TEST ZNANJA IZ PREDMETA

SISTEMSKI PRISTUP U SOCIJALNOM RADU

1. Prikažite kulturni pejzaž tokom prve faze sistemske porodične terapije

Prva faza razvoja sistemske porodične terapije traje od pedesetih do sredine sedamdesetih
godina 20. veka. Kada govorimo o kulturnom pejzažu ove faze, najpre moramo navesti da je
na psihoterapiju zasnovanu na ideji da je Celina više od zbira svojih delova uticao niz
promena u psihologiji, komunikacijama, psihoterapiji itd, koje su podstakle sam razvoj
sistemske teorije i terapije, s toga se njen nastanak ne vezuje samo za jednu, već za niz pojava
koje su joj prethodile. Neke od tih promena tiču se:

 Nezadovoljstva efikasnošću individualnih terapija (psihoalaniza i druge)

 Pojava opšte teorije sistema
 Istraživanja o ulozi komunikacije u razvoju i održavanju teših kliničkih
poremećaja (shizofrenija)
 Sve zastupljenije prakse savetovanja bračnih parova i dece, tj. rada sa
porodicama
 Razvoj grupnih psihoterapija – snažan efekat komunikacije u grupu okupljenih
ljudi
Indikacije da psihoanalitički pristupi mogu da dovedu i do pogoršanja problema (primer ð
pomeranje fokusa sa pojedinca na odnos (Don Džekson) – individualna terapija sa ženom
dovela je do pogoršanja njenog stanja, te do samoubistva njenog muža, što je samo pogoršalo
situaciju)

 Fokus dotadašnjih pristupa na prošlosti i zanemarivanje sadašnjosti

 Prepoznavanje otpora terapijskoj promeni kao povezanog za održanje odnosa i
uloga koji drugi imaju u životu pojedinca
 Razmatranje finansijske isplativosti (klasični pristupi su drugotrajni, vremenski
zahtevni i skupi – samo za dobrostojeće)

Sve ove pojave zajedno su dovele do stvaranja jedne nove perspective – posmatranja šire
slike, te focus više nije bio na pojedincu, već prelazi na odnose i sisteme sa kojima je
pojedinac u interakciji (porodica, prijatelji, susedi...)

1
2. Ključne faze strateške porodične terapije
1. Detaljno ispitivanje i formulacija problema koji treba rešiti
2. Forulacija terapeutovog strateškog plana, sa ciljem prekida sekvence interakcija
koje održavaju problem
3. Realizovanje intervencija (često strateški zadaci)
4. Procena fidbeka u vezi sa inhodom intervencije
5. Ponovno ocenjivanje terapijske orijentacije/plana, nastavak ili korigovanje
zadatka i drugih korišćenih intervencija

3. Kritika I faze porodične terapije

 Mehanicistički, pragmatični, bihejvioralni pristup: komunikacija je protok informacija
kao u tehničkim sistemima, ne i konstruisanje i razmena značenja

 Problemi se vide kao obrasci ponašanja, a ne i obrasci nastojanja da se problemima

daju značenja

 Terapeut se postavlja kao ekspert

 Imaju pretpostavku šta je normalno - kakvo treba da je funkscionisanje porodice

(moć, struktura, granice, životni ciklusi)

 ideja nuklearne dvoroditeljske porodice (bez razvoda, novih brakova...)

 Zanemaruje se kulturni i ekonomski kontekst.

4. Kulturni pejzaž tokom druge faze sistemske porodične terapije i

promene u sistemskom pristupu
Dolazi do kulturnih kretanja ka individalizmu, ličnom rastu, unutrašnjem istraživanju,
kreativnosti (hipi pokret). U SAD-u dolazi do uticaja Kanta - naše poznavanje sveta je
konstrukcija; sumnja u postojanje objektivne realnosti.
U psihoterapiji uticaj konstruktivističkih ideja Dž. Kelija i K. Rodžersa: cilj je empatsko
razumevanje sveta klijenta iz njegove perspektive, a ne iz perspektive stručnjaka terapeuta.
Kognitivni pristupi nagalašavaju da ljudi aktivno konstruišu viđenje sveta.

2
Dolazi i do pojave antispihijatrije: Franko Basalja, Lejng...
Italija: razvoj Milanskog tima – formiranje zajedničkih značenja kroz višeznačni proces
komunikacije.
Prelaz na kibernetiku drugog reda: prihvatanje konstruktivizma – ne postoji objektivna
stvarnost, već svako od nas vidi stvarnost kroz svoje naočare (istraživanja biologije
opažanja)
Fokusiranost na ostvarivanje promene dovodilo je do iskustva „otpora” – pitanje o prirodi
promene
Debata o promeni prvog i drugog reda –Vaclavik i sar.:
 promena prvog reda: promene koje se dešavaju unutar sistema koji pri tome ostaje
nepromenjen (npr. učenik postaje student)
 promena drugog reda: promene koje menjaju sam sistem (npr. promene u strukturi
porodice - ulasci i izlasci; promene autonomije članova - adolescencija dece,
demencija roditelja)

5. Milanski pristup – osnovne ideje i praksa

Na početku zastupaju strateški pristup, kasnije stiču uvid u značaj bazičnih uverenja članova
porodice.
Cilj je razumeti porodični sistem uverenja kao glavni deo procesa promene. Značajne
promene u porodici su moguće samo ako je prisutno i razumevanje “emocionalne logike”
porodice. Postupci članova porodice su obrasci ponašanja za koje su oni u najvećoj meri bili
sposobni.
Terapeut ne može biti objektivan jer je deo sistema.
Posao terapeuta: da stvori kontekst za deutero učenje (učenje o tome kako učiti), u kojem
će klijent moći da pronađe svoje sopstveno rešenje.
Praksa: jednosmerno ogledalo, pozitivna konotacija, timski rad, cirkularno ispitivanje.

6. Preukoviravanje, pozitivna konotacija i cirkularno ispitivanje

Preuokviravanje je stavljanje novog okvira na staru sliku – davanje drugog konceptualnog i
emocionalnog konteksta ili gledišta, alternativno tumačenje problematičnog /simptomatskog
ponašanja, koje uvodi drugačije načine posmatranja problema.
Uvođenje novih ili drugačijih načina posmatranja problema – čudne misli, noćne more =
maštovitost i osetljivost, sleđenje stopa roditelja…
3
7. Hipoteziranje.
Terapeut /socijalni radnik punktuira (naglašava i izdvaja) neke aspekte komuniacije i iskustva
na osnovu svojih uverenja i iskustava. Punktuiranje od strane terapeuta osvešćuje se i razvija
kroz proces hipoteziranja.
Hipoteza: pretpostavka o razlozima ili procesima koji dovode do određenih ishoda. Da bi
bila korisna, nužno je da je moguće da se proveri kroz ishode njene primene u praksi.
Na taj način se organizuju informacije, omogućava se je se okvir za proveru hipoteze i
dobijaju povratne inforamcije kojim se označavaju smernice za aktivnost terapeuta u vođenju
seanse.
Hipoteziranje je normalan deo socijalne razmene.
Primer: iza konflikata u porodici često stoji neslaganje oko punktuacije događaja tj. oko
hipoteze zašto i kako se nešto desilo. Onda su to suprotstavljene priče, koje zatim oblikuju
prošle i sadašnje događaje.
Proces hipoteziranja:

1. postavlja se pretpostavka o tome šta se dešava,

2. proverava se u odnosu na njenu korisnost u postizanju pozitivne promene,
3. tako se pretpostavka ne pokaže korisna, onda se menja ð nema objektivne istine,
već samo opažanja i njihovo uklapanje
Na taj način se organizuju informacije, omogućava se je okvir za proveru hipoteze i dobijaju
povratne inforamacije o njenoj korisnosti. Tako terapeut dobija smernice za dalje intervecije
koje primenjuje u cilju pozitivne promene.

8. Kritika II faze porodične terapije

 Nerealističan stav o moći pojedinca

 Ne uzima se u obzir uticaj strukturalnih faktora (siromaštvo, neobrazovanost,

nezaposlenost), ideja o porodičnom životu i ulogama (rodne uloge, rodieljstvo,
detinjstvo itd), već su porodice odgovorne što ne mogu da se promene .

