1

RAZVOJ SRPSKOG KNJIŽEVNOG JEZIKA

Nakon što su se Sloveni u 9. veku odrekli paganstva i prihvatili hrišćanstvo,

shvatili su da nemaju učitelje koji bi propovedali novu veru na njima razumljivom
jeziku. Velikomoravski knez Rastislav zatražio je od vizantijskog cara Mihajla
III da mu pošalje učitelje koji bi opismenjavali Slovene i hrišćanstvo širili na
slovenskom jeziku.(*Knez Rastislav želi da njegov narod služi Bogu na svom,
slovenskom jeziku. Vizantija je imperija koja podržava tu ideju, a zapadna Evropa
ne, rimokatočki svet smatra da se Bogu može služiti na takozvanim *svetim
jezicima*, a za njih su ti sveti jezici grčki, latinski i jevrejski).

Car Mihajlo poslao je 863. godine u Moravsku dva brata iz Soluna - Konstantina
Filozofa i Metodija. Ova godina uzima se za godinu početka slovenske pismenosti.
 2

Konstantin (čije je monaško ime bilo Ćirilo) i Metodije su od malena govorili

slovenski odlično, budući sa je u njihovom rodnom gradu, Solunu većinsko
stanovništvo bilo slovensko. Pre polaska u Moravsku sastavili su prvo slovensko
pismo GLAGOLJICU.

Ćirilo i Metodije su bili misionari (širili su hrišćanstvo među Arabljanima i

Hazarima), izuzetno obrazvani ljudi za svoje vreme. Ćirilo je bio bibliotekar u
Carigradskoj biblioteci, poznavao je dobo jevrejski i arapski jezik i antičku grčku
književnost. Metodije je bio u vojnoj službi. Obojica su se kasnije zamonašili. O
njihovoj misiji među Slovenima u Moravskoj ostao je spis “Slovo o pismenima”
nekog ko se sakrio iza pseudonima Crnorizac Hrabar. (ovo crnorizac razotrkiva
da je reč o monaškom licu, crna riza – crna monaška haljina)

Na ovoj slici možemo videti kako je izgledala glagoljica.

Pored toga što su sastavili glagoljicu, Konstantin i Metodije  su sa grčkog preveli

delove Biblije i tako je polovinom 9. veka nastao STAROSLOVENSKI JEZIK.
Ovaj jezik, koji se zasnivao na govoru slovenskog stanovništva Soluna i okoline
postao je prvi književni jezik svih Slovena. Bio je isključivo crkveni jezik. Njime
su samo pisane knjige I korišten je u crkvi, staroslovenskim se nije govorilo.
 3

Ćirilo i Metodije su se u Moravskoj zadržali nešto duže od tri godine, radeći na

širenju hrišćanstva i na podučavanju učenika istovremeno.

Nakon njihove smrti (Ćirilo 869. Metodije 885. godine), njihovi učenici su

proterani iz Moravske od strane latinsko-nemačkog sveštenstva. Neki od njih su
otišli na jug, ka Jadranskom moru, a neki u Bugarsku. 

Najpoznatiji učenici Ćirila i Metodija bili su Kliment i Naum, koji su sastavili

drugo slovensko pismo - ĆIRILICU, nazvanu po Ćirilu.

Staroslovenski jezik se  brzo širio u slovenskom svetu.  

Ne postoji tačan podatak kada se pismenost proširilia među Srbe, prtpostavlja se

između 864. i 867. godine. I Srbi su prvo prihvatili glagoljicu, a zatim i ćirilicu.
 4

Najznačajniji pisani spomenici na staroslovenskom kod Srba su Marijino

jevanđelje na glagoljici i Temnićki natpis na ćirilici. 

Marijino jevanđelje je jedan od najstarijih glagoljskih spomenika. Danas se nalazi

u Ruskoj nacionalnoj biblioteci u Petrogradu.

Temnićki natpis je jedan od najstarijih spomenika na ćirilici. Nalazi se u

Narodnom muzeju u Beogradu. Datira iz 10. veka. Pronađen je u oblasti Temnić
kod Gornjeg MIlanovca.
 5

U staroslovenkom jeziku su sva slova jednake veličine i nema malih i velikih

slova. Uvećano je samo no što je trebalo istaći, i početna slova pasusa. Reči su
pisane spojeno u jednom redu.

