva, ne bi oslobodila njenu dušu od tuge. Tako i mi uvek
treba da plačemoʺ. U sledećoj izreci ista ova situacija opisana je podrobnije, a reči svetog
Pimena navedene su u sledećem obliku: “Uveravam te, da ako čovek ne umrtvi sve želje tela
98
i ako ne bude ovako plakao, neće moći da postane jedno sa Bogom. Čitava duša i život ove
žene pogruzili su se u tuguʺ.
Za onoga ko se pokajao i plače zbog svojih grehova prirodno je da se udaljava od zla i
čini dobro. Dok je takav on neće činiti zla dela, ali ne može biti slobodan od zlih pomisli.
Zato se njegovo udaljavanje od zla sastoji gotovo isključivo od borbi sa pomislima. Evo šta o
tome može da se nađe kod svetog Pimena. Došao jedan brat kod avve Pimena i kaže mu:
“Avvo! Imam tako mnogo pomisli ‐ u opasnosti sam od njihʺ. Starac ga izvede napolje i reče
mu: “Pokušaj da sprečiš da vazduh uđe u tebe!ʺ “Ne mogu to da učinimʺ ‐ odgovorio je brat.
“Kao što to ne možeš da učiniš, tako ne možeš da zaustaviš ni priliv pomisli. Ali do tebe je
da im se suprotstavišʺ.
Suprotstaviti se, ali kako? Kao prvo, pazi na sebe i budi trezven. Jedan brat je tako za
sebe rekao da kada se sretne sa drugim ljudima i razonodi se, ne vraća se u keliju isti
onakav kakav je izašao, pa je pitao za savet šta da učini. Starac mu je odgovorio: “Hoćeš da
kada se vratiš budeš isti onakav kakav si i otišao? Onda stražari nad sobom i u kući i van
kućeʺ. I uopšte, avva Pimen je govorio da nam je od svega najpotrebniji trezveni um.
Čim stražareći nad sobom primetiš nešto strasno, odmah se pomoli i to će nestati.
Jedan brat je pitao avvu Pimena kako da se bori protiv pomisli koje nasrću na njega, a starac
mu je odgovorio: “To delo je slično kao kada bi čovek sa jedne strane imao oganj, a sa druge
posudu sa vodom. Kada oganj počne da ga pali, on zahvati vodu iz posude i gasi. Oganj, to
je đavolji nagovor (strasni), a voda, to je usrdna molitva Boguʺ.
Da bi čovek što manje stradao od strasnih pomisli, treba da ukloni povode koji ih
izazivaju. Treba se udaljavati od svega strasnog, govorio je avva Pimen. Čovek koji je blizu
onoga što može da porodi strast, nalik je onome ko stoji iznad duboke provalije u koju
neprijatelj lako može da ga gurne. Onaj pak ko se udaljava od svega što može da probudi
strast, nalik je onome ko stoji daleko od provalije. Neka ga đavo i povuče kako bi ga gurnuo
u bezdan, ipak, dok ga on tako na silu vuče, čovek ima vremena da dozove Boga i Bog će mu
pomoći.
Glavno je da se na svaki način potrudiš da ne popustiš pred pomislima. Da bismo ovo
pojasnili, među izrekama svetog Pimena čitamo sledeće: brat ga je upitao: “Može li čovek
stalno da obuzdava svoje pomisli i da ni u čemu ne popušta đavolu?ʺ A starac je odgovorio:
“Postoji čovek koji deset obuzdava, a u jednom popuštaʺ. Isti brat je o tome pitao i avvu
Sisoja, a ovaj mu je rekao: “Zaista postoji čovek koji ni u čemu ne popušta đavoluʺ.
I još: avva Anuvije je pitao avvu Pimena o nečistim pomislima koje se rađaju u
ljudskom srcu i o sujetnim željama. Avva Pimen mu je odgovorio: “Hoće li se sekira veličati nad
onim koji njome seče? (Is. 10, 15). Ne pružaj im ruku i neće ti učiniti ništaʺ.
Šta će proisteći iz takve nepopustljivosti? Strasti će zamreti. To je rekao avva Pimen
avvi Isaiji, kada ga je ovaj upitao za nečiste pomisli, govoreći: “Ako kovčeg sa odećom dugo
bude ostavljen bez staranja, odeća će vremenom da istruli; tako i pomisli, ako ih ne budemo
u praksi ostvarivali, vremenom će iščeznuti ili kao da će istrulitiʺ.
Avva Josif je pitao avvu Pimena o istoj stvari, a ovaj je rekao: “Ako neko u vrč zatvori
zmiju i škorpiju, gmizavci će vremenom da uginu; tako će i zle pomisli koje dolaze od
demona zamreti ako im se suprotstavimo trpljenjem i ako im ne budemo davali hraneʺ.
Ali udaljavajući se od zla kroz tako beskompromisno suprotstavljanje strasnim
pomislima i željama, istovremeno treba da činimo dobro, zasađujući u sebi svaku
dobrodetelj. I jednim i drugim se srce brzo očišćuje. Kod svetog Pimena postoje i mnoge
pouke o zasađivanju dobrodetelji. Evo najvažnijih. On navodi izreku avve Jovana Kolova
koji je govorio: “Ja želim da makar u nekoj meri imam sve dobrodeteljiʺ. A dalje izlaže svoju
99
pouku o tome rečima: “Kada čovek ima nameru da podigne kuću, on sakuplja veliku
količinu materijala i različite stvari koje će mu za to biti potrebne. Tako i mi ‐ makar i u
nekoj meri treba da steknemo sve dobrodeteljiʺ.
Ali postoje određene osnovne i rukovodeće dobrodetelji, oko kojih zato i treba da se
potrudimo. Na njih neretko ukazuje i sveti Pimen. Evo: ,Čuvanje sebe, pažnja i rasuđivanje ‐
to su tri dobrodetelji koje rukovode dušomʺ.
Pasti na kolena pred Bogom, smiriti se i odbaciti sopstvenu volju ‐ to su radna oruđa
duše!
U Svetom Pismu je rečeno: Ako budu ova tri čoveka: Noje, Danilo i Jov, tako Ja bio živ, oni će
pravdom svojom da se spasu ‐ govori Gospod (Jez. 14,14,20). Noje prestavlja nesticanje, Jov ‐ trpljenje,
a Danilo rasuđivanje. Ako ove tri dobrodetelji postoje u čoveku, onda u njemu obitava
Gospod.
Strah Božiji, molitva i dobročinstva bližnjem ‐ to su tri osnovna savršenstva.
Avva Pimen mirjanina podstiče sledećim rečima: “Ne umem da govorim prema
knjigama, zato ću vam ispričati priču. Jedan čovek je rekao svome drugu: “Hteo bih da
vidim cara. Pođi sa mnomʺ. Drug mu je odgovorio: “Poći ću ed tobom polovinu putaʺ. Onda
reče drugome: “Gajde da me odvedeš do caraʺ. Ovaj mu reče: “Dovešću te do carskog
dvorcaʺ. On reče i trećem: “Pođi sa mnom do caraʺ. “Pođimo ‐ odgovori treći ‐ dovešću te
do dvora, uvešću te unutra, reći ću caru za tebe i predstaviću teʺ. Upitali su avvu Pimena šta
znači ova priča. On im je odgovorio: “Prvi drug je podvižništvo, koje dovodi do istinskog
puta; drugi je ‐ čistota, kojom se stiže do nebesa; treći je ‐ milostinja, koja sa smelošću izvodi
pred samog Cara ‐ Bogaʺ.
Kada se na taj način sa jedne strane ne čine ustupci strastima, a sa druge ‐ kada se
nasađuju dobrodetelji, srce se malo‐pomalo smekšava, zagreva i prima u sebe božanstveni
oganj. Samo čuvaj taj oganj i bićeš siguran. Avva Pimen o tome kaže: “Kada se lonac odozdo
podgreva plamenom, ni muva niti bilo šta drugo ne može da ga dotakne; a kada počne da se
hladi, one lako sedaju na njega. Isto biva i sa dušom: dok god prebiva u duhovnom delanju
(dok god duh plamti za Boga), đavo ne može da je poraziʺ.
Ovo je dovoljno izvoda za Vas. Sami pronađite kod svetog avve Pimena i nešto
drugo što bi moglo da vam bude od koristi. Ja sam ovim izvodima samo hteo da Vas
podsetim na ono o čemu smo ranije govorili. To je čitav put kojim ste krenuli. Koga god oca
da uzmete na čitanje, kod svakog ćete pronaći u suštini isto to, mada predstavljeno i
objašnjeno na nešto drugačiji način.
Umudrujte se! Neka Vas Gospod blagoslovi!

