ОСНОВНИ ТИПОВИ МОРАЛА

Све друштвене заједнице поседују одређене моралне норме.Може се говорити нпр.

о типу средњовековне моралности, о античком моралу, о моралу буржоаских друштава у
успону, о социјалистишком моралу. Међутим, и у једном истом друштву може се запазити
постојање више типова моралности.

● Разликујемо следеће основне типове моралности:

● Традиционални

● Утилитаристички

● Морал врлина

● Императивни или нормативни

● Стваралачки или делотворни

Традиционални морал
заснива се на ауторитету обичаја, традиције. Овакав морал се везује за патријахална
друштва, за заједнице са претежно сеоским становништвом у којима се строго поштује култ
предака, древни обичаји и традиција. Овај морал се и данас очувао у нашој средини, у
сеоским заједницама, посебно у ранијим великим задругама које су бројале више од
двадесет људи. Овај морал карактерише посебно истакнута улога домаћина.

Утилитарни морал

- главни став је да морална добра, иметак, сигурност, моћ државе, благостање, лична
корист стоје изнад свих осталих принципа. Овде је важно начело “не колико вредиш као
човек, већ колико новца и иметка поседујеш.” Маркс је у својим Раним радовима за оне
заједнице у којима је приватна својина доминантна рекао “приватно власништво начинило
нас је толико глупим да сматрамо да је неки предмет наш тек онда кад га поседујемо. ”

Добар пример утилитарног морала је Нушићев Покојник у којем је приказана

морална хипокризија. Стицање и увећање иметка, уживање у разврату постају главно добро
па су изнад и рођачких односа и пријатељства. Уосталом, на западу важи девиза “време је
новац” која има статус моралног императива.

Морал врлина

● полази од става да у основи сваког човека, као људског бића, захваљујући његовој
савести, постоје одређене трајне особине, моралне тежње, свеједно

● да ли су оне изричито развијене или само потенцијално дате. То су храброст,

верност, искреност, скромност, честитост, правичност, истинољубље.

● гледано према одређеним професијама, најближи овом моралу били су

универзитетски професори, официрски кор, адвокатски и лекарски сталежи.
 Императивни или нормативни морал

● заснива се на ауторитету прописа и дужности. То је веома строг морал који често

производи негативно, ограничавајуће дејство на развој личности. Због тога он садржи
репресивно обележје. У стаљинизму је важећи морал имао карактер нормативности, познат
је по ставу самог Стаљина “све за масу, ништа за појединца.”

Стваралачки или делотворни морал

● полази од основног опредељења-обележје моралности стиче само стварање нових

● вредности у култури, у друштву; увођење нових институција, сузбијање свих

ограничења, афирмисање индивидуално-стваралачке слободе јединке.

Све друштвене заједнице поседују одређене моралне норме. Морал се углавном

одређује као облик друштвене праксе, делатног човековог одношења према свету, другим
људима и према себи самом. Тиме се изражава став да су једино они поступци морални
који издрже вредносну процену. Она долази од друштвене средине и јавности, што
представља објективну страну морала, а уколико изразе вредносно одобравање самог
човека који такав поступак врши, то онда даје субјективну страну морала.

Нужан услов да би једна радња била морална је да она треба да се изврши у складу
са осећањем савести и дужности а не због личне користи или себичног интереса. Нека
радња постаје морална тек онда када је човек обавља зато сто тако треба а не зато што
мора. Урадити, извршити један морални чин, представља добро, па се и оцењује као добро,
ваљано. С оне стране добра је зло. Добро и зло су основни вредносни појмови морала,
етике као сто су рецимо у уметности то лепо и ружно. Разликују се правне, моралне и
обичајне норме у понашању.

РАЗВОЈ МОРАЛНОСТИ

За развој моралности неопходни су одређени предуслови. То су одређене психичке

функције, које најпре треба да се развију код јединке, да би као круна свега досла
моралност. Свака од тих психичких функција има спечифицан утицај на развој моралности.

У те психичке функције спадају:

СВЕСТ- то је способност човека да спозна самог себе, своје “ја” у свету који га окружује.
Свест у ужем смислу речи је психичка функција под којом подразумевамо способност човека
да мисли и осећа и да зна да мисли и осећа, да је свестан чињенице да мисли и осећа. Свест
која нам даје сазнање о свесности сопственог постојања, о свесности свога „ја”, једино је
присутна код човека, и једино као таква је и предуслов за морално поншање.

Да би јединка развила моралну свест од најранијег доба је суочена са већ постојећим

моралним начелима који током живота управљају и изграђују исту. Познати научници
Kолберг и Пијазе наводе као главне разлоге за изградњу морала забране и дилеме које
изграђују различиту нормативну свест која је индивидуална од особе до особе. На основу
сазревања и когнитивних сазнања као и узајамних односа са вршњацима долази до појаве
аутономне моралности. Одлика јој је узајамно поштовање и реципрочност.

