Professional Documents
Culture Documents
Maturski Rad Vasilevs Dusan Silni
Maturski Rad Vasilevs Dusan Silni
МАТУРСКИ РАД
Тема: Душаново освајање против Византије
ментор: ученик:
Април 2014.
1
САДРЖАЈ
5. Душанов Законик......................................................................................... 11
6. Закључак....................................................................................................... 15
7. Библиографија.............................................................................................. 17
2
УВОДНО СЛОВО О ВАСИЛЕВСУ ДУШАНУ СИЛНОМ
3
БИОГРАФИЈА ЦАРА ДУШАНА
Владавина Стефана Душана почиње 1331. године и као краљ он влада до 1345.
године. Од 1346. године он влада као василевс1 - највећи војнополитички успон
Немањићке државе. Србија израста у водећу силу на Балкану. У Скопље је 16. априла
1346. године, Стефан Душан свечано крунисан за василевса Срба и Грка уз присуство
бугарског и српског патријарха и протоса и прелата светогорских манастира. Државни
сабор је на Спасовдан, 29. маја 1349. године усвојио „Душанов Законик“ који је допуњен,
такође, на Спасовдан, 1354. године. Владари из лозе Немањића су по правилу умирали у
монашком звању и проглашавани су за свеце, цар Душан је у овом погледу изузетак.
1332. године дошло је до побуне у Зети под вођством зетског војводе Богоја и арбанаса
Димитрија Суме. Буна је убрзо угушена. Са новим бугарским царем Иваном Александром
су успостављени савезнички односи, па се краљ Душан у пролеће 1332. године оженио
Јеленом, сестром бугарског цара.
Босански бан Стефан II Котроманић је желео да освоји цело Захумље, јер је само
део Захумља освојио 1326.год. после сукоба са Бранивојевићима. У том сукобу су
учествовали и Дубровчани, заједно са баном Стефаном II, и пошто је затрта породица
Бранивојевић, и пошто су Стефан и Дубровчани поделили међусобно њихове територије,
Дубровчани судобили Пељешац са Стоном. Дубровчани за време краља Стефана
Дечанског нису успели да легализују управу над Пељешцем и Стоном, па су то покушали
за време краља Душана. 1333 године, Стефан Душан је издао повељу у Пологу, којом је
Дубровчанима уступио приморје од Стона до Дубровника, са острвом Посредњицом код
ушћа Неретве, уз обавезу да на рачун „стонског дохотка“ 2 исплаћују 500 перпера, плус
8000 перпера које је требало платити одмах, док су се Дубровчани обавезали да ће
дозволити верску слободу православном становништву добијених територија. Дубровчани
су суму од 500 перпера плаћали и босанском бану, који је исте године издао повељу којом
је потврдио право Дубровника на Стон, те су на миру могли користити своје нове поседе
које су исте године почели да утврђују. Услов је био и да у Стону остане „Српски поп да
поје3“, јер је то епископију основао још свети Сава,али су Дубровчани то поштовали само
до 1349 године када су довели католичког свештеника. Већ 1332. године Душан је освојио
град Струмицу.
Захваљујући саветима византијског пребега Сиргијана освојени су: Прилеп, Охрид,
док је сам Сиргијан освојио Костур. Пред напад на Солун извршен је атентат на
1
Василевс, изворно грч. Βασιλευς од времена цара Ираклија хришћански цареви се тако називају, а до тад
користе епитет Augustus.
2
Ћирковић, Сима. 1968. "Извори Мавра Орбина". У Краљевство Словена, Мавро Орбин, стр. 393.
3
Ћирковић, Сима. 1968. "Извори Мавра Орбина". У Краљевство Словена, Мавро Орбин, стр. 396.
4
Сиргијана, од стране Сфранцеса Палеолога, кога је ангажовао сам цар Андроник III, те је
Душан одустао од борбе. Склопљени су савезнички односи са царем Андроником III
(1334) јер су северне границе угрозили Угри који су стигли до Жиче. Душан је успешно
потукао угарску војску и успоставио границу на реци Сави.
4
Фридрих I Хабсбург или Фридрих Лепи (око 1289.-13. јануар 1330.) је био краљ Немачке из династије
Хабсбурга. Био је краљ ривал од 1314. до 1322., а од 1326. до 1330. је корегент са Лудвигом IV Баварским.
5
Палман Брахт (лат. Palman (us) Teutonicus Capitanus gentis armigens, око 1290. -† око 1363.), витез пустолов
и вођа немачких најамника ткз. ( Алеманске гарде) у Србији за време цара Стефана Душана.