Srpskoslovenski, ruskoslovenski, slavenosrpski

Prvi književni jezik u Srba bio je staroslovneski. Staroslovenski je

bio bogoslužbeni i književni jezik u srpskim srednjovekovnim državama. Kako su
crkvene knjige konstantno prepisivane, prepisivači su, malo spontano, a malo
svestno, dodavali neke osobine svog govora u tekstove koje su prepisivali. Na taj
način je staroslovenski menjan, pa je tako na tlu srpskih zemalja nastala srpska
redakcija staroslovenskog jezika ili srpskolovenski jezik.
 6

 Srpskoslovenski jezik je nastao najverovatnije u  XII veku, a smatra se da je

bio u upotrebi sve do XVII veka.

Ovim jezikom su pisali pisci srednjovekovne književnosti: Stefan Prvovenčani,

Domentijan, Teodosije, despot Stefan Lazarević, Sveti Sava...

Najstariji rukopis na srpskoslovenskom jeziku nastao je u XII veku i to

je Miroslavljevo jevanđelje.

Miroslav je bio stric Svetog Save i humski knez. On je za sebe naručio da se

prepiše Jevanđelje, i tako je ovaj rukopis dobio ime.

Prvo sačuvano delo na srpskoslovenskom jeziku je Žitije svetog Simeona, koje je

sveti Sava napisao u XIII veku. 
 7

Dušanov zakonik (14. vek) je tekst pravne sadržine, i on je napisan na jeziku koji

je bio još bliži narodnom.

Nakon pada srpskih država pod tusku vlast književni rad je uglavnom bio
ograničen na prepisivanje crkvenih knjiga. Posle velike seobe Srba iz 1690.
godine, kada je srpski narod iz Srbije otišao na prostore tadašnjeg Austrijskog
carstva, severno od Save i Dunava, kaluđeri i sveštenici su nastavili da prepisuju
knjige i na novom tlu. Zbog velikog verskog i političkog pritiska (od rimokatuličke
crkve i austrijskih vlasti), srpska crkva je zatražila pomoć od pravoslavne Rusije,
koja šalje svoje ruske učitelje. Oni sa sobom donose knjige na ruskoslovenskom
jeziku i otvaraju škole - dve škole u Sremskim Karlovcima. U pitanju su ruski
učitelji – Maksim Suvorov i Emanuel Kozačinski.

 **Ruskoslovenski jezik je potisnuo srpskolovenski polovinom XVIII, a smatra se

da je u upotrebi bio do kraja XVIII veka.

Ovim jezikom se, sa manjim izmenama, i danas služi u našoj crkvi. 

I u srpskoj književnosti se pisalo ovim jezikom. Najznačajniji pisci tog vremena

su Zaharija Orfelin i Jovan Rajić. Oni su pisali na sva tri jezika - ruskoslovenskom,
nardonom i ruskom.
 8

 Najpoznatija Orfelinova pesma je Plač Serbiji, objavljena 1761. godine na

narodnom i 1763. godine na ruskomslovenskom jeziku. Biografiju Petra
Velikog objavio je na ruskom 1772. godine.

Jovan Rajić je na narodnom jeziku napisao spev Boj zmaja s orlovi, a na

ruskoslovenkom jeziku napisao je Istoriju raznih slovenskih narodov  1794.
godine.

Nakon što su se ruski učitelji vratili u Rusiju, naši pisci u ruskoslovenski jezik
počinju da unose i elemente srpskog narodnog jezika. Tako je pred kraj XVIII veka
nastao slavenosrpski jezik, koji je u upotrebi bio do polovine XIX veka, tj. do
Vukove reforme. Slavenosrpski jezik je mešavina srpskog narodnog,
srpskoslovenskog i ruskoslovenskog jezika. U toj mešavini nema pravila i samo
učeni ljudi koji znaju i ruski i ruskoslovenski i srpskoslovenski mogu da se snađu u
njemu.

