Piter Gej

Vajmarska kultura
Cieo
im§fpoetika

FIAATQ
Edicija Kultura
Geopoetika Plato
Avalskal4, Beograd Akademski platol, Beograd
( +38111 ) 438 - 068 (+38111 ) 639-121
geopoet@eunet.yu plato@eunet.yu

Direktor Direktor
Vladislav Bajac Branislav Gojković

Glavni urednik Urednik

Branko Maširević Ilija Marić

Urednik
Zoran Milutinović
Piter Gej
Lektor i korektor VAJMARSKA KULTURA
Marija Lazović
Autsajderkao insajder
N aslovna strana
Jovan Čekić
4 Prevela sa engleskog
Štam pa Jasna Janićijević
Čigoja štampa
Studentski trg 15
Beograd

Geopoetika
B eograd, 1998. Plato
N aslov originala:

Peter Gay
Weimar Culture
The O utsider as Insider

H arper Torchbooks
H arper and Row, Publishers
N ew York and Evanston, 1968.

© Published by arrangem ent w ith

H arper & Collins Publishers. Inc.
© za srpski jezik Geopoetika
D er D eutsche ist im frem den Land
M eist als ein Vieh-losoph bekannt.

Otto Reutter,
“Der gewissenhafte Maurer”

Feliksu Gilbertu,
am basadoru vajm arskog duha
 Uvod
Vajmarska republika se ugasila pre samo trideset i pet godina,
1933, a već je postala legenda. Njen mučan kratki život sa svojim
značajnim umetničkim ostvarenjima i njen tragičan kraj - delom
ubistvo, delom opaka bolest, delom samoubistvo - ostavili su svoj
trag u ljudskom umu, često neodređen, ali uvek sjajan. Kad mislimo
o Vajmaru, mislimo o modemom u umetnosti, književnosti i filozofiji;
mislimo o pobuni sinova protiv očeva, dadaista protiv umetnosti,
Berlinaca protiv okorelog filistinstva, slobodoumnika protiv
staromodnih moralista; mislimo o Operi za tri groša, Kabinetu
doktora Kaligarija, Čarobnom bregu, Bauhausu, Marleni Ditrih. I
iznad svega, mislimo o izgnanicima koji su raširili vajmarsku kulturu
po celom svetu.
Izgnanik zauzima počasno mesto u istoriji zapadne civilizacije.
Dante, Grocijus (Grotius), Bajl (Bayle), Ruso (Rousseau), Hajne
(Heine) i Marks (Marx) napisali su svoja najveća dela u prinudnim
boravištima na tuđem tlu, osvrćući se sa prezirom i žudnjom
istovremeno, za zemljom, svojom vlastitom, koja ih je odbacila. Grčki
naučnici iz Vizantije koji su preplavili italijanske gradove-države
početkom petnaestog veka i hugenoti koji su pohrlili iz Francuske i
nastanili se širom zapadne Evrope krajem sedamnaestog veka, nosili
su sa sobom snagu, učenost i retke, dobrodošle veštine; Novu
Englesku osnovali su izbeglice koji su divljinu pretvorili u civilizaciju.
Ali ma kako ove migracije bile velikih razmera, one se ne mogu
uporediti sa egzodusom koji je krenuo početkom 1933. godine, kada
su nacisti zgrabili vlast u Nemačkoj. Izgnanici koje je stvorio Hitler,
bili su najveći zbir presađenog duha, talenta i nauke koji je svet ikada
video.
Sjajna, impresivna grupa ovih izgnanika - Albert Ajnštajn
(Einstein), Tomas Man (Thomas Mann), Ervin Panofski (Erwin
Panofsky), Bertold Breht (Bertolt Brecht), Valter Gropijus (Walter
Gropius), Georg Gros (Grosz), Vasilij Kandinski (Wassily Kandinsky),
Maks Rajnhart (Max Reinhardt), Bruno Valter (Walter), Maks Bekman
(Max Beckmann), Vemer Jeger (Wemer Jaeger), Volfgang Keler
(Wolfgang Kohler), Paul Tilič (Tillich), Emst Kasirer (Cassirer) -

7
nameće nam đa idealizujemo Vajmar kao nešto jedinstveno, kao
samoniklu, autentičnu kulturu, kao istinsko zlatno doba. Legenda o
Vajmaru počinje legendom o “zlatnim dvadesetim”.1 Ali, izgraditi
ovaj besprekomi ideal značilo bi obezvređiti dostignuća vajmarske
renesanse i umanjiti cenu koja se za njih ttiorala platiti. Uzbuđenje
koje je karakterisalo kulturu Vajmara, proisticalo je delom iz bujnog
stvaralaštva i eksperimentisanja, ali velikim delom ono je značilo i
zabrinutost, strah, i rastući predosećaj neminovnog kraha. Karl
Manhajm (Mannheim), jedan od onih koji su ga preživeli, hvalio se,
donekle opravdano, ne mnogo pre njegove propasti, da će se u
budućim godinama, na Vajmar gledati kao na novo Periklovo doba.2
Ipak, to je bila sumnjiva slava, igra na ivici vulkana. Vajmarsku kulturu
stvorili su autsajderi koje je istoriija, u jednom krhkom, zanosnom,
munjevitom trenutku izbacila na površinu.
Ja sam u ovom eseju nastojao da prikažem vajmarsku kulturu
kao celinu, bez sentimentalnosti ili senzacionalizma. Svestan sam da
je to samo pokušaj; rekao sam manje nego što se moglo reći o
političkim zbivanjima i ekonomskom razvoju, o populamoj kulturi,
institucijama kao što su crkva, porodica, univerzitet, štampa, i o
strukturi nemačkog društva. Nisam rekao ništa o nauci. Drugim
rečima, nisam pisao potpunu istoriju vajmarske renesanse, iako
planiram da je napišem jednog dana. Ono što sam ovde uradio rezultat
je namere da sakupim na jednom mestu teme koje su dominirale u
bumom životu Republike, i da ih tako poređam jednu pored druge
kako bismo mogli da sagledamo vajmarski duh jasnije i sveobu-
hvatnije nego do sada.
Za one koji ne poznaju modemu nemačku istoriju, dodao sam
kratku političku istoriju Vajmarske republike, bez namere da u tome
budem originalan. Mojabibliografija sadrži sve naslove koje navodim
u beleškam a i druge naslove koje sam koristio, sa kratkim
1 Mcđu mnogim drugima, Tcodor Hojs (Thcodor Hcuss) ćc kasnijc osuditi stvaranjc
lcgcndc “von dcn goldcncn ‘zwanzigcr Jahrcn’”. Erinnerungen, 1905-1933 (1963), 348.
2 U razgovoru sa Hanom Arcnt (Hannah Arcndt), o komc jc autora obavcstila sama
Hana Arcnt. Bruno Valtcr pripisujc isti naziv moćnom bcrlinskom dramskom kritičaru, Alfrcdu
Kcru. Waltcr, Theme and Variations: An Autobiography (prcv. Jamcs. A. Galston, 1946), 268.
Odavdc pa nadaljc, navodi u tckstu koji nisu idcntifikovani u bclcškama, potiču iz razgovora
sa autorom ili iz pisama koja su mu upućcna.
8 9
kom entarim a. Verujem da će ona dati pravu sliku o mojim
intelektualnim dugovanjima. Među istoričarimakoje sam čitao želim
posebno da istaknem Karla Ditriha Brahera (K. Dietrich Bracher),
čiju interpretaciju Vajmara smatram najprihvatljivijom i najpo-
učnijom.
Pisanje ove knjige olakšali su u velikoj meri svojom ši-
rokogrudom saradnjom mnogi preživeli iz Republike i proučavaoci
Vajmara. Visoko cenim njihovu spremnost da sa mnom razgovaraju
i njihovu dozvolu da štampam njihove komentare i sećanja, posebno
zato što znam da se nismo uvek slagali u tumačenjima zbivanja. Moj
najveći dug ide Feliksu Gilbertu, čiji je uticaj na pisanje ovog eseja
bio presudan, i kome sa zahvalnošću posvećujem ovu knjigu. Imao
sam privilegiju da vodim kratak razgovor sa pokojnim Ervinom
Panofskim. Želim takođe da zahvalim Hani Arent (Hannah Arendt),
Kurtu R. Ajsleru (Eissler), Džemsu Marstonu Fiču (James M. Fitch),
Džordžu F. Kenanu (George F. Kennan), Valteru Gropijusu, Hajncu
Hartmanu (Heinz Hartmann), Haju Holbomu, Paulu Lazarsfeldu,
Rudolfu M. Levenštajnu (Rudolph M. Loewenstein), Adolfu Placeku
(Placzek), Rudolfu Vitkoveru (Wittkower) na njihovim komentarima
koji su mi bili od pomoći. Jozef P. Bauke, Ištvan Deak i Teodor Ref
(Reff) pružili su mi značajna obaveštenja. David Segal, Džon A. Garati
(John A. Garatty), i pre svih, moja žena Rut, podržali su me u nekim
teškim trenucima; kao i uvek i na moju veliku sreću, Rut je čitala
svaku verziju ovog rukopisa sa zavidnom brižljivošću. Svojevremeno
sam sa zahvalnošću prihvatio poziv Bemarda Bejlina (Bailyn) i
Donalda Fleminga, da napišem predgovor za dmgi tom njihovih
Perspectives in American History koje je objavio Centar za američku
istoriju “Čarls Voren” (Charles Warren Center for American History),
Harvardovog univerziteta. To je bio članak o vajmarskoj kulturi, kojim
je započeo moj rad na ovoj temi. Zahvaljujem se Džordžu L. Mosu
(George L. Mosse) koji me je podstakao da članak pretvorim u knjigu.
Mnogo kraću verziju ove knjige izneo sam u četiri predavanja
na Institutu za filozofiju i politiku obrazovanja, na Kolumbija
univerzitetu. Veoma sam zahvalan njegovom direktoru Lorensu A.
Kreminu (Lawrence A. Cremin) koji mi je pmžio tako stimulativnu
priliku daproverim svoje ideje.
 1
TRAUMA RAĐANJA
Od Vajmara do Vajmara
Vajmarska republika predstavljala je ideju koja je trebalo da se
ostvari. Odluka da se održi ustavotvoma skupština u Vajmam doneta
je prevashodno iz praktičnih razloga. Filip Šajdeman (Philipp
Scheidemann), prvi predsednik vlade Republike, priznao je kasnije
da Berlin nije bio sigumo mesto1. Vajmar je, takođe, simbolizovao
predviđanja, ili bar nade, o novom početku. Na neki način to je bilo
prećutno priznanje opšteprihvaćene optužbe u savezničkim zemljama
tokom rata, koja je sa indignacijom odbijena u Nemačkoj, da su u
stvarnosti postojale dve Nemačke: jedna, Nemačka vojničke
arogancije, ponizne potčinjenosti vlastima, agresivne spoljne politike
i opsesivne preokupiranosti formom, i dmga, Nemačka lirske poezije,
humanistiČke filozofije i pacifističkog kosmopolitizma. Nemačka je
isprobala put koji su odredili Bizmark (Bismarck) i Šlifen (Schlieffcn);
sada je bila spremna da se oproba na putu Getea (Goethe) i Humbolta
(Humboldt).
Bilo je lako, čak isuviše lako, ismevati ovo uzvišeno traganje
za uzorima u prošlosti. Petnaest godina kasnije, u izgnanstvu u
Engleskoj, ugledni istoričar, Artur Rozenberg (Arthur Rosenberg),
prisećao se ustavotvome skupštine saprimetnom gorčinom. “Istorija”,
pisao je, “uživa da diskredituje proizvoljno odabrane simbole”.2 Ova
primedba je dosta opravdana; izbor Vajmara bio je delom simptom
priželjkivanja. Osnivanje nove države u gradu Getea, nije garantovalo
i državu po Geteovom uzom. To čak nije garantovalo ni da će se ona
održati. Republika je rođena u porazu, živela u previranju i umrla u
propasti, a od samog početka bilo je mnogo onih koji su posmatrali
njene muke sa krajnjom nezainteresovanošću ili sa onom zluradošću
zbog patnji dmgih, zbog čega su Nemci i iskovali evokativni izraz
Shadenfreude. Ipak, izbor Vajmara nije bio ni donkihotski niti
1Memoiren eines Sozialdemokraten, 2. vols. (1928), II, 352.
2 A History o f the German Republic, (prcv. Ian F. D. Morrow i L. Maric Sicvcking,
1936), 101.

11
 CarskaNemačka bila je odlučno neprijateljski nastrojena prema
proizvoljan. Neko vreme, Republika je imala stvame izglede đa
modemizmu. Car i njegova carica, Avgusta Viktorija, davali su ton,
opstane. Bez obzira šta neki zlobni istoričari govorili, ako je kraj
a njihov ukus bio je usmeren na kićene parade, blještave medalje,
Republike mogao da se nasluti u njenom početku, takav kraj nije bio
sentimentalne herojske portrete: Aleja pobednika (Siegesallee) u
i neizbežan. Kao što je zapazio Toni Stolper, savremenik i pronicljivi
Berlinu, pretenciozni dvostmki red mermemih statua koje su slavile
posmatraž onoga što se dogodilo u Vajmam, Republika je nosila u
ono što nije bilo za slavljenje, bila je izraz i simptom viljemovskog
sebi elemente stvaralaštva usred patnji, napomog rada usred čestih
ukusa. Univerziteti, o kojima su Nemci govorili sa tako razmetljivim
razočarenja, nade uprkos nemilosrdnim i moćnim neprijateljima.3
dostojanstvom, bili su rasadnici šupljoglavog m iiitarističkog
M ogu da dodam da je upravo taj primetni pesimizam sa kojim je
idealizma i središte otpora svemu novom u umetnosti ili dmštvenim
Republika posmatrana kao nešto osuđeno na propast od samog
naukama. Jevreji, demokrate, socijalisti, jednom rečju, autsajderi,
početka, doprineo da se ostvare njegova proročanstva. Propast Vajmara
držani su daleko od svetih prostora visokog obrazovanja. Carica se
nije bila neizbežna, pošto je bilo republikanaca koji su ozbiljno stali
mešala u postavljanje na scenu Štrausove (Strauss) Salome i sprečila
uz simbol Vajmara i koji su nastojali, hrabro i upomo, da tom idealu
daju stvami sadržaj. je da Štrausov Rosenkavalier bude izveden u Berlinu, smatrajući
šarmantnu i obdarenu dekadenciju za nedopustivu nemoralnost. Vlada
Vajmarski ideal bio je istovremeno i stari i novi. Čudna mešavina
je proganjala Kete Kolvic (Kathe Kollwitz) zbog njenih proleterskih
cinizm a i poverenja, dično traganje za novinom i za korenima
plakata, dok je 1908. car otpustio Huga fon Čudija (Tschudi), direktora
dvadesetih godina, bio je čedo rata, revolucije i demokratije, ali su
Nacionalne galerije u Berlinu, zbog njegovog subverzivnog ukusa u
činioci koji su ga stvorili, a koje je dozvala i oživela nova generacija,
umetnosti. Četiri godine kasnije, kada su Kandinski (Kandinsky) i
dolazili i iz daleke, i iz skorije prošlosti. Gete i Šopenhauer
Mark (Marc) objavili zajedničku knjigu eseja, slika i muzičkih
(Schopenhauer), istorijska zbivanja iz 1848. i 1871, predstavljali su
primera, Der blaue Reiter, s pravom su je posvetili Čudiju. Zbog
živu stvarnost novog Vajmara, dok je neposredan prethodnik
nove umetnosti, vladajući kmgovi su bili bukvalno bolesni. Godine
vajmarskog stila, o kome se još uvek strasno raspravlja, poticao s
1893, bavarski državnik Princ Hlodvig cu Hoenloe-Šilingsfirst
prelaza vekova i iz devedesetih godina devetnaestog veka. “U
(Chlodwig zu Hohenlohe-Schillingsfurst) otišao je da pogleda
n e m a č k o j umetnosti, prelaz od građanske do populame umetnosti,
Hanneles Himmelfahrt Gerharda Hauptmana (Gerhart Hauptmann):
tj. od impresionizma do ekspresionizma, desio se daleko pre
“M onstruozno, bedno delo”, zabeležio je u svom dnevniku,
Revolucije.” Ovo gledište izrečeno u razgovom učenih amatera,
“socijaldemokratski realistično, a u isto vreme puno bolesno
početkom 1919, usred Revolucije, bilo je sasvim tačno.4 Konačno,
sentimentalnog misticizma, koji ide na živce, jednom rečju, užasno.
Frank Vedekind (Wedekind) dovršio je svoj prvi i najvažniji komad
Potom smo pošli do Borharda (Borchard) da se povratimo u Ijudska
Friihlings Envachen (Buđenjeproleća) 1891, godinu dana pošto je
bića uz šampanjac i kavijar.”5
Viljem II smenio Bizmarka, a mnogo pre nego što je kajzer lično
Viljemovska Nemačka, iako malogradanska i opresivna,
isprobao svoj izuzetan talenat za katastrofu.
ipak nije bila diktatura; modernizam je podsticala opozicija.

3 Ein Leben in Brennpunkten unserer Zeit: Gustav Stolper, 1888-1947 (1960). Ovaj
s Prinčev razočarani izliv zaista jc ncprcvodiv, i vrcdi ga zabclcžiti na ncmačkom:
argumcnt da kraj nije uopštc bio ncizbcžan, ncdavno jc vcoma ubcdljivo izneo Karl Ditrih
“Hcutc abcnd in ‘Hanncle.’ Ein grasslichcs Machwcrk, sozialdemokratisch-realistisch, dabci
B rahcr, u Brachcr, W olfgang Sauer, G erhard Schulzc, D ie n a tionalsozialistische
von krankhaflcr, scntimcntalcr Mystik, ncrvcnangreifcnd, iiberhaupt scheusslich. Wir gingen
Machtergreifung: Studien zur Errichtung des totalitaren Herrschaftssystems in Deutschland,
1933-1934 (1960), 17-18. nachhcr zu Borchard, um uns durch Champagncr und Kaviar wicder in eine menschliche
Stimm ung zu vcrsctzcn.” Upisano u dncvnik 14. dcccmbra 1893, navcdeno u Paul
4 O tome je pisao Hari Graf Keslcr (Hariy Graf Kcssler) u svom dnevniku 4. januara,
Kampffmcycr, Fritz Ebert (1923), 41.
1919, Tagebiicher, 1918-1937 (1961), 91.

13
12
Ekspresionizam, koji će dominirati vajmarskom kulturom tokom
godina njenog uobličavanja, u potpunosti je sazreo u vreme carstva.
Ekspresionistički slikari i pesnici davali su zapaljive izjave, izlagali
provokativne slike, objavljivali avangardne časopise i sakupljali se
radi zabave i saradnje, u malim neformalnim grupama kao što su Die
Brucke i Der blaue Reiter. Njihovi redovi bili su desetkovani još pre
Revolucije. Franc Mark i Avgust Make (Macke), čije su ekscentrične
boje i egzotični pejzaži progonili dvadesete godine, poginuli su u
ratu; ostali, kao Emil Nolde, i Emst Ludvig Kirhner (Kirchner), koji
su preživeli rat, pronašli su svoj konačni izraz - agresivnu boju,
primitivne teme, svoju neobuzdanu, nametljivu subjektivnost - tokom
prve decenije dvadesetog veka. Tačan datum prve, potpuno apstraktne
slike Kandinskog ostaje sporan, ali je sugumo da je to moralo biti
pre rata. U svakom slučaju, Kandinski je napisao svoj revolucionami
manifest Uber das geistige in der Kunst, 1910, a objavio ga 1912.
godine. Tek 1914. godine, Valter Hazenklever (Walter Hasenclever)
dovršio je svoj prvi ekspresionistički komad Der Sohn, jednako
proročanski za vajmarski stil kao što su to bili Markovi plavi konji.
Mladi umetnici odmetali su se od pompezne akademske umetnosti i
nastojali da se uzdignu iznad razmetljivosti sredine kako bi mogli da
neguju svoj unutrašnji život, da artikulišu svoje verske težnje i
zadovolje svoja nejasna htenja za ljudskom i kultumom obnovom. U
poređenju sa tiražima populamih časopisa, tiraži časopisa Sturm
Hervarta Valdena (Henvarth Walden) i Aktion Franca Femferta (Franz
Pfemfert) bili su zanemarljivi. U poređenju sa velikim izdavačkim
kućama, Emst Rovolt (Rowohlt) i Kurt Volf (Wolff), bili su pravi
amateri - kao što je to Kurt Volf kasnije priznao, sve što su on i
Rovolt imali bila je opsesija knjigama, entuzijazam i dobar ukus.6
Ekspresionisti su bili grupa odmetnika. Ali oni su bili odlučni i aktivni.
Republika će njihovim životima dodati samo uspeh.
Ono što je važilo za slikarstvo, poeziju i kratku eksperimental-
nu prozu, važilo je i za druge oblasti kulture: Budenbrokovi
(Buddenbrooks), Tonio Kreger (Tonio Krdger) i Smrt u Veneciji (Tod
in Venedig) Tomasa Mana, svi objavljeni posle 1911, već su u sebi
‘ Autoren, Bucher, Abenteuer: Betrachtungen undErinnerungen eines Verlegers (1965),
13.
14
otelovljavali gorku ironiju, snažan simbolizam i vidan napor kako bi
se dobilo na dramatičnosti ideja, što će istaći, a delimično i osujetiti
Manov rad tokom dvadesetih. Neobuzdana politička satira koja je
zabavlj ala i zastrašivala posetioce kabarea Der Komiker i čitaoce lista
Weltbiihne u vreme Republike, vukla je svoje poreklo, način i teme
od Der Untertan Hajnriha Mana, ranih političkih šansona Valtera
Meringa (Walter Mehring), ekscentričnih drama Franka Vedekinda -
Vedekind je umro 1918. godine - do reskog, uglađenog razgolićavanja
onoga štro je Štemhajm (Carl Stemheim) ledeno nazvao “herojsko
doba građanstva - biirgerliches Heldenleben”. To je, po njemu, bio
život nenadmašne vulgamosti, nemilosrdne borbe za položaje i
samoubilačkog juriša u veliki rat. “Posle nas, propast!” uzvikuje jedan
od Štemhajmovih likova u komadu koji je pisao poslednje godine
mira. “Zreli smo.”7
U manje zlokobnom smislu, modemizam je takođe bio zreo.
Psihoanaliza je bila uvedena u Nemačku 1910. godine, osnivanjem
berlinskog ogranka Međunarodnog psihoanalitičkog udruženja.
Fridrih Majneke (Friedrich Meinecke) i Oto Hince (Otto Hintze) koji
su privukli pažnju istoričara drugih zemalja na Berlin tokom
dvadesetih godina, obavili su značajan deo posla pre rata: Majnekeovo
delo Weltbiirgertum und Nationalstaat, kojeg će se neki od njegovih
studenata kasnije rado sećati kao njegove najbolje knjige, bilo je
objavljeno 1907. Maks Rajnhart, čarobnjak vajmarskog pozorišta,
praktično je napunio svoju torbu trikova do 1914. godine. Amold
Šenberg (Schonberg) koji je dovršio svoj dvanaestotonski sistem 1924.
godine, već je pre 1912. prodro do atonalnosti. Čak i Valter Gropijus,
čije Bauhaus građevine u Desauu izgledaju kao arhetipski izraz
vajmarskog stila, ostvario je svoj karakterističan idiom još pre rata,
delom kao učenik Petera Berensa (Behrens), delom zajedno sa
Adolfom Mejerom (Meyer), sa kojim je izgradio Fagus Shoe Last
Factory 1911. godine, a 1914. godine, čuvene građevine za izložbu
Werkbundu Kelnu. Sa ovim građevinama, kako je samkasnije rekao,
našao je “svoj vlastiti temelj u arhitekturi”.8 Nema sumnje, dakle,
7 Ovaj često navođcni govor sc nalazi u 1913, III čin, sccna 2. Carl Stcmhcim,
Gesamtwerk, 8 vols., urcd. Vilhelm Emrih (1963-1968), I, 285.
8 Scope ofTotal Architecture, (1962, cd.), 19.
15
 vajmarski stil bio je rođen pre Vajmarske republike. Rat mu je dao
politički oblik i grub ton i pritisnuo ga kobnim zavadama; revolucija
mu je dala mogućnosti bez presedana. Ali, sama Republika stvorila
je malo svoga; ona je samo oslobodila ono što je već postojalo.
Kao što je vajmarski stil bio stariji od Vajmarske republike,
tako je iprostor nakome se osećao njegovuticaj bio veći odNemačke.
Za vreme carstva, kao i za vreme Republike, nemački slikari, pesnici,
'dramski pisci, psiholozi, filozofi, kompOzitori, arhitekte, čak i
humoristi, bili su stalni učesnici u slobodnoj međunarodnoj razmeni
ideja; oni su predstavljali deo zapadnog društva na kome su se napajali,
i koje su, zauzvrat, hranili. Šovinizam ne samo da je bio mrzak
vajmarskom stilu, već bi za njega bio fatalan. Ovaj kosmopolitizam
oličava Kandinski: rođen je u Rusiji, naučio je mnogo od francuskih
fovista, a našao svoj sopstveni stil u Minhenu. Lajonel Fajninger
(Lyonel Feininger) bio je kosmopolita na drukčiji način: rođen u SAD
od roditelja nemačkih iseljenika, došao je u Nemačku 1887, živeo
dve godine u Parizu i uobličio veoma ličan stil, onoliko individualan
u svom izrazu koliko intemacionalan po svojim inspiracijama. Dmgi
“nem ački” slikari - Kirhner, Hekel (Heckel), Nolde, Peštajn
(Pechstein), Mark i Kle (Klee) - svaki na svoj način učili su školu
kod Norvežanina Munka (Munch), Francuza Gogena (Gauguin) i
Holanđanina Van Goga (Van Gogh). Maks Ernst, iako rođen i
obrazovan u Nemačkoj, našao je svoj umetnički dom u Parizu posle
kraćegboravka u tom gradu u leto 1913. godine. Italijanski futurizam
izazvao je veliku pažnju u naprednim nemačkim krugovima posle
1912; kada je njegov glavni ideolog Marineti (Marinetti), prispeo u
Berlin 1913. godine, osećao se kao kod kuće. “Vodio je razgovore
posvuda”, seća se Rudolf Leonard (Leonhard), “govorio je mnogo,
izuzetno je voleo Berlin i kao da je postojao neki poseban Berlin,
njegov Berlin, njegovo područje, kao da je Berlin bio spremljen za
njega, kao da je bio iznenada ispunjen njime.”9
Berlin, međutim, još uvek nije bio nezaobilazan centar kakav
će postati kasnije. Minhen, prestonica slikara u Carstvu, organizovao
je uticajne izložbe francuskih neoimpresionista, dok su Mark i Kle
9 U Paul Raabe, ur., Expressionismus: Aujieichnungen und Erinnerungen d
Zeitgenossen, (1965), 122.
16
išli direktno u Pariz u posete koje će kasnije opisati kao presudne za
njihov umetnički razvitak. Dada, umetnička pobuna protiv umetnosti,
rođena za vreme rata u Cirihu, cvetala je posle rata u Parizu, a tokom
prvih godina Vajmara pretvorila je Berlin u svoj centar. Nemačko
ekspresionističko pozorište ne može se zamisliti bez Strindbergovih
eksperimenata, dok se nemački socijalni realizam oslanjao na
realističku fazu Ibzena, čiji su komadi bili prihvaćeni u Nemačkoj
mnogo pre Prvog svetskog rata. Spisak Brehtovih inostranih izvora -
iako je Brehtov poetski izraz potpuno nemački - morao bi da bude
dug da bi imao smisla, a kretao bi se od Vijona (Villon) i Remboa
(Rimbaud) do tako neočekivanog uticaja kakav je Kiplingov, i od
kineske lirike do avgustijanske satire. Tako različiti duhovi kao što
su Franc Verfel (Franz Werfel) i Emst Ludvig Kirhner, priznali su da
ih je inspirisao Volt Vitmen (Walt Whitman). Bergsonov filozofski
iracionalizam i misaoni poetski iracionalizam Dostojevskog, našli
su odjeka kod osetljivih duša od krajnje levice do krajnje desnice
koje nisu mogle više da trpe modemizam i kojima je viljemovska
kultura bila nepodnošljiva. U arhitekturi, Amerikanac Frenk Lojd
Rajt (Frank Lloyd Wright), Španac Antonio Gaudi (Gaudi) i
Belgijanac Anri van de Velde, snabdeli su nemačke buntovnike dobrim
delom svojim shvatanjima. Malarme (Mallarme) i Debisi (Debussy)
imali su vredne nemačke sledbenike. I, u svim oblastima, Austrijanci
- pesnici, romansijeri, psiholozi, kultumi kritičari - prenosili su
nemačkoj publici svoju opsednutost dekadencijom i svoje pokušaje
da izađu na kraj sa erosom. Zigmund Frojd (Freud), Hugo fon
Hofmanstal (Hofmannsthal), Karl Kraus i Artur Šnicler (Schnitzler)
imali su isto onoliko čitalaca u Berlinu, Minhenu i Frankfurtu, ako
ne i više, kao u Beču.
Za autsajdere Carstva, kasnije protagoniste Republike, najpreča
pitanja koja su se ticala potrebe za obnovom čoveka postala su
praktično nerešiva nestankom Boga, pretnjom mašine, neizlečivom
glupošću gornjih slojeva društva i bespomoćnim ćiftinstvom
buržoazije. Tražeći odgovore na svojapitanja, buntovnici su prihvatali
pomoć, ma odakle ona dolazila. U tome nije bilo ničeg neobičnog.
Izražavanje ljudske bede ili izražavanje ljudskog zadovoljstva nikada
nije i ^ ^ ^ l g ^ ^ ^ A l i upravo taj zajednički kvalitet kosmoj;
u Carstvu, dao je kasnije vajmarskom stilu potrebnu čvrstinu; u svom
nesuzdržanom intemacionalizmu on je delio vitalnost sa drugim
kultumim pokretima u evropskoj istoriji.
Rat je uništio veze nemačke kulture, kako sa njenom prošlošću
tako i sa bliskim spoljašhjim okruženjem, za sve osim za najdoslednije
kosmopolite. Veoma mali broj Ijudi održavao je i dalje veze sa svetom;
usred rata, 1915, fabijanski socijalista i ugledni psiholog Grem Valas
(Graham Wallas), pisao je svom prijatelju, nemačkom revizionisti
socijalisti, Eduardu Bemštajnu (Bemstein); “Danas čovek živi od
dana do dana i jedva da sme da misli na budućnost. Ali ja se ponekad
nadam da ćemo se, kad dođe mir, ponovo sresti i rukovati, i reći
jedan dmgom da nikada nismo gajili zle misli jedan prema dmgom,
a onda ćemo sesti da razmotrimo da li na bilo koji način možemo
pomoći da se zaleče rane civilizacije.”10 Vajmarska republikaje imala
kultumu obavezu da koristi takva plemenita osećanja kako bi se
obnovile prekinute veze.
II
Iako je bila uspešna u ovom zadatku - mera tog uspeha bila je
briljantnost Hitlerovih izbeglica - tragedija Vajmarske republike je
bila u tome što je trauma njenog rođenja bila toliko žestoka da ona
nikada nije mogla da osigura potpunu lojalnost mnogih, ili bar ne
svih svojih pripadnika. Revolucija je imala široku podršku na početku.
Valter Gropijus je pisao da je zahvaljujući Prvom svetskom ratu,
postao “potpuno svestan” svoje društvene “odgovornosti kao
arhitekte”. Krajem 1918. godine, u Nemačkoj, na odsustvu sa
italijanskog fronta, Gropijus je odlučio da otputuje u Berlin i za vreme
njegovog puta izbila je revolucija. Kako je bio svedok poniženjima
kojima je gomila kinjila oficire, iznenada ga je zaokupila jedna misao:
“Ovo je mnogo više nego samo izgubljeni rat. Svet je došao do kraja.
Moramo tražiti radikalno rešenje za naše probleme.”11
Gropijus nije bio jedini koji je tako mislio. Razvoj njegove
intelektualne karijere - ideje nastale u vreme Carstva, politički
10Peter Gay, The Dilemma o f Democratic Socialism; Eduard Bemstein 's Challenge to
Marx (1952, 1967 ed.), 270.
11Scope ofTotal Architecture, 19.1 Gropijus - Džcmsu Marstonu Fiču.
18
usmerene u ratu i otvoreno izražavane u vreme revolucije - bio je
karakterističan za mnoge predstavnike vajmarskog duha. Revolucija
je zapalila entuzijazam Bertolda Brehta koji je, kao i mnogi dmgi
mladi ljudi, bio ogorčen godinama ratnog klanja. Rilke je pozdravio
Revoluciju sa silnom radošću, kako je to izrazio na svoj poetski način,
s vatrenom nadom da će čovečanstvo konačno okrenuti novu
stranicu.121 drugi su iskazivali slične nade mada s različitih stanovišta.
Konzervativni ideolozi su se radovali nestanku režima koji nije bio
dovoljno idealistički da otelovi istinski konzervativizam. Gradanski
intelektualci, Fridrih Majneke na primer, iako ispunjeni ogorčenjem
protiv savezničkih sila, ponudili su svoju podršku. Vojnici i njihove
porodice, demokrati, socijalisti, pacifisti i utopisti, gledali su na
Revoluciju kao na obećanje novog života.
Ali događaji u zimskim mesecima 1918-1919, posle kojih su
doŠle nemime godine zasnivanja, proigrali su kapital dobre volje koji
se sakupio u danimapropasti i nadanja. Iako je Revolucija zadovoljila
mnoge, njen tok i posledice doneli su i razočarenja; razlozi za to bili
su razni. Novi konzervativci pokazivali su prezir prema novinama
koje je Republika uvela; sa svoje strane, radikali su prigovarali onome
štojepreživelo iz vremena Carstva. Izgledadaje Vajmarskarepublika
bila suviše uspešna da bi zadovoljila svoje kritičare, a ipak nedovoljno
uspešna da zadovolji one koji su bili na njenoj strani. Već u decembru
1918. godine, Rilke je izgubio svaku nadu. “Pod izgovorom velikog
prevrata, stare slabosti opstaju.” Koliko je on mogao da vidi, revoluciju
je preuzela bezobzima manjina, dok je većina zavedena u “politički
diletantizam ” .13 Istog meseca, napredni izdavač, Paul Kasirer
(Cassirer), opisao je revoluciju kao “samo jednu veliku prevam -
Schiebung”. Ništa suštinsko nije se promenilo, rekao je grofu Kesleru
(Kessler), “jedino nekoliko rođaka” bilo je uzdignuto na položaje
profita i moći.14 Mnogi mladi entuzijasti, kao Breht, okrenuli su leđa
politici isto onako brzo kao što su joj se i približili. Pisci i umetnici,
12 Rilkc - Dorotei, baronesi fon Ledcbur, 19. decembra 1918, Briefe aus den Jahren
1914 bis 1921, ur. Ruth Sieber-Rilkc i Carl Sicbcr (1937), 213-215.
13Rilkc istoj, loc. cit.; i Rilkc - Ani Mcvves, 19. decembra, 1918. Briefe, 2. vol., ur. Carl
Altheim (1950), II, 113.
14 Kessler, Tagebucher, 78
19
 kao Viland Herefelde (Wieland Herzfelde) i Georg Gros, brzo su se
pridružili spartakističkoj opoziciji. Dok su neprijatelji mlade
Republike ostali upomi u svom neprijateljstvu, njene pristalice su se
kolebale i prestale da joj pmžaju podršku. U febmam 1919. godine,
novinar Simon Gutman (Guttmann) govorio je o ovoj gmpi sa divljim
besom razočaranog ljubavnika: u tom momentu, kako je rekao
Kesleru, intelektualci su skoro bez izuzetka ustali protiv vlade;
nemoguće je iskazati kolika je bila njihova ogorčenost protiv sadašnjeg
režima koji je uklanjao sa sebe svaku odgovomast, nije učinio ništa
i bio aktivan samo kada je trebalo da piica na svoje sugrađane. Ništa
se nije promenilo revolucijom, izjavio je tužno, sve se odvijalo kao i
ranije, na stari način.15 Prvog maja 1919. godine, na nacionalni
praznik, Kesler je zabeležio da su proslave izgledale “kao nacionalna
žalost zbog revolucije koja je promašila”.16 Uskoro je postalo sasvim
uobičajeno da se prezir prema onome što se dogodilo iskaže jednom
rečenicom: 1918. dogodila se “takozvana revolucija”.17
Uzroci ovog široko rasprostranjenog razočarenja su mnogobrojni
i uglavnom poznati. Bilo je mnogo starih duhova u vajmarskoj
Skupštini, pa, iako su mnogi nestali, pojavili su se novi. Prve četiri
godine postojanja Republike bile su godine gotovo neprekidnih kriza,
zaista vreme nevolja. Krvavi građanski rat, ponovno uzdizanje vojske
kao političkog činioca, neuspeh da se diskredituje aristokratsko-
-industrijski savez koji je vladao Carstvom, učestalost političkih
ubistava i izostanak kazne političkim ubicama, nametanje Versajskog
mirovnog ugovora, Kapov (Kapp) puč i dmgi pokušaji unutrašnjih
subverzija, francuska okupacija Rura, astronomska inflacija - sve to
dalo je nove nade monarhistima, fanatičnim militaristima, an-
tisemitima i ksenofobima svih vrsta. Takođe i industrijalcima, u
početku zastrašenim utvarom socijalizacije, a potom punih prezira
15 Ibid., str. 123
16 Ibid., str. 182. izrazglasi "verfehlteRevolution".
17 Za tri primera vidcti Liona Fojhtvangcra (Lion Feuchtwangcr), koji pišc u listu
Weltbiihne 1928. (navodi Martin Esslin, Brecht. The Man and his Work /1961, 10); Franz
Ncumann, “Thc Social Scienccs” u Ncumann et al., The Cultural Migration: The European
Scholar in America (1953), 14; i Zigfrid Jakobson (Sicgfricd Jacobsohn), urcdnik lista
Weltbiihne, koji pišc u svom dncvniku 27. marta, 1919: “Potrcbna nam jc druga rcvolucija. Nc:
potrcbna nam jc rcvolucija.” Ausnahmezustand (antologija iz Weltbiihne i Tagebuch), ur.
Wolfgang Weyrauch (1966), 24.
20
prema socijalistima koji nisu bili spremni da to sprovedu i koji su
time doprineli da Republika izgleda kao obmana ili farsa. Samo
rođenje Republike imalo je sve elemente farse: nju je proglasio, u
ranim popodnevnim časovima 9. novembra 1918. godine, socijalista
Filip Šajdeman, ne iz čisto republikanskog oduševljenja, već iz žarke
želje da pretekne proglašenje sovjetske republike od strane Karla
Libknehta (Liebknecht). Kada je Fridrih Ebert saznao, nekoliko
minuta kasnije, za Šajdemanov korak, razljutila ga je neregulamost
postupka. Nikom nije promakla činjenica da je Republika rođena
gotovo slučajno, i uz izvinjenje.
Iza svega ovog postojao je još jedan, delikatniji, povod za
cinizam i uzdržanost. U avgustu 1914. godine, zapadni svet je iskusio
ratnu psihozu: rat je izgledao kao spas od dosade, poziv na herojstvo,
lek protiv dekadencije. Ali upravo u Nemačkoj ova psihoza dostigla
je vrhunac apsurda. Starci, adolescenti, kao i za vojsku nesposobni,
postajali su dobrovoljci sa iskrenom radošću odlazeći u smrt ispunjeni
osećanjem misije. Rat je pmžao “očišćenje, oslobođenje i ogromnu
nadu”; on je “zapalio srca pesnika” sa osećanjem olakšanja da je
“miroljubivi svet propao”, svet od koga “je svako bio umoran, tako
smrtno umoran”. Jedino je “pobeda po svaku cenu“ mogla životu
pmžiti neki smisao. Nemci su se najzad ujedinili kao Volk. Jedino su
Nemci bili “istinski, autentični, muški, objektivni”. Jedino je Nemačka
bila zemlja junaka koji su se suočavali sa protivnicima opterećenim
“kukavičlukom, lažima i niskošću”. Stare velike reči kao što su Volk,
Reich i Geist sada su dobile novo značenje u ovoj velikoj krstaškoj
borbi za Kulturu. To nisu bile puste maštarije kao što je moglo
izgledati; to su bile reči Tomasa Mana i Fridriha Gundolfa (Friedrich
Gundolf), a bilo je i hiljade dmgih, mladih i starih koji su govorili to
isto.18 Ali, njihovo prvobitno oduševljenje, pretvorilo se uskoro u
očaj, često u duhovni slom; posle orgija samopovlađujućeg,
samoobmanjujućeg šovinizma, došlo je do osećanja krivice i srama,
a u nekim slučajevima do upomog insistiranja da se, ipak, sve vreme
bilo u pravu. Sve ove oscilacije teško da su mogle đa dovedu do
11 Videti esej Tomasa Mana “Gcdankcn im Krieg” pisan scptcmbra 1914, objavljcn
1915; idopisnicckojejeGundolfposlaoStcfanuGeorgcu 14. i 30. avgusta 1914. Stefan George
- Friedrich Gundolf Briefivechsel, ur. Robcrt Bochringcr (1962), 256-257, 258-259.
21

političkog realizma. Mnogi entuzijasti izgubili su svoj polet, ali ne i
svoj utopizam. Neki, kao Tomas Man, naučili su mnogo iz rata i
revolueije; sasvim slučajno dogodilo se da su delovali kao politički
vaspitači onim malobrojijima koji su želeli da budu vaspitani. Ali
foilo je mnogo onih koji su ostajali politička nevinašca, spremni da
prezru sve ono što nisu mogli da podrže i da se prepuste prodavcima
i^gle, što je bilo još mučnije nego rat koji su pozdravili sa takvom
radošću.
Sve je to već bilo dovoljno rđavo, ali nema sumnje da je
najsnažniji, najjači neprijatelj Vajmarske republike bio građanski rat
koji se vodio unutar republikanske levice, koji je Eduard Bemštajn
opisao kao borbu “socijalista protiv socijalista”.19 On je izbio odmah
nakon proglašenja Republike. Konačno, samo njeno proglašenje bilo
je upravljeno ne samo protiv monarhije već i protiv spartakista.
Borba je bila neizbežna. Jedinstvo socijalista bilo je poljuljano
za Vreme rata; ruska revolucija i nemački poraz koji su pmžili
socijalistima pomalo veštački i sumnjiv ugled, nisu bili u stanju da
ga obnove. Sa konačnom propašću Carstva u novembm 1918. godine,
đošao je trenutak za sudar izmedu dve rivalske gmpe socijalista.
Interesi u borbi za neposrednu vlast bili su ogromni jer je budućnost
Nemačke bila u mkama njenih nosilaca: spartakisti su želeli da
Nemačku pretvore u republiku sovjetskog tipa, dok je većina
socijalista želela da je pretvori u parlamentamu demokratiju. Jedna
od najtužnijih ironija nemačke istorije bila je u tome što je, iako
1918. godine nikakav dmgi izbor nije izgledao moguć, međusobna
žestoka borba za bilo koju od postojećih altemativa otvorila prostor
snagama koje su se borile za jedno dmgo rešenje - za vojnu diktatum.
Sudar socijalista sa socijalistima događao se na svim poljima.
Uklonivši stare institucije, revolucija je ponudila nove, kao i mnoge
iizroke za sukob. Spartakisti i umereni socijalisti borili su se u Berlinu
i u provincijama, na političkim skupovima i po ulicama, u radničkim
sovjetima i na sahranama žrtava desničarskih bandi. Čule su se mnoge
oŠtre reči, reči koje nisu nikada zaboravljene ili oproštene. Nije se
ostalo samo na rečima: svako je bio naoružan, svako je bio razdražen
i nespreman da prihvati poraz, mnogi su bili spremni da ubiju, a
15Die deutsche Revolution (1921), naslov glave 8.
22
i:
Opšti haos ohrabrivao je iracionalnu akciju masa i nudio zaštitu
političkim avanturistima. Gotovo dva meseca vlast je uspevala da
očuva dragoceno jedinstvo među snagama levice: privremena vlada,
stvorena 10. novembra, bila je sastavljena od 6 članova; među njima
je bilo 3 predstavnika većinskih socijalista i 3 predstavnika nezavisnih.
Ali takva vlada nije mogla potrajati; nezavisni su je napustili 27.
decembra, a njihov sukob se proširio i produbio. Neprijatelju na
desnici ostalo je samo da čeka pogodan trenutak.
U stvamosti, desnica nije samo čekala: ona je ubijala slobodno
i nekažnjeno. ROza Luksemburg (Rosa Luxemburg) i Karl Libkneht,
vođe spartakističkog pokreta, ubijeni su 15. januara 1919. godine;
jedan student aristokrata, ubio je Kurta Ajznera (Eisner), predsednika
Bavarske vlade, 21. febmara, a Bavarsku sovjetsku republiku koja je
i sama došla na vlast preko ubistava, bmtalno su srušile regulame i
Freikorps tmpe, krajem aprila i početkom maja. Sva ova zbivanja
mogla su samo zaoštriti bratoubilačka neprijateljštva: spartakisti su
optužili socijaliste na vlasti kao pomirljive, dmštveno ambiciozne
kasape; vladajući socijalisti su optužili spartakiste da su bili mski
agenti. Sve to je izgledalo kao sarkastičan komentar Marksovom
pozivu radnicima sveta da se ujedine.
ffl
Istoričari su već mnogo toga izrekli o neuspesima političara koji
su upravljali mladom Republikom. Bilo bi razumljivo da su oni
doživeli potpuni krah; Ebert i njegovi saradnici suočavali su se sa
teškoćama koje bi zastrašile i najhladnokrvnijeg i najiskusnijeg
političara. Haos je bio endemski, vladala je glad, intelektualci su bili
obeshrabreni, vojsku je trebalo vratiti kući i demobilisati. Postojale
su ljute rane koje je trebalo lečiti, a nije bilo vremena za njihovo
lečenje, trebalo je napisati ustav i provesti ga u život. Pored svega
ovog, postojao je i činilac koji ima posebno mesto u istoriji Vajmara
zbog mitova koji su ga okmživali a koji su škodili Republici još više
nego i sama stvamost: Versajski mirovni ugovor.
Nema sumnje da je ugovor nametnut Nemačkoj u Versaju bio u
mnogo čemu okrutan i osvetnički dokument. Neki od vodećih
23
savezničkih pregovarača želeli su osvetu> a ne sporazum; nije samo
poraz stvorio traume - pobeda je, takođe, nakon godina frustracija,
krvoprolića i beskrajne bede izgledala mnogima nekako nepod-
nošljiva. Sadržaj ugovora predstavljao je trajno i namemo ponižavanje
Nemaca. Kada su Saveznici izgladili svoja neslaganja nizom
kompromisa, pozvali su Nemce sredinom aprila 1919. godine da
pošalju delegaciju u Versaj kako bi “primili mirovne uslove”. Njihova
dužnost bila je da mir potpišu, a ne da o njemu pregovaraju. Postupak
prema nemačkoj delegaciji, o čemu se mnogo pisalo u nemačkoj
štampi, predstavljao je pažljivo proračunatu uvredu: voz koji je
delegaciju dovezao u Pariz kretao se namemo veoma sporo preko
bojišta severne Francuske tako da je pogled na njih postao
nepođnošljiv. Kada su se našli u Versaju, Nemci su bili izolovani,
navodno da bi bili zaštićeni ođ neprijateljskih demonstracija, a u stvari
da bi bili odvojeni od savežničkih pregovarača. “Nemci”, piše M. J.
Bon (Bonn), liberalni ekonomista koji je bio član nemačke delegacije
“su bili krajnje poniženi. Gorčina poraza i osećanje krivice koje su
im nametali propagandisti, izazvali su neku vrstu kompleksa
inferiomosti kod većine članova delegacije.”20 Prilikom svečane
predaje ugovora, Klemanso (Clemenceau) nije učinio ništa kako bi
se Nemci osećali bolje, a kratko vreme koje su dobili da sakupe svoje
komentare i prigovore - prvo dve nedelje, a potom još jednu nedelju
- bacilo je delegaciju u grozničavu i očajničku aktivnost. Ishod se
uopšte nije mogao izbeći: kombinacija oštrih prigovora, razumnih
argumenata i naknadna razmišljanja Lojda Džordža i generala Smatsa
(Smuts) dovela je do nekih marginalnih modifikacija, ali u svojoj
suštini mirovni ugovor je ostao nepromenjen. Njime je Nemačka aks Bekman: Dva auto oficira Iz zbirke autora
trebalo da izgubi Alzas i Loren, poljski koridor, sevemi Šlezvig- va igla, 1915.
-Holštajn, kao i još neke manje oblasti, ukupno oko 13 procenata
svoje teritorije, šest miliona stanovnika, neprocenjiva prirodna Bekman koji je učestvovao u ratu, znao je da licima neprijatelja nije
bogatstva, kao i sve kolonije. Nemačka je morala da se razoruža, da bila potrebna karikatura. Realizam je bio sasvim dovoljan, ukoliko je
plati ratnu štetu i da potpiše ugovor koji je sadržavao član br. 231 realista imao Bekmanov talenat. Godine 1919, ovaj crtež suvom iglom
kojim se potvrđivalo da suNemačka i njeni saveznici bili “začetnici” objavljen je u portfoliju od devetnaest grafika pod naslovom Gesichter.
rata i “agresori”. Taj zlokobni paragraf ostao je poznat kao “klauzula
o ratnoj krivici” i izazvao je možda više rasprava nego sve ostale
odredbe ugovora uzete zajedno.

20 fVandering Scholar (1949), 227.

24
 Šta su Nemci mogli da učine? Odbili su da potpišu, a potom su
potpisali. Predsednikvlade Šajdeman, izjavio je 12. majadajeugovor
bio neprihvatljiv i zapitao se, pomalo retorički, “čija ruka ne bi
zadrhtala, stavljajući ove okove na sebe i na sve nas”. Šajdemanova
ruka ostala je netaknuta. Nakon što je katolička stranka Centra i većina
poslanika njegove Socijaldemokratske stranke odlučila da prihvati
ugovor, sa izuzetkom člana 231 i Člana kojim se tražilo izručivanje
ratnih zločinaca, on je 20. juna podneo ostavku. Teret potpisivanja
Diktata - Schandjrieden, Schmachfrieden, sramotni, ponižavajući mir
- pao je na leđa svih socijaldemokrata i Ercbergera (Erzberger), inače
najupornijeg zagovarača mira u partiji Centra. Oni su pokazali
hrabrost, prihvativši kao svoju sudbinu, političku odgovomost koju
sa sebe neće nikad potpuno otresti.
Svi su mrzeli ugovor; oni koji su bili za njegovo prihvatanje
zasnivali su svoje argumente na realnosti - potrebi za mirom, gladi
među nemačkim stanovništvom, nepopustljivosti Saveznika.
Frankfurter Zeitung, glas razuma u svim vremenima, imao je u skladu
s tim, najispravnije mišljenje: u njemu se protestovalo protiv ugovora,
ali se potom zahtevalo da on bude potpisan. Tomas Man, koji još nije
prešao u redove podržavalaca Republike, smatrao je da je Klemanso,
“taj otrovni starac”, rušio zapadnu kulturu, ili obrnuto, da će
dominacija Anglo-Amerike dovesti do “civilizovanja, raciona-
lizovanja, utilitarizovanja Zapada”; u bilo kom slučaju, takav mir
predstavljao je katastrofu.21 Man je još uvek bio apolitični, kultumi
aristokrata kakav je bio pre i za vreme rata, ali grof Kesler, liberalni
državnik i neumomi pisac dnevnika, izuzetno dobro obavešten i
oslobođen kastinskih predrasuda, zaključio je takođe da je Versajski
ugovor bio krajnje razočaravajući: od 7. maja 1919, dana kada su
Nemcima uručeni mirovni uslovi, do 12. juna, on je bio toliko potišten
da nije ništa zabeležio u svom dnevniku. Tek 22. juna, nakon ostavke
Šajdemanove vlade, opisao je opšte raspoloženje “kao neopisivu
utučenost, kao da je život u duši odumro”.22 Komentari patriota,
Georg Gros. Ebert Ljubaznošću Buš-Rajzinger muzeja, oficira, konzervativaca, mogu se samo zamisliti. Sve države i svi
Crtež mastilom, 1934. Harvardovog univerziteta
21 Man - Filipu Vitkopu (Philipp Witkop), 12. maj, 1919. Briefe, 1889-1936, ur. Erika
Fridrih Ebert, predsednik Vajmarske republike od 1919. do 1925;
Mann (1962), 162. Man - Gustavu Blumcu, 5. juli 1919, Ibid., 165.
zlobna karikatura sa levice, sindikalista kao skorojević. 22 Tagebiicher, 183, 184.