5
ослабило, Душан одлучује да на рушевинама Византије подигне империју једног младог
народа пуног снаге. Након свих освајања Стефан Душан је одлучио да се прогласи за цара.
Склопио је договор са Светом Гором, која је византиског цара одувек сматрала за свог
јединог и легитимног владара. Светогорски Протат је одлучио да се Душаново име
спомиње у свим молитвама после имена византијског цара Јована V. За узврат, Душан се
обавезао да ће поштовати аутономију Свете Горе.
Краљ Стефан Душан се прогласио за цара око Божића (25. децембра 1345.) у граду
Серу. Према устаљеним обичајима цариградски патријарх је крунисао цареве на Истоку, а
папа цареве на Западу. Пошто се није могао надати да ће га ико од ове двојице крунисати,
српска архиепископија је уздигнута на ранг патријаршије. Архиепископ Јоаникије је
постао први српски патријарх. Стефан Душан је крунисан за цара Срба и Грка на Васкрс
(16. априла 1346.) у Скопљу. Крунисање су обавили српски патријарх Јоаникије и
трновски патријарх Симеон. Образложење за овај поступак цар Душан је нашао у учењу
хришћанске цркве.
Све што је некада Господ даровао првом хришћанском цару, Константину
Великом, прешло је у Душанове руке. Мисли се на земље и велике градове „грчког
царства“.Душанова титула сада је гласила: Вољом Божјом, Благоверни и Христољубиви
цар Србљем и Грком и земље поморске и свему дису (западу). 6''
Након што је Атос потпао под власт цара Душана 1345, он је оптужио грчког
протоса Нифона, поглавара свих манастира на Светој Гори за месалијанство (односно
богомилство), али је Нифона одбранио св. Григорије Палама. Сматра се да је ова оптужба
политички мотивисана, јер је Душан хтео да постави српског уместо грчког поглавара.
Цар Душан је Хиландару потчинио цркву Светог Николе у Добрушти код
Призрена, цркву Светих Арханђела у Штипу, цркву Светог Николе у Врању са насељима
и добрима. Крајем 1347. године цар Душан и царица Јелена посетили су Хиландар.
Присуство жена на Светој Гори је забрањено, али су оне заједно са децом боравиле тамо
за време опсаде Каталанаца. Цар Душан је Хиландару подарио новац, обновио
манастирску болницу. Царици Јелени је дозвољено да постане други ктитор келије Светог
Саве у Кареји. Захваљујући даровима цара Душана, Хиландар је постао највеће
манастирско властелинство у Српском царству.
Цар Стефан Душан је умро 20. децембра 1355. године, још увек млад и у пуној
снази. Узрок смрти никада није утврђен али се говорило о тровању. Сахрањен је у својој
задужбини манастиру Светих Арханђела код Призрена. После Душанове смрти Српско
царство је постепено почело да се распада.
Када су 1927. године вршена археолошка ископавања на локалитету манастира, у
југозападном делу цркве је нађен мермерни гроб за који је установљњно да је царев. У
гробу су пронађене испретуране кости које су касније пренесене у цркву Светог Марка у
Београду где и данас почивају.
6
Божидар Ферјанчић - С. Ћирковић, Стефан Душан, краљ и цар 1331—1355, Београд 2005. стр. 96.
6
ПРОГЛАШЕЊЕ СРПСКОГ ЦАРТСВА
У кратком делу свог живота, који претходи крунисању за краља, Душан је три пута
стављан на уску стазу што води ка престолу и два пута био с ње одгурнут.
Али то нису били једини драматични преокрети. Да би Душан могао да постане кандидат
за престо, морало је да дође до померања у претходним генерацијама. Душанов отац је у
једном тренутку доведен на праг престола, да би после неколико година био сурово
одстрањен и кажњен, тако да буде онеспособљен да се приближи престолу. Па, ипак,
десило се да га је заузео.
7
Између ова два догађаја у Србији су истовремено постојали и краљевство и царство па се
Душан на натписима на новцу помиње као Rex Rascie-Imperator Romaniae8. Такође, пре
крунисања Душан је морао да уздигне српску архиепископију на ранг партијаршије, јер је
само патријарх могао да крунише кандидата за цара. Проглашење Јоаникија за патриjaрха
обављено је уз помоћ бугарског патријарха Симеона који је присуствовао свечаности у
Скопљу. Немогуће је са сигурношћу одредити када је Јоаникије постао патријарх —
претпoставља се да је то било негде између јануара и априла 1346. године. Чину
крунисања присуствовали су охридски архиепископ, бугарски патријарх, светогорски прот
као и игумани и старци светогорских манастира.