66. Putovanje u Lavru Svetog Sergija. Pouka bogomoliteljima.

Ko Vas je to dakle zainteresovao za svetog Pimena?! Neko ko sa oduševljenjem
govori o božanskim stvarima. Pokušavam da pogodim. To je sigurno onaj čovek što je bio kod
mene sa Vama. Veoma mi je drago zbog toga ‐ drago mi je što oko Vas ima nekoga ko bi
tako govorio. Koristite to svaki put kada dođe kod Vas, navodite ga na takve razgovore i
usvajate sve što izvučete od njega.
Spremate se u Sergijev Posad! Dobro. Bog da blagoslovi. I to još peške! Zaista dobro!
Možda biste i mogli da to nekako prećutite, da drugi ne bi pričali o tome, ali nema potrebe ‐
neka pričaju. Samo, nemojte misliti da će to biti ugodna šetnja. Pedesetak kilometara ćete
možda lepo da prođete, ali onda ćete početi da osećate nešto što niste očekivali. Stići ćete za
dva dana. Na prvom noćenju saznaćete šta znači pešačenje, ako to pre niste znali. Ne
100
zaboravite da uzmete čuturu slane vode kako biste uveče njome istrljali noge. Jer one će tada
biti kao da više nisu vaše. Istrljaćete ih i do jutra će malo da se oporave. Ujutro nećete poći
onako kako ste pošli iz Moskve, jer će društvo da se raziđe. A natrag možete i železnicom.
Teško da ćete imati snage za još dva dana. U svakom slučaju, postupajte onako kako Vam je
na srcu. Taj napor je za Gospoda, On će Vam i dati snagu. Daće Vam nešto i posle, bilo to
primetno ili neprimetno. Nešto će dati i prepodobni Sergije. Svetima Bog daje sposobnost
da vide šta verni čine radi njih, i da čuju za šta ih mole. Potrebno je samo da sve ide od srca.
Kao što telegraf u trenu prenosi saopštenje iz Moskve u Sankt‐Peterburg i dalje, tako i
molitva koja se začne u srcu istoga časa biva saopštena onome kome je upućena. Prepodobni
Sergije Vas posmatra već od onog trenutka kada ste poželeli da odete kod njega; pratiće
Vas još pažljivije kada putovanje otpočne, a naročito kada stignete u njegovu obitelj, nakon
što ste dobro i sa radošću podneli sve napore koje iziskuje putovanje. Neka Vas dakle Gospod
blagoslovi! Samo, nemojte da očekujete prijatnosti, nego umor, žuljeve i kostobolju. Spremite
se da prinesete žrtvu, a ne da nađete zadovoljstvo.
Idući putem neprestano tvorite kratku molitvu o kojoj sam Vam pisao, jer Vaše misli
od širine prostranstva neće znati na koju bi Vas stranu povukle. Mogu da Vas povuku i na
ono o čemu uopšte ne bi trebalo da razmišljate, pogotovo ne na pokloničkom putovanju. A
kada se umorite od kratke molitve uzmite neki Psalam i izgovarajte ga napamet, ali uz
razmišljanje. Čitajte “Pomiluj me Božeʺ, ili “Bože, na pomoć moju paziʺ, ili neki drugi koji
znate. Nemojte da brinete o tome hoćete li ga izgovoriti od početka do kraja kako treba,
nego se potrudite da porazmislite o njegovom sadržaju i da ga osetite. Proniknite u svaku
njegovu reč, postavite sebi pitanja ‐ zašto je to baš tako rečeno i do kakvog Vas zaključka
vodi. Udubljujući se tako, Vi nećete ni primetiti kako će kilometar za kilometrom ostajati
iza Vas. Čitati Psalme napamet za vreme puta i razmišljati o njima, to je bilo pravilo prvih
velikih otaca, Antonija i Pahomija. Kod njih je postojao zakon da kada primaju nekoga za
učenika, on obavezno mora da nauči napamet nekoliko psalama. Ko nije umeo da čita, taj je
pre no što bi naučio da čita slušao druge kako izgovaraju psalme i učio od njih. Kada nauči
nekoliko psalama bio je dužan da ih izgovara kada sedi i nešto radi, a naročito kada negde
ide. Izvolite ugledajte se na podvižnike iz starine.
U manastiru ne zaboravite da se ispovedite i pričestite Hristovim Tajnama. Napor od
putovanja biće Vam umesto napora koji iziskuje post. Sada Vam neće biti teško da se
ispovedite, nakon što ste se prošli put onako detaljno ispovedili. Ne skrivajte ništa što
savest ne odobrava, bilo da je malo ili veliko. Ali ne propustite glavno ‐ suze skrušenosti.
Jedna suza ‐ i bićete kao da ste se okupali.
O takvoj suzi sam i pre hteo nešto da Vam napišem, ali sam zaboravio. Napisaću sada.
Vi iz biblioteke uzimate knjige na čitanje. Uzmite Žukovskog i pročitajte priču “Peri i
Anđeoʺ. Ona je, čini mi se, u petom tomu. Veoma je poučna. I značajna. Ispričaću Vam
ukratko njen sadržaj. Peri, duh, jedan od onih koji su bili povučeni u otpadništvo od Boga,
urazumio se i uputio nazad u raj. Ali kada je doleteo do rajskih dveri, našao je da su
zatvorena. Anđeo koji je na njima stražario reče mu: “Postoji nada da ćeš ući, ali treba da
prineseš dostojan darʺ. Peri je poleteo na zemlju. Vidi: rat. Umire dobar vojnik i u samrtnim
suzama moli Boga za otadžbinu. Tu suzu je Peri prihvatio i poneo. Kada je stigao pred
dveri, one i dalje ostadoše zatvorene. Anđeo mu reče: “Dobar dar, ali ni on nije dovoljno
silan da bi tebi otvorio rajske dveriʺ. To znači da su sve građanske vrline dobre, ali same po
sebi ne vode u raj. Peri opet odleti na zemlju. Vidi neki pomor. Lepi mladić umire. Njegova
nevesta ga pazi, ali se i sama zarazi. I tek što mu je zaklopila oči, pade i sama mrtva na
njegove grudi. I tu behu suze. Peri uhvati jednu i odnese je, ali se rajske dveri ni tu ne
101
otvoriše. Anđeo mu reče: “Dobar dar, ali sam nije dovoljno silan da tebi otvori Nebesaʺ. To
znači da porodične vrline same po sebi takođe ne vode u raj. Traži! Postoji nada. Peri opet
siđe na zemlju. Našao je nekog pokajnika. Uzeo je njegovu suzu i poneo je. I pre no što se
približio raju, njegove su ga dveri već čekale širom otvorene. Eto kakvu suzu treba da
prinesete Gospodu. Na nebu biva radost kada neko plače i tuguje, osećajući se grešnim. To
nam je dakle put sa najviše nade: pokajte se i verujte u jevanđelje (Mk. 1,15). Neka Vas Gospod
blagoslovi!

67. Uteha bogomolitelja. Pouka o brižljivoj ispovesti. Kratke molitve i neprestana
pažnja ka Bogu.

Završilo se Vaše putovanje! Slava Bogu! Eto vidite, ispunilo se ono što sam Vam
predskazao o umoru i kostobolji. Ispunilo se i ono što je bilo obećano Vašoj duši. Gospod
Vas je utešio radošću svetog pričešća, a sveti Sergije je rasterao Vašu uznemirenost.
Pišete: “Dušu je zahvatio silan nemir, obratila sam se svetom Sergiju i ‐ nemir se u
trenutku razvejao, a zamenilo ga je tiho spokojstvoʺ. Vidite dakle kako se vapaj iz srca istoga
časa čuje na nebu i kako se odande odmah šalje odgovor na njega. Iz ovoga naučite gde treba
da tražite mir i urazumljenje.
Ali, to što na ispovesti niste spomenuli neki greh ‐ to nije dobro učinjeno. Svejedno
da li je u pitanju nešto veliko ili malo, da li je u pitanju delo ili reč, čim savest kaže da je u
pitanju greh ‐ treba ga očistiti ispovešću i pokajanjem. Suština Svete Tajne pokajanja sastoji
se u razrešenju izrečenog greha. Greh koji nije iskazan neće biti razrešen, ostaće na duši i sa
njom će poći na onaj svet. Crna mrlja će na beloj haljini biti još uočljivija. A tamo nam
lukavstvo neće biti od ni od kakve koristi. Treba učiniti onako kako je ustanovljeno, i to ne od
ljudi, nego od Samog Gospoda. Jer Gospod veli: Reci mi prethodno bezakonja svoja da se opravdaš
(Is.43,26). Evo šta je On odredio nama za utehu i za olakšavanje ovog ne uvek ugodnog dela:
Što god svežete na zemlji biće svezano na nebu, i što god razrešite na zemlji biće razrešeno na nebu (Mt.
18,18). Dobro zapamtite i primite k srcu, da sve što ne bude po bogoustanovljenom poretku
razrešeno na zemlji, ostaće nerazrešeno i na Nebu. I požurite da nadoknadite propušteno.
Sad treba da se pokajete ne samo zbog počinjenog greha, nego i zbog toga što ste na ispovesti
svesno propustili da ga spomenete.
Dobro ste učinili što gotovo čitav put niste ostavljali kratku molitvu. Stalno se učite da
nerazdvojno budete sa njom. Ona će i sabirati Vašu pažnju, i odbijati prazne i sujetne
pomisli, i držati Vas u stanju da u potrebno vreme, preko Vašeg anđela čuvara, dobijete savet
od Gospoda. Ta mala molitva predstavlja zaista veliko blago. U duhovnom delanju nema
ničega što bi njoj bilo ravno. Trudite se pri tome da pažnjom stojite u srcu i da ne izgovarate
neprestano samo reči, nego da se držite sećanja na Gospoda, sjedinjujući sa tim sećanjem
pobožni strah. Bog je svuda prisutan. Bez obzira na to da li mi mislimo ili ne mislimo na
Njega. On je ipak tu gde i mi, i sve vidi. Sudeći po ljudskom ‐ kako bi Njemu trebalo da
bude teško to što na Njega ne obraćaju pažnju, mada On Sam drži sve, stara se o svima i sve
snabdeva svakim dobrom. Isključite sebe iz broja takvih nemarnih ljudi i ne zaboravljajte
da oko svoga uma stalno okrećete ka Gospodu, ili da makar samo držite u svesti da je On
blizu, kao što i za sunce znamo da je iznad nas i osećamo da nas greje, mada i ne gledamo u
njega. Umno i pobožno obraćanje Bogu iz dubine srca već predstavlja molitvu. Činite to kad
god imate prilike. A zbog toga što danju ne stižete da stanete pred ikone i da savršite poklone
ne brinite mnogo. Zato jutarnje i večernje časove posvetite Bogu. Tada se duže i pomolite, i
pročitajte nešto, i porazmislite. Kada se ranije probudite brzo ustanite i povedite slatku
102
besedu sa Gospodom. Ako se ujutru dovedete u red, čitav dan će Vam dobro proći. Sećanje
na Boga, čitanje Jevanđelja, Apostola i drugih dušekorisnih knjiga, pokazivaće Vam kako
treba da se držite u utvrđivaće Vas u onome što je dobro. Savest će da prihvati ta shvatanja i
da počne da ih sprovodi u životu, ne dozvoljavajući Vam da se uklonite od dela na koja Vam je
tako ukazano. I život će Vam biti svetao. Samo imajte kao zakon da nikada ništa ni veliko ni
malo ne činite protiv savesti, a ako se nešto i potkrade, odmah popravite pokajanjem, i to
svojim unutrašnjim, ličnim. Posle se ispovedite i pred duhovnikom. Velika je stvar ‐ savest.
Ona je glas Svudaprisutnog Boga u duši. Ko je u miru sa njom, taj je u miru sa Bogom. Neka
Vas Gospod blagoslovi!