4
  Poigravanje sa istinom jer “objektivna istina ne postoji – sve je konstrukcija” – a šta
na nasiljem, seksualnim i emocionalnim zlostavljanjem, rasnom i seksualnom
diskiminacijom, eksploatacijom, bedom

 Zanemarivanje razlika u moći članova porodice (deca, društveni položaj članova

porodice, rodne uloge , rasa) - ko definiše šta je normalno u porodici

9. Kulturni pejzaž tokom treće faze sistemske porodične terapije

 Sve veća svest o kulturnom kontekstu

 Teorija socijalnog konstrukcionizma

 Sad, Velika Britanija, Skandinavija, Australija: uticaj feminističkih perspektiva

 Sve veća osetljivost na način na koji upotreba jezika uključuje nasleđe ideja i
pretpostavki o kulturi (“domaćica” i “domaćin”, “primitivna kultura”…)

 Shvatanje da je porodični život u osnovi oblikovan jezikom: svesnost o moći

porodičnih razgovora da stvaraju iskustva

 Francuska: marksizam i egzistencijalizam

 Promene u sistemskoj porodičnoj terapiji: preokret ka teoriji socijalnog

konstrukcionizma

10. Teorija socijalnog konstrukcionizma u odnosu na druge sociološke

pristupe i uticaj marksizma i Fukoa na ovu teoriju
Socijalni konstrukcionizam je zasnovan na sociologiji, ali se preklapa:

 sa socijalnom psihologijom (interakcija, proučavanje procesa u maloj grupi). Bavi se

vezama između individualnog iskustva i društva;

 sa konstruktivističkim pristupom. Ljudi u porodicama upijaju uverenja ili diskurse

koji su zajednički za kulturu u kojoj žive.
Ipak, nasuprot konstruktivizmu, ne smatra ljude slobodnima da stvaraju svet na svoje lične
i subjektivne načine, već da: socijalne realnosti postoje - u svakoj kulturi postoje zajednički
materijali, od kojih se grade identitet i odnosi; neki članovi društva imaju više moći od
drugih da kreiraju i stvaraju identitete (npr. lekari sa davanjem dijagnoza).

5
Uticaj marksizma: “ideje vladajuće klase su u svakom vremenu vladajuće ideje” (Marks,
Engels). Stvaranje dominantnih sistema ideja i značenja – ideologija – oblikovano je i
održavano u skladu sa raspodelom moći. Npr. efekti stresa i siromaštva suumanjeni kroz
naglašavanje “autonomije” i “izbora”.

Uticaj Fukoa: u svakoj kulturi postoje dominantni narativi (priče) ili diskursi. Fuko: tri
značenja diskursa:

 opšte područje - svi iskazi koji imaju značenje i posledice;

 grupa iskaza koja se može individualizovati (diskurs o ženama, o rasizmu);

 pravilima uređena delatnost koja se odnosi na izvestan broj iskaza - (ne)pisana

pravila i strukture koji proizvode naročite iskaze i izjave (npr. kako napisati esej).

11. Teorija socijalnog konstrukcionizma u odnosu na kibernetiku II reda i

na I i II fazu SPT
Sličnosti sa I i II fazom sistemske porodične terapije (SPT):

 naglasak na kontekstu i na interpersonalnim procesima u stvaranju zajedničkih

postupaka i uzajamno konstruisanih značenja. Svi naši aspekti su u osnovi socijalni;

 strateške interakcije. Ljudi su oblikovani interakcijama, koje su aktivne i strateške.

Upotrebljavaju jezičke strategije radi ostvarenja cilja;

 značaj moći. Interakcije su uvek povezane sa moći. Upotreba jezika definiše moć;

 značaj fidbeka, razmene ideja i eskalacije:

 razgovor se nastavlja na osnovu uzajamnog uticaja ili fidbeka;

 fidbek se vidi kao razmena značenja;

 značenja i identitet u interakciji su dinamični i skloni eskalaciji .

Razlika od kibernetike drugog reda, gde se isto ukazuje da značenja “prave realnost”, je u
izlasku iz subjektivizma privatnog, internog razgovora ka kulturi i nasleđu značenja.
Često viđeni obrasci ponašanja u porodicama (“preterano uključena majka”, “distanciran
otac”) su iznuđeni zahtevima društva u kojem su:
ð funkcionalni za stvaranje savremenog društva
ð oblikovani nizom ekonomskih i praktičnih neophodnosti koje diktira društvo

6
  interakcije oblikovane mrežom ideologija ili diskursa, koja reprodukuje niz uverenja
i uloga kroz generacije (“prirodno materinske“ žene)
Feministički sistemski terapeuti – detaljna analiza veza između subjektivnog doživljaja u
porodicama i dominantnih kulturnih diskursa i struktura: veza između nasilja u društvu i
zlostavljanja u porodici

12. Viđenje jezika, identiteta i porodičnih problema i pitanja u okviru

teorije socijalnog konstrukcionizma
Jezik se posmatra kao uključen u stvaranje sveta:

 To je društveno iskustvo.

 Način na koji ljudi govore o događajima izgrađuje događaje.

 U sebi sadrži, implicitno, istoriju ideja naše kulture.

Npr. u engleskom jeziku ima mnogo više izraza za intrapersonalne u odnosu na
interpersonalne odnose.
Identitet ljudi je oblikovan aktivnim i strateškim interakcijama, koje zavise od konteksta u
kome nastaju. Stoga je on fragmentovan i raspoređen kroz socijalne kontekste (kod kuće,
na poslu, u školi, sa partnerom, detetom).

13. Moć i konstruisanje realnosti i uloga terapeuta u III fazi sistemske

porodične terapije
Znanje i moć se prožimaju – pristup osnovama znanja je kontrolisan, a znanja značajno utiču
na praksu.

Fuko: Aspekti diskursa moći mogu da budu pozitivni i negativni. Pozitivan ustrojava i
oblikuje, a negativan doprinosi teoriji represije. Društvo se sastoji od hijerarhije priča – neke
dominantne, neke periferne, neke potčinjene. Ograničen spektar dostupnih priča ograničava
naš percipirani opseg mogućnosti i načina delovanja. Ljudi teže da koriste dominansne priče
tako da odgovaraju njihovim iskustvima.

Vajt i Epston: Razvijanje otpora u odnosu na ove diskurse je neophodan deo terapije.

Uloga terapeuta u III fazo sistemske porodične terapije i dalje je uloga neeksperta. Terapija
je process saradnje, kokonstrukcija novih načina posmatranja problema. Terapeut treba da
7
ima sociološku svest o pitanjima moći (strukturalen nejednakosti, dominantni kulturni
diskursi). Terapeut stalno preispituje svoje političke dileme i predrasude, posebno one
svojstvene njegovoj privilegovanoj poziciji moći i statusa u odnosu na porodicu.

14. Jezik, porodični problemi i pitanja za porodicu u III fazi SPT

Jezik se posmatra kao uključen u stvaranje sveta: To je društveno iskustvo. Način na koji
ljudi govore o događajima izgrađuje događaje. U sebi sadrži, implicitno, istoriju ideja naše
kulture.
Npr. u engleskom jeziku ima mnogo više izraza za intrapersonalne u odnosu na
interpersonalne odnose.
Identitet ljudi je oblikovan aktivnim i strateškim interakcijama, koje zavise od konteksta u
kome nastaju. Stoga je on fragmentovan i raspoređen kroz socijalne kontekste (kod kuće, na
poslu, u školi, sa partnerom, detetom).

15. Tehnika eksternalizovanja problema i pisanja

Eksternalizovanje problema – osoba se podstiče da objektivizuje i povremeno personifikuje
probleme koje doživljava kao nesnosne. Problem postaje poseban entitet, nešto spolja, van
osobe i odnosa kojem se pripisuje. Problemi se posmatraju kao neželjene invazije koje
ugrožavaju osobu i odnose i mogu da pojačaju doživljaj neuspešnosti ili neadekvatnosti.

Pisanje – različite forme pisanja (pisma, priče, autobiografski zapisi, dnevnik, itd) olakšavaju
razvoj reflektovanja i unutrašnjeg dijaloga kod članova porodice – neometano saopštavanje,
promišljena komunikacija, izaziva manje neposrednu emotivnu reakciju od govora.

16. Kratka terapija usmerene na rešenje - fokus na saradnji i na

pozitivnom
Fokus na saradnji: stav neosuđivanja, prihvatanja i uvažavanja; polazna pretpostavka je da
krivica oko obrazaca disfunkcionalnih ponašanja može da dovede do odbrambenog stava –
izbegavanje izazivanja krivice smanjuje otpor.
Određivanje ciljeva: sa porodicom se jasno formulišu zajednički ciljevi, kroz opis konkretne i
očigledne promene, da bi promena i napredak bili svima vidljivi.

8
Čudotvorno pitanje: Probude se i problem je rešen. Šta je drugačije po čemu bi ste prepoznali
čudo?
Tri pravila:
1. Ako nije pokvareno, ne popravljaj
2. Kada saznaš šta funkcioniše, radi više toga
3. Ako ne funkcioniše, ne radi ponovo, uradi nešto drugačije.

Fokus na pozitivnom: focus na snagama, omogućavanju potodici da sama preoblikuje

značenja – ohrabrivanje porodice da prepozna svoje sposobnosti. Fokusom nba snage
porodica se ohrabruje da promeni način pričanja i razmišljanja o svojim teškoćama.

Naglasak je na rešenjima, a ne naproblemima – kao i strateški pristup, bave se obrascima

pokušavanih rešenja, ali sa stavom da porodice često pokušavaju postupke koji i jesu rešenja.