27
narodi, kako je pisao Fridrih Majneke 1921. godine, moraju reći sebi:
“Mi smo grešnici!”. Međutim, “grehovi koje su počinili Saveznici
posle 1918. ne mogu se gotovo ni sa čim uporediti”.23
Upravo takav stav, mnogo više nego odredbe mirovnog ugovora,
ma koliko nepovoljne, opteretio je Vajmarsku republiku još jednim
od brojnih, pogubnih mitova. Milioni ljudi koji nisu imali nikakvog
interesa u izgubljenim kolonijama ili oblastima, i koje prinudno
razoružanje nije pogađalo, odgovorili su spontano demagozima koji
su osuđivali Versajski mir kao tipično francuski napad na samu dušu
Nemačke, a potpisnike mirovnog ugovora optuživali kao kukavice
ili izdajnike, pokazujući samo prezir za državnike koji su tiho, član
po član, radili na reviziji ugovora. Zahtevi da se odbaci “mirovni
diktat” i kazne “novembarski kriminalci” koji su gaprihvatili, postali
su srž desničarske retorike i, sa antisemitizmom, najvažniji argument
u nacističkoj propagandi. Ako je Versaj bio balast za Vajmar, bio je
to teret podjednako domaće i spoljne prozvodnje.
U svetlosti svih ovih činjenica, revolucija i potonja zbivanja
ipak su ostvarili mnogo. Okončali su rat. Zauvek su uklonili prusku
vladajuću dinastiju i druge nemačke monarhije, velike i male. U
najmanju ruku, naučili su neke Nemce kako se vodi praktična politika.
Uspostavili su demokratsku državu. Dali su nove mogućnosti
talentima, nepodobnim za unapređenje u Carstvu, otvarajući središta
od ugleda i moći naprednim profesorima, modemim dramskim
piscima i producentima, demokratski nastrojenim političkim
misliocima. Hugo Projs (Preuss), arhitekta vajmarskog ustava, bio je
simbol revolucije. Kao Jevrejin i levi demokrata nije mogao da dođe
na univerzitet bez obzira na sve svoje vrednosti, a sada je on, autsajder,
uobličavao novu Republiku, svoju Republiku.
Uprkos tome, kada se sve olakšice uzmu u obzir, ostaje
nedvosmislena činjenica da su ljudi iz vremena Vajmara počinili teške
greške, i da su optužbe upućene na njihov račun zatrovale atmosferu
od samog početka, otvarajući put za buduće promašaje. Briljantni
politički novinar Karl fon Osjecki (Ossietzky) zaokružio je sve to
početkom juna 1919. godine, ovim rečima: “Postojale su tri oblasti u
' 23Majneke - A. Frisu (A. Friis), 23. maja, 1921. Ausgev/ahlterBriefivechsel, ur. Luđwig
Dehio i Peter Classcn (1962), 101,102.
28
kojima smo imali pravo da očekujemo potpuni raskid sa starim
metodama, kao i obnovu: čisto politička, ekonomska i duhovno-etička
oblast.” Ali, “šta je revolucija ostvarila? Zaista, odgovor je tužan.
Neke slavne ličnosti, kojima je već nekoliko decenija mesto u
relikvijaru, još uvek odlučuju o spoljnoj i unutrašnjoj politici.
Ekonomska obnova se stalno odlaže, a istovremeno, anarhija, egoizam
i profiterstvo trijumfuju. Nema snažne ruke otpora, samo blago
ubeđivanje. Siromaštvo ideja, odsustvo hrabrosti, nedostatak vere”!24
To je oštra, ali i pravedna osuda. Republikansko traganje za redom,
njihov strah od boljševizma, prestrašenost samih vođa koji su bili
proizvod starog društva i mnogo spremniji da se suprotstave nego da
upravljaju, i zaista, mora se dodati, konfuzija, neodgovomost, jezik
koji poziva na krvoproliće i diktatorske pretenzije spartakističke
levice, onemogućile su odlučnu akciju u praktično svim oblastima.
Vidno zabrinut zbog hegemonije Pruske, Projs je želeo da uništi stari
federalni skup država, razbije Prusku u nekoliko provincija (Lander)
i sakupi izvestan broj malih država u veće jedinice. Njegov plan nije
bio prihvaćen, a medu njegovim najuspešnijim protivnicima bili su
socijaldemokrati, nespremni da ispuste iz ruku ono što su upravo
stekli, ili kao K urt A jzner u Bavarskoj, sum njičavi prem a
centralističkom režimu. Kompromis je očuvao stare države u celini,
zadržao prusku dominaciju i ostavio loše odnose između Rajha i
pojedinih provincija nesređene. Socijalistički urednik i političar
Fridrih Štampfer (Friedrich Stampfer) priznao je kasnije da je bila
istorijska greška, što “u to vreme bumih zbivanja nije stvorena unitama
država. Uprkos svim platonskim izrazima poštovanja prema ideji
nacionalnog ujedinjenja, neki socijaldemokrati koji su držali vlast u
svojim rukama, stali su u odbranu pojedinačnih interesa sa žestinom
koja je bila jednako snažna kao ona koju su ranije pokazivali
dinasti”.25 To pitanje predstavljalo je bolnu lekciju socijalistima koji
su ljubomomo čuvali svoje položaje: kratkoročni parohijalni dobitak
pokazao se kao dugoročna opšta katastrofa.
34 Navcdcno u Raimund Koplin, Carl von Ossietzky als politischer Publizist (1964),
28.
25 Die vierzehn Jahre der ersten deutschen Republik (3. izdanjc, 1953), 134.
29
 Nacionalizacija krupne industrije doživela je istu sudbinu;
ambiciozni planovi i dobra volja nisu sprovedeni u delo. Ekonomista
Rudof Visel (Wissell) ukazao je da put u socijalizam vodi preko
planiranja i taj je put bio prilično jasan, ali njime se nikad nije pošlo.
Krupna industrija je odlučila da “nacionalizuje” privredu na svoj
sopstveni način, putem kartelizacije. Zaista, “največi trustovi u
nemačkoj istoriji bili su stvoreni za vreme Vajmarske republike”,
uključujući i spajanje četiri velike čelične kompanije, izvršeno 1926.
godine kao i stvaranje hemijskog koncema I. G. Farben, godinu dana
ranije, spajanjem “šest najvećih korporacija u toj oblasti”.26 Socijalisti
su stajali po strani, bilo da su bili suviše bojažljivi da deluju, ili da su
bili pod uticajem doktrinamog i nerealnog uverenja da je kartelizacija
bila neizbežna viša faza u kapitalizmu koja se morala preći na putu
do socijalizma. Oslanjajući se na istoriju, nemački socijalisti postali
su njena žrtva.
To su bili sudbonosni strategijski promašaji, ali su akteri
vajmarskog doba počinili još sudbonosniju grešku kada su propustili
da ukrote ili izmene mašineriju starog poretka - vojsku, birokratiju i
sudstvo. Vojnički stalež izašao je iz rata demoralisan, njegov prestiž
je bio uništen, bio je u panici, spreman na svaki kompromis. Generali
su doveli Nemačku do poraza, lažući sebe koliko i druge, uništavajući
nebrojene ljudske živote. Fridrih Majneke potvrdio je krajem 1918.
godine, da su ih “neumereni zahtevi pannemačke militarističko-
-konzervativne sprege” u potpunosti diskreditovali.27 Uprkos tome,
tokom nekoliko godina ova sprega povratila je svoju harizmu u širokoj
javnosti i opteretila Republiku mitom o nepobedivoj nemačkoj armiji,
kojoj su u zemlji zadali udarac u leđa Jevreji i komunisti. U pitanju
je bila ozloglašena Dolchstosslegende.
Za ovo vaskrsnuće u velikoj meri su odgovomi vajmarske vođe,
koji su stam vojsku učinili neophodnom. Dan posle proglašenja
Republike 10. novembra, Ebert je postigao dalekosežni sporazum sa
generalom Grenerom (Groener), prihvatajući pomoć vojske u cilju
očuvanja reda. Redovne tm pe, uz pomoć na brzinu stvorenih
26 Franz L. Neumann, Behemoth: The Structure and Practice o f National Socialism,
1933-1944 (2. izdanje, 1944), 15-16.
27 Majneke - L. Ažofu (L. Aschoff), 21. oktobar, 1918. Briefivechsel, 97.
30
Freikorpsa streljali su militantne spartakiste u grupama. Soci-
jaldemokrata Noske, “krvolok” Republike, dao je desničarskim
trupama široku slobodu akcije, drugim rečima, pravo na organizovano
ubijanje. Bilo je preterivanja na svim stranama. “To su bili strašni
meseci”, sećao se kasnije trezveni posmatrač, Amold Breht. U dobru
volju Eberta i Noskea ne treba sumnjati, međutim njihova procena je
nešto drugo.28 Dmgog febmara 1919. godine, više od mesec dana
pre Noskeove ozloglašene naredbe tmpama da pucaju na svakoga
koga vide s omžjem u mkama, i tri meseca pre nego što je beli teror
istutnjao svoj bes na ugušenu Bavarsku sovjetsku republiku, grof
Kesler je predviđao da postojeći režim ne može da opstane. “Paradoks
republikansko-socijaldemokratske vlade koja dopušta da nju i
kapitalističke sefove brane najamničari i rojalistički oficiri,
jednostavno je neodrživ.”29
Sličan utisak nesnalaženja odaje nesmanjeno zapošljavanje
carskih činovnika. U svetlu tradicionalne autoritarne strukture
nemačkog društva koju revolucija nije mnogo potresla, posledice
takve politike mogle su se predvideti. Čak i bez tereta neprijateljski
nastrojenih činovnika, nemačka demokratija je bila dovoljno krhka.
Nemačka birokratija bila je čuvena širom sveta po svojoj efikasnosti
i svojoj nepristrasnosti. Ipak, za vreme Republike, ona je koristila
svoje izvanredno obučene kadrove uglavnom za administrativnu
sabotažu; njihova poslovična lojalnost prema pretpostavljenima nije
se protezala do socijaldemokratskih i liberalnih ministara. Ali krajnje
zapanjujući prim er ovog varljivog poziva na nezavisnost i
objektivnost, koji je bio plodno tle za cinizam na desnici, isto onoliko
koliko i među žrtvama na levici, bilo je ponašanje sudija, tužilaca i
porota u Republici. Sudije iz vremena Carstva, bili su vraćeni u službu
nakon revolucije; njih je bilo nemoguće ukloniti. Skoro svi oni vodili
su poreklo iz privilegovanih slojeva dmštva. Zbog bliskih veza sa
aristokratijom, oficirima, konzervativnim političarima, nisu imali
nimalo milosti za optužene komuniste, ali su zato imali veliko
razumevanje za bivše oficire.
2" Brccht, A us nachster Nahe: Lebenserinnerungen, 1884-1927 (1966), 247.
Kontrovcrza o Noskcu sc nastavlja. Sklon sam da sc složim sa Brchtom (ibid. 231 -247) da je
Noske bio hrabar i da jc prihvatio posao “krvoloka” iz oscćanja odgovomosti (cpitct jc, ipak,
njcgov vlastiti), ali da mu jc ncdostajalo takta i sposobnosti predvidanja.
29 Tagebiicher, 117.
 Posledice su poznate, ali zaslužuju da budu naglašene: izmedu
1918. i 1922. godine, ubistva koja su se pripisivala levičarskim
grupama dostigla su broj dvadeset dva; od ovih, sedamnaest je bilo
oštro kažnjeno, od toga deset smrtnom kaznom. Desničarske grupe s
druge strane, suočile su se sa blagonaklonim sudovima: od 354 ubistva
koja su počinile, samo jedan izvršilac je bio oštro kažnjen, pa čak ni
taj nije zaradio smrtnu kaznu. Prosečne zatvorske presude izrečene
političkim ubicama odražavale su istu pristrasnost: petnaest godina
za levičare, četiri meseca za desničare. Desničarski pučisti, kao što je
bio Kap, koji su nastojali da zbace Republiku pretnjama i nasiljem -
njegovi saradnici počinili su nekoliko svirepih ubistava - bili su
oslobođeni na osnovu vešto iskorišćenih tehničkih razloga ili im je
dozvoljeno da izbegnu u inostranstvo. Nakon neuspelog prevrata
Hitler-Ludendorf (Ludendorfi) u novembru 1923, suđenje pučistima
bilo je svedeno na političku farsu; sud je dopustio optuženima i
njihovim braniocim a da napadaju vladu najuvredljivijim i
najzapaljivijim rečima, da bi na kraju osudili Hitlera na pet godina
Festungshafta, što je bio prilično udoban oblik zatvora od koga je
on, uz to, izdržao manje od godinu dana. Ubistva koja su počinili
članovi ilegalne “odbrambene organizacije” Feme, paravojne
terorističke grupe, spadaju u red najsvirepijih zločina u veku koji je i
inače ispunjen grozotama: nezaposleni fanatici i neupotrebljivi bivši
oficiri tukli su palicama muškarce do smrti i davili žene često na
osnovu obične sumnje da se “ponašaju nepatriotski”. Nekoliko ubica
je izvedeno pred sud, malo njih je bilo osuđeno, a nijedan od onih
osuđenih nije izdržao dugu kaznu, niti se odvratio od kriminalnih
radnji. Ipak, jedan od ovih ubica iz grupe Feme, Edmund Hajnes
(Heines), jedan od Removih (Rohm) prijatelja, izdržao je kaznu od
oko godinu i po dana zatvora da bi ga konačno stigla zaslužena kazna
u nacističkim čistkama 30. juna 1934. Dvojici ubica Matijasa
Ercbergera, bilo je dopušteno da pobegnu, čitava mreža zaverenika,
iako poznata svima, ostala je uglavnom nedimuta, a glavni među
njima bio je oslobođen optužbe. Kad god su sudije smatrali da je
moguće da interpretiraju zakon u korist reakcije, oni su to i činili:
kao Austrijanac, Hitler je trebalo da bude deportovan posle pokušaja
puča, ali mu je bilo dozvoljeno da ostane u Nemačkoj zato što je
32
sebe smatrao Nemcem. Protiv spartakista, komunista ili poštenih
novinara, na dmgoj strani, sudovi su postupali sa krajnjom oštrinom.
Za koga god se našlo da je bio makar i najmanje povezan sa
Bavarskom sovjetskom republikom, bio je svirepo kažnjen; pisci koji
su “uvredili” Rajhsver (Reichswehr) bili su osuđeni čak i ako se
pokazalo da je njihovo pisanje bilo istinito.
Najtrezveniji istoričari moraju se suočiti sa ovom statistikom sa
zgranutošću i osećanjem beznađa. Socijalistički i komunistički
nastrojene novine i političari, držali su govore, opominjali i
upozoravali javnost; nezavisne i radikalne novine kao što su bili
Weltbiihne ili Tagebuch, borile su se protiv ubica činjenicama i
sarkazmom. Ništa nije vredelo. Statističar E. J. Gumbel, koji je
sakupio i dokumentovao sve moguće detalje o ovim zločinima sa
naučnom preciznošću i velikom ličnom hrabrošću, suočio se sa
činjenicom da nijedan od njegovih izveštaja nije imao nikakav efekat.
On je u Tagebuchu 1924. godine sastavio još jednu listu zločina i
njihovih posledica i zaključio: “Vidi se da se dokumenta gomilaju,
visoko kao planina. Sudovi rade grozničavo. Jedna optužba sledi
dmgu. Svaka od njih ima svoju sopstvenu struktum, samo rezultat je
uvek isti. Prave ubice ostaju nekažnjene.”30
U izgnanstvu 1934. godine, Socijaldemokratska stranka je
pomalo tužno priznala da je napravila tragičnu grešku: “Velika
istorijska greška je bila u tome što je pokret nemačke radničke klase,
dezorijentisan za vreme rata, preuzeo stari državni aparat, u suštini
nepromenjen.”31 To je bilo tačno. Ne samo što su pozvali trojanskog
konja u grad, ljudi Vajmarske republike su i nadgledali njegovu
izgradnju i pažljivo čuvali njegove stvaraoce.
30 Ausnahmzustand, 119. Za Gumbclove statistikc, videti njegov Zwei Jahre Mo
(1921), Vier Jahrepolitischer Mord (1922), Verrdter, verfallen der Feme (1929), Lasst Kdpfe
rollen (1932). Istoričari su prihvatili njegove radove kao verodostojne. Videti Neumann,
Behemoth, 20-33,478-479; H. i E. Hannovcr, Politische Justiz, 1918-1933 (1966), passim.
HAPC^(Naw<feni9arHMinover: Politische Justiz, 34.
33
 2
JEDNICA RAZUMA
P om iriteljii kritičari
U Vajmaru je bilo na hiljade ljudi, profesora, industrijalaca,
političara, koji su mrzeli naciste, ali koji nisu voleli ni Republiku.
Veoma obrazovani, inteligentni, nisu bili spremni da založe vrednosti
iz vremena Carstva za sumnjive tekovine demokratije, što je mnoge
od njih potpuno paralisalo. Zato su njihove javne karijere u godinama
Vajmara bile časne, iako slabašne sa povremenom jačom aktivnošću.
Oni su naučili da žive sa Republikom, smatrali su njen dolazak
istorijskom nužnošću, iskazivali poštovanje za neke od njenih vođa,
ali nisu nikad uspeli da je zavole, niti su ikad poverovali u njenu
budućnost. Postali su poznati pod imenom “racionalni republikanci -
Vernunftrepublikaner’; postali su to više po intelektualnom izboru
nego po strasnom uverenju. Sedmog maja 1933. godine, samo tri
meseca pošto su nacisti stupili na vlast, Fridrih Majneke se poverio
svom kolegi, istoričaru Valteru Lenelu: “Jednostavno rečeno, nemački
narod nije bio zreo za parlamentarnu demokratiju, naročito pod
pritiskom Versajskog mira. To sam sebi govorio od samogpočetka.”1
Evo autentičnog glasa “racionalnog republikanca”.
Kao i ostali racionalni republikanci, Majneke se pripremio za
takav stavjoš pre nego što je kajzer abdicirao. U jesen 1918. godine,
on je bio uveren da je jedina šansa Nemačke da preživi bila da “postane
demokratska”, da “odbaci sa sebe balast konzervativnih ideja”, da se
bori protiv svakog pokušaja restauracije i da se pomiri sa progresom,
na taj način što će donositi racionalne i hrabre odluke. A početkom
1919. on je bio ubeđen: “U sukobu između državničkih razloga i
nasleđenih ideala, koji smo svi mi prinuđeni da preživljavamo u ovom
trenutku, ja verujem da moram čvrstim korakom slediti zahteve
razuma.”2

' Briefivechsel, 138.

2 Majnekc - svojoj žcni, 5. oktobra 1918, Ibid. , 95. Majncke - Zigfridu A. Kcleru
(Sicgfried A. Kachler), kraj januara 1919. Ibid., 335.

35
 Ono što je razum zahtevao, činilo se, bila je republika s jakim
predsednikom, režim koji će pomalo da eksperimentiše, ali spreman
da sačuva vredne ostatke sjajne prošlosti, država koja će pre svega
pomiriti sve klase. Ovi razumni republikanci su zaključili da je u
prethodnom dobu Bizmarkova žestoka antisocijalistička politika
onemogućila pomirenje među klasama; sada su to pomirenje
ugrožavali socijaldemokrati sa svojom radikalnom retorikom. Oblik
vladavine bio je manje važan od njene efikasnosti u obezbeđivanju
saradnje među klasama i sprečavanju radikalne polarizacije u politici;
o ovom pitanju Majneke, koji je bio pristalica monarhije, slagao se
sa liberalom Robertom Bošom (Bosch), inženjerom i industrijalcem.
“Sama po sebi, Republika nije presudna stvar”, pisao je Boš 1923.
godine. Pre toga, Boš je priznao da nije bio “uveren da Republika
predstavlja najbolju stvar za nas”. “Ali”, govorio je, “Moje je mišljenje
da treba da sačuvamo Republiku, sad kad smo je dobili.”3 Takvo
raspoloženje održavalo se tokom dvadesetih godina. Za racionalne
republikance Republika je predstavljala, na neki način, kaznu koju
su Nemci, i aristokratija i građanstvo, zasluživali. Uz to, bila je mnogo
prihvatljivije rešenje nego varvarstvo desnice i neodgovomost levice,
a trebalo je da obezbedi saradnju, čak ako i nije bila sposobna da
izazove oduševljenje.
Ovaj hladni racionalizam imao je svoje karakteristične vrline i
slabosti: lakše je otkrivao manjkavosti nego vrednosti. Radije se bavio
nepristrasnom analizom ranijih grešaka nego što je bio strasno odan
novim mogućnostima. On je ohrabrio jedan neobičan, pomalo
ograničeni makijavelizam: racionalni republikanci smatrali su da je
dopuštena saradnja sa vojskom - nije li ona stvorila kultivisane i
umerene generale kakav je bio Grener?4 Na dmgoj strani, oni su
videli neku pedagošku vrednost u izbomoj pobedi nacista 1930.
godine - nije li ona mogla prisiliti demokrate da se ponašaju kao
državnici i sarađuju sa Briningom (Briining)?5 Razumni republikanci
bili su i razumni ljudi, spremni da nauče prvu lekciju modernog
3 Viđeti Teodor Heuss, Robert Bosch: Leben und Leistung (1946), 371.
4 “Grener je bio najprecenjcniji čovck u Vajmarskoj republici.”, rckao jc Feliks Gilbcrt
u razgovoru sa autorom. Vrcme je da takvo mišljenje budc barcm javno zabclcžcno.
5 Majneke je izrekao ovu fantastičnu proccnu ncmačkc politikc 1930, u pismu svojoj
kćeri i zctu, Sabini i Karlu Rabl, 30. oktobra 1930. Briefivechsel, 128.
36
vremena, ali ne i dmgu: oni su priznali da je nostalgija za Carstvom
bila besmislena, ali nisu mogli da uvide da Republika možda zaslužuje
svesrdnu podršku, ili će je možda zaslužiti, ako je dovoljan broj
: zaslužnih ljudi podržava.
Izrazito intelektualni stil, sprečavao je racionalne republikance
da stvore stranku ili uobliče svoj program; u suštini, neki od njih
značajno su se promenili tokom kratkog života Republike. Neki od
njih su bili i delotvomi; Gustav Štrezeman (Stresemann), političar
koji je bio oličenje racionalnog republikanizma, postao je aktivna
snagapomirenjaunemačkoj politici.6 Štrezemanov razvoj odlobiste
do političara i od političara do državnika, bio je u stalnom usponu.
To je čitava jedna istorija usmerenih i disciplinovanih ambicija, ideja
koje su se širile pod pritiskom zahtevne stvarnosti. Štrezeman je
započeo kao tipičan, a završio kao izuzetan Nemac. Njegova tragedija
(odigrana uglavnom posthumno) bila je u tome što nije uspeo da
ubedi ljude svog dmštvenog staleža da ga prate na putu otkrića.
Ni Štrezemanovo poreklo ni njegovi počeci nisu ukazivali na
takve mogućnosti. Rođen u berlinskoj građanskoj porodici, Štrezeman
je dugo sačuvao snažnu privrženost svojoj sredinu, u kojoj su ljudi iz
srednjih slojeva težili višim stvarima time što su čitali nemačke
klasike, a svoje obrazovanje usmeravali na praktične poslove. Njegova
doktorska disertacija, odbranjena 1900. godine, imala je u sebi izvesnu
nostalgiju; ona se bavila industrijom piva u flašama, što je bilo
zanimanje njegovog oca, i opisivala malu privredu kao oblik života
koji su ugrožavale džinovske firme. U svojim prvim koracima u
politici, on je takođe sledio primer svog oca: u potpunosti je prihvatao
Carstvo, pokazivao oduševljenje za nemački militarizam, uz nešto
osobenog liberalizma: bio je umereni konstitucionalista, odlučni
imperijalista, što su bile odlike revoiucionara iz 1948. godine. Kada
je izbio rat, Štrezeman je bio član Rajhstaga u kome je svojom
izuzetnom elokvencijom podržao ratne ciljeve nemačke vlade. Bio
je nekritični, žestoki aneksionista, koji je zahtevao stvaranje ogromnog
kolonijalnog carstva u Africi, najveći deo Belgije i istočnu Evropu
6 Naziv Vemunftrepublikaner izglcda da jc skovao profcsor Vilhclm Kal (Wilhclm Kahl
kao i Štrczcman član Ncmačkc narodnc partijc. Hcnry Ashby Tumcr, Jr., Stresemann and the
Politics ofWeimar Republic (1963), 112.
37
odvojenu od Rusije i potčinjenu nemačkom uticaju. Grof Kesler, koji
ga je dobro poznavao, upoređivao je Štrezemana iz tih godina sa
jednim od Štemhajmovih (Stemheim) manje privlačnih dramskih
likova: konvencionalan, politički ambiciozan, korumpiran industrijom
i zadojen staronemačkim idejama.7 NemaČki poraz i revolucija učinili
su gadepresivnim i uznemirenim; kadaje stvarao svoju novu stranku,
Deutsche Volkspartei, on i njegovi saradnici nisu skrivali svoje
naklonosti. “Bio sam monarhista”, pisao je Štrezeman 6. januara 1919.
godine, “ja jesam monarhista i ostaću monarhista.”8 Njegova politička
linija, koja nije ni bila ništa više od toga, sada je morala da sarađuje
sa jednim nepoželjnim režimom koji je došao na vlast u jednoj
nesrećnoj revoluciji i prihvatio sramni mirovni ugovor. Ta saradnja
trebalo je da spase zemlju od gradanskog rata i rasparčavanja i da
sačuva otvoren put za moguću restauraciju. U vreme Kapovog puča
1920. godine, Štrezeman se izvinjavao zbog desničarske subverzije i
održavao bliske veze sa političarima i oficirima koji su nastojali da
se očuva neka vrsta monarhije.
Tada se nešto dogodilo Štrezemanu: istorija. To nije bio
dramatičan preokret; to čak možda nije bio ni svestan proces. Pre bi
se moglo reći da je to bio svestan tok postepenog političkog
prilagođavanja za potrebe svoje stranke. Na taj način se gotovo
nesvesno prikrivalo da su se stare lojalnosti napuštale i da su se tražile
nove veze. Već 1919. godine, Kesler je pronicljivo ocenio Štrezema-
na kao “problematičnu pojavu”9. Sve do onog dana u avgustu 1923.
godine, kad je postao kancelar Republike, a i kasnije, Štrezeman je
intimno izražavao svoju stalnu nadu u mogućnost restauracije. Ali,
upravo onako kao što su njegove ranije izjave u odbranu Vajmara
odisale političkom neiskrenošću, njegove rojalističke izjave u
potonjim godinama zvučale su lažno. Prostaštvo krajnje desnice
uverilo je Štrezemana u vrline Vajmarske republike, dok su ga zahtevi
spoljne i imutrašnje politike pretvorili u odgovomog državnika.
U januaru 1923. godine, Arnold Breht, razgovarao je sa
Štrezemanom i nastojao da ga privoli da prihvati njegov plan za
7 Tagebucher 396.
* Navedeno kod Tumer, Stresemam, 30.
9 Tagebiicher, 138.
38
obeležavanje sedamdesetpetogodišnjice revolucije iz 1848, liberalne
revolucije Crkve svetog Pavla u Frankfurtu koja je iznedrila zastavu
Vajmarske republike. “Kada je počeo da okleva (jer je odmah shvatio,
naravno, da će takva proslava dovesti cmo-crveno-zlatnu boju u centar
zbivanja), mi smo ga podsetili da je nekada, kao student, i sam nosio
cmo-crveno-zlatnu zastavu na proslavi u spomen na martovske žrtve.
Kada smo mu pokazali isečak iz novina o tome, pristao je, smejući
se i od srca, pošto mu se plan dopao, a posebno je bio oduševljen
istorijskom podrškom koju će to, bio je siguran, doneti njegovoj
politici aktivne saradnje sa vajmarskom koalicijom. Tu, i u tom
momentu, Štrezeman se emotivno vezao za Vajmarsku republiku.
Prethodne dve godine, u kojima su socijaldemokrati izgubili premoć,
s jedne strane, i u kojima je došlo do atentata na ministre i žudnje za
diktaturom, s druge, stvorile su od njega razumnog republikanca. Ali
u ovom trenutku, bio je dimut u srce. To je nadvladalo i njegov taktički
oportunizam i sam razum. Dok smo razgovarali s njim o Crkvi svetog
Pavla, iznenada se ponovo pretvorio u onog mladog studenta idealistu
koji je nosio cmo-crveno-zlatnu zastavu u čast onih koji su pali u
martovskim zbivanjima. Njegova tajna privrženost demokratskoj
Republici zračila je iz njegovih očiju. Štrezeman iz vremena
viljemovske politike ekspanzije, moglo bi se reći Štrezeman I, koji
je još uvek podržavao Kapov puč, već je dugo umirao. Štrezeman II
bio je rođen, ne više samo racionalni republikanac, već, iako on to
nije mogao otvoreno reći članovima svoje stranke, bio je u toj igri
čitavim svojim srcem .” 10 Brehtov opis scene zvuči pomalo
sentimentalno, ali sa ovim racionalnim republikancima čovek nikada
nije mogao biti potpuno siguran: njihov republikanizam imao je svoje
razloge za koje njihov razum nije znao.
II
Razumni republikanci stavili su svoj razumu službupomirenja:
hteli su da pomire međusobno sukobljene klase, stranke sa državom,
Nemačku sa ostalim svetom, a sebe sa republikanizmom. Ali, postojali
su i dmgi razumni ljudi u Vajmaru, ne intelektualni republikanci, već
10 Brccht, Aus nachster Nahe, 399-400.
39
republikanski intelektualci koji su svoj raznm stavili u službu kritike:
nastojali su da razotkriju vladine tajne, tajne nesvesnog, mitove o
istoriji. Ništa i niko, čak ni Bizmark, nisu bili bezbedni od njih.
Nije bilo ništa originalno ni hrabro kritikovati režim kajzera
Viljema Drugog; u suštini, postalo je pomodno da se car predstavi
kao glavni krivac. Apotom, u vreme Republike, i Bizmark je postao
predmet napada: između 1925. i 1930. godine, Johanes Cikurš
(Johannes Ziekursch) profesor univerziteta, koji nije bio ni Jevrejin
ni socijalista, objavio je političku istoriju Carstva između 1871. i
1918. godine, u kojoj je napao Bizmarkovu autoritarnu vlast i pripisao
rnu odgovomost za katastrofe koje su snašle njegovu tvorevinu."
Posle ovoga, sve je bilo mOguće, mada se moglo postaviti pitanje,
nije li Vajmarska republika još uvek živela u Bizmarkovoj senci. U
stvari, tokom 1930. godine, kada se pojavila Cikuršova treća knjiga
i kad je Brining postao kancelar, Erih From (Fromm), tada ortodoksni
frojdovac, ponudio je psihoanalitički pristup uspona Hristovog učenja
i u njemu se kritički osvmuo na Trelčov (Troeltsch) pokušaj da
“razjasni” klasnu osnovu ranog hrišćanstva.12 Te iste godine, 1930,
sjajni mladi istoričar Ekart Ker (Eckart Kehr) objavio je svoju
provokativnu doktorsku disertaciju Sčhlachtflottenbau und
Parteipolitik, u kojoj je bezobzimo razgolitio, do detalja i besprekomo,
unutrašnje ekonomske izvore nemačke pomorske politike za vreme
kritičnih godina, od 1894. do 1901.
Kerova tragično kratka karijera, (umro je 1933. u 30. godini
života), pokazuje koliko je visoku cenu morao da plati jeretik, čak i
u vreme Republike. Njegova porodica bila je rasadnik uticajnih
ličnosti u intelektualnom svetu poznog Carstva, ali, potresen ratom i
porazom, on se pobunio protiv pruskog konzervativizma svoje
neposredne okoline. Iako je po poreklu bio deo te klase, iskustvo i
temperament pretvorili su Kera u odmetnika, odlučnog da prisili
univerzitetski svet da uvaži njegovo delo. Njegove rasprave o bliskim
odnosima između poslovnih lidera, industrijalaca i kreatora spoljne
politike Carstva, navele su ga na zaključak da je profit bio daleko
11 Politische Geschichte des neuen deutschen Kaiserreiches, 3 toma (1925-1930).
12 Fromm, The Dogma o f Christ and Other Essays on Religion, Psychology, and Culture
(1966. izd.), 1-95.
40
značajniji podsticaj nemačkom imperijalizmu nego grandiozne misli
o nemačkoj misiji. Rad na disertaciji doveo je do bitne promene u
njegovim shvatanjima - započeo je sa “političkom istorijom i
filozofijom”, ali je otkrio da su dmštvena stmktura i ekonomski
interesi vršili uticaj na donošenje političkih odluka na načine koje
revnosni istoričari nisu priznavali ili bolje rečeno, nisu ih nikada
sagledali. Njegovi članci, koji su se pojavljivali jedan za dmgim u
poznim dvadesetim godinama, bili su jednako skandalozni koliko i
njegova knjiga; svojom zajedljivom retorikom , ali naučno
besprekomi, oni su raspravljali o tako osetljivim pitanjima kao što
su uspon pmske birokratije, klasne borbe u vreme ranog Carstva,
dmštveni i fmansijski temelji spoljne politike i sociologija Rajhsvera.
Kerove kolege istoričari, razumljivo, nisu znali kako da se
postave prema njemu. Njegovi članci bili su zapaženi, njegova knjiga
je dobila nekoliko povoljnih i poštenih prikaza, ali Kerovu pravu
vrednost uglavnom je priznavala samo šačica mladih studenata u
Nemačkoj, i američki progresivni istoričari kao što je bio Čarls Berd
(Charles Beard). Što se tiče ostalih, oni su ga patriotski osuđivali i
zabrinuto vrteli glavom. Herman Onken (Hermann Oncken), nazvao
je Kera enfant terrible svoje profesije; čak i Fridrih Majneke, jedan
od Kerovih profesora i jedan od njegovih najjačih podržavalaca, uz
to krajnje nepristrasan, zvao ga je, više u prijateljskim opomenama
nego u ozbiljnom osporavanju, “potpunim nihilistom” koji vemje da
“razumeti sve znači kritikovati sve”.13A upravo je u tome bila stvar.
III
Ker je bio usamljeni delatnik, Steppenwolf nemačke istorijske
nauke. Za razliku od njega, njegovi kritičari koji su takođe prihvatali
stav da razumeti sve, znači sve i kritikovati, uglavnom su se okupljali
u školama ili institutima, gde su bili bliži jedni dmgima, uzajamno
13 Hans-Ulrich Wchlcr, Uvod u Eckart Kchr, Der Primat der Innenpolitik:Gesammel
Aufsdtzezur preussisch-detitsclien Sozialgeschichte im 19. und 20. Jahrhundert (1965), 3-4.
Prcnožcnjc Kcrovog dcla u Amcriku zanimljiv jc primcr uticaja koji jc vajmarska nauka izvršila
na amcrički intclcktualni život. Bcrdu jc pažnju na Kcra skrcnuo njcgov zct, Alfrcd Vagts.
Poslc Drugog svctskog rata, Franc Nojman jc savctovao svojim studcntima na Univcrzitctu
Kolumbija da čitaju Kcra (što su svi poslušali) i potvrdio taj savct ukazujući s poštovanjcm na
Kcrovc člankc u svom dclu Behemoth (vidcti Behemoth, 203, 206, 477, 488-489).
41
se podržavajući i obavešteno kritikujući jedni druge. Osnivanje
instituta sigumo nema u sebi ničegposebno nemačkog ili vajmarsko-
-republikanskog. Nove discipline, u želji da razjasne svoje ciljeve,
pripreme svoje ljude na vlastiti način, i šire svoje naučne rezultate,
često su stvarale ustanove koje su bile odvojene ili veoma labavo
povezane sa starim centrima visokog obrazovanja. Ono što je osobeno
za institucije Vajmarske republike, iznad svega je kvalitet istraživanja
koja su se u njirria obavljala.
Na prvi pogled, izuzev što su okupljale visok procenat Jevreja,
ove institucije kao da su imale malo toga zajedničkog: Kul-
turhistorische Bibliothek Warburg u Hamburgu obavljala je svoj rad
u tišini; Psychoanalitische Institut u Berlinu, iako se nije uplitao u
politiku kao ni Varburgov institut, stvorio je mnogo otpora među
članovima psihološkog esnafa; Deutsche Hochschule fiir Politik
nastojala je da obezbedi saglasnost medu ljudima dobre volje u svim
strankama, izričito isključujući jedino komuniste i naciste; dok je
Institut fur Sozialforschung u Frankfurtu bio centar levih hegelijanaca
uverenih da je Vajmar bio samo usputna stanica ka socijalizmu. Uprkos
svim razlikama, ovo su bili članovi istinske zajednice razuma
posvećene korenitom istraživanju, otvoreni prema idejama koje su
tradicionalisti smatrali nemogućim, ili skandaloznim. Svi oni nisu
bili toliko privrženi vajmarskim institucijama, koliko, odsustvom
strahopoštovanja, svojom naglašenom modemošću, svojim traganjem
za realnošću kroz nauku - vajmarskom duhu.
Iako, gledajući unazad, Varburgov institut izgleda kao jedan od
najslavnijih i najtipičnijih izraza vajmarskog duha, njegov osnivač
bio je odani monarhista, a sam Institut, prevashodno tvorevina jednog
čoveka, ostvarenje jedne opsesivne želje. Bogat, sklon nauci, neobično
osetljiv i povremeno psihotičan, Abi Varburg (Aby Warburg) bio je
opsednut opstankom klasičnih starina u zapadnoj civilizaciji. To
pitanje je već dugo vremena privlačilo pažnju naučnika, ali nikad sa
takvom žustrinom i rafiniranom pažnjom kojom mu se Varburg
posvetio: ni obrisi klasike, njen pravi uticaj na renesansu, nisu za
njegabili suvi naučnički problemi, već gotovo problemi života i smrti.
Panofski (Panofsky) je pisao da je kod Varburga postojala “ogromna
tenzija između racionalnog i iracionalnog” koja u njemu “nije pobudila
romantičarski rascep, već fascinantnu kombinaciju sjajnog duha i
42
tamne melanholije, najoštriju racionalnu kritiku i izuzetno naglašenu
spremnost da pomogne”.14Posebna Varburgova zasluga bila je u tome
što je razumeo, u iskušenju sam da kažem, što je ponovo doživeo,
sveukupnost klasičnog nasleđa, koje je za njega predstavljalo nešto
više od ozbiljnih hramova i latinske poezije - ono je bilo tamno i
svetlo podjednako, a njegovo zaveštanje bilo je praznoveije i magijska
praksa u istoj meri kao vajarstvo, ili poezija. Varburgovi uzori -
Burkhart (Burckhardt), Niče (Nietzsche) i Uzener (Usener) - odredili
su problem i u isto vreme ponudili njegovo rešenje: proučavanje
ostataka klasičnog nasleđa zahtevalo je široko sagledavanje kultume
istorije, uvažavanje dionizijskih vidova života i obraćanje pažnje na
čovekovo versko iskustvo.
Tokom trideset godina Varburg je putovao, pisao veoma
originalne rasprave o umetnosti i filozofiji renesanse i reformacije i
sakupio biblioteku kojajeplenila svojomraznovrsnošću. Posleporaza
1918. godine, Varburg se razboleo i dve godine kasnije, doživeo je
nervni slom i otišao u jedan švajcarski sanatorijum na lečenje. Njegova
Biblioteka, pod nadzorom Frica Saksla (Fritz Saxl) postaje deo novog
univerziteta u Hamburgu. Saksl i Ervin Panofski bili su profesori
univerziteta, ali su najveći deo svojih napisa i nastavnih radova objavili
u Varburgovoj biblioteci kojoj su veliki ugled donela mesečna
predavanja, kasnije štampana za široku čitalačku publiku, uz dmge
publikacije.
Saradnja Emsta Kasirera (Cassirer) sa ovom ustanovom,
pokazuje kako se radilo kod Varburga. Kasirer, tada već dobro poznat
filozof, bio je postavljen za šefa katedre za filozofiju u Hamburgu, u
oktobm 1919. godine. Naredne godine otišao je da vidi Varburgovu
biblioteku. U Hamburgu, kao i drugde, to su bila nemima vremena.
“Iako je Nemačka izgubila rat”, sećao se kasnije Fric Saksl, “atmosfera
je bila puna nade. Kolaps na materijalnom planu izazvao je
odgovarajuću, snažnu reakciju na intelektualnom polju.” Osnivanje
Univerziteta u Hamburgu i Kasirerovo imenovanje, bili su očevidno
deo te reakcije. Kasirer je “podigao duhovni nivo fakulteta, a broj
studenata koji su pohađali njegova predavanja, vazda željnih istine i
znanja, posle mnogih obmana u godinama rata, stalno je rastao”.
14 “A. Warburg,” Repertorium fiir Kunstwissenschaft, LI (1930), 3.
 U takvoj atmosferi, Kasirer je posetio Varburgovu biblioteku. “Budući
da sam bio upravnik biblioteke”, seća se Saksl, “proveo sam Kasirera
po njoj. On je bio prijatan posetilac koji je pažljivo slušao dok sam
mu objašnjavao Varburgovu nameru da knjige o filozofiji stavi pored
knjiga o astrologiji, magiji i folkloru, i dela o umetnosti da poveže sa
oniina o književnosti, veri i filozofiji. Proučavanje filozofije bilo je
za Varburga neodvojivo od proučavanja takozvanog primitivnog uma:
nijedno nije moglo biti odvojeno od proučavanja religijskih predstava,
književnosti i umetnosti. Ove ideje našle su izraz u neuobičajenom
aranžmanu knjiga na policama.
“Kasirer je to odmah shvatio. Ipak, kad se spremao da napusti
zgradu rekao je na ljubazan i jasan način, toliko tipičan za njega:
‘Ova biblioteka je opasna. Ja ću morati ili da je potpuno izbegavam
ili đa se u njoj godinama zarobim. Bliski su mi filozofski problemi
koji su ovde zastupljeni, ali konkretan istorijski materijal koji je
Varburg sakupio je nesavladiv.”15 Ipak, ovaj komentar nije značio
odbacivanje biblioteke. To je bio način na koji je Kasirer štitio svoje
delo na kojem je radio, od opasnosti da bude preplavljeno gomilom
podataka za koje je znao da su se nalazili na policama. Radio je, tada,
na prvoj knjizi Filazofije simboličkih form i (Die Philosophie der
Symbolischen Formen), zamišljenoj potpuno nezavisno, a ipak u
punom skladu sa Varburgovim filozofskim idejama.
Kasirer se nije dugo opirao. Vratio se u Institut i postao njegov
najplodniji pisac. Sasvim je prirodno što je prvapotpuna studija koju
je Varburgov institut objavio 1922. godine, bila Kasirerova Die
Begriffsform im mythischen Denken. Zapravo, njegova najbolja dela
nastala dvadesetih godina: tri knjige o filozofiji simboličkih formi,
njegova rasprava o jeziku i mitu i njegova velika knjiga o renesansnoj
filozofiji - ova poslednja posvećena Varburgu - napisane su pod
pokroviteljstvom Instituta. On nije radio sam; bio je okružen plodnim
istoričarima umetnosti, filozofima i filolozima. Neke studije koje su
objavljene u Varburgovom Institutu pisali su: Eduard Norden, Die
Geburt des Kindes, Persi Šram (Percy Schramm), Kaiser, Rom und
Renovatio, Paul Leman (Lehmann), Pseudo-antike Literatur des
15 Fritz Saxl, “Emst Cassircr,” The Philosophy ofE m st Cassirer, ur. Paul Arthur Schi
(1949), 47-48. Za potvrđu, vidcti Toni Cassircr, Aus meinem Leben mit Ernst Cassirer ( 1950),
106 ff.
44
Mittelalters, Ervin Panofski, Idea, Diirers “Melancolia Hercules
am Scheidewege. Svi su oni sada klasici u svojim oblastima.
Strogi empirizam i naučnička maštovitost Varburgovog stila,
predstavljali su potpunu suprotnost brutalnom antiintelektualizmu i
vulgamom misticizmu koji je pretio da varvarizuje nemačku kultum
dvadesetih godina. To je bio Vajmar u svom najboljem vidu.
Varburgova proslavljena formula da Atina mora biti stalno preuzimana
iz ruku Aleksandrije, bila je mnogo više nego recept istoričara
umetnosti za razumevanje renesanse, sa svim bolnim sudarima sa
alhemijom i astrologijom. To je bio recept filozofa za život u svetu
ugroženom odsustvom razuma. Jedan njegov dobar poznanik rekao
je da je “Varburg verovao u moć razuma. On je bio Aufklarer, upravo
zato što je tako dobro poznavao nasleđe demonske starine. Lesingov
(Lessing) Laokodn snažno je uticao na Varburga u mladosti, i on je
osećao veliki dug nemačkoj prosvećenosti osamnaestog veka”.16
Ipak, iako je bio dubok, uticaj Varburgovog instituta bio je
ograničen. Svi oni koji ga pamte, svedoče o njegovoj smirenoj
izolovanosti. Nemački desničari, tražeći kultume boljševike, nisu našli
sumnjivi materijal u publikacijama Varburgovog instituta, koje su se
bavile pogledima na svet Svetog Avgustina, kao ni u sadržajima
srednjovekovnih enciklopedija ili ikonografiji Direrovih gravira.
Sa ostalim proučavaocima mita, na primer psihoanalitičarima,
bilo je dmkčije. Mitovi koje su oni proučavali bili su, često nepriznati,
posedi svakog čoveka. Psihoanalitički institut u Berlinu, koji je
započeo kao ogranak međunarodnog udmženja 1910. godine, postao
je nezavisan 1920. godine, zajedno sa klinikom i studijama, što je
predstavljalo presudan korak, kako je priznao Frojd, u stvaranju
profesije dobro obučenih analitičara.17Ako je ceniti po imenima onih
koji su predavali i studirali u Berlinu - Šandor Rado, Franc Aleksander
(Alexander), Karen Homi (Homey), Oto Fenikel (Otto Fenickel),
Melani Klajn (Melanie Klein), Vilhelm Rajh (Wilhelm Reich) - Institut
je dao svoj doprinos uzbuđenju tako karakterističnom za vajmarsku
16 Gcrtrud Bing, Aby M. Warburg (1958), 29. Za Varburgovu formulu videti njegovu
studiju “Heidnisch-antike Wcissagung in Wort und Bild zu Luthcrs Zeiten” (1920), Gesammelte
Schrifften, 2 toma (1932), 11,491-492, 534.
17 SigmundFreud,“TheResistancestoPsycho-Analysis” (1925), TheStandardEdition
o f the Complete Psychological Works o f Sigmund Freud, XIX (1961), 213-224.
45
kulturu. Njegov osnivač, Maks Ajtingon (Max Eitingon), njegov
vodeći analitičar Hans Zaks (Hanns Sachs) i njegov maštoviti
teoretičar, Karl Abraham, bili su isto toliko izvanredni, kao što su
bili i psihoanalitičari koje su obučavali. To je bila stroga škola. Rudolf
Levenštajn (Loewenstein), koga je u Berlinu analizirao Hans Zaks,
zaključio je da je Institut bio'“hladan, vrlo nemački”. Ipak, čak i
Levenštajn, uz sve rezerve, smatrao je da je Zaks bio sjajan (“istinski
empirišta”), a Rado briljantan (“izvanredan nastavnik” i “izuzetno
inteligentan čovek”). Pored uzbuđenja koje su podstakli lokalni talenti,
dogodio se nezaboravan susret sa osnivačem lično. Na Kongresu u
Berlinu 1922, poslednjem na kome je učestvovao, Frojd je pročitao
svoje saopštenje “Neka zapažanja o nesvesnom”, koje prisutni nisu
nikad zaboravili. U tom saopštenju, sećao se Levenštajn, Frojd je
“uveo potpuno novi pristup, revoluciju u analizi, strukturalnu teoriju
superega, ega i ida”. Predavanje je predstavljalo, kaže Levenštajn,
“jedno od najvećih estetskih, naučno-estetskih iskustava koje sam
ikada imao u životu”.18
Međutim, ma koliko veličanstvena, takva iskustva imala su
ograničenu publiku. U Nemačkoj kao i drugde, možda i više nego
drugde, napsihoanalizu se gledalo sanaglašenom sumnjom. Da ironija
bude veća, rat je uticao na promenu stava, do tada neprijateljski
nastrojene profesije, prema psihoanalizi. Psihijatri su tražili od
nemačkih analitičara da podvrgnu brzom lečenju vojnike pod šokom
od granata, kako bi se mogli ponovo osposobiti za borbu. Takav
pragmatičan pristup, Abraham je smatrao nepoželjnim. “Nije mi se
dopadala ideja”, pisao je Frojdu, “da psihoanaliza treba iznenada da
uđe u modu iz čisto praktičnih razloga. Uskoro bismo imali veliki
broj kolega koji bi samo ponavljali fraze, a kasnije bi zaista polagali
pravo da sebe zovu psihoanalitičarima. Naša pozicija autsajdera”,
zaključio je sa očiglednim olakšanjem, “za sada ostaje ista”.19
Bilo je nekih znakova promena, pa je Abraham svaki od njih
pozdravio sa optimizmom. Od njega su povremeno tražili da se obraća
'* “Thc Rcminisccnccs o f Rudolph M. Locwcnstcin”, Oral History Collcction, Columbia
Univcrsity (1965), 19-25.
19 Abraham - Frojdu, 27. oktobar, 1918. A Psycho-Analitical Dialogue: TheLett
Sigmund Freud and KarlAbraham, 1907-1926, ur. Hilda C. Abraham i Emst L. Freud, prcv.
Bcmard Marsh i Hilda C. Abraham (1965), 279-280.
46
skupovima psihijatara, a 1920. godine, čak je napisao poduži članak
za Die Neue Rundschau, visokocenjeni nemački časopis koji je
izdavao Fišer Ferlag (Fischer Verlag) i u kome je izneo opšte principe
psihoanalize. “Berlin vapi za psihoanalizom”, rekao je Abraham
Frojdu u oktobru 1919. godine.20Ali, vapaji su ostali bez odgovora.
Neko vreme širili su se glasovi da će Abraham biti postavljen za
vanrednog profesora {ausserordentlicher Professor) psihoanalize na
Univerzitetu u Berlinu, ali kao što je s pravom predvideo Frojd, ništa
od toga nije se desilo. Levenštajn saopštava da su “intelektualci” i
“liberalno opredeljeni ljudi”, gledali na analizu sa “određenim
interesovanjem”, iako ne sa mnogo naklonosti, ali je opšti stav ostao
neprijateljski. Studenti medicine ili mladi lekari koji su se podvrgavali
psihoanalizi, ili su je proučavali, tajili su to iz straha da možda neće
dobiti poželjne položaje ili da ih mogu izgubiti.21 Na ukupnom
političkom planu, mnogi intelektualci su ostali nepoverljivi: Rikarda
Huh (Ricarda Huch), istoričar, esejist, pesnik, čestita i inteligentna
konzervativka, bila je, štaviše, toliko neprijateljski nastrojena da je
iako je prisustvovala sastanku na kome je Frojd bio predložen za
Geteovu nagradu, ona taj podatak “potpuno zaboravila”. To je bio
zanimljiv primer kako je frojdovski mehanizam uspeo da potisne
samog Frojda. Kada joj je jedan psihijatar poslao knjigu “o Frojdu i
protiv Frojda” ona je zaključila da je knjiga vrlo dobra, ali ne i
dovoljno oštra.22A sa levice, Ekart Ker pucao je na psihoanalizu kao
na buržoasku ideologiju koja je uvodila konformizam i pozivala na
bežanje od stvamih dmštvenih problema.23
Ali, kako je vreme prolazilo, bilo je sve više onih liberala i
intelektualno napređnih ljudi koji su, po Levenštajnu, bili otvoreni
prema Frojdovom učenju. Feliks Gilbert seća se izvođenja Klajstovih
(Kleist) drama u kojima se naglašavalo nesvesno, figura oca, i dmgi
pojmovi preuzeti od Frojda. On i krug oko njega, čitali su ozbiljno
20 Abraham - Frojdu, 19. oktobar, 1919, Ibid., 292, i vidcti ibid., 299-300, 305.
Abrahamov članak bio jc “Dic Psychoanalysc als Erkcnntnisqucllc fiir dic Gcistcs-
wisscnschaften,” Neue Rundschau, XXXI, dco II (1920), 1154-1174.
21 “Reminiscences of Loewcnstcin,” 32.
22 Marie Baum, Leuchtende Spur: Das Leben Ricarda Huchs (1950), 329-330, 335-
336.
23 “Ncucre DcutschcGcschichtsschrcibung” (prcdavanjcuČikagu, 1932), uDerPrimat
der lnnenpolitik, 254-268.
47
 Frojda i Junga. “Frojd je bio naša svakođnevna tema”, piše on. Možda
je postojalo “nekoliko analista praktičara u to doba u Nemačkoj, ali
Frojd je bio intelektualni događaj koji se nesumnjivo proširio po
čitavoj intelektualnoj sceni”. PauLTilič (Tillich) jetvrdio 1929. godine,
daje uticaj “filozofije nesvesnog, kojuje uveo Frojd”, svakodnevno
dobijao na snazi.24 Naredne godine, Berlinski institut ponosno je
objavio brošuru u kojoj je detaljno opisano prvih deset godina
njegovog rada; tu su se navodila imena predavača, analizirao njegov
program, ponuda, i pomalo naivno, dat je statistički pregled procenta
lečenih. Brošura je, takođe, sadržavala karakterističan predgovor
samog Frojda, kratak, lucidan i human, u kome su opisana tri zadatka
Berlinskog instituta: “Prvo, da našu terapiju učini dostupnom onoj
velikoj grupi ljudi koji pate od neuroza ništa manje nego bogati, ali
koji nisu u stanju da plate cenu svog lečenja; drugo, da osnuje mesto
gde će se psihoanaliza moći predavati teoretski i gde će se iskustva
starijih analista prenositi studentima željnim da nauče; najzad, da
unapredi naša znanja o neurozama i naše terapeutske tehnike putem
aplikacije i eksperimentisanja pod novim okolnostima.”25
Sve ovo obećavalo je mnogo, uz kolebljiv porast razumevanja,
obeležen profesionalnim nesporazumima i opštim neznanjem u
javnosti čak i među obrazovanima koji su teško razlikovali Frojda,
Adlera i Junga; oni su često bili naklonjeniji Jungu, zbog njegove
tobožnje spiritualnosti, nego Frojdu koji je odbacio veru. Kao što je
primetio Emst Robert Kurcijus (Curtius), to je bilo nasleđe Frojdovog
naturalizma koji će biti prevaziđen tek pošto ova završna verzija
prosvećene misli bude savladana.26 Kurcijus je bio briljantan i
oštrouman naučnik. Kao što se iz ovog komentara može videti, sa
izuzetkom male elite, barem kad se radi o dubinskoj psihologiji, onaj
ko je bio autsajder, to je i ostao.
24 “The Protcstan Mcssage atid thc Man o f Today”, u The Protestant Era, ur. i prcv.
James Luthcr Adams (1951), 190.
25 Zehn Jahre Berliner Psychoanalytisches Institut (Poliklinik und Lehranstalt), izd.
Ncmačko psihoanalitičko društvo (1930), 5.
26 Deutscher Geist in Gefahr (1932), 24-25.
48
IV
Nasuprot istoričarima umetnosti i psihioanalitičarima, re-
publikanski intelektualci koji su se bavili političkom naukom bili su
direktno, namemo, i sklon sam da kažem, izazivački, upleteni u
politički život Republike, tmdeći se da utiču na njen tok ili na one
koji su određivali njen tok.
Politička nauka bila je žrtva Nemačkog carstva. Staats-
wissenschaft u Nemačkoj, pedesetih i šezdesetih godina devetnaestog
veka, obavila je pionirska istraživanja u oblasti uporedne vlade i javne
uprave. Dolaskom Bizmarkovog Drugog rajha, politikolozi, kao i
dmgi liberali, počeli su da usmeravaju svoju pažnju na relativno
bezopasnu granu političke nauke, na javno pravo, koje je više
obrazovalo poslušne činovnike nego slobodne intelektualce.
Proučavanje “dmštvene i političke stvamosti”, pisao je kasnije Franc
Nojman, iz svoje bezbedne američke perspektive, “nije u suštini našlo
mesto u nemačkom univerzitetskom životu. Nauka je, u suštini,
značila dve stvari: teoretisanje i učenje iz knjiga. Na taj način ono što
smo mi zvali dmštvenom i političkom naukom, uglavnom se
sprovodilo izvan Univerziteta”. Naravno, kako kaže dalje Nojman,
postojao je jedan izuzetak: Maks Veber, koji je posedovao “jedinstveni
spoj teoretskog znanja” sa “vladanjem nad ogromnim činjeničnim
materijalom, i punu svest o političkoj odgovomosti naučnika”. Ipak,
Veberov uticaj u Nemačkoj bio je mali. “Karakteristika je nemačke
dmštvene nauke da je ona praktično uništila Vebera skoro isključivom
koncentracijom na raspravu o njegovoj metodologiji. Niko nije
obraćao pažnju na njegov zahtev za empirijskim studijama, niti na
njegovo naglašavanje odgovornosti naučnika.” Zanim ljiv je
Nojmanov zaključak da je “tek u SAD Veber stvamo oživeo”.27
Podsticaj na reformu proistekao j e iz očajničke praktične potrebe.
Već pre 1914. godine, ali još upomije za vreme rata, nekolicina
nemačkihpublicista, istoričara i javnihradnika, zapanjeni političkim
neznanjem državnika i javnog mnjenja, upravili su svoju pažnju na
Ćcole Libre des Sciences Politiques u Parizu, školu za koju su verovali
da je bila središte “intelektualne i nacionalne obnove” Francuske,
27 Neumann, “The Social Scienccs, 21-22.
49
 posle njenog poraza 1871. godine.28Fridrih Majneke, Fridrih Nauman
(Naumann), KarlBeker (Carl Becker) koji će postati ministar kulture
u Republici, Rihard fon Kilman (Kiihlmann) na visokom položaju i
veoma obrazovan službenik u Ministarstvu inostranih poslova i Emst
Jek (Jackh), energičan i ubedljiv novinar, udružili su se u traganju za
putevima kojima bi se Nemci bez političkog znanja politički
obrazovali. Oni su pridobili Roberta Boša koji je svoja napredna
uverenja potpomagao velikodušnom filantropijom, i početkom 1918.
godine, osnovali su Staatsburgerschule, sa Nojmanom kao njenim
predsednikom. Nauman je govorio: Nemcima je potrebno “političko
obrazovanje”, školovanje koje će pružiti ljudi iz javnog života i koje
neće nuditi indoktrinaciju ili parole, već razumevanje. “Narod je žedan
političkih i sociopolitičkih istina i jasnoće”, tvrdio je, a slobodna
škola, slobodna od pritiska države i privatnih donatora, mora
zadovoljiti tu žeđ.29
Nauman je umro u avgustu 1919. godine; Emst Jek postao je
njegov naslednik. Ali Jek, čiji je sin jedinac poginuo krajem rata, kao
jedina žrtva u svojoj četi, prvog dana kada je izašao na front, imao je
ambiciozne planove nastale iz njegovog velikog bola. On je pretvorio
Naumanovu “političku školu” u Deutsche Hochschule fur Politik.
Škola je otvorena u oktobm 1920. godine, i otpočela je rad skromno,
sa 120 studenata. Poslednje godine Republike, 1932, škola je imala
više od 2.000 studenata od kojih je bilo preko 500 redovno upisanih.
Studije su se razvijale postepeno, kroz iskustvo. Pored redovnog
programa, bilo je predavanja na strani i seminara. Nastavnici, i stalni
i povremeni, bili su entuzijasti i prvorazredni stručnjaci. Medu njima
su bili: filozof Maks Šeler (Max Scheler); Teodor Hojs (Theodor
Heuss) bio je dekan tokom prvih pet godina postojanja Visoke škole;
Amold Volfers (Wolfers) i Hans Simons predavali su političke nauke;
Albert Salomon sociologiju; Zigmund Nojman (Neumann) bio je
zadužen za novinske arhive; Franc Nojman, tada mladi sindikalni
advokat u Berlinu, bio je među povremenim predavačima. Od samog
početka, Visoka škola je negovala veze sa naučnicima i fondacijama
izsveta. Utokudvadesetih, došli sudaodržepredavanja Čarls Berd,
“ Emst Jaekh, Weltsaat:Erlebtes und Erstrebtes (1960), 82.
29 Theodor Heuss, Friedrich Naumann: Der Mann, das Werk, die Zeit (1937), 538-
542.
50
. 'ikolas Marej Batler (Nicholas Murray Butler), Džordž P. Guč (G.
i*. Gooch) i Andre Zigfrid (Siegfried). Hajo Holbom prešao je 1931.
igodine iz Hajdelberga u Visoku školu i bio je šef katedre za istoriju i
tneđunarodne odnose koju je izdržavala Karnegijeva (Camegie)
jfondacya.
Program je bio koncentrisan na političke nauke u najširem
smislu: političku istoriju, političku sociologiju, spoljnu i unutrašnju
politiku, “kultumu politiku” koja je uključivala predavanja o štampi,
kao i teoriju o pravnim i ekonomskim temeljima politike. U svoje
trem e, Visoka škola je bila radikalna novina. Ona je započela kao
večernja škola i privlačila je ljude koji ranije nisu stekli visoko
obrazovanje: sindikalne mkovodioce, službenike, novinare, kao i
diplomate i strance iz mnogih zemalja. Tradicionalno, više škole
prihvatale su samo one koji su završili gimnaziju i imali toliko željenu
potvrdu o maturi (Abitur). Oko 1930. godine, i to je bilo revo-
lucionamo, samo je trećina studenata na Političkoj visokoj školi imala
završenu gimnaziju, dmga trećina napustila je gimnaziju dve godine
ranije, stekavši takozvani Sekundareife, dok je poslednja trećina
završila samo besplatne osmogodišnje škole, Volksschulen, vrstu nižeg
obrazovanja koje obično nije omogućavalo pristup akademskom
školovanju. Visoka škola je bila radikalna i po svojoj samostalnosti.
Upravni odbor primao je od nemačke vlade samo dvadeset posto
svoga budžeta, a od pmske vlade samo zgradu. Kada je gmpa
industrijalaca, predvođena magnatom Alfredom Hugenbergom
ponudila da izdašno izdržava školu pod uslovom da oni kontrolišu
njen program i imenuju za njenog direktora konzervativnog istoričara
revolucije, Martina Špana (Spahn), upravni odbor je ponudu odbio.
Otuda je delovalo sasvim prirodno, da 1933. godine, Jozef Gebels
(Goebbels) stavi Visoku školu pod svoj lični nadzor.30
Deutsche Hochschule fur Politik, po svojoj osnovnoj orijentaciji,
stajala je na stanovištu građanskog liberalizma. To se vidi i po tome
kako je pažljivo održavala veze s visokim vladinim činovnicima,
koje, međutim, nisu dovodile u pitanje njenu autonomiju već su
odražavale njenu spremnost da učestvuje u oblikovanju politike. Ona
je isto tako nastojala da se, na neki način, drži iznad stranaka. Među
30 Jackh, Weltsaat, 88.
51
njenim redovnim profesorima nalazio se “mlađi konzervativac” Maks
Hildebert Bem (Boehm), čija je specijalnost bila Deutschtumspolitik,
studije o Nemcima na granicama određenim u Versaju i izvan njih,
jednom rečju iredentizam. Orijentacija škole bila je isuviše radikalna
za mnoge Nemce. Međutim, to nije bilo previše radikalno za
politikologe i teoretičare politike na Institutu fur Sozialforschung u
Frankflirtu, pOšto su taj Iiistitut čvrsto držali u rukama marksisti.
Ukoliko bismo čitali “umivene” istorije koje su se sredinom
tridesetih pisale za američke čitaoce u Međunarodnom institutu za
društvena istraživanja (kako se on nazivaou egzilu), istorije u kojima
se neprijatne reči kao što su “Marks”, “dijalektika”, “klasna borba”,
pa čak i “građanski” ne pojavljuju, pali bismo u iskušenje da
uporedimo njegove profesore sa likovima iz proznih dela Bertolda
Brehta, pa čak i sa samim Brehtom. Oni, naime, kazuju svojim
čitaocima ono što ovi žele da čuju i što se po njihovom mišljenju
može prihvatiti. Stoga, ne može biti sumnje da je Frankfurtski institut
bio do srži levo-hegelijanski nastrojen. Osnovan 1923, uz pomoć
nekoliko privatnih sponzora i povezan sa Univerzitetom u Frankfurtu,
Institut je počeo da radi tek 1924. godine, kada je njegov direktor
postao stari socijalista, Karl Grinberg (Carl Griinberg). U svom
predavanju na proslavi povodom početka rada Instituta za društvena
istraživanja, Grinberg je odlučnim rečima podvukao njegovo
delovanje kao istraživačkog instituta, koje je, prema Grinbergovoj
naivnoj logici, bilo revolucionamo. Najveći broj instituta, kako je
tvrdio, priprema “mandarine”, dmštvene radnike. To je razumljivo i
opravdano: država ima potrebu za odanim službenicima. Ali
Frankfurtski institut, naglasio je Grinberg, neće školovati sluge već
poznavaoce države. U njemu će istraživačka uloga biti značajnija od
nastavničkog i tehničkog obučavanja i on neće gušiti sposobnost
studenata za kritiku već će je, naprotiv, izoštravati. Učiće ih da
razumeju svet i da ga, kroz njegovo razumevanje, menjaju. Grinberg
je izjavio da postoje pesimisti u svetu, koji neprestano govore o
propadanju Zapada. Postoje takođe i mnogi, “čiji broj i uticaj stalno
rastu” koji ne samo “vemju, žele i nadaju se” da će doći novi dmštveni
poredak, već su i “naučno ubeđeni” da će taj poredak biti socijalizam
i da je ovo vreme “prelaska sa kapitalizma na socijalizam ” .
52
“Pretpostavljam da je dobro poznato”, dodao je Grinberg, “da ja
podržavam takvo gledište. Ja takođe pripadam protivnicima istorijski
zastarelog ekonomskog, dmštvenog i pravnog poretka i pristalica
sam marksizma”. Grinberg je uveravao svoje slušaoce da ga njegova
pripadnost marksizmu ne obavezuje ni prema partijskoj liniji niti
prema dogmatizmu. Studenti treba da budu slobodni, ali ne treba
sumnjati: hitni dmštveni problemi koji se budu proučavali na Institutu
biće rešavani u skladu sa marksizmom.31 Nije moglo biti jasnije
rečeno!
Zbog svog otvorenog radikalizma ili možda uprkos njemu,
Grinbergova vladavina bila je manje efikasna nego što je bila njegovog
naslednika, Maksa Horkhajmera (Max Horkheimer) koji je postao
direktor Instituta 1931. godine, kad se Grinberg povukao posle duge
bolesti. Još pod Grinbergovom upravom, dve važne studije bile su
objavljene pod okriljem Instituta: Das Akkum ulations- und
Zusammenbruchsgesetz des kapitalistischen Systems (Zakon o
akumulaciji i propasti kapitalističkog sistema) Henrika Grosmana
(Henryk Grossmann), 1929. godine, koja se u američkoj bibliografiji r
Instituta pojavljuje pod manje provokativnim naslovom: kao Zakon
o akumulaciji u kapitalističkom sistemu. Dmgaje bila studija Fridriha
Poloka (Polock) Die planwirtschaftlichen Versuche in der Soviet
Union, 1917-1927, objavljena iste godine. Tempo rada Instituta
pojačao se dolaskom Horkhajmera. Njegovo pristupno predavanje,
iako više ezopovsko od onog koje je održao njegov prethodnik, pružilo
je odgovarajuće putokaze pažljivom slušaocu. Grinberg je, po rečima
Horkhajmera, uglavnom negovao “istoriju radničkog pokreta” i
stvorio je sjajnu biblioteku. Ali, novi zadaci bili su pred Institutom:
dmštvena filozofija mora prevazići čisto intelektualnu raspravu i
postati stvamo efikasna. Ovo se moglo postići jedino prelaskom na
empirijsko istraživanje u kome “filozofi, sociolozi, ekonomisti,
istoričari i psiholozi, mogu da se udruže u trajnoj saradnji”.32
Horkhajmer je nagovestio da to neće biti pasivni empirizam,
prihvatanje stvari kakve su one bile; njegovo odbacivanje metafizičkog
31 Carl Griinbcrg, Festrede, gehalten zur Einweihung des Institutsfiir Sozialforschung
... 22.juni 1924, Frankfurter Universitatsredcft, XX (1924).
32 Max Horkhcimer, Die gegenwartige Lage der Sozialphilosophie und die Aufgaben
eines lnstituts fu r Sozialforschung, Frankfurter Universitatsredcn, XXXVII (1931).
53
dogmatizma i filozofskih apologija, zajedno sa njegovim zahtevom
za razumevanjem odnosa unutar ekonomskog života u društvu,
psihološkim razvojem pojedinca, i promenom u kultumom životu,
kao i njegovo otvoreno pozivanje na Hegela, dovoljno jasno govore
da se Frankfurtski institut neće predati marksizmu kako je to Grinberg
bio najavio.
Bez obzira na pravo značenje Horkhajmerovih reči, njegove
namere bile su briljantno ostvarene u časopisu Zeitschrift fu r
Sozialforschung, osnovanom 1931. godine. U svojoj kratkoj nemačkoj
fazi, naglo prekinutoj u proleće 1933, on je objavio nekoliko važnih
članaka: sam Horkhajmer pisao je o različitim filozofskim temama;
Erih From je nastojao da razvije socijalnu psihologiju na frojdovskim
osnovama; Henrik Grosman pisao je o Marksu; Leo Levental
(Loewenthal) o sociologiji književnosti; Teodor Adomo o sociologiji
muzike. Dmgi, kao što su bili Herbert Markuze (Marcuse), Valter
Benjamin, Franc Nojman, Paul Lazarsfeld i Oto Kirhajmer (Otto
Kirchheimer), predavali su na Institutu, pisali su prikaze ili obavljali
istraživački rad i objavljivali u novinama bliskim filozofskim
gledištima časopisa. Bila je to gmpa moćnih umova.
V kelanđelovska sala sa mžnim muralom Artura Kampfa. Hauptman je
Međutim, da li je to bila gmpa moćnih intelektualaca, to je
sasvim drugo pitanje. Njihov uticaj bio je nesporan, ali on je,
najverovatnije, bio veći u inostranstvu nego u zemlji; rasprostranjeniji
za vreme Vajmarske republike nego nakon nje. Mada su ovi ljudi
predstavljali srce vajmarskog duha, oni nisu bili u srcu javnih
događanja. Oni su sretali insajdere (insiders), kultivisali ih i ponekad
uticali na njih, ali u suštini, sami to nikada nisu postali.
Ništa ne baca više svetlosti na kvalitet unutrašnjih zbivanja nego
pogled na akademski život tog razdoblja. “Kada sam u proleće 1918,
došao na Univerzitet u Breslau” piše Franc Neuman, “njegov
proslavljeni ekonomista osudio je Mirovnu deklaraciju iz 1917. godine
(mir bez aneksije i odšteta) u svom prvom predavanju, i zahtevao
priključenje Longvija (Longwy) i Brija (Brie), pretvaranje Belgije u
nemački protektorat, nemačku kolonizaciju velikih delova istočne
54
Evrope i prekomorskih kolonija. Još slavniji profesor književnosti,
nakon što je odao poštovanje kantovskom idealizmu, izveo je iz te
filozofije kategorički imperativ nemačke pobede, nemačke monarhije
i suštinski iste mirovne odredbe. Kada sam došao u Lajpcig, u jesen
1918, profesor ekonomije smatrao je potrebnim da u oktobm 1918.
podrži mirovne uslove Svenemačke unije i Vrhovne komande, dok
je profesor istorije neopozivo dokazivao da demokratija u suštini nije
bila nemački oblik političkog organizovanja, da je pogodovala
materijalistiČkim Anglosaksoncima i da je bila nespojiva sa
idealizmom nemačke rase. Kada sam prešao u Rostok, u leto 1919.
godine, morao sam da organizujem studente da se bore protiv
antisemitizma koji su otvoreno propovedali univerzitetski profesori.
Kada sam na kraju prispeo u Frankfurt, prvi zadatak sa kojim sam se
suočio bio je da pomognem da se zaštiti novoimenovani profesor
univerziteta iz redova socijalista, od napada, političkog i fizičkog,
koji su organizovali studenti uz podršku značajnog broja profesora.”33
Berlin je bio jednako zaražen. Petnaestog novembra 1922.
godine, grof Kesler prisustvovao je proslavi u čast šezdesetog
rođendana Gerharda Hauptmana na Univerzitetu u Berlinu. “Nova
aula”, pisao je u svom dnevniku, “bila je svečana, ponešto mi-
sedeo na podijumu između Eberta i Lebea (Lobe). Neki profesor
književnosti, mislim da se zvao Petersen, držao je bezbojni, zamomi
govor posle koga je usledilo nekoliko stmčnih referata...
“Jedini govomici koji su imali šta da kažu, bili su jedan student
i Lebe. Student je govorio sa takvim žarom i mladalačkom svežinom
da je oduševio slušatelje. Samo jedan profesor, koji je stajao do mene,
sa naočarima sa zlatnim okvirima i koji je po svom izgledu bio prototip
Švabe, s teškom mukom je kontrolisao svoj bes tokom čitave
ceremonije, izrazivši nezadovoljstvo neprestanim gunđanjem.
Hauptman je pročitao govor, kratak i ne vrlo dubokouman, ali je
vedrim tonom odlučno pmžio podršku humanosti i pomirenju.
“Najzapaženija stvar na ovoj proslavi, bilo je groteskno
uskogrudo držanje studenata i profesora. Berlinski bratstveni savet
odlučio je svečano, vemjem većinom od dva prema jedan, da ne
33 Ncumann, “The Social Scienccs,” 15-16.
55
učestvuje u Hauptmanovoj proslavi, zato što se Gerharđ Hauptman
više nije mogao smatrati pouzdanim Nemcem, pošto se izjasnio kao
republikanac! A čujem od Sama Fišera (Fischer) da ga je spomenuti
Peterson, koji je održao službeni govor, posetio dva dana ranije i
tražio od njega da otkaže poziv Ebertu, jer »e bi bilo zgodno da se
rq>ublikanski šefdržave pojavi na univerzitetu. Kadaje to Fišer odbio,
Peterson ga je zamolio da barotkaže poziv Lebeu zato što bi prisustvo
dva socijaldemokrata na jednom mestu bilo previše!
“Na kraju proslave, D’Albert je divno odsvirao; Apasionatu.
Jedan od profesora koji je sedeo pored mene privukao je pažnju
šapćuči nezadovoljno svom susedu: ‘To je naravno komponovao sam
pijanista, zar ne?’ Izgledalo je da je Betoven bio poželjan na
Berlinskom univerzitetu isto onoliko koliko i Ebert.”34 Za čim god
da su Nemci žudeli, to, očigledno nije bio razum. Bez obzira da li je
bio pomirljiv ili kritičan.
34 Thgebucher, 347-348.
56
TAJNA NBMAČKA
Poezija kao moć
“Jednog vrelog prolećnog podneva 1913. godine, iriladi student
prolazio je glavnom ulicom Hajdelberga. Đok je prelazio Brungaslajn
zapazio je kako se uobičajena reka pešaka koja se obično kretala
idući od Ludvigsplaca do Univerziteta i natrag, u neobaveznom,
bučnom razgovoru po grupama, na troatoaru i na ulici, sada lenjo
vukla po vrelom pločniku, iscrpljena neuobičajenom vrućinom. A
onda, odjedanput, ovi umomi ljudi kao da su se prenuli. Skladnog
držanja, lagariog koraka, jedan usamljeni čovek je dolazio ulicom;
svi su se sklonili u stranu kako ništa ne bi ometalo njegov hod, a on
kao da je lebdeo, kao na krilima, okrenuo se iza ugla i uputio prema
Vredeplacu.
“Posmatrač je stajao nepokretan, kao na mestu prikovan. Dah
iz višeg sveta ga je očešao. Nije više znao šta se dogodilo, teško da je
znao i gde se nalazi. Da li je to čovek prošao kroz gomilu? Ali on se
vidno razlikovao od svih ljudi između kojih se kretao sa svojom
nesvesnom gordošću i lakoćom, tako da su pored njega svi pešaci
izgledali kao blede larve, kao likovi bez duše. Da li je to bog prošao
kroz uzburkanu gomilu, žureći lakog koraka ka drugim obalama? Ali
on je na sebi nosio ljudsko odelo, iako i ono neobično: tanak žuti
svileni sako, koji je lepršao oko njegovog vitkog tela. Imao je veliki
šešir na glavi, čudno svetao i neobiČan, a gusta smeđa kosa izbijala
je ispod njega. U njegovoj ruci vrteo se mali, tanak štap. Da li je to
bila Merkurova palica, ili je to bio običan prut? A njegovo lice?
Posmatrač se seća pojeđinih crta sasvim nejasno. Bile su kao isklesane
i bledilo obraza je pojačalo utisak neobičnosti, nešto slično statui,
božanstvu. A oči? Iznenada posmatrač je shvatio: zračenje iz ovih
očiju ga je očaralo. Brz kao munja pogled je sinuo prema njemu,
prodro je u dubinu njegovog bića i okrenuo se dalje sa blagim,
trenutnim osmehom. Tada je postalo izvesno: ako je to bio čovek,
onda je to bio Stefan George.”1
1 Edgar Salin, Um Stefan George: ErinnerungundZeugnis (2. izd., 1954), 11-12. Salin
tvrdi da ovaj portrct nijc kasnijc dotcrivan, vcć da je zasnovan na pismu kojc jc napisano tog
 Arhiv muzeja Modern Art Film Still