68. Ljudske priče i glasine. Potreba za dobrim savetnikom. Stalna opasnost od
neprijatelja.

Kako su bolno u mome srcu odjeknule Vaše reči “krenule su glasineʺ! O kako je opak i
strašan oganj podozrivih ljudskih reči i očiju! Jasno je zašto se sveti prorok David u psalmima
često ophrvan tugom obraća Bogu sa molitvom da ga izbavi od ljudskog jezika.
Gde da nađete utehu i oslonac? U svedočenju Vaše savesti. Držite u umu i srcu svest o
moralnoj ispravnosti Vaših postupaka pred Bogom i pred svim ljudima koji zdravo misle.
Uz svest o tome hrabro dočekujte svaku reč koju tamo budete čuli. I držite se kao da ništa
ne znate.
U svetskom životu ne treba sasvim zanemarivati ono što drugi kažu ili govore.
Blagorazumnost uostalom ovde treba da se prostire samo do sledećeg: treba se ponašati
tako da to ne razdražuje reči i ne pomućuje oči drugih ljudi. Dalje od toga ne treba da se ide:
da se na primer odlažu dela koja svakako predstavljaju obavezu.
No, čime ste Vi do sada pokazali nekakvo osobenjaštvo?! Zar time što se išli da se
poklonite prepodobnom Sergiju?! Ali to nije bilo objavljeno na sva zvona, a i sklonili ste se
iza svojih. Ili time što u sve nedeljne i praznične dane odlazite u crkvu na bdenije i na
Liturgiju?! To je dužnost koju ispunjavaju svi hrišćani ukoliko nisu zaboravili da su
hrišćani. Od izvršavanja te dužnosti može da ih oslobodi samo krajnja nužda, inače navlače
osudu zbog lenjosti ili pak zato što su zaboravili da su hrišćani. Na loše običaje razmaženih
moskovskih gospođica nemojte se obazirati i ne slušajte njihove isprazne reči. Danassutra
doći će smrt. Ona neće zaobići čak ni te lepotice. A posle smrti odmah se polaže račun.
Mudrovanja tih gospođica tamo niko neće uzeti u razmatranje.
Dakle, ne uznemirujte se zbog reči. Vi sa svoje strane činite sve da ne biste podsticali
glasine. Ako su one i pored toga krenule, neka ih. Vama je za utehu i za jačanje Vaše
hrabrosti dovoljno ‐ kao što sam rekao ‐ svedočanstvo savesti pred Bogom. Neka oni samo
osuđuju, ali, ako Bog kroz savest opravdava, sve njihove osude su ‐ ništa. Jedan pametan
čovek mi je rekao da ljudske reči, ako se brzo ne uhvate za nešto zaista loše u čoveku, postoje
malo nad njim i onda se udalje kao bezvodni oblak. Njihov trag brzo iščezava i uskoro ih se
više niko ne seća. Slično će se, mislim, dogoditi i sa Vama. I to Vam želim iz sveg srca.
Držite se mirno, uobičajeno, kao da ništa ne primećujete.
Umesto podvižničke strogosti koja je nespojiva sa Vašim svakodnevnim životom,
uzmite strah Božiji i sećanje na smrt, pa će Vas oni svemu naučiti.
Pišite o svemu. Zatvorenost u sebe u svetskom životu nije loša stvar, ali u duhovnom
je ‐ najopasnija. Obavezno treba imati nekoga od koga može da se dobije savet o svemu što
se događa i spolja, a još više unutra. Pošto smo već počeli da govorimo o tome ‐ pišite.
103
Postoji oko nas i u nama neka zla sila koja nas pod maskom dobrobiti vodi u obmanu,
komplikuje naša dela i navodi nas da činimo čas nepotrebne, čas štetne stvari. Đavo sedi
kraj nas i sve nam to gura pod ruku. Protiv njega mnogo pomaže i sopstveno rasuđivanje:
da ne radimo odmah sve ono što nam se učini da je dobro, nego da to najpre svestrano
razmotrimo. Kada počnete da rasuđujete, maska dobra koju je đavo navukao na svoj nagovor
odmah će da padne. Ali neće nam uvek poći za rukom da to učinimo pomoću sopstvenog
rasuđivanja, jer đavo i njega često zamrsi svojim došaptavanjem. Dakle pišite i pričajte o
svemu. A i tamo ako nađete nekoga, razgovarajte sa njim češće o tome.
Neka Vas Gospod spase i pomiluje! Čovek treba da se uči kako da živi.
Pazite na sebe. Greške će Vam pokazati kako da sledeći put ispravnije postupite.

69. Tuga i strahovi. Nevina zabava. Prekid odnosa sa lošim ljudima. Engleski
apostol iz sekte duhonosaca. Njegova lažljivost.

Vaša tuga sa strahovima je nešto neshvatljivo. Šta Vam je? Kod Vas je sve u redu: i kod
kuće i u Vašoj duši. Pretrpite to. Šta da se radi?! Molite se Bogu i Njemu predajte i svoju
sudbinu i sudbinu svih svojih. To je najsigurniji put ka spokojstvu. Brinite samo o tome da ne
učinite nešto što će da prognevi Boga. To će Vam doneti i čvrstu nadu i trajno spokojstvo.
Sasvim je u redu da postoje neke prijatne porodične zabave. Samo nemojte strastveno
da im se predate. Boga ne zaboravljajte i blagodarite Mu za svaku Njegovu utehu,
primajući je baš kao da dolazi iz Njegovih ruku. A kada ste sami još usrdnije se bacite na
kolena pred Gospoda, moleći Ga da Vas urazumi i da Vam ukaže kojim putevima da idete u
životu. Ali događa se da zabave, čak i one prijatne, donose tugu, jer čak i da nisu grešne, one
jednostavno ne mogu da zadovolje srce. Uostalom, kolebljivost osećanja je nama tako
svojstvena i mi moramo da je trpimo, ali najedno moramo da pazimo da se ne promeni,
nego da uvek ima potrebnu snagu, a to je ‐ ona glavna odluka ‐ cilj života koji ste za sebe
izabrali.
Jer šta?! Bog svakako traži Vaše srce, i Vaše srce hoće Boga. Bez Boga srce nikada nije
sito, nego neprestano žudi za Njim; osmotrite sebe sa te strane. Možda ćete tu pronaći ulaz
u mir Božiji.
To što ste se dušom razišli sa jednom od Vaših prijateljica koja je svojom simpatičnom
i umiljatom prirodom vršila uticaj na Vas, i to nepovoljan za cilj života koji ste sebi zacrtali,
to je veoma dobro. Vi ste svojevremeno spominjali taj uticaj, ali ja sam propustio da Vam
kažem: pripazite se. Ali, slava Bogu! Sada je stvar sama od sebe pošla dobrim putem.
Naravno, ne treba da dopuštate neprijateljstvo u srcu. Ograničite se na to da joj ne verujete
preterano i da njene slatke reči ne primate k srcu. Držite se spokojno i nemojte narušavati
miran odnos.
Pitate za mišljenje o nekakvom engleskom apostolu (Redstoku). Ali u Vašim rečima
sadržan je i odgovor šta o njemu da se misli. On kaže da mu se Gospod javlja i da mu
naređuje šta da uradi ili kaže. Zar ne vidite, ili tamo kod Vas ne vide, da je to prevarant? Da
mu se javljao Gospod, ne bi ga poslao kod nas, nego kod Turaka, ili nekih drugih nevernika.
Našu veru je Sam Gospod mnogo puta potvrdio i potvrđuje čudesima, svetim moštima i
javljanjima Svojim i Svojih svetitelja. Nas on nema čemu da uči. Taj “apostolʺ ne pripada ni
anglikanskoj veri, nego nekoj naročitoj, koja se nedavno pojavila. Tamo se nedavno pojavila
sekta duhonosaca. Nekom je palo na pamet da u Crkvi Hristovoj treba da se ponavlja ono
što je bilo i na apostolima, to jest da Duh Sveti vidljivo silazi i vidljivo deluje u vernima.
104
Nekoliko ljudi je poverovalo tom čoveku. Razmišljali su kako to da postignu. Mislili, mislili
i ‐ smislili. Ko zna kako oni su došli do ubeđenja da Duh Sveti deluje baš u njima, a drugi su
im poverovali. Izmislili su nekoliko sumnjivih čudesa i razglasili to na sve strane. Tako se
oko njih skupilo dosta lakovernih. Odvojili su se od ostalih i uveli sopstveni crkveni
poredak. I tako je nastala sekta!
Od njih dolazi i taj Vaš “apostolʺ. On stalno priča o Svetom Duhu, kako svako
neizostavno treba da bude ispunjen njegovom blagodaću da bi se spasao. Ta njegova misao
potpuno je tačna. Ja sam Vam o tome govorio u prvim pismima. No, to je ujedno i jedina
istina, od svega onoga što taj čovek govori. Sve ostalo je ‐ laž! On viče: veruj, veruj, i Duh
Sveti će doći. Upravo to je njegova glavna laž! Vera zaista jeste nezamenljiv uslov za dobijanje
dara Duga Svetoga, ali samo dobijanje dara ne biva zbog vere kao takve, nego zbog vere
kroz bogoustanovljene Svete Tajne. Tako je bilo i u apostolsko doba. Evo slučaja! Sveti Pavle
je došao u Efes i susrevši tamo neke verne hrišćane upitao ih je da li su primili Duga Svetoga.
Oni su odgovorili da nisu čak ni čuli za Duga Svetoga. Pokazalo se da su bili kršteni samo
krštenjem Jovanovim. Tada ih je sveti Pavle krstio krštenjem Hristovim, a posle krštenja
položio je na njih ruke i oni su se ispunili Duhom Svetim. Krštenjem su bili obnovljeni, ali
nisu dobili dar Duga Svetoga. On im je bio predat kroz apostolsko polaganje ruku, a krštenje
ih je samo učinilo sposobnim i dostojnim za primanje toga dara. Kako je bilo sa tim vernima,
tako je bilo i sa svima drugima, i u vreme apostola i posle njih. Tako to biva sve do danas u
Crkvi Božijoj, upravo kroz sveto miropomazanje koje su apostoli uveli umesto polaganja
ruku.
Svi mi koji smo kršteni i miropomazani imamo dar Duga Svetoga. On postoji u svima,
ali nije u svima delatan. Kako postići to da dar postane delatan, pokazao sam Vam u mojim
prvim pismima. Potrudite se da ih ponovo pregledate. Ovde ću dodati samo da drugi put za
to ne postoji.
Vratite se sada na engleskog apostola i upitajte se ima li on sam dar Duga Svetoga.
Nema. Jer anglikanci nemaju Svetu Tajnu miropomazanja, bez koje, kao bez polaganja
apostolskih ruku, Duh Sveti nikada nije silazio i ne silazi. 1<od anglikanaca postoje samo dve
tajne: krštenje i pričešće, a Svete Tajne miropomazanja nema. Shodno tome kod njih nema ni
dara Duga Svetoga. Njega nema ni kod ovog “apostolaʺ. On dakle priča o onome što ne
poznaje i propoveda o zadobijanju onoga što ni sam nema. U njegovim rečima nećete naći ni
spomena o tome kako se prima Duh Sveti. On objašnjava samo da je neophodno imati ga, a
zatim poziva: veruj! Otprilike: zini a Duh će da uleti.
Kako samo tom “apostoluʺ pristaju reči Gospodnje: Lekaru, izleči sam sebe!
Izvolite, prihvatite ovo, a moja razmišljanja prenesite i drugima, naročito onome ko kod
Vas sa oduševljenjem govori o predmetima vere. Preko njega takvo mišljenje o “apostoluʺ
može da se proširi.
Neka Vas Gospod blagoslovi! Spasavajte se!