Fokus na izuzetke od problema i interakcijske obrasce oko njih (npr kada je neposlušno dete
bilo poslušno) – ako nema, da zamisle rešenje. Ovo služi da se ospore rigidna, ograničavajuća
uverenja u održavanju negativnih interakcijskih obrazaca i da se omoguće novi načini
posmatranja – moguća konstrukcija novih rešenja/izuzetaka. Podsticanje ponašanja u porodici
koji su deo “izuzetka”; pažnja za “spontana izlečenja” i podrška da se tako nastavi.

17. Narativne terapije i reflektujući tim

Narativne terapije polaze od sposobnosti ljudi da imaju, sakupljaju i stvaraju priče – narrative
kako bi razumeli svoja iskustva. U terapiji se nudi, osim novih načina promišljanja i
razumevanja, i process reflektovanja (novi načini da se razgovara o problemima, da se
postavljaju pitanja i da se na njih odgovara).

Reflektujući tim – nova tehnika koja daje mogućnost da se čuju različiti načini pričanja o
njihovoj situaciji na novi način. Sastavljen je od supervizora i terapeuta. Supervizijski
razgovori se vode otvoreno, pred porodicom, razmenjujući svoje misli i brige; daju
mogućnost porodici da čuju različite načine pričanja o situaciji.
Članoci tima ne moraju međusobno da se slože, već treba da uđu u debate – poruka
porodicama da je u redu imati protivurečna viđenja; modelovanje članova, fokus na sadržaj,
porodice da razmenjuje različita mišljenja na konstruktivan način, da budu kreativni; oni “uče
da uče” (focus nije sadržaj, već način komunikacije).

9
Supervizor i terapeut pozivaju porodicu da promišlja o svojim tumačenjima, značenjima,
alternativama i pričama. Ne nameću svoje intervencije. Neki terapeuti i diskutuju sa
porodicom o političkim pitanjima.

18. Feminističke terapije

Osnovni principi:

1. Posvećenost jednakost unutar terapije – transparentan i jasan terapijski proces,

minimalizovana upotreba moći terapeuta, klijent i terapeut su ravnopravni,
transparentan terapeut, ojačana prava klijenta u terapiji, privremena nejednakost u
moći, klijent = stručnjak za svoj život
2. Posvećenost uvođenju socijalnog konteksta u terapiju – otvoren za rad sa doživljajima
žena u seksualnim i drugim društvenim nejednakostima
3. Posvećenost preraspodeli moći unutar društva
Analiza moći i rodnih odnosa u društvu – svi aspekti života oblikovani su zajedničkim
rodnim diskursima u društvu. Ne treba sve članove porodice posmatrati kao
podjednako odgovorne za problem (npr. zlostavljanje). Preovladavajuće ideje u
društvu o porodičnom životu su zasnovanje na patrijahalnim stavovima koji imaju
tendenciju da aktivnostima i ulogama ženama daju niži status.

19. Afektivno vezivanje u odraslom dobu i odnosu na traumu

Kada se ustanove, obrasci afektivnog vezivanja su relativno stabilni i trajni, nastavljajući
da postoje u odraslom dobu. Pokazuju tendenciju eskalacije (sve više traženja pažnje, sve
više povlačenja...). Replikuju se u odnosima sa drugim odraslima. Prenose se na sledeću
generaciju.
Osećaj vezanosti i sigurnosti sa drugom osobom zavisi od dva aspekta:

 da li se figura afektivnog vezivanja procenjuje kao osoba koja generalno reaguje na

pozive za podrškom i zaštitom, i

 da li osoba samu sebe procenjuje kao nekoga prema kome bi bilo ko, a posebno
figura afektivnog vezivanja, verovatno odgovorio na podržavajući način .

10
Sve je jasnije da je efekat traumatskog događaja na afektivno vezivanje određen
pridavanjem značenja, koja se oblikuju preko načina na koji je događaj obrađen, prethodnih
iskustava, kvaliteta i sadržaja dobijene podrške, i strategija koje su primenjene za
prevazilaženje posledica i izbegavanja ponavljanja opasnosti i povrede.

20. Stilovi afektivnog vezivanja i dinamika parova i životni ciklus para /

porodice
Uspostavljanje intimne veze u odraslom dobu je oblikovano afektivnim stilovima, a ipak
nepredvidljivo.
Nesigurni stil osobe A + nesigurni stil osobe B = potvrda stila vezivanja, moguće udaljavanje
ili eskalacija negativnih iskustava usled stresova; ili prekid veze zbog inkompatibilnosti.
Nesigurni stil usobe A i sigurni stil osobe B: šansa za pozitivnu promenu oobe A zbog
podrške i razumevanja osobe B, ili prekid veze.
Parovi često prolaze kroz cikluse bliskost – distanciranost. Približavanje jednog je dočekano
udaljavanjem drugog i obrnuto.
Izazovi povezani sa različitim tranzicijama u životu para/porodice su ili prilike za rast i
razvoj ili rizici za osiromašenje ličnosti.
Za par je posebno izazovno prvo dete u porodici ð tranzicija od dijadama ka trijadama.
Deca su afektivno vezana za oba roditelja (ako su oba roditelja aktivan u vaspitanju), ali i za
odnos između roditelja – osećaju se sigurno i bezbedno kada su roditelji zajedno. ð Posledica
poremećenih bračnih odnosa je često triangulacija.

21. Terapija parova usmerena na emocije (TPE) i intervencije

Konflikt ili harmonija u odnosu para odražava do kog nivoa je zadovoljena potreba za
afektivnim vezivanjem.
Emocije su ključne u doživljaju samog sebe i u formiranju slike o sebi,  u procesu
formiranja odnosa,  u nastajanju “zaglavljenosti” u partnerskoj vezi i u sticanju uvida u
rešenje problema. 
Emocije se posmatraju kao uvid u problem. Prethodne povrede u afektivnom vezivanju
otežavaju partnerima da se povežu u sadašnjosti. Osećanja u sadašnjosti su često reakcije
naučene u prošlosti., koje blokiraju antentično emocionalno povezivanje.

TPE – intervencije

11
Postiče se: identifikacija negativnih emocija i njihovo prihvatanje i razumevanje od
strane partnera.
Zatim terapeut i par zajednički kreiraju kontekst za uspostavljanje nove veze.
Kreiraju se novi oblici aktiviranja i povezivanja, zasnovani na osećanju povezanosti .

22. Metod Gotmanovih

Istraživanje pokazuje da je emocionalna uznemirenost jednog partnera je povezana sa
drugim partnerom.

 Nezadovoljni parovi: veća obostrana eksalacija negativnih emocija.

 Zadovoljni parovi: negativna osećanja jednog partnera dočekana su razumevanjem od

strane drugog partnera.
Četiri jahača su obrasci ponašanja koji nose najveću verovatnoću da će dovesti do neuspeha
veze: nekooperativnost, defanzivnost, kritikovanje i prezir.
Teparijske intervencije su usmeravanje dijaloga ka zdravoj interakciji, blokiranje znakova
“četiri jahača”, razumevanje osnova stanovišta partnera.

 Partneri dopunjuju znanje jedno o drugom i uspostavljaju uzajamnu naklonost i

divljenje

23. Ivan Besermenji Nađ

Naglašava ličnu odgovornost svakog pojedinca za posledice koje njegove odluke i akcije
imaju na druge ljude. Ove posledice se prenose transgeneracijski.
Ističe važnost etičkog balansa davanja i primanja u partnerskom odnosu.

 Onaj koji prima duguje i da daje, čime se uspostavlja pravda i poverenje u

odnosima.

 Disbalans dovodi do prekida poverenja u porodici.

Ukazuje na značaj koji lojalnost u porodičnim odnosima ima za sve ostale odnose,
uključujući i partnerske. Lojalnost je često je nevidljiva, funkcioniše kroz generacije i
može da ima snažniji efekat nego očigledne akcije i situacije ili naučeni obrasci ponašanja.
Zbog lojalnosti, deca se mogu dobrovoljno žrtvovati u preuzimanju na sebe odgovornosti i
dugove roditelja, umesto njih (parentifikacija dece). Oni mogu da budu nedostupni za

12
partnere jer su zaglavljeni u odnosima sa roditeljima, ili da nastave ovaj obrazac i sa
partnerima, prema kojima se postavljaju kao njihovi roditelji ili njihova deca.
Osvešćivanje lojalnosti oslobađa decu za posvećenost svojim prijateljima, partnerima i
porodici.

24. Imago terapija odnosa

Harvil Hendriks: Pretpostavka: svi smo rođeni celoviti, ali smo tokom ranih stadijuma
razvoja “ranjeni”, često nenamerno, od strane staratelja.
U nesvesnom se formira slika, imago, o pozitivnim i negativnim aspektima onih koji su nas
podizali kada smo bili najranjiviji. Nesvesno tražimo taj šablon u partneru (tj. imago).
Partneri imaju svoje potrebe, nisu imago. Pojavljuje se borba za moć koja vodi u konflikte.
Terapija počiva na ideji da ljudi imaju potrebu da se čuju i razumeju.
Intervencije

 ogledanje (tačno ponavljanje šta je partner rekao, bez dodavanja) ,

 validacija (potvrđivanje da su partnerove misli i osećanja shvaćeni),

 empatija, i

 razvoj komunikcionih veština i edukacija o partnerskim vezama.