Dve scene iz filma Kabinet dr Kaligarija

Ekspresionistički horor film koji je ušao u istoriju, sa scenografijom

koju su napravila trojica ekspresionističkih umetnika: Herman Varm (Hermann
Warm), Valter Rerig (Walter Rohrig) i Valter Rajman (Walter Reimann). Vemer
Kraus (Wemer Krauss) - ludi dr Kaligari, Konrad Fajt (Conrad Veidt) kao
somnambul Cezar koga Kaligari navodi na ubistvo.

Valter Ratenau u Kanu, početkom 1922. Wide World

Nemački ministar inostranih poslova i žrtva desničarskih atentatora

1922, Ratenau, esteta, milioner, državnik, utopista i Jevrejin, otkriva nešto
od svoje problematične ličnosti na ovoj fotografiji.
gradovima bilo je mnogo ovakavih scena.
Između 1918. i 1923, i 1929. i 1932, u mnogim

Pekar koji prima pare za vreme visoke inflacije. Wide World

Ove scene, koje su dosegle krešendo svog apsurda tokom leta i jeseni
1923. godine, smešne su samo u retrospektivi.
 To je zaista bio Stefan George, pesnik i viđovnjak, predvodnik
čvrsto povezane, ozbiljne, samodopadljive koterije mladih ljudi,
modemi Sokrat koji je opčinjavao svoje sledbenike, istovremeno
erotski i duhpvno. Ovaj Sokratjcoji je probrao svojvi zbirku Alkibijada
delom i zbog njihovog izgleda, bio je lepši nego njegov antički uzor.
Stefan George bio je kralj tajne Nemačke, heroj koji je tražio heroje
li jednom neherojskom vremenu. Utisak koji je on ostavio na Edgara
Salina 1913. godine, utisak kojije mladi čovek zabeležio istog dana,
bio je sasvim uobičajen. Postojao je jedan tip Nemaca kojima je
George jeđnostavno bio neodoljiv.
Stefan George umro je u dobrovoljnom izgnanstvu u Švajcarskoj
1933. godine, nespreman da svoj ugled stavi na raspolaganje
nacistima, pobediocima koje je prezirao kao avetinjske karikature
varljivog ideala. F ridrih G undolf, njegov najbolji učenik,
najproduktivniji, uz to i najlepši od njegovih mladića, umro je pre
njega, 1931. godine. Ipak, mnogi njegovi sledbenici nadživeli su ga,
neki od njih kao nacisti, neki kao nacističke žrtve, neki u prinudnoj
tišini, neki u izgnanstvu. Oni su bili samo šegrti čarobnjaka, i nisu
mogli da oteraju duhove koje su sami prizvali.
Kao i većina činilaca koji su tvorili duh Vajmara, i Georgeov
krug je prethodio Republici i imao svoje izvore u Nemačkoj i izvan
nje. Rođen 1868, George se okrenuo od kulture koju je prezirao,
prema Bodleru, ukletom pesniku koji je proklinjao svoje vreme, ka
Malarmeu, eksperimentatoru, muzičaru reči i proroku; i ka nemačkim
autsajderima, Helđerlinu, strasnom klasičaru i Ničeu, divljem
zagovomiku nove paganske aristokratije. U svom časopisu za poeziju
i polemiku, Blatter fiir die Kunst, koji je pokrenuo 1892, i u svojim
pažljivo režiranim razgovorima sa svojim mlađim pristalicama, Stefan
George je razvijao svoj program i tražio publiku za svoju fino isklesanu
poeziju. Sebi je postavio zadatak da spase od zaborava kultume
vrednosti i da obnovi aristokratski smisao života. Stoga je Georgeov
kmg utrošio mnogo energije tumačeći Getea i prevodeći Šekspira i
Dantea. Tako je i Niče video svoj zadatak: biti dobar Evropejac i
arbitrirati pri vrednosnom preocenjivanju, međutim, za razliku od
Ničea, George nije izabrao da bude sam u tom poslu. Njegov metod
imao je u svojoj osnovi tajno carstvo, podignuto za dobrobit budućeg,
62
novog Rajha, a snagu i moguću inspiraciju tražio je u iskrenim
prijateljstvima i među odabranim duhovima prošlosti.
Ovaj program išaoje do samih granicaelitizma.TajnaNemačka
bila je udmženje u koje su novi članovi bili pažljivo birani i za kojc
su bili pojedinačno pripremani. Mnogi su bili pozvani, ali ih je malo
izabrano. Neki od njih, kao Hofmanstal, pripadali su kmgu kratko
vreme da bi potom otišli. To je bio jedan ekskluzivni, ozbiljan kružok
(njegovi pripadnici će se sećati vedrog raspoloženja, međutim na
stotinama grupnih fotografija ne zapaža se ni jedan osmeh). Gmpa je
bila posvećena službi gospodam koji je uzvraćao svojim voljenim
sledbenicima stihovima punim emocija koji bi nekima izvan kmga,
mogli da se učine preterano nežnim. Ipak, uprkos njegovom žarkom
zalaganju za kvalitet i odabranu prirodu pojedinaca, i pored njegovog
kultizma, sam Stefan George nije bio rasista. Nije ga poneo Gundolfov
ratnički žar. Stoga, divlji portret Georgea koji je uradio Valter Mering,
ne pogađa cilj: Mering ga prikazuje kako svira harfu na Olimpu
tevtonskih ratnih pesnika, dok njegovi “geliebten Siegfried-
-Lustknaben”, oni ljupki dečaci koji su služili za zadovoljstva, odlaze
u boj.2 U suštini, George se bojao rata i mrzeo ga je upravo zato što
su u njemu ginuli njegovi mladići. Ovi nemački proroci, svi odreda,
svesno ili nesvesno grobari Republike, često su sa zavidnom
inteligencijom sagledavali glupost svojih supamika: George je bio
svestan gluposti patriota, a Osvald Špengler, koji je bio glup u mnogo
čemu drugom, gluposti samog Georgea. “Osnovna Georgeova
slabost”, pisao je 1917. godine, “(bez obzira na činjenicu da ga je
‘km g’ pretvorio u predmet obožavanja) jeste njegov nedostatak
inteligencije.”3
Kmg oko Georgea je imao pune mke posla i pored ovog
nedostatka. On je prevodio, glačao stihove, objavljivao ezoterične i
polem ičke rasprave o književnoj kritici, negovao sm išljenu
ekscentričnost u tipografiji kao i u oblačenju, i možda najvažnije,
tražio je u istoriji valjane teme i odabrane duhove, koji bi, da su
živeli u vreme Stefana Georgea, sigumo pripadali njegovom kmgu.
Gundolf je slavio Cezara, Getea i Šekspira, Emst Bertram je otkrio
2 Mchring, Die verlorene Bibliothek(\9(A, izd.), 151.
3 Špcnglcr-Hansu Klcrcsu, 6. januar, 1917.Briefe, 1913-1936, ur. AntonM. Koktanck
(1963), 63.
63
 novo značenje u Ničeu, Maks Komerel (Kommerell) proglasio je
Getea i Herdera za lidere kulture. Ovi biografi izvodili su rituale; oni
nisu analizovali, već su proklamovali ličnosti o kojima su pisali,
tretirajući ih kao osnivače, sudije, nadljude zaodevene u mit, koji su
svojim životima posramili Nemačku dvadesetog veka, to novo
gvozdeno doba. Ekart Ker je 1930. godine, zapazio i kritikovao
“plutarhovsku renesansu”, i navodio Gundolfovu grozničavu
biografiju Cezara kao pravi primer ove “istorijske beletristike”.
Plutarhova populamost u Georgeovom kmgu i među širokom
publikom, izgledala mu je kao simptom ove dezorijentacije. Plutarh
je pisao o bogovima i junacima, pojedincima-divovima, često netačno,
a sada modemi Plutarsi, sa istim prenebregavanjem tačnosti, nude
željnoj publici, nove divove za obožavanje. Emil Ludvig i dmgi
najpoznatiji biografi Ulštajnovog (Ullstein) sveta, sasvim se dobro
uklapaju u ovaj obrazac. Ludvig je mimo izjavio da više voli prijatnu
i nepouzdanu priču, nego hladnu tačnost stmčnjaka. Biografi iz
Georgeovog kruga bili su često i sami stručnjaci, ali oni za svoje
teme nisu odabirali stmčnjake - birali su ljude u celini.4
Najpoznatija biografija nastala u Georgeovom kmgu, bila je
knjiga Emsta Kantorovica (Kantorowicz) o velikom cam Fridrihu
Hoenštaufenu (Frederick Hohenstaufen) iz trinaestog veka, pod
naslovom Kaiser Friedrich derll. Knjiga se pojavila 1927. godine, a
dmgi tom u kome su se navodili izvori i analhirali tehnički problemi,
1931. Biografija je odmah izazvala polemiku i naišla na veoma široku
čitalačku publiku koju je, uostalom, u potpunosti zasluživala. Kao
što je napisao Feliks Gilbert, ona je predstavljala “dah svežine u
ustajalom vazduhu srednjovekovne istorije”. “Mladi ljudi svih
političkih uverenja (čak i Ker!)” pozdravili su pojavu knjige “kao
delo opozicije protiv srednjovekovnog p o retk a” . U gledni
m edievalista, K arl Hampe, koji se u suštini nije slagao sa
Kantorovicem, bio je prisiljen da mu prizna “izuzetno poznavanje”
grade, strpljenje za detalje i onu vrstu razumevanja koje poseduju
jedino veliki znalci.5
4“Derneue Plutarch: Die ‘historische Belletristik,’ die Universitatund die Dcmokratie,”
Die Gesellschaft, VII, deo2(1930), 180-188; navodi iz Ludviga su na str. 185,187 (videti Der
Primat der Innenpolitik, 269-278).
5“Das neucste Lebensbild Kaiscr Friedrichs II.,” Historische Zeitschrift, CXXXXV1
(1932), 441-475.
64
Kantorovic, ipak, nije bio goibipropagandist; zapravo, onuopšte
nije bio propagandista. U ovu biografiju ulio je sve svoje iskustvo i
očekivanja. Po poreklu Jevrejin, po zanimanju pruski oficir,
Kantorovip se ppsle rata pridjcužip Freikorpsu i uzeo učešća u borbi
grotiv levice. Po njegovom mišljenju, Republika je predstavljala
trijumf mediokriteta, razdoblje bez vođa. Bio je je iskusan naučnik,
ali kao član Georgeovog kruga on je izražavaoprezirprema hladnom
primitivizmu modeme nauke i tražio istorijsko razumevanje za velike
ljude i istorijske trenutke, ne kroz analizu već kroz snažnu intuiciju.
CjjjFridrih, natčovek koji je prkosio svakoj vlasti, halapljivo uživao
u životu, i postao legenda u svoje vreme, bio je očigledno pogodna
tema za takvog istoričara.
U jednoj stvari, kako se to priznavalo čak i u prikazima koji mu
nisu bili naklonjeni, Kantorovicov pogled na svet bio je ispravan.
Istoričari-racionalisti omalovažavali su mitove kojima je Fridrih II
bio obavijen, a Kantorovic je bio idealan naučnik koji je mogao da ih
prepozna i da shvati njihovu ulogu u političkom životu XIII veka.
Ali on se nije zadovoljavao samP time da otkrije i razume legende. U
vreme kad više nije bilo careva, kako je rekao Kantorovic u svom
kratkom predgovom, “tajna Nemačka” žudela je za “svojim carevima
i junacima”. Sadržaj njegove knjige nudio je toj tajnoj Nemačkoj
ukusan zalogaj: Kantorovicov Fridrih II je otac renesanse, vladarkoji
je mogao da se poredi sa značajem Aleksandra Velikog. O nje oživeo
klasiku, dostigao zapanjujuće visine ljudskog duha, otelovljavao je
praiskonske sile, bio je snažan, brz, muževan i inteligentan i
kombinacijom kvaliteta nadmoćan Cezaru i Napoleonu, Nemac do
svoje srži. Bio je mrtav, a ipak živ, pripravan da iskupi nemački narod
koji još nije bio sposoban da shvati njegovu pravu, polubpžansku
veličinu. Kantprovic nije samo ispričao srednjovekovne legende:
njegov jezik, sa svojim hiperbolama, iskričavom nedorečenošću i
ekstatičnim oduševljenjem, prenosi krajnje pristrasan, može se reći,
erotičan, odnos autora prema liku. On podrazumeva verovanje u ove
legende kao duboke istine, bitne za Nemačku koja strada. Kantorovic
je uneo mnogo pouzdane istorije u svoju knjigu, što je mit učinilo
uverljivijim obrazovanom svetu, a time i opasnijim po Republiku.
To je bila istorija u'obliku političke poezije.
 Nemoguće je ta£no odrediti šta su donele ovakve knjige, ili sam
Georgeov Kreis kao celina. Georgeovi sledbenici preuveličavali su
njihov uticaj. Ipak, za mnoge, to je bio zavodljiv dah svežine u
zagušljivom vazduhu u n iv erziteta i uzbudljiva alternativa
uobičajenom političarskom žargonu. Teodor Hojs se kasnije sećao
da su mu “velika dela istorijske proze koja su nastala u krugu Stefana
Georgea postala veoma važna”. Hojs nikada nije osećao stvamo
oduševljenje za samog majstora. Uznemiravala ga je sva ta ezoterična
ritualna gužva (Drum und Dran) kmga, čitava “samosvesna verbalna
konstrukcija” njegove poezije. Uprkos tome, priznao je da su “radovi
Fridriha Gundolfa, od njegove veličanstvene knjige o Šekspim pa
nadalje”, i istorijski spisi Voltersa (Wolters), Komerela i ostalih, za
njega imali veliki značaj. “Ono što je bilo presudno, po mojoj oceni,
nije bilo ono što se moglo saznati od Georgea, iako ni to nije bilo
zanemarljivo, već visoke vrednosti koje je njegov kmg nametnuo.”6
Mora da je zavodljivost Georgeovog stila bila izuzetno snažna, kada
se čak i Hojs pridmžio krugu (jer histerična visokopamost ovih
biografija danas izgleda skoro nepodnošljiva).
II
N ezavisno od njegovog nadm etanja sa m rtvim a, među
savremenicima Stefana Georgea, samo jedan pesnik, Rajner Marija
Rilke, mogao je da se poredi s njim po svom uticaju. Za razliku od
Georgea, Rilke nije bio opterećen formalnom koterijom; Rilkeovom
kultu se moglo prići jednostavno, čitajući njegovu poeziju. I svako
ga je čitao. Mladi vojnici odlazili su u smrt sa njegovim stihovima
na usnama. Svi omladinski pokreti, koji su igrali tako značajnu ulogu
u nemačkom životu i pre i za vreme Vajmara, načinili su od njega
jednog od svojih omiljenih pesnika. Recitovali su njegove stihove
pored logorske vatre i štampali ih u svojim časopisima. Rilke je
ostavio dubok utisak na dmge umetnike svog vremena: Tomas Man
ga je “naravno”, priznavao “kao lirski fenomen najvišeg reda”.7
Pitanje je da li je Rilkeu, u njegovim poznim godinama i nakon smrti,
6 Hcuss, Erinnerungen, 354.
7 Man - B. Fukiku, 15. aprila, 1932. Briefe, 1889-1936, 316.
66
1926. godine, donela korist nemačka književna kritika, ona vrsta
pisanja koja je (sa retkim i časnim izuzecima) bila manje kritika, a
više slavljenje, intuitivna po svom metodu, preterana po svojoj
retorici, i visokopama u svojim zahtevima. To je bila vrsta pisanja
opterećena preteranom osećajnošću i pseudofilozofskim misti-
fikacijama. Kao što je Valter Mušg (Walter Muschg), zajedljivo, ali
opravdano rekao, Rilke je postao “idol generacije bez ljudi.”
Objavljivanje njegovih pisama, “od kojih je najveći deo pisan
ljubičastim mastilom, damama”, stvorilo je “krdo zanesenjaka -
Schwarmer und Schwarmerinnen”, sve dok “Rilkeova groznica nije
prerasla u svetski raširenu fanatičnu sektu”. Međutim, ma kako stranci
mogli reagovati, kod kuće je bilo gore. Tek šačica radikala ismejavala
je njegovu precioznost i izrugivala se njegovom sažaljevanju sirotinje.
“Jeste li se ikada tresli od hladnoće na tavanu?” upitao je Kurt Tuholski
(Tucholsky)8, dok su ga gotovo svi ostali uzdizali do božanstva.
Čuvene Rilkeove pozne pesme, Soneti Orfeju i Devinske elegije, koje
su se poj avile u februaru 1922, u j ednom nastupu stvaralačkog žara,
veoma su teške, “delom jedva razumljive u originalu”. Zbog toga su
i poslužile kao “idealan oslonac za amaterske, pseudoreligiozne
potrebe koje su Rilkea pretvorile u neku vrstu lirskog Raspućina iza
koga je nestao pesnik”. Bilo je neizbežno da Rilke bude dignut do
nebesa kao prorok i svetac, “nosilac poruke i osnivač vere”,
jedinstvena ličnost koja je porazila i obezvredila intelektualnost koja
je dominirala Zapadom tokom milenijuma. To je bio, zaključuje Mušg
vedrom, iako neprevodivom frazom, “misticizam omladinskog
pokreta- Wandervogelmystik”.9
Ovo su oštre osude koje se ipak ne bi smele odbaciti kao
zakasneli osvrt razočaranog posmatrača koji traga za uzrocima
nacističkog trijum fa u Nemačkoj. Savremeni izvori pružaju
zapanjujuću potvrdu. Dvadesetog februara 1927. godine, a ja ću se
ograničiti samo na ovaj reprezentativni primer, Stefan Cvajg održao
je u Minhenu govor u spomen na Rilkea, pod naslovom “Oproštaj od
Rilkea”. Dugo je govorio, sa kitnjastim hiperbolama neobičnim čak
i za jedan takav memorijalni skup. Pa ipak, on je tugovao za pesnikom,
za Dichterom. Cvajg je rekao svojim slušaocima da je Rilke bio
* “Auf dcm Nachttisch”, 25. mart, 1930. Gesammelte Werke, ur. Mary Gcrold-Tucholsky
i Fritz J. Raddatz, 3 toma (2. izd., 1967), III, 392.
9Walter Muschg, Die Zerstdrung der deutschen Literatur (3. izd., 1958), 215-216.
67
istinski Dichter: “Ova reč, ova sveta tajna, ova teška kao bronza i
veoma neskromna reč, koju naše problematično doba brka suviše
lako sa manje značajnom i nesigumom predstavom o autom -
Schriftsteller - običnom piscu, u potpunosti se može primeniti na
njega. On, Rajner Marija Rilke bio je pesnik, stalno i ponovo, u tom
čistom i savršenom smislu u kome ga Helderlin priziva, ‘božanski
odgajen, sam neaktivan i slab, ali pogledan odboga i pobožan’”. Bio
je pesnik bez ostatka: “Nije nam poznat ni jedan trenutak u kome on
nije bio Dichter”; svako pismo koje je napisao, svaki gest koji je
učinio, njegov osmeh i njegov rukopis, svedoče o njegovoj misiji.
Upravo zbog “neprikosnovenosti misije sledili smo ga još od naše
mladosti pa nadalje, puni dubokog poštovanja”. Kako je on počeo da
stiče “slavno ime” Dichteral Neka niko ne dira u ovu tajnu. Možda
se to “poslednji odjek stare aristokratije umorne nakon mnogih
generacija, oglasio još jednom u poslednjem od njih” (mada su, u
stvari, Rilkeove pretenzije na staro, plemenito poreklo bile u
potpunosti imaginame i čist snobizam). “Ali, ma kakva bila istina”,
razmišljao je Cvajg “niko ne može u potpunosti da objasni poreklo
pesnika, tog nerazumljivog, neshvaćenog stranca među ljudima, u
kome se hiljadu godina star jezik ponovo uzdiže, tako nov, kao da
nije bio uništavan brbljanjem bezbrojnih usana i samleven u milionima
pisama, sve do dana kad se On pojavio, Onaj koji gleda na prošlo i
buduće, sa svojim začuđenim, živahnim, sveobuhvatnim, kao zora
svežim pogledom”. “Nikakvi”, nastavio je Cvajg, “ovozemaljski
razlozi ne mogu nikad objasniti kako od hiljada praznih stvorenja
samo jedno postaje pesnik”. Ipak, Rilke je postao taj pesnik i nije
bilo nikog u pubKci ko nije nosio u svojoj podsvesti neku strofu, stih
ili reč iz njegovog dela, neki “dah njegove muzike”. Bilo je pravo
“čudo” za mlađu generaciju da posmatra uspon ovog pesnika iz
skromnih početaka do visina lirske poezije, da bi zatim, uzdižući se
i iznad toga, još više herojski, počeo iznova da traži Boga u sve širim
kmgovima. Tek sada, posle njegove smrti, pravo značenje njegovih
poslednjih teških pesama postaje jasno: “U ranija vremena, na naše
iznenađenje, jedva da smo mogli shvatiti smisao onoga što se nalazilo
u ovim poslednjim pesmama.” Ali upravo ta neprohodnost Rilkeove
poezije koju će kasnije Mušg smatrati za slabost i nedostatak, bila je
68
za Stefana Cvajga božanski dar. Rilke se, kako je rekao, nije više
obraćao samo živim Ijudima u Devinskim elegijama; razgovarao je
“sa dmgim, sa onim izvan stvari i osećanja”.10 Ovi izlivi su poučni
jer ne znače samo mehaničku pohvalu; oni su zastupali po čitavoj
svojoj proračunatoj nepreciznosti, svoj svojoj bestidnoj hiperboli,
način mišljenja koji su mnogi Nemci prihvatali, u kome su uživali, i
u stvari, smatrali neophodnim kada se govori o pesnicima i poeziji.
Istini za volju, treba priznati da je Rilke bio izuzetno uzdržan
prorok. Kada bi upućivao upozorenja preko svojih pisama, nije to
činio koristeći pozu zavodnika koji želi da nekoga privuče tako što
se čini da ga odbija - on je bio samo dosledan u svojim ubeđenjima.
Nepoznati Ijudi su ga opsedali svojim pismima. “Kakva pisma!”,
pisao je prijatelju u leto 1921. “Ima toliko onih koji očekuju od mene
- ne znam tačno ni šta - pomoć, savet; od mene koji sam i sam zbunjen
pred stalnim pritiscima života! Čak iako znam da se oni zavaravaju,
da greše, ja sam ipak (i ne mislim da je to sujeta!) u iskušenju da im
saopštim neka svoja iskustva, neke plodove moje duge usamljenosti.”
Postoje usamljene devojke i mlade žene, a “potom i svi oni mladi
radni ljudi, većina od njih revolucionari, koji su iz državnih zatvora
izašli zbunjeni i koji su zalutali u ‘književnost’ pišući zatrovane i zle
pesme. I šta da im kažem? Kako mogu da zalečim njihova ranjena
srca...?” 11 Uprkos svojoj samosvesnoj izdvojenosti, svombrižljivom
negovanju evropskih aristokrata, Rilke je imao dmštvenu savest i
svest o sopstvenim ograničenjima. Bio je potpuno uveren da postoje
razlike između života i poezije. Video je (kao što je napisao u pismu
iz 1922. godine) veliku opasnost od konfuzija njegovog doba, koje
je “tako često shvatalo zov umetnosti kao zov prema umetnosti”. Na
taj način umetnička delatnost tog vremena, mada daleko od toga da
pozitivno utiče na život, sve više i više mladih ljudi odvlačila je od
života.12 Nema sumnje da je Rilke bio bolji čovek od svojih učenika
koji su želeli gotovo samo da ga obožavaju i da iz njegovih pesama
'" “Abschicd vonRilkc” u Begegnungen mit Menschen, Biichern, Stadten (1937; 1956.
izd.), 59-73, passim.
11 Rilkc - “a une amie", na francuskom (lcto 1921.?), Briefe, 2 toma (1950), 11, 245.
Ovaj navod dugujcm F. W. Hccrikhuizcn, Rainer Maria Rilke: His Life and Work (1946; prcv.
Fcmand G. Rcnicr and Annc Cliff, 1951), 347.
12 Rilkc - Rudolfu Bodlcndcru (Bodlandcr), 13. mart, 1922. Briefe, II, 333. (vidcti
Hccrikhuizcn, Rilke, 349-350.)
69
 napabirče nešto o životu i veri, a istina o njemu bila je privlačnija
nego mitovi koji su se tako brzo stvarali oko njega. Rilke je na sebe
m o|ao đa primeni ono što je kazao o Rodenu (Rođin), koga je
^oznavao licno i zakoga je rielćo vreme radio: “Konačno, siava nije
”ni§taffiugo do kvintesencija svih '&iespoiazuina koji se skupljaju oko
novog imena.”13
Istina je da je Rilke bio pesnik izuzetnih mogućnosti. Kritičari
svih uverenja saglasni su da je on proširio okvire nemačkog jezika i
izvukao nove melodije iz njega, da je bio majstor metafore i da je
imao izuzetnu maštovitost. U svojim mlađim godinama, pre svega,
smatrao je svoju poeziju plodom napomog rada i neumornog
prikupljanja iskustva. “Stihovi”, pisao je u svom romanu Zapisi
Maltea Lauridsa Brigea (Malte Laurids Brigge), “nisu, kao što ljudi
misle, osečanja (njih čovek ima dovoljno), oni su iskustva. Zbog
stiha čovek mora da vidi mnoge gradove, ljude i stvari, mora poznavati
životinje, osetiti kako ptice lete i poznavati kretnje kojima se mali
cvetovi otvaraju ujutru.”14 Mora se znati i mnogo više. Rilkeova
ideja da pesnik treba da bude čovek od iskustva vrlo je zahtevna.
Ona podrazumeva poznavanje dece i samrtnika, noči ljubavi i slušanja
mora. Istina, u svojim poznim godinama, Rilke je bio spremniji nego
ranije daprizna inspiraciju. Imao je halucinacije i slušao glasove, ali
čak i fantastični izliv poezije u februaru 1922. godine, predstavljao
je sabijen izraz stihova i slika koje je nosio u glavi i beležio u svoje
sveske dugih deset godina. Pozni Rilke još uvek je napomo radio, ali
njegov rad je postao uglavnom automatski.
Najzad, istina je da Rilke nije imao sistem. Kao mnogi pisci
koji puno pišu i bez sistematskih namera, on je protivrečio sebi. Kao
većina pesnika koji, konačno, i pišu da stvore poeziju, a ne filozofiju,
on je imao stavove, ali nije pripadao nijednoj školi. Njegov
veličanstveni dar za jezik, utro je put muzici više nego logici. Čovek
može čitati Rilkea samo radi zadovoljstva kupajući se u njegovim
slikama; čovek može čitati Rilkea kao pesnika otuđenja, ili kao onog
koji slavi paganski univerzum u kome se ljudska osećanja i beživotne
13Navedeno u Hans Egon Holthuscn, Rainer Maria Rilke: A Study o f His Later Poetry
(prev. J. P. Stem, 1952) 8.
14 Zanimljivo je da je Stefan Cvajg navco ove stihove u svom govoru (“Abschied von
Rilke,” 62-63) a da nije iz njih izvukao bilo kakav ozbiljan zaključak.
70
stvari, Ijubav i patnja, život i smrt objedinjuju i predstavljaju skladnu
celinu. Ovo poslednje, sklad života i smrti, bilo je kod njega posebno
naglašeno. “U mojim Elegijama”, pisao je Rilke u jednom značajnom
pismu samo godinu dana pred smrt, “afirmaeija života i afirmacija
smrti prikazane su kao jedno”.15 Zaista, on je iskazao ovo gledište
veoma snažno u prvoj od svojih elegija: Anđeli, rečeno je, Često ne
znaju da li hodaju među živima ili mrtvima. Večni tok nosi sva doba
sa sobom, kroz oba carstva, potapajući oba:
Engel (sagt man) wussten oft nicht, ob sie unter
Lebenden gehn oder Toten. Die evvige Stromung
reisst durch beide Bereiche alle Alter
imnler mit sich und ubertont sie in beiden.16
I ovo razmišljanje je bilo više sasvim lično traganje nego pravilo
za druge. U Rilkeovom privatnom panteizmu moglo se uživati; nije
bilo potrebno podražavati ga. U njegovim pesmama jedna stvar bi
tako lako postajala nešto drugo, pa ipak, zahvaljujući njegovoj
disciplini i preciznosti, njegovoj lucidnosti - gradovi koji pružaju
svoje ruke putniku, čovek koji ne postaje sličan moru već je zaista
more - sve izgleda oživljeno jednim istim dahom i povezano u
jedinstvenu organsku celinu. Rilke je imao ono što je Frojd rekao da
nije imao: okeansko osećanje. To mu je omogućilo da piše poeziju i
pisma neobične lepote, da slika rečima slike i sastavlja melodične
stihove koji, kao što je Stefan Cvajg s pravom rekao, ostaju
nezaboravni. Već samo to bilo bi dovoljno, ali njegovim obožavaocima
ogrezlim u spiritualnost, to nije bilo dovoljno.
III
Bez obzira na njihovu posvećenost modemizmu (a posebno
Rilkea, onda kad je našao svoj sopstveni glas, i pridružio se društvu
drugih velikih modemista kao što su Valeri, T. S. Eliot) Stefan George
i Rajner Maria Rilke bili su opterećeni svojom nemačkom prošlošću.
Oni su poslušno, i ponekad iskreno, obožavali propisane klasike
15Rilkc Vitoldu Hulcvicu (Witold Hulcwitz), 13. novcmbar, 1925. Briefe, II, 480. (Vidcti
Hans Egon Holthuscn, Rainer Maria Rilke in Selbstzeugnissen und Bilddokumenten /1958/,
152.)
16 “First Elcgy,” Samtliche fVerke, 6 tomova (1955-1966), I, 688.
Geteove epohe, ali njihovo stvamo otkricc bio je Helderlin, skoro
zaboravljen dok ga oni nisu oteli od zaborava. Helderlin se pojavljivao
u istorijama nemačke književnosti kao poznanik Getea i Šilera,
zanimljiv lirski pesnik koji je napisao neobičan epistolami roman
Hiperion (Hyperion), i fragment tragedije Smrt Empedokla, i koji je,
pomalo neodređeno spadao u grekofile kojih je bilo mnogo u
Nemačkoj u doba klasicizma. Znalo se takođe da je on napisao najveći
deo svog poetskog dela pre ili oko 1800. godine, a onda se razboleo
i vegetirao u patnjama ludila do 1843. godine. Imao je malo čitalaca,
uglednih, doduše, ali ni Diltaj ni Niče, nisu ga mogli vratiti u svest
nemačke publike. To će učiniti njegovi oduševljeni obožavaođ u
dvadesetom veku.
Možda je najhrabriji začetnik Helderlinove renesanse bio Norbert
fon Helingrat (Hellingrath), odani član kruga oko Stefana Georgea,
koji je ponovo otkrio neka od Helderlinovih poznijih dela, ponovo
protumačio Helderlinove teške himne i započeo kritičko izdanje
Helderlinovih spisa. Sam Stefan George, kao što Edgar Salin kaže sa
odobravanjem, bio je suviše zreo da prihvati Helderlina kao “snagu
koja oblikuje i boji”, ali on je “iskusio duboku privlačnost”
novootkrivene poezije: “Izgledalo je kao da je zavesa bila skinuta sa
najsvetijeg od svetih, i ono što se još nije moglo iskazati prikazalo se
svima” .17 Drugim rečima, George i njegovi sledbenici čitali su
Helderlina sa entuzijazmom, ponovo ga štampali u svojim zbirkama
i vodili propagandu u njegovo ime.
Dogodilo se da je Rilke u ovom poslu podržavao Georgeov
krug, Kreis. Upoznao se sa Helderlinovim delom u velikoj meri preko
Helingrata koga je sreo 1910. godine, i čiji je rad pažljivo pratio. Već
1914. godine, mogao je da navodi veličanstvenog Helderlina - “du
Herrlischer’- u nekim egzaltiranim stihovima i tako ga predstavi
široj publici. Pažnja javnosti je bila spremna za vreme rata, a još više
posle njega. U vajmarskom periodu, literati, uključujući Stefana
Cvajga, nastavili su da ga popularizuju u biografsko-kritičkim
raspravama, dok su naučnici obavili svoj deo posla preko svojih
disertacija. Za čitaoce među mladima, Helderlin je bio propovednik
ujedinjenja u razjedinjenom svetu. Oni su stalno ponavljali
17 Edgar Salin, Hdlderlin im George-Kreis, (1950), 13.
72
Hiperionovu tužbalicu: “Teške su to reči, a ipak ih govorim zato što
su istinite: ja ne mogu da zamislim narod koji je rastrgnut tako kao
Nemci. Vidiš radnike, ali ne i ljudska bića, mislioce, ali ne i ljudska
bića, sveštenike, ali ne i ljudska bića, gospodare i sluge, mlade i
stare, ali ne i ljudskabića.”18 Takva osećanja sticala suposebnu oštrinu
tokom dvadesetih godina, kada je Nemačka bila, ako ne bukvalno
raskomadana Versajskim mirom, onda sigumo odvojena od nekih
teritorija nemačkog govomog područja. Pored toga, priča o Hiperionu,
modemom Grku koji učestvuje u pobuni protiv turske vlasti u XVIII
veku, bila je privlačna onim Nemcima koji su osećali duboko
neraspoloženje prema “stranom pritisku” pod kojim je, kako su mislili,
njihova zemlja teško živela za vreme vajmarskog razdoblja. Ostali
su našli duboko zadovoljstvo u Helderlinu iz drugih razloga:
Geoigeovi entuzijasti, kojima se pridružio i filozof Hajdeger, posebno
su cenili Helderlinov egzaltiran stav o ulozi pesnika u misiji traganja
za novim bogom i posredno, za novom Nemačkom. Georgeovom
krugu posebno se sviđalo Helderlinovo otkriće sličnosti između
klasične Grčke i moderne Nemačke, karika koju su smatrali
sudbonosnom. Kao što je pisao jedan od njih, oni su slavili
“Helderlinovu hrabru izjavu, nerazumljivu tokom čitavog veka, da
postoji suštinska grčko-nemačka veza - Griechendeutschen”.19 Ipak,
Helderlin nije bio ničija privatna svojina. Feliks Gilbert podseća da
je Helderlin bio “onaj nemački književnik kome su se svi nemački
intelektualci” divili, “od desnice do krajnje levice”. Ono čemu su se
posebno divili bio je njegov “poziv za novu celovitost života”.
U tome je, u stvari, bila tajna prihvatanja Helderlina od strane
uznemirene i zbunjene Nemačke dvadesetog veka. Helderlin je bio
jedan od prvih koji je izjavio prilično mračno, ono što je postalo
pesničko, filozofsko, sociološko i političko opšte mesto - da je
modemi svet komadao čoveka, lomio ga, otuđivao ga i od društva i
od njegove prave unutrašnje prirode. Junak Helderlinovog Empedokla
je, po rečima samog autora, “smrtni neprijatelj svakog jednostranog
bitisanja”, sklon da “zbog svog temperamenta i filozofije, mrzi
civilizaciju - Kulturhass ”, bednu i napaćenu, čak i pod okolnostima
18Waltcr Z. Laqucur, Young Gemtany: A History o f the German Youth Movement (1962), 5.
19 Bcrthold Vallcntin, Winckelmann (1931), u Der George-Kreis, ur. Gcorg Pctcr
Landmann (1965), 370.
73
koje nisu neprijatne, upravo zato jer su pojedinačne, a ne opšte.20
Kad skoči u Etnu, on sasvim jasno bira “slobodnu smrt” kao privilegiju
dostupnu samo bičima kakav je sam i kao svedočanstvo celovitosti koja
više nije moguća. Za Empedokla, kao i za njegovog pisca, samoubistvo
je stalna preokupacija, gotovo bi se moglo reći, način života.
Takvo osećanje sveta, u kome su, kao i kod poznog Rilkea,
život i smrt bili međusobno isprepleteni i gotovo nerazlučivi, imalo
je ogromnu privlačnost za poetske duše Vajmara. Helderlinovo ludilo
(živeo je duže u mraku ludila nego na svetlu razuma), bilo je njegovim
najodanijim čitaocima dvadesetog veka, drugi oblik smrti, ne samo
običan duhovni slom, već komentar o civilizaciji i potvrda njegove
“filozofije”. Već to bi bilo dovoljno da oživljavanje Helderlinovog
dela u dvadesetom veku bude značajno, ali je to bio samo deo široko
rasprostranjene strasti prema sličnim iskopavanjim a. Posle
Helderlinovog, i delo Klajsta i Bihnera.je ponovo izašlo na svetlost
dana uz dela još nekih autora. Izgleda da je pozno viljemovsko carstvo
bilo osobeno po takvim ponovnim otkrićima, kao da je kultumi temelj
njegovog vremena postao nesigumo mesto na kome nije trebalo stajati
ili graditi. U ovome je, takođe, vajmarska kultura bila nastavak i
potvrda pokreta koji je započeo ranije, prateći otkrića sa početka veka
do njihovog logičnog ili emocionalnog završetka.
Za Klajsta se teško može reći da je bio zaboravljen. Njegove
priče imale su svoje čitaoce u devetnaestom veku, a njegovi komadi
su bili, doduše ne mnogo, izvođeni na pozomici. Niče je spojio Klajsta
sa Helderlinom, označivši ga kao žrtvu pretencioznog odgoja (tog
prokletog nemačkog Bildunga). Praktično svi potonji autori spajali
su Klajsta sa Helderlinom, kao onog koji je na kraju dobio, iako sa
zakašnjenjem, ono što mu je i pripadalo. Tek kada je Niče prestao da
piše, na prelazu dva veka, naučnici su počeli da prikupljaju Klajstove
spise u pouzdana kritička izdanja, da proučavaju Klajstov život putem
svih preostalih sačuvanih dokumenata i da raspravljaju o značaju
Klajsta u njegovo vreme i što je još važnije, u njihovo'. Kao što je
dramatičar i kritičar Herman Bar (Bahr), dugogodišnji Klajstov
pobomik, napisao 1927. godine: “Tokom mog detinjstva, sećanje na
10 Takozvani “Frankfurter Plan” u Der Tod des Empedoldes, u Friedrich Holdc
fVerke, ur. Fritz Usinger (n.d.), 341.
74
Klajsta bilo je gotovo iščezlo. U školi jedva da se čulo njegovo ime:
poznavati ga nije spadalo u deo obrazovanja (Bildung). Tek posle
1870. došlo je njegovo vreme. Šerer (Scherer) i njegovi sledbenici
su ga se sećali. Oto Bram (Brahm) je pisao o njemu i nije ga zaboravio
nakon što je preuzeo rukovođenje nad Deutsches Theaterom. Ali
uprkos svemu tome, Klajst još nije postao poznat. Tek za vreme
svetskog rata, zapravo odmah nakon njegovog završetka, nacija ga
se setila; u to isto vreme pojavljuju se i prvi zraci Geteove zore. Za
novu mladež koja je preživela rat, Gete je bio suviše hladan, suviše
krut. Po njima, on u sebi nije nosio dovoljno nemira. Ta omladina
bila je u velikoj meri rastrzana iskustvom koje nije mogla da shvati i,
tražeći razjašnjenje za neopravdanu bedu, našla je utehu u Klajstu,
čije delo i dalje traži razjašnjenje za svoju zagonetnu sudbinu. U
stvari, više od toga: u svojim delima, Klajst je dao oblik i izraz
pruskom tipu čoveka, koga je nacija postala svesna, pre svega
zahvaljujući njima i Klajstu samom. On je nastavio da živi ne samo
kao pesnik, već njegova istinska poezija ulazi među nas.”21
To je malo preterano, ali nije daleko od istine. U vajmarskom
razdoblju nauka o Klajstu postala je strast, a kult - sveti rat. Veliki
režiseri vajmarskog pozorišta ponovo su postavljali Klajstove komade,
isprobavajući čitav spektar tumačenja koja su išla od psihoanalitičkog
do patriotskog, od sentimentalnog do ekspresionističkog. Dramski
pisci i kritičari gomilali su rasprave: Tomas Man, Stefan Cvajg i
drugi, vraćali su se neprekidno Klajstu, kao da ih je proganjao. Tokom
četmaest godina postojanja Vajmarske republike, bilo je objavljeno
preko trideset knjiga o Klajstu, izgleda više nego što je bilo objavljeno
tokom čitavog prethodnog veka. Godine 1920, Klajst je dobio
vrhunsko priznanje: osnovano je društvo u čast sećanja na njega
(Kleist-Gesellschaft) i moglo se pohvaliti da je bilo sastavljeno od
najistaknutijih i najraznovrsnijih grupa službenika i sponzora,
uključujući tu i najvećeg živog klasičara Ulriha fon Vilamovic-
-Melendorfa (Ulrich von Wilamovitz-Mollendorf), čuvene pesnike
(Dichter) kao što su bili Gerhard Hauptman i Hugo fon Hofmanstal,
kao i mlađe radikalne pisce - Valtera Hazenklevera, filozofa Emsta
21 Odgovor na anketu “Wie stehst du zu Klcist?” Oder Zeitung, 18. oktobar, 1927,
Heinrich von Kleists Nachruhm, ur. Helmut Sembdncr (1967), 440-441.
75
 Kasirera i najpoznatijeg, veoma populamog impresionističkog slikara,
Maksa Libermana (Liebermann). Tako raznolika gmpa trebalo je da
se složi samo u obožavanju Klajsta i u svom uverenju da “biti uz
Klajsta znaČi biti Nemac!”22
Ostalo je, jedino, pitanje šta je zapravo značilo biti uz Klajsta -
i uz kojeg Klajsta. Neki čitaoci videli su u Klajstu izmučenog
hrišeanina, drugi aristokratu izvan svog vremena, ostali pak,
buntovnika. Nasuprot svim ovim čitaocima, Tomas Man je uživao u
prijatnom humoru Klajstove neoklasične komedije Amfitrion
(Amphitryon)P Nacisti su tvrdili da je Klajst bio čisti, jaki Nemac;
Georgeov krug da je bio pesnik usamljene elite; komunisti da je bio
rani revolucionar, dok je njegov potomak, Hans Jirgen fon Klajst
protestovao protiv svih takvih iskrivljavanja i insistirao na pravu da
njegov predak bude čitan sasvim jednostavno kao “pesnik rata za
oslobođenje”.24 Klajstovo delo bilo je izuzetno podatan materijal da
svako od njega načini ono što mu je potrebno. Istina, 1925, Valteru
Mušgu se učinilo da je naišao na znake buđenja razumevanja, ali
razumevanje koje on opisuje nije bilo ništa drugo do osavremenjen
stari entuzijazam. Mušg je sa omalovažavanjem odbacio izdanja
Klajstovog Dmštva kao “eruditsko siromaštvo”, ali je mislio da je
postojala stvama nada kod “umetnika među naučnicima” i “umnima
među pesnicima”. I jedni i drugi bar su zamenjivali “amaterske
skulpture u parku” vrednijim spomenikom. “Klajst”, pisao je praveći
neizbežno poređenje, “pored Helderlina, izgleda da je na putu da
postane idol onih Nemaca koji strasno nastoje da prodru u najdublju
tajnu svog naroda”.25
To je trebalo da zvuči ubedljivo, mada je u stvari bilo zloslutno.
Takozvani bolji tumači Klajsta jedino su nanovo skrenuli pažnju na
ljubavnu pustolovinu sa smrću, tako značajnu za nemački duh. Fric
Štrih (Strich), navodno trezven književni istoričar, doživeo je
Klajstovu tragedijuPrinc odHomburga, kao potvrdu teze da jejunak
samo onaj “koji je zreo da se suoči sa smrću, spreman da umre”. Za
njenog autora ova tragedija je bila sudbina “koja pretvara žudnju za
22 “A ufruf' Klcist-Gescllschafta, fcbruar 1922, ibid., 410.
23Thomas Mann, “Klcists Amphitryon "(1926), sada u Mann, Essays ofThree Decades,
(prcv. H. T. Lowc-Portcr, 1947), 202-240.
24 “Klcist und dic Kleists”, Vossische Zeitung, 20. oktobar, 1927, u Kleists Nachruhm, 434.
25 Muschg u Neue Ziircher Zeitung, 13. scptembar 1925, u ibid., 419.
76
životom u blaženu želju za smrću - Lebenssucht in Todesseliegkeif.
Klajstovo samoubistvo bilo je za Štriha ostvarenje u životu onoga
što je tragedija postavila na sceni. Njegovo samoubistvo bilo je
“njegovo poslednje delo”.26 Godine 1925, iste one kada je Mušg mislio
da je naišao na podlogu za novo tumačenje njegovog dela, Stefan
Cvajg slika Klajsta kao pesnika koji se bori sa svojim demonom.
“Klajstov život”, pisao je, saglasan sa Štrihom, “nije život, već samo
traganje za krajem, gigantsko traganje sa gotovo životinjskom
otrovanošću krvlju i čulnošću, surovošću i užasom”. Za Klajsta,
kulminacija je takođe bila i završetak: takvu oholu tragediju mogao
je da napiše samo onaj ko se posvetio smrti. “Njegova dobrovoljna,
prerana smrt je njegovo remek-delo isto onoliko koliko je to Princ
Fridrih od Homburga”21 Ako je ovakva sumomost preovladavala
medukritičarimakoje je ispunjavao vajmarski duh, osećanjakoja su
podsticala Klajstove čitaoce sa desnice mogu se samo zamisliti. Samo
tri stvari bile su jasne kad je reč o Klajstovom krstaškom ratu: njegova
jačina, njegova zbunjenost i njegova egzaltacija iracionalnim - njegova
blažena želja za smrću.
Nasuprot tome, oživljavanje Bihnera bilo je uvek republikanska
ili levičarska stvar. Kakvo god da se krajnje filozofsko značenje može
pripisati Bihnerovim komadima, njegove simpatije za sirotinju,
mržnja prema autoritamoj vlasti i njegov nepopustljivi realizam u
dmštvenim pitanjima, sprečili su patriote ili reakcionare da se njime
koriste. Istina, Amold Cvajg, sam dosledni radikal, dodao je Bihnera
tom neizbežnom paru, Klajstu i Helderlinu, kao jednog od trojice
“palih i pobedničkih mladića nemačke književnosti”.28 Ipak, u danima
Vajmara, Bihner je nesumnjivo pripadao demokratama, socijalistima
i komunistima.
Za razliku od Klajsta, Bihner je bio gotovo potpuno zaboravljen
posle svoje prerane smrti 1837, kada je imao samo 23 godine, kao
mladi revolucionar u izgnanstvu. Drama Dantonova smrtbilajejedino
njegovo delo objavljeno za života. Drugi njegovi spisi, skoro završeni
komad Vojcek, kratki roman Lenc i komedija Leons i Lena - neobično
26Fritz Strich, Deutsche Klassik und Romantik, (1922), u ibid., 416.
27 Stefan Zweig, “Heinrich von Kleist”, sada u Baumeister der Welt (1951), 251,300.
28 Odgovor na anketu, “Wie stehst du zu Kleist? ” Oder-Zeitung, 18.oktobar, 1927, u
Kleists Nachruhm, 440.
77
veliko i sjajno urađeno delo za tako mladog čoveka - objavljeni su
kasnije, i praktično nisu pobudili ničiju pažnju. S jednim ili dva
izuzetka niko nije čitao Bihnera decenijama. Prvo pouzdano izdanje
moralo je da čeka do 1879, a tek poznih osamdesetih godina mladi
Gerhard Hauptman otkrio je Bihnera i podeho svoje ođuševljenje sa
.... v v.a>*. • ■■-'-■■ ■■- ■ •-• -- •=•••••' ............
javnoscu.
U početku, Bihner je bio zanemaren jer nije izazvao pravi odjek;
kasnije, bio je potisnut zato što se smatralo da bi odjek koji je mogao
da izazove bio opasan. Godine 1891, socijaldemokratski list u Berlinu
objavio je Dantonovu smrt, a njegov urednik proveo je četiri meseca
u zatvoru zbog uvrede vlasti. Berlinski Freie Volksbiihne najavio je
isti komad 1890, ali je oprezno čekao dvanaest godina pre nego što
se usudio da ga izvede. Vlasti nisu imale koristi od dramskog pisca
koga je oživeo buntovnik Vedekind, kome ništa nije bio sveto. Ipak,
zabrana je bila skinuta 1900. godine; pozorišta su počela da izvode
na sceni Bihnerove komade, a između 1910. i 1923. godine, pojavilo
se pet izdanja njegovih sabranih dela.29
I ovog puta, Republika je dovršila ono što je pozno carstvo
započelo, Karl Cukmajer (Carl Zuckmayer) se seća da je na početku
revolucije, kada su mladi, ispunjeni talentom, žarom i velikom
potrebom, tražili ličnosti kojima su istinski mogli da se dive - Bihner
postao “svetac zaštitnik ove mladeži. To je bila veličanstvena mladost,
buntovna, puna života i prožeta svešću o svojoj istorijskoj
odgovomosti”.30 Jedna verzija Bihnerovog komada, opera Wozzeck,
Albana Berga, izvedena prvi put 1925, bila je dvostruko radikalna: u
njoj se koristi Šenbergov dvanaestotonski sistem i Sprechgesang u
kombinaciji sa konvencionalnim muzičkim sredstvima i njen je junak
(ili antijunak) jedan od Bihnerovih najdirljivijih likova, siroti,
neobrazovani vojnik, koga ponižavaju njegove starešine, koga je
izneverila devojka i koji završava život tako što počini ubistvo i na
kraju izvrši samoubistvo. Slava Bergove opere, obezbedila je slavu
Bihnerovom komadu. Sa svoje strane, ekspresionistički komadi Emsta
Tolera (Toller) i Bertolda Brehta iz vremena Baala, puni su
reminiscencija na dramskog pisca kome su se izuzetno divili. Uticajni
29 Videti Karl Vietor, Georg Buchner: Politik, Dichtung, Wissenschaft (1949), 266,
30 Als W dr’s e in Stuckvon mir (1966), 272.
78
kritičar Alfred K er napisao je da je Breht Bihnerov epigon,
“Biichneroiđ'.3I Kao Helderlin i Klajst, George i Rilke, i Dichter
Bihner bio je na svoj vlastiti način, živa sila u svetu Vajmara.
IV
Lako je pokazati da je Dichter zauzimao uzvišeni položaj u
Nemačkoj, ali je teško utvrditi šta je to značilo. Konačno, strast za
poezijom nije pretvorila sve Nemce u militariste ili reakcionare. Ako
je u avgustu 1914. u trenutku zanosa (zbog čega je ubrzo zažalio),
Rilke mogao da prizove boga rata i patnju koju će on doneti svetu
koji čeka, bilo je i drugih pesnika, gotovo isto toliko rečitih kao Rilke,
koji su osudili rat i njegove podstrekače sa svom poetskom snagom
kojom su raspolagali. Ako su desničarski nacionalisti imali svoje
pesnike, njih su imali i socijaldemokrate. A ako su mnogi videli
pesnika kao uzvišenog proroka i zakonodavca, bilo je drugih koji su
ga doživeli kao kritičara društva, realistu koji govori otvoreno o
društvu i koji podstiče njegov napredak. Štaviše, poezija nije ni uticala
na sve ljude niti je taj uticaj bio jednakomeran. Ono što je moglo
podstaći jednog mladića na grozničavi entuzijazam, zrelog čoveka je
moglo pokrenuti na hladno razmišljanje, ili ga ostaviti u zbunjenosti
ili dosadi. U Vajmaru kao i drugde, ljudi su odvajali duhovni život
od svakodnevnog življenja. Oštroumni intelektualci, i kada su bili
potpuno okrenuti politici, kao Franc Neuman, mogli su citirati
Helderlina, a da on ne postane njihov vodič u svetu stranačkih sukoba.
Stefan Cvajg se sećao vremena Prvog svetskog rata gotovo sa
naklonošću, kao vremena kada je “reč još uvek imala težinu”, a reč
na koju je mislio bila je reč pesnika, svete ličnosti kojoj se mogla
poveriti vlast.32 Ali stvari nisu bile tako jednostavne. Ljudi reči skloni
su da precene snagu reči. Stara je iluzija, pretekla iz neoklasične
teorije, da poezija i drama imaju neposredno i direktno dejstvo, i da
mogu izazvati akciju publike. Ali mnogi su, čak i u Vajmaru, smatrali
da su poezija i pozorište imali snagu da zabave i uljude svoju publiku,
31 Prikaz Brehtovog “Im Dickicht der Stadtc”, Berliner Tageblatt, 30. oktobar 1924. U
Theater Jur die Republik, 1917-1933, ur. Giinther Ruhle (1967), 567.
32 Die Welt von Gestem: Erinnerungen eines Europders (izd. 1955), 222-223.
79
 sa tek posrednim i jedva uočljivim uticajem na njena uverenja i
ostajali potreseni i nemi. To je bila jedna potpuno neopisiva,
ponašanje. Čega god da su se pesnici mogli bojati i šta god da su
zapanjujuća pojava. “Šta je za mladu generaciju moglo biti zanosnije
mogli želeti, poezija nije bila obična propaganda. Osim toga, kao što
od ovog: osećati se bliskim, fizički bliskim, rođenom, čistom,
sam upozorio, tip pesnika koji se najviše dopadao Nemcima, bio je
uzvišenom pesniku koga su do tada mogli samo da zamišljaju u
predm et protivrečnih tum ačenja, i m ogli su ga navoditi sa
legendamom liku Helderlina i Kitsa i Leopardija, nedokučivom, kao
odobravanjem članovi mnogih stranaka. Najzad, čak i ako je
neki polusan i v izija.”35 Pojava m ladog Verfela i njegovih
pesnikova poruka bila jasna, nije uopšte bilo izvesno da će ta poruka
ekspresionističkih stihova ostavljali su sličan utisak. Abilo je i mnogih
uticati i na čitaoca. Bilo je podjednako moguće da je čitalac tražio
drugih koji su smatrali da je Gete bio jednako prisutan i da je uticao
poruku koju je želeo da nađe, i koju je u svakom slučaju, mogao naći
na uobličavanje iskustva isto kao i recitacije nekih uglađenih mladića.
i negde drugde, izvan poezije. Nisu li pesnici bili više ogledalo nego
“Nijedan savremeni Dichter ili Denker”, prisećao se novinar i biograf
uzrok?
Gustav Majer, “uključujući Ibzena i Ničea, nisu tako dosledno
Teško je odgovoriti na to pitanje, ali ovo je očigledno: za vreme
upravljali mojim razvojem kao Gete”. Kad su ga stranci upozoravali
Vajmarske republike, jednako kao i pre nje, poezija je snažno uticala
da suviše insistira na svom nemstvu, svom Deutschtumu, Majer bi
na nemačku maštu. Nema sumnje, Nemci nisu bili jedini koji su
odgovorio pozivajući se na dve Namačke: “Rekao bih im da me nije
obožavali pesnike, kao što nisu bili ni jedini koji su stvarali moćne
Nemcem učinio duh Potsdama, već duh Vajmara.”36 Gete ili
koterije koje je objedinjavala snaga ubeđenja ili homoseksualna ljubav.
Hofmanstal, Helderlin ili Rilke, nije bilo važno - svi su oni bili
Afere Blumsberi (Bloomsbury) kruga ukazuju da su svršeni studenti
savremenici u nemačkom Panteonu.
sa Oksforda i K embridža (Oksbridž), bili daleko aktivniji i
Stoga, u onom smislu u kom Nemci upotrebljavaju reč Dichter,
tajanstveniji nego ljudi iz Georgeovog kruga, kada je reč o seksualnim
da široko obuhvati pisce imaginame proze, za Nemačku se može reći
ekscentričnostima među uticajnim mladim ljudima. Ali tajanstvenost
da je bila jedina zemlja koja je ozbiljno shvatila Šelijevu čuvenu
Engleza, njihova spoljašnja konvencionalnost, bila je barem delom i
izreku da su “pesnici nepriznati zakonodavci sveta”. To se sasvim
njihov spas. Upravo zato što su bili vrlo uzdržani, oni su vršili manji
jasno vidi iz poslednje knjige Fridriha Majnekea, Nemačka katastrofa
uticaj na javnost (bar u tom domenu svoje delatnosti), nego što je to
(1946) u kojoj, usred ruševina posle Drugog svetskog rata i posramljen
bio slučaj sa kočopemim kultistima u Nemačkoj.
zbog besprimernih zločina, ostareli istoričar skicira “malu, poželjnu,
Kao što to memoari puni svedočanstava stalno pokazuju, ljudi
sliku”: “U svakom Nemačkom gradu i većem selu”, on piše, “želeli
vajmarskog doba imali su naročitu naklonost prema poeziji. Mladi
bismo da vidimo u budućnosti zajednice složnih prijatelja kulture
Vili Has (Willy Haas), koji je postao vodeći filmski kritičar i književni
koje bih najviše voleo da nazovemo Geteove zajednice.” Ove
izdavač u Berlinu dvadesetih godina, pozdravio je u Pragu pojavu
zajednice “imale bi za zadatak da u srca slušalaca, uz pomoć zvuka,
isto tako mladog Valtera Hazenklevera kao ništa manje nego “ponovno
prenesu najlepše primere velikog nemačkog duha koji uvek nudi
rođenje... gnevnih mladića Fridriha Šilera”.33 Martin Buber, priznao
Jiajplemenitiju muziku i poeziju istovremeno”. Toliko je biblioteka
je kasnije da su njegova prva čitanja Stefana Georgea, u osamnaestoj,
bilo spaljeno da samo u takvim grupama mladi ljudi mogu ostvariti
a potom ponovo u dvadeset trećoj, bila za njega presudna otkrića; to
“svoj prvi dodir sa neuništivim pesmama Helderlina, Merikea
su bila “dvanezaboravna događaja, možda neizreciva”.34 Stefan Cvajg
(Morike), C. F. Mejera (Meyer) i Rilkea, na jednom od onih redovnih
beleži da su ljudi posle slušanja recitovanja Huga fon Hofmanstala
prazničnih časova muzike i poezije u Geteovim zajednicama, koje
33 Die literarische Welt: Erinnerungen (izd. 1960), 60. 35 Die Welt von Gestem, 54-55.
34 Navedeno kod Haas, ibid. 180. 36 Erinnerungen: Vom Journalisten zum Historiker der deutschen Arbeiterbewegung
(1949), 47-48.
80
81
želimo kao stalne ustanove svugđe među nama; možda jednom ili još bolje, u kojoj su mislioci bili pretvarani u pesnike, na veliku
sedmično kasno popodne, nedeljom i ako je moguće u crkvi. štetu filozofije. Jedan od skorašnjih tumača Martina Hajdegera, i
Religiozna osnova naše poezije.opravdava, uistinu traži, da se njeno nesvesno razotkrivao o čemu se radi: “Tamo, u Frajburgu, Hajdeger
biće pročisti simboličnom procedurom ove vrste. “U ovim prilikama živi sa Helingratovim izdanjem Helđerlinovih dela. Ova bliskost
treba čitati odabranu, “pravu” prozu, ali i “lirsku i umnu poeziju” Helderlinu nije slučajan već suštinski element za razumevanje
koje će nesumnjivo “činiti jezgro ovih prazničnih časova. Pre svega, Hajdegerove filozofije. Pošto je Helderlin potekao iz iste oblasti,
đivni stihovi, koji su dosegli Svoj vrhunac kod Getea i Merikea gde suočio se sa istim duhovnim problemima i iskusio konačno značenje
duša postaje priroda, a priroda duša; uz to osetljiva, umna poezija ništavila jasnije i sa više gorčine od bilo koga dmgog ko je to mogao
koju su ostavili Gete i Šiler.”37 da izrazi u pesmi. I zaista, poređenje sa Hajdegerom je blisko, ako se
U impresivnoj literaturi nemačkog samooptuživanja, ja ne znam ‘misao’ zameni ‘pesmom’.”38 U stvari, proces se razvijao u potpuno
za neki odlomak koji bi bio poučniji i patetičniji od ovog. Brišući suprotnom pravcu: pesma je bila zamenjena filozofijom.
granice između poezije i vere, Majneke ovekovečuje onu nejasnu
religioznost srca, tako karakterističnu za nemačku filozofiju od kraja
osamnaestog veka. Od onih fatalnih godina, kada su pesnici i mislioci
klasičnog perioda smatrali za potrebno da “prevaziđu plitkoumnost”
prosvetiteljstva. Čitanje poezije u crkvi u određeno vreme ideja je
tipična za jedan intelektualni stil koji uzdiže poeziju do važnosti vere
i svodi veni na pesnička osećanja. Na taj način on omogućuje svojim
pristalicama da se osećaju kultumim a da ne budu materijalisti, i
pobožnim a da ne budu opterećeni posebnim crkvenim dogmama,
koje su, kao što svi znaju, čiste predrasude. I koja poezija? Geteova
i Šilerova iznad svih - obojica su bili duboko nepolitični pisci, prvi
tako što je tu temu izbegavao, a drugi što je s njom postupao kao sa
neophodnim dodatkom uz herojsku radnju. Geteova politika bila je
apatija, Šilerova je bila tiranicida. Ni jedno ni dmgo nije bio način
koji bi mogao da pripremi ljude za parlamentame dogovore; time što
su pozivali na nešto više nego što je politika, obojica su doprineli da
se utre put nečem nižem - varvarstvu. Uzimati poeziju kao instrument
za spasenje bilo je zapravo propisivanje sumnjivog leka, pošto je
ona, pre svega, bila jedno od oruđa za nemačku propast. Vek i po pre
nego što je Majneke ponudio ovaj beznadežni recept, Madam de Stal
(Stael) nazvala je Nemačku zemljom pesnika i mislilaca - Dichter
und Denker. U razdoblju između Madam de Stal i profesora Majnekea,
Nemačka je postala zemlja u kojoj su pesnici uzdizani iznad mislilaca

37 Friedrich Meinecke, The German Catastrophe: Reflections and Recollections (prev. 38 Stefan Schimanski, “Fonvard,” Martin Hcidcggcr, Existence and Being (prev. Dougla
Sidncy B. Fay, 1950), 119-120. Scott, R. F. C. Hull i Alan Crick, 1949), 9.

82 83
 4
ŽUDNJA ZA CELO VITOŠĆU
Iskušenja modernog
Pesnici nisu gpvorili samo za sebe. Njihova kritika politike i
zahtev za celovitošću imali su obezbeđenu široku publiku, delimično
zato što su imali veliki autoritet, ali delimično i zbog toga što su
potvrdili i divno izrazili one ideje koje su snažno delovale u nemačkoj
prošlosti i koje su i za vremeVajmarske republike nastavile da deluju
sa jednakom snagom. Postojalo je duboko, široko rasprostranjeno
nezadovoljstsvo političkim prilikama u Republici. “Mi mladi studenti
nismo tih godina čitali novine”, seća se Hana Arent. “Karikature
Georga Grosa nisu nam ličile na satiru već na stvarne reportažc:
poznavali smo takve tipove; bili su svuda oko nas. Zar je za to trebalo
da dižemo barikade?”
Ovo odricanje od politike predstavljalo je novu verziju jedne
stare duhovne navike. Više od jednog veka, Nemci su gledali na
pofitiku sa mešavinom fascinacije i averzije. Veliki broj novina i
prostor koji se u njima davao politici (kad bi im to cenzor dopustio),
i visoki procenat učešća na izborima, jasno pokazuje da su se Nemci
strasno predavali politici. Onog trenutka kad bi im se pružila prilika
da se bave politikom, postajali bi opsednuti njome. Moguće je da je
veliki deo ovog nerazumnog trošenja energije bio samo beskorisno
ispoljavanje sujete: Nemci i sami vole da se izruguju svojoj neizlečivoj
sklonosti da stvaraju klubove i navici da svoje privatne pasije
proglašavaju za javnu delatnost; u svakom slučaju, to je bilo nešto
što se uobičajeno naziva politička aktivnost: politički razgovori,
kampanja, glasanje. I glupa politika još uvek je politika. Uporedo s
ovim načinom razmišljanja, postojao je i drugi način, koji je lmao
brojne zagovomike koji su ga brižljivo negovali, a to je bila averzija
prema politici, ne ovoj ili onoj politici, ovoj ili onoj stranci, vec
politici uopšte.
Bavljenje politikom je navika i kao sve navike pojačava se
praksom i propada kada se njome prestane baviti. Nemci su imali

85
malo prakse u politici. Autoritame države osamnaestog i devetnaestog
veka, velike ili male, mahom su živele pod strogim nadzorom svojih
vladara. Bilo je malo novina, i one su davale malo političkih vesti i
nisu imale nikakvu političku samostalnost. Samo je nekoliko država
moglo da se pohvali javnim debatnim udraženjima, poznatim kao
parlamenti. Imperijalne institucije koje je Bizmark stvorio 1871.
godine, iako su izgledale bolje, doprinele su da stvari postanu lošije.
Kao što je stari socijaldemokrata Viljem Libkneht slikovito opisao,
one su bile “smokvin list za apsolutizam”. Federalna struktura novog
nemačkog carstva jedva da je mogla da sakrije dominaciju Pmske.
Opštepravo glasa (samo za muškarce) za federalni parlament, bilo je
teško oštećeno reakcionamim troklasnim pmskim izbomim sistemom,
koji je ostavljao svu vlast u mkama moćnika. Rajhstag je predstavljao
samo senku parlamenta, pošto kancelar nije bio odgovoran njemu,
Već kajzem. Poslanici Rajhstaga bili su uglavnom pasivni primaoci
saopštenja od strane onih koji su stvamo imali vlast. Veliki istoričar
Rimskog carstva Teodor Momzen (Theodor Mommsen), koji je sam
za sebe rekao da je u celosti politička životinja, upozorio je na štetu
koju je Bizmark činio. “Propadanje našeg predstavničkog sistema je
zaista zastrašujuće”, pisao je; nacija se zadovoljila “pseudoustavnim
apsolutizmom”. Rajhstag podseća na “građeyinu za trenutnu upotrebu,
koja će posle korišćenja biti odbačena”. Jednom reČju “Bizmark je
slomio kičmu naroda”.1 Bilo je malo tako pronicljivih ljudi kao
Momzen. A nakon što je Bizmark bio smenjen 1890. godine, ustanove
koje je stvorio ostale su ljudima manjeg formata, da njima upravljaju.
Ono što je Majneke kasnije nazvao “militarističko-konzervativni
blok”2 ostalo je na vlasti. Nema sumnje da se politički mentalitet
nije mogao steći u atmosferi stalnih fhistracija ili sa osećanjem da je
sve to bila prevara. Kada je demokratski vajmarski ustav otvorio
vrata pravoj politici, Nemci su ostali na vratima, zijajući, kao seljaci
koji su pozvani na dvor, a ne znaju kako da se ponašaju.
Kao što se to obično dešava, nove realnosti stvorile su ideologije
koje su ih objašnjavale i opravdavale. Istaknuti nemački intelektualci,
pesnici i profesori postigli su jedan neformalni, uglavnom prećutni
1Ovi stavovi navedcni su u Albert Wuchcr, Theodor Mommsen, Geschichtsschriebung
undPolitik (1956), 157, 180.
2 Videti gore, str. 18-19.
86
sporazum sa svojom državom: oni će se uzđržati od kritike, čak i od
politike uopšte, ukoliko im se država, zauzvrat, ne bude mešala u
pnvatni život i u njihove prilično nekonvencionalne stavove u pogledu
filozofije i vere. Poznati Šilerov poziv na slobodu m isli -
Gedankenfreiheit - nije bio tako radikalan kao što je to moglo da
izgleda. “Gedankenfreiheit", pisao je Hajo Holbom, “smatrao se
apsolutno potrebnim, dok su društvena i politička prava bila smatrana
možda poželjnim, ali potrebnim samo u manjoj meri”. U stvari, “čitav
intelektualni pokret Nemačke osamnaestog veka imao je kao svoj
skoro isključivi cilj obrazovanje pojedinca, i tome je potčinio sve
političke zahteve”.3 Svet Nemaca (tu su pesnici bili od velike pomoći
kao uzori i tumači), razdvojio se na višu sfem samousavršavanja,
Bildung, najviše dostignuće kulture same (Kultur), oslobođeno
politike, i na nižu oblast Ijudskih delatnosti, opterećenu praktičnim
stvarima i kompromisima. Ideal čovečnosti (Humanitatsideal) koji
su početkom devetnaestog veka propovedali visokocivilizovani ljudi
kao što je bio Aleksandar fon Humbolt (Humboldt) bio je plemeniti
ideal i na neki način priprema za humanu politiku, unutrašnju i spoljnu.
On je služio kao kritika postojećih institucija i prakse. Ali njegov
dualizam mogao se lako vulgarizovati, sve do običnog fraziranja koje
uzdiže apatiju u nadmoćni oblik postojanja i pakosno poredi trgovački
m entalitet britanskih i francuskih političara sa duhovnošću
obrazovanog Nemca. U stvari, odvajanje od “zapadnih” vrednosti i
istovremeno oduševljavanje istim, bilo je značajan deo ove nemačke
ideologije. Ni ovaj vulgami idealizam ( Vulgaridealismus'f nije bio
politički neutralan. Vrednujući poslušnost i moć iznad rasprave i
stranačke delatnosti, bio je licemeran, konzervativan, često
reakcionaran, jednom rečju bio je važan oslonac postojećeg poretka.
Za vreme Prvog svetskog rata, politički nezainteresovan Nemac
našao je svog rečitog tumača i vodio je nezaboravnu bitku koja je
odjekivala tokom kratkog života Vajmarske republike. Tomas Man
jeproglasio 1918. godine,unaslovuinašeststotinastranicanjegovih
3 “Der deutschc Idealismus in sozialgeschichtlicher Beleuchtung,” Historische
Zeitschrift, CLXXIV, 2 (oktobar 1952), 365.
4 Pozajmio sam ovu formulaciju, namcmu parodiju naravno, omiljenih ncmačkih izraza
kao što je “vulgami marksizam” i “vulgami liberalizam” od Frica Štema; videti “The Political
Consequenccs o f the Unpolitical German” History, No.3 (1960), 122. *
87
Betrachtungen eines Unpolitischen da je on nepolitičan čovek i da je
na to ponosan. Knjiga, zapravo jedan preveliki polemički pamflet,
predstavljala je plotun u porodičnoj raspravi koja se vodila javno.
Još uvek uveren u kultumu misiju Nemačke, Tomas Man je napisao,
početkom rata, esej u kome podseća Nemce na istorijskog junaka,
Fridriha Velikog Pmskog, koji je, uprkos svim svojim slabostima,
otelovljavao samu Nemačku. Velika koalicija koja se stvorila protiv
Pruske 1756. godine, nakon što je Fridrih osvojio Saksoniju
izgovarajući se samoodbranom, nagovestila je veliku koaliciju
obrazovanu protiv Nemačke 1914. godine, nakon što su Nemci
pokorili Belgiju iz istih razloga. “Danas - Nemačka to je Fridrih Veliki;
njegova se duša ponovo probudila u nama ”5 Odgovor ovoj agresivnoj
odbrani nemačke kulture (Kultur) i njenog ponašanja stigao je od
brata Tomasa Mana, Hajnriha, u obliku eseja navodno posvećenog
Zoli, ali u stvari upravljenog i na politiku Nemačke i na njegovog
brata, što se moglo videti iz nepokolebljive osude istog onog ideala
koji je Tomas Man slavio, nadajući se da može opstati. Zola je onaj
uzor, kako tvrdi Hajnrih Man, Zola republikanac, demokrata,
pamfletista protiv nepravde i eksploatacije, surovi kazivač istine,
idealista, utopista, jednom rečju, prosvećeni građanin, kome se treba
diviti. Ova rasprava vodila se 1915. godine. Spis Tomasa Mana,
Betrachtungen eines Unpolitischen, započet tada, a objavljen tri
godine kasnije, bio je bar za neko vreme, poslednja reč. Tu se Hajnrih
Man pojavljuje, ne po imenu, već preko jednog neprevodivog epiteta,
kao Zivilisationsliterat - obrazovani, ali plitki literata, odan
prokazanim vrednostima racionalističke, buržoaske, materijalističke,
površne, optimističke civilizacije. On je slep za provalije ljudske duše,
misterije Kulture, opasnu zavodljivost teorije progresa, zamke
demokratije; i on je sklon, a to je od svega najgore, da politikom
zagadi sfere kulture i duha. “Ja mrzim politiku i vem u politiku, jer
zbog nje ljudi postaju osioni, doktrinami, tvrdoglavi i nehumani.”6
Kada se tokom dvadesetih godina Tomas Man preobratio u
podržavaoca Republike i demokratije, on je, takođe, promenio i svoj
stav prema politici. “Političko i dmštveno”, priznavao je sada, “deo
5 Kurt Sontheimer, Thomas Mann und die Deutschen (1961), 22.
6 Ibid., 39.
88
su sfere humanog”.7 Za ovakav pristup bilo je pomalo kasno, i on
nije ostavio neki naročit utisak. Mnogi su Manovu promenu stava
protumačili kao izdaju, ili običnu neodgovomost. Zlobno su navodili
njegove ranije stavove, odbacujući njegove potonje izjave, odbijajući
da ga slede.
Ipak, Vajmam je iznad svega bila potrebna racionalna politika.
Pojava Republike izazvala je iznenada i spektakulamo, povećanu
potrebu za političkim delovanjem i otvorila mogućnost za njeno
ispunjenje. Ali ta mogućnost nije bila ostvarena niti je potreba bila
ispunjena. Nisu sve nevolje bile vezane za nepolitičnost. Mnogi koji
su bili nepolitički nastrojeni, prihvatali su oyakvu politiku kao nešto
zbog čega čovek počinje da čezne za malo apatije. Neki su pogrešno
razumeli ekspresionističko izjašnjavanje za program reforme. Drugi
su odabrali ubistvo kao svoj omiljeni oblik izbome kampanje. U to
vreme, ni levica nije bila ništa manje udaljena od realnosti. Ljudi
okupljeni oko JVeltbiihne predložili su 1932. godine, HajnrihaMana
za predsednika Nemačke. Taj predlog Man je odbio u korist
Hindenburga, a protiv Hitlera.8 Istovremeno, kao što memoari to
nepogrešivo jasno pokazuju, nepolitički način mišljenja i dalje je
opstajao. Mnogima jednostavno nije ni padalo na pamet da u svemu
učestvuju. “Ne sećam se, čak, da li sam glasao tih godina”, pisao je u
svojoj autobiografiji sistematični filozof Ludvig Markuze (Ludwig
Marcuse), “a svakako ne znam za koga”.9
Nema sumnje da je takav stav, veoma rasprostranjen i fatalističan,
doveo do izvesnog iskrivljenog viđenja stvari: ono što se, unapred,
smatralo da nije bilo vredno tmda, kako se pokazalo, i nije ga bilo
vredno. Ipak, mora se reći, da je odbojnost prema politici oličena u
Hani Arent i Ludvigu Markuzeu, bila nešto više nego obnovljen,
stari stav. Imalo je to i svog opravdanja. S razlogom se mislilo o
političkom životu u Republici kao o spektaklu, udaljenom od
stvamosti i pomalo smešnom. Parlamentame rasprave sa svojim
legalističkim pristupom i njihova povremena oštrina, izgledale su
7 Ibid., 95.
' Slažem se sa Georgeom Moseom (George L. Mosse), koji piše: “Kad sam analizovao
ljude iz fVeltbiihnea i Osjeckog, zapanjilo me jc koliko su bili udaljeni od stvamosti (na primer,
u samom pokušaju da postave Hajnriha Mana za predsednika).”
,’ Mein zwanzigstes Jahrhundert: A u f dem Wegzu einer Autobiographie, (1960), 82.
čudno nestvame: stranački govomici su cepidlačili, držali besede i
vređali jedan dmgog, dok su milioni ljudi gladovali. Politika je
izgledala kao igra u kojoj su svi morali učestvovati, ali u kojoj su
samo političari mogli pobediti. Krize vlade sledile su jedna dmgu;
za manje od petnaest godina Vajmarske republike, smenilo se
sedamnaest vlada. Istina je da je bilo više kontinuiteta nego što ova
brojka može da pokaže: takozvana vajmarska koalicija, sastavljena
od ministara spremnih na saradnju iz Socijaldemokratske stranke,
Katoličke stranke centra i Demokratske stranke, imala je premoć u
nekoliko vlađa. Neka imena ponavljala su se iz vlade u vladu, bez
obzira na njen opšti sklop: Štrezeman, koji je bio kancelar u dve
vlade, od avgusta do novembra 1923. godine, postao je kasnije
m’inistar spoljnih poslova u još sedam vlada, do 3. oktobra 1929.
godine, kada je bio ubijen. Zaista, Stranka katoličkog centra nosila
je pravo ime: tokom većeg dela vajmarskog razdoblja ona je istupala
kao parlamentamo gravitaciono središte.
Promene vlada, zajedno sa usponom ekstremnih stranaka kao
što je bila nacistička, ukazuju da su koalicije nastojale da zataškaju
duboke razlike; one su predstavljale koalicije bez konsenzusa. Bilo
je previše onih kojima je ideja opšte volje bila sasvim nejasna ili nije
uopšte postojala. Pojava stranačke štampe nije učinila mnogo da ublaži
deobe u nemačkom dmštvu. Milioni glasača čitali su samo novine
“svoje” stranke i tako potvrđivali stavove koje su već imali. Stranka
centra, na primer, mogla je da računa na oko 300 listova širom zemlje,
a skoro svi oni su imali mali tiraž, svi su bili provincijski i lokalni.
Nijedan od njih nije bio zvaničan - Stranka centra nije imala list koji
bi bio ravan nacističkom Vdlkischer Beobachteru ili socijalde-
mokratskom Vonvartzu. Tvrdoglavo su bili nezavisni u upravi, ali su
ostali stranački zavisni u svom načinu saopštavanja političkih vesti.
Naravno, bilo je izuzetaka: najznačajniji prestonički dnevni
listovi koji su se borili za veliki tiraž, i onaj glas razuma koji je
dolazio iz unutrašnjosti oličen u Frankfurter Zeitungu. Taj list bio je
demokratski, liberalan, i nije pripadao nijednoj stranci; ton njegovih
napisa bio je razuman, interesovanje za različite teme široko, njegova
politička gledišta inteligentna i potpuno nezavisna. Po svom izgledu
i u svojim napisima odbijao je da sledi pomodni senzacionalizam.
90
Njegovo izveštavanje o parlamentamim događanjima biloje temeljno,
pošto je imao veoma značajno predstavništvo u Berlinu. Njegova
privrženost onome što je bilo najbolje u modemoj kulturi, ogledala
se u njegovom isticanju modemih pesnika i dramskih pisaca i u
kultumom izveštavanju Zigfrida Krakauera (Siegfried Kracauer).
Glavni urednik lista, Hajnrih Simon, govorio je sa primetnim
uzbudenjem 1931. godine, o “dmgoj Nemačkoj” za koju se njegov
list zalagao. Sećajući se rada Leopolda Zonemana (Sonnemann),
osnivača lista, Simon je podsetio svojupubliku: “Treba se setiti onog
vrcmena u kome su pristalice slobode, pristalice humane Nemačke
doživljavali brojne napade i progone. Treba se setiti da, uprkos
progonima oni nisu izmenili nijednujotu u svojim uverenjima. Ođakle
je poticala ova hrabrost? Iz verovanja u dmgu Nemačku koja je, tokom
vekova, uvek i ponovo prekidala samorazaranje koje je odzvanjalo
od udaraca sabljom, čak i onda kada suje silom osudivali na ćutanje.
Ove novine su živele do danas na veri u ovu drugu Nemačku, u
Nemačku slobode i humanosti.” 10 U pitanju je bio autsajder,
predstavnik dmge Nemačke, Vajmarskog duha u njegovom najboljem
obliku, koji govori tužno i hrabro, svestan daje i dalje samo autsajder.
Frankfurter Zeitung je nastojao da razumom zaleči Nemačku koju
su rascepkale sukobljene stranke. Ali, kako se kasnije pokazalo, to
nije bila ona vrsta celovitosti koju je tražila većina Nemaca. Nacisti
su to shvatili. Oni su imali stranku, Nacionalsocijalističku nemačku
radničku stranku, ali su više voleli da je zovu pokret - Bewegung. To
je zvučalo celovitije.
ii
Težnja za celovitošću našla je svoj najoštriji izraz među
omladinom. Posle rata, nemačka omladina, nemima, zbunjena, često
neizlečivo otudena od Republike, tražila je spas u pesnicima, ali je
našla i dmge, takođe snažne, mada prozaičnije vodiče. Pokret mladih
koji je imao svoje skromne početke na prelomu vekova i koji je bujno
cvetao tokom dvadesetih godina, sakupljao je u svoje redove i zadržao
10 Odlomci iz njegovog govora, od 29. oktobra 1931, navcdcni su u “Ein Jahrhundert
Frankfurter Zeitung, bcgrundct von Lcopold Sonncmann,” poscban broj Die Gegenwart, XI
(29. oktobar, 1956), 39.
91
među svojim pristalicima mnoge buduće mislioce koji su bili u potrazi
za jednom celovitom filozofijom života.
Nemoguće je skicirati ideološki profil omladinskog pokreta

Jedna od najpoznatijih Mendelsonovih ekspresionističkih zgrada. Kada su Alberta Ajnštajna proveli kroz
Wandervogel i njegove mnogobrojne izdanke. Pokreti mladih nisu
imali istinsku filozofiju. Mnogi su bili antisemitski, drugi su prihvatali
Jevreje. Mnogi su okupljali svoje članove u snažna iako nepriznata
homoerotska društva, dak su drugi ohrabrivali devojke da im se
pridruže. Mnogi su izražavali panteističku ljubav prema prirodi i
tajanstvenu ljubav prema otadžbini, dok su neki jednostavno bili
neobavezna društva posvećena zdravim pešačenjima. Mnogi su
odbacivali pokušaje da se bave politikom; drugi, posebno posle 1918.
godine, povezali su se sa komunističkim, socijalističkim ili
nacističkim grupama. Ali svi Wandervogel - osim onih sasvim
marginalnih, pridavali su ogromnu važnost svom pokretu, važnost
koja se jedva osećala, ali koja se grozničavo iskazivala. Kao ozbiljna,
buntovna buržoazija - a oni su skoro svi bili iz građanske sredine,
doživljavali su svoje tumaranje, pevanje, zbijanje oko logorske vatre,
obilaske svetih ruševina, kao zaklon od Nemačke koju nisu mogli da
uvažavaju ili barem razumeju. To je bio istovremeno i pokušaj
obnavljanja elementamih veza koje su krupna zbivanja i podmukle

ovu opservatoriju, rekao je jednu, pravu reč: “Organsko.”

sile pokidale ili uništile, jednom rečju, to je bila kritika sveta odraslih.
Retorika vodećih zagovomika pokreta mladih odaje visoki
idealizam, upomo traganje i neizlečivu zbunjenost. Mnogi među
vođama mladih slavili su idealizovanu, romantizovanu, srednjove-
kovnu Nemačku kao utočište od komercijalizma i fragmentacije. Hans
Brojer (Breuer) koji je sačinio pesmaricu pokreta mladih koja je bila
jedna od najprodavanijih knjiga u Nemačkoj dvadesetog veka,
naglašava u svojim predgovorima da je prikupljao ove narodne pesme
za omladinu “lišenu nasleđa”, omladinu koja je “osećala u svojoj
nepotpunosti - Halbheit - dobrotu i želju za celovitom, skladnom
humanošću?”. “Šta je to”, pita se on, “stara, klasična narodna pesma?
To je pesm a celovitog čoveka, potpunog u sebi - in sich
geschlossen.”u Mladić koji je pevao ove pesme bio je samosvesni
buntovnik protiv svoga oca. Zaista, Hans Bliher (Bliiher), prvi istoričar

Vorwort”, za 10. izdanjc Der Zupfgeigenhansl (1913), u Grundschriften der deutschen

Jugendbewegung, ur. Wemer Kindt (1963), 67, 66.