8
По речима Јована Кантакузина, приликом Душановог царског крунисања његов
син Урош добио је краљевску титулу и на тај начин је постао савладар. Верује се да је
Урошу додељена ова титула како би се нагласио континуитет српске државности. Овај
континуитет имао је нарочитог значаја у односу са појединим државама, пре свега са
Дубровачком републиком. Према Нићифору Григори, српска држава је у исто време и
подељена између оца и сина: према српским обичајима, Урош је требало да влада
територијама од Јадранског мора до Дунава и Скопља, док би Душан владао у
новоосвојеним земљама. На основу резултата новијих истраживања учвршћује се уверење
да праве поделе заправо није ни било. Анализирајући Душанове повеље и Душанов
законик, историчари су дошли до закључка да је Српско царство било јединствена
државна целина, а да се краљева земља помиње са намером да се односи са Дубровачком
републиком ослоне на традиције раније српске државе. Евентуална подела је била чисто
теоријска и имала је намеру да са једне стране нагласи континуитет српске државности и
да са друге стране истакне континуитет Душановог удела у царству.
9
Аутократор изворно грч. αυτοκρατορας – исто значење као и василевс, односно цар, самодржац.
9
Прва реакција на Душаново крунисање која је дошла из Византије била је реакција
Јована Кантакузина10, који се крунисао за цара у Хадријанапољу 21. маја 1346. године.
Крунисање је обавио јерусалимски патријарх Лазар. Званична реакција Византије и
васељенске патријаршије уследила је неколико година касније, када је васељенски
патријарх Калист бацио анатему на српског цара, патријарха и архијереје и на тај начин их
искључио из православног света. Инспиратор овог чина по свој прилици био је Јован
Кантакузин. С друге стране, реакција Јована V је била сасвим другачијег карактера који је
крајем пролећа 1351. склопио споразум о савезништву са Душаном. У јулу 1351. Јован V
је издао повељу11 манастиру Хиландару у којој је назвао Душана преузвишени василевс
Србије и вољени стриц царства ми кир Стефан. Овде је византијски цар свакако признао
Душанову царску титулу, али је она била ограничена само на Србију и то је било највеће
признање које је византијски цар могао да да. Душан је био спреман да Јовану V призна
титулу цара Ромеја и на тај начин првенство у хришћанском систему владара. Душанову
царску титулу признали су и светогорски калуђери, али уз услов да у својим молитвама на
првом месту помињу византијског, па тек онда српског цара.
Важан партнер с којим је Српско царство наставило да негује одавно успостављене
односе била је и Млетачка република, па се поставља питање како је она реаговала на
Душанову царску титулу. Из докумената којима се њене установе обраћају цару Стефану
Душану и његовом сину Урошу може се уочити да их називају царевима (императорес),
али и краљевима (реџ), при чему додају епитете Раџие ет Грецорум. Од суседних држава,
Угарска, због свог положаја у западном римокатоличком свету, није била спремна да
призна царску титулу Стефана Душана, па су он и његов син Урош у угарским повељама
увек називани краљевима Рашке (рех Рассие). У контактима са Србијом тога времена ни
папска курија није била спремна да Стефану Душану и његовом наследнику Урошу
призна титулу цара. Папа Иноћентије VI је два пута писао цару Стефану Душану не
ословљавајући га као цара, а у обраћању црквеном поглавару Јоаникију се наглашава да је
незаконито постао патријарх. Римски цар Карло IV имао је исти став према Душановој
царској титули, јер га у писму од 19. фебруара 1355. године назива само краљем Рашке
(Рассие), а исто чини и у писму византијском цару Јовану V Палеологу.
ДУШАНОВ ЗАКОНИК
10
Георгије Острогорски, Душан и његова властела у борби против Византије, Београд 1951. стр.109.
11
Георгије Острогорски, Душан и његова властела у борби против Византије, Београд 1951. стр. 196.
10
Душанов законик (у старим преписима се назива Закон благовјернаго цара
Стефана) је, уз Законоправило12 светог Саве, најважнији закон (устав) средњовековне
Србије. Донет је на сабору властеле и црквених великодостојника, одржаном на
Вазнесење 21. 5. 1349. године у Скопљу, и допуњен је на сабору одржаном 31. 8. 1354.