25. Edukacija za parove

Pokazali su se pozitivni efekti:

 Poboljšano razumevanje rizika i tranzicija u partnerskoj vezi

 Mogu da smanje broj raskida za trećinu

Mogući sadržaj:

 Razumevanje rizika i tranzicija u partnerskoj vezi

 Uviđanje da iza svakog partnera u paru stoje njegovi roditelji, lojalnosti, kultura:

 Uviđanje i prihvatanje kulturnih različitosti

 Uviđanje i prihvatanje različitosti vaspitanja za rod

 Uviđanje i prihvatanje roditelja partnera

 Veštine stvaranja ravnoteže davanja i primanja

13
  Vratiti koliko si dobio/la pozitivnog i dodati još malo više

 Vratiti malo manje nego koliko si dobio/la negativnog

26. Sistemska porodična terapija i porodične konstelacije - Virdžinija Satir

Polazi od toga da mi već imamo u sebi ono što nam je potrebno za naš lični razvoj. Ljudi
rade najbolje što mogu u datom momentu.
Što se više prihvata prošlost, veća je sposobnost nošenja sa sadašnjošću.
Ljudi se povezuju na osnovu sličnosti, a rastu kroz različitosti.
Mi smo svi manifestacija iste životne sile.
Zdrav ljudski odnos se bazira na jednakosti vrednosti.
Osnova za promenu je povećano klijentovo samopoštovanje toliko da može da prihvati
sebe i druge takve kakvi jesu.
Upotreba porodičnih skulptura. Kroz prostorni raspored pokazuju se odnosi u porodici .
Porodična rekonstrukcija: ispitivanje i prezentovanje odnosa i socijalne mreže članova
porodice klijenta kroz porodičnu istoriju.

27. Sistemska porodična terapija i PK - Ivan Besermenji Nađ -

Lična odgovornost svakog pojedinca za posledice koje njegove odluke i akcije imaju na
druge ljude (Dalos, Drejper, 2012:426-428).
Ove posledice se prenose transgeneracijski.
Etički balans davanja i primanja: implicitna etika koja kod disbalansa zahteva pravdu i
nadoknadu štete, često kroz nekoliko generacija ukoliko je dug ostao. Narušena etika vodi do
prekida poverenja u porodici.
Značaj koji lojalnost, zaveštanja i dugovi u porodičnim odnosima ima za sve ostale odnose:
često je nevidljiva, često funkcioniše u okviru porodica kroz generacije, i može da ima
snažniji efekat nego očigledne akcije i sitaucije ili naučeni obrasci ponašanja.
Osvešćivanje ove lojalnosti oslobađa decu za posvećenost svojim prijateljima, partnerima i
porodici.

14
28. Određenje porodičnih konstelacija i primena fenomenološkog pristupa
Martina Hajdegera
Određenje porodičnih konstelacija: Porodične konstelacije su fenomenološka grupna
terapija. Pomažu da se obelodani živa mapa sistema kakav je ovde i sada, i da se nađu
moguća rešenja istraživane situacije.
Dva ključna oslonca tehnike ovog pristupa su:

 fenomenološka pozicija i voditelja/ke konstelacija (koji se u ovom pristupu naztiva

konstelator/ka ili facilitator/ka) i učesnika/ca, i

 fenomen „informacionog polja”.

Primena fenomenološkog pristupa Martina Hajdegera u porodičnim konstelacijama

Cilj: što šire i dublje povezivanje sa svetom.
Osnovni metod: PRISUTNOST sada i ovde, svedočenje obilju sveta i otvorenost za
fenomene kojima svedočimo.
Kontrola nad postupkom se napušta, koraci kojima se postiže neki efekat ne moraju se
razjasniti, a sam efekat često izmiče objektivnoj proceni.
Ne mora se postići jasno razlikovanje između posmatranih fenomena.
Namera ka postizanju nečeg u budućnosti ne postoji, ali postoji namera postizanja PUNE
PRISUTNOSTI.
Prisutnost osvešćuje suštinsku i duboku povezanost osobe sa svetom.

Tehnika izvođenja konstelacija:

Konstelacije vodi konstelator/ka. Grupa učesnika formiraju krug, u sredini koga je prazno
polje. Klijent, koji traži rešenje za svoj problem, u sredinu kruga ili u „polje“ postavlja
predstavnike, tj. osobe koje predstavljaju elemente koji su, u prethodnom dogovoru sa
konstelatorom/kom, procenjeni kao ključni za rešavanje datog problema. Konstelator/ka
komunicira sa predstavnicima, podstiče ih da iskažu (bez tumačenja) stanja, osećanja i
pokrete koje doživljavaju, a za koje “dobijaju informacije iz pozicije u kojoj se nalaze. Jedna
konstelacija obično traje 20 do 45 minuta, može i kraće i duže

29. Izvor informacija u porodičnim konstelacijama „iz polja“ i objašnjenje

“viška informacija” Junga i Šeldrejka
Izvor informacija “iz polja”

15
Predstavnici u polju iz pozicije koju zauzimaju “dobijaju” osećanja, osećaje, impulse za
pokret, misli i rečenice, koji nisu uvek prijatni, niti su predvidivi. Ipak, klijenti ponovljeno
potvrđuju da predstavnici prikazuju pravu istinu o situaciji.

 Konstelator /ka takođe dobija informacije na osnovu kojih dela, što se pokazuje kao
efikasno i istinito.
Odakle dolaze ove informacije konstelatoru i predstavnicima?

 Izvor i postupak dolaska do informacija Helinger, osnivač konstelacija, smatra

mističnim. Naveći izvor snage konstelatora je da se zadrži na granici misterije, tiho,
sabrano, sa poštovanjem, čeka, i nešto dolazi iz nepoznatog i donosi sledeći korak koji
treba poduzeti ka rešenju (fenomenološki pristup).

 Alferd Mar: polje mudrosti, Bertold Ulsamer: informaciono polje, Jung: kolektivno
nesvesno, Šeldrjek: morfogenetska rezonanca

Objašnjenje “viška informacija” Junga i Šeldrejka

Karl Gustav Jung: „...svi oni faktori koji su bili bitni našim bližim i daljim precima, biće i
nama bitni, pošto oni odgovaraju nasleđenom organskom sistemu. Oni su čak neophodnosti
koje se manifestuju kao potrebe.“

 Sferu psihičke nasledne mase naziva kolektivno nesvesno

Rupert Šeldrejk: fenomen morfogenetske rezonance, koja omogućava da prirodni sistemi:

 nasleđuju kolektivnu memoriju od svih prethodnih entiteta iste vrste;

 obogaćuju je sopstvenim iskustvima, koja se takođe skladište.

 je osnov telepatske povezanosti između organizama, zbog koje je znatno verovatnije

da će se neki događaj ponoviti u istoj vrsti, nego da se prvi put desi.

30. Tri principa dobrog poretka u porodici po porodičnim konstelacijama

1. princip princip je princip celine:
“Svi članovi porodičnog sistema imaju jednako pravo pripadanja, bez obzira na njihove
druge karakteristike (pol, uzrast, sposobnosti, ponašanje itd.).”
Nema razlikovanja dobrih i zlih, svi imaju jednako pravo pripadanja, uključujući i ubice i
njihove žrtve. Isključeni članovi porodice imaju poseban značaj.

2. princip je princip ravnoteže između davanja i primanja ili održavanja ekvilibrijuma. 

16
Kada se nešto dobije, nešto mora i da se uzvrati; kada je nešto dato, nešto mora i da se
dobije; oštećeno mora da se uceli, ono što je obespravljeno mora da se uvaži, ono što je
isključeno, mora da se uključi. 
Izuzetak: roditelji daju, a deca primaju. Poravnanje je u ovom slučaju da deca kada
odrastu daju svojoj deci ili na neki drugi način daju doprinos nastavku vrste, razvoju mladih
ili čovečanstva. 
Svaki član porodice ima svoju sopstvenu sudbinu, ma koliko ona može da bude strašna ili
teška. Svaki član porodice nosi ličnu odgovornost za sve što jeste i nije uradio u svom
životu, za davanje i za primanje, kao i za uspostavljanje balansa između ova dva procesa.  

3. princip je princip reda ili poretka. 

Oni koji dolaze prvi u porodici imaju prvenstvo, po redu rođenja: roditelji pre dece, dede i
babe pre roditelja, pradede i prababe pre dedova i baba, starija deca ispred mlađe dece. 
Izuzetak: kada jedan roditelj napravi dete sa drugom osobom, nova porodica ima prvenstvo
nad prethodnom porodicom. 
Često se narušava usled delovanja prvog i drugog principa. Ako prvi princip celine ili drugi
princip ravnoteže između davanja i primanja nije ispoštovan u porodici, često se dešava da
deca iz sledeće ili neke naredne generacije, preuzmu “grehe” svojih roditelja ili predaka, da
popune vakuum nastao usled isključivanja ili uspostave balans davanja i primanja. Time
preuzimaju teret prethodnih generacija, stavljaju se ispred roditelja i narušavaju treći princip.
Žrtva dece može da motiviše roditelje da preuzmu svoje odgovornosti. 