92
 Wandervogela i branitelj njegove mladalačke erotike, izričito je kazao
da je “razdoblje koje je stvorilo Wandervogel karakteristično po borbi
mladih protiv starih”. Otuđeni sinovi tražili su druge otuđene sinove
d ab i stvorili veliku “konfederaciju prijateljstva”.12 Ako je suditi po
ovim piscima, Wandervogel je tražio toplinu i drugarstvo, bekstvo
od laži koje je posejala malograđanska kultura, tražio je zdrav način
života, bez alkohola ili duvana, a iznad svega, zajedničko življenje
koje se moglo uzdići iznad ličnih interesa i bednog strančarenja. Vode
i sledbenici koristili su verbaini žargon koji je bio znak, obeležje,
njihove emotivne bliskosti. Za njih su neke reči bile amajlije, bajalice
sa strasnim odjekom i gotovo magičnom moći. Takva je bila reč
“Aufbruch”, gotovo poetski izraz koji je podsećao na revoluciju, ili
reč “Gemeinschaft” - zajednica.
Kao što je filozof Paul Natorp sa puno simpatija i zabrinutosti
upozorio već 1920. godine, ove težnje i praksa bile su sumnjive
vrednosti. Lagani iracionalizam Wandervogela, rekao je, njihovo
traganje za dušom i nepoverenje u razum, moralo je stvoriti lažne
ideale i dovesti do protivdruštvenog ponašanja: “ Strah vas je da će
vaše želje i znanje raskomadati vaše biće, i ne primećujete da ne
možete da ostvarite celinu, ako odbacite tako velike i bitne delove
onoga što pripada čitavom čovečanstvu. Tražite nedeljivost ljudskog
bića, a ipak pristajete da se ono raskomada.”13
Niko nije poklonio pažnjuNatorpovom upozorenju. Neobuzdani
neoromantizam i emotivno mišljenje o predratnim godinama nije bilo
izlečeno iskustvom rata, kao ni mira koji mu je sledio. Ova zbivanja,
o kojima su vođe mladih opsesivno razmišljali, još više su uvećala
zbrku. Posledica toga bio je osobeni, nedoktrinami, neanalitički, u
suštini nepolitički soćijalizam; to je bio “očigledan poziv”, primetio
je jedan savremenik, za sve pripadnike pokreta mladih da postanu
socijalisti.14 Mladići i devojke koji su težili čistoti i obnovi bili su
socijalisti instinktivno. Desničarske grupe - vdlkisch, zahtevale su
“ponovno buđenje istinskog germanstva - deutsches Volkstum - u
nemačkim zemljama”. Grupe na levici su pak zahtevale “obnovu

12 Geschichte des Wandervogels, iz I toma (1912), u Grundschriften, 47.

13 “Hoffnungen und Gefahren unserer Jugendbewegung,” predavanje prvi put održano
1913; navod je iz trećcg izdanja iz 1920, u Grundschriften, 245.
14 Elisabeth Busse-Wilson, “Freideutsche Jugend 1920,” u Grundschriften, 245

95
 el Brojer: Prva cevasta stolica, 1925. Museum o f Modern Art

Sjajan dizajn, karakterističan za Bauhaus, jednako uticajan kao i

Vasilij Kandinski: Apstrakcija lz zbirke autor Gropijusova zgrada u kojoj je stvaran.
Litografija, oko 1925.

Kandinski, najuticajniji među apstraktnim slikarima, radio je u

Bauhausu od 1922. do njegovog zatvaranja 1933; tu je uradio neke od
svojih najefektnijih geometrijskih apstrakcija - svedočanstvo modemosti
vajmarskog duha.
societas, društva zasnovanog na zajednici”.15 Na svim stranama, usred
neprekidnog cepanja grupa i uzaludnog napora za ujedinjenjem,
postojalo je izvesno vezivanje za iskustvo same omladine; romani o
školama i grupama mladih objašnjavali su i pojačavali tu fiksaciju.
Izuzev frojdovaca i nekolicine drugih, psiholozi i sociolozi proučavali
su omlađinu zanemarujući psihologiju deteta. Pažnja koju su u svom
radu posvećivali omladini odražavala je stvamu potrebu i brigu, ali
ona je, delimično, i sama bila deo problema koji su pokušali da
razum eju. Bekstvo u budućnost pomoću bekstva u prošlost,
reformacija preko nostalgije - doveli su, konačno, samo do toga da
se sama adolescencija pretvori u ideologiju.
III
Vođe pokreta mladih nisu imali potrebu da stvaraju vlastite ideje.
U Vajmaru je ionako bilo suviše mnogo ideja, raznovrsnih, uzajamno
i ponekad iznutra protivrečnih, neraščlanjenih, često i neraščlanjivih.
Trebalo je da polemike kojima je bio preplavljen, pokažu inferiomost
republikanske kulture u odnosu na zamišljene veličine prvog i drugog
Carstva ili zamišljene veličine dolazećeg Carstva. Za one koje su
svoje čitanje ograničavali na omote knjiga, autori su obezbedili
naslove koji su ličili na parole. Optužba Vernera Sombarta
komercijalnog mentaliteta suočila je, već u svom naslovu, Handler
und Helden, trgovce (Zapada) sa herojima (Nemcima). To je bio
tipičan proizvod rata, iako je zadržao svoje čitaoce i tokom dvadesetih
godina. Još zapaženija bila je klasična studija iz sociologije Ferdinanda
Tenisa (Tonnies), Gemeinschaftund Gesellschaft, objavljenaprviput
još 1887. godine. OnajepostiglavelikiuspehuVajmarskoj republici
zbog svog prkosnog suprotstavljanja autentične, celovite harmonije
zajednice materijalističkoj iscepkanosti poslovnog sveta. Roman
Hansa Grima (Grimm) VolkohneRaum, objavljen 1926. godine, koji
je dugo vremena bio najčitanija knjiga, izražavao je već u svom
naslovu sveprisutni osećaj klaustrofobije, zabrinutosti koju su imali
i koju su koristili političari na desnici u pogledu “nedovoljnog
životnog prostora” i “okruženja” Nemačke neprijateljskim i
15 Videti Emst Buske, “Jugend und Volk”, u Grundschriften, 198.
98
osvetoljubivim susedima. Hans Frejer (Freyer), volkische autor, u
svojoj knjizi Revolution von Rechts, oduševljeno je pozivao 1931.
godine, na pobunu protiv liberalnih ideja; knjiga je nudila jednu
neobičnu novinu, naime, da ideja o revoluciji nije dolazila sa
uobičajenog izvora, sa levice, već sa desnice. Možda najefektnije,
bilo je poređenje koje se nalazi u naslovu trotomnog rada Ludviga
Klagesa, poznatog antisemite, koji je u svojim ranim godinama
pripadao Georgeovom krugu: njegov Der Geist als Medersacher
der Seele suprotstavljao je duh duši i napadao intelekt u ime
iracionalizma. Ovi proizvođači naslova smatrali su sebe aristokratama,
ah nije im bilo mrsko da kuju populame klišee, u čemu su, u stvari,
uzivali.
Knjige su rađale pokrete koji su paradirali pred javnim mnjenjem
namemo zaodenuti nepodesnim nazivima: Konzervativna revolucija,
Mladi konzervativizam, Nacionalni boljševizam, Pmski socijalizam.
To su navodno bili odgovomi pokušaji da se napusti tradicionalna
politička terminologija, a u stvari, to je bilo svedočanstvo o
perverznom uživanju u paradoksu, zapravo, nameran, smrtonosan
napad na razum. Začudo, vajni učenjaci koji su ponosno izjavljivali
da su prerasli ili, kako su voleli da kažu, “pravazišli” tradicionalne
nazive liberalne politike, “levicu” i “ desnicu”, obično su završavali
na desnici. Majneke je to tačno uočio 1924. godine: “Duboka žudnja
za unutrašnjim jedinstvom i harmonijom svih životnih zakona i
zbivanja u životu, ostaje moćna snaga nemačkog duha.”16
Zastupnici ove žudnje bili su onoliko raznovrsni i neusklađeni
kao što su bile i ideje za koje su se zalagali. Martin Hajdeger bio je
težak, čini se namemo ezoteričan filozof koji je pobunu protiv razuma
zaodenuo u svoj novi jezik. Hugo fon Hofmanstal bio je jedan izuzetno
kultivisan pisac, Literat, koji je nastojao da visoko drži zastavu
civilizacije u vreme propadanja. Emst Jinger (Junger) preveo je svoje
doživljaje iz rata, te poluistinite i polumitske Kriegserlebnis - u
nihilističko slavljenje akcije i smrti. Industrijalac, ekonomista i
utopista Valter Ratenau (Walther Rathenau) okrenuo se protiv
industrije na kojoj je lezalo njegovo bogatstvo, tako što je uobličio
veoma razrađenu i ambicioznu optužbu na račun civilizacije doba
16 Staatsrason, 490.
mašina, prognozirajući novi život. Osvald Špengler zapanjio je običan
svet svbjom erudicijom, svojim neuzdržanim proročanstvima i svojonT
grubom arogancijom.
Među ovim prorocima, možda je na Hajdegera najmanje moguće
bilo izvršiti neki uticaj. Ali njegov uticaj je bio dalekosežan, daieko
širi od njegovog filozofskog seminara na univerzitetu u Marburgu,
daleko širi nego što je izgledalo moguće u svetlosti njegove odveć
nerazumljive knjige Seiri und Zeit, objavljene 1927. godine; daleko
širi nego što je, izgleda, to želeo sam Hajdeger sa svojom pažljivo
negovanom usamljenošću i neskrivenim omalovažavanjem drugih
filozofa. Ipak, kao što je rekao jedan od Hajdegerovih najoštroumnijih
kritičara, Paul Hinerfeld (Huhnerfeld): “Ove knjige, čije se značenje
moglo jedva odgonetnuti kada su se pojavile, bile su gutane. I nikad
se neće moći prebrojati mladi nemački vojnici u Drugom svetskom
ratu koji su ginuli negde u Rusiji ili Africi sa knjigama Helderlina i
Hajdegera u svojim ruksacima.” 17 Ključni izrazi Hajdegerove
filozofije u stvari, uopšte nisu bili daleki čitaocima. Više kritičara
zapazilo je da su reči kao ‘■
Angst”, “briga”, “ništavilo”, “bivstvovanje”,
“odluka”, i, možda najteža, “smrt”, bile izrazi koje su ekspresionistički
pesnici i dramski pisci sasvim približili čak i onima koji nikad nisu
pročitali ni red iz Kjerkegora (Kierkegaard). Hajdeger je samo dao
filozofsku ozbiljnost, profesorski ugled toj ljubavnoj avanturi sa
bezumljem i smrću koja je vladala mnogim Nemcima u ova teška
vremena. Na taj način Hajdeger je kod svojih čitalaca pobudio
opskuma osećanja saglasja, ispravnosti. Tehničko značenje koje je
Hajdeger dao svojim izrazima i apstraktna pitartja koja je postavljao,
nestali su pred odjecima koje su probudili. Njihov opšti smisao
izgledao je sasvim jasan: čovek je bačen u svet, izgubljen i prestrašen;
on mora da nauči da se suoči sa ništavilom i smrću. Razum i intelekt
su beznadežno nedovoljni vodiči do tajne bića. Nije li time Hajdeger
rekao da je mišljenje smrtni neprijatelj razumevanja? Situacija u kojoj
su se našli ljudi u vreme Republike bila je ono što je Hajdeger nazivao
“Umsturtzsituatiori’, revolucionarno stanje u kome ljudi moraju
delovati. Da li je iz toga sledila izgradnja ili krajnje razaranje nije
17In Sachen Heidegger (1961), 14.
100
imalo nikakvog značaja.18 AHajdegerov život - njegova izolovanost,
njegov izgled seljaka, smišljena provincijalnost, mržnja prema gradu
- činilo se da potvrđuje njegovu filozofiju koja je predstavljala prezrivo
odbacivanje modeme urbane racionalističke civilizacije, jedan
vulkanski nihilizam. Kakav god da je pravi filozofski značaj Sein
und Zeita i spisa koji su ga okruživali, Hajdegerovo delo je, u krajnjoj
liniji, značilo om alovažavanje Vajmara, tog bića raamma i
oduševljavanje pokretima kakve su vodili nacisti koji su mislili
svojom krvlju, obožavali harizm atičnog vođu, zagovarali i
primenjivali ubistvo i nadali se da će zauvek iskoreniti razum, u
pijanom zagrijaju sa životom koji je značio smrt. Ni u kom slučaju,
nisu svi oni koji su čitali Hajdegera bili nacisti, niti su to postali zato
što su ga čitali. Hrišćanski egzistencijalisti ili filozofi koji su se bavili
vrhunskim pitanjem Bića smatrali su ga zanimljivim i ponekad
važnim. Ali Hajdeger nije pružao nikakve razloge nekome da ne bude
nacista, niti valjane razloge da to bude. “Postoji izvesno opravdanje”,
kako je uzdržano rekao Paul Tilič, zašto su imena Ničea (Nietzsche)
i Hajdegera “povezana sa antimoralnim pokretima kao što su fašizam
ili nacionalsocijalizam”.19 Od ove dvojice, Niče je svakako bio mnogo
dalje, i u vremenu i u načinu mišljenja, od modemog varvarstva,
nego što je to bio Hajdeger.
' " Ne pišem ovaj mali odeljak u nameri da dam odgovarajući
pregled Hajdegerove filozofije. Želim samo da ukažem da je to ono
što su Hajdegerovi čitaoci uglavnom mislili da su našli u njegovim
tekstovima - i to ne bez razloga. Kad su nacisti stupili na vlast,
Hajdeger je pokazao ono što su mnogi kasnije ocenili kao neumerenu
servilnost prema svojim novim gospodarima. Nije li on iz novih
izdanja Sein und Zef/fizostavio/koja su se pojavila u nacističkoj eri,
svoju posvetu filozofu Huserlu, kome je toliko mnogo dugovao, a
kojijebio, prilično nezgodno, Jevrejin? Ali ozloglašeni govorkoji je
Hajdeger održao 17. maja 1933. godine, i kojim je započeo svoju
rektorsku dužnost na Frajburškom univerzitetu, nije više bio samo
obična servilnost. To je bio logički izraz njegove filozofije sa
obraćenjem Fuhreru i Volku, zloupotreba reči kao što su
18Videti, Ibid., 54-55.
19 “The Transmoral Conscience” u The Protestant Era, 166.
101
 “samoopredeljenje”, napad na objektivnu nauku, zapaljiva objava
sila krvi i tla, poziv za okončanje akademske slobode u ime viših
stvari. Suština nemačkog univerziteta, rekao je, ”postiže jasnoću,
položaj i moć samo onda kad, iznad svega i u svim vremenima, sami
vođe bivaju vođeni - vođeni neumitnošću onog duhovnog naloga
kojim sudbina nemačkog naroda obeležava svoju istoriju”. Nalog se
sastoji od tri vrste shtžbi: “radne službe, vojne službe i službe znanju;
one su podjednako potrebne i jednakog su reda. Volja studenata i
volja Volka uzete zajedno, moraju biti spremne za borbu. “Sve snage
volje i uma, sve snage srca i sve sposobnosti tela, moraju se iskazati
kroz borbu, uzdignute u borbi i očuvane kao borba.” Nema sumnje:
“Mi želimo da naš Volk ispuni svoju istorijsku misiju. Mi želimo
sebe same. Jer je mlada i najmlađa snaga naroda (Volk) koja već
grabi ispred nas, to već odlučila.,,2p Reči su možda nejasne, iako su,
zbog sličnosti sa uvodnicima u Vdlkische Beobachter i sa Gebelsovim
(Goebbels) govorima, mnogo manje nejasne nego što je to bio
Hajdegerov normalan način izražavanja. Poruka je međutim, dovoljno
jasna.
N išta nije moglo izgledati dalje od ovog mračnog antira-
cionalizma nego uznemirena razmišljanja o modemom svetu koje je
Hugo fon Hofmanstal izrekao prisutnima na Univerzitetu u Minhenu
1927. godine. Ipak, ona imaju više zajedničkog nego što može da
izgleda na prvi pogled. Hofmanstalov govor imao je čudan naslov:
“Das Schrifttum als geistiger Raum der Nation - Književnost kao
duhovni prostor naroda”. Kao što se moglo očekivati, govor je bio
visoko civilizovana predstava. Njegova dikcija bila je elegantna, a
njegova kultuma svrha besprekoma. Ali, on je bio takođe mistifikacija,
neuhvatljiv, naglašeno dvosmislen: Hofmanstal govori o tragačima i
prorocima i otkriva u Nemačkoj svog vremena “konzervativnu
revoluciju” takve “veličine do tada nepoznate u evropskoj istoriji”.
Ipak, on ne kazuje ko su tragači i proroci, a cilj konzervativne
revolucije određuje samo kao “oblik, novu nemačku stvamost, u kojoj
čitava nacija može učestvovati”. Ova nedokučivost bila je sama po
sebi, iako možda ne namemo, politički čin, jer ako je Nemačkoj iz
20 DieSelbstbehauptungderdeutschen Universitat, Freiburger Univcrsitatsrcdcn, No.
11 (1933), passim.
102
1927, bilo šta trebalo, njoj je bila potrebna jasnoća, konkretnost,
demistifikacija.
M eđutim , pažljivo iščitavanje H ofm anstalovog govora
najavljuje, ako ne čitav program, onda bar koherentan stav.
Ho&nanstal je očevidno verovao da je Nemačka propustila, iako je
to bilo nužno, da bude kultumi organizam u kome bi se duh i život,
književnost i politika, obrazovani i neobrazovani, mogli udružiti u
zajedničkom posedovanju kultumih dobara, u živoj tradiciji u kojoj
bi svi mogli da uživaju. “Vezani smo za zajednicu”, naglasio je
Hofmanstal, ne fizičkom koegzistencijom ili bliskošću, već nekom
“duhovnom pripadnošću”. Zapravo, samo tamo gde ima “vere u
Celovitost postojanja - geglaubte Ganzheit des Daseins” - tu je i
stvamost. A sada, u dvadesetim godinama, postoje u Nemačkoj neki
tragači i proroci koji žude za tom stvamošću, i to čine na dva načina.
Oni “ne traže slobodu, već vezu”, i oni su shvatili da je “nemoguće
živeti bez vere u celovitost postojanja”, da “život postaje moguć jedino
putem valjanih veza”, da “rastureni, bezvredni pojedinci” moraju da
postanu “srž naroda”. Drugim rečima, da “sve podele kojima je um
razđelio život, moraju biti prevaziđene i prevedene u duhovno
jedinstvo”.21 Hofmanstal je imao sreće; umro je 1929. godine, pre
nego što je video posledice do kojih će dovesti zamor od slobode i
oklevetana individualnost.
Nasuprot Hofmanstalovim nejasnim pogledima, Špenglerovo
delo Preussentum und Sozialismus, objavljeno prvo 1920. i otada
često preštampavano, jasno je barem po meti svog prezira. Špengler
seprobioujavnost već saprvomknjigom Untergangdes Abendlandes
(Propast Zapada), objavljenom 1918. godine, i zadržao je svoje mesto
ozbiljnog mislioca sa knjigom Preussentum und Sozialismus, prvim
od njegovih političkih pamfleta. Ovaj obiman napad na Vajmarsku
republiku - “Revolucija gluposti bila je praćena revolucijom
prostaštva.” - predstavlja i mnogo više od toga: Preussentum und
Sozialismus, koristi reč “socijalizam” u posebne svrhe. Špengler se
slaže sa najvećim brojem proroka svog vremena da je socijalizam
21 Govor je prigodno štampan u posthumnoj zbirci Hofmanstalovih proznih spisa, Die
Beruhrung der Spharen (1931), 422-442.
neizbežan. Ali postoje dve vrste socijalizma - engleski i pruski - i,
svet mora naučiti da pravi razliku među njima i da izabere. Za
§penglera, KariMarks, “očuh socijalizma . bioje englesia šbčyalista-
-iM ter^toapunnereainiH , “knJjle^iH ideala”, rečju, kosmopolitski
iiberal na delu. Očigleidnp zadatak je da se “nemački socijalizam
bsiobođi Marksa”. Sa zapanjujućom oštroumnošću, Špengler |e
shvatio da je takozvana Marksistička socijalistička stranka Nemačke,
žapravo sadržavala u Sebi Sftaž'ne antimarksističke i istinske pruske
elemente. “Bebelova stranka imala je u sebi nečega vojničkog,
razfičito od šocijalizma u svim drugim zemljama: stupajući korak
radničkih bataljona, tiha odlučnost, disciplina, hrabrost da se umre
za nešto više - Jenseitiges.” Klasna borba je besmislica, a Nemačka
revoiucija, proizvođ teorije, takođe je besmislica. Nemački instinkt,
ukorenjen u krvi, istinoljubiv, gleda na stvari drukčije: “Moć pripada.
celini. Pojedinac joj služi. Celina je suverena. Kralj je tek prvi sJuga.
svoje države (Fridrih Veliki). Svako ima svoje mesto. Postoje naredbe
i poslušnost. To je bio, počev od osamnaestog veka, autoritami -
autoritativer - socijalizam, u suštini neliberalan i antidemokratski u
poređenju sa engleskim liberalizmom i francuskom demokratijom.”
Pravi Nemac mora priznati dnevne potrebe i, ustupajući pred njima
pretvoriti autoritami socijalizam osamnaestogu autoritami socijalizam
dvadesetog veka. “Uzeti kao celina, prusizam i socijalizam stoje
nasuprot Engleske u nama, nasuprot pogleda na svet koji je prožeo
čitavo biće našeg naroda, paralisao ga, i oduzeo mu dušu.” Jedini
spas je “pruski socijalizam”. Tu je Hofmanstalovo traganje za
zajedništvom i vođstvom svedeno na jezik oficirskih kasami.
IV
Sasvim prirodno, gotovo neizbežno, tragači za smislenim
životom u besmislenoj Republici okretali su se nemačkoj istoriji, u
želji da u njoj pronađu utehu ili uzore. Našli su ono što su tražili;
nemački istoričari su bili spremni da im se pridruže, a pokazalo se da
je nemačka istorija bila izuzetno bogata predimenzioniranim junacima
i upečatljivim epizodama, što je bilo od ogromne važnosti stvaraocima
mitova. Jedna poznata epizoda, koja je umnogome nadahnjivala
104
nacionaliste i volHschie zagovpmike, dogodila se oktobra 1817.
godine, trista godine nakon što je Martin Luter prikucao svoje teze
na vrata crkve u Vitenbecgu. Noseći staromodne kostime, nemački
studenti okupili su se u Vartburgu, istorijskom i romantičnom mestu.
Uzvikivali su “H e if', pevali patriotske pesme, držali grozničave
propovedi i zapalili nekoliko knjiga. Oni su bili članovi novih
Burschenschaften, radikalnih, nacionalističkih, antisemitskih i
antifrancuskih studentskih udruženja koja su nosila imena iz
legendame prošlosti: Germanija, Arminija, Tevtonija. Došli su u
^artburg da proslave oslobođenje svoje zemlje, ili još bolje, zemalja,
od stranog jarma; na svojoj proslavi, povezali su reformatora Lutera
sa generalom Bliherom (Blucher) prikazujući ih kao dvostruke
oslobodioce nemačkog duha i nemačke zemlje, odlučni da crpu snagu
iz starih mitova za političke i moralne ciljeve pred kojima su se
nalazili.
Taj duh preživeo je i u Vajmarskoj republici, proširujući spisak
junaka: na Bizmarka, čoveka krvi i gvožđa, surovog realistu koji je
ujedinio nemački narod čistom snagom svoje volje; Fridriha II
Pmskog, koga su jednako zvali “veliki”, koji je istorijskim isticanjem
samodiscipline izrastao iz jednog slabašnog flautiste u Alte Fritz,
surovog, prepredenog, vrednog, jednom rečju veličanstvenog,
izmršavelog od dugogodišnjeg rada kao prvog sluge svoje države;
Martina Lutera koji je prkosno spajao novu veru i nov jezik, čineći
ono što je morao da učini; vagnerovske Tevtonce, koji su bili
inspirisani francuskim advokatima iz osamnaestog veka, kao što su
njih inspirisali klasični rimski istoričari svojom čistotom, hrabrošću,
svojim političkim umećem. To je bio opojan i za sumnjičave duhove,
otrovni amalgam. “Mlađa generacija”, pisao je 1933, Emst-Valter
Tehov (Techow), jeđan od atentatora na Ratenaua, “težila je nečem
novom, o čemu se jedva moglo i sanjati. Udisali su vazduh novog
vremena. U sebi su sakupljali energiju koja je bila nabijena mitom o
prusko-nemačkoj prošlosti, pritiskom sadašnjosti i iščekivanjem
nepoznate budućnosti”.22
22 Gemeiner Morder?! Das Rathenau-Attentat, 20, navcdcno u Jamcs Joll, Thre
intelectuak in Politics (1960), 128.
105
 Potpuna odanost Vajmaru nalagala je odbacivanje sve te
mitologije. Već samim svojim postojanjem, Republika je bila
smišljena uvreda junacima i klišeima koje je poznavalo svako
nemačko dete, na koje su se mnogi nemački političari pozivali i,
kako se pokazalo, koje je negovala većina Nemaca. U sudaru sa
istorijskim simbolima, pristalice Republike bile su od početka
prikraćene: u poređenju sa Bizmarkom i drugim harizmatičnim
vođama, koji su u svojoj upečatljivosti izgledali kao nadljudi, uzori
koje je mogao da ponudi Vajmar bili su bledunjavi i nisu bili
inspirativni. Gete modemog Vajmara bio je dobroćudni, bezuspešni
kosmopolita, pun lako pamtljivih opaski o humanizmu, koga su svi
navodili a niko nije sledio. “Službena Nemačka slavi Getea”, pisao
je Karl fon Osjecki 1932. godine povodom stogodišnjice Geteove
smrti, “ne kao pesnika i proroka, već iznad svega kao opijum”.23 A
revolucionari, za koje se pretpostavljalo da će inspirisati republikance,
bili su revolucionari iz 1848, sa svojom crno-crveno-zlatnom
zastavom, dobronamemim govorima i svojimkonačnim neuspehom.
Zanimljivo je da Hajnrih Hajne, možda najjasniji i najvitalniji predak
vajmarskog duha, nije dobio svoj spomenik čak ni do kraja Republike.
Predlozi da mu se podigne spomenik povodom sedamdeset-
petogodišnjice smrti izazivali su žestoke govore, neumerene uvrede,
da bi na kraju bili potpuno obačeni.24
Dok je potreba Vajmarske republike za preocenjivanjem
istorijskih vrednosti bila nužna, izgledi da se to ostvari bili su mali.
Zaista, potreba je bila velika, a nada mala iz istog razloga: nemačka
istorijska profesija, daleko od toga da podvrgne legende kritici ili
oštrici humora, dugo ih je racionalizovala i usavršavala. Teodor
Momzen bio je jedini izuzetak. U celini, nemački istoričari su se
lako uklopili u imperijalni sistem. Profesionalno, oni su bili odani
konzervativnom pogledu na stvari, naklonjeniji tome da se očuvaju
postojeće vrednosti, nego da se traže promene; oni su u potpunosti
bili kod kuće u nemačkom univerzitetskom sistemu odbacujući nove
21 IVeltbuhne, u Ausnahmezustand, 236.
24 O ovoj tragikomediji vidcti šta jc pisao Ludwig Marcusc, “Die Gcschichtc dcr Hein
-Dcnkmals,” Tagebuch (1932), u Ausnahmezustand, 227-236.
106
ljude na isti način, sa istom odlučnošću, kao što su odbacivali nove
ideje. Novinar i istoričar Gustav Majer, Jevrejin i samostalni politički
radikal, podneo je 1915. godine molbu za posao predavača na
univerzitetu u Berlinu po savetu Eriha Marksa (Marcks) i Fridriha
Majnekea. Sumnjajući u to da su “stare predrasude protiv demokrata,
Jevreja i stranaca (autsajdera), stvamo izgubile svoju moć nad
univerzitetskom klikom”, odlučio je da prihvati rizik: podvrgao se
ponižavajućim ispitivanjima koja su, ipak, potvrdila njegove sumnje
- nije dobio nameštenje koje je, po svemu, zasluživao. Tek u vreme
Vajmara, nametnuo se Berlinskom univerzitetu, ali se vladajuća
univerzitetska klika istoričara malo promenila.25
Ideologija koja je nastavila da dominira nemačkom istorijskom
profesijom tokom dvadesetih godina bila je upoma i zbog toga što je
imala vlastitu dugu istoriju. Nemački istoričari mogli su se pozivati
na ličnost za istoričare jednako harizmatičnu kao što su ličnosti iz
nemačke prošlosti bile za nemački narod: na Leopolda fon Rankea.
Van svake sumnje, Ranke je bio veliki 'istoričar. Mora se priznati da,
ako su nemački istoričari i bili puni samohvale, imali su mnogo
razloga za to. Ranke je bio pionir u korišćenju arhiva, majstor složenih
materijala, građe, sjajni dramatičar i osnivač novog stila istorijskog
mišljenja. Središne doktrine Rankeovog učenja - samostalnost
istoričara i njegova dužnost da shvati svaki deo prošlosti iznutra -
bile su od ogromne pomoći profesiji. Ali, u rukama nemačkih istoričara
poznog carstva i mlade Republike, samostalnost istorije pretvorila se
u njenu izolovanost. Izdvajanje istorije od etike odvelo je najveći deo
nemačkih istoričara u pasivno prihvatanje stvari onakvim kakve su
one bile, dok ih je izdvajanje istorije od drugih disciplina otuđilo od
društvenih nauka. Uprkos priznatoj istorijskoj erudiciji Maksa Vebera,
najveći broj istoričara ga je odbacio kao “autsajdera”.261 pored sve
ekstravagancije, medievalista Georg fon Belov (Below), govorio je
25 Erinnerungen, 282-286, 310 1T; navod sa srcdišnjom rcči “outsidcr” na cnglcskom,
jc na str. 282.
26 H ans M om m sen, “Zum V crhaltnis von p o litisc h cr W isscnschaft und
Gcschichtswisscnschafl in Dcutschland.” Vierteljahrshefte fiir Zeitgeschichte, X (1962) 346-
347.
107
u ime svih kolega, kada je tvrdio da su istoričari mogli “da rade i bez
nove nauke - sociologije”.27
Kao što to njihovi radovi i pokazuju, zaista su radili bez nje i
činili su to rđavo. Ono što su mogli da nauče od sociologije i političkih
nauka bilo je da se kritički postave prema društvenoj i političkoj
strukturi u kojoj su tako udobno živeli. Međutim, tada je sva energija
Rankeovog istorijskog mišljenja bila daleko od kritike, već usmerena
prema vedrom prihvatanju vlasti. Njegovo čuveno insistiranje na
prvenstvu spoljne politike bilo je tek posledica njegovog spremnog
mirenja sa stvamošću modeme imperijalističke države.
Trijumf Rankea kao istoričara, bio je isto onoliko koban koliko
je bio i sjajan: njegovo nasleđe nije bilo srećno. Iako su mnogi od
njegovih sledbenika bili sposobni ljudi, a malo njih je izbeglo da
budu Rankeovi sledbenici, oni su pretvorili Rankeovo dostojanstvo
u nadmenost, njegovu vrednoću u pedanteriju, njegovo prihvatanje
moći u mešavinu servilnosti u zemlji i aroganciju u svetu. To je možda
bila manje njihova greška, a više greška same istorije: Rankeovo
učenje bilo je prihvatljivije i manje štetno u devetnaestom nego u
dvadesetom veku. Ali, ma kakav bio uzrok, posledice ovih pomeranja
bile su tragične. Mnogo govorimo o naporima istoričara da revidiraju
delo svojih prethodnika; ali činimo veoma malo na kontinuitetu
istorijskih škola. Rankeovi priznati učenici pre Prvog svetskog rata -
sposobni istoričari Maks Lenc (Lenz), Oto Hince (Hintze), Erik Marks,
Hans Delbrik (Delbruck) - prihvatili su Rankeovo mistično verovanje
u nacionalnu državu i njenu neprekidnu borbu za vlast, i preneli ga
na svet kao celinu. U istoriji modeme Evrope velike sile sprečile su,
ratom ili diplomatijom, da bilo koja država nametne hegemoniju.
Ali sada, razmišljali su oni, u epohi imperijalizma, Nemačku je
ugrožavala hegemonija samo jedne pomorske države - Velike
Britanije. Stoga, Nemačka se morala naoružati i, ako je potrebno,
boriti da bi za sebe obezbedila odgovarajuće mesto među velikim
silama.
27 “Gcorg von Bclow”, autobiografska skica u Die Geschichlswissenschaft
Gegenwart in Selbstdarstellungen, ur. Sigfricd Stcinberg, tom 1 (1925), 45; Belov sc pozivao
na jcdan članak koji je napisao 1918. Za vremc samog rata on jc predvidao da “čudovištc
vclike naukc sociologije nikad ncćc biti rođeno” . Die deutsche Geschichtsschreibung von den
Befreiungskriegenbiszuunseren Tagen: GeschichteundKulturgeschichte(\9\6), 102.Majncke
koga niko nijc mogao da optuži da je imao prcdrasuda prcma društvenim naukama, priznao jc
1922. da je njegova profesija zanemarila disciplinc od kojih možc mnogo toga da nauči. “Drei
Gcnerationcn deutschcr Gelehrtcnpolitik,” Historische Zeitschrift, CXXV (1922), 248-283.
108
Posledice takvog razmišljanja bile su neizbežne: bezuslovna
podrškapolitičko-vojnoj mašini koja je vladala zemljom i nepolitičko
izbegavanje imutrašnjih sukoba. Istoričari postrankeovske generacije
time su pokazivali čudnu mešavinu beskrvnog racionalizma i jedva
skrivenog misticizma. Oni su hladnokrvno pomerali armije i granice
na šahovskoj tabli međunarodne politike, i istovremeno se naslađivali
u tajanstvenom delanju Istorije koja je dodelila Nemačkoj svetu ulogu,
đa obavi svetu misiju. Oni su usvojili maksimu demokratskog
imperijaliste Fridriha Nojmana koji je definisao nacionalizam kao
potrebu nemačkog naroda da širi svoj uticaj na planeti.28Otuda, kada
je došao rat, oni su istovremeno branili neograničenu upotrebu gole
sile i posebnu misiju Nemačke da očuva i širi Kultur, tvorevinu kojom
su Nemci očigledno prevazilazili ostale, a za koju su mislili da je
moraju braniti od varvarskog masovnog društva Rusije, od uvenule
dekadencije Francuske, od m ehaničkog čudovišta SAD i od
neherojskog komercijalizma Engleske. Ugledni istoričari - Trelč
(Troeltsch), Majneke, Hince - sarađivali su pišući zajedničke tomove
knjiga ii kojima su objavljivali sumnjičavom svetu nadmoćnost
nemačke Kultur nad običnom civilizacijom savezničkih sila. U ovim
napisima najavljena je suština onoga što je Tomas Man izneo u svom
delu Betrachtungen eines Unpolitischen. ■
Ova vrsta istorijskog mišljenja bila je izmenjena tokom
revolucije; čak su i istoričari zapazili da se 1918. godine nešto
dogodilo. Ali, mentalitet stvaranja mitova koji je stvorio takvo
mišljenje, pritajio se i ponovo se pojavio u prikrivenom obliku,
otpomiji nego ikad na mogućnost razobličavanja ili samokritiku.
Tradicionalno razmetanje nemačkom Kultur i nemačkom misijom,
otelovljavalo se u elaboriranim fantazijama, puste želje javljale su se
iz dubokih potreba, pa su istoričari u Vajmarskoj republici zaključili
da je psihološki pogodnije zakrpiti svoje fantazije nego ih odbaciti.
Duh Vajmara, rekao sam, bio je rođen pre Vajmarske republike; isto
28 Navcdcno u Ludwig Dchio, “Gcdankcn iibcr dic dcutschc Scndung, 1900-1918,”
Historische Zeitschrift, CLXX1V (1952), 479-502, sada kao “Thoughts on Gcrmany’s Mission,
1900-1918,” u Germany and fVorld Politics in the Twentieth Century. (prcv. Dictcr Pcvscncr,
1959), 72-108. Zanimljivo jc da jc zbog uvažavanja ncmačkih istoričara u članku o Rankeu
objavljcnom dvc godinc ranijc (1950!) Dchio i daljc smatrao nužnim da odbaci svaku
aroganciju i pokažc uvažavanjc za “vclikc ljudc ranijih gencracija”. “Rankc and Gcrman
Impcrialism,” u Germany and World Politics, 38n.
109
je bilo i sa njenom sudbinom. Kao i u vreme Carstva, tako su i sada
postojali izuzeci i zahvaljujući Vajmam bilo je više izuzetaka nego
ranije, ali je većina istoričara trgovala nostalgijom, obožavanjem
junaka i nekritičnim prihvatanjem, zapravo otvorenom podrškom,
apologetskih iskrivljavanja i čistih laži, kao što je bila legenda o
“udarcu u leđa”.29 “Potpuna odanost Bizmarku i kući Hoencolema
(Hohenzollem)”, žaho se ioiltumi istoriČar Valter Gec, 1924. godine,
‘ ■gtvorifi su duboku averzijuprema demokratiji k ar^terističnuza
nemačku bb^ovanu"etifti urazdoblju između 1871. i 1914. kojaje
preživela sve do Republike i koju su, na nesreću, podržavali vodeći
istbričari. Uvažavanje ima svojjuvrednost, ali tada, tokpm dvadesetih,
ono je postalo balast: “Zadatak istoričara nije negovanje pijeteta prema
neshvaćenoj prošlosti, već nemilosrdno traganje za istinom”. Ali to
je bilo, tvrdio je Gec, upravo ono što vodeći pripadnici nemačke
istorijske profesije nisu bili sposobni da shvate. Ono što je Nemačkoj
bilo potrebno, bilo je “jašno viđenje sebe same”, ali ono što je ona
dobila od svojih istoričara bilo je čežnja za dobrim starim vrernenima
i iskrivljeno čitanje novije istorije. Istoričari su nagrađivali staru
vojničku kastu lažnim sjajem, a Republiku izmišljenim zločinima.
“Učitelji naroda! Da li vi stvamo mislite da ispunjavate obrazovnu
dužnost, ako naređujete istoriji da zaustavi svoj tok i da se vrati u
bivše stanje?”30
Žestina Gecovog iskaza otkriva njegovo beznađe; mora da je
bio svestan da onima koji će ga slušati nije bilo potrebno njegovo
upozorenje, a da oni kojima je trebalo njegovo upozorenje nisu bili
spremni da ga saslušaju. Antidemokratsko, patriotsko stvaranje mitova
se nastavljalo. “Pre svega”, pisao je ostareli istoričar Karl Julius Beloh
(Beloch), godinu dan posle Gecovog članka, “ne želim da zauvek
sklopim oči pre nego što vidim da je Nemačka ponovo povratila
svoju stam slavu. A ukoliko ovo ne bude moja sudbina, ja ću otići sa
uverenjem da će se moj narod jednog dana setiti da Bog, koji je
stvorio gvožđe, nije želeo robove.”31 Belohovo citiranje patriotskog
29 Videti gore, str. 19.
50 “Die dcutschc Gcschichtsschrcibung der Gcgcnwart,” u Die deutsche Nation, 1.
novembar 1924, sada u Goetz, Historiker in meiner Zeit: Gesammelte Aufsatze (1957), 415-
424.
31 Autobiografska skica Bcloha u Geschichtswissenschaft der Gegenwart, tomll(1926),27.
110
dela Vaierlandslied Emsta Morica Amta (Moritz Arndt), samo je
naglasilo večnu vitalnost starog vartburškog duha. I zaista, neki od
Belohovih najuglednijih kolega dali su svoj udeo obnovi riemačke
slave. Feliks Rahfal (Felix Rachfahl) bio je tek jedan od mnogih koji
su tokom dvadesetih godina ustali u odbranu nemačke invazije
Belgije, 1914. godine, smatrajući je istorijski potpuno opravdanom.32
S dmge strane, Fon Belov se uzdržavao da otvoreno komentariše
revoluciju i Republiku, navodno iz straha od zakona protiv klevete,
ali se osećao slobodnim da napadne demokratiju kao “veliku opasnost
našeg doba”, snagu koja je proždirala i uništavala nemački narod.33
To su bili glasovi velikih staraca među nemačkim istoričarima.
Stoga nije nikakvo čudo što je Hajo Holbom 1931. godine, upozorio
da je učinjen mali napredak među njegovim kolegama u pravcu naučne
objektivnosti. “Duboke promene koje su se dogodile u svim oblastima
intelektualnog, političkog i društvenog života, kao posledica svetskog
rata”, pisao je za Historische Zeitschrift, “jedva da su dotakli suštinu
naučnih istorijskih studija”. Stare akademske “tradicije i ustanove”
bile su dovoljno snažne da doprinesu da se veoma retko “kritikuju
uobičajeni postupci, pravci i ciljevi istorijskog istraživanja i pisanja”.
Ono što je bilo još očevidnije, bio je “izvestan ponos” saznanjem
“koliko se malo nasleđenih ideala moralo odreći”. Suviše mnogo
istoričara smatralo se junacima zato što su “plivali protiv tokova
vremena”. Ipak, upozorio je Holbom, ove “naklonosti nekoj vrsti
‘Vere u Nibelunge’” nisu bile ništa više nego “samozadovoljstvo,”
obični znaci nepromišljenosti i samoobmane koji su pretili da “postanu
opasni po našu profesiju”.34
Gledano unazad, Holbomova ozbiljna upozorenja još su oštrija
nego što su morala izgledati u svoje vreme, jer se ona moraju u
izvesnoj meri primeniti i na Holbomovog uvaženog učitelja Fridriha
Majnekea, najpoznatijeg i bez sumnje najuglednijeg istoričara
Vajmarske republike.
Fridrih Majneke je Tomas Man nemačke istorijske profesije i
njegovo delo Idee der Staatsrason je njegov Čarobni breg
33 Rahfalova autobiografska skica u ibid., 215.
33 Vidcti autobiografsku skicu Bclova u ibid., I, poscbno 44.
34 “Protcstantismus und politischc Idccngcschichte,” Historische Zeitschrift, CXXXXIV
(1931), 15.
111
(Zauberberg), objavljen, kao i Čarćbni breg 1924. godine i napisan
kao i Čarobhi breg da se suptotstavi novijoj istoriji, da shvati
dijalektičku borbu svfetlosti i tame u nepomirljivom sukobu, a ipak
ujarmljene zajedno u neraskidivom bratstvu. Kao i Man, Majneke je
bio kultumi aristokrata preobraćen u pristalicu Republike; kao i Man,
Majneke je bio majstor duboke ironije, on je uživao u tananoj igri
motiva, tražio je dobro, ali je našao je da je zlo fascinantno, a iz
patnji rata i poraza naučio je jedinstvenu pouku da, ako čovek ikada
uspe da pokori demona koji -se nalazi u njemu, moći će to učiniti
jedino akp u njega gleda bez straha i ako ga dobro odmeri. Tomas
Man ostavlja svog jednostavnog junaka, Hansa Kastorpa na ratištu,
sa neizvesnim izgledima da preživi, ali sa pitanjem koje ukazuje na
nadu: Hoće li iz ove sveopšte pohotne gozbe smrti, jednog dana nići
ljubav? Rvući se sa svojim demonom, raison d ’etat, Majneke završava
u sličnom tonu: “Razmišljanje se nikad ne može um oriti od
posmatranja svog lika koji je poput Sfmge i neće nikad uspeti da ga
potpuno razume. Može samo tražiti od aktivnog državnika da nosi
državu i Boga zajedno u svom srcu, đa bi možda sprečio demona,
koga se nikad ne može u potpunosti osloboditi, da ne postane suviše
moćan”.33
Die Idee der Staatsrason je književnost, filozofija i, kao što je
sam Majneke priznao, autobiografija. Rekao je da je napisao to delo
da bi sledio neka pitanja sa kojima se prvo suočio pre rata u svom
delu Weltbiirgertum und Nationalstaat, ali su mu teška zbivanja rata
dala nove perspektive, dok je “šok poraza” gumuo centralno pitanje
u prvi plan “sa svim svojim užasom”.36 Moram odmah da dodam da
je knjiga takođe i naučna istorija. Na više od pet stotina gusto
štampanih strana, Majneke prati koncept raison d'etat od početka
modeme političke misli kod Makijavelija (Machiavelli), preko njenih
velikih predstavnika poput Fridriha Velikog, do dvadesetog veka.
Prateći to pitanje, Majneke pokazuje njegovu važnost i njegov
problematični kvalitet. Država ima svoje potrebe - održavanje i širenje
svoje moći u sistemu suprotstavljenih država - i državnik je prinuđen
da deluje na način koji bi, kao moralan čovek ili u privatnom životu,
35 Staatsrason, 542.
“ Ibid., 27
112
morao da osudi. Izgleda da vlašću upravlja tragično dvojstvo: tražeći
za sebe dobro, ona koristi rđava sredstva - hladnu proračunatost,
obmanu i silu.
U ovom delu ima mnogo prodome analize, vođene dubokom
moralnom strašću i velikom veštinom, iako, čudno je reći, u njoj
nema dovoljnp suptilnosti. Kap majstor reči, Majneke je takođe i
njihova žrtva i žrtva načina koji je tipičan za predstavnike
Vemunftrepublikaner uprkos sveg kritičkog napora, Majneke napušta
kritiku, uzimajući retoriku za stvamost, a svetske psihološke sukobe
za filozofske teškoće.37 Njegpva vizija mpći kao tragičnog fenomena
jedna je nesrećna filozofska navika nasleđena iz nemačkog idealizma.
Ona daje praktičnom pitanju metafizičko dostojanstvo, što ne dovodi
do analize već do rezignacije. “Mržnja i osveta” navodi on Bizmarkove
reči, “rđavi su savetodavci u politici”, ali zastaje da se upita da li je
sam Bizmark sledio svoj savet.38 “Barem u svojim vlastitim očima”,
M ajneke navodi rečl Fridriha Velikog, “junak mora da ima
opravdanje”, ali propušta da ispita da li reč “junak” ne prejudicira
problem , ili, da Ii je Fridrih zaista u svojim očim a nalazio
opravdanje.39 On navodi neke usamljene, visoko moralne izjave
TrajČkea (Treitschke) i uprkos nekih oštrih kritika na račun Trajčkeove
agresivnosti i sirovog društvenog darvinizma, priznaje mu “duboku
etičku ozbiljnost i duhovnu širinu”.40 Majneke smatra svoj ideal
države - organsku zajednicu u kojoj se vladari i podanici udružuju -
kao stvamost, pretpostavljajući na taj način da je dokazano ono što je
trebalo da bude, a nije moglo biti. dokazano. Zapleten u svoje
pretpostavke, Majneke nikada nije uvideo da je tragično shvatanje
države pomoglo da se opravdaju njeni zločini, da sirotinja nije imala
nikakvog udela u jačanju državne moći ili slave, da država nije bila
konačni odgovor prirode na problem ljudske organizacije i, veoma
37 “Čitavo životno dcio Majnckca”, pisaojc Ekart Kcr 1928, prikazujući Majnckcovu
Geschichle des deutsch-englischen Bundnisproblems, 1890-1901 (1927), “optcrcćcno jc
namcmim i samonamctnutimsanioograničcnjcm pitanja koja on postavlja - ProblemstelUmg"'.
Die Gesellschaft, V, dco 2 (1928), 27
3* Staatsrasan.8.
” Ibid., 492.
40 Ibid., 506. Iako dalcko od toga da jc bio nckritičan prcma Trajčkcu i da nijc pominjao
njcgov antiscmitizam, Majnckc ga značajno odvaja od učcnika kakav jc bio Ditrih Šcfcr
(Dictrich Schafcr), koga odbacujc kao zaista ncpodnošljivog.
113
jednostavno, da država nije uvek, ili barem ne često, predstavljala
javni interes. Ako je Kantorovic nazado vao zato što je naučna pitanja
pretvarao u mitove, Majneke je nazadovao pretvarajući ih u fitozofske
probleme.
Kompleks osećanja i odgovora koje sam nazvao “žudnja za
celovitošću” pokazuje se nakon ispitivanja kao veliko nazadovanje,
rođeno iz velikog straha: straha od modemog. Apstrakcije sa kojima
su Tenis, Hofmanstal i drugi manipulisali - Vdlk, Fuhrer, Organismus,
Reich, Entscheidung, Gemeinschaft - otkrivaju očajničku potrebu za
korenima i za zajednicom, žestoko, često zlobno odbacivanje razuma
praćeno zahtevom za direktnom akcijom ili za predajom harizma-
tičnom vođi. Žudnja za celovitošću bila je preplavljena mržnjom;
politički, ponekad i privatni svet njenih glavnih tumača bio je
paranoičan svet, pun neprijatelja: dehum anizujuća m ašina,
kapitalistički materijalizam, bezbožni racionalizam, društvo bez
korena, kosmopolitski Jevreji i ono veliko čudovište koje je proždiralo
sve - grad. Austrijski, katolički filozof društva, Otmar Špan (Othmar
Spann), čije su fantazije bile veoma populame u desničarskim
krugovima, ponudio je svojim čitaocima cmu listu koju su mogli
lako da prihvate: Lok (Locke), Hjum (Hume), Volter (Voltaire), Ruso
(Rousseau), Rikardo (Ricardo), Marks, Darvin, prijava - unfldtig -
psihoanaliza, impresionizam, dadaizam, kubizam i filmska drama.
Upravo ova mešavina neprijateljskih osećanja koja se maskirala kao
filozofija, navela je Trelča, neposredno pred njegovu smrt 1922, da
upozori na ono što je smatrao osobenom nemačkom sklonošću, “da
meša mistiku i brutalnost”.41
V Takva filozofija čini se prihvatljiva za arhitektu kao što je
Uprkos svemu, prilike u Vajmarskoj republici bile su veoma
složene. Tokom dvadesetih godina mnogi od onih koji su žudeli za
povezanošću i jedinstvom bili su žrtve regresije. Samo je nekolicina
onih koji su u velikom broju unapred bili osuđeni na neuspeh, težila
da zadovolji svoje potrebe, ne bekstvom, već gospodareći svetom,
41 Navcdcno u Klcmcns von Klcmpcrcr, Germany’s New Conservativism: Jts His
and Dilemma in the Ttventieth Century (1957), 113.
114
ne odbacujući mašine već njihovom upotrebom, ne uz pomoć
iracionalizma već razumom, ne pomoću nihilizma već gradnjom. Ovo
poslednje u bukvalnom smislu, pošto su oni u svojim spisima uobličili
modemu i demokratsku filozofiju koju su opet arhitekti preneli u
njihove građevine.
Među najsam osvesnijima od ovih arhitekata bio je Erih
Mendelson (Erich Mendelsohn) koji će izgraditi neke zapažene zgrade
u vajmarskom razdoblju, među njima i zgradu Universum bioskopa
u Berlinu iz 1927, i Šokenovu (Schoken) robnu kuću u Šemnicu
(Chemnitz), 1928-29. Mendelson je insistirao na tome da arhitekta
mora da ujedini ono što je on nazivao analizom i dinamikom,
razumom i nerazumom: “Između ove dve krajnosti, racionalnog i
iracionalnog, kreće se moja priroda, život i rad.”42 “Nema sumnje”,
pisao je svojoj ženi, “osnovni činilac je funkcija, ali funkcija bez
čulnih primesa ostaje obična konstrukcija. Više nego ikad, zalažem
se za program pomirenja” u kome su udruženi lepota i korist. “Oboje
je neophodno, oboje se moraju pronaći.” Upotrebljavajući pogodan
hegelijanski izraz “aufheberi’, koji znači istovremeno uzvišeno,
ukinuto i očuvano, Mendelson je mislio da su u dobroj građevini svi
dualizmi “aufgehoberi’, isto onako kao što su “aufgehoben u svakom
organizmu, stvorenju i umetničkom delu”.43 Iako mlad i nepoznat,
Mendelson je 1920. godine, izgradio opservatoriju i astrofizičku
laboratoriju, Ajnštajnovu kulu. On ju je projektovao, rekao je, iz
nekakvog nepoznatog poriva, puštajući joj da se pojavi iz “mistike
koja se nalazi oko Ajnštajnovog univerzuma”.44 Kada je Albert
Ajnštajn prošao kroz zgradu on je izrazio svoje odobravanje jednim
jedinim, pravim epitetom - “organski” 45
Mendelson koji je više voleo snažne krivine nego pravu liniju. Ali
Valter Gropijus, pristalica klasičnog, geometrijskog stila, u velikoj
meri je podržavao istu filozofiju. Pošto je izgradio nekoliko lepih
građevina pre Prvog svetskog rata, Gropijus je bio već veoma poznat
u vreme rođenja Republike, ali je pravu slavu postigao u Bauhausu,
42 Wolf von Eckardt, Erich Mendelsohn (1960), 11.
43 Erich Mcndclsohn, Brie/e eines Architekten, izd. Oskar Bcycr (1961), 57, 73.
44 Eckardt, Mendelsohn, 9.
45 Amold Whittick, Erich Mendelsohn (1940), 64.
115
koji će zauvek biti vezan za njegovo ime. Gropijus je otvorio Bauhaus
početkom 1919. godine, u Vajmaru, spajajući u novom poduhvatu
dve starije škole, akademiju umetnosti i školu primenjenih umetnosti.
Razjašnjavajući i odlučno napredujući preko načela prvobitno
najavljenih u nemačkom Verkbundu (Werkbund) pre rata, Gropijus
je od početka posvetio svoju školu jedinstvenoj umetničkoj celini -
građevini. Tada, a i kasnije, tvrdio je da njegovo delo nije bilo samo
zanatska filozofija; zanat je bio “priprema za arhitekturu”. Niti je to
bila jednostavno “funkcionalna” filozofija, ograničena na praksu ili
na industriju. To je bila izričito estetska filozofija koja se zasnivala
na psihološkim istraživanjima. “Arhitekti, slikari i vajari”, pisao je u
svom premijemom proglasu u aprilu 1919, “moraju ponovo priznati
i shvatiti, mnogostruki oblik - vielgliedrige Gestalt - građevine u
svojoj celini i svojim delovima”. Tek tada će njihov rad biti ispunjen
“arhitektonskim duhom” koji je sada izgubljen u “salonskoj
umetnosti”. Starije škole umetnosti “nisu mogle da stvore ovo
jedinstvo” pošto su odvajale umetnost od zanata. To se mora
promeniti: “Mi arhitekti, vajari, slikari, moramo se svi vratiti zanatu.”
Nema suštinske razlike između zanatlije i umetnika: “Umetnik
je zanatlija u svom najuzvišenijem obliku - Steigerung des
Handwerkers." Neka svi, zaboravljajući snobovske razlike, sarađuju
na “novoj građevini budućnosti koja će objediniti arhitekturu i
vajarstvo i slikarstvo, u jedinstveni oblik, uzdižući se do neba iz ruku
miliona zanatlija kao kristalni simbol novonastajuće vere”. Lajonel
Fajninger (Lyonel Feininger) ilustrovao je ovaj poziv na novo
jedinstvo drvorezom na kome je prikazao visoku, vitku, sekularnu
katedralu osvetljenu zvezdama.46
Program studija u Bauhausu bio je zamišljen da pretvori ovu
retoriku u stvamost. Pošto bi se položio osnovni kurs, svaki student
se obučavao u radionici kod dva majstora, koji su ga poučavali s
nadom da će ovladati materijalima kao i estetikom, i sadržaja i forme.
“Dvojno obrazovanje ove vrste”, pisao je kasnije Gropijus,
“omogućiće novoj generaciji da ostvari objedinjenje svih oblika
stvaralačkog rada kako bi postala graditelj nove civilizacije”. Kle
46 Manifcst je u celini objavljen u Das Bauhaus, 1919-1933: IVeimar, Dessau, Be
ur. Hans M. Winglcr (1962), 38-41.
116
(Klee) je 1922. nacrtao simboličku predstavu ovog programa:
sedmokraku zvezdu upisanu u kružnu traku. Ova traka predstavlja
preliminamu pripremu koja uključuje nekoliko materijala (staklo,
kamen, drvo) i nekoliko kurseva (konstrukcije, boje, kompozicija) i
vodi do središta zvezde, drugog kruga u kome je dostojanstveno
prikazan dvostruki cilj Batihausa: “Bau und Biihne - zgrada i
pozomica.”47 Atmosfera novog Bauhausa bila je eksperimentalna,
vesela, neobično snažna; čovek treba samo da pomisli na neke od
nastavnika da bi je oživeo: Paul Kle, Vasilij Kandinski, Lajonel
Fajninger, Gerhard Marks, Oskar Šlemer (Schlemmer), Laslo
Moholji-Nađ (Laszlo Moholy-Nagy), Jozef Albers.
Aktivnost Bauhausa bila je inventivna i raznovrsna: tipografija,
dizajn nameštaja, lampe, tepisi, gmčarija, povezivanje knjiga, ples.
Sve ove aktivnosti uživale su ogromnu slobodu, a mnoge od njih,
kao što znamo, imale su trajni uticaj: još uvek sedimo u stolicama
koje je dizajnirao Marsel Brojer (Marcel Breuer) i čitamo slova koja
je oblikovao Herbert Bajer (Bayer). Atmosfera u Bauhausu bila je
neobična, radosna: Bauhaus je bio porodica, škola, zadružni posao,
misionarsko dmštvo. Ni Gropijus ni drugi učitelji nisu verovali u
učenike; to nije bila akademija gde veliki učitelj reprodukuje mala
izdanja samog sebe, već “laboratorija”, u kojoj su “studenti podsticali
učitelje”, a učitelji učenike. Korisnost i lepota nisu samo stajale jedna
pored druge, učitelji su težili da ih pretvore u jedno, iako je tu bilo
mesta i za čistu lepotu. Neke od najzanimljivijih grafika Fajningera,
Klea i Kandinskog bile su urađene u Bauhausu. Visoki moral bio je
bitan ne samo za stvaralaštvo već i za obično preživljavanje: budžet
škole bio je mali, a siromaštvo, posebno među studentima, bilo je
veliko. Kada je Bauhaus pripremio svoju prvu izložbu, 1923. godine,
seća se Valter Gropijus, nije bilo novca za čišćenje zgrade, a žene
nastavnika dobrovoljno su radile kao čistačice. “Duh je bio”, rekao
je Valter Gropijus, “prosto sjajan, a neke od neformalnih aktivnosti,
kao naše proslave - Feste - kada bi neko odredio temu, kao ‘cmo i
belo’, ili ‘kvadrat’, bile su izvanredni trenuci.”
Neizbežno, postojale su i neke tenzije unutar škole: Johanes
Iten (Itten), slikar i vaspitač, koga je Gropijus doveo iz Beča da vodi
47 Vidcti ibid., 10.
117
jedan, za sve studente izuzetno značajan, osnovni kurs, bio je strasno
i isključivo posvećen estetici i piokazivao je manju zainteresovanost
za praktične rezultate nego što je Gropijus smatrao ispravnim ili
mogućim. Iten je podneo ostavku 1923. godine, a taj pripremni kurs
preuzela su druga dva učitelja, Jozef Albers i Laslo Moholji-Nađ.
Ali, vremenom i u prijatnoj atmosferi koja je podsticala slobodnu
raspravu, ove tenzije su slabile i Bauhaus je čak imao koristi od te
pomalo prerane izložbe iz 1923. godine, na čijem održavanju je vlada
insistirala suprotno proceni Gropijusa i drugih. U svakom slučaju,
istinski neprijatelj nije bila unutrašnja nesloga, već spoljno
neprijateljstvo - politička i estetska averzija desnokrilnih,
tradicionalnih zanatlija prema revolucionarnim implikacijama
eksperimenata u Bauhausu i boemskom ponašanju njegovih studenata.
Svestan da je sedeo “na buretu baruta”, Gropijus je izričito zabranio
svaku političku delatnost i to je veoma mnogo pomoglo. Bauhaus je
prešao 1925. godine iz Vajmara u mnogo pogodniji grad Desau. Tu
je Gropijus izgradio svoje Čuvene zgrade, možda najviše fotografisana
dela vajmarskog razdoblja. Tu su Kle i Kandinski nastavili da slikaju,
Brojer da pravi svoj nameštaj, a radionica da dizajnira svoje jasne,
čvrste i divne tvorevine: lampe, porcelan i srebmi escajg, koje su
Bauhaus proslavile u inostranstvu, a zbog kojih je izašao na Ioš glas
u zemlji. Najzad, politika i depresija doveli su Bauliaus 1932. godine
u Berlin gde je doživeo svoje poslednje dane.
Pišući o tome, u svojim poznim godinama, Gropijus je
jednostavno razvio linije koje je postavio u svom prvom proglasu iz
1919. godine: nova arhitektura težila je celovitosti tako što je nastojala
da zadovolji ekonomske i estetske potrebe. Mehanizacija mora biti
ta koja će služiti; u stvari, Bauhaus je bio zamišljen “da spreči da
mašina zarobi čovečanstvo, tako što će svojim proizvodima dati
stvami i značajni sadržaj, spasavajući na taj način dom od mehaničke
anarhije... Naš cilj bio je da uklonimo svaku štetu koju je mogla da
nanese mašina, a da pri tom ne žrtvujemo bilo koju od njenih stvamih
prednosti”. Zaista, modemi čovek bio je rastrzan, ali napustiti podelu
rada bilo bi ne samo nemoguće već i nepoželjno. Tragediju
fragmentacije nije izazvala mašina ili precizna podela poslova, već
“pre svega materijalistički mentalitet našeg vremena i manjkav i
118
nepovoljan položaj pojedinca unutar zajednice”. Bila je potrebna
otvorena modema filozofija koja se nije plašila mehanizacije ili
ispravne standardizacije. “Ono što smo mi propovedali u praksi bilo
je opšte pravo građanstva svih oblika kreativnog rada i njihove logične
međuzavisnosti u modemom svetu.” “Vodeće načelo bilo je da
umetnički dizajn nije ni duhovno ni materijalno pitanje, već
jednostavno sastavni deo svakodnevnog života.” Ovde razum i strast
moraju saradivati. “Istina je da umetničko delo ostaje tehnički
proizvod, afi ono mora da ispuni i jednu intelektualnu svrhu koju
jedino mogu ostvariti strast i mašta.” Sve u svemu, Bauhaus je
predstavljao istinsku zajednicu koja je “kroz celovitost svog pristupa,
pomogla da se obnovi arhitektura i dizajn današnjice, kao društvene
umetnosti”. On je razvio “totalnu arhitekturu”.48
Jezik kojim se služe arhitekti poznat je po svojoj nepreciznosti,
pretencioznosti i slabosti prema klišeima, pa ni sam Gropijus nije
uvek uspevao da izbegne izazovu da proriče. Ipak, njegovo delo -
kuće koje je projektovao, proizvodi koje je nadgledao, učenici koje
je pripremao, javnost koju je obrazovao - daje solidno, konkretno
značenje njegovim najmaštovitijim ostvarenjima. Ono što je Gropijus
učio, a što najveći deo Nemaca nije želeo da nauči, bila je lekcija
Bekona (Bacon) i Dekarta (Descartes) i epohe prosvećenosti: da se
čovek mora suočiti sa svetom i ovladati njim; da je lek za bolesti
modemog vremena još više, ali prave vrste, modemosti. Nikoga ne
treba da iznenadi činjenica da je Bauhaus za samo pola godine
nadživeo Vajmarsku republiku.
“ Izvukao sam ovc navodc iz knjiga Valtcra Gropijusa, The NewArchitecture and the
Batihaus (prcv. P. Morton Shand, izd. 1965) i ScopeofTotalArchitecture(izA. 1962), passim.
 5
POBUNA SINA
Godine ekspresionizma
i