године у Серезу. Закон је усвојен са циљем да се српска држава уреди прописима који би
важили за цело царство и подједнако за све поданике.
Законик цара Душана чини свеобухватни правни акт писаног права у коме су
обједињени основи обичајног и византијског права. Овај документ изванредне важности,
установио је правни положај државе, владара и цркве и представљао је онај врховни
правни акт из кога произилазе сви појединачни и остали прописи и норме. Душанов
законик био је у ствари устав средњовековне српске државе.
Србија је преко Законоправила светог Саве већ 130 година примењивала римско-
византијско право, а Душанов законик је представљао потпуно уједињење српског и
византијског правног поретка у читавој држави. Цар Душан је желео да са једне стране
Закоником ојача централну власт и учврсти државу, а са друге стране да обузда захтеве
српске велике властеле, која се у доба његових освајања прекомерно осилила и својим
децентрализмом слабила државну власт. Детаљно су уређена права и обавезе појединих
сталежа, као и односи међу сталежима, да би се на тај начин увео ред у држави. Поред
прописа којима је уређивао положај српске цркве и властеле, Законик је садржао и
12
Законоправило или Номоканон или Крмчија (гр. номос – грађански закон, канон – црквено правило) је
зборник грађанских и црквених прописа византијске државе, које је одабрао и превео Свети
Сава почетком 13. века. Први је српски правни акт и писан је на разумљивом народном језику у манастиру
Студеници.
11
прописе брачног права, грађанскоправне и кривичноправне прописе, као и правила
судског поступка. С обзиром на ширину области друштвених односа које је уређивао,
Законик се може сматрати за устав средњовековне Србије. Нема података о реаговању
српске велике властеле и о њеном могућем противљењу овом Законику. У сваком случају,
ситуација у Србији се разликовала од ситуације у Чешкој у исто време. Тамо се властела
отворено и успешно супротставила законодавном покушају Карла IV. Одлучан отпор
чешке велике властеле (панова) спречио је да Мајестас Каролина буде усвојена у Сејму.
Иако је Душан убрзо после проглашења Законика умро (1355), а српска држава
ускоро дошла под Турско царство (1459), Душанов законик је и даље у народу живео, што
најбоље доказују многи преписи тог правног споменика све до 18. века. Оригинал
Душановог законика није сачуван, али постоји преко 20 преписа.
12
утицало је на писце закона да у Допунама предвиде изнова примену некојих метода из
народног обичајног права, које је Законик, у првом делу искључивао (мазија, примерице).
Занимљиво је да у овом придодатом делу Законика цар Душан увиђа потребу да истакне
како ће свакоме у његовоме царству бити суђено само по Законику, а никако „по бабу“
или „по стричевима“, никако не „у страху од царства ми“. У том смислу истичу се три
члана Душановог Законика: члан 172 о судијама, члан 171 о закону и члан 139 о праву
меропха да се, ако сматра да му је нанета неправда, парничи слободно са сваким у
царству: „Све судије да суде по законику, право како пише у законику, а да не суде по
страху од царства ми“ (члан 172).
„Још заповеда царство ми: Ако успише писмо царство ми, или из срдбе или из
љубави, или из милости за некога, а то писмо руши законик, није по правди и по закону,
како законик пише, судије том писму да не верују, него да суде и извршују како је по
правди“ (члан 171).
„У земљи царства ми да није властан господар ишта учинити меропсима преко
закона, осим што је царство ми записало у законику, то да му работа и даје. Ако ли му
учини што против закона, заповеда царство ми, сваки меропах да има права парничити се
са својим господаром или с царством ми, или с госпођом царицом, или с црквом, или с
властелом царства ми и с ким било. Нико да није властан задржати га од суда царства ми,
него да му судије по правди суде. Ако меропах добије парницу против господара, нека
судија царства ми ујемчи како да господар плати меропху све на рок; и потом да није
властан онај господар учинити зло меропху“ (члан 139).
Ово издање је превео на немачки Јохан Кристијан Енгел 141801. Иако Енгел није
добро познавао српски језик, па му је и превод врло лош, побудио је интересовање код
широког круга читалаца учене Европе. У потрази за другим преписима Душановог
законика прво је пронађен раковачки препис, који је објавио Георгије Магарашевић. И ово
издање је било лоше, али је дало основу за даље проучавање других преписа.