31. Koncepti savesti i duše u porodičnim konstelacijama

Savest je unutrašnji regulatorni mehanizam koji nam ukazuje šta moramo da uradimo sa bi
ostali deo grupe kojoj pripadamo.
Krivica je osećanje koje ukazuje da smo u opasnosti da izgubimo pravo pripadanja.
Nevinost je osećanje koje ukazuje da smo u skladu sa svojom savešću.
Tri nivoa savesti:

 Lična savest je savest pojedinca koja zavisi do grupe kojoj pripada. Koliko grupa
pripada, toliko ima savesti. 

 Savest porodice. Ne osećamo je ali ona reguliše da se narušavanje prvog principa

dobrog poretka ne zaboravi. Uglavnom deluje nesvesno.

17
  Savest veće celine. Osoba je deo celine veće od porodice, kulture itd. Ova celina
nadilazi razliku između dobra i zla. Izvan je poslušnosti i diktata porodice, religije,
kulture, identiteta.

Hellinger razlikuje individualnu, porodičnu ili veliku dušu.

 Individualnu dušu naziva životodavnom dušom. Ona povezuje celo telo i daje osobi
pravac u skladu sa zakonima prirode.
 Porodična duša povezuje članove porodice i vodi ih u skladu sa porecima ljubavi.
 Velika duša je veća od porodične, ona obuhvata sve i u njoj je sve podjednako važno
i prihvaćeno, bez obzira na posledice, odgovornosti i krivice. Izvan je dobra i zla, pre
i posle, života i smrti. Ona se doživljava kao snaga koja povezuje i izvan smrti i koja
nam daje dužnosti izvan nas samih.

32. Najčešći ciljevi i rešenja u porodičnim konstelacijama

Najčešći ciljevi porodičnih konstelacija su da klijent:

 prihvati ono što jeste,

 uvidi i prihvati optimalni način za prevazilaženje problema i zastoja, i

 uvidi i prihvati optimalni put rasta i razvoja

Dostizanje ovih ciljeva je pokret kroz različite nivoe. Čim se jedan nivo istraži, sledeći se
prirodno pokazuje – to je proces rasta, koji zahteva vreme.
Cilj konstelatora/ke: nalaženje primerene mere realnosti koju klijent može da prihvati. Ovo
je moguće samo ako se klijent, njegovi roditelji i preci i njegov porodični sistem suštinski
poštuju.

Rešenja u porodičnim konstelacijama:

 razotkrivanje konfuzije i zapletenosti u prirodnom poretku i prihvatanje onog što

jeste,

 poduzimanje koraka u pravcu “dobrog poretka”,

 uspostavljanje dobrog poretka.

Pozitivan efekat konstelacije nije zagarantovan, zavisi od otvorenosti klijenta za pokazano i
od njegove spremnosti da prihvati promene. Urađena konstelacija može pokazati svoj puni
efekat u vremenskom rasponu od nekoliko trenutaka do dve godine nakon rada.
18
33. Pozicija konstelatora u porodičnim konstelacijama
Na poslednjem je mestu u sistemu, jer je došao/la poslednji/a. U potpunosti je napuštena
pozicije ekperta; centriran/a, prisutan/na, bez namere, bez straha i bez ljubavi (u
uobičajenom značenju reči); čeka da „dobije informacije“, koje pokazuju sledeći korak, i na
osnovu njih dela; do rešenja dolazi tako što prati “pokreti duše” i „duha“, koji teže ka
ujedinjenju u ljubavi onog što je razdvojeno.
Konstelator/ka razvija “umetnost svesnosti” (o klijentu, o sebi, o učesnicima u polju i o
onom što se dešava na ivici polja).
Što smo direktnije svesni sadašnjosti, tačnije čujemo i vidimo, i snažnija nam je veza se
realnošću. Što se više fokusiramo na ideje, misli i pretpostavke, više nam izmiče momenat.b
Snaga promene dolazi iz kontakta sa sadašnjošću.
Zadatak nije da se prestane misliti, već svesnost za dešavanja u konstelacijama- da se gleda
i sluša, bez hipoteza .
Ipak, postoje obrasci koji se redovno ponavljaju u konstelacijama, i znanje o njima pomaže
da se razumeju dešavanja u polju. Važno je da znanje i iskustvo ne preuzmu primat nad
svesnošću.
Pažnja konstelatora/ke je proširena ka daljini, bez da gleda na bilo šta posebno, bez namere
da leči, bez straha, bez ljubavi (u uobičajenom značenju), u harmoniji sa onim šta se dešava
u polju.
Konstelator/ka prihvata podjednako sve što se dešava u polju, i dobro i zlo, i smrt i život.
Za njega/nju su ubica i žrtva jednaki.
Rešenje je u prihvatanju onog što jeste sa stanovišta savesti veće celine.

34. Odnos konstelatora prema klijentu u porodičnim konstelacijama

Konstelator/ka služi klijentu i njegovom sistemu, ne nameće se.
Fokus je na klijentu, koji je najbolji poznavalac sopstvene situacije
Konstelator/ka poštuje klijenta, njegovu sudbinu i njegove odluke. To je moguće samo ako
poštuje i njegove/njene roditelje.
Konstelator/ka nema sažaljenje za klijenta i njegovu situaciju, već saosećanje sa
poštovanjem. Ovaj stav može izgledati kao distanciran, neutralan stav, ipak to je stav
poštovanja i služenja.
19
Od klijenta se ne traži da pohađa samo porodične konstelacije. Porodične konstelacije mogu
da se kombinuju sa drugim vrstama psihoterapije i suportativnih psiho-socijalnih metoda, i
klijent se često podržava u tome.

35. Prerazvodna i razvodna faza u procesu razvoda braka

Razvod je: proces a ne događaj – počinje mnogo pre razdvajanja i nastavlja se kroz
detinjstvo deteta; vanredna razvojna kriza – koja prekida životni ciklus porodice i usmerava
ga u drugom pravcu. Najčešće se radi na posledicama razdvajanja i razvoda i na procesima
regulisanja modela viđanja dece i roditelja.

Prerazvodna faza podrazumeva prepoznavanje problema u braku/vanbračnoj zajednici.

Najčešći problemi: nedovoljna ili prekinuta komunikacija, doživljaj da partner koči ili
guši lični razvoj, izvanbračne veze, ljubomora, bolesti zavisnosti: alkoholizam, PAS,
kockanje, nasilje.

Razvodna faza podrazumeva podnošenje zahteva za razvod braka/raskid vanbračne

zajednice. Podnosi se sudu kao:

1. sporazum o razvodu/raskidu koji su oba roditelja potpisala: sadrži dogovor o

vršenju roditeljskog prava i deobi zajedničke imovine,

2. tužba za razvod/raskid koju podnosi jedan od roditelja: sadrži predlog o

vršenju roditeljskog prava i deobi zajedničke imovine potpisane od strane
jednog roditelja.
Sud dostavlja zahtev CSR da sastavi nalaz i mišljenje o vršenju roditeljskog prava kada u
braku/vanbračnoj zajednici postoje maloletna deca. Na osnovu ovog nalaza sudu donosi
odluku o vršenju roditeljskog prava.

36. Vršenje roditeljskog prava i participacija dece u procesu razvoda

Vršenje roditeljskog prava može biti:

1. Zajedničko sadrži: definisan dogovor da se roditeljsko pravo i dužnost obavlja

zajednički, međusobnim sporazumevanjem, koje mora biti u najboljem interesu
deteta i dogovor o prebivalištu deteta.
20
 2. Samostalno sadrži: definisan dogovor o poveravanju zajedničkog deteta jednom
roditelju, o visini doprinosa za izdržavanje deteta od drugog roditelja i načinu
održavanja ličnih odnosa deteta sa drugim roditeljem (model viđenja). Roditelj
koji ne vrši roditeljsko pravo ima pravo i dužnost da izdržava dete, da sa detetom
održava lične odnose i da o pitanjima koja bitno utiču na život deteta odlučuje
zajednički i sporazumno sa roditeljem koji vrši roditeljsko pravo.

Participacija deteta u procesu razvoda prema Porodičnom zakonu RS:

 Dete koje je navršilo 10. godinu života može slobodno i neposredno izraziti svoje
mišljenje u svakom sudskom i upravnom postupku u kome se odlučuje o njegovim
pravima (član 65, stav 4),
 Dete koje je navršilo 15. godinu života i koje je sposobno za rasuđivanje može
odlučiti: sa kojim će roditeljem živeti (član 60, stav 4) i kako će održavati odnos
sa roditeljem sa kojim ne živi (član 61, stav 4).
 Deca mlađa od 10. godina participiraju: uključuje se njihova persepktiva, posvećuje
se pažnja njihovom mišljenju i pitaju se o odnosu sa oba roditelja.