Verovatno najslavnija um etnička tvorevina iz vremena

Vajmarske republike, pored Bauhausa, bio je film Kabinet doktora
Katigarija, prikazan 1920, u Berlinu. Vili Has je kasnije pisao da se
“u njem u našla ona stravična, demonska, okrutna, ‘gotska’
N em ačka” .1 Svojim sumanutim sadržajem, ekspresionističkim
scenama, mračnom atmosferom, Kaligari i dalje otelovljuje vajmarski
duh, za potomstvo isto onako očevidno kao što to čine Gropijusove
građevine, apstrakcije Kandinskog, Grošove karikature i noge Marlene
Ditrih. To je film koji potpuno zašlužuje svoju besm rtnost,
eksperiment koji je prethodio navali drugih eksperimenata. Međutim,
pored toga što je bio presudan u istoriji filma, Kaligari je takođe
poučan primer za istoriju Vajmarske .republike, posebno u njenim
ranim, ekspresionističkim godinama. U njemu je bilo mnogo više od
jednog neobičnog scenarija ili novina u osvetljenju.
Kasnije, u izgnanstvu u Americi, nemački pisac i filmski kritičar,
Zigfrid Krakauer, znalački je opisao istoriju Kaligarija u svim
pojedinostima. Evo šta se dogodilo: kratko vreme nakon rata, dva
mlada čoveka, Čeh Hans Janovic (Janowitz) i Austrijanac, Karl Majer
(Carl Mayer), sreli su se, sasvim prirodno u Berlinu, i postali bliski
prijatelji. Obojica su bili talentovani, fascinirani ekspresionizmom,
ispunjeni osećanjem užasa prema ratu koji se upravo završio, i željni
da uvere druge u svoja miroljubiva gledišta. Sastavili su priču od
svojih noćnih slika, svog očajanja zbog rata i svoje maštovitosti;
priču o ludom, moćnom, doktoru Kaligariju, koji prikazuje svog
somnambula Cezara po vašarima. Gde god da se Kaligari pojavi,
sledi smrt: službenik koji se obrecnuo na njega, nađen je mrtav, a
kada jedan od dva mlada studenta traži od Cezara da mu predskaže

1Die literarische Welt, 103.

121
budućnost, ovaj, tačno, pređviđa da će on umreti u zoru. Fransis,
stuđent koji preživljava, traži rešenje m isterije. Ušunja se u
Kaligarijeva kola i sa olakšanjem vidi da ono što mu se učini da je
Cezar, spava u svom ležaju. Ali dok je Fransis na vašarištu, Cezar, u
stvari, odlazi da otme Džejn, Fransisovu devojku, i da je odvede.
Gonjen preko strmih brda i jezivih vijadukata, Cezar ispušta devojku
i umire. Za vreme istrage policija otkriva da je u Cezarovom ležaju -
lutka. Istina izlazi na videlo. Cezar je činio zločine po naredbi svog
gospodara, hodajući noću ulicama, hipnotisan, dok je na njegovom
mestu ležala lutka. Kaligari izbegava hapšenje sklonivši se u jedan
azil za umobolne. Tu, Fransisa, koji ga je sledio, čeka još jedno otkriće:
ludi hipnotizer i direktor ludnice su jedna ista osoba. Dok Kaligari
spava, Fransis i policija proučavaju njegove beleške i uspevaju da
povežu stvari: direktor je bio fasciniran pričom nadrilekara iz
osamnaestog veka, po imenu Kaligari, koji je naveo svog medijuma
Cezara da izvrši ubistvo. Fascinacija se pretvorila u opsesiju pa je on
eksperimentisao sa somnambulom iz ludnice na Kaligarijev način.
Kad Fransis pokušava da iznudi priznanje od direktora, pokazujući
mu Cezarov leš, modemi Kaligari potpuno gubi razum i obuzdava se
tek kad mu obuku ludačku košulju - sam amblem ustanove na čijem
se čelu nalazio i koju je u svom ludilu izneverio.
Erih Pomer (Erich Pommer), koji će postati jedan od naj-
uticajnijih filmskih producenata u vajmarskom razdoblju, prihvatio
je scenario i na kraju odredio Roberta Vinea (Wiene) da ga režira. To
je bilo presudno; uprkos odlučnim prigovorima autora, Vine je izmenio
originalnu priču i time filmu dao konačan oblik: radnja počinje i
završava se u ludnici, a na kraju postaje jasno da je student Fransis
lud, isto kao i njegova devojka Džejn, i da je optužba da je direktor
ubica dr Kaligari, samo jedna od Fransisovih opsena. U stvari, direktor
je prijatan čovek, zadovoljan što je otkrio prirodu Fransisove psihoze
i srećan što je u stanju da najavi da će biti u prilici da ga konačno
izleči.
Gnev dvojice pisaca zbog ove promene, bio je nešto više od
taštine autora. Film je, i ovakav, imao snagu, ali je poruka koju su
njih dvojica želeli da saopšte sasvim iščezla. “Dva mlada Dichtera”
bili su bliski prijatelji Vilija Hasa i on se priseća da bi, ono što su oni
122
zaistapisali oko 1920. godine, što su mučesto ponavljali, bio u stvari
pacifistički film, film protiv militarizma, protiv vojničke poslušnosti
uopšte. Potom je filmska kompanija izvršila promene, “vrlo čudne i
zapanjujuće promene, koje su poništile ovo značenje”.2 Kao što
Krakauer pokazuje, autori su želeli da razotkriju brutalnost, krajnju
nerazumnost vlasti; okvir u koji je režiser stavio njihovu priču prikazao
je vlast kao u suštini korektnu i velikodušnu, a pobuna protiv vlasti
dobila je izgled obmane, oblik ludila. Revolucioname ideje pretvorile
su se u konformističke ideje.3
Ipak, ostaje otvoreno pitanje da li bi prvobitni nacrt, da je ostao
neizmenjen, bio posebno jasan. Publika je odgovorila na Kaligarija
sa nekritičnim oduševljenjem, očito nesvesna da su promene uopšte
bile izvršene u prvobitnom tekstu. I da je to znala, bila bi ravnodušna,
a taj nedostatak sposobnosti razlikovanja, može da bude dobar
komentar o ekspresionističkoj pomci u celini. Krakauer priznaje da
su sami autori mogli, jedino, ponuditi kao sumnjivu altemativu
Kaligarijevoj tiraniji - anarhiju koju je simbolizovala neprekidna,
nemima, razuzdana aktivnost na vašam. “To što su dva autora izabrala
vašar sa svojim slobodama kao suprotnost ugnjetavanju koje vrši
Kaligari, otkriva pukotinu u njihovim revolucionamim aspiracijama.
Ma koliko težili slobodi, oni očigledno nisu bili sposobni da zamisle
njene konture.”4
Tako, u svom prvobitnom konceptu, svom završnom obliku i
svom potonjem trijumfu, Kaligari odslikava nepostojanost i zbrku u
načinu razmišljanja ekspresionista. Mada su ekspresionisti činili sve
što su mogli da pomognu revoluciju, oni su, u celini gledano, bili
nepolitični revolucionari, u svakom slučaju, nisu imali program.
Njihova pobuna protiv čvrstih formi i zdravog razuma, otkrivala je
težnju za obnovom, nezadovoljstvo trenutnom stvarnošću i
nesigumost u izbom puteva, čime je bila obeležena Nemačka u celini.
Ekspresionisti nisu bili jedinstveni pokret, već labavo povezana gmpa.
Oni su bili buntovnici s razlogom, ali bez jasno određenih, konkretnih
1Loc. cit.
3 From Caligari to Hitler: A psychological History o f the German Film (1947), 61 -67
U opisivanju ovog događaja, Krakauer se poslužio neobjavljenim scćanjima koja je napisao
jedan od autora filma, Hans Janovic.
ciljeva. Kada je izbila revolucija, ekspresionisti svih ubeđenja odlučno
su je podržali i privukli druge umetnike u krug revolucionara.
Novembergruppe osnovana u decembru 1918, kao i grupa sa
provokativnim nazivom Arbeitsratfu r Kunst, posvetile su se širenju
um etnosti koja će odgovarati novom dobu, a uključivale su
ekspresioniste sa različitih strana, političkih opredeljenja svih boja,
kao i umetnike iz svih oblasti umetničkog života: Emila Noldea,
mističnog, rasističkog hrišćanina, kao i Emsta Tolera, nevoljnog
komunistu; Eriha Mendelsona kao i Valtera Gropijusa. Svi umetnici
ili skoro svi, bili su zahvaćeni gotovo verskim žarom za stvaranje
novog: Bertold Breht i Kurt Vajl (Weil), Alban Berg i Paul Hindemit
(Hindemith), priključili su se udruženju - Novembergruppe. U
decembru 1918. godine, oni su proklamovali da: “Budućnost
umetnosti i ozbiljnost ovog časa prisiljava nas revolucionare duha
(ekspresionisti, kubisti, futuristi) da težimo jedinstvu i bliskoj
saradnji.”5
Kao ni jedinstvo vajmarske koalicije, ni ovo jedinstvo nije
trajalo. Fantazije o bratskoj saradnji su izbledele, ali su revolucionari
duha produžili da napadaju njihov svet, ponekad sa potpuno
kontrolisanom umešnošću, često sa histeričnim prepuštanjem. Kabinet
doktora Kaligarija, uveo je modu ekspresionističkih filmova
pretrpanih mutnom svetlošću u kojoj su se glumci kretali, slično kao
Cezar somnambul, kao da su u transu, ispred neobično oslikane
scenografije. Ovi filmovi, nadali su se njihovi ambiciozni tvorci,
izgledaće misteriozno, puni mnogih ravni značenja. Vine je, posle
Kaligarija, te iste godine napravio sledeći film Genuine. Bila je to
još jedna fantazijaprepuna krvi i nekontrolisanih poriva. Dve godine
kasnije, Fric Lang je snimio Doktora Mabuzea, kockara, priču sličnu
Kaligariju, o ekstravagantnom zločinu, hipnotizmu, i konačno ludilu,
i sasvim slično Kaligariju film je bio dekorisan scenografijom sa
obojenim senkama, krivim zidovima i ludim uglovima koji kao da
su, iako nisu, sa Fajningerovih slika.
Naime, slikari su išli svojim putem, ali u sličnom smem. Oni su
koristili jake, jednostavne, agresivne boje; svesno primitivnu zanatsku
s Bcraard S. Maycrs, The German Expressionists: A Generation in Revolt (izd. 1966),
220.
124
obradu; strasnu liniju i surovo iskrivljavanje ljudskog tela - sve to,
otkriveno već pre rata doveli su, međutim, do novih krajnosti. Više
od filmskih stvaralaca i daleko više od pesnika iz tih godina, slikari
su bili izraziti individualisti. Čak i slikari koji su radili zajedno u
Bauhausu - Kle, Fajninger, Kandinski - radili su svaki u svom
osobenom idiomu. Maks Bekman, jedan od najvećih slikara tog
vremena, čiji je dug ekspresionističkoj viziji očevidan, gordo je
odbacio ovu etiketu. Već 1922, u najboljim ekspresionističkinv
godinama, on je otpisao “čitav ekspresionistički posao” kao običnu
“dekorativnu i književnu stvar”. On je znao da je bio moderan, ali je
tvrdio: “Može se biti nov, i bez pripadanja ekspresionizmu ili
impresionizmu.”6
Već sama neodređenost imena odražava neodređenost političkog
stava samih slikara u vreme Vajmarske republike. Sam Bekman,
odlučno je izjavio: “Ja nisam bio nikada politički aktivan na bilo koji
način”, i odbacio je pomisao da se ikada “bavio barikadama.”7 Ono
što je važilo za Bekmana, važilo je i za mnoge drage slikare. Umereni
Lajonel Fajninger bio je jedan od slikara koji je potpisao manifest
Novembergruppe u kome je pridmžio svoj “glas onima koji kažu da
svemu što niče i dolazi”.8 Ova dobronamema i neuvredljiva afirmacija
novine i izgradnje bila je karakteristika tog vremena. Crteži Georga
Grosa su jasno, i sa neskrivenom namerom, otelovljavali osobeni
Weltanschauung - predstavljali su propagandu protiv debelih
industrijalaca i ratnih profitera. Slike radnika, pune saosećanja, Ota
Diksa (Otto Dix) i njegovi gmbi portreti podvodača i prostitutki,
nosili su u sebi otvoreno proletersku pomku. Sumome grafike Kete
Kolvic, sa svojim uplakanim majkama, svojim poslednjim pozdravom
Karlu Libknehtu, svojom izgladnelom decom, svojim očajnim
žrtvama rata i kapitalističke eksploatacije, nosile su u sebi snažnu
političku pomku. Ali najveći broj slikara interesovao se za politiku
uglavnom zato što su ih njihovi neprijatelji nazivali Kultur-
6 Bckman - izdavaču Rajnhardu Pipcru (Rcinhardt Piper), navedeno kod Petcr Scltz,
Max Beckmann (1964), 39.
7 Izjava iz 1938, navedena kod Mcyers, German Expressionists, 254; dnevnik, 17.
scptembra 1948, navedeno kod Aloys Goergen, “Beckmann und die Apocalypse,” Blick a u f
Beckmann: Dokumente und Vortrdge (1962), 21.
* Hans Hcss, Lyonel Feininger (1961), 87.
125
-Bolschewiken, isto onako kao što su neki Nemci kasnije otkrili da
su Jevreji, zato što im je to nacistička vlada saopštila. U stvari,
političke ideje EmilaNoldea - njegov pakosni antisemitizam, njegovo
grubo neprijateljstvo prema francuskoj kulturi, podstaknuto njegovim
ranim članstvom u nacističkoj partiji - pokazivali su da je
ekspresionizam mogao da se prilagodi svim vidovima politike.
Ekspresionisti su žudeli da se oslobode konvencije da bi stigli do
prirode. Sam Nolde, ne skrivajući to, smatrao je da vrlina i stvamost
leže u nordijskoj krvi i mističnoj privrženosti tlu. Ekspresionistički
romanopisac Teodor Dojbler (Daubler), nesvesno je otkrio, 1919.
godine, opasnost od prevelike strasti u tom pokretu. Stojeći pred
litografijom “Ljubomora”, Edvarda Munka, čiji je uticaj na nemačke
ekspresioniste bio ogroman, Dojbler je razmišljao: “Nisam li ja
životinja? Stvamost! Ciklus A i O kaže: možeš to biti. Životinja izbija
kod Munka kao puni izraz njegove celovite suštine. Impresionisti
nisu znali šta bi s tim radili: sada, ponovo, nalazimo se na tragu
Jcategorije životinje - Tierbestimmheiten. Iznađ svega, kakva
monumentalnost: svaka životinja - neporecivo razumevanje života.
Dosledno samoopredeljenje. Povratak životinji kroz umetnost je naša
odluka u korist ekspresionizma.”9 Jedina nevolja bila je u tome što
su se ekspresionisti vraćali životinji kroz umetnost - njihova životinja
bila je Markova nevina košuta - a nacisti će se vratiti životinji u
životu, uzimajući dmge životinje za svoje modele.
Ipak, ovo nije bilo sve. Dok su neki slikari napadali Republiku
s krajnje Ievičarske ili krajnje desničarske pozicije; dok su dmgi slikari
bili isuviše zauzeti slikanjem da bi glasali - u jednom presudnom
smislu svi oni su, svesno ili nesvesno, učestvovali u stvaranju
vajmarskog duha. Sudbina Noldea u razdoblju nacizma - njegovi
žučni zahtevi da ga priznaju novi gospodari, njegovi stalno ponavljani
pozivi visokim zvaničnicima da mu se dodeli mesto u novom poretku,
svi odreda s prezirom odbijeni od strane režima koji nije imao nikakvc
potrebe za “degenerisanim umetnicima” bez obzira na njihove
simpatije - ukazuje da, iako svi ekspresionisti nisu voleli Vajmar,
neprijatelji Vajmara mrzeli su sve ekspresioniste. Za to je bilo mnogo
9 Iz Der neue Standpunkt (1919) u Expressionismus: Literatur und Kunst, ur. Paul
Raabc i H. L. Grcvc (1960), 19.
126
razloga. Bik>je nečeg revolucionamog u njihovoj vitalnosti, njihovom
neumomom traganju za stvamošću iza pojavnog. Sentimentalni
realizam koji su monarhisti, a kasnije i nacisti, voleli, fotografski
naturalizam i propagandističko stvaranje mitova koje su oni jedino i
mogli da koriste, bili su anatema za umetnike vajmarskog doba; to
su bile laži, a ne umetnost. Kirhnerovi snažni portreti švajcarskih
seljaka, Fajningerovi lirski morski pejzaži i crkve sa svojim divnim
kompozicijama dugih, pravih linija i kubističkih ploha, Kleove
inspirisane i prelepo kontrolisane fantazije, apstrakcije Kandinskog
sa linijama, kmgovima i krivinama čudno nategnutim u svom spoju,
značili su jednodušno odbacivanje prošlosti, težnju ka novoj
stvamosti. Bekman je govorio u ime svih njih. “Ono što želim da
pokažem u mom delu”, rekao je, “jeste ideja koja se krije iza takozvane
stvarnosti. Ja tragam za mostom koji vodi od vidljivog ka
nevidljivom.”10
Ali, čak ni ovo nije bilo sve. Čak i kada slikarsko delo nije bilo
izričito političko ili izričito nepolitičko, ono je odražavalo, kao što je
bio slučaj sa svima u vreme Vajmara, jedno zastrašujuće iskustvo -
rat. Bekman, politički neangažovan, slikar koga nikada nisu
interesovale barikade, promenio je svoj stil između 1915. i 1918.
Rođen 1884. godine, Bekman je stasao u vreme poznog Carstva i bio
je veoma priznat i pre 1914. godine, zbog izvanrednog crtačkog
umeća, posebne impresionističke tehnike i sebi svojstvene veselosti
koja je davala živost njegovim potretima. Jedan poznati autoportret
iz 1907 - a on je čitavog svog života crtao, radio grafike i slikao
svoje portrete u kojima je beležio svoja trenutna raspoloženja i svoj
duhovni napredak - pokazuje samouverenog, lepo odevenog mladog
čoveka, divne glave, kako drži cigaretu. Rat je sve to promenio. Jedan
od kritičara koji su ga cenili, napisao je 1921, daje “rat gumuo slikara
u stvamost”.11 Njegov crtež postao je namemo iskrivljen; on je ostao
dovoljno realističan da prenese užasne scene kojima je bio svedok -
ranjene i umimće vojnike, leševe. I tema njegovih slika se promenila:
usred rata započeo je, iako nikad nije završio, veliku apokaliptičnu
sliku “Uskrsnuće”; naslikao je dirljivo “Skidanje s krsta”, i platna
10 Izjava iz 1938, u Maycrs, German Expressionists, 254.
11 Benno Reifcnbcra, “Max Beckmann” (1921), u Blick a u f Beckmann, 102.
koja je bezazleno nazvao “Noć”, a koja su veličanstveno ođbojna sa
iskrivljenim telima i licima, brutalnim bojama i oštrim linijama.
Tokom 1919. godine, objavio je seriju od devetnaest grafika u tehnici
suve igle, pod pomalo nejasnim nazivom “Lica”; među njima je, na
primer, ljupki pogled na reku Majnu u blizini Frankfurta. Nastavio je
da slika autoportrete. Ali oni su prikazivali drugačijeg čoveka: oči su
bile krupne i pune bola, usta su bila smrknuta i bez osmeha. Njegova
promena bila je potpuno svesna. “Tek sada, čak više nego pre rata”,
pisao je, “osećam potrebu da budem u gradovima, među mojim
zemljacima. Tu je naše mesto. Moramo učestvovati u ovoj bedi koja
dolazi. Moramo prepustiti naše srce i naše živce užasnim kricima
bola siromašnih, razočaranih ljudi.”12 Kako god da je Bekman yoleo
da se zove, niko nije izrazio upečatljivije od njega program, ili bolje
reći - čežnju ekspresionističkih godina.
I drugi oblici umetnosti doživeli su istu evoluciju. Pesnici, igrači,
kompozitori, vajari, čak i karikaturisti, isprobavali su nove tehnike
da bi spasli svet od sebe samog ili barem da bi izrazili svoje gađenje
prema onome što se dogodilo. U Želji da budu jasni, da nađu svoju
publiku, umetnici su nastojali da postanu univerzalne ličnosti; ^likari
su pisali poeziju, romansijeri su pisali pesme. Bilo je malo tako
talentovanih i mnogostranih kakav je bio Emst Barlah (Barlach), koji
je bio darovit vajar, slikar, dramski pisac, pesnik i romansijer ali su
mnogi nastojali da ga oponašaju. I svi su eksperim entisali:
ekspresionistički pesnici igrali su se jezikom i nastojali su da prenesu
jedinstvenu snagu osećanja, nevidenu čistotu uverenja, pomoću
neskladnih jukstapozicija snažnim sažimanjem ili pak raskošnim
slikanjem reči. I bez obzira koliko da je njihova tema bila obična -
neke od najlepših ekspresionističkih slika bile su pejzaži i mrtve
prirode; neke od najboljih ekspresionističkih pesama, ljubavna lirika
- osobeni um etnički pravac njihovog dela obrušavao se na
ustanovljenu tradiciju jednako kao i divlji crteži Georga Grosa,
odvratnih plutokrata, koketnih prostitutki i osakaćenih veterana.
M eđu najm aštovitijim , a svakako najizražajnijim eks-
presionistima rane vajmarske ere bili su dramski pisci. Plodni i
neprijateljski nastrojeni prema pravilima, publici, često i prema jasnoći
12 Pisano 1918. Navedno u Selz, Beckmann, 32.
128
izraza, oni su stvarali brojne komade koji su bili ekscentrični po
sadržaju, sceni, govom, karakterima, glumi i režiji. Scenografija je
tek jedva bila naznačena; svetlost je ostavljala gledaocu da se sam
potmdi; govor se uzdizao do deklamacije i često prave vike - štp je
moguće dalje od običnog govpra. Univerzalnost je postignuta tako
što su likovi bili lišeni imena i individualnih osobina, i Zvali su se
jeđnostavno “čovek”, “mlađa devojka”, “vojnik”, “majka” - postupak
koji je uspešno primenio i ekspresionistički film. Ovi komadi imali
su u sebi mnogo života, malp elegancije, i bili su pptpuno bez humora;
njihova poruka bila je kreštava i krajnje direktna, dozivanje u pomoć'
i naglašeni, nestrpljivi zahtev za promenom.
Poznata su imena vodećih ekspresionističkih dramskih pisaca i
ona izazivaju tragične uspomene, pošto su se mnogi od njih ubili za
vreme nacističkog perioda, ali se njihovi komadi danas retko izvode.
Ipak, posebno u prvim godinama Republike, oni su preplavili
pozorište, dajući mu atmosfem svežine i potapajući ga bukom. Srećom
po ove pisce, producenti i režiseri u Republici bili su im uglavnom
naklonjeni. Najsnažnija ličnost u vajmarskom pozorištu bio je Leopold
Jesner (Jessner) koji je postavljen za upravnika Staatliche
Schauspielhausa u Berlinu, što je bio izuzetno važan položaj u leto
1919. godine. Pmski ministar kulture Konraid Heniš (Hanisch) bio je
socijaldemokrata. To je bio i Jesner, ali to nije bio jedini njegov
kvalitet: on je bio iskusni režiser i producent koji je uspešno režirao
Ibzena, Hauptmana, Vedekinda i Šniclera u Hambuigu i Keningsbergu.
U stvari, pre nego što je bio pozvan u Berlin, dve poslednje pređstave
koje je režirao u Keningsbergu 1919. godine bile su Vedekindova
Biichse derPandora i Kajzerov (Kaiser) Gas. On će u Berlinu koristiti
svoj izuzetno veliki uticaj sa čudnom mešavinom smelosti i diskrecije.
Prva od njegovih berlinskih predstava bio je, nesumnjivo
namemo odabran, klasični nemački komad: Šilerov Viljem Tel.
Jesnerova predstava bila je ekspresionistička, sa očiglednom namerom
da pokaže kritičku funkciju umetnosti u novoj Republici. On je
preduzeo svedaveče 12. decembra 1919. godineučini štojemoguće
provokativnijim. Angažovao je najbolje umetnike koje je mogao naći
- Albert Baserman (Bassermann) igrao je Tela, a Fric Kortner tiranina
Geslera. Scenom je dominaralo ono što će postati Jesnerov
 :
Oskar Kokoška: Valter Hazenklever Ljubaznošću Fogg A rt muzeja
Litografija, 1917. Harvardov univerzite
-lindenburg
Dvojica ekspresionista, slikar i dramski pisac, postali su prijatelji
pred kraj Prvog svetskog rata. O bojica su bili neizlečivi pobom ici
Paul Ludvig Hans Anton fon Hindenburg i fon Benekendorf, drugi i humanosti, ali samo je Kokoška uspeo da preživi nacizam u inostranstvu.
poslednji predsednik Vajmarske republike, od 1925. do 1933; čestit i Hazenklever se ubio juna 1940. godine u južnoj Francuskoj kad su ga do
smrti progonili španski graničari.
dostojanstven - general kao civil.
 Dmas Man 1930. godine

Nobelovu nagradu za književnost.

Zakasneli pristalica Vajmarske republike, godinu dana pošto je dobio
Zbirka fotografija njujorške Javne biblioteke