70. O čitanju duhovnih i svetskih knjiga.

Prema Vašoj želji šaljem vam dela svetog Antonija. Čitajte i proučavajte. Pokrenite
se. On nije bio učen i nije čitao knjige, već je samo pojao Psalme i iščitavao Jevanđelje i
Apostol. Blagodat Božija je otkrivala sazercanja u njegovom umu i pogledajte samo kako su
premudre njegove reči. O njemu postoji svedočanstvo očevica da kada je počinjao da govori,
njegova reč tekla je kao reka i, ishodeći iz njegovog srca, ispunjavala srca svih onih koji su ga
105
slušali. Ponekad su i čitave noći provodili u takvim razgovorima, a da ni on ni njegovi
slušaoci nisu znali za umor niti im se odlazilo na počinak. Pa i kod nas, otac Serafim
Sarovski takođe je bio neuk, ali opitan u duhovnom životu, upućen u reč Božiju i dela
Svetih Otaca, što ga je i učinilo najmudrijim među mudrima. U duhovnom životu knjige su
samo rukovodstvo. A znanje se stiče na delu. Čak i ono što se sazna iz knjiga, tobože jasno i
iscrpno, kada bude ispitano na delu pokazuje se u sasvim drugačijem svetlu. Duhovni
život predstavlja poseban svet do koga ljudska mudrost ne dopire. Vi ste to i sami već
uvideli ili uviđate. Trudite se nad sobom i pazite na sebe. Malo‐pomalo ‐ i doći ćete dotle,
da ćete početi da vodite mudre razgovore, takve da biste mogli sesti i zapisivati ih. Neka
Vas Gospod blagoslovi!
Pišete: “Mnogo čitam; da to nije loše?ʺ Može da bude i loše i dobro, u zavisnosti od
toga šta i kako čitate. Čitajte sa razmišljanjem i ono što čitate preispitujte istinom našeg
ispovedanja vere. Ono što je sa tim ispovedanjem saglasno ‐ prihvatajte; ono pak što nije,
to odmah odbacujte kao bogoprotivnu misao, a knjigu u kojoj se takve misli izlažu bacite.
Vi ste se prihvatili izučavanja duhovnog života. To je sveobuhvatan i uzvišen predmet, a
sladak za srce, koje u njemu ne može da ne vidi svoje krajnje dobro. Prihvatili ste se toga i
izučavajte ‐ i iz knjiga, ali ponajviše na delu. Kakve knjige da čitate, to već znate, i jasno Vam
je kako da dobijete volju za takav, ispravan život. Ako ozbiljno želite da stupite na taj put,
onda nećete imati kada da se okrećete izučavanju drugih predmeta. Školovani ste i imate
osnovne predstave o svemu, to Vam je dovoljno.
Reći ćete: pa zar da ispadnem tako zaostala? Ništa strašno! Zaostala u jednom, ali
uznapredovala u drugom, i to u drugom koje je neuporedivo uzvišenije. Kada zaostajući u
ljudskim mudrovanjima ne biste napredovali u premudrosti Božijoj, to bi onda bila šteta. Ali
pošto ćete u ovoj poslednjoj nesumnjivo napredovati, ako se posla budete prihvatili kako
dolikuje, onda nećete pretrpeti nikakvu štetu, nego ćete imati veliku prednost. Jer ljudsko
mudrovanje ne može ni da se poredi sa duhovnom mudrošću.
Kada to kažem, ne mislim da ne treba da čitate ništa drugo, nego samo da možemo i bez
toga, a ako bismo se tome potpuno predali, pretrpeli bismo štetu u onom glavnom. Ako
jurite na dve strane, ni na jednu nećete stići.
Ali pitanje ipak još ostaje nerešeno: može li se dakle čitati i nešto drugo osim
duhovnog? Kroz zube Vam govorim, jedva čujno: može, ali malo, i dobro da se proceni.
Obratite pažnju jedno: kada se nalazite u dobrom duhovnom raspoloženju, pa počnete da
čitate neku knjigu sa ljudskim mudrovanjem, ako primetite da to dobro raspoloženje počinje
da Vas napušta, odmah ostavite knjigu. To neka Vam bude pravilo.
Ali i knjige sa ljudskim mudrovanjem mogu da hrane duh. To su one koje u prirodi i
istoriji pokazuju tragove premudrosti, dobrote, pravde i staranja promisla Božijeg o nama.
Takve knjige treba da čitate. Bog se u prirodi i u istoriji otkriva isto onako kao i u Svojoj reči.
Priroda i istorija su takođe knjige Božije za one koji umeju da ih čitaju.
Lako je reći: “čitajte takve knjigeʺ; ali, gde ih uzeti? Ja to ne mogu da Vam kažem. Danas
izlazi sve više knjiga iz oblasti prirodnih nauka. Ali gotovo sve one imaju štetan sadržaj ‐
poreklo sveta pokušavaju da objasne bez Boga, a sve moralno‐religiozne i druge duhovne
pojave u našem životu ‐ bez duga i duše. Takve knjige ni ne uzimajte u ruke. Postoje
međutim i knjige iz oblasti prirodnih nauka u kojima nema takvih mudrovanja. Njih
možete da čitate. Da shvatite građu biljaka, životinja i naročito čoveka, kao i zakone života
koji u njima vladaju. Velika je u svemu tome premudrost Božija! Neistraživa! Za takve
knjige pitajte onoga ko Vam nadahnuto govori o predmetima vere.
A pripovetke i romane? Ima i među njima dobrih. Ali da biste saznali da li su dobri
106
morate da ih pročitate, a dok ih pročitate naići ćete na takve priče i opise da Bože sačuvaj!
Uprljaćete Vašu čistu glavicu. Pa posle pokušajte da je očistite. Kako sebe naterati na takav
napor?! Zato, mislim da je bolje da ih i ne čitate. Kada Vam neko od dobronamernih ljudi
preporuči neku priču koju je prethodno i sam pročitao, onda možete i Vi da je pročitate.
Postoje dobri putopisi. Njih takođe možete da čitate. Ali od svega po malo, da bi bilo
raznovrsno. I držite se svog glavnog dela, ne skrećući pažnju sa njega.

71. Hlađenje prema molitvi. Nepažljiva i užurbana molitva. Kako to da se
izbegne? Čitanje molitava napamet.

Pišete: “Moja molitva nešto loše ideʺ. To što molitva ide loše, za to nije kriva ona, već
onaj ko se moli. Trudite se da se molite kako treba. Ko loše piše, na njega podviknu i
zaprete mu pa počne da piše kako je ispravno. Izvolite podviknite na sebe i zapretite sebi
sudom Božijim ‐ pa ćete početi da se molite kako treba. Ljudska dela ispravljamo pažljivo,
zato što će ljudi videti pa će početi da nas prekorevaju, a delo Božije obavljamo kako nam se
hoće, jer Gospod ćuti i ne prekoreva nas istoga časa, ostavljajući usrdnosti Svoje dece to kako
će da Mu služe. O, kako će gorko da bude kada ljudi postanu svesni krivice pred Samim
Gospodom zbog svega ovoga.
Pa gde se dela Vaša molitva?! Jer ona je dobro pošla i Vi ste već osetili njeno dobro
dejstvo u srcu. Reći ću Vam gde se dela. Pomolivši se jednom‐dva puta usrdno, i osetivši
kod svetog Sergija brzu pomoć od molitve, Vi ste pomislili da se Vaša molitva već ustalila i
da nemate oko čega da brinete: ona će i sama da ide dobro. Pošto ste dopustili takvu misao, Vi
ste, stajući na molitvu, počeli nemarno i užurbano da ih čitate, a ujedno ste prestali da pazite
na svoje misli. Usled toga Vaša pažnja se rasejala, misli su Vam se razišle na razne strane i
molitva više nije bila molitva. Jednom ili dva puta ste tako postupili i Vaša molitva je
potpuno nestala. Iznova počnite da je zadobijate i ištite je za sebe od Gospoda.
Iz ovoga ćete naučiti da nijedno duhovno delo, a ponajpre molitvu, nikada ne treba da
smatrate za nešto što se ustalilo, nego uvek treba da se ponašate tako kao da je savršavate
prvi put. Ono što se čini prvi put, to je praćeno jedinstvenom usrdnošću. Ako se pristupajući
na molitvu uvek budete držali tako kao da se još nikada niste molili kako treba i da sada prvi
put hoćete to da učinite, onda ćete molitvu uvek savršavati sa potrebnom usrdnošću. I ona
će se odvijati kako treba.
Mislim da ste Vi počeli previše užurbano da obavljate svoje molitveno pravilo, bilo
kako, samo da ga što pre završite. Ništa toliko ne vređa Gospoda kao ovo. Bolje nemojte da
čitate sve propisane molitve, ali to što čitate čitajte sa strahom i pobožnošću, nego da ih sve
čitate tek tako. Bolje je jednu molitvu pročitati ili izreći sopstvenim rečima, ali usrdno, na
kolenima, nego tako. Počeli ste tako da se molite, a ploda nema. Izvolite, prekorite sebe
zbog takve nepažnje. Znajte da niko od onih koji se pažljivo i usrdno mole ne ostavlja
molitvu dok ne dobije njene plodove. O, kakvoga blaga se lišavamo kada dopuštamo sebi
da se nepažljivo molimo!
Odakle žurba na molitvi? To je neshvatljivo. Drugim poslovima posvećujemo sate, i
ne čini nam se da traju dugo, a čim stanemo na molitvu čini nam se da ne znamo koliko
dugo već stojimo. Pa se onda požurujemo kako bismo je što pre okončali. Takva molitva
nema nikakvog značaja. I šta onda da se radi? Evo šta neki rade da ne bi podlegli takvoj
samoobmani: određuju sebi za molitvu četvrt sata, ili pola sata, ili sat, kako im odgovara, i
107
tako prilagođavaju svoje stajanje na molitvi da kada časovnik otkuca pola sata ili pun sat oni
znaju da je vreme za molitvu isteklo. Zatim, kada stanu na molitvu ne brinu više o tome
koliko su molitava pročitali, nego samo da se tokom čitavog vremena koje je za molitvu
određeno posvete Gospodu na pravi način. Drugi rade ovako: kada odrede sebi vreme za
molitvu oni ustanove koliko brojanica mogu da prođu za to vreme kada ih ne okreću brzo.
Zatim kada stanu na molitvu oni bez žurbe prođu brojanicu određeni broj puta dok za to
vreme umom stoje pred Gospodom bilo da sa Njim besede sopstvenim rečima, bilo da čitaju
neke određene molitve, pobožno se klanjajući Njegovoj bezgraničnoj veličini. I jedni i drugi
se na molitvu tako naviknu da im ti trenuci uvek bivaju slatki. Čak se retko događa da na
molitvi provedu samo određeno vreme, nego ga i udvostruče i utrostruče. Izvolite izaberite
za sebe neki od tih metoda. I onda ga se obavezno držite. Jer mi bez tačnih pravila ne
možemo. Usrdnim pak molitvenicima nikakva pravila nisu potrebna.
Ja sam Vam već pisao da molitve naučite napamet i da ih, kada stajete na molitvu, čitate
napamet, ne uzimajući molitvenik u ruke. To je svakako dobro! Kada stanete da se molite
čitajte naučenu molitvu ili psalam i svaku reč ne samo promislite nego i osetite. Ako od
neke reči molitve ili psalma počnu da se javljaju sopstvene molitvene misli, ne presecajte ih,
pustite ih neka teku. Jer Vas više nije briga hoćete li pročitati toliko i toliko, nego samo
koliko ćete vremena provesti na molitvi, što ćete znati ili prema brojanicama ili prema satu. I
onda nema razloga da se žuri sa čitanjem molitava. Neka za sve to vreme pročitate jedan
psalam ili jednu molitvu. Neko je pričao kako mu se često dogaća da za sve vreme određeno
za molitvu pročita samo jedno “Oče našʺ. Jer se svaka reč za njega pretvara u čitavu molitvu.
Drugi je pričao da kada mu je neko objasnio da i tako može da se moli, on je čitavu jutarnju
molitvu prestojao u pobožnoj molitvi, čitajući: “Pomiluj me Božeʺ, i nije stigao da dovrši
čitanje psalma.
Izvolite navikavajte i sebe da se tako molite, i daće Bog pa ćete brzo odnegovati
molitvu u sebi. A onda već više neće biti nikakvih pravila. Trudite se, inače ništa neće biti od
Vas. Ako ne budete napredovali u molitvi, ne očekujte uspeha ni u čemu drugom. Ona je
koren svega.