37. Uloga stručnih radnika u CSR u procesu razvoda

1. zastupanje najboljih interesa deteta u procesu razvoda,

2. procena roditeljske podobnosti, kompetencija jednog i drugog roditelja za vršenje

roditeljskog prava,

3. podrška roditeljima u procesu razvoda,

4. dostavljanje nalaza i mišljenja sudu o načinu vršenja roditeljskog prava nakon

razvoda braka,

5. utvrđivanje modela i dinamike viđenja deteta sa onim roditeljem sa kojim dete ne

živi u skladu sa procenom obaveza i potreba deteta, kalendarskim uzrastom,
emotivnoj vezanosti deteta i roditelja. Modeli viđenja su podložni promenama, jer na
primer ono što odgovara detetu predškolskog uzrasta, ne odgovara kasnijem uzrastu.

21
38. Šta Blouova i Danielova ističu vezano za razvod braka?
Nastojati da se uvaže pozicije svakog parntera kao i dece, bez konfrontacije, centralno:
“privilegovanje dečjih priča”
Deca razvedenih roditelja odrastaju kroz pregovaranja o održavanju kontakata sa
roditeljima
Mada se čini da su svađe povezane sa decom, one obično predstavljaju dugotrajne borbe za
moć unutar para. Deca često doživljavaju da im jedan roditelj kaže kako im je drugi roditelj
“isprao mozak” (onaj sa kojim žive)
Siblinzi po pravilu zauzimaju različite uloge (jedno dete odlazi da se vidi sa roditeljem, a
drugo odbija...) – često funkcija održanja sistema
U kontekstu emocionalnog haosa ljubav dece za roditelje postaje jedino na šta roditelji
mogu da računaju.
Roditelji mogu da postanu nedostupni – deca mogu da osete da je potrebno da se staraju o
roditejlima i jedna o drugima
Inverzija uloga – deca pretežno zadovoljavaju potrebe roditelja, a ne obrnuto:
parentifikacija dece

39. Zadaci i problemi roditelja u procesu razvoda

Zadaci su:

1. da objasne deci da razvod nije njihova krivica i da ništa oni ne mogu da urade
da bi se brak nastavio,
2. da odluče o tome gde će deca živeti na osnovu procene njihovog najboljeg
interesa,
3. da uvere decu da ih i dalje vole i da će o njima i dalje brinuti,
4. da se uzdrže od omalovažavanja drugog roditelja,
5. da se uzdrže od razvijanja konflikta lojalnosti kod dece,
6. da obezbede adekvatnu finansijsku podršku deci,
7. da rade na saradničkom roditeljskom dogovaranju i planiranju koje je
zasnovano na dečjim potrebama, aktivnostima i interesovanjima,
8. da urade samo neizbežne promene u životu dece.

22
Problemi roditelja u procesu razvoda braka

1. konfliktna tumačenja razvoda: ,,njen” i ,,njegov” razvod, ,,ostavljač” i

,,ostavljeni”,
2. u zavisnosti od pozicije u kojoj se nalaze roditelji osećaju: tugu, očaj, strah,
užas, bes, krivicu, anksioznost, radost, mogu imati doživljaj gubitka, dobitka,
slobode,
3. ciklična smenjivanja osećanja,
4. konfuzija borbe za moć i bliskost kroz fokusiranje na sticanje starateljstva,
5. povećana uzajamna netrpeljivost
6. nasilje
7. izostanak roditeljske saradnje.

40. Problemi dece u procesu razvoda

Razvoda/raskida roditeljskog para često je najstresnije iskustvo koje deca mogu doživeti.
Za decu često predstavlja emotivnu i kognitivnu zbunjenost:

 nesigurnost po pitanju onoga šta se dešava,

 neizvesnosti ishoda i načina nastavljanja odnosa roditelj-dete posle razvoda,

 strah od napuštanja i dileme: ako se ne vole, da li vole mene?

 konflikt lojalnosti,

 nerazumevanje načina na koji tuguju mama i/ili tata i njihove nedostupnosti za

komunikaciju i nemogućnosti da prepoznaju i reaguju na dečju tugu.
Deca mogu biti žrtve sukoba njihovih roditelja.
Mogu osećati dužnost da obrade ili iskrive svoje priče kako bi se prilagodila osećanjima
roditeljima.
Pokazuju veliku uznemirenost i niz problema vezanih za razvod i njegove posledice: tuga,
neuspeh u školi, nasilje, problemi u ponašanju, bes prema roditeljima, gubitak kontakta sa
jednim od roditelja.

41. Određenje pojma nasilja u porodici i generalno o nasilju u porodici

Ne postoji saglasnost autora u određenju “nasilja” i “porodice”

23
Kriminološki koncepti:

 upoteba sile ili pretnja upotrebom sile

 svaki akt koji se doživljava kao namera da se osoba povredi

Sociološka i feministička orijentacija:

Odnosi se na dominaciju, zloupotrebu moći i prisilu (zastrašivanja i manipulacije) radi
ostvarivanja kontrole. Svaki disbalans moći u porodici i partnerskoj relaciji je potencijalna
situacija njene zloupotrebe. Onaj ko ima moć ima izbor kako će je upotrebiti, što implicira
isključivu odgovornost nasilnika za nasilno ponašanje. Kontrola se može vršiti prećutnim,
prepoznatljivim oblicima prinude (psihičko i verbalno nasu porodici ilje): postojanje
namere kontrolora i odsustvo dobrovoljnosti onog ko je prisiljen.

Nasilje u braku i u porodici je mnogo češće nego što mislimo, po posledicama mnogo
nepovoljnije nego što pretpostavljamo, i mnogo manje sankcionisano nego što bi zdrav
razum i stručni argumenti nalagali.

42. Žrtve i oblici nasilja u porodici

Nasilje nad ženama u partenerskim relacijama – formalno odnos jednakih, ali se dešava u
kontekstu ukupne diskriminacije žena, nejednakih mogućnosti, nedostupnosti ličnih,
društvenih, političkih, ekonomskih i drugih resursa, stereotipa vezanih za rodne uloge, i
marginalizovanja ove vrste nasilja.
Nasilje nad decom i starima je bazirano na njihovoj objektivnoj zavisnosti, zloupotrebi
poverenja u kontekstu potreba i zaštite, i odsustvu realnih mogućnosti njihovog uticaja na
ishode.

43. Oko kojih činjenica vezanih za nasilje u porodici je postignuta

saglasnost?
1. Nasilje predstavlja kršenje temeljnih ljudskih prava.
2. Nasilje u porodici uključuje širok spektar ugrožavajućih ponašanja jednog ili više
članova porodice.
3. Žena može biti izložena nasilju tokom celog života.
4. Nasilje se objašnjava interakcijom brojnih činioca.

24
5. Postoji jasna povezanost između prisustva nasilja u porodici i u društvu, uključujući i
nasilje prikazano u medijima
6. Posledice izloženosti nasilju su brojne.
a. Nasilje bitno narušavana mentalno i fizičko zdravlje.
b. Prekida komunikacione kanale u porodici.
c. Smanjuje biskost i osećanje sigurnosti u porodici.
7. Postoji međugeneracijsko (transgeneracijsko) prenošenje nejednakosti i
nasiljaprenos nasilja

44. Nabrojte i vrlo kratko obrazložite karakteristike nasilja prema ženama

u intimnom partnerskom odnosu
1) Univerzalnost – prisutno je u svim vremenima, kulturama, društvenim sistemima.
Ukazuje da se radi o nasilju prema ženama kao grupi, srodno svim drugim sistemima
hijerarhijske dominacije.

2) Rodni karakter – usmereno je prema ženama zato što su žene. Nasilje muškaraca prema
ženama je ozbiljnije, čine ga teža i učestalija krivična dela, većeg raspona manifestacije i sa
težim posledicama, nego nasilje žena prema muškarcima.
Feministkinje: to je socijalno prilagođeno ponašanje, koje dovodi do željenih efekata, i time
svesno izabrano ponašanje.
Nije posledica nedostatka kontrole bes,a jer se ona pokazuje u drugim situacijama. Bes je
posledica nemogućnosti kontrole žene.

3) Partnerski konflikt nije isto što i nasilje. Sukob karakteriše reciprocitet uloga i
odgovornosti. Nasilje podrazumeva disbalans moći i odgovornosti (nesigurnost, strah,
nemogućnost izbora, zabrinutost za vlastitu dobrobit i život i za decu).
Nasilje je mnogo štetnije za ženu od sukoba. Nosi rizik ne samo za fizičko, već i za
mentalno zdravlje (depresiju, PTSP).

4) Nasilje prema ženama je najučestaliji i široko rasprostranjen vid nasilja u porodici. 20-
25% žena u Evropi iskusi barem jednom u životu fizičko nasilje od strane partnera, a
psihičko 19-42% njih. Ako se uključe sve forme nasilja, više od 45% žena je iskusilo neku
formu nasilja od strane partnera

5) Nasilje po pravilu traje dugi niz godina pre nego što se prijavi/razreši.