Marlena Ditrih kao kabaretska pevačica Lola Lola, Emil Janings kao gimnazijski profesor Unrat koji je ropski
zaljubljen u nju. Roman Hajnriha Mana iz 1904, na kome je film zasnovan, vesela je satira na nemački građanski
život; film koji je adaptirao Karl Cukmajer sa Manovim potpunim odobrenjem, ima satirične momente ali i naglašeni
patos, što je značajna i zloslutna promena.
karakteristični izum, Jessnertreppe, gomila razbacanih golih stepenika
na kojima su glumci mogli đa sede, po kojima su se mogli penjati
kad bi govorili, i sa kojih su se mogli otkotrljati kađ Su bivali “ubijeni”.
Jessnertreppe je bio ekspresionistički napad na naturalizam i
ekspresionistički zahtev da publika učestvuje u drami korist^ći svoju
maštu. lzvan ovoga, Jesner je ublažio patriotske tonove Šilerovc drame
time što j e isekao čuveni govor o otadžbini i pretvorio komad u pozi v
naborbu protiv tiranije. Gesler je bio obučen u blistavu uniformu ha
kojoj je visilo ordenje.oličavajući tip omrznutog nemačkog generala.
Njegovi obrazi bili su našminkani u jarko crvenilo, što je trebalo da
bude karikatura bestijalnog junkera. I najtujpaviji među gledaocima
mogao je da shvati političku poruku komada pred sobom.
Kortner beleži tok večeri u svojoj autobiografiji. Pozorišni Ijudi,
kako piše, bili su levičari, ogorčeni zbog ubistva Libknehta i Roze
Luksemburg, i Jesnerova predstava bila je izraz tog osećanja.
Premijera je od samog početka bila prekidana protestima u dvorani,
u čemu su podjednako učestvovali i desničari i levičari. Bilo je vikanja,
zviždanja, udaranja o pod. Kritičari različitih političkih pravaca i
književnih ukusa, stajali su na sedištima i mahali svojim programima
preteći jedni drugima. Na kraju je Jesner, uplašen uprkos svom
radikalizmu, spuštio zavesu, ali su glumci zahtevali da se predstava
nastavi. Oglasile su se trube, imitirajući zvuk automobila bivšeg
kajzera, što je bio znak za početak još jedne bučne demonstracije u
dvorani. Tada je Kortner, koji je delovao, kako sam kaže, kao
anticipacija Geringa, skočio na pozomicu i utišao demonstrante. Za
trenutak zavladao je mir, pa je Baserman mogao na miru odstreliti
jabuku sa glave “svoga” sina uz gromoglasan aplauz. Zavesa se
spustila nakraju čina i članovi trupe čestitali su jedni drugima. Suviše
su rano proslavljali: protesti su se nastavili dok vika nije postala
zaglušujuća. Tada je Albert Baserman, izvanredan glumac grubog
glasa, istrčao kroz zavesu na pozomicu. Njegova neočekivana pojava
utišala je publiku, i on je glasom koji je po prvi put čisto zazvonio,
uzviknuo: “Schmeisst doch die bezahlten Liimmel h i n a u s ! “Izbacite
mangupe napolje, oni su kupljeni!” Bilo je nekoliko glasnih protesta
(želeli su da dokažu, tvrdi Kortner, da su bili nekorumpirani podlaci),
ali otpor je bio okončan i predstava se nastavila do trijumfalnog
završetka.13 To je bilo ekspresionističko veče vredno predstave koju
je izazvalo.
n
Takav samosvesno spontani i naglašeno individualistički stil
kakav je bio ekspresionizam, nije bio sračunat da izgradi jedinstveni
metod ili jedinstvenu poruku osim samog buntovništva i žudnje za
komunikacijom. Čak su i Jesnerovog Viljema Tela, uprkos svemu,
neki iz publike mogli doživeti, ne kao kritiku pruskog generalštaba,
već francuskih oficira koji su maltretirali Nemce u ime Versajskog
mira. Neki ekspresionisti beležili su svoja seksualna strahovanja u
vezi sa impotencijom ili, svoja religiozna razmišljanja o problemu
ništavila; neki su pisali komade o svom vraćanju Hristu ili što je bilo
mnogo češće, veri u čovečnost. Malobrojni su slavili, a većina je
ismejavala blagoslove modeme civilizacije mašine. Bilo je čak i
ekspresionista koji su slavili rat i razaranje kao jedino istinski
autentično ljudsko iskustvo, ali je ogromna većina među njima
proklinjala militarizam i širila svoju ekstatičnu viziju obnovljenog
miroljubivog čovečanstva.
Zato je upravo takva vizija ujedinila ekspresioniste više nego
bilo šta drugo. Sumnja u mogućnost da se postigne ovaj novi
humanizam zatamnila je Bekmanove slike, dok je nada da se u tome
može uspeti podsticala dramske pisce. Najzapaženiji ekspresionistički
kom adi, napisani krajem rata, kao što su A ntigona Valtera
Hazenklevera i Ein Geschlecht Frica fon Unruha, oba nastala 1917.
godine, hvatali su se u koštac sa čudovištem rata i sa tmumim
gledanjem na novo vreme i na novog čoveka. Dolaskom Republike,
ova proročka tema postala je središna, a nemačka pozomica, kako u
Berlinu tako i u provinciji, postala je povremena predikaonica. Bez
obzira da li su u pitanju bili komadi Emsta Tolera ili Georga Kajzera,
tek labavo zasnovani na istorijskim događajima, ili se radilo o
apstraktnim dijalozima vođenim u ljudskim umovima, bilo da su bili
optimistički ili uzdržani, oštro antikapitalistički ili jednostavno
humani, njihova nada bila je uvek ista: da se čovek mora preobratiti
13Fritz Kortner, Aller Tage Abend (1959), 350-362.
kroz patnju i život, kao što su dramski pisci biii preobraćeni ratom
koga su u početku pozdravili kao i Svi ostali, da čovek mora biti
pročišćen i da se mora uzdići do jedne više vrste.
U svom traganju za novom humanošću, ekspresionisti su
ponudili publici mnoge junake: stranca, paćenika, samoubicu,
prostitutku. Ali postoji jedna tema koja prožima njihovo delo: to je
pobuna sina protiv oca. I u ovom slučaju umetnost neposredno
komentariše život: bila bi to krajnje pojednostavljena interpretacija
novembarske revolucije, sa samo jednog stanovišta ali značajno je
da je ona bila, uz ostalo, i pobuna protiv autoriteta oca.
Prvi uspešan komad koji je u sebi sadržavao ovu temu bio je
DerSohn, Valtera Hazenklevera, proročanski napisan 1914. godne.
To je patetična drama u kojoj se suočavaju otac tiranin i sin koji žudi
za slobodom. Otac tuče dvadesetogodišnjeg sina, neprekidno ponižava
mladića, da bi ga na kraju ovaj porazio svojom snagom. Ali ta snaga
je pozajmljena: mladiću pomaže da sazri Fraulein sa materinskim
porivima, i dok u poslednjem činu sin preti ubistvom svom ocu, on
ipak ne mora da preuzme odgovomost za ovu pretnju: otac umire
pred njim kao žrtva kapi.
Uprkos svem patosu, a šta čovek može reći o revoluciji u kojoj
tiranin unapred očekuje težnju roba za slobodom, Hazenkleverova
drama postavila je obrazac. Ona se obraćala mladoj generaciji. Kurt
Volf koji je objavio komad, pisao je da “se ovde ne radi o književnim
vrednostima. Ali ovaj komad, svakako ne zabavan, bio je sa svojom
temom sukoba otac-sin zapaljivi materijal za generaciju rođenu oko
1890. godine” .14 Bio je zapaljiv zato što je bio opšti. “Mlada
Engleskinja iz generacije Oldasa Hakslija (Aldous Huxley)”, piše
Vili Has”, rekla mi je jednom prilikom: ‘Ja mrzim moje roditelje, a
moji roditelji mrze mene. I to je sasvim u redu’. To nije bilo sasvim
u redu za nas. Franc Verfel je duboko patio zbog mržnje očeva; u
svojim vizijama on je snevao o poslednjem blaženom pomirenju
između oca i sina u višim sferama.” I sam Has duboko je patio suočen
sa istimproblemom.15 To je bila tako opšta pojava da je postala kliše.
Karl Cukmajer je zlobno primetio da: “U to vreme, sukob otac-sin,
14Autoren, Biicher, Abenteuer, 15.
15 Haas, Literarische fVelt, 60.
136
zahtevao se od svakog dobrog mladog pisca.”16 Mnogi dobri i mnogi
prosečni mladi pisci prihvatili su zahtev i nije iznenađujuće da su
izvukli protivrečne moralne pouke iz ove teme.
Pandan DerSohnu bio je VatermordAmolda Bronena (Bronnen)
koji je kasnije, kao što se moglo i očekivati, postao nacista. Na prvi
pogled, njegov komad o oceubistvu podseća na Hazenkleverov: u
njemu takođe, mladog čoveka kinji, zastrašuje i tuče njegov otac, ali
atmosfera je sasvim različita. Dok se mladi čovek u Der Sohnu izričito
bori za slobodu od tiranije, mladić u Vatermordu živi u okruženju
zasićenom moralnom korupcijom, i njegova pobuna ima čisto
subjektivni, iracionalni značaj. Vatermordjejedan neprivlačan komad
o jednoj neprivlačnoj porodici. Mladi Valter Fesel* - ime “okovi”
svakako nije slučajno - plašljiv je i neodlučan. On cvili i moli kao
dete da mu se dozvoli da ide u poljoprivrednu školu, dok njegov
otac, socijalista, želi da on studira i bori se za prava radnika. Dečak
je veoma pasivan i u školi ga gotovo zavede kolega homoseksualac,
ali on u stvari oseća strast prema majci koja je još uvek mlada i lepa,
koja mrzi svoga muža i čezne za svojim najstarijim sinom. Kako se
kom ad odvija, kroz besm islene tuče i beskrajne svađe, sve
p redstavljene u pseudopoetskom , nerazgovetnom govoru,
polumucavoj prozi sa mnogo ponavljanja, očevidno smišljenoj da
hipnotiše publiku, majka se seksualno uzbuđuje i kao kuja u žudnji
traži muškarca koji će je zadovoljiti, prvo u svom mužu, a najzad,
pošto je sin izbo svog oca do smrti, u svom sinu. Ali, Valter Fesel
koji nije ubio tiranina već svaki racionalni poredak, konačno odbija
svoju razgolićenu majku mucavim govorom:
Dosta mi je tebe.
Dosta mi je svega.
Sahrani svoga muža, stara si,
Ja sam ipak mlad,
Ja te ne poznajem,
Ja sam slobodan.
Niko preda mnom, niko pored mene, niko iznad mene, otac
mrtav
Nebesa, skačem na vas, letim,
16 Zuckmaycr, Als War 's ein Stiick von mir, 324.
* Fcsscl - okov, nem.
137
 Traži, drhti, uzdiše, kuka, mora se podići, narasti, prsnuti, leteti,
mora rasti, mora rasti,
Ja,
Ja cvetam - 17
Muke adolescencije - teškoće u školi i seksualno buđenje - dugo
su privlačili nemačke pisce modernizma. Friihlings Envachsen,
Vedekindovo rano delo, predstavlja, ipak, grubo rečeno, komad o
pubertetu. U prvim danima Republike, Herman Hese (Hesse) dao je
ovim temama psihoanalitički zaokret, dok je Franc Verfel ohrabrivao
pobunu sina protiv autoritamog oca u svojim pesmama i novelama.
Godine 1920, Verfel je objavio svoj kratki roman o uspešnoj
sinovljevoj pobuni Nicht der Mdrder, der Ermordete ist schuldig -
Nije ubica, već je žrtva kriva,. To je nesrećan izraz koji su nacisti
kasniji mnogo upotrebljavali u sasvim različitom kontekstu i značenju.
Prethodne godine, 1919, Franc Kafka je napisao, iako ga nije poslao,
čuveno pismo ocu - optužbu uvređenog sina.
Za mnoge, sukob je bio mnogo dublji od obične lične
netrpeljivosti. On je postao simbol političke situacije, ili čak sudbine
sveta. “Otac i sin”, uzvikuje lik u Kajzerovom komadu Koralle, “beže
jedan od drugog. To je uvek borba na život i smrt”.18 U previranju
vajmarske scene pisci nisu bili saglasni o značenju sukoba otac-sin,
niti o njegovom pravom ishodu. Socijalisti i republikanci podržavali
su zahtev sina za razumnom slobodom protiv iracionalnog autoriteta.
Ipak, bilo je mnogo onih, neprijateljski nastrojenih prema pobuni,
koji su stali na stranu oca.
Za ovu drugu grupu, istorija mladog Fridriha Pruskog bila je
odlična tema. Priča je bila dobro poznata i sasvim proverena; u ovom
slučaju mit ima podršku u istoriji. Fridrih, još uvek prestolonaslednik,
prkosi svom strogom, nekultivisanom ocu, kralju: radije bi svirao
flautu i pisao pesme na francuskom, nego što bi vežbao s vojnicima.
On se dogovora sa svojim prijateljem Kate, da pobegnu, ali izdaju ih
i kralj se sveti. Dugo vremena on je odlučan u nameri da pogubi svog
sina zajedno sa njegovim prijateljem, ali zdrav razum i molbe
17 Bronncn, Vatermord, (1925), 96.
18 Navedeno kod Jethro Bithcll, Modem German Literature, 1880-1938 (II izdanje,
1946), 444.
138
savetnika navode ga da malo izmeni svoju nameru: Kate će biti
pogubljen pred prestolonaslednikovim očima, dok će Fridrihu posle
dugog i teškog pokajanja biti vraćena kraljeva milost.
Po verzijama desničarskih pisaca, otac drži sve dobre adute:
kralj Fridrih Viljem I surov je i grub, njegova odluka da pogubi sina
otkriva tvrdoglavost i osvetoljubivost koje se ne mogu smatrati
pohvalnim. Uprkos tome, kralj je pravi pruski tip: pošten, štedljiv,
uspravan, strasno posvećen dobrobiti zemlje koju mu je Bog poverio.
Ako je i oštar, on je bar muškarac. Ako je uskogrud, on otelovljava
vrednosti koje su važne - lojalnost, službu državi, pobožnost. Njegov
sin je intelektualno nadmoćniji, ali je sklon blagosti. A opet, on će,
kao što znamo iz istorije, izrasti u velikana. Ali ko može da kaže da
bi on postao Fridrih Veliki da nije prošao kroz to čistilište, da nije
naučio da se pokloni pred svojim ocem, da preuzme na sebe kraljevske
dužnosti tako što će postati isti kao i njegov otac?
Delo koje predstavlja ovaj žanr na najogoljeniji način je komad
Joakima fon der Golca (Joachim von der Goltz) koji stavlja značenje
drame mladog Fridriha, već po sebi očigledno, u sam naslov: Vater
und Sohn. U njemu nema nikakvih iznenađenja: deoba u činove je
tradicionalna kao i tok radnje; način govora je naturalistički, pun
vojničkog humora; likovi kao da dolaze pravo iz riznice priča jednog
vojničkog naroda - u trenucima krajnje napetosti, generali plaču dok
se ostali likovi muški sučeljavaju sa moćnim kraljem. Kada je bekstvo
otkriveno i Fridrih Viljem I u svom gnevu zahteva da oba mladića
budu pogubljena, Budenbrok, general i kraljev bliski saradnik istupa:
“Ako njegovo veličanstvo želi krv neka uzme moju. (On razdere
svoj vojnički šinjel.) Onu drugu (to jest, mladog Fridriha) ne možete
imati dokle god ja mogu da govorim.” Kralj: “Budenbrok!!”
Budenbrok mirno: “Moj kralju i gospodaru...” I tako dalje. I u završnoj
sceni mladi princ se ponižava kako mu je naređeno da učini, pred
svojim ocem i očevim saradnicima, kruto, prosto sledeći naredbe;
kad kralj iznenada omekša i kom entariše prinčevo bledilo
“izmenjenim, mekim glasom'. Ovo je dovoljno. Mladi Fridrih “susreće
se sa kraljevim pogledom i iznenada, duboko ganut, padapred očeve
noge”. “Oče, oprosti!” I otac oprašta.
139
 To je bila vrsta drame koju su konzervativni i vdlkische krugovi
mogli da razumeju. I zaista, među njenim mnogim obožavaocima
bio je i Štrezeman. Golcov komad bio je pozđravljen zbog svoje
muškosti; pođsetio je neke kritičare na Klajsta, što je bio, u zapaljivoj
političkoj situaciji Vajmara, tendenciozni kompliment pošto su
Klajstovi komadi bili često izvođeni kako bi služili stvari militantnog
nacionalizma. Samog Golca pozdravili su kao pisca čiji su koreni
bili duboko u zemlji, zemlji zvanoj "Deutschtum ".19 Filmovi
0 Fridrihu, koje je UFApočela da snima 1922. godine, i nastavila da
to čini do kraja - Fredericus Rex, Mlin San Susija, Lutenski koral -
bili su obično loše, ali uvek popularno priznanje Golcovoifl delu.
Predsednička kampanja 1925. godine, vratila je sukob između
oca i sina u stvamost i na mnogo većoj sceni. Hindenburgov izbor
bio je posledica krivog proračuna i sektaških političkih odluka vođenih
ličnim interesima - socijalističke plašljivosti, komunističke opstrukcije
1 nadobudnih građanskih političara. Ali u tome je bilo i izvesne
simbolike. Istina je da Hindenburg nikada nije obezbedio većinu
glasova, ali je ipak više od 14,5 miliona Ijudi glasalo za ostarelog
“junaka Tanenberga”, pri čemu se zaboravljalo da je on molio za
primirje krajem 1918. godine i prepustio teret odgovomosti za mir
drugima. Hindenburg je mirisao na stari poredak. On je bio preporučen
javnosti u demagoškoj kampanji kao veliki čovek koji se nalazio
iznad svih stranaka, kao gotovo mistični predstavnik nemačke duše,
pravo otelovljenje tradicionalnih vrednosti, jednom rečju, kao čvrsta
očinska figura. Njegovim izborom, započela je očeva osveta.
15 Videti delovc iz prikaza, žtampanc na poleđini korica Vater und Sohn (štampan
1921,1922. izd.)
6
OSVETA OCA
Uspon i p a d objektivnosti
i
Na veliko razočarenje svojihpromotera, predsednik Hindenburg
je ozbiljno shvatio svoje dužnosti. Istupao je u stvari kao građanin,
kao predsednik Republike koju je nameravao da zaštiti, a ne da je
sniši. Bilo je skeptika koji su njegov izbor doživeli kao najavu još
gorih zbivanja u budućnosti. Majneke je bio zabrinut za Republiku,
iako se nadao da se stvari neće pogoršati, dok je Kesler verovao da će
Hindenburg doneti “jedno od najmračnijih poglavlja nemačke
istorije”.1 Naravno, bili su u pravu, iako se to nije pokazalo odmah.
U međuvremenu, većina Nemaca koji su živeli od danas do sutra,
više je volela da uživa u novoj, mimijoj atmosferi, nego da razmišlja
o neizvesnoj budućnosti. Još od vremena revolucije i rata atmosfera
u Nemačkoj nije bila tako mima kao što je bila oko 1925. godine.
Hindenburgovo prikladno držanje nije dovelo do snižavanja političke
temperature, u stvari, ono je bilo samo njen odraz. U politici kao i u
umetnosti, vreme revolucionamih eksperimenata, kao da je bilo
završeno.
Ovakav paralelni tok vajmarske kulture i vajmarske politike
suviše je jasan da bi ostao neprimećen.2 Kultura je bila u stalnoj,
napetoj međusobnoj povezanosti sa društvom, izraz i kritika političke
stvarnosti.Ovakva mešavina bliskosti i neprijateljstva između
umetnosti i života predstavlja osobenost svih modemih društava. To
se posebno moglo zapaziti u Vajmaru, gde su se stari centri moći -
univerziteti, birokratija, vojska - opirali autsajderima, dok supozorište,
izdavaštvo i novinarstvo bili uglavnom u njihovim rukama. Tri života
Bauhausa - smeli pokušaji u početku, uspela ostvarenja u srednjim
godinama i očajnički pesimizam na kraju - odražavaju i tri perioda u
1 Kessler, Tagebucher, 439; Meinecke, Politische Schriften, 384.
2 Vidcti, na primer, Gartcn, Modern German Drama, 171; Kracauer, From Caligari to
Hitler, 165.
141
životu same Republike. Razdoblje od novembra 1918. do 1924,
praćeno revolucijom, građanskim ratom, inostranom okupacijom,
političkim ubistvom i fantastičnom inflacijom, bilo je razdoblje
eksperimentisanja u umetnosti; ekspresionizam je dominirao u politici,
isto kao i u slikarstvu i pozorištu.3 Izmedu 1924. i 1929, kada je
Nemačka uživala fiskalnu stabilnost, slabljenje političkog nasilja,
obnovljeni ugled u svetu i opšti prosperitet, umetnost je ušla u fazu
Neue Sachlihkeit (nove stvarnosti) - objektivnosti, praktičnosti,
trezvenosti. A potom, između 1929. i 1933, u godinama kada je
nezaposlenost katastrofalno porasla, kada se vladalo dekretima, kada
su propadale partije srednje klase i kada je ponovo otpočelo nasilje,
kultura je postala manje kritika a više ogledalo zbivanja. Desničarska
propaganda samlela je novinarstvo i filmsku industriju, a najistaknutiji
među arhitektima, romansijerima ili đramskim piscima, bili su
potisnuti ili ućutkani, dok je zemlja bila preplavljena rastućim talasom
kiča (Kitsch) koji je bio najvećim delom inspirisan politikom.
Ekspresionističko stanje duha našlo se na meti kritike u vreme
eksoresionističkih godina. Hajo Holbom je rekao da su “ekspresionisti
že1 li novu kulturu, dok je malo drugih želelo novu kulturu, a oni
koji su to želeli prišli su germanskom socijalizmu”. Već 1918. godine,
Maks Veber je nazvao ekspresionizam “duhovnim narkotikom”, i
uporedio ga sa neodgovornim misticizmom i zahtevao novu
Sachlichkeit kao “jedini put ka autentičnosti i obrazovanju svesti -
Schamgefiihl”,4 Iako blagonaklon i osetljiv na novo, spreman da
pozdravi lirsku poeziju ekspresionista kao što su bili Hajm (Heym) i
Verfel - R ajner M arija Rilke je m islio, 1919. godine, da
ekspresionizam predstavlja spektakularan, ali nesrećan zaokret. On
je mogao razumeti njegovo poreklo, ali nije verovao u njegov poziv
na “bratstvo”. Činio mu se kao protivrečan i krajnje destruktivan
krik beznađa. “Sasvim je razumljivo da su ljudi postali nestrpljivi, a
opet, šta nam je u ovom trenutku potrebnije od strpljenja? Rane
zahtevaju vreme i ne mogu zarasti ako se u njih pobijaju zastave.”
Istinski napredak predstavljao je rad “stolara za strugom, kovača sa
3 Tcrmin “politički cksprcsionizam”, mislim da pripada Hani Arcnt.
4 Navcdcno u "Ein iahrhundcrt Frank/urler Zeilung ", Die Gegenwart, X[ (29. oktobar,
1956), 15.
142
xekićem, trgovca koji računa i izračunava” - to su bili pravi
revolucionari. Bilo je poštenih Ijudi među ekspresionistima, nema
sumnje, ali većina ovih “šokantnih i nasrtljivih” lica “odvlačili su
a šu pažnju od blagog uspona onoga što će zaista, postepeno, postati
budućnost”.5 Čak i one koji su započeli kao ekspresionisti, ubrzo su
počele da muče sumnje: prvi komad Karla Cukmajera^m Kreuzweg, •
,koji je postavio Jesner 1920. godine, predstavljao je čisti
ekspresionizam, deklamatorski i težak; ipak, 1922, Cukmajer je
iskazao svoje preziranje stila koji je smatrao otuđenim od života,
veštačkim, histeričnim, otrcanim, i pozdravio je novi talenat: Bertolda
Brehta. “To je pesnik! Novi ton. Moć govora i izraza koji će da pomete
sav taj ustajali ekspresionizam u pepeljaru.”6 Teško da je to bila
pravedna ocena - rani radovi Brehta duguju mnogo ekspresionističkim
podsticajima, ali to pokazuje promenu raspoloženja. Već 1924. godine,
Paul Kornfeld, i sam vodeći ekspresionista, mogao je da zatraži da se
ekspresionizam okonča. “Dosta o ratu, revoluciji i spasavanju sveta”
pisao je. “Budimo skromni i posvetimo našu pažnju drugim i manjim
stvarima.”7 Ubrzo zatim, Rudolf Kajzer, urtdnik Neue Rundschaua,
najavio je da “sada posle preterane, vatrene - verstrdmten - ekstaze,
težnja prema novoj stvamosti i objektivnosti - Sachlichkeit - postaje
nužna u svim vidovima života”.8 Trenutak za mimiji korak bio je
nadohvat ruke.
Godine Nove stvarnosti bile su dobre godine za umetnost, ali
ljudi koji su prvi upotrebili to ime bili su svesni njegove
dvosmislenosti. Gustav Hartlaub, direktor muzejau Manhajmu, kome
se pripisuje da je izmislio taj izraz, povezao je novo raspoloženje “sa
opštim, savremenim osećanjem rezignacije i cinizma u Nemačkoj,
nakon razdoblja preteranih nadanja (koja su našla svoj izraz u
ekspresionizmu). Cinizam i rezignacija su negativne strane Nove
stvarnosti, dok se pozitivna strana iskazivala u entuzijazmu za
neposrednu stvamost kao posledica želje da se stvari shvataju potpuno
5 Rilkc Anni Mcwes, 12. scptembra, 1919., Briefe, II, 157-158.
6 Als war's ein Stiickvon mir, 365.
7 Gartcn, Modem German Drama, 173.
3 Wolfgang Grothc, “Die neue Rundschau dcs Vcrlagcs S. Fischcr,” Borsenblatt fi
den deutschen Buchhandel, Frankfurtcr Ausgabc, XVII (14. deccmbar, 1961), 2236.
143
 objektivno na materijalnoj osnovi, a đa im se odmah ne daju idealne
implikacije”.9 ZajedljivakomedijaKarla Šternhajma izvedena 1926.
godine, Die Schnle von JJznach, koja je nosila podnaslov Die neue
Sachlichkeit, predstavljala je izuzetak od tog novog cinizma i
ismejavala je “stvamost” naprednih vaspitača kojima je to bio izgovor
za podsticanje seksualne slobode. I sam Zigfnd Krakauer osuđiVao
je političku pasivnost novog stila. Ipak, bilo je drugih, kao sam
Hartlaub, koji su pozdravili razočarenje unutar iVove stvamosti kao
dugo očekivani korektiv zatrovanosti ekspresionizmom; on se odlučio
da ga nazove “zdravim”.10
Kakvo god bilo njeno krajnje značenje, a ono se razlikovalo od
umetnika do umetnika, Nova stvamost je u suštini bila traganje za
novom stvamošću; za mestom u stvamom svetu. To je bila borba za
objektivnost koja je bila karakteristična za nemačku kulturu još od
vremena Getea. Ona je zahtevala realizam ha sceni, tačno novinsko
izveštavanje, povratak prirodnom govoru i ukoliko je tu trebalo da
bude idealizma, on je morao da bude trezven. Toje bio pokret prema
jednostavnosti i jasnoći kome su se mogli priključiti mnogi
ekspresionisti i to ne samo zato što su stari načini bili iscrpljeni ili
što su Se oni sami izdajničkiprilagodili novoj modi, ili što su doživeli
iskreno preobraćenje. Sam ekspresionizam nosio je u sebi podsticaje
ka objektivnosti, koji su sada dobili na snazi. Karl Cukmajer uz malo
očiglednog napora promenio je svoj stav od ekspresionizma u
njegovom Kreuzwegu, koji će kasnije nazvati lošim delom,
“zbunjenim, haotičnim delom”,11 do širokog naturalizma u Der
frdhliche Weinberg iz 1925, komedije od koje se obogatio i koju su
kritičari s olakšanjem pozdravili kao blagovremeno preobraćanje. “Sic
transit gloria exspressionismi”, napisao je Alfred Ker u svom čuvenom
lakonskom stilu.12 Na sličan način Franc Verfel, jedan od prvih
ekspresionističkih pesnika, okrenuo se prema objektivnosti više iz
uverenja nego iz oportunizma. Njegov poziv na humani, miroljubivi
9 Navedeno u Mycrs, German Expressionists, 224.
10Loc. cit.
11A ls W ar’s einStuckvonm ir, 315.
12 Prikaz Derfrdhliche Weinberg, u Berliner Tageblatt, 23. decembar, 1925, u Ruhlc
Theaterfiir die Republik, 669.
144
kosmopolitizam, za običnu dobrotu, nije se nikad pokolebao, ali su
se njegove tehnike razvijale od razbarušene igre do pedantne tačnosti.
Sredinom 1924. godine, Verfelova metamorfoza bila je praktično
završena. Te gođine, on je objavio značajan roman Verdi, u kome
prikazuje Verdija usred jednog neproduktivnog razdoblja, veoma
Ijubomomog na Vagnera i depresivnog zbog sumnje u sopstveni
talenat. Tek kada se osiobodio svog bolećivog divljenja prema tom
prezrelom zavodniku, Verdi može da nastavi da stvara svoje remek-
delo poznih godina, Otela. Po svom stilu i poruci, Verfelov Verdi se
čita kao buđenje iz ekspresionizma i povratak u stvamost.
Godina 1924, bila je, takođe, godina kada je Tomas Man objavio
svoj najpoznatiji roman Der Zauberberg - Čarobni breg, O knjizi se
toliko mnogo zna da nije potrebano njeno opšimo predstavljanje.
Ona ovde zaslužuje pažnju zato što je zauzela strateško mesto u
političkom formiranju Tomasa Mana a uz to je imala simptomatično
značenje za Vajmar. Kao što njegova privatna prepiska i javne izjave
kazuju, Man je shvatio svoj roman sa krajnjom ozbiljnošću. Za njega,
ironija nije bila stvar za podsmevanje. Bio je spreman da brani roman
kao estetsku kreaciju i van toga, njegovu kultumu, filozofsku, u suštini
političku vrednost. Očigledno, čakpomalo isuviše očigledno, Čarobni
breg zahteva da se čita u nekoliko ravni. To je realističan roman,
priča o Hansu Kastorpu, koji je namemo predstavljen kao “običan,
mladi čovek”, koji odlazi u švajcarski sanatorijum da poseti svog
rođaka obolelog od tuberkuloze i pošto se sam zaražava bolešću,
ostaje tamo sedam godina. Realistička strana romana može biti
iscrpljujuća - jedno od čvrstih uverenja Tomasa Mana bilo je da je
jedino iscrpno - istinski zanimljivo - ali je i vrhunska, u svom ležemom
načinu pripovedanja. Tomas Man, kultumi aristokrata i filozofski
ironičar, bio je i izvanredan pripovedač i briljantan izveštač, koji je
imao prodomo oko, oštro uho i, što je možda iznenađujuće, vešto
sročen, direktan humor. Pored ovoga Čarobni breg je primer
om iljenog žanra u modernoj prozi, Bildungsroman, priča o
obrazovanju mladog čoveka kroz život. “To je osobeno nemački i
potpuno ekscentrični poduhvat-grunć/ wunderliches”, pisao je Man,
“neka vrsta modeme verzije Bildungsromana.” Ipak, “u isto vreme
145
 to je nešto kao parodija na njega” .13 Man nije voleo da bude
jeđnostavan ako je ikako bilo moguće da bude komplikovan.
Ali dublje od ovoga, ispod realističkog i vaspitnog romana, leži
sim bđlički rom an, sa svojom “ m uzičkom d ijalek tik o m ” . 14
Sanatorijum je simtdakrum evropske civilizacije, prezrele, iscrpljene
" mllloffi, spremne za ples sa smrću, oivoreno prosperitetne i tajno'
koruihpirane Plsarprbničljivo posmati'a njegovu međunarodnu
klijentelu ogoviranja, ljubavne afere, sumnjive psihoanalitičke i još
sumnjivije okultističke seanse, pre svega njegove pokretne pacijente
rumenih obraza i odlučnog koraka koji u isto vreme skriva i pokazuje
njihovu unutrašnju bolest - tuberkulozu, uvek sa lakom groznicom
zbog koje često izgledaju zdraviji od zdravih. To je istvoremeno i
Kuća slomljenih srca. Man nastanjuje ovaj sanatorijum koji je zapravo
Evropa u predvečerje 1914. godine, nekim arhetipskim ličnostima, a
sve one su promenljive. Njihova je uloga da obrazuju Hansa Kastorpa
u veličanstvenom nadmetanju između različitih načina mišljenja koji
su delili Evropu vekovima. Tu je Setembrini, nepopravljivo dete
prosvećenosti, dobronameran, racionalista, predvidljiv u svom
antiklerikalizmu, u otporu prema cenzuri, u svom optimizmu, liberal
koji rasipa klišee, ali ostaje simpatičan, jer on u njih istinski veruje.
On je Hajnrih Man, Zivilizationsliterat, iza providne maske Italijana.
Tu je i Nafta, apostol iracionalizma i inkvizicije, fanatični, mračno
elokventni pobomik i tragač za smrću, koji završava, kao što mora,
samoubistvom, čime istovremeno ispunjava svoju filozofiju i uništava
svoj uticaj. Potom Peperkom, koji se kasnije pojavljuje u romanu,
robustan, osećajan, nejasan, a pričljiv, paganin koji slavi uživanje,
ali koji je, u tome je ironija, veoma bolestan čovek. Pored toga što je
došao u sanatorijum kao pacijent, on svoju falusnu filozofiju uzima
sa takvom tragičnom ozbiljnošću da kada ga savladaju strahovanja
od impotencije, on mora da se ubije - rob telesnih zadovoljstava mora
da umre kada njegovo telo nije više u stanju da ih ispuni. Kastorp
ima druge učitelje, manje elokventne, ali važnije od ovih; tu je
privlačna, egzotična pacijentkinja, Ruskinja Klavdija Šoša, koja ga
neodoljivo podseća na njegovog školskog druga prema kome je gajio
13 Man - Feliksu Đertou (Felix Bertaux), 23. juli 1924, Briefe, 213-214
14 Man - Jozefu Pontcnu, 21. januar 1925, Ibid., 226.
146
veoma jaka osećanja. Zbog nje Hans Kastorp tako žudno proučava
biologiju, anatomiju i fiziologiju i njoj on izliva sve svoje napabirčeno
znanje u dugim, strasnim, nespretnim izjavam a ljubavi - na
francuskom. Njegova ljubav prema njoj je beznadežna, ona je njegova
kratko, ali njegov dug njoj je ogroman. Najzad, tu je i njegovo hrabri
rođak Joahim, jednostavan mladi oficir koji mrzi smrt, i prezire
romantizam koji se tako neodgovomo poigrava s njom, koji ne želi
ništa drugo nego da se vrati svojoj karijeri, da napusti ovo mesto
bolesti i pokvarenosti i da se vrati životu, a koga Man ubija u jednom
od najdirljivijih poglavlja romana. Kako se Kastorp suočava sa
značajnim pitanjima, njegovim pitanjima o čoveku i njegovom
položaju? pita se Man. “Svakako ne posredstvom Nafte i Setembrinija,
već preko mnogo čulnijih sredstava koja su najavljena u lirskoj i
zanesenoj raspravi o organskom.”15
Preko Klavdije i Joahima, Man vodi svoj roman do njegovih
odlučnih pouka i njegovog najopštijeg značenja. Od svojih mladih
dana, Man je vodio borbu u samom sebi, podstican čitanjem nemačkih
romantičara i svojim obožavanjem Vagnera, Šopenhauera i Ničea: to
je bila stara nemačka borba između ljubavi prema životu i ljubavi
prema smrti, nesklad pun ironije između umetničkog ostvarenja i
fizičkog preživljavanja, bolesti talenta i gluposti zdravlja. Upravo
ove teme ispunjavale su njegova rana dela, Buđenbrokove i Tonija
Kregera, koja su ga proslavila. Mladi Hans Kastorp, i pored sve svoje
jcdnostavnosti, ima neke nejasne nagoveštaje ovih sukoba: zdravi
svet biznisa koji ga očekuje u ravnici manje ga privlači nego smrću
opterećen, problematični svet sanatorijuma. Njegov napad tuberkuloze
je simbol - u Čarobnom bregu, uključujući broj Kastorpove sobe,
sve je simbol - njegove tajne opčinjenosti smrću. Bolest je, tvrdi
Kastorp na očajanje svog očinski zabrinutog prijatelja Setembrinija,
jednostavno nešto zanimljivije od zdravlja. Dobar deo njegove lektire,
mnogi njegovi razgovori u sanatorijumu, vođeni su u pravcu
razjašnjavanja i razvijanja ove sumnjive filozofije. I sam Man je to
nosio u sebi. Čak i njegovi spisi iz vremena rata, o politici, govore o
tome. Aristokratija, kako je rekao govoreći o Čarobnom bregu, sa
svojim romantizmom i ljubavlju za istoriju, nekako je vezana za smrt
15 Man Jozcfu Pontenu, ll.M a j, 1925. Ibiđ., 232.
- Todesverbundenheit - dok je dcmokratija naklonjena životu -
Lebensfreundlichkeit. Postoji nešto čulno u ljubavi prema smrti,
priznaje sada Man; varvarstvo ima svoje prednosti.16 Ali naspram
toga nalazi se filozofija koja afirmiše život suočen sa smrću, neguje
razum ne potcenjujući strasti.
U Čarobnom bregu Hans Kastorp dolazi do ovog sumnjivog
humanizma, delom učenjem, ali uglavnom preko svojih ličnih
razmišljanja i on ga otkriva tokom jednog usamljenog, gotovo smrtno
opasnog izleta u snežne predele, u blizini sanatorijuma. Poglavlje
koje opisuje njegovo iskustvo, “Sneg”, vrhunac je romana i jedan od
vrhunaca modeme književnosti, gde Man uspešno spaja sve elemente
svoga deia - realizam, simbolizam, filozofiju - u jednu Iucidnu celinu.
U želji da bude sam sa svojim mislima, Hans Kastorp odlazi na
skijanje u snežnu tišinu. Iznenadi ga snežna oluja i on se izgubi;
iscrpljen, otupeo od porta koj i usput pij e, vetra i neuobičaj enog napora,
On pada na sneg i sanja. Ono što vidi je antiteza njegovog vlastitog
stanja, prijatan topli park, klasični pejzaž - Grčka, bez sumnje - sa
klasičnim stanovništvom, veselim, radosnim, lepim ljudima, koji se
igraju, šetaju i odmaraju. Pred njim se pojavljuje hram, strogih linija,
gotovo zlokoban, u koji Hans ulazi, uplašen. Ima razloga da to bude:
u njemu vidi dve strašne veštice koje rastržu dete i proždiru ga.
Izmučen tom vizijom, Hans se budi, iscipljen i promrzao u snegu.
Zaključuje: smrt je u životu, ali ljubav, ne razum, jača je od smrti.
“Čovek je majstor protivrečnosti, one postoje u njemu i zbog toga je
on veći - vornehmer - od njih. Veći je od smrti, suviše veliki za nju -
to je sloboda njegovog uma. Veći je od života, suviše veliki za njega
- to je pobožnost u njegovom srcu.” Ali ravnoteža nije potpuna.
Kastorp rešava: “Ja neću dopustiti smrti da vlada nad mojim mislima!
U tome se nalaze dobrota i milosrđe i ni u čem drugom.” I ponavlja,
odlučno: “Zbog dobrote i ljubavi čovek ne treba da dozvoli da smrt
ovlada njegovim mislima.”171 uz ogroman napor on se uspravlja i
uspeva da se vrati u život.
To je veličanstvena scena, a ipak se javljaju sumnje. Dramski je
ispravno da Kastorp ponovo upadne u neku zbrku, da njegov san i
16Loc. cit.
17Der Zauberberg, 2 toma (1924), II, 259-260.
148
njegovo tumačenje delimično izblede - on ipak nije filozof. Međutim,
ni sam Tomas Man nije bio neki filozof, iako je bio veliki romansijer.
Intelektualno i emotivno, on je prešao veliki put, duži nego što bi
bilo ko imao pravo da očekuje: od emotivnog monarhiste do
Vemunftrepublikanera, do pravog podržavaoca Vajmara. Ipak nije
hteo, nije mogao, da načini poslednji korak. “U svom srcu”, rekao je
0 sebi autor Čarobnog brega, “ja nisam Setembrini”.18 Istovremeno,
Vajmaru je bilo potrebno upravo više Setembrinija - možda malo
manje naivnih i malo više lakonskih - liberala potpuno razočaranih
političkim mitovima i metafizičkim Schwdrmerei. Sa Čarobnim
bregom, Manovim ličnim doprinosom Novoj stvarnosti, njegova
Ijubavna afera sa smrću bila je završena, ali on se osvrtao na svoju
staru ljubavnicu sa žaljenjem koje je polako bledelo.
n
Manov Čarobni breg bio je knj iževni događaj prvog reda 1924.
godine; te godine prodato je pedeset hiljada kopija, što je i u ond
vreme bio ogroman tiraž za poveliki dvotomni roman. Te iste godine
odigrao se još jedan događaj o kome se manje govorilo, ali koji je
bio isto toliko važan: Bertold Breht, već dobro poznati dramski pisac
1 na poia puta između svojih nihilističkih i ekspresionističkih
eksperimenata i novog, hladnog, krajnje ličnog lirizma, prešao je iz
Minhena u Berlin.
Ovaj prelazak bio je značajan i zato što je simbolizovao sve
veću moć Berlina sredinom zlatnih dvadesetih godina. Kao najveći
nemački grad, kao prestonica Pruske i Carstva, Berlin je bio jedini
mogući izbor za prestonicu Republike. Uz to Berlin nisu zauzela
samo vladina ministarstva i stranačka sedišta, već i kultume vođe, a
sve to na račun provincije. Drugi važni gradovi, kao što su Minhen,
Frankfurt ili Hamburg borili su se da očuvaju kvalitet svojih
univerziteta, bili su ponosni na svoje posebne ustanove, brižno su
negovali visoke domete na svojim pozomicama i živost u svojim
boemskim četvrtima. Ali Berlin je bio magnet. Nakon dugih godina
otpora, Hajnrih Man je popustio i prešao u njega. “Centralizacija je
“ Man - Jozefu Pontenu, II. maj, 1925. Briefe, 232.
neizbežna”, rekao je sa duhovitom rezignacijom.19 Grad je crpeo
snagu od svojih sjajnih došljaka, i uz\Tatno, davao im je snagu. “Bez
Berlina Bekman je nezamisliv”, napomenuo je jedan od njegovih
obožavalaca 1913. godine, dok je 1924. godine, jedan drugi
obožavalac preokrenuo ovu opasku: “Bekmanje novi Berlin”,20 rekao
je kritičar Majer-Grefe (Maier Graefe). Stari Beriin je bio impresivan,
novi Berlin je bio neodoljiv. Otići u Berlin, bila je težnja kompozitora,
novinara, glumaca; sa svojim izvanrednim orkestrima, svojih sto
đvadeset novina, svojih četrdeset pozorišta, Berlin je bio mesto za
ambiciozne, energične, talentovane. Gdc god da su započeli, u Berlinu
su postali ono što jesu i Berlin ih je učinio čuvenim: mladi Erih
Kestner (Kastner), bio je poznat po svojim bestidnim stihovima pre
nego što su ga proslavile njegove dečije knjige. Bio je otpušten sa
mesta činovnika u lajpciškim novinama i tako je 1927. godine, seća
se, “pošao, bez pare, da osvaja Berlin”.21