72. Zavet odricanja od sveta. Kako se držati nakon izricanja zaveta pa do njegovog
izvršenja.

Milost Božija neka bude sa Vama.
Vaše poslednje pismo donelo mi je neopisivu radost. Dakle, konačno odlučujete da
svoj život posvetite služenju Gospodu, ne saplićući se u svetskom životu. Neka Gospod
milostivo primi ovu žrtvu i neka blagoslovi Vašu dobru odluku! Držite se toga što se rekli
pred Gospodom i od sada se u svojim mislima držite kao da ste se već odvojili od sveta. Ja
sam od Vas i pre čuo da Vas srce ne vuče ka svetskom životu, što zbog Vašeg slabog
zdravlja, što zbog straga od nesreća koje ste ponekad viđali u drugim porodicama. Ali to je
bila jedna stvar, a sada je ‐ druga. Isto delo, ali je u njemu drugačija duša. Ono je bila
nesklonost ka svetu i svetskim pogledima, a sada odsecate sebe od sveta kako biste u
potpunosti pripali Gospodu. Zar malo ljudi živi bez porodice, a ipak žive kao i porodični
ljudi, spolja gledano isto, sa istim brigama. Vaša odluka nije u tom duhu. Ona ima potpuno
drugačiji izvor, pripada drugom načinu života i Vas vodi ka takvom životu. Negujte taj duh
u kome je doneta Vaša odluka.
Odluka je pala, ali kada i kako da je ispunite, na to treba strpljivo da pričekate. U Vašoj
108
situaciji ne možete odmah da pohrlite da je ispunite, jer, kao što i očekujete, sve će biti
protiv. Prvi uslov je ‐ roditeljski blagoslov. Njega treba da dočekate. Čekajte i molite se.
Gospod, Koji Vam je dao takvu dobru nameru, Sam će to da izvede na neprimetan način, kao
kada se sanke spuste niz breg. Ništa ne govorite, nego držeći u duši jednu misao stalno se
molite Gospodu da ispuni Vašu nameru, kako zna Njegova premudra volja.
Međutim, sami u sebi se prilagođavajte tom načinu života ‐ ne menjanjem spoljašnjeg
načina života, nego unutarnjim redom. Pod ovim podrazumevam ne nešto posebno, nego
isto ono o čemu sam Vam ranije tako mnogo pisao i što ste Vi već počeli da radite. Sada se
odlučnije prihvatite svega o čemu smo govorili. Temelj je položen, zidajte zgradu.
Okrenuli ste leđa svetu, više mu ne okrećite lice.
Sada možete sasvim da se odreknete svake svetske zabave i da više ostajete kod kuće,
u usamljenosti, baveći se nekim poslom, između ostalog i onim koji odgovara duhu Vašeg
raspoloženja. Sada možete odlučnije da delujete u tom pogledu.
Spomenuću glavno. Odričući se svetskog, treba tim više da prilazite Bogu. Vi to znate,
ali bićete blaženi ako počnete tako i da postupate. Više mislite na Boga i na dela Božija.
Sećanje na to da je Gospod svuda sa Vama i u Vama sjedinite sa svojim umom i nerazdvojno
hodite sa njim: kada radite ili sedite, spavate ili bdite. Sa ovim sećanjem sjedinite i drugo ‐
sećanje na smrt i na ono što dolazi posle smrti ‐ na sud i odlučivanje o večnoj sudbini. Ta dva
sećanja predstavljaju moćne stražare kod svakog dobra. Oni će Vas sami svemu naučiti,
grejući Vas spasonosnim strahom Božijim ‐ izvorom božanske premudrosti.
Vi sve to već znate. Pominjem samo uzgred, kako biste se odlučnije prihvatili dela. Sada
su Vam naročito potrebne reči: blagosovi, Gospode! Ali na ispunjenje strpljivo čekajte.

73. Produžetak. Jednom dati zavet bezbračnosti treba čvrsto držati. Uzvišenost
devstvenosti.

Hitam da Vam dodam još nešto na istu temu.
Sveti apostol Pavle, koji je zasadio veru Hristovu u Korintu, strahujući da Korinćani
ne skrenu na neki pogrešan put, pisao im je: jer revnujem za vas Božijom revnošću, jer vas obručih
mužu jednome, da devojku čistu privedem Hristu. Ali se bojim da kao što Evu prevari zmija
lukavstvom svojim, da se tako i misli vaše ne odvrate od prostodušnosti koja je u Hristu (2. Kor. 11,23).
Revnujem Božijom revnošću i ja za vas, kao što vidite od samog početka naših razgovora.
Sad evo stojite pred Hristom Gospodom kao devojka čista koja je sebe posvetila Njemu! Ali
Vaše obručenje sa Gospodom nisam savršio ja. Do njega je došlo mimo mojih napora, čak i
mimo mojih namera. Kada sam Vam pisao nisam imao u vidu ništa drugo nego da Vas
usmerim na istinski hrišćanski život u kome biste, kao u bezbednoj lađi, mogli da
preplovite nemirno more ovog prolaznog života. Ispalo je međutim mnogo više od toga. I
slava Bogu! Sklonost ka tome kod Vas je od vaše prirode ‐ Bog Vam ju je dao. Spustila se
blagodat Božija. I eto odluke!
Odluka! Ali samo delo je još daleko. Koliko je samo slučajnosti na koje može da se
naiđe, a koje sve mogu da preokrenu. Svakako treba da budete oprezni da i Vas đavo ne
prevari svojim lukavstvom kao što je zmija prevarila Evu. Gospod neka Vas izbavi od takvih
slučajnosti. Ipak, ako je slugama Božijim stalno neophodno da budu trezveni, budni i da se
mole, tim pre je to sada neophodno Vama, nakon što ste doneli takvu odluku. Ne mogu da
vam kažem ništa određeno, osim: stojte na straži. Đavo u trenu može da napadne. Pišite
češće. A u međuvremenu držite se čvrsto.
Što više neka u Vama uhvati korena uverenje da je način života koji ste izabrali Bogom
109
blagosloven. Takav način života je pohvalio i Sam Spasitelj kada je govorio o onima koji su se
uškopili Carstva radi Nebeskog (Mt 19,12). Njemu je dao prednost i kada je kazao za Mariju,
koja je sedela uz Njegove nogu i slušala samo Njegove reči, da je dobar deo izabrala, jer je
izabrala ono što je jedino potrebno. Svetle primere takvog života vidite kod mnogih proroka
i apostola, kod svetog Preteče Gospodnjeg, a pre svega kod Prečiste Vladičice Bogorodice,
riznice i izvora čistote. Njen Materinski pokrov neka nas uvek zaklanja. Ona se naročito
stara o devstvenicama.
Devstvenice, kao i devstvenici, postoje u Crkvi Hristovoj još od apostolskog doba i od
tog vremena neprestano su prisutni i ostaće u njoj, dok postoji sveta Crkva, to jest do kraja
sveta. Jer taj način života nije stran našoj prirodi, a i duh vere Hristove mu je naklonjen. U
Korintu mnoge devstvenice nisu htele da se udaju, jer su svom ljubavlju zavolele Hrista
Gospoda, jedinog Ženika svih duša. Oci su se obratili svetom Pavlu sa pitanjem kako da
postupe. Sveti Pavle ih je posavetovao da daju ćerkama slobodu da služe Gospodu i da ih ne
primoravaju na udaju. Oci su poslušali njegov savet i devojke su ostajale devojke. Primer
Korinćana sledile su i druge crkve, i devstvenost je posvuda procvetala. U nekim mestima
devstvenice su se sabirale radi života u jednom domu, gde su služile Gospodu i molile se, ne
ulazeći u opštenje sa drugim ljudima. Mnoge od njih su ovenčane i mučeničkim vencima,
kako svedoče njihova žitija.
Vidite li u kakav zbor Vi stupate, čijim stopama krećete, čijim se pokrovom zaklanjate
i čiju reč slušate. Pošto ste se toga rado prihvatili, gledajte da se sada ne okrenete natrag.
Naučite napamet apostolske reči o onima koji se odriču braka i češće se u svojim mislima
vraćajte na njih: koja je neudata brine se za Gospoda, kako će ugoditi Gospodu, da bude sveta i telom i
duhom (1. Kor. 7,34). O svetosti tela nema šta da se govori. Ali o svetosti duga ne možemo a da
ne govorimo mnogo i mnogo da se trudimo. Ona se može u trenu izgubiti. Pazite dobro kako
živite (Ef. 5,15). Na šta da se pazi? Na srce, da se ni za šta ne veže, ne samo za lice ‐ to se
podrazumeva ‐ nego ni za koju stvar. Svako takvo vezivanje predstavljaće narušavanje
Vašeg obručenja sa Gospodom i nevernost Njemu. A On je ‐ revnostan. I strogo kažnjava srca
koja su Mu neverna.
Ne pišem zato da bih Vas uplašio. Samo Vas podsećam ako se možda jednom nađete u
prilici da samu sebe urazumljujete strahom, ako drugi oblici urazumljivanja ne pomognu.
Ne možemo se uzdati u našu revnost i postojanost. Danas ovako, a sutra ko zna šta će biti.
Dakle znajte koliko će loše biti ako odstupite od svoje odluke.

74. Pouka onima koji žude za životom u manastiru. Razni oblici podviga
bezbračnog života. Strpljivo čekanje i priprema za manastirski život još kod kuće.

Pišete: “O, kada bi to moglo da se dogodi brže! Ovoga časa bih odletela negde u pustinju,
da ništa ne vidim i ne čujemʺ. Ne, ne. Nikako ne treba da žurite. Gde postoji takva žurba i
žudnja ‐ što pre, što pre ‐ tamo nije u pitanju Božije delo. Čak i dobre želje nisu dobre i ne
vode ka dobru ako su u neredu. Božije delo se odvija tiho i neprimetno, ali pouzdano.
Molite se i strpljivo čekajte gledajući hoće li se otvoriti vrata za izlaz. Gospod će tako
urediti da ni Vama neće biti jasno kako se sve dogodilo. Obručite se sa Gospodom sada ‐
sami u sebi pred Njim Jedinim. A kada ćete pristupiti zboru Njegovih nevesta ‐ to ostavite
Njemu da odluči. Potpuno se predajte Njemu u ruke.
Vi birate manastir. Ali manastir nije jedino mesto za one koji neće da se vezuju
110
porodičnim vezama. U početku uopšte nije bilo manastira. Oni koji bi doneli odluku da
služe Gospodu, nisu se vezivali za svakodnevne svetske brige, nego bi u svome domu
uređivali sebi sobicu i u njoj su živeli odvojeno od svega, u postu, molitvi i proučavanju
Božanskog Pisma. Zatim su, nešto kasnije, kada im je postalo neudobno da žive u kućama,
neki od njih počeli da odlaze iz gradova i sela i da žive u pećinama ili u grobnicama ili u
posebno podignutim kelijama. A posle toga su već nastali manastiri, da bi podvižnici
živeli zajedno i udružili snage, da bi se izdržavali i da bi delo spasenja savršavali u
naročitim podvizima. Ali i tada je bilo onih koji su odlučivali da život posvete Gospodu i
da žive u bezbračnosti, a da pri tome nisu stupali u manastir, neko su se posvećivali
služenju braći i sestrama u bolnicama, ubožnicama i prihvatilištima. I svi ti načini života
koji su se formirali još u prvo vreme Crkve Hristove nisu prestali da postoje do danas. I
danas se neki od bezbračnih spasavaju kod kuće, a drugi odlaze u manastir, dok se neki
posvećuju služenju bolesnima.
I Vi treba da izaberete neki od tih načina života. A koji od njih, to sačekajte i
pogledajte na šta će Bog da Vam ukaže. Dobro ste rekli da je lakše spasavati se u manastiru.
Tamo se lakše može doći do očišćenja srca i do onog stanja koje predstavlja radost u Duhu
Svetome. Jer u manastiru je sve prilagođeno tom cilju. Meni se čini da je manastir za Vas
najpogodnije mesto i zbog stanja Vašeg zdravlja. Zato ne odbacujte ideju da jednom dospete
tamo. A vreme će pokazati Gospod. Dotle treba da se strpite i da se podvizavate na prvi
način ‐ živeći kod kuće. Imajte svoju sobu, imajte je kao manastirsku keliju i u njoj vodite
život kao da ste u manastiru. Neka Vam otac i majka budu umesto igumana, a ukućani
umesto sestara u manastiru, a Vi da budete njihova nezamenjiva poslušnica.
Vi žurite u manastir kao na slobodu ili u raj. Zaista, tamo vlada potpuna sloboda za
duh, ali ne i za telo i spoljašnje poslove. U tom pogledu tamo vlada potpuna svezanost;
neumoljivi je zakon ‐ odricati se sopstvene volje. Tamo je zaista raj, ali se do njega ne dolazi
cvetnom stazom. On je zaista tamo, ali je put do njega zakrčen trnjem kroz koje se treba
probiti. Tamo niko ne stiže a da se ne izgrebe i ne izbode. To imajte u vidu dok čekate
slobodu i raj u manastiru.
Čekajte strpljivo. Setite se guvernante (vidi pismo 28)! Ona je čekala sedam godina da
bi ispitala čvrstinu svoje namere. Zato je od nje i ispala usrdna monahinja.
Čemu žurba? Manastiri neće pobeći. Poći će Vam za rukom da dođete u neki. Ali
utvrdite se u nameri i ojačajte telom. U Vašoj kući postoji red, živi se blagočestivo. Vaši
roditelji i srodnici su bogobojažljivi ljudi. Tu ne možete naići ni na šta što bi bilo protivno
Vašoj odluci da se posvetite Gospodu. Treba da sazrite u takvoj atmosferi i u takvom
rasadniku.
Dakle odlučeno je: čekajte. Svoj život i svoje navike pomalo usklađujte sa
manastirskim.