25
Najčešći razlozi trpljenja: ekonomski, roditeljstvo, stavovi šire porodice i rodbine,
mehanizmi kontrole i izolacije koje koristi nasilnik, strah, “spasiteljski sindrom”,
poricanje, ljubav, osećanje krivice, odgovornosti i dužnosti, sramota, poniženje, nisko
samopoštovanje, prihvatanje rodne uloge, religijaska uverenja i običaji, nepoznavanje
zakona i procedura,fizička i psihička iscrpljenost, i nerazumevanje profesionalaca i službi.

6) Rodni stereotipi koji pogoduju nasilju nad ženama. Oblikuju lična i profesionalna
uverenja o ulogama muškaraca i žena, njihovim (poželjnim) odnosima i pojavi nasilja.
Umanjuje se društvena opasnost od fenomena. Svodi se na individualne slučajeve.
Odgovornost žene se vidi kao slična odgovornosti nasilnika. Stav da se takve stvari
dešavaju drugima smanjuje osećanje lične ranjivosti ali i empatiju. Socijalna disocijacija
od tuđe patnje je čest mehanizam odbrane. Profesionalci ukazuju na zaštitu “porodične
privatnosti”. Žene svedoci imaju manje kredibilittetu u sudskim sporovima. Kvalifikacija
dela kao lakšeg od drugih krivičnih dela sa istim nivoom povreda. Oklevanje da se uhvate i
gone nasilnici.

7) Ciklična dinamika nasilja.

Postoji pravilnost u nastajanju, trajanju i prestanku nasilja, i u ponavljanju ciklusa.
 I faza: rast napetosti, manji incidenti, svest žene da je napad neizbežan i njeno
nastojanje da “smiri” situaciju;
 II faza: eskalacija nasilja – nekontrolisano oslobađanje akumulirane napetosti i
ispoljavanje različitih oblika nasilja. Žena: šok, neverica, poricanje; obično ne traži
pomoć, osim ako povrede ne traže medicinsku intervenciju, i obično se vraća partneru
nakon primljene pomoći;
 III faza: žaljenje i izvinjavanje, u funkciji obnavljanja veze. Žena se najčešće vraća
nasilniku, verujući da se iskreno kaje, i da će se promeniti.

8) Specifične taktike i strategije nasilja – model “točka nasilja” ili “ točka moći i kontrole”:
Centar točka: demonstracija moći i uspostavljanje kontrole kao cilj nasilnog ponašanja,
Spoljašnji krug: različiti vidovi fizičkog i seksualnog nasilja
Unutrašnji krug: taktike kojima se nasilnik služi da bi postigao cilj: izolacija,
zastrašivanje, pretnje, prinuda, psihičko, emotivno i ekonomsko zlostavljanje, korišćenje
dece, korišćenje “muških privilegija” (ili “besmisleni zahtevi”)...

26
Nasilnikove strategije poricanja, umanjivanja ili okrivljavanja žrtve su još jedan vid
nasilja, jer ženu prisiljavaju na kognitivna iskrivljenja (“ništa se nije desilo”) i na poricanje
realnosti, tj. stvaranja neizvesnosti šta je zaista realno.

9) Povezanost nasilja prema ženama i nasilja prema deci u porodici.

U 30-60% porodica u kojima je nasilan jedan ili oba roditelja postoji i zlostavljanje dece.
U 75-100% porodica. u kojima postoji nasilje zbog koga se žena javlja policiji ili napušta
dom, deca su takođe žrtve nasija.
Ipak, nasilje prema deci se posmatra kao odvojena pojava od nasilja prema ženama u
porodici.

10) Povećanje nasilja nakon separacije od nasilnika.

Napuštanje nasilnog partera i prijavljivanje nasilja nosi rizik od eskalacije nasilja.
Potencijalno je opasnije nego ostanak. U Srbiji, od 2-3 ubistva žena mesečno, najčešća su
vezana za napuštanje nasilnika. Najveća verovatnoća telesnih povreda i ubistva je do tri
meseca posle napuštanja nasilnika. Primarni motiv je težnja da se održi kontrola; doživljaj
“vlasništva” prema partnerki.

45. Objasnite kako nasilje nije problem porodice već društva i perspektivu
socijalne zaštite u odnosu na odgovornost za nasilje
NASILJE NIJE PROBLEM PORODICE VEĆ PROBLEM DRUŠTVA – da li u društvu
postoji kultura nasilja i koliko je raširena i uticajna? Da li društvo obezbeđuje adekvatnu
zaštitu žrtava?
Zaštita je posebno potrebna nakon prijavljivanja nasilja i napuštanje nasilnika od strane
žrtve.
U slučaju nasilja u socijalno odgovornom društvu institucije socijalne zaštite ulaze u
porodicu da zaštite žtvu.

Pozicija socijalne zaštite: isključivo je odgovornost nasilnika za nasilno ponašanje nad

očigledno nemoćnijim od sebe. Prioritet - bezbednosti žrtve: obezbeđivanje mogućnosti
žrtve da izabere život bez nasilja.
ðHITNE INTERVENCIJE U SLUČAJU NASILJA
U slučaju prijavljivanja nasilja relevanim službama nužno:
 sastavljanje plana bezbednosti zajedno sa žrtvom, koji opisuje dalje postupke žrtve:

27
  KAKO da izbegne nasilnu situaciju, KOME treba da se obrati radi zaštite,
priprema za odlazak iz kuće itd.;
 obezbeđivanje sigurnosti žrtve: siguran smeštaj, zaštita od eventualnog ponovljenog
nasilja

46. Objasnite sistemsku perspektivu u odnosu na odgovornost žrtve za

nasilje u porodici
Sistemska perspektiva: porodica u kojoj postoji nasilje je zasnovana na JEZIKU
NASILJA, koji dele svi ukućani. Pozicija žrtve je pozicija nemoći. Podrazumeva da nema
mogućnost izbora. Da bi žrtva imala snagu za sprovođenje promene mora da zauzme
poziciju lične odgovornosti i da se smatra sposobnom da menja svoj život.
ðKljučno je da li žrtva ima mogućnost izbora dostojanstvenog života bez nasilja, ili ne.
Ako ima, odgovorna je za održavanje kruga nasilja. Društvo je odgovorno za
obezbeđivanje mogućnosti izbora žrtve da dostojanstveno živi bez nasilja. Pojedinac je
odgovoran što ostaje u krugu nasilja kada ima izbor da iz njega izađe.
Izuzetak: Deca žrtve nasilja nisu odgovorna ni kad biraju ostanak sa nasilnikom (emotivna
zavisnost od roditelja / staratelja, bezuslovna ljubav, suženi izbori, mala psihosocijalna moć).

NASILJE NAD STARIMA, INVALIDIMA, BOLESNIMA:

Potrebno je pažljivo proceniti odgovornost za početak i nastavak nasilja - nekad nisu
odgovorni, a nekad jesu: nasilje može biti “vraćanje” zlostavljanja, zanemarivanja i/ili
eksploatacije koje su nasilnici doživaljavali od te stare osobe kada je bila u punoj snazi,
nekada je roditelj prvo bio žrtva svog partnera, pa onda svog odraslog deteta, nekad žrtva
ima mogućnost izbora da se zaštiti od nasilja, a nekad ne (fizička /mentalna
onesposobljenost).

PARTNERSKO NASILJE: Ako žrtva može da izabere život bez nasilja, smatra se
odgovornom za nastavak nasilja. Sitemska porodična terapija nasilja u porodici je
moguća ukoliko i (odrasla) žrtva i nasilnik prihvate svoj deo odgovornosti za ponavljanje
nasilja.

47. Integrativna terapija: politika strasti

Sociološki kontekst: muškarci su hranitelji, žene zavisne domaćice.
Važni su i načini na koje utiču emocionalne veze u detinjstvu.
28
“Ranjeni princ” – muškarac koga treba da uteši i isceli brižna partnerka. Koraci: Muškarac
se ponaša na emocionalno povređujuće načine. Neguje ga i spasava partnerka. Partnerka
postaje nezadovoljna, preti napuštanjem. “Princ” primenjuje prisilu ili pokušava da popravi
stvari.
Intervencije:
 Prekid nasilja – direktivan pristup u odnosu na zabranu nasilja.
 Istraživanje emocionalnog konteksta u primarnoj porodici svakog partnera
ponaosob.

48. Mara Selvini-Palacoli i nasilje u porodici

Primarno je prekidanje zlostavljanja, započinjanje procesa smanjivanja oštećenja,
osiguranje bezbednosti i zaštite žrtve.