Kurt Tuholski pisao je osećajne šansone i nostalgične crtice o
Berlinu iz svog pariskog utočišta, ali on, rođeni Berlinac koji je slavio
svoj grad sa odstojanja, nije bio tipičan. Njega i njemu slične uveliko
su nadmašivali onakvi kakav je bio Kestner, Wahlberliner - ljudi
rođeni u Hamburgu ili Breslauu, Beču ili Pragu ili mestima na istoku
i jugu, koji su odlučili da žive u Berlinu ili, bolje reći koji su smatrali
da je svaki drugi grad bio nepodnošljiv. Vili Has, rođen u Pragu, ali
u potpunosti poistovećen sa Berlinom gde je pisao filmske prikaze i
uređivao Rovoltov časopis Die literarische Welt, zaključio je:
“Najmanje Berlinaca koje sam poznavao bili su pravi Berlinci”. A
potom, “postati Berlinac - to se događalo brzo, čim bi neko samo
duboko udahnuo vazduh Berlina”. Has je obožavao Berlin; on ga je
učinio otvoreno sentimentalnim: “Voleo sam brz, duhovit odgovor
berlinske žene iznad svega ostalog, otvorenu, jasnu reakciju berlinske
publike u pozorištu, u kabareu, na ulici i u kafeu, koja ništa nije
uzimala svečano, a ipak je stvari uzimala ozbiljno, tu prijatnu,
uzdržanu, svežu, a ipak ne ledenu atmosferu, neopisivu dinamiku,
19Hajnrih Man Feliksu Bcrtou, 11. juni, 1923, navedcno kod Klaus Schrotcr, Heinrich
Mann in Selbstzeugnissen und Bilddokumenten ("1967), 110.
20 Vidcti Max Bcckmatln, Leben in Berlin: Tagebuch 1908-9, ur. Hans Kinkcl (1966),
belcška urcdnika, 60.
21 Erich Kastncr, “Meinc sonnigc Jugcnd”, u Kastnerfiir Envachsene (1966), 528.
150
ljubav prema poslu, preduzimljivost, spremnost da se podnesu teški
udarci - i da se dalje živi.”22
Bilo je očigledno da je Berlin kod svakoga podsticao snažne
emocije.Većinu je oduševljavao, neke je zastrašivao, ali nikog nije
ostavljao ravnodušnim; svojom vitalnošću izazivao je izvesnu sklonost
da se preuveličava ono što se vidi. Stefan Cvajg bio je taj koji je užas
izazvan potonjim događajima projektovao na svoje užasavanje
Berlinom u vreme inflacije. “Berlin se pretvorio u svetski Vavilon”,
pisao je, “Barovi, zabavni parkovi, kafane, nicali su kao pečurke.
Ono što smo videli u Austriji ličilo je na sramežljivi preludij ovom
veštičijem sabatu, jer su Nemci doveli do perverzije svu svoju žestinu
i ljubav prema sistemu. Našminkani dečaci sa veštačkim kukovima
šetali su Kurfirstendamom, i to nisu bili samo profesionalci: svaki
učenik srednje škole želeo je da zaradi nešto novca i u zatamnjenim
barovima mogli su se videti visoki državni činovnici i krupni
fmansijeri kako se udvaraju pijanim momarima bez ikakvog srama.
Čak i Rim iz vremena Svetonija nije znao za takve orgije kakve su
bili balovi berlinskih transvestita, na kojima su stotine ljudi u ženskoj
odeći i žena u muškoj odeći igrali pred blagonaklonim očima policije.
Usred opšteg pada vrednosti, nastala je neka vrsta ludila koje je
zahvatilo upravo one krugove srednje klase koji su do tada bili
nepomerljivi u svom držanju. Mlade dame ponosno su se hvalile da
su bile perverzne; ako bi se za nekog posumnjalo da je u šesnaestoj
godini bio nevin, to se smatralo sramotom u svakoj berlinskoj školi.”23
Bilo je nečega u onom što je Cvajg video, ali Berlin je imao
svoju trezveniju, uvaženiju, a ipak jednako uzbudljivu stranu. Između
ostalog, Berlin je imao Bruna Valtera, rođenog u Berlinu, koji je
postao čuven u koncertnim i operskim kućama u Minhenu, Beču i
Salcburgu, a koji je zauvek u srcu ostao Berlinac. “U svojim
memoarima, engleski ambasador u Berlinu, vikont d’Abemon”, piše
on, “govori o vremenu posle 1925. godine, kao o epohi sjaja u kul-
tumom životu prestonice Rajha.” Bio je u pravu. Izgledalo je “kao
da su sve ugledne umetničke sile ponovo zasjale, bacajući na poslednju
sjajnu gozbu umova raznobojnu svetlost pre nego što je pala varvarska
22 Haas, Die literarische Welt, 123.
n Stefan Zweig, Die Weh von Gestem, 287.
151
noć”. Predstave berlinskih pozorišta “teško da su mogle biti pre-
vaziđene po talentu, vitalnosti, uzvišenosti namere i raznovrsnosti”.
Valter navodi “Deutsches Teather i Kammerspiele, u kojima je Maks
Rajnhart vodio glavnu re£”, koji su davali “tragedijama, dramama i
komeđijama karakter festivalskih igara - od Šekspira do Hauptmana
i Verfela, od Molijera (MOliere) do Šoa (Shaw) i Golsvortija
(Galsworthy), od Šilera do Unruha i Hoftnanstala”. Potom, dolazi
“Tribiine pod Eugenom Robertom”, sa svojim “pažljivim i živim
predstavljanjem francuskih, engleskih i mađarskih komedija. I
Staatliche Schauspielhaus, u kome su dramski eksperimenti “Leopolda
Jesnera izazivali vruće rasprave”. Karlhajnc Martin “rukovodio je
sudbinom Volksbiihne sa iskrenim razumevanjem za umetničku
popularizaciju komada i pozorišta”. Bilo je i drugih pozomica koje
su pokušavale “da uzdignu dramsku interpretativnu umetnost do novih
visina. Glumci, kao i reditelji mogli su da prikažu pun raspon svog
talenta. Savremena domaća i svetska ostvarenja kao i ona izprošlosti,
imala su svoj trenutak na daskama”. Bilo je mnogo eksperimenata;
“bilo je neobičnosti, a povrem eno čak i ap surdnosti” . Ali
“karakterističan znak tih dana bila je neviđena mentalna živost. I
živost davanja odgovarala je živosti primanja. Svuda je vladala strasna
opšta koncentrisanost na kultumi život, što je jasno izražavao veliki
prostor posvećen umetnosti u dnevnim listovima, uprkos političkom
uzbuđenju tog vremena”. Muzički život je bio jednako živ. “Koncerti
Filharm onije pod upravom Vilhelma Furtvenglera (W ilhelm
Furtwangler); ‘Koncerti Bruna Valtera’ sa orkestrom Filharmonije;
bogatstvo horskih koncerata, resitali kameme muzike i koncerti
solista. Državna opera zavredila je visoke hvale zbog premijera
Vozzecka Albana Berga i Jenufe Leoša Janačeka, pod dirigentskom
palicom Eriha Klajbera (Kleiber). Nova, uspešna Gradska opera pod
mojim vođstvom; Krolova (Kroll) opera pod Klempererom.” Jedan
broj drugih ustanova “bio je jednako uspešan kao i dramsko pozorište”.
Svemu ovome treba dodati “vizuelne umetnosti i velika ostvarenja
nauke“, što sve jasno govori da je to bila velika epoha u velikom
gradu.24
24 Bruno Walter, Theme and Variations, 268-269.
152
Navodi Bruna Valtera, iako opšimi, nisu ni u kom slučaju
potpuni. Berlin je bio centar političkog kabarea u kome je Oto Rojter
(Reutter) izvodio svoje sopstvene, reske kompozicije, ismevajući
Nemce zbog njihove krutosti u ponašanju i političke nestabilnosti.
Tu su Paul Grec (Graetz) i Trude Hesterberg pevali satirične pesme
Valtera Meringa (Mehring), a Kler Valdof (Claire Waldofi) svoje proste
proleterske pesmice. Berlin je bio središte političkog novinarstva sa
zajedljivim komentarima Karla fon Osjeckog, Leopolda Švarcžilda
(Schwarzschild) i Kurta Tuholskog koji ih je najčešće slao iz
inostranstva. Berlinje bio pozomica za eksperiment Ervina Piskatora
(Piscator) u političkom pozorištu. Berlin je bio scena najpoznatijeg
romana Alfreda Deblina (Doblin) Berlin Alexanderplatz. Berlin je
bio najbolji mogući grad za premijere šarmantnih, bezvrednih filmova,
sentimentalnih Leharovih opereta i Dreigroschenoper - Opere za tri
groša. Berlin je bio grad izdavačkih imperija kao što su Mos (Mosse)
i Ulštajn (Ullstein). Berlin je bio grad Samuela Fišera (Fischer),
velikog izdavača, koji je na svom spisku imao takve pisce kao što su
Tomas Man, Herman Hese, Gerhard Hauptman, Stefan Cvajg, Karl
Cukmajer, Alfred Deblin, Hugo fon Hofmanstal. Berlin je iznad svega
bio grad u kome je stranac mogao stvoriti svoj dom i razviti svoje
sposobnosti. “Ogromna količina podsticaja za umetničke, naučne,
trgovačke improvizacije, koja je stavila Berlin između 1918. i 1933.
u isti red sa Parizom”, pisao je pesnik Gotfrid Ben (Gotfried Benn) o
Jcvrejima u svojoj autobiografyi, sa još uvek netaknutim osećajem
za rasu, “proizlazila je u najvećoj meri iz talenta ovog dela
stanovništva, iz njegovih međunarodnih veza, njegovog osetljivog
nemira i iznad svega, njegovog savršnog - totsicher - instinkta za
kvalitet”.25 Nije čudo da je bilo dobrih Nemaca, koji su gledali na
Berlin, kao Hajdeger - i ne samo na Berlin iz vremena inflacije - kao
na modemi Vavilon, odbijajući da tamo žive.
Za republikance, na početku i na kraju Republike to je bio grad
uzbuđenja i nade. Hajnrih Man je izjavio 1921. godine da je “Berlin
na neki način proba za budućnost Nemačke. Čovek koji želi da stekne
nadu treba da gleda u njega”. Berlin je mesto rađanja civilizacije, i
25 Doppelleben, u Cesammelte Werke, ur. Dictcr Wcllershoff, 4 toma (1958-1961), IV,
73. Bcn jasno kazujc da su ncki od njegovih najboljih prijatclja bili Jcvrcji.
153
uptavo će to, pre nego Zakoni, na kraju uticati na ujedinjenje
Nemačke.”24 “Da, Berlin <5e biti voljena prestonica, iako je to malo
ko ofiekivao. I Cukmajer, republikanski dramski pisac, siavio je
republikanski grad u svojim sećanjima. Berlin, rekao je “bio je vredniji
od jedne mise”.*
Ovaj grad je gutao talente i ljudske snage sa besprimemim
apetitom”; on je “usisavao u sebe stvame i lažne taiente snagom
tomada”. Tih dana “govorilo se o Berlinu kao što se govori o krajnje
poželjnoj ženi, Čije su hladnoća i koketnost opštepoznati”: nju nazivaju
“arogantnom, snobom, skorojevićkom, nekultivisanom, običinom”,
ali ona je središte svačije fantazije i cilj svačijih želja: “Svako bi je
poželeo, ona zavodi svakog.” “Čovek koji je vladao Berlinom
posedovao je svet.” To je bio grad koji je zahtevao i davao snage:
“Malo smo spavali i nikada nismo bili umomi.” To je bio grad varalica
i bogalja, grad populamih pesama i beskrajnog razgovora. Sa štampom
koja je bila “surova, nemilosrdna, agresivna, ispunjena krvavom
ironijom, a ipak ne obeshrabrujuća”, i sa kritikom koja je bila,
istovremeno, oštra, beskompromisna, ali poštena, koja je tragala za
vrednošću, oduševljavala se kvalitetom. “Berlin je imao ukus
budućnosti i to je bio razlog zbog koga smo mi spremno prihvatali i
bedu i hladnoću.”27
III
Ako je Berlin odavao utisak budućnosti, onda je predstava o
Berlinupogrešno procenjena. Njemu je, zapravo, ostalo sasvim malo
budućnosti. Život nije mogao da ostavi umetnost na miru. Istina,
stvari su izgledale mnogo bolje na svim frontovima tokom tih zlatnih
dvadesetih godina: nezaposlenost je opala, nadnice su porasle,
izgledalo je da je politički ekstremizam završio svoje - Vajmarska
republika bila je na putu da postane prijatno mesto za život. A
postepeno, upravo tih godina, Nemačka je okončala svoju izolaciju i
pridružila se zajednici naroda; Štrezemanova spoljnapolitika i vreme
26 Navedeno u Ludwig Marcuse, Mein zwanzigstes Jahrhundert.
* Pariz je vredniji od jedne mise, Anri IV, - prim. prev.
11Als fVar’s ein Stuckvon rnir, 313-314.
154
koje je prošlo, doneli su svoje. Gođine 1925, Nemačka, Francuska i
druge zapadne sile zaključile su ugovor u Lokamu kojim je rešeno
pitanje nemačkih zapadnih granica i koji je ponovo doveo Nemačku
u položaj nezavisne sile koja je mogla da pregovara sa susedima
umesto da ponizno moli za milost. “Duh Lokama” postao je uzrečica
u epohi pomirenja. Sledeće godine, 1926, Nemačka je ušla u Društvo
naroda.
Vajmar je tih godina podsećao na društvo koje se nalazilo na
Čarobnom bregu: rumeni obrazi skrivali su zlokobne simptome. Jedan
od najzlokobnijih medu njima bio je kartelizacija kulture, obavljena
po modelu kartelizacije industrije. Alfred Hugenberg, ugledni član
desnog krila desničarske Nemačke narodne stranke, beskrajno
reakcionaran i politički ambiciozan magnat, sagradio je carstvo u
industriji komunikacija i postao oštar, krajnje uticajan glas protiv
revoluclje. Govorilo se da su činovnici čitali samo njegovu štampu.
Hugenberg je uspeo da okupi desetine listova širom zemlje. Dobivši
populami berlinski dnevni list, Berliner Lokalanzeiger, stekao je
novinsku agenciju koja je širila vesti, njegove vesti, brojnim
pretplatnicima. Godine 1927,otkupiojebankrotiranuUFAipretvorio
je u najvećeg proizvođača snova u zemlji. Lično neugledan,
Hugenberg je bio vođen nezajažljivim političkim strastima i mržnjama
koje je predstavljao kao uverenja, a njegovi finansijski izvori bili su
ogromni. Njegove kampanje mogle su se očekivati - protiv
Štrezemana, protiv Lokama, protiv svih pokušaja međunarodnog
sporazumevanja, protiv liberalizma, protiv Republike. Ali one nisu
bile ništa manje efikasne zbog svoje predvidljivosti: kao uvežbane
trupe, njegove novine su vodile svoje pakosne kampanje dok je
gospodar bio u Rajhstagu ili na partijskim kongresima, kopajući grob
Republici. Nisu svi Hugenbergovipropagandistički napori bili direktni
i bučni uvodni članci u njegovim novinama. Njegova UFAproizvodila
je filmove koji su posredno pomagali njegovu borbu. Bili su to veseli,
površni mjuzikli, koji su odvlačili pažnju od politike ili nezaposlenosti,
istorijski filmovi o nemačkim junacima sa uočljivim aluzijama na
versajski Diktat, ističući one vrednosti koje su ljudima Vajmara
očigledno nedostajale. Hugenberg je prodavao ne samo mišljenja nego
i pometnju - podjednako opasne po Republiku.
155
 U svakom slučaju, Hugenberg nije imao m onopol nad
industrijom mišljenja; republikanci su takođe imali svoje magnate,
veliku Kuću Mose i još veću Kuću Ulštajn. Obim Ulštajnovih poseda
bio je ogroman, gotovo zastrašujući. Kuća je objavljivala knjige i
pažljivo negovala svoje najbolje prođavane autore, kao što je bila
Viki Baum. Nedeljni ilustrovani časopis Berliner lllustrirte, smatrao
se najčitanijim časopisom svoje vrste u Evropi. Na unosnom polju
ženskih časopisa, Ulštajnov Die Dame bio je vodeći. Za prosečne
ukuse, mešajući lepo odabrane eseje, frivolne kratke priče, izveštaje
sa konjskih trka i slike golih devojaka, postojao je mesečni časopis
džepne veličine, Uhu. Domaćice su imale na raspolaganju lepo
uređivan Blatt der Hausfrau, deca Heitere Fridolin. Istovremeno,
Ulštajn je otupio neprijateljstvo intelektualaca štampajući časopis za
intelektualce Der Querschnitt. Postojali su i utičajni Ulštajnovi dnevni
listovi, Berliner Zeitung, populamo nazivan “B.Z. am Mittag“, kao i
stari, ugledni Vossische Zeitung. Godine 1928, kuća se isprobala sa
tabloidom o trkama, sa odgovarajućim nazivom, Tempo, koji je ubrzo
preimenovan, od strane berlinskih mudrijaša u “Die Jiidische Hast -
Jevrejska nervoza.” List nije imao ni izdavačkog ni čitalačkog uspeha,
ali to je bio izuzetak - Ulštajn nije bio navikao na neuspehe.
Ulštajn nije objavljivao samo čitke, osrednje pisce kao što je
bila Viki Baum; njegov spisak bio je dug i raznovrstan, a kvalitet
njegovih izdanja bio je u celini visok. “Ako čovek govori danas sa
starim Berlincima”, piše Viki Baum u autobiografiji, “sa onima koji
su živeli tokom dvadesetih i koji danas žive negde drugde, oni će
uzdahnuti sa dubokom nostalgijom i reći vam da nijedno mesto ne
može da se poredi sa tim, punim života, čudesnim gradom Berlinom
tih godina. Da, i jedno od srca gradskog jezgra bila je Kuća Ulštajn.
To je bilo središte liberalizma... U to vreme biti poznat kao liberal i
intelektualac predstavljalo je visoku čast, beskrajno željeni cilj, vredan
napora i borbe. Kod Ulštajna ovaj liberalizam značio je da su vrata
bila široko otvorena za najveću raznovrsnost mišljenja, ideja, pojmova
i stavova. Naši autori uključivali su sve dugine boje, od crvene na
krajnjoj levici - Breht i Toler - preko čitavog niza predstavnika
ekspresionističke škole do antimilitarističke, antiratne knjige Im
Westem nichts Neues - Na zapadu ništa novo, od mladog Remarka,
156
tpa sve do kraja, do tamnozelenih kao mahovina, ostarelih domaćih
pisaca - Heimatsschrifsteller - kao što je bio Rihard Skovronek
(Skowronnek).”28 Opis nije bio neistinit, ali kao i sve drugo što dolazi
od Viki Baum, bio je površan. Ulštajnov monopol na pisanu reč, a
moj spisak je tek nagoveštaj njegove ogromne fmansijske moći,
doprineo je da se mnogi pisci osećaju duboko nelogodno, da se
podvuku sukobi između potrebe i uverenja i stvori nezdrava,
vremenom smrtonosna podela između onih koji su pripadali i onih
koji nisu. Za pisca bez ličnih prihoda, naklonost Ulštajna značila je
blagostanje, njegova ravnodušnost ili nemilost, maltene gladovanje.
Kada je, pred premijeru Der frdhlische Weinberg, Karl Cukmajer,
koji je imao ugovor sa Ulštajnom, zatražio mali, dodatni avans od
sto maraka da kupi poklon svojoj majci - bio je odbijen. Nakon
premijere koju su kritika i publika ocenili kao ogroman uspeh,
Cukmajeru je rečeno da može odmah da dobije svotu do deset hiljada
maraka i da će odmah posle Božića - a to se sve događalo 23. decembra
i bilo je malo gotovog novca - moći da raspolaže daleko većom
sumom. A kad su se na proslavi njegovog uspeha pojavila trojica od
petoro braće Ulštajn, Cukmajerova budućnost bila je, jednostavno,
osigurana.29 Kurt Tuholski koji je povremeno radio za Kuću tokom
mnogih godina i koji se osećao krivim i korumpiranim zbog svoje
poniznosti, tačno je uočio da je rukovodstvo firme bilo hladno,
potpuno okrenuto uspehu i nemilosrdno.30 Što je bilo još gore, u
vreme predstojećih nevolja, njemu će nedostajati i hrabrosti.
A vreme nevolja tek što nije stiglo. Počev od 1929. godine,
Republika je doživela niz udaraca od kojih se ni ona ni njena kultura
nisu nikad mogle oporaviti. Gustav Štrezeman je umro 3. oktobra
1929. godine; bez obzira na svoje domete, on je bio za republikance
u zemlji i pomirljive ljude u inostranstvu, nezamenljiva snaga koja
je težila dobru. Grof Kesler koji se u to vreme nalazio u Parizu,
četvrtog oktobra, zabeležio je u svom dnevniku: “Svi pariski jutamji
listovi donose vesti o Štrezemanovoj smrti najkrupnijim slovima,
2* Vicky Baum, Es war alles ganz anders: Erinnerungen, (1962), 354.
29 Vidcti, Als War's ein Stiick von mir, 405-413.
30 Vidcti Kurt Tucholsky - Mary Gcrold-Tucholsky, 8. scptcmbar, 1928. Ausgewahlte
Briefe, 488-596.
157
kao da je umro najveći francuski državnik. Žalost je opšta i iskrena.
Stiče se utisak da mi sada imamo evropsku otadžbinu.” On takođe
navodi londonski Times: “Štrezeman je učinio neprocenjivu uslugu
Nemačkoj Republici; njegov rad za Evropu kao celinu bioje gotovo
jednako veliki.”31 Potom je došla depresija, nezaposlenost, stalne
političke krize koje su dostigle vrhunac na izborima u septembru
1930. godine koji su desetkovali građanske stranke, dali nacistima
6,5 miliona glasača i 107 poslanika u Rajhstagu i doveli do Briningove
poludiktature, do vlade administrativnim dekretima. Hana Arent i
Hajo Holbom obeshrabreno priznaju i iznose svoje uverenje da je
došao kraj. “Intelektualno raspoloženje u Nemačkoj”, sećao se kasnije
Franc Nojman, “bilo je, davno pre 1933. godine, stanje skepticizma
i beznađa koje se graničilo sa cinizmom.”32 Akoje takvo raspoloženje
postojalo kod pojedinaca pre 1930. godine, ishod septembarskih
izbora opteretio je intelektualce beznadem kome nije bilo leka. Kada
je 1935, Artur Rozenberg pisao u izgnanstvu u Engleskoj svoju History
o f the German Republic, zaključio je izlaganje sa 1930. godinom,
dok je naredne tri godine, do Hitlerovog stupanja na vlast, smatrao
epilogom. To je bila tendenciozna periodizacija vajmarske istorije,
ali ona otkriva više od raspoloženja razočaranog istoričara u
izgnanstvu - ona ukazuje na neprijatnu stvamost.
Oko 1930. godine, pa čak i pre, političke deobe su se pojačale,
a rasprava je postajala ružna, prostačka, često se završavala pravim
nasiljem. Hitlerovo hvalisanje u septembru 1930. godine, da će,
ukoliko dođe na vlast, leteti glave, nagovestili su, iako još nepotpuno,
divljački sukobi naulicama. U decembru 1930. godine, napremijeri
filma rađenog po delu Eriha Marije Remarka, Na Zapadu ništa novo
- koji je već kao roman izazvao desnicu svojim ogromnim tiražima,
i svojim ukazivanjem na to da je rat bio pakao i da su nemački vojnici,
daleko od toga da im je bio zabijen nož u leđa kod kuće, izgubili rat
na frontu - nacisti, pod vođstvom Gebelsa, predvodili su demonstracije
protiv filma, zauzimali dvorane i u njih bacali smrdljive bombe i
puštali miševe, i na kraju, uspeli da film bude zabranjen. U besu i
proročanskom beznađu, Karl fon Osjecki napadao je republikance
31 Kessler, Tagebiicheer, 595-596.
32 Ncumann, “The Social Sciences,” The Cultural Migration, 14.
158
zbog njihove tromosti i kukavičluka; pisao je da su republikanske
kukavice smislile “izuzetno ljupku formulu”. Sležući ramenima oni
govore jedan drugome: “Šta da se radi? Film je, na kraju krajeva,
tako loš!” Ipak, Osjecki je prigovorio da je “ovo pitanje političko i
nema nikakve veze sa estetskim kategorijama. Potpuno je nevažno
da li su film i knjiga na osnovu koje je napravljen, umetničko delo.
Jedino pitanje je da li... treba i dalje dozvoliti svesno umeren,
pacifistički način razmišljanja...” Prvo “njega je otvoreno napadala
fanatična gomila pod vođstvom ćopavog psihopate”, a potom, njega
je “tiho gumuo pod tepih u opskumoj kancelariji cenzora neki opskumi
činovnik”. Banalna fraza koju svaki Nemac i svaki strani državnik
izgovara svakom prilikom - da je mir poželjniji od rata - “sada je u
Nemačkoj stekla šarm zabranjenog”. Fašizam je izvojevao još jednu
pobedu, a tome je doprineo kukavičluk liberala koji u trenucima
nemira jednostavno ostaju kod kuće. “Fašizam se može poraziti samo
na ulicama. Protiv Nacionalsocijalističke stranke ološa, mi imamo
samo jednu logiku: teški bič; da ih pokorimo imamo samo jednu
doktrinu: A un corsaire - corsaire et đemil”23
To je bio hrabar, ali uzaludan krik. Socijaldemokrati su se
pridržavali republikanskog legalizma; Kuća Ulštajn, i sama jevrejska,
nastojala je da se prilagodi pretećim okolnostima na taj način što je
uklonila sve Jevreje i radikale i što je prihvatila patriotski, čak
šovinistički ton, koji je razočarao njene prijatelje, a nije umirio njene
neprijatelje. Antisemitizam, već dugo vremena endemska pojava na
univerzitetima i standardni borbeni poklič desničarskih stranaka,
postao je otrovniji nego ikad. U nestrpljenju i prostom gađenju,
izvestan broj mladih ali uglednih intelektualaca udružio se sa
komunistima, pridmžio se partiji ili se podvrgao njenoj disciplini, na
taj način odražavajući, ali i pogoršavajući polarizaciju političkog
života.ArturKestler(ArthurKostler)kojijeuseptembm 1930. godine
došao iz Pariza, na sam dan sudbonosnih izbora za Rajhstag, da bi se
pridmžio uredništvu Ulštajnove firme u Berlinu, smatrao je da je
Vajmar osuđen na propast, da su liberali i socijalisti dostojni prezira,
a da je komunizam jedina nada. I Bertold Breht koji je sa bla-
33 Carl von Ossietzky, “Remaraue-Film,” fVeltbiihne, 1930, u Ausnt :nd, 218,
gonaklonošću proučavao marksizam, otkako je došao u Berlin stal-
no se kretao ka levici. Godine 1928, on je izneo svoju nenaklonost
prema buržoaziji i svoju materijalističku filozofiju u Operi za tri
groša: tu se Maki Meser (Mackie Messer) ruga svojoj buržoaskoj
pubiici što voli svoj sopstveni debeli stomak ipokom ost radnika i
uverava je da koliko god nastojala da izokrene istinu, jedno je izvesno:
nahraniti se - to je prva stvar, etika đolazi kasnije. To su neizbrisivi
redovi:
Ihr, die ihr euren Wanst und unsere Bravheit liebt
Das eine wisset ein fur allemal:
Wie ihr es immer dreht und wie ihr’s immer schiebt
Erst kommt das Fressen, dann kommt die Moral.
Ali kada je partija kritikovala njegov cinizam i udaljenost od
društvene stvarnosti, on se okrenuo didaktičkim komadima,
radikalizovao svoju Operu za tri groša u grubi antikapitalistički
filmski scenario i roman, napadao zabavu kao “kulinarsku operu”,
zalagao se za dramu koja će se boriti za napredak i došao do toga da
brani filozofiju samožrtvovanja do smrti za pravu stvar.
IV
Ovaj politički pravac imao je svoje pristalice, pa su komunisti
kao i socijaldemokrati ostajali čvrsti, suočeni sa nacističkim
nasrtajima. Ali ni komunisti ni socijalisti nikad nisu mogli zadobiti
deo stanovništva koji je strateški, iz nedelje u nedelju, postajao sve
veći: omladinu.
Politička istorija omladine u Vajmarskoj republici je najbolnija
među njenim mnogobrojnim ironijama. Kao što je literatura o sukobu
otac-sin od početka pokazivala, postojala je zbrka ne samo oko toga
ko treba da pobedi u nadmetanju, već čak i ko je tu ko, u stvari.
Politizovani omladinski pokret i studentske organizacije, skoro svi
desničarski i pod sve većim uticajem i kontrolom nacista, tvrdili su
da govore za omladinu i mladost. Prema njihovom viđenju stvari,
ljudi koji su stvorili Republiku - Novemberverbrecher - bili su
sredovečni ljudi, ne samo po svojim godinama, već i po načinu
mišljenja; tvrdili su da je Republika već rođena staračka. I bili su i
160
nisu bili u pravu: nacisti nisu bili samo reakcionari; neke od njihovih
ideja, bilo nihilističke ili totalitame, isto toliko su odbacivale svu
onu tradicionalnu autoritamost mrtve Imperije, koliko i modemi
demokratski racionalizam umiruće Republike. Neki od vođa
desničarske omladine, bili su istinski revolucionari ili mladići
opčinjeni smrću. Do ovog stepena, omladina je bila mladost koja je,
iako je to bilo fatalno, srljala zatvorenih očiju u provaliju. Bez obzira
da li su tražili Fuhrera koji će usmeriti njihovu energiju i prisiliti ih
da prihvate čulno zavodljivu pasivnost totalne poslušnosti, obnovljenu
i pročišćenu monarhiju, ili prusko-socijalističku diktaturu, oni su
takođe izdavali svoju mladost i postajali robovi ne samo političkih
Iv a n tu ris ta i psihotičnih ideologa, već i stare industrijsko-
-militarističko birokratske mašine koja se pojavila u novim oblicima.
Nacistima nije trebalo dugo vremena da shvate važnost omladine.
Omladina koja se do sada uzdržavala od biračke kutije i omladina
koja je bila spremna da u nju ubaci svoj prvi glas, bili su dva izvora
ogromne, potencijalne, glasačke snage za naciste. Obe grupe žudele
su za akcijom - bilo kakvom akcijom, brutalnom, često ispunjenom
idejama o rasnoj čistoći i otvorenoj mržnji prema najomrznutijem
autsajderu Jevrejinu, i obe grupe nisu videle nadu za svoju budućnost.
Uostalom, među studentima se uobičajilo da na pitanje šta bi želeli
da budu kad završe svoje studije, odgovore tužnom šalom:
“Nezaposleni.”
Postoji obilje dokaza da je omladina, a posebno studenti,
očekivala od svojih starijih da se okrenu desnici. Godine 1939,
Socijaldemokratska stranka saopštila je da je manje od 8% njenog
članstva bilo ispod dvadeset pet godina, a manje od polovine njenog
članstva, ispod četrdeset.34 Iste godine, general Grener je izjavio 9a
je “radikalizacija” studenata - radikalizacija prema desnici -
predstavljala ozbiljnu opasnost po zemlju.35 Iste godine, studenti na
univerzitetu u Jeni, pozdravili su novog profesora, naglašenog
antisemitu, Hansa F. K. Gintera (Giinther), koga su nametnuli
univerzitetu kao profesora novog predmeta - “Rassenkunde - rasne
34 Viđeti Franz Neumann, Behemoth, 18.
35 Navedeno u George L. Mossc, “Die Dcutsche Rcchte und dic Judcn” , u Ent-
scheidungsjahr, 1932: Zur Judenfrage in der Endphase der Weimarer Republik (1965), 197.
161
 nauke'. Već oko 1930, a 1931. zasigumo, studenti na univerzitetima
i učenici u gimnazijama od kojih su mnogi već ranije učestvovali u
antisemitskim izgredima protiv Jevreja i radikalnih profesora, i
isključivali jevrejske studente iz svojih udruženja, bili su mahom
nacionalsocijalisti po svojim naklonostma. Od njih su možda polovina
bili nacisti, mnogi potpuno nepolitični, a samo nekolicina njih bila je
otvoreno republikanska.
Ovaj zaokret nemačke omladine ka desnici, predstavljao je znak
teške bolesti i bio je njen deo. Ceo jedan žanr romana bavio
se pitanjem samoubistava mladih učenika u srcdnjim školama -
Sehiilerselbstmordromane - i njegova populamost odražavala je široko
rasprostranjeno interesovanje za ovu ozbiljnu pojavu. Već 1929.
godine, Fridrih Torberg objavio je karakteristični roman o samoubistvu
i - Der Schuler Gerber, a svoju priču je započeo lakonskim komentarom
da je samo u toku jedne nedelje - od 27. januara do 3. februara 1929.
godine - pročitao u novinama o deset takvih samoubistava. Emst
Toler, koji će i sam poginuti od svoje ruke, 1939. godine, posvetio je
svoju autobiografiju: “uspomeni moga nećaka Harija koji je 1929. u
osam naestoj godini izvršio sam oubistvo” . Predgovor ovoj
autobiografiji, pisan 1933. godine, lamentira nad omladinom “koja
je otišla na mnoge strane, sledila lažne bogove i lažne vođe, ali je
upomo pokušavala da nađe jasnoću i zakone duha”.36
Kako se uopšte i mogla naći jasnoća usred opšte kakofonije
protivrečnih poziva, skupova nacista gde se prizivala krv, i opšteg
stanja bolesne Republike? Populami mediji, a pre svih filmovi, bili
su sračunati, uglavnom, na to da seju konfuziju, i to ne samo po
Hugenbergovoj izričitoj naredbi. Već 1927. godine, uveliko precenjeni
režiser Fric Lang, napravio je neukusnu ekstravaganciju - Metropolis,
koja ne bi imala nikakav značaj da nije tako ozbiljno shvaćena, i
toliko široko prihvaćena. Metropolisje fantazija bez mašte, slikovita,
rđavo zamišljena i u suštini reakcionama priča od koje za pamćenje
ostaje samo nekoliko dobrih scena masovnih pokreta i vode koja
raste. Film posmatra klasnu borbu kao naučnu fantastiku i izvlači
nekakav zaključak, koji se jedino može nazvati - smišljena laž:
Metropolis je grad budućnosti, u kome, u podzemnim fabrikama,
“ EmstToller, Prosa, Briefe, Dramen, Gedichte (1961), 26,27.
162
često do smrti dirinče brutalno porobljeni radnici, dok malobrojna
elita gospodara uživa u dokolici i neodgovomim zadovoljstvima, na
ogromnim imanjima sa baštama ukrašenim fontanama i paunovima
da upotpune sliku. Gospodarev sin odlazi dole “da traži svoju braću”,
i pomiri dva staleža koji se nikada ne susreću. Ali pravi razlozi za
njegovu društvenu brigu su prikriveni: on se zaljubio, prirodno na
prvi pogled, u lepu radnicu koja je zalutala u njegovu baštu. Akcija
je zbrkana i nije vredna detaljnog prepričavanja; tu je i radnička pobuna
koju podstiče robot sa likom devojke, koji je u stvari oruđe gospodara.
Uništavajući mašine, radnici skoro uništavaju sebe, ali mladi čovek i
devojka spasavaju i radnike i njihovu decu. Zli pronalazač robota
uništen je, i u završnoj, sentimentalnoj sceni, nakon što su se mladić
i devojka ponovo našli, otac-i-gospodar je pristao da se rukuje sa
predradnikom. Ovo je poučna scena: gospodar je hladni gospodin, a
radnik sav smeten, nespretan, svestan svog inferiomog položaja -
tako su se klase pomirile. Pouka je jednostavna: čak i u najgorim
uslovima, a uslovi su svakako najgori u Metropolisu, samo zli demon
može podsticati štrajkove ili pobune. Istina se uvek nalazi tamo gde
se srce umeša. To je odbojan film, ali ne više od mnogih filmova na
koje skreće pažnju Krakauer, u kojima muškarci doživljavaju lomove,
a žene ih teše. Kao što je Krakauer zapazio, stalno se ponavljaju
scene u kojima bespomoćan čovek stavlja svoju glavu na ženine
grudi.37 Očeva osveta i svemoć majke, predstavljali su dvostruke
aspekte vajmarske scene, oba jednako pogubna za omladinu.
Odgovorni republikanski publicisti nisu bili slepi za ove
opasnosti. Mnogo je napisano o onima koji subili blagonakloni prema
Hitleru i nacifikaciji omladine, a suviše malo o onima koji su pisali i
govorili protiv toga, sve dok nisu bili silom ućutkani. Tomas Man i
Fridrih Majneke bili su jedini, koji su zahtevali od studenata strpljenje
i ukazivali na uvažavanje istinske slobode koja dolazi samo sa
razumom i disciplinom. Godine 1928, populami romansijer Jakob
Vaserman (Wassermann), raspravljao je o sukobu oca i sina u dugom,
tendencioznom romanu Der Fall Maurizius, koji prikazuje borbu
hrabrog mladića protiv hladnog, surovog, moćnog oca: otac, državni
tužilac, jednom davno, počinio je sudsku nepravdu; sin, nakon
37 Vidcti Kracauer, From Caligari to Hitler, 98-99, 112, 114,122,157-158,171.
upomog traganja, otkriva ovo zlodelo i odbacuje oca: “Ja ne želim
da budem tvoj sin!” - i sa ovom objavom nezavisnosti oca otera u
ludilo. Mladićev jedini bliski školski drug napada desničarske studente
zbog toga što su bili samo igračke u rukama nepoznatih sila, “što su
dozvolili sebi da ih guraju napred i nazad kaO punjene lutke, ljudi o
kojima nisu znali čak ni da li su bili plaćeni agenti reakcije”.38
Ako je suditi po književnosti, već 1932. godine ova zabrinutost
je prerasla u uzbunu. Tokom prvih šest meseci te godine, da se iznese
samo jedan primer, mesečnik Neue Rundschau objavio je čak šest
dugih članaka, inteligentnih, zabrinutih ali punih razumevanja za
probleme omladine, koji su tražili razum i strpljenje. Jakob Vaserman
je pokazao duboko razumevanje za “osećanje beznađa kod studentske
mladeži”. Iza mladog čoveka je, kako je pisao, “rat, pred njim
društveno propadanje, s njegove leve strane vuku ga komunisti, s
njegove desne strane vuku ga nacionalisti, a nigde oko njega ni traga
poštenja i razuma, pa su svi njegovi valjani instmkti izvmuti u
mržnju”. Ipak, kako piše Vaserman, nije sve u osećanju, nije svaka
akcija dobra samo zato što je akcija. “Nije svaki eetrdesetogodišnjak
kriminalac i idiot samo zato što je dvadeset godina stariji od vas.
Nije svaki pedesetogodišnjak ili šezdesetogodišnjak reakcionar ili
neprijatelj, nije svaki otac budaletina i nije svaki sin junak i
mučenik.”39 U jednom drugom časopisu, Emst Robert Kurcijus,
opisao je rastuću krizu univerziteta i pozivao na oživljavanje
hum anističkih vrednosti.40 Filozof Ernst fon Aster, u jednom
produbljenom napisu analizirao je ono što je nazvao “metafizikom
nacionalizma” i zapazio ono što su i drugi zapazili pre njega: “tu
čudnu vezu” kod omladine “između revolucioname pobune protiv
autoriteta i tradicije” i “slepe poslušnosti prema Fiihreru”.41 U dva
alarmantna napisa, publicista i izdavač, Peter Zurkamp (Suhrkamp)
38 Jakob Wasscrmann, Der Fall Maurizius (l 928), 586, 19.
39 Jakob Wasscrmann, “Rcdc an dic studcntischc Jugcnd ubcr das Lcbcn im Gcistc:
Zum Goethctag 1932, Neue Rundschau, XL1I1, dco 1 (1932), 530-544.
40 Emst Robcrt Curtius, “Dic Universitat als Idcc und Erfahrung,” ibid., 145.167. Ovaj
cscj je sa drugima, kasnijc sakupljcn u Kurcijusovom čuvenom pozivu na razum i kulturu,
Deutscher Geist in Gefahr (1932).
41 Emst von Astcr, “Mctaphysik dcs Nationalismus,” Neue Rundschau, XLI1I, dco I
(1932), 52.
164
skicirao je obrise osvete očeva i najavio njen ishod. Pisao je da mladi
gledaju unazad, na junačke dane svog pokreta - pre Prvog svetskog
rata. “Njihove misli su prerušeni impulsi; u njihovim raspravama
lične ideje paradiraju kao Weltansehauung” I dalje su privrženi
obožavanju junaka. “Bez heroja oni ne osećaju ništa. Povlače se.
Odlaze. Nisu se nikad sudarili sa teškoćama, opasnostima i grubim
zakonima stvamosti.” Jednom rečju, oni još nisu odrasli. Sada, u
dubokoj duhovnoj i ekonotnskoj nuždi, oni postaju antiintelektualci;
odbacuju mišljenje zbog njegove nemoći, i na taj se način odvajaju
od liberalnih stranaka i okupljaju pod kišobranom praznih fraza i
zavisnosti. “Oni obožaVaju dril i spremni su za svakoga ko će da im
naređuje.” To je možđaprirodno za omladinu, ali omladina još nikada
nije započela revoluciju. Ipak, danas, zaključuje Zurkamp, otuđeni,
osiromašeni, sprerftni na sve, ispunjeni “besom, mržnjom, Ijutinom i
plemenitom indignacijom”, mladi ljudi su možda spremni za stvamu
revoluciju. Sve što im je potrebno je “istinska revolucionama ideja”.42
Takva je, dakle, bila Vajmarska republika 1932. godine: jasna
vizija i politička nemoć, strah, sumnjičavost i trenuci nerazumne nade.
Političari centra bavili su se kao i obično politikom, dok se kod svih
ostalih javio osećaj opasnosti. Za neke - Vernunftrepublikanere na
levici, kako ih je zvao Feliks Gilbert - situacija je u nekom smislu
nalikovala teškoj tragediji: bili su otudeni od ustanova za koje su
znali da moraju da ih brane od novih varvara i, ako su uopšte bili
ratobomi, bili su spremni da se bore protiv nacista u uzaludnoj nadi,
ne da će očuvati stvari kakve jesu, već da će stvoriti, u duhu Vajmara,
nešto bolje nego što je bila Vajmarska republika. Kestler, koji je živeo
u samom središtu ovakve atmosfere, među berlinskim novinarima,
priseća se u svojoj autobiografiji šale koja je kružila među urednicima
kod Ulštajna: šala je bolje nego bilo kakva duga analiza iskazivala
preovlađujuće raspoloženje iz te, 1932, godine. Bio je nekad - tako
ide priča - jedan dželatpo imenu Vang Lun, koji je živeo za vladavine
drugog cara dinastije Ming. Bio je čuven po svojoj veštini i brzini
kojom je svojim žrtvama odsecao glave, ali je čitavog svog života
42 Peter Suhrkamp, “Die Sezession des Familiensohnes: eine nachtragliche Betrachtun
der Jugendbewcgung,” ibid., 95-96; “Sohne ohnc Vater und Lchrer: die Situation der
biirgerlichen Jugend ” ibid., 699.
165
 Trio uvaženih istoričara. Onken i Marks su bili stručnjaci za istoriju devetnaestog veka. Majneke, jedan od
najčuvenijih Vemunftrepublikanera, bio je poznat u svetupo svojim studijama o nemačkom nacionalnom duhu, demonskoj
sili raison d ’etat i usponu istoricizma.