Словак Павел Јосиф Шафарик је 1831. описао три преписа Душановог законика
(раковачки, раванички и ходошки). Ускоро је штампао Законик на ћирилици и латиници,
као и немачки превод раковачког преписа, са извесним допунама из ходошког. Ово
издање је послужило Стојану Новаковићу као узор за проучавање нових откривених
преписа Душановог законика. До средине 19. века знало се за десет преписа. Нови полет у
проучавању Законика је донело откривање Призренског преписа. Стојан Новаковић је
1870. штампао Душанов законик према овом препису, али не у распореду какав је затекао,
већ га је сложио у лођички ред, чиме је само отежао његово проучавање, а своје издање
учинио практично неупотребљивим. Срећом, Теодор Зигељ је већ 1872. штампао Душанов
14
Johann Christian (von) Engel (* 17. октобра 1770 у Левочу слов.Lewocza, † 20. марта 1814 in Бечу, нем. Wien,
био је мађарски књижевник немачке народности.
13
законик на основу истог преписа. То је било одлично издање за оно време. Призренски
препис ће дуго остати главна основа за утврђивање текста Законика. Тимотеј Флорински
је 1888. написао обимно дело о Душановом законику, у коме је штампао Законик према
струшком препису уз опширне коментаре.
Стојан Новаковић је 1898. штампао своје друго издање Законика, поново према
призренском препису, уз додатак 12 чланова из раковачког, али и са многим допунама из
других преписа (које је сматрао мање вредним од призренског). Теже разумљиве чланове
дао је у слободном преводу. Ово његово издање је до данас остало основа за проучавање,
па се увек понавља број чланова и ред којим су поређани, јер су се бројеви повезали са
прописима. Последње је издање Николе Радојчића из 1960, који се усредсредио на
реконструкцију текста, која ће бити што ближа оригиналу. Његов превод је одличан.
Данас је познато да постоји 24 преписа Душановог законика. Најстарији је струшки
препис из 1373. Није сачуван цео, већ само око 100 чланова. Следећи је атонски препис
(око 1418), а из тог времена је и студенички препис. Из 15. века су хиландарски,
бистрички и призренски препис који има најбогатији текст. У Раковачком препису (око
1700) се једино налази последњих 12 чланова и Реч цара Душана уз Законик.
ЗАКЉУЧАК
14
Проглашење царства несумњиво је представљало важан и по последицама
далекосежан корак у политици државе Немањића, па је сасвим природно да је идеја о томе
постепено сазревала у мислима и државно-правним плановима Стефана Душана. Нa путу
према царској круни, Стефан Душан је потпуно следио византијске узоре, према којима је
уздизање једног василевса пролазило кроз одређене етапе церемонијала.
15
Садржај Законика је разноврстан и настоји да обухвати готово све области живота,
али је појединим областима посвећена различита пажња — Србија је иза себе имала дугу
правну традицију, па су неке области биле релативно добро законски регулисане. У
Законику нису дословно понављане, а ни укидане старе законске одредбе. Ти закони
представљали су највећи ауторитет и на њих се Душан позива у својим прописима. Првих
38 одредаба односи се на цркву и ту се регулишу углавном актуелни проблеми односно
оно што се тицало положаја и деловања цркве и њених служитеља у конкретним условима
Душанове државе. Група од наредних 25 чланова се односи на властелу. Овде Душан и
његови законодавци нису располагали општим законским текстовима на које би се могли
угледати. Постојао је само низ појединачних правних аката настао у дугом временском
периоду, а односи између владара и властеле углавном су регулисани прописима
обичајног права. У осталим деловима Законика приметно је мање груписање чланова, али
не и излагање по неком одређеном систему који је приметан у првом делу Законика. У
систему казни властела је била повлашћена у односу на друге слојеве друштва.
Недостатак одредаба које се односе на грађанско-правну проблематику објашњава се тиме
што је ова област била обрађена у Закону градском (делу Номоканона), Земљорадничком
закону и Закону цара Јустинијана. Душанов Законик пре свега бавио проблемима из
кривичног права.
БИБЛИОГРАФИЈА
Литература:
16
Божидар Ферјанчић - С. Ћирковић, Стефан Душан, краљ и цар 1331—1355, Београд 2005.
Георгије Острогорски, Душан и његова властела у борби против Византије, Београд 1951.
Извори:
17
1. Јован Кантакузин председава синодом. Минијатура из рукописа који садржи
Сабрана теолошка дела Јована Кантакузина из 1370. године. Данас се налази у
Националној библиотеци у Паризу.
18
4. Душанова Србија 1350. Године
19
6. Душанов законик, Призренски препис из 15. века (Народни музеј у Београду)
20