RAD SA PORODICAMA U KOJIMA JE DETE ZLOSTAVLJANO

Izdvajanje deteta od roditelja je jedna od uobičajenih intervencija. Ako se to dogodi,
potrebno je hitno pružanje pomoći da se dete prilagodi novonastaloj situaciji, da prevlada
stres od odvajanja, uključi se u novu sredinu, razradi i prevlada prethodna negativna
iskustva.
Na osnovu prikupljenih dokaza: tužilac može pokrenuti krivični postupak, a sud ima
mogućnost da, osim kaznenih (krivične sankcije), odredi i mere iz oblasti porodično-
pravne zaštite (potpuno ili delimično lišenje roditeljskog prava), koje treba da obezbede
pravovremenost i primenljivost zaštite.
Mogućnost postizanja terapijskog efekta u prisilnom kontekstu rada sa porodicama (tretman
se nameće klijentima):
 pomaže stručnom timu da se usredsredi na niz individualnih i grupnih mehanizama
od kojih se sastoji „porodična igra” u pozadini nasilja i tako omogućava odvijanje i
dijagnostike i terapije
 težište je na razumevanju celovitosti porodičnih procesa i menjanju porodičnih
obrazaca koji održavaju nasilje

49. Pristup nasilju Milanske škola i ekosistemske perspektiva

Pristup nasilju Milanske škole

29
Simptomatske porodice su potpuno upletene u moć, strategije i „prljave igre“. Član
porodice ima, osim relativno autonomnih, i emocije, motivacije i strategije koje su deo
kolektivne porodične igre. Ova igra utiče na člana porodice i ograničava mu raspoložive
poteze. Upravo ova ograničenja vode ga ka ponašanjima kroz koja osoba gubi ili predaje
moć i prihvata nasilje radi daljeg ostanka i učešća u „porodičnoj igri”.

Pristup nasilju ekosistemske perpektive

Ekosistemski pristup obuhvata sve sisteme kojima osoba pripada, od neposrednih
(porodica, vršnjačka grupa) do udaljenih (kultura, država). Rad sa porodičnim nasiljem
podrazumeva multidisciplinarni pristup, obuhvatajući različite domene delovanja:
uključuje policajce, pravnike, socijalne radnike, psihologe, psiho i porodične terapeute,
psihijatre i druge stručnjake

50. Vrednosti, misija i vizija radne organizacije

Vrednosti radne organizacije
Vrednosti (osnovne vrednosti, ključne vrednosti) predstavljaju suštinska i trajna načela jedne
organizacije, skup vanvremenskih vodećih principa. One predstavljaju konzistentan identitet,
koji je nešto više od proizvoda, trendova i pojedinaca koji upravljaju organizacijama.
Primeri:
 Vrednosti kompanije Volt Dizni: cinizam nije dozvoljen; izrazita pažnja na
konzistentnost i detalje; kreativnost, sanjarenje i mašta; očuvanje i obazrivost na
Diznijevu „magičnost“.
 Vrednosti kompanije Google: fokus na korisnika, dati bolje od najboljeg, brzina,
demokratija, dostupnost informacija, zarada iz očuvane moralne vrednosti,
globalizacija, rad treba da bude izazovan i zabavan.

Misija radne organizacije

Izjava o misiji jeste kratka izjava (jedna ili dve rečenice) koja definiše zašto organizacija
postoji. Misija bi trebalo da objasni osnovnu svrhu organizacije, posebno šta ona pruža
svojim kupcima i klijentima. Osnovna svrha organizacija nije novac, visina profita... Ova
svrha bi trebalo da traje i preko 100 godina!!! Metod dolaženja do misije organizacije –
postaviti mnogo puta pitanje “zašto?”
Primeri:

30
  Misija kompanije Volt Dizni: usrećiti ljude
 Misija kompanije Google: organizovati informacije iz celog sveta kako bi svima bile
dostupne i korisne

Vizija radne organizacije

Vizija definiše srednjoročne i dugoročne ciljeve organizacije (od tri do deset, pa i više
godina). Pored krajnjeg, uglavnom ambicioznog cilja, vizijom se definiše i način na koji će
se cilj ostvariti, kao i vremenski horizont (za koliko godina).
Primeri:
 „Želimo da do 2020. godine postanemo jedna od prva dva osiguravajuća društva na
teritoriji Srbije“.
 „Pre kraja decenije poslati čoveka na Mesec i bezbedno ga vratiti na Zemlju.“
 „Personalni računar u svakom domu sa Microsof Windows na njemu“.

51. Struktura radne organizacije i najčešći problemi u funkcionisanju

Organigram (organogram, organizacioni dijagram): dijagram koji pokazuje strukturu
organizacije, odnose i relativan rang njegovih delova ili pozicija /poslova.
Prikazuje:
 komponente organizacije (odeljenja, službe, timove…)
 prirodu posla pojedine jedinice (vidljivo iz njenog naziva, npr. ljudski resursi)
 osnovu za grupisanje org. jedinica (prema funkcijskoj, geografskoj, proizvodnoj ili
dr. osnovi)
 nivoe rukovodstva (npr. sve osobe unutar jedinice odgovaraju istom rukovodiocu)
Može biti:
 prikaz grupa i odeljenja u organizaciji i njihovih međusobnih veza i odgovornosti
 prikaz imena i funkcija svih zaposlenih u organizaciji ili odeljenju i njihovih
međusobnih veza
 Kanali komunikacije

Organizacije uglavnom imaju definisane kanale komunikacije između hijerarhijskih nivoa i

između subsistema.

Najčešći problemi u funkcionisanju: kršenje vrednosti organizacije, nepoštovanje misije i

vizije, nejasni kanali komunikacije, nejasni hijerarhijski odnosi, nepoštovanje doprinosa

31
radnika, loši međuljudski odnosi, česte promene pravila, strukture, osoblja, duple funkcije
nekih osoba, očigledna i skrivena moć osoblja se ne poklapa, mešanje poslovne i privatne
sfere, nefleksibilnost, otpor za promene. Ishod: problemi u ispunjenju vizije i misije i
ostvarenju zarade.

52. Određenje poslovnih/organizacionih konstelacija

Poslovne ili organizacione konstelacije podrazumevaju primenu tehnike porodičnih
konstelacija u rešavanju situacija odlučivanja vezanih za posao i zaradu, u kojima je ljudski
faktor deo istraživane situacije (radnici, menadžment, kupci, dobavljači, partneri, vlasnici,
javnost, konkurencija).
Poslovni sistem poseduje znanje i vrstu “vlastite svesti”, koja vodi računa o “zdravlju” cele
organizacije. Konstelacije pomažu da se to iznese na videlo i predstavi pojedincima koji su
članovi sistema.
Poslovne konstelacije su vrsta žive simulacije situacije i uticaja tj. ishoda različitih
intervencija/rešenja na nju.

U poslovnim konstelacijama se pokazuju kako su elementi situacije međusobno povezani,

otkrivaju uzročnu dinamiku problematičnih situacija, donose sveže i duboke uvide,
proverava efikasnost mogućih rešenja.
Konstelacije u ovom konteksu mogu pomoći da se prevladaju otpori za promene, da se
unaprede odnosi na poslu, da se otkriju skrivene istine i činjenice, da se izabere optimalna
intervencija/rešenje u datoj situaciji.

53. Tri principa uređivanja posla u poslovnim/organizacionim

konstelacijama
1. Princip pripadanja/vezivanja za sistem
Ukazuje na značaj postojanja i važnosti granica sistema. Značajno je osećanje
pripadanja, vezanosti zaposlenih za organizaciju, njeno vođstvo, ciljeve, saradnike,
profesionalnu grupu. Način na koji organizacija ovo tretira značajno utiče na stavove,
ponašanja i odanost zaposlenih.
Za razliku od porodičnog sistema, (gde svi članovi imaju jednako pravo pripadanja i ne
mogu se isključiti iz porodice), u poslovnim sitemima mogući su izlasci iz organizacije.
Značajno je kako organizacija tretira izlaske (otpuštanja, promene posla isl.). Važno je da se
radniku prizna njegov doprinos organizaciji prilikom njegovog otpuštanja ili odlaska.

2. Princip poretka
32
 Zasniva na:
 preuzetoj odgovornosti za život organizacije: oni koji imaju veću odgovornost imaju
prednost nad onima sa manjom odgovornošću
 Ukoliko uloge/pozicije/radna mesta svakog radnika nisu jasno definisana,
dolazi do otpora promeni.
 seniorstvu (vremenu pripadanja organizaciji) – onaj koji je došao ranije ima prednost
nad onim koji je došao kasnije
 Uvođenje novih članova u sistem traži nov prostor za njih uz istovremeno
očuvanje prava članova koji od ranije pripadaju. Tada stari članovi spremnije
prave prostor za nove.
 Izuzetak: kada se sistem replicira, mlađi sitem ima viši prioritet jer mu je
granica još slaba – osetljiva ravnoteža između starog i novog sistema
Promenu hijerarhije ka novoj strukturi važno je propratiti priznanjem i odavanjem
poštovanja onima koji su izgubili svoja zaslužena mesta radi nove organizacije.

3. Princip poravnanja davanja i primanja/nadoknade

Glasi: Nadoknada za rad odgovora doprinosu radnika za opstanak i napredovanje
organizacije:
 Princip odgovornosti: izvanredna postignuća i doprinosi se priznaju, posebno
formalnih i neformalnih vođa.
 Princip više sposobnosti: sposobnosti i postignuća pojedinaca se povećavaju
eksplicitnim priznanjem .

33