Prvo delo objavljeno na ovom jeziku bio je Slavenosrpski magazin  Zaharije

Orfelina, i to 1768. godine. Jovan Sterija Popović, Sava Mrkalj, Hovan Hadžić i
Milovan Vikadović su samo neki od pisaca koji su u tom periodu pisali
slavenosrpskim jezikom.
 9

Od druge polovine XVIII veka počinje ideja pisanja isključivo na narodnom

jezku. Dositej Obradović je imao jako bitnu ulogu u ovome, budući da u
svom Pismu Haralampiju iz 1783. godine govori o potrebi da učeni ljudi pišu na
narodnom jeziku.

Njegovu ideju su sledili mnogi pisci i konačno se, početkom XIX veka,
javljaju pokušaji reforme ćirilice.

Sava Mrkalj je 1810. godine u svom spisu Salo debeloga jera libo azbukoprotres
reformisao ćirilicu, tako što je sačinio azbuku od 20 slova.Njegova reforma nikada
nije sprovedena budući da se sa rešenjima koje je ponudio nije slagala srpska
crkva.

Međutim, Mrkaljevu reformu ćirilice će u delo sprovesti Vuk. Dositej i Vuk su

dve nezaobilazne figure koje vezujemo za opismenjavanje širokih narodnih masa.
Ključna ideja njihove borbe jeste da književni jezik u Srba bude narodni jezik –
onaj kojim se služe seljaci, zemljoradnici, onaj jezik koji razume svako (jer je ideja
da se opismeni ceo narod). Vukove borbe za reformu jezika i pisma trajale su više
od pola veka i tek četiri godine nakon Vukove smrti 1868. odobrena je njegova
reforma ćirilice.
 10

******************************************************************

Rezime:

1. Prvi književni jezik kod Srba i svih Slovena je staroslovenski. Njime se

samo prepisuju knjige i koristi se za crkvene potrebe od 9. do 12. veka. Prvo
slovensko pismo nastaje 863. U pitanju je glagoljica, njen tvorac je Ćirilo.
Drugo slovensko pismo je ćirilica i ona nastaje krajem 9. veka negde u
Bugarskoj. Pošto je bila jednostavnija, postepeno je potisnula glagoljicu.
NJeni tvorci su Ćirilovi i Metodijevi učenici.

2. Drugi književni jezik kod Srba je srpskoslovenski. U upotrebi je od 12.

do 18. veka. Njime piše Sveti Sava, Savini biografi Teodosije i Domentijan,
njime su pisana žitija.

3. Treći književni jezik kod Srba je ruskoslovenski.Vezuje se za Veliku

seobu srpskog naroda 1690. Srbi su prešli Savu i Dunav, pobegli od turske
odmazde u Habzburšku monarhiju (gde služe kao bedem, granična vojska na
granici austrijske I osmanske imperije), ali tamo im se zabranjuje upotreba
ćirilice i štampanje knjiga na srpskoslovenskom. Da bi izbegli unijaćenje
(prvi korak ka pokatoličavanju) i gubljenje identiteta, zovu u pomoć Ruse
(pravoslavni, slovenski narod). Pišu pismo Petru Velikom i on šalje učitelje.
Ruskoslovenski je u upotrebi kao književni u 18. veku. Ruskoslovenski rado
koristi Jovan Rajić.
 11

4. Potom se javlja spontano mešavina srpskog narodnog, ruskog narodnog,

srpskoslovenskog i ruskoslovenskog jezika. Ta mešavina naziva se
slavenosrpskim jezikom( koristi se u 18. veku). To je jezik bez jasnih
pravopisnih, gramatičkih i rečničkih pravila. Najznačajniji pisac koji koristi
slavenosrpski je Zaharija Orfelin.

5. I tek u 19. veku Vuk uspeva da se izbori za ideju da narodni jezik

postane književni jer je suština da se ceo narod opismeni (Dositej je
takođe zagovornik ove ideje – kaže na jednom mestu da jezik nema
nikakvu korist ako u 10000 samo 2-3 čoveka njime mogu čitati i pisati).
Tek u 19. Veku srpski književni jezik postaje srpski narodni jezik kojim
govori običan mali čovek, seljak i koji svako razume.