Основу суда о томе да је нешто морално или не, чини замисао да бити добар значи бити
праведан, а не једино послушан као на предходном ступњу развоја. Ствара се суд о
сопственом и туђем понашању и свест о добром и лошем. Све више се води рачуна о
мотивима и намерама других. Објективна одговорност уступа место субјективној. Свака
јединка

од рођења па до зрелости пролази кроз различите стадијуме у којима се формирају

различити ставови и погледи на моралност. Одрасла особа која има већ изграђену моралну
свест и принципе не мора увек да поступа у складу са њима већ се то одражава у односу на
ситуацију а свака може бити другалија, себи својствена и од тога зависи морална одлука.

ИНТЕЛИГЕНЦИЈА или РАЗУМ- је мисаона способност која омогућава човеку да схвати

природу, појаве око себе, да разликује битно од небитног и да тако уочава односе између
предмета и појава. Интелигенција омогућује човеку да апстрактно, посредно мисли, да
доноси закључке, предвиђа могућности. Анализирајући узроке и последице појединог
понашања, човек долази до кључа који се зове морално понашање.

НАГОНИ- представљају наслеђене обрасце понашања специфичне за целу врсту. То су

урођени, сложени механизми понашања значајни за развој моралности. Значајни нагони су:
грегарни нагон, сексуални нагон…

ЕМОЦИЈЕ (осећања)- подразумевају специфичан однос човека према његовој околини,

према конкретним предметима реалитета. Емоције су једна од најважнијих психичких
функција човековог мозга, веома важна за целокупно људско функционисање и поимање
среће. Човек је емоционално биће и разне ситуације изазивају у њему различите емоције.
Извесне ситуације изазивају одређене емоције, а ове, опет, изазивају одређене мисли и
поступке. Одређене емотивне ситуације тако рађају одређене моралне норме.

ВОЉА- подразумева акцију, сврсисходну делатност ка испуњењу неког циља. Да би се нека

одлука остварила, неопходни су напори, јер свака акција мора да савлађује отпоре.
Истрајност у одлуци, насупрот повременим сумњама и колебањима; упорност у спровођењу
одлуке, насупрот спољашњим сметњама- јесу неопходне компоненте јаке воље. Личност
јаке воље се одликује самосталношћу, одлуцношћу и готовошћу да прими на себе
одговорност за одлуке. Воља је нека врста каузалитета живих бића, уколико су умна. Дакле,
чинити добро је дужност за умног човека, што претпоставља, иако Kант то не каже
експлицитно, да човек постаје умним бићем, будући да то није природно својство, а што се
може извести из следећег текста: „Слобода би била оно својство каузалитета, по којем он
(човек) може деловати независно од туђих узора, који би га одређивали, као што је
природна нужност својства каузалитета свих безумних бића, да их утицај туђих узрока
одређује на деловање“. Другим речима, само умна бића имају вољу, а аутономија воље
јесте својство воље, по којему је она сама себи закон“. Јер „умно биће суди да нешто може
зато што је свесно да то треба да учини и тако сазнаје у себи слободу“- Имануел Kант. Стога
је аутономија воље, једини принцип свих моралних закона.

ОСЕЋАЊЕ ДУЖНОСТИ- проистиче из нагона друштвености. Током своје историјске

еволуције човек је увидео све предности живота у заједници, у организованој друштвеној
заједници у којој свако има своју улогу, своју дужност. За испуњење те улоге потребно је
развијено осећање дужности.

Веза између моралних убеђења и моралног понашања је, дакле, врло слаба или
сложена, пошто, изгледа, многи други елементи утичу на понашање осим самих моралних
ставова. Та веза је јача код особа које су достигле виши ступањ моралног расуђивања. На
нижем нивоу деца су више окупирана тиме да ли ће и када, и колико њихово понашање
изазвати казну или критику од стране осталих, па отуд и варијабилност у поступцима.
О моралу знамо само толико да је морално оно после чега се добро осећате, а неморално
оно после чега се осећате лоше. Требало би увек размишљати о свему праведно и тако
делити и себи и другима, трудити се да се спознају све мале и велике кривње па онда
изградити у својој души бедем. Иза њега можете се бранити против слабости својих и туђих,
а тако и против лакоумности. Гледајте будно око себе и наћи ће те свакога дана доказа како
се беспрекидно кроји суд правде. Kако је Блез Паскал једном рекао: ”Постоји само један
морал, као сто постоји само једна геометрија: те две речи немају множину.”

Осећање моралности је резултат одрастања индивидуе, као што другом са становишта своје
различитости, али и онога што га повезује другим индивидуама; односно, када у процесу
формирања своје лилчности индивидуа оформи сопствени систем вредности у којем
универзалне вредности (као што су: право на живот, на индивидуалност и аутономију, право
на слободу која не угрожава интегритет другог, али и солидарност)

постају темељи моралног просуђивања на основу разликовања добра и зла, а не на основу

тога шта је дозвољено а шта није, будући да ово претпоставља спољашњу силу која одређује
начин понашања индивидуе.

Најутицајнија особа у проучавању развоја моралности је Лоренс Kолберг. Он је образложио

да је морални развој уствари питање когнитивног развоја, развоја способности да мислимо.