Maks Liberman: Albert Ajnštajn Iz zbirke autora

Litografija, sredina 1920-tih.

U svom dugom životu (1847-1935), Maks Liberman je bio najčuveniji

nemački slikar. Za razliku od svog modela ovde, on je danas prilično
zaboravljen. Jevrejin i pravi Berlinac, Liberman je pozdravio dolazak
nacista jednom neprevodivom primedbom: “Man kann nichtsovielfressen,
wie man kotzen mdchte!" - što bi se grubo moglo prevesti kao: “Ne može
se toliko ždrati koliko se može povratiti.” Sasvim odgovarajući komentar,
ne o životu, već o smrti Vajmarske republike.
potajno gajio želju koju još nikako nije ostvario: da jednom odseč
glavu tako brzo da žrtvi glava ostane na ramenima. Stalno je vežbao
i vežbao, i najzad u svojoj sedamdeset šestoj godini ostvario je svoj
ambiciju. Jednog danabilo je mnogo poslana gubilištu, i on je svaku
žrtvu ispraćao milosrdnom brzinom, dok se glava kotrljala u prašinu.
Došao je na red dvanaesti čovek; počeo je da se penje na gubilište i
Vang Lun je zamahom svoga mača odsekao čoveku glavu tako brzo
da je on nastavio da se penje stepenicama. Kada se popeo do vrha
obratio se Ijutito dželatu: “Zašto produžavaš moju agoniju?” pitao
je. “Bio si milosrdno brz sa drugima!” To je bio veliki trenutak za
Vang Luna kojim je krunisao svoje životno delo. Prijatan osmeh prešao
je preko njegovog lica, okrenuo se svojoj žrtvi i rekao: “Molim vas
da se samo ljubazno naklonite.”43
Nekoliko meseci kasnije Adolf Hitler je postao nemački kan-
celar, a ljudi vajmarskog doba rasturili su se, noseći sa sobom duh
Vajmara, u ezopovsku unutrašnju emigraciju, u smrt u logorima
uništenja, u samoubistvo - samoubistvo u berlinskom stanu posle
kucanja na vrata, na španskoj granici, u iznajmljenom stanu u Parizu,
u švedskom selu, u brazilskom gradu, u njujorškoj hotelskoj sobi.
Ali ostali su preneli duh Vajmara u život, u velike karijere i trajni uticaj,
u laboratorijama, bolnicama, novinarstvu, pozorištima, na univerzitetima,
i dali tom duhu istinski dom, u izgnanstvu.
43 Kostler, Arrow in the Blue: An Autobiography (1952), 254.
168
DODACI
I. Kratka politička istorija Vajmarske
republike
i
NOVEMBAR 1918 - JU L I1919: RAZDOBLJE SUKOBAI
OSNIVANJA
Vajmarsku republiku je 9. novembra 1918. godine, proglasio
socijaldemokrata Filip Šajdeman. Ona je nastala nakon više od četiri
godine krvavog rata, dok su se nemačke trupe još uvek nalazile na
tuđem tlu, u haosu, sa vrhovnom komandom koja je vapila za mirom
i carskom administracijom koja je bila potpuno demoralisana.
Zaustavljajući nemačka napredovanja na zapadnom frontu u proleće
1918, Saveznici su prešli u ofanzivu toga leta i zadržali inicijativu do
kraja. Nemački saveznici, Turska, Bugarska i Habzburška monarhija,
već su se nalazili u stanju kolapsa. Kancelar Hertling je podneo
ostavku 30. septembra, a 4. oktobra predao je vlast princu Maksu
Badenskom, poznatom liberalnom monarhisti, sklonom unutrašnjim
reformama i međunarodnom sporazumevanju. Princ Maks se obratio
predsedniku Vilsonu s molbom da se zaključi primirje na temelju
Četmaest tačaka. Zemlja je bila smrtno iscrpljena avanturom koju je
oduševljeno pozdravila u avgustu 1914. godine, smatrajući da će se
preko nje osloboditi manje važnih, građanskih briga. Nemačka je
imala oko 1,8 miliona mrtvih i preko 4 miliona ranjenih; materijalna
razaranja, zauvek izgubljeni talenti, osakaćeni umovi, opšte beznađe,
bili su neprocenjivi. Od prvih letnjih dana 1917. godine, kad je
Rajhstag prihvatio rezoluciju kojom se predlagalo sporazumno
zaključenje mira, postalo je očigledno da stari poredak neće preživeti
bez većih promena. Momari pomorske baze u Kilu digli su pobunu
28. oktobra 1918, a prve nedelje u novembru, znalo se da je revolucija
neizbežna. Idealista i nezavisni socijalista Kurt Ajzner, proglasio je
republiku u Bavarskoj, 8. novembra, i sebe postavio za prvog
predsednika vlade. Drugi gradovi i Ldnder prihvatili su poziv
 Bavarske. Istog dana, kancelar Maks Badenski, odlučno je pozvao
kajzera da abdicira. Radnici u Berlinu bili su na ulicama, a generali
Hindenburg i Grener, naslednik generala Ludendorfa, podržali su
kancelarov zahtev. Viljem II je oklevao, tražeći da ostane barem na
pruskom prestolu; ali to je bio suviše krupan zahtev i princ Maks je
jednostavno učinio što je njegov car odbio da učini: imenovao je
socijaldemokratskog vođu Fridriha Eberta za svog naslednika i objavio
kajzerovu abdikaciju. Neki Su sm atrali da je Šajdem anova
proklamacija Republike bila brzopleta; sa Šajdemanovog stanovišta
ona se dogodila na vreme - preduhitrila je spartakiste koji su bili
spremni da proglase Sovjetsku republiku. Iste noći, Viljem II je
pobegao u Holandiju.
Kajzer i njegove pristalice bili su diskreditovani; novo vođstvo
m oralo je doći iz redova socijalista. A li kojih socijalista?
Socijaldemokratska stranka je dugo bila velika stranka, ali je čak i
pre 1914. predstavljala napetu koaliciju, podeljenu izmedu radikala
koji su revolucionami marksizam doživljavali ozbiljno, sindikalista
koji su želeli da zaborave ideologiju i zalagali se za viši životni
standard radničke klase, i funkcionera koji su nastojali da postignu
kompromis tako što su govorili kao revolucionari a ponašali se kao
parlamentarci. Odluka stranačke delegacije u Rajhstagu 4. avgusta
1914. godine, da glasa za ratne kredite, predstavljala je povredu
davnašnjih načela, i pocepala ovu stranku tako da se više nije mogla
sastaviti. Početkom 1917. godine, disidentiunutar Socijaldemokratske
stranke, stvorili su svoju posebnu stranku, N ezavisnu soci-
jaldemokratsku stranku, i odlučno zahtevali mir i socijalizam. Njima
se pridružila u ovom zahtevu mala, ali odlučna grupa marksističkih
revolucionara, spartakisti, na čelu sa Rozom Luksemburg i Karlom
Libknehtom. Kako je pobeda na bojnom polju postajala sve dalja, a
nezadovoljstvo kod kuće raslo, spartakisti su nalazili sve više podrške
među radikalizovanim radnicima, naročito kod sindikalnih aktivista
u fabrikama, odlučnoj, pragmatičnoj grupi ljudi spremnih za
revoluciju. Oni su predvodili štrajkove i početkom novembra 1918.
godine osnovali su radničke i vojničke savete po sovjetskom modelu.
I tako, kada je Republika bila u Ebertovim rukama, on je sastavio,
10. novembra privremenu vladu od šest članova, od kojih su trojica
170
bili socijaldemokrati, a trojica nezavisni. Privremena vlada održala
se gotovo puna dva meseca.
Od 8. novembra Nemačka komisija za primiije pregovarala je
sa Saveznicima pod vođstvom poslanika Matijasa Ercbergera,
uglednog predstavnika Katoličke stranke centra, koji se od
aneksioniste preobratio u pobomika mira. Rat je bio završen 11.
novembra, uprkos tome što mir nije bio zaključen. Za novu vlast to
je bio početak koji je mnogo obećavao, ali je dan pre toga Ebert
zaključio još jedan sporazum koji će imati sudbonosne posledice za
mladu Republiku. U večernjim časovima 10. novembra, gene'ral
Grener je pozvao Eberta, stavio armiju “na raspolaganje njegovoj
vladi”, tražeći zauzvrat podršku vlade za održavanje reda i discipline
u vojsci. Oficirski kor očekivao je od vlade da se bori protiv
boljševizma i bio je spreman za borbu. Ebert je prihvatio ponudu kao
dokaz savezništva”.1 U poređenju sa drugima, Grener je bio umeren
i odgovoran, ali je ovaj sporazum dao vojsci priliku da se uključi u
vlast, stekne prestiž, i otvori puteve za još mračnije mogućnosti nego
što je to bio Grener.
Vlada šestorice raspala se 27. decembra 1918, kada su je
nezavisni napustili nakon neprihvaćenih zahteva - u vladi, na javnim
zborovima i na ulicama - o izgledu buduće Nemačke. Levica je želela
svu vlast za sovjete i potpunu obnovu društva. Socijaldemokrati su
želeli parlamentamu vladavinu i trajnu politiku socijalne i ekonomske
promene. U decembru je došlo do borbi na ulicama, bilo je i mrtvih,
što je zapamćeno sa gorčinom. Ipak, u celini, zemlja je podržavala
parlamentamu vladavinu većinskih socijalista. U skladu s tim održani
su, 19. januara 1919. godine, nacionalni izbori za poslanike za
ustavotvomu skupštinu, koja je trebalo da se održi u Vajmaru. Uprkos
bojkotu komunista, preko trideset miliona Nemaca izašlo je da glasa.
U pitanju je bilo 421 poslaničko mesto. Socijaldemokratska stranka
predvodila je po rezultatima, sa dobijenih 11,5 miliona glasova i 163
poslanička mesta; Katolička stranka centra, mešavina monarhista i
umerenih republikanaca, dobila je nešto manje od 6 miliona glasova
i 89 poslaničkih mesta. Novostvorena Demokratska stranka, puna
uglednih, građanskih intelektualaca i naprednih industrijalaca, postigla
1 Naveđeno kod F. L. Carstcn, The Reichswehr and Politics, 1918-1933 (1966), 11.
171
je izvanredan uspeh, sakupivši oko 5,5 miliona glasova i 75
poslaničkih mesta. Upravo je to bila stranka prepuna talentovanih,
odmerena u metodima političkog delovanja, racionalna u svom
programu, koja se pretvorila u “jedinu stranku koja je gubila na svim
izborima”.2 Nacionalna narodna stranka, sačinjena od konzervativaca
iz vremena Carstva, nepromenjena u svemu osim u svom imenu,
dobila je 3 miliona glasova i 42 poslanička mesta. Nezavisni socijalisti
razočarali su svoje glašače time što su dobili manje od 2,5 miliona
glasova i 22 poslanička mesta. Najzad, novoosnovana Narodna
stranka, stranka Štrezemana i krupnog biznisa, desničarska po svom
opredeljenju, dobila je samo 1,5 miliona glasova i 21 poslaničko
mesto. Vajmarska koalicija dobila je snažan mandat.
Narodna skupština otvorenaje svečano9. februara 1919. godine.
Dva dana kasnije, poslanici su izabrali Eberta za predsednika, a on
je, zauzvrat, poverio Šajdemanu mandat da sastavi vladu. Ova prva
potpuna vlada računala je na podršku tri vodeće stranke -
Socijaldemokratske, Stranke centra i Demokratske. To je bila
vajmarska koalicija. Međutim, rad Skupštine usporavali su, mada ne
i prekidali, neredi u zemlji i mirovni pregovori u inostranstvu. Roza
Luksemburg i Karl Libkneht bili su ubijeni u Berlinu u januaru 1919.
godine, pod brutalnim okolnostima; Kurt Ajzner bio je ubijen u
Bavarskoj 28. februara; socijaldemokrata Noske, zadužen za
uspostavljanje mira, dobio je krajnje sumnjivu pomoć u martu, od
strane fanatičnih Freikorpsa - na brzinu stvorene paravojne
organizacije bivših oficira, nezaposlenih skitnica i mladih avanturista
spremnih da ubiju. Ajznerovo ubistvo izazvalo je novo nasilje u
Bavarskoj, potom opšti štrajk i proglašenje Republike socijalističkih
saveta. Krajem aprila i početkom maja, vladine trupe srušile su ovu
republiku upotrebivši žestoku silu. Jedna od žrtava bio je pisac Gustav
Landauer, poznati idealista i komunista, koga su vojnici u zatvoru
pretukli do smrti.
U međuvremenu, nemačka delegacija koja je bila na ponižavajući
način pozvana u aprilu 1919. godine u Versaj, da prihvati mirovne
uslove, tražila je načine da malo poboljša ono što se nije moglo
2 Fritz Stem, “The Political Consequenccs o f thc Unpolitical German,” History, No. 3
(1960), 130.
172
značajno popraviti. Nemci su negodovali na vesti iz Francuske;
Šajdemanova vlada podnela je ostavku 20. juna i narednog dana bila
je zam enjena vladom na čijem se čelu nalazio jedan drugi
socijaldemokrata - Gustav Bauer. Nova vlada suprotstavila se manjem
broju odredaba, ali Saveznici su bili odlučni: pobeđeni moraju
potpisati sve, bez uslova. Suočena sa ultimatumom, nemačka vlada
je popustila i 28. juna nova delegacija na čelu sa socijaldemokratskim
ministrom spoljnih poslova Hermanom Milerom (Miiller) potpisrfla
je Diktat. Nikakav drugi smer nije bio moguć. Ma koliko bilo
neizbežno, ovo pokoravanje ostavilo je ožiljke koji nisu nikada zarasli.
Versajski ugovor nametnuo je težak ekonomski, politički i
psihološki balast poraženoj Nemačkoj. Njime je Alzas i Loren bio
vraćen Francuskoj, Istočna PrUska bila je odvojena od srca Nemačke
time što su Zapadna Pruska, Gomja Šlezija i Poznanj bili ustupljeni
Poljskoj; Dancig je bio pretvoren u slobodan grad, a Belgija je dobila
nekoliko okruga. Ugovor je ostavio nerešene probleme drugih
pograničnih oblasti potonjim plebiscitima; lišio Nemačku njenih
kolonija; zabranio njeno ujedinjenje sa Austrijom; nametnuo vojnu
okupaciju leve obale Rajne; smanjio nemačku vojsku na sto hiljada
ljudi; rasturio Vrhovnu komandu i na razne druge načine nastojao da
drži pod kontrolom nemački militarizam. Najneprihvatljiviji, svakako
najzapaljiviji, od svih odredbi bili su članovi ugovora koji su lišili
Nemce onog neprikosnovenog osećanja koje se naziva “čast”. Ugovor
je zahtevao od Nemaca da izruče svoje “ratne zločince”, uključujući
i bivšeg kajzera, kako bi im se sudilo za “zverstva”, dok je član 231
insistirao da “Nemačka i njeni saveznici prihvate odgovomost za sve
gubitke i štete” koje su savezničke sile pretrpele “zbog agresije
nemačkih saveznika”. Poredtoga, još uvekneizrečeni iznosreparacija
morao se platiti. U ovom članu ne pominje se reč “krivica”, ali je on
ubrzo pretvoren u “klauzulu o ratnoj krivici”. Dok su se praktično
svi Nemci nadali da će takvi zahtevi biti povučeni, neki su sanjali
osvetu.
Uprkos svemu tome, vajmarska Skupština prihvatila je novi
ustav za relativno kratko vreme - on je bio izglasan 31. jula 1919.
godine, a postao je zakon 11. avgusta. U njemu su se stekli mnogi
kompromisi, koji su mnoge razgnevili, a malo njih oduševili. Ipak u
173

nekim pitanjima ustav je bio potpuno ispravan dokument. Nemačka
je postala demokratska republika. Izbori za Rajhstag, nacionalno
zakonodavno teio, obavljali su se opštim pravom glasa birača sa
navršenom dvadesetorh godinom života, Nemačka je ostala federalna
država, iako su ovlašćenja različitih lokalnih parlamenata (Lander)
bila veoma ograničena. Glavno izvršno telo, vlada, bilo je odgovomo
Rajhstagu. Ipak, Nemačka nije postala potpuno parlamentama zemlja.
Njen Ustav predviđao je jakog predsednika, koji se birao na sedam
godina opštim izborima; ori je bio simbol u zemlji i predstavnik u
inostranstvu. Mogao je raspustiti Rajhstag, izabrati i smeniti kancelara
i preuzeti vlast u slučaju da su “javna bezbednost i red ozbiljno
ugroženi ili poremećeni”. To je sadržano u zlokobnom članu 48.
Korišćenjem takvih sredstava kao što su proporcionalna zastuplj enost,
inicijativa i referendum, Ustav je bio onoiiko moderan koliko je to
bilo njegovo demokratsko izborno telo. U oblasti ekonomskog
zakonodavstva i socijalnih promena, od kojih su mnogi dosta
očekivali, odredbe su bile pomalo nedoreČene. Njima su se pređviđala
osnovna prava i dužnosti Nemaca i obećavala neka vrsta ekonomskog
parlamenta. Malo je od toga, konačno urađeno; kompromis između
građanstva i proletarijata završio se pobedom ovih prvih. Ipak, mnogo
je učinjeno: uprkos mnogim protestima, Nemačka je čak prihvatila i
novu zastavu - crno-crveno-zlatnu, zastavu iz 1848. Kada su se
delegati vratili svojim domovima iz Vajmara, njihova Nemačka se
nalazila u velikim nevoljama, ali je Republika započela svoj život.
II
AVGUST 1919 - DECEMBAR 1923:
SMUTNA VREMENA SE NASTAVLJAJU
Zbivanja u prvoj godini postojanja Republike nisu predodredila
sudbinu Vajmara, ali su odredila njen opšti tok. Četiri naredne godine
bile su u znaku unutrašnjeg nasilja i inostrane nepopustljivosti, koji
su uticali jedno na drugo, i, na nesreću Nemačke, uzajamno se
osnaživali. K ancelar B auer ustupio je m esto svom kolegi
socijaldemokrati Mileru, u martu 1920. godine, nakon zastrašujućeg,
ali neuspelog Kapovog puča. Od tada, pa do juna meseca, Miler se
174
nalazio na čelu koalicione vlade. Kapov puč bio je prvi ozbiljan
pokušaj opšte kontrarevolucije. Posle prihvatanja Versajskog
mirovnog ugovora, grupa nepomirljivih vodila je propagandu protiv
Republike i pravila zavere s namerom da obnovi monarhiju. 13. maja
1920, zaverenici su izvršili udar. Momarička brigada krenula je ka
Berlinu gde ju je dočekao Ludendorf. Dr Volfgang Kap, vođa puča -
značajan civilni birokrata iz istočne Pruske, pojavio se u gradu
zahtevajući položaj kancelara. Vladine trupe su odbile da pucaju na
pobunjenike, svoje drugove, pa se vlada oprezno povukla. Zaverenici
su bili neiskusni i glupi, činovništvo nije htelo da im se pridruži, a
opšti štrajkje paralisao “novu vlast”. Četiri dana kasnije, Kap i njegove
kolege “podneli su ostavku”, predajući ono čime nisu nikada ni
raspolagali. Sa izuzetkom Bavarske, u kojoj su reakcionari zadržali
kontrolu, stara vlada je ponovo došla na vlast. Noske, za koga se
smatralo da je bio suviše popustljiv prema vojsci, nije više bio u
vladi, dok je Kapu bilo dopušteno da pobegne u inostranstvo. Velika
čistka koju je Šajdeman s pravom tražio, nikada nije bila sprovedena.
Novi izbori za Rajhstag održani su 6. juna 1920. godine. Oni su
bili porazni za republikance. Nemačka Nacionalna stranka i
Štrezemanova Narodna stranka izašle su nakon izbora ojačane, stičući
milione glasova i desetine novih poslanika; Demokratska stranka
vidno je izgubila, ostavši bez gotovo jedne trećine svoje glasačke
snage; Socijaldemokratska stranka dobila je samo 5,5 miliona glasova,
dok su Nezavisni socijalisti pokazali ponovo veliku snagu. Pojava
sitnih stranaka spadala je u red zloslutnih događanja. Vajmarska
koalicija sa jedanaest miliona glasova i dvesta dvadeset i pet poslanika,
izgubila je kontrolu nad Rajhstagom; ona se suočila sa 14,5 miliona
glasova i dvesta četrdeset jednim poslanikom, pripadnicima brojnih,
različitih stranaka. Nije svaki poslanik sa desnice ili levice bio smrtni
neprijatelj Republike - malo njih bili su pouzdani prijatelji. Politika
militarizacije zemlje, revolucioname i kontrarevolucioname parole i
direktna akcija, bili su u porastu.
Nakon dugih pregovora, Konstantin Ferenbah (Fehrenbach), član
Stranke centra, obrazovao je novu vladu, koju je nasledila naredne
godine, 10. maja 1921, prva vlada Jozefa Virta (Wirth), još jednog
člana Stranke centra, a potom, krajem oktobra iste godine, Virtova
draga vlada koja se održala do 22. novembra 1922. Ali problemi su
ostajali nerešeni. Krajem aprila 1921. gođine, Saveznici su obznanili
da je nemačka isplata reparacija, iako znatna, bila u velikom
zakašnjenju; odredili su da suma od 132 milijarde zlatnih maraka
bude ukupan iznos reparacija, od čegaje do tada samo osam milijardi
bilo isplaćeno. Virtova vlada, odlučna da ispuni nemačke obaveze,
isplatila je još jednu milijardu u zlatu. Potom je inflacija, izazvana
nedostatkom zlata, negativnim platnim bilansom i odlivom kapitala,
postala zabrinjavajuća. U januaru 1921. godine, jedan dolar je vredeo
četrdeset i pet nemačkih maraka. Tokom proleća i leta učvrstio se na
šezdeset, u septembru je dostigao stp, a krajern godine trebalo je više
od sto šezdeset maraka da bi se kupio jedan dolar. Pre toga, dogodila
se još jedna katastrofa: dva bivša oficira usmrtila su Matijasa
Ercbergera. Ubice su pobegle u Mađarsku koja je odbila da ih izruči.
Njihovi saučesnici u Nemačkoj nisu bili proganjani ili su bili
oslobođeni optužbe. Hiljade ljudi slavilo je ovaj događaj otvoreno,
bez ikakvog stida. U oktobru Saveznici su, nakon plebiscita u martu
i učestalih vojnih sukoba, odredili nove granice za Gomju Šleziju.
Nikakvo dobro rešenje za to pitanje nije bilo moguće, ali je rešenje
koje su Saveznici prihvatili dovelo do krize vlade iz koje je Virt izašao
kao nasledftik svoje ranije vlade. U njegovoj novoj vladi, Valter
Ratenau, zagonetna mešavina sanjara i političara, Jevrejina sa slabošću
prema plavim Nordijkama, koji je bio ministar za obnovu u prvoj
Virtovoj vladi, zauzeo je u novoj uglednije mesto. Trideset i prvog
januara 1922, Virt je imenovao Ratenaua za ministra inostranih
poslova. Iako je ovo imenovanje učinjeno s namerom da se izbegnu
nevolje, ono je, u suštini, izazvalo nove katastrofe.
Nemačka spoljna politika nalazila se u delikatnom položaju.
Propust Nemačke da isplati reparacije na vreme, osnažio je položaj
antinemačkih političara u Francuskoj i Engleskoj. U januaru 1922.
godine, vrli Evropljanin Aristid Brijan (Briand), zbačen je s položaja
predsednika od strane Rejmona Poenkarea (Raymond Poincare),
poznatog zagovomika doslednog sprovođenja versajskih odluka.
Ratenauov put bio je težak - njegovi domaći protivnici najmanje su
tu pomogli; kupleti su kružili desničarskim skupovima i studentskim
kafanama: “Knallt ab den Walther Rathenau / Die gottverfluchte
176
Judensau - “Ubijte Valtera Ratenaua, tu prokletu, jevrejsku svinju.”
Uskoro je kuplet postao stvamost: dvadeset četvrtog juna 1922.
godine, mladi desničarski militanti ubili su Ratenaua. Nakon policijske
potrage jedan od ubica je bio ubijen, drugi se ubio sam, dok je treći
bio osuđen na petnaest godina zatvora, ali je proveo u njemu samo
sedam - R epublika je uvek bila širokogruda prem a svojim
neprijateljima. Neki neodlučni republikanci sada su osudili svoje
nacionalističke, militarističke saveznike. Kancelar Virt je izjavio da
se “neprijatelj nalazi na desnici”, ali je desnica bezobzimo nastavila
svoju kampanju zastrašivanja i terora. I krupna industrija, koju je
predvodio surovi m agnat Hugo Stines (Stinnes), sticala je
samopouzdanje; govorilo se da osmočasovni radni dan treba da bude
zamenjen desetočasovnim.
U takvoj atmosferi, Ebert je tražio vladu koja je imala širu
podršku, ali su socijaldemokrati odbili da prihvate kabinet u kome se
nalazila Štrezemanova konzervativna Narodna stranka. Kancelar Virt
je podneo ostavku 14. novembra 1922. godine. Njega je nasledio,
22. novembra, Vilhelm Kuno (Wilhelm Cuno), direktor Hamburg -
American Line. U njegovom kabinetu nije bilo socijaldemokrata. U
Francuskoj, Poenkare je nastavio da vodi svoju tvrdu antinemačku
poUtiku; u Engleskoj pomirljivog Dejvida Lojda Džordža zamenio
je, sredinom oktobra, Bonar Lo (Law), dok je u Italiji Musolini stupio
na vlast 30. oktobra. To nije bio povoljan odnos snaga. Poenkare je
zahtevao okupaciju Rurske oblasti. Činjenice su bile jasne: Nemci
nisu isplaćivali svoje reparacije na vreme, što su Francuzi smatrali
namemom sabotažom. Krajem decembra 1922. godine, komisija za
reparacije službeno je saopštila da je Nemačka propustila da ispuni
svoje obaveze i 11. januara 1923. godine, francusko-belgijski odred
okupirao je Rursku oblast u nameri da upravlja rudnicima i industrijom
u ime sila pobednica. Francuzi su podsticali separatizam; okupacione
snage su postupale samovoljno i otvoreno brutalno. Bilo je krvavih
sukoba. Nemačka vlada savetovala je politiku pasivnog otpora.
Proizvodnja je prestala. A inflacija, već velika pretnja, izmakla je
svakoj kontroli; prekid trgovine, katastrofalni pad prihoda od poreza,
što je sve bilo posledica okupacije Rura, bili su mnogo jači nego što
je marka mogla da izdrži. Rajhsbank je pokušala da pomogne, ali su
njene rezerve bile gotovo iscrpljene i u aprilu 1923, brana je prsla:
novac je dnevno gubio vrednost, a inflacija je dostigla fantastične
oblike - u oktobru 1923. godine, ne milioni ili milijarde, već trilioni
maraka bili su potrebni da bi se kupila vekna hleba ili poslalo pismo.
Seljaci su odbijali da prodaju svoje proizvode, manufaktuma
proizvodnja je bila na najnižem nivou, pobune zbog nestašice hrane
bile su česte, radnici su bili na ivici gladi, a milioni građana izgubili
su švu svoju uštedevinu, dok su se istovremeno špekulanti bogatili.
Ekonomska propast i psihološka pobuna samo su ojačali već široko
rasprostranjeno nepoverenje prenia Vajmarskoj republici.
Početkom avgusta 1923. godine, socijaldemokrati su najavili
potrebu za stvaranjem nacionalne koalicije i u isto vreme izrazili
svoje nepoverenje u Kunoa. Kuno je podneo ostavku i Ebert je pozvao
Štrezemana da sastavi novu vladu; prva Štrezemanova vlada trajala
je do početka oktobra, nakon nje je usledila druga koja je trajala do
kraja novembra. Ona je prekinula pasivni otpor i ponovo pokrenula
proizvodnju. U novembru, pod nadzorom Hjalmara Šahta (Schacht),
vlada je prekinula štampanje novca, započela je oštm privrednu
obnovu i proglasila novu marku, Rentenmark, koju su “garantovali”
sveukupni nemački privredni izvori. Šaht je za to dobio svoju nagradu:
postao je predsednik Rajhsbanke. Stabilnost se povratila iako nevolje
nisu prestale.
Štrezemanova miroljubiva politika izazvala je očajanje na
desnici, već ogorčenoj francuskim nasiljem, i ohrabrenoj lokalnim
uspesima u Bavarskoj i opštom nesigumošću. U noći, između 8. i 9.
novembra, 1923. godine, Hitler, Gering, Ludendorf i šačica drugih,
izveli su prevrat u Minhenu koji je doživeo neuspeh. Neki od
zaverenika bili su uhvaćeni i osuđeni: Ludendorf je, naravno, bio
oslobođen krivice; Hitler je bio osuđen za veleizdaju, ali mu je bilo
dozvoljeno da suđenje pretvori u propagandnu arenu protiv Republike.
Njegova kazna bila je minimalna - pet godina. U svakom slučaju,
izdržao je samo osam meseci u zatvoru, iz koga je izašao kao ugledna
politička ličnost. Ujulu 1919. godine,AdolfHitlersepridružiojednoj
opskurnoj desničarskoj grupi - maloj kliki antisem itskih,
antirepublikanskih, pomalo socijalističkih fanatika - i bio je svedok
njenogpostepenogusponauBavarskoj. U aprilu 1920. godine, grupa
178
je uobličila svoj program i dobila ime: Nacionalsocijalistička nemačka
radnička stranka - ime koje nije bilo bez značaja. Tokom tri naredne
godine, nacisti su podsticali nerede, držali zapaljive govore protiv
Republike, propovedali nasilje protiv Jevreja i uključili u svoje redove
neke simpatizere sa visokih položaja. Kada je Hitlerova pobuna
propala, u novembru 1923. godine, i kada se fmansijska stabilnost
postepeno povratila, republikanci su mogli slobodnije da dišu -
konačno: nije li Hitler bio tek samo jedan maloumnik? Trebalo je da
prođe nekoliko godina da se pokaže da nisu bili u pravu.
III
DECEMBAR 1923 - OKTOBAR 1929: ZLATNE ĐVADESETE
Tvrdnja da srećna vremena nemaju svoju istoriju običan je mit,
a u svakom slučaju, srednje godine Vajmarske republike bile su daleko
od toga da budu srećne, pa ipak, politička zbivanja u ovom relativno
mimom vremenu mogu se brzo nabrojati. Izgledalo je da se razum
vraća u Nemačku i u svet. U novembru 1923. godine, socijaldemokrate
su oborili Štrezemanovu vladu, optužujući je da je bila suviše
pomirljiva prema desničarskim zaverama, dok je s druge strane
istupala odlučno protiv levičarskog radikalizma. Ipak, šest vlada koje
su upravljale Nemačkotn između decembra 1923. i kraja juna 1928,
pokazale su solidnu stabilnost. U svakoj od njih Štrezeman je bio
ministar inostranih poslova. Na čelu četiri vlade nalazio se kao
kancelar Vilhelm Marks, vođa Stranke centra, a na čelu dve vlade
nalazio se Hans Luter, državni činovnik koji nije pripadao nijednoj
stranci, ali sa konzervativnim naklonostima. Ukoliko je to bio
relativno stabilan period, on je takođe bio i konzervativan: iako su je
upomo spasavali svojim glasovima, socijaldemokrati nisu tokom pet
godina ulazili ni u jednu vladu. U meduvremenu, Poenkare je doživeo
poraz na izborima u maju 1924. godine, da bi ga nasledio Eduar Erio
(Edouard Herriot), još jedan dobar Evropljanin, koji je imao
razumevanje za nemačku situaciju. Njegov stav bio je ojačan
“Dosovim planom”, koji je dobio ime po američkom bankaru i
državniku Čarlsu Dosu (Charles G. Dawes), koji je predložio
179
evakuaciju Rurske oblasti, značajno smanjenje reparacija i davanje
zajmova Nemačkoj.
Nemačka vlada prihvatila je plan uprkos odlučnom otporu
desnice. Stalno se ponavljala ista priča: ustupci koji su nezajažljivim
Francuzima izgledali suviše veliki, izgledali su nepomirljivim
Nemcima suviše mali. U julu 1924. godine, Saveznici su se sreli u
Londonu; u avgustu su pozvali Nemce da im se pridruže i Francuzi
su, uz veliko oklevaiye, pristali da povuku neke svoje trupe. Nakon
otrovnih rasprava u Rajhstagu, Nemačka je prihvatila Dosov plan,
francuske trupe napustile su Rursku oblast - konačno su otišle jula
1925. godine - Nemačka je dobila inostrane zajmove, a Rentenmark
bila je zamenjena Reichsmarkom. Sredinom 1925, stigle su “zlatne
dvadesete”.
Međutim, 27. februara 1925. gqdine, umro je predsednik Ebert,
a izbori za njegovog naslednika izneli su napovršinu sve stare deobe.
U prvom krugu niko nije dobio potrebnu većinu svih glasova. U
drugom krugu, obična većina bila bi dovoljna. I nakon dugih
manevrisanja među strankama, i nakon toga što su neki stari kandidati
odustali, a novi kandidati se pojavili, ostareli junak iz Prvog svetskog
rata, Hindenburg, dobio je najviše glasova - 14,5 miliona, ili 48%.
Njegov glavni protivnik, vođa Stranke centra Marks, dobio je gotovo
14 miliona glasova. Izgledalo je da će to biti težak udarac za
Republiku, ali Hindenburg je istupao sa svim potrebnim skrupulama
i sve dok ga nije pritisnula senilnost, delovao je efikasno kao lojalni
šef države.
Kako su strahovanja nemačkih republikanaca od Hindenburga
postepeno nestajala, tako su nestajala i ona u svetu. Nemačka izolacija
postepeno se okončavala. Od početka 1925. godine, Štrezeman je
davao predloge Saveznicima i u oktobru 1925. godine, Francuska,
Velika Britanija, Belgija, Italija i Nemačka potpisale su ugovor u
Lokamu koji je odredio nemačke zapadne granice i preporučivao
mimo rešavanje svih budućih sporova. Kao i svaki drugi korak prema
zajedništvu, Lokamo su u Nemačkoj osudili desničari, ali je ugovor
ipak bio izglasan, iako sa malom većinom. Tokom nekoliko godina
“duh Lokama” određivao je evropsku diplomatiju. U junu 1926.
godine, Nemačka je zaključila ugovor o prijateljstvu sa Sovjetskom
180
Rusijom, a u septembru je ušla u Društvo naroda. Štrezeman je ove
svoje uspehe nastavio raspravama sa Brijanom o međunarodnom miru,
koji je, 1929. godine, bio pretočen u Kelpg-Brijanov (Kellog-Briand)
pakt, u kome se osuđuje rat kao oruđe nacionalne politike. To je
podsećalo na lep paravan koji je prikrivao neprijatnu stvamost.
Bilo je nečeg nalik maski i u nemačkom unutrašnjem napretku.
Napredak je zaista postojao. Nemačka industrija je modemizovala
svoje fabrike, poslovi su bili stabilni, zarade su bile relativno visoke,
nezaposlenost je bila mala - broj nezaposlenih pao je ispod 750 000
tokom 1928. godine. Ali, postojali su, takođe, i skriveni, zlokobni
tokovi. Industrija i biznis objedinjavali su se kao nikada do tada;
vlade, kako savezne, tako i one u državama, rasipale su sredstva;
krupni industrijski magnat Alfred Hugenberg, koji je stekao ogromno
bogatstvo u vreme inflacije, stekao je i kontrolu nad industrijom
mišljenja. Dobar deo onoga što je doprinosilo napretku, bio je strani
novaculoženuNemačku;taj izvormogaojebrzopresušiti. Reparacije
su i dalje ostale spomo pitanje. Komunisti su nastavili da se
suprotstavljaju saradnji sa “socijal-fašistima”, tj. socijaldemokratima.
Nova armija zadržala je svoje stare ideje: želela je politički uticaj,
podržavala nacionalističku politiku i tajno naoružavanje. Desničarski
fanatici nisu nikad popustili u svojoj odlučnosti da odbace vlast koja
je prema njima bila samoubistveno popustljiva. U septembm 1928.
godine, brandenburška sekcija Štalhelma (Stahlhelm), ekstremne
antivajmarske grupe veterana, osnovana 1918. godine, i u narednim
godinamabrojno uvećana, otvoreno je izjavila: “Mi mrzimo postojeći
režim”; on “nam je onemogućio da oslobodimo našu porobljenu
otadžbinu, uništimo laž o ratnoj krivici i steknemo potrebni
Lebensraum (životni prostor) na istoku. Mi objavljujemo rat sistemu
koji danas upravlja zemljom i svima onima koji podržavaju ovaj
sistem politikom kompromisa.”3 Pogrešno bi bilo reći da to niko
nije slušao, ali stvari su se odvijale isuviše dobro da bi takve pretnje
mogle nekoga stvamo da zastraše.
I zaista, dok su se nacisti i njihovi saveznici teško snalazili -
mir i prosperitet nisu za njih nikada bili dobra vremena - a komunisti
3 Navcdeno kod William S. Halperin, Germany Tried Democracy: A Political History
o fth e Reich from 1918 to 1933 (1946), 366.
181
 sporazum: Nemačka će biti potpuni gospodar svoje sudbine, ali će
nastavljali svoju opozicionu delatnost, socijaldemokrati su dobijali
nastaviti da plaća reparacije u smanjenom iznosu, od 1,7 milijardi
na snazi. Na poslednjim opštim izborima za Rajhstag, u decembru
maraka prve godine, do oko 2,5 milijardi 1966. godine, i oko 1,5
1924. gpdme, socijalisti su dpbili 131 poslaničko mesto; na novim
milijarđi godišnje od tada do 1988. Iako veliki, ukupni iznos bio je
izKorima, u miaju 1928. godine, povećali su taj broj na 152. Nasuprot
daleko manji od bilo kog zahteva do tada. Specifikacija, iako to može^
tomefrifemački nacionalisti smanjili su broj poslaničkih mesta sa 103
da izgleda apsurdno, bila je zapravo zamišljena da uspava strasti i
na 78, a nacisti sa 14 na samo 12. Druge stranke desnice i ccntra
svede reparacije na čisto tehničko pitanje. Nemački odgovor bio je
takođe su gubile poslanička mesta. Došao je trenutak za povratak
brz i u potpunosti predvidljiv: odlučna osuda od strane Hitlera i
socijalista sa sporedne na vodeću ulogu. Herman Miler obrazovao je
Hugenberga, otrovni govori na desnid, snažna odbrana od strane
vladu “ličnosti”, uglednih pojedinaca koji su govorili svaki za sebe,
republikanaca i odlaganje. Održan je čak i referendum o Jangovom
28. juna 1928. Većina su bili socijaldemokrati ali ipak ne svi:
planu, koji je doživeo neuspeh, a potom je Šaht, jedan od potpisnika,
Štrezeman, neophodan čovek, nakon malog oklevanja, pristao je da
odrekao svoju raniju podršku. On je 7. marta podneo ostavku na
još jedanput obavlja dužnost ministra spoljnih poslova. Nije potrebno
položaj predsednika Rajhsbanke i postao neočekivano regrut u
reći da neprijatelji Vajmara nisu ćutali. Zlokobni Hugenberg preuzeo
redovima krajnje desnice. Pet dana kasnije, Rajhstag je konačno
je vođstvo Nemačke nacionalne stranke i ubrzo je počeo da daje
izglasao Jangov plan, a Hindenburg ga je savesno potpisao. Ali tada,
predloge Hitleru koji je još uvek bio parija u nemačkoj politici. Među
sredinom marta 1930, arhitekta nemačke spoljne politike, Gustav
samozvanim grobarima Republike, kojih je bilo mnogo