75. Đavolje podvale će ometati odricanje od sveta. Kako odbijati te podvale.

Pišete: “Teško mi je, nigde nemam mira. Nešto me pritiska, u srcu mi je teško i mračno.
To me je odjednom obuzeloʺ.
Sila krsta je sa nama! Budite hrabri i stojte. Shvatio je đavo da Vi hoćete u potpunosti
da pobegnete iz tog kruga u kome on može ugodno da poživi među hrišćanima, zato Vas
napada takvom tugom i patnjom. Niste vi jedina osoba koja doživljava takve napade, njih
111
doživljavaju svi, ali nisu svi isti. Vas pritiska patnja; nekoga obuzima strah; neko u mislima
nailazi na takve prepreke, kao da su planine; nekome se učini da je delo koje započinje
besmisleno. Svakome prilazi onako kako je najpogodnije, navodi potoke misli, uznemiruje
srce i pomućuje dušu. I odjednom kao da nastane bura. Takve su podvale naših neprijatelja.
Oni su narod haosa. Lutaju na sve strane, vide da su dveri otvorene i da stražara nema,
ulaze u naš dom i sve prevrću naglavačke. Naprave nered i uteknu. A ti se posle snalazi
kako znaš. Ali to nije najveća nesreća. Mi nismo krivi što neprijatelji nasrću na nas; nismo
krivi ni za kvarenje našeg unutarnjeg reda koje oni izazivaju; nismo krivi ni za misli i
osećanja koja predstavljaju plod njihovog delovanja. Bog nas za to ne krivi. Mi samo ne
treba da pristajemo na sve to, nego da pretrpimo i ‐ sve će proći.
Vi niste preciznije odredili Vašu patnju, verovatno zato što ona u stvari i nije nešto
određeno; ta neodređenost više od svega i pokazuje da je tu u pitanju đavolji nasrtaj. Držite
se! Gospod je dopustio da budete tako iskušani da biste pokazali da se ne šalite sa rečju zaveta.
Prema onome što doživljavate odnosite se kao prema onome što Vam je poslato od Gospoda i
govorite kao Jov: Neka je blagosloveno ime Gospodnje! Prvo je bilo spokojstvo, a sada je tuga!
Hvala Gospodu i za spokojstvo i za tugu. Recite Gospodu: trpeću, neka bude volja Tvoja!
Gospode, samo mi pomozi da pretrpim. I stalno padajte na kolena pred Gospodom. Na
molitvi prizivajte i Majku Božiju.
Vi ste izloženi napadu. Eto prilike da pokažete svoje umeće da ostanete u dobru, kao
vojnik kada napadne neprijatelj. Neka neprijatelj napada. Vi nepokolebljivo stojte u dobru.
Ponavljajte: ni za jotu neću izmeniti svoju nameru i odluku. Ne želim ništa od onoga na šta
me đavo nagovara; i onda nabrajajte na šta Vas nagovara, i proklinjite i odbacujte sve to. I
zovite Gospoda u pomoć. Sve će proći. Jednog dobrog mirjanina napao je duh hule i
neverovanja. Govorio je: “čujem kako neprijatelji ponavljaju u mojim ušima: nema Boga,
nema Hrista. A ja sam samo tvrdio: verujem, Gospode, verujem! Verujem, verujem, verujem!
I odagnao sam đavolaʺ. Tako i Vi treba da postupate. Vičite: neću to, neću drugo, neću ni
treće ‐ neću ništa na šta me đavo nagovara. Hoću samo jedno ‐ ono što sam rekla pred
Gospodom u srcu svome.
Kažete: “Ja sam zaista velika grešnica i Gospod će me kaznitiʺ. To što se osećate kao
grešnica, to je dobro osećanje. Čak i ako se budete osećali kao još veća grešnica nećete preći
granicu dopuštenog
Svi smo mi veliki grešnici. Ako i to budete pripisali svojoj grešnosti, neće biti
problema. Samo nemojte odustajati od svojih unutarnjih odluka i ne prepuštajte se
slučajnosti. Što god da Gospod dopušta, i unutra i spolja, sve je usmereno ka našem očišćenju i
spasenju. On Sam je blizu i pomaže nam. Blizu je i Vama. Vaskrsnite takvu nadu i strpljivo
se molite.
Ovo i slično Gospod dopušta da bismo mogli da zadobijemo vence. Ko izdrži
pobednik je i pripada mu venac. Sve sa čime se susrećemo i što nas okružuje može da nam
donese vence. Potrebna je samo pažnja, hrabrost i to da sve primamo od Boga i Njemu
pripisujemo.
Budite spokojni i ne dopuštajte nikakva kolebanja.

76. Iskušenja od strane onih koji ne veruju. Opovrgavanje njihovih sujetnih
shvatanja.

112
Evo ga! Nije prošla ni prva poteškoća, a već stiže i druga ‐ prepredenija i opasnija. Ko
Vam je to tamo pričao koješta?! Koliko Vam je samo tričarija i gadosti napričao?! Njegov cilj
je bio da pokoleba Vašu veru i ne samo da Vas odvoji od Hrista Gospoda, nego i da napravi
bezbožnicu od Vas. To Vam je đavo poslao takvog mudraca.
Dobro je što ste odlučili da na svaki način izbegavate razgovore sa nevernicima, pa i
svaki susret sa njima. Zli razgovori kvare dobro raspoloženje duše. Pa se posle bori da bi
obnovio to raspoloženje. Ali ne možeš da ih izbegneš. Jer toga ima na sve strane. Gde god
baciš pogled. Dakle, ubuduće postupajte ovako: kada nehotice dođete u priliku da čujete nešto
protivno veri, na svaki način se potrudite da to ne dopre do Vašeg srca, nego neka Vam na
jedno uho uđe a na drugo izađe. Dok skrećete pažnju sa nevernikovih reči potrudite se da
svoje srce održite u ubeđenju da je naša vera apsolutno istinita u svakoj svojoj tački, a ako
ima onih koji joj se protive, to je zbog toga što ne shvataju stvari. Sve se može dovesti u
pitanje, čak i to da li mi postojimo. Ali ubeđenost u Vašem srcu i to što uviđate ograničenost
uma i nedobronamernost srca nevernika koji Vam se obraća načiniće od Vaše duše kamen o
koji će se zle reči odbijati ne nanoseći nikakvog traga. Ako bez obzira na to nešto loše ipak
zapadne u dušu, prihvatite se molitve, kao što ste učinili kod prepodobnog Sergija: obratite
se anđelu čuvaru, Majci Božijoj, a najviše Samom Gospodu Spasitelju. I Oni će razvejati
mrak koji se spustio. Posle ćete ili sami razmisliti i rešiti nedoumicu koja se pojavila, ili ćete
njeno rešenje pronaći u nekoj knjizi, ili ćete sa nekim porazgovarati, ali svakako nešto
učinite, da od nje ne bi ostalo nikakvog traga na duši, jer bi taj trag stalno uznemiravao
dušu.
Pišite mi. Dobro ste učinili što ste sve to opisali. Mada se niste pokolebali i mada je
sve što Vam je poniklo u mislima usled tih reči prošlo, ja ću Vam ipak kazati reč‐dve protiv
onoga što ste čuli.
“Veru nameće vaspitanjeʺ. Ne nameće, nego razvija i daje joj određeni oblik. Svako ko
se ponovo rađa stupa u zajednicu koja ima veru. Vera zajednice postaje i njegova vera, kao i
sve ostalo. Ali sposobnost za veru i potreba za verom koju duša oseća je nešto što ne nameće
zajednica. Isto kao i u pogledu znanja: zajednica kroz vaspitanje svom novom članu
predaje određena znanja, ali mu ne daje sposobnost poznanja. Ta sposobnost je neodvojivo
svojstvo duše. Tako i vera u postojanje Boga i Njegovu svemoć predstavlja neodvojivo
svojstvo duga, koje se kod svakoga jasno pokazuje čim se razviju njegove sposobnosti.
Zajednica predaje samo oblik svoje vere, a ne samu silu vere i potrebu za njom.
Zajednica kroz vaspitanje nameće veru. A odakle zajednici vera? Sve što ulazi u
zajednicu, izlazi iz duše. Ona predstavlja spremište u koje se sliva sve što izlazi iz duše.
Dakle zajednica ima veru zato što ona prethodno postoji u duši. Ona je izašla iz duše i
nastanila se u društvu. Vera je starija od društva i od porodice, pa shodno tome i od samog
vaspitanja. Vaspitanje novorođenom daje ono što je u porodicu i društvo prethodno ušlo iz
duše.
Dakle izvolite jače utvrdite u svome umu uverenje da vaspitanje samo razvija ono što
već postoji u ljudskoj prirodi, ali u nju ne unosi ništa novo. Ako ono razvija veru, to je zato što
ona postoji u ljudskoj prirodi. Niko ne bi mogao da nauči da pozna Boga i da Mu se klanja,
ako to u ljudskoj duši ne bi ležalo kao neodložni zakon. I tako vidimo da vera postoji u
čitavom ljudskom rodu. Ona postoji i kod divljaka, jer bez nje čovek nije čovek. Ako neki
od mnogo učenih ljudi ne veruju, to ne znači da su oni iskoračili daleko napred ili da su se
visoko uzdigli, nego da su istupili iz ljudske prirode, da su sami sebe izopačili i nagrdili, kao
kada bi neko sebi iskopao oko ili odsekao nos. Ako svi imaju veru, onda norma ljudskog
života nužno sadrži veru. Iz toga proizilazi da onaj ko nema veru odstupa od ove norme i
113
predstavlja moralnu nakazu ‐ takvi su svi ateisti.
Čovek koji je od detinjstva živeo u društvu životinja i sam postaje kao oneʺ. To je pisalo
u francuskim pričama i romanima sa kraja prošlog veka. Da li je nešto slično zaista postojalo,
ne znam. Čovek je ‐ svuda čovek. Ali neka je i bivalo tako kako kažu; uzmite čoveka koji je
odrastao među životinjama, i dve te životinje i dovedite ih kod sebe. Za nedelju dana ćete
videti koliko će daleko čovek otići od životinja. Zašto? Zato što u njemu postoji klica
uzvišenijeg života. I vera će se kod njega pojaviti. Ona u njemu već postoji, ali je
pomračena, zaboravljena. Sa prvim sugestijama ona će se probuditi i ubrzo će ojačati. A
životinje će uvek ostati životinje.
Ateisti, koji su istupili iz normi ljudske prirode, obično se za potvrdu svoga
neverovanja okreću nenormalnostima. Osim izmišljenog nenormalnog vaspitanja čoveka
među životinjama, oni ukazuju i na one koji su po prirodi slaboumni. I šta sve pri tome
neće da izmisle?! Nema Boga, nema duše. Međutim, zdravorazumski gledano iz tih
slučajeva se ne može izvesti nikakav zaključak, zato što ni sami ti slučajevi još nisu
objašnjeni. Evo kako o njima treba da razmišljate. Njihova duša ista je kao i kod svih drugih
ljudi, ali ne može u potpunosti da se projavi pošto je svezana. To može biti posledica
delovanja promisla Božijeg. Događa se da nekome preti opasnost od okolnosti koje u
budućnosti treba da nastanu, ako bude delovao u njima. Bog na njega šalje bolest i dok on
leži u postelji te okolnosti prolaze bez njegovog učešća, te se tako spašava od nesreće. A da je
bio zdrav sigurno bi se upleo i nastradao. Tako razmišljajte i o onima koji su od prirode
slaboumni. Njihova duša je svezana za sve vreme njihovog života na zemlji, jer kada bi se
razvezala ni oni ni drugi ne bi mogli da izbegnu nesreće. U drugom životu će se otkriti da je
to tako. Njihove duše preći će onamo kao duše umrle novorođenčadi. Da li će se ovo
verovanje opravdati ili ne, videćemo na onom svetu. Tada ćemo dobiti odgovor, a sada iz
toga nikakav zaključak ne možemo da izvedemo.
Neću da se dotičem drugih besmislica koje ste čuli. Vi ste ih i sami dobro shvatili. Pazite
dobro kako živite, ne kao nemudri, nego kao mudri (Ef.5,15).

77. Iskušenja od strane ukućana. Poslušnost roditeljima kao priprema za
manastirsko poslušanje.

Eto sad i to! Đavo je prvo hteo da od Vas napravi ateistkinju, a sada pravi
buntovnicu, i to protiv koga? Protiv roditelja.
Bože moj, kako je puno negodovanja Vaše pismo! A šta se dogodilo? Sigurno Vas je
buva ujela. U pitanju je sigurno neka sitnica, nešto besmislen. Ali u Vašoj glavi ona je tako
porasla, da se okom ne može obuhvatiti. Sve je to đavo. On Vas tera iz roditeljske kuće kako
bi mogao da Vas savlada. Tako svaku sitnicu pretvara u planinu koja Vas pritiska. Vi ne
možete da opišete šta je to. Ja Vam odmah kažem da tu i nema šta da se opisuje. To je
uobičajena đavolja zamka ‐ da zapetlja naš um neodređenošću stanja u kome se nalazimo. I
ogorčenost koju podstiče i njegove glupe utehe on ume tako da sakrije iluzijama, da ljudi,
pošto ne mogu u njima da vide ništa određeno, misle da je po sredi nešto veliko. A kad se
bolje pogleda ‐ sve je obmana. I sada je nad Vama sazdao obmanu. Izvolite, prekrstite se i
pljunite na te đavolje savete.
Neprijatnosti, neprijatnosti! Uveren sam da one zapravo i ne postoje. Ali recimo da
ih i ima, pa zar od njih treba bežati?! Treba ih podnositi dobrodušno i uz blagodarenje
114
Gospodu. Jer to đavo raspaljuje u Vama. Kad vojnik naiđe na neprijatelja, zar treba da
pobegne? Treba da se bori. I Vi takođe. A šta Vi radite? Tek što je đavo pokazao rog, a Vi već
bežite. Iz roditeljske kuće, nakon što ste odlučili da se ne vezujete brakom, imate samo dva
izlaza: ili u manastir, ili da pomažete bolesnima; ali i jedno i drugo uz roditeljski blagoslov.
Dok se ne ukaže mogućnost za jedno od ta dva, sedite kod kuće i trpite sve. Izvolite, odmah
stanite pred Gospoda, iskreno se pokajte zbog toga što ste se tako ružno uznemirili i donesite
odluku: čekaću i sve ću spokojno podnositi. Neka u svemu bude volja Tvoja, Gospode!
Ne mogu da shvatim kako se tako razilazite sa roditeljima i zbog čega? Ako se to tiče
stava o nekom pitanju, zašto sa smirenjem svaki put ne popustite? Oni su stariji i iskusniji
od Vas. Pre bi trebalo da priznate grešku u svom načinu razmišljanja, nego da očekujete da
će oni da pogreše. Recite sebi ovako: sigurno ja loše sagledavam stvar. I onda prihvatite
njihovo mišljenje. Ako se to tiče kućnog reda ‐ opet postupite po njihovom, i tačka. Ne
mogu da zamislim da između vas postoji takva nesuglasica da se ne može izgladiti. To sve
đavo od muve pravi slona.
A da nećete Vi možda da sve bude po Vašem? A, gordeljivice? To nije u redu ni kada
ste Vi sami u pitanju. Izvolite budite potpuno pokorni roditeljima i sve činite da biste im
ugodili i da biste umirili njihov duh. To će biti dobra priprema za buduće manastirsko
poslušanje ili za rad sa bolesnicima. Jer apostol je svima dao zakon da se pokoravaju jedni
drugima u strahu Božijem (Ef.5,21). A Vi se i roditeljima suprotstavljate i ne slažete se sa njima,
ne bojeći se Boga. Na šta to liči? U čijoj su Vas školi naučili takvoj mudrosti?!
Pazite dobro ‐ ponavljam Vam još jednom ‐ kako živite (Ef.5,15)!

78. Iskušenje zbog nepravde i klevete od ljudi sa strane. Trpljenje kleveta.
Upozorenje onima koji žele da napuste roditeljski dom da bi dobili slobodu.

Opet?! Nepravde, klevete! To sigurno dolazi spolja. No, odakle god da dolazi, reći ću
Vam: budite ne samo hrabri i jaki, nego se i radujte. Znači da se u duhovnom pogledu stvari
kod Vas odvijaju dobro. Gospod Vas vodi ka očišćenju i neprijatelj u Vama nalazi jaku
protivnicu. Čvrsto stojte na svome. Nema razloga da se uznemiravate zbog nepravdi i
kleveta. Bog će suditi onome ko ih širi, a onaj kome su učinjene treba spokojno da ih trpi i da
blagodari Bogu. Ne zaboravljajte da postoji drugi život, gde će svi biti ocenjeni i pohvaljeni ili
pokuđeni. Trpite nepravdu? Dobićete pohvalu. Ne trpite? Dobićete pokudu. Tamo nećete
reći: ali to je nepravda. Pravedno ili ne ‐ reći će ‐ nije tvoje da sudiš. Zašto nisi trpela?!
Nepravde ne dolaze od Boga, ali ih Bog dopušta na dobro onima koji ih trpe. Zaista
na dobro! To nije obična fraza. Navešću Vam primer mučenika. Kako ih sve nisu zlostavljali.
A Gospod? Bio je tu, vidljivo im se javljao, tešio ih je, olakšavao njihova stradanja, ali ih je
ipak ostavljao na mukama ‐ da trpe do kraja kako bi se ovenčali potpunim vencem. Tako
svaka nepravda i kleveta priprema venac. Ali onaj na koga nepravda i kleveta padnu, treba
da ih pretrpi. E to je sada i Vama potrebno. Pa izvolite mirno da trpite, šta god da Vam se
događa. To Bog traži od Vas radi Vašeg dobra.
Vi kažete: strašno je čitav život podnositi nepravde. Svakako da je strašno. Zato se
onom ko ide za Gospodom i kaže: budi hrabar i postojan u srcu. Napred je krst. Dakle ne
ostaje Vam ništa drugo nego da se prihvatite patnje, lišavanja i klevete. U tom prihvatanju je,
reći ću Vam, početak istinskog puta. Onoga trenutka kada prihvatite, počinjete da sledite
Gospoda. Izvolite razmilite o tome i odlučite po Božijem. Vaš uspeh zavisi od ispravne
115
odluke u toj stvari.
Vi biste da napustite roditeljski dom jer osećate da Vas oni guše, a ne znate ni gde biste
pošli. Dužnost je roditelja da Vas čuvaju; ja mislim da Vas oni i čuvaju kao zenicu oka. A ako je
to u nečemu protivno vašim željama, treba da se pokorite. Ne bi bilo pravedno da kod njih
uočavate samo želju da bude po njihovom, nego bi prirodnije bilo da tu vidite želju da Vas
zaštite i osiguraju od svega. A to je plod ljubavi. Neka uverenost u to umanji gorčinu koju
osećate zato što im se pokoravate, ako takvu gorčinu osećate zbog svoje neposlušnosti.
Jer Vi ste dužni da tom pokornošću uzvratite za sve ono što u porodici dobijate.
Hrana, odeća i krov ‐ mada ni to nije malo ‐ ipak ne predstavljaju ono glavno. Glavna je
sigurnost od neprijatnosti spolja. Štite Vas orlova krila. Orlov kljun i kandže spremni su da
poraze svakoga ko pokuša da Vas povredi ili da Vam pričini neprijatnost. To blago se ničim
ne da zameniti. Čim nestane orla koji Vas štiti, nasrnuće na Vas. Sad niko nema pristupa, a
tada će svi da navale. Kako je samo strašna nesigurnost. Vi to ni zamisliti ne možete, jer još
niste doživeli. I ne daj Bože da doživite. Imate li sigurnost? Onda je čuvajte i ne pokušavajte
da se izvučete od nje. Jer odatle treba da pređete opet u sigurnost ‐ unutar manastirskih
zidina. A da u borbu stupate sami ‐ ne, ne i ne. Odmah ćete biti napadnuti i nećete moći da
se zaštitite.
Šta znači tako silna težnja ka slobodi koju pokazujete? To je najgori mogući poriv. Vaš
put je već određen. Gde biste Vi? Jeste li odredili šta hoćete, kada toliko želite slobodu?
Unutarnju slobodu nemate zašto da tražite, jer ona već postoji, pošto predstavlja
neodvojivo svojstvo duga. Nju Vam niko ne može oduzeti. Ispada da želite spoljašnju
slobodu. Ali izvolite, razmislite, u kojoj je meri dopustiva i dostižna takva sloboda? Kud
god da pogledate, uvek ćete biti okruženi istim takvim slobodama kao što je Vaša, i
ravnopravnim njoj. Šta god odlučite da uradite, svoja dela uvek treba da prilagodite delima
drugih ljudi, što predstavlja ograničenje za vas i vašu slobodu. To ograničavanje slobode
predstavlja nešto zakonito i protiv toga, kao što znate, ne možete da se bunite. Pošto je to tako,
težnja za slobodom je jurenje za dugom pa i više od toga ‐ želja da se uhvati priviđenje.
Dakle, to što hoćete je potpuno besmisleno.
Izvolite da ukrotite svoje porive. Deca treba da slušaju svoje roditelje i njihove savete,
te da svoja dela i svoj život uređuju tako što će im se dobrovoljno potčinjavati. To Vam je
zakon slobode! A šta ste Vi mislili? Malo ovamo, malo onamo, i niko da ne sme da Vam
prigovori. Prava emancipovana devojka! Proverite da ne bolujete možda od gordosti? Jer sve
emancipovane devojke su gorde.
Hoće li se konačno nešto dogoditi? Svuda vidim one koji nešto pokušavaju, ali ne
vidim da je iko od njih srećan. Kakav je onda smisao takvih poriva? Nikakav. Samo
hvalisavost: sklanjaj se s puta! Ja tako hoću! Ko će da mi naredi? I bezglavo jure tako
neposlušni dok ne upadnu u provaliju iz koje nema izlaza. Izvolite, obratite pažnju na ovo
kada su porivi u pitanju: ja ću to uraditi, ja ću to da odlučim.
Jedna od Vaših namera je veoma dobra. Ne predstavlja li možda ona uputstvo kako da
uredite život? Razumem da biste želeli da se posvetite negovanju bolesnika. Ali nije dobro što
se ta želja pojavljuje među tako gaotičnim težnjama. Još ne vidim kako biste uredili svoj
život. Čekajte, kao što sam Vam već pisao. Gospod će sve da uredi. Vaše gnezdo je toplo i
udobno. Sedite u njemu dok ne dođe vreme da poletite.

79. Poslednji nemiri i nespokojstva. Predajte svoju sudbinu u ruke Božije uz
molitvu i hrabrost protiv neprijatelja koji donosi iskušenja.
116

Još uvek nemate mira. A kažite, kako i da ga imate?! Spolja je sve u redu, unutra ste sve
pretresli, sredili i utvrdili svojom odlukom. Pa odakle onda nemir?! Sve je to od đavola, od
đavola. Nema odakle drugde da dođe.
Osim ako nije sledeće. Da ne mislite možda da sami, sopstvenim silama i umećem
uredite svoj život, makar i u skladu sa onim što smo pisali?! Pogledajte, i ako je to makar i
malo tačno, pohitajte da ispravite. Onda nemira neće biti. Eto, dakle! Izvolite pregledajte ili
u mislima proverite sve što smo pisali, i ono što Vam se događalo, i kako ste na kraju odlučili
da uredite svoj život, i sve to tako preispitajte da na kraju dođete do tvrde odluke da svoju
sudbinu bespovratno treba da predate u ruke Božije. Zatim stanite na molitvu i pošto se
usrdno pomolite recite pred Gospodom od srca: “U ruke Tvoje, Gospode, predajem sudbinu
moju, sa svim onim na šta nailazim i šta mi se događa. Od sada presecam svaku brigu za sebe,
samo jednu zadržavam ‐ da uvek činim ono što je Tebi ugodnoʺ. Recite to da biste onda i na
samom delu svecelo predali sebe u ruke Božije, ni o čemu se ne brinući i mirno prihvatajući
sve što se dogodi, jer je tako Bog naročito za Vas uredio, bilo to za Vas prijatno ili ne. Vaša
briga treba da se sastoji samo u tome da u svakoj prilici postupate po zapovestima Božijim. To
je jedino što Vam je potrebno.
Čim to prihvatite, doći će kraj svim nemirima. Sada brinete sami za sebe i sve biste hteli
da uredite po svome. I onda Vam je teško zato što nije sve onako kako biste hteli. A kada sve
prepustite Gospodu i kada sve budete primali kao da od Njega dolazi i kao korisno za Vas,
onda više neće biti nikakvog nemira, nego ćete samo gledati oko sebe da biste videli šta šalje
Gospod, kako biste postupali prema smislu onoga što Vam se šalje. Sve što se dogodi može
da se podvede pod zapovest. I podvedite, i postupajte prema zapovesti, trudeći se da
ugodite Bogu, a ne sopstvenoj želji. Dobro pazite šta govorim i pokušajte da dođete do takvog
raspoloženja. Treba da učite, nema druge. I molite se za to.
Molim se Gospodu da Vas oslobodi iz tog položaja koji smatrate neugodnim za sebe,
ali ipak dodajem: ako je to ugodno Njegovoj svetoj volji i ako je spasonosno za Vas. I
oslobodiće Vas svakako kada dođe vreme. Obucite se u veru i trpite. Dovoljno je da
jednostavno posmatramo ono što se događa pa da dođemo do zaključka da se stvari
neprestano menjaju. Ništa ne stoji. Promeniće se i to što Vas muči. Doći će dani kada ćete
slobodno disati, i ne samo disati, nego leteti, kao leptir po cvetovima, treba samo da
izdržite jedan period koji je predviđen za trpljenje. Domaćica stavi kolač u peć i ne vadi ga
dok se ne uveri da je pečen. Vladika sveta je i Vas stavio u peć i tu će Vas držati dok se ne
ispečete. Trpite i čekajte. Nećete sedeti u peći ni trenutka duže nego što je potrebno da se
ispečete. I onda će Vas odmah izvući napolje. Ako sami pokušate da izađete, bićete kao
nedopečeni kolač. Naoružajte se trpljenjem. Reći ću još ovo: prema našoj veri onaj ko mirno
podnosi neprijatnosti na koje nailazi i prima ih kao iz ruke Gospodnje, postaje učesnik u
podvigu mučeništva. Izvolite to dobro upamtite i tešite time svoje srce.
Ne može se živeti bez osećanja, ali čovek ne treba potpuno da im podlegne. Ona moraju
biti umerena i pravilno usmerena, a to se postiže rasuđivanjem. Vi ste pod utiskom i srce je
poplavilo Vašu glavu. Činite onako kao što sam Vam već pisao: unapred pretpostavite gde
koje osećanje može da se probudi i onda stupajući u te okolnosti budite oprezni pred talasima
srca ili čvrsto držite srce. To treba da se vežba, a vežbanjem se može doći do potpune vlasti
nad sobom.
No, sve je od Boga. Njemu treba da pribegavamo. A vi pišete da se ne molite.
Pametna glavice! Kako to ‐ ne molite se? Nemojte da čitate samo gotove molitve, nego i
117
sopstvenim rečima iskažite Gospodu ono što Vam je na duši i zatražite pomoć. Vidiš li
Gospode kako mi je? I tako dalje. Ne mogu da izađem na kraj sa sobom. Pomozi mi,
Svemilostivi! I detaljno opišite svoju potrebu, tražeći za sve odgovarajuću pomoć. To će biti
prava molitva. Uvek možete da se molite sopstvenom molitvom, ne čitajući one štampane,
samo nemojte da ugađate lenjosti.
Ali zašto slušate onoga ko Vam sugeriše da odbacite molitvu? Ili ne vidite da je to
đavo. Očigledno đavo. On Vam šapuće na uši: odbaci je; a ponekad kao da obuzme čitavo
telo pa Vas gura što pre u postelju. Sve su to njegove smicalice. Ali to je njegov posao ‐ da
odvraća od dobra. A mi treba da radimo svoje ‐ da ne odstupamo od dobrog dela dok ga ne
okončamo. Dakle, izvolite naoružajte se hrabrošću, ne slušajte neprijatelja i ne obraćajte
pažnju na ono što Vam došaptava. A još bolje je da se rasrdite. Srdžba na neprijatelja, to je isto
kao da ste nekoga udarili u grudi. Odmah će da odleti.
Iz sveg srca Vam želim da se na kraju smirite.

80. Umirenje posle bure iskušenja koju je podigao đavo. Odlazak u rodni kraj.
Poslednji savet.

Dakle, slava Bogu! Počeli ste da se molitvom suprotstavljate svojim nemirima, ili bolje
reći đavolu koji taj nemir proizvodi i ‐ nastao je mir. Neka Vam Gospod pomogne da
nastavite tako da radite.
Vidite li kakvu ste buru preživeli? Na Vama se ispunila reč Gospodnja: satana vas
traži da vas prosejava kao pšenicu. Gde Vas sve nije bacao?! Gospod je dopustio i on Vas je
bacao čas na jednu, čas na drugu stranu. Kakva milost Božija što ste se konačno izbavili! E
sada se naučite. Nauka života usvaja se opitom. Dobro upamtite šta Vam se sve događalo
dok je trajalo to teško stanje i što tačnije to odredite. Sve to vreme Vi ste bili pod đavoljim
nasrtajima. Sada znate kakvi su ti napadi, kako se pojavljuju i kako se povlače. Na osnovu
toga ćete i ubuduće prepoznati kad budete izloženi njegovim strelama. Jer đavo se uvek
sakriva iza maske ispravnosti. Ali Vi ne gledajte na to, nego na ono što biva u duši ‐
neprestani nemir i mutna neodređenost. Po tome odmah možete da prepoznate da je đavo
došao i da ga onda odagnate nemilosrdnim odbijanjem i molitvom. A Božiji uticaj je uvek
svetao. To Vam je anđeo čuvar saopštavao na uho reči utehe. Navikavajte se na to da ga
slušate i on će Vas svemu naučiti.
Veoma mi je drago što ste krenuli svojim putem. Izvolite trudite se nad sobom,
pripremajući se za ono što ste naumili. Opet će Vas đavo požurivati. On uvek donosi nemir
kako bi sputao delo. A delo Božije odvija se mirno i tiho. Ne drugačije nego sa čekanjem.
Sve u svoje vreme. Doći će čas kada će sve lako da se dogodi, o tome sam Vam već pisao, kao
kada se spustite niz brdo na sankama.
Spremate se da pođete na selo i maštate o lepotama seoskog života. To je dobro!
Takav život ima istinu. U gradovima, a pogotovo u prestonicama, istine nema. Tu se stalno
igraju komedije. Neka da Bog da što pre i što bolje stignete do mesta gde ste tako mirno rasli
i bili vaspitavani. Po čemu ćete pamtiti boravak u drevnoj prestonici?! On Vam je svakako
doneo dobar nauk, naročito kada ste se na kraju dobro opekli.
U selu ćete živeti kao otšelnica. Onome što Vi zamišljate dodaću i nešto svoje. Nađite
prirodnu pećinu ili je iskopajte sopstvenim rukama. S jedne strane, ako je moguće, neka
bude mali izvor, a sa druge strane neka voćka; ispred ‐ mali cvetnjak. Uz drvo i cveće
118
pripitomite nekoliko ptica pevačica. Ustajte ranije i usamljujući se na tom mestu zajedno sa
pticama pevajte o slavi Onoga Koji je stvorio sve!

Neka je blagoslov Gospodnji na Vašem putu!

119

Sveti Teofan Zatvornik - ŠTA JE DUHOVNI ŽIVOT I KAKO SE ZA NjEGA OSPOSOBITI

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

You might also like

Sveti Teofan Zatvornik - ŠTA JE DUHOVNI ŽIVOT I KAKO SE ZA NjEGA OSPOSOBITI

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Sveti Teofan Zatvornik - ŠTA JE DUHOVNI ŽIVOT I KAKO SE ZA NjEGA OSPOSOBITI

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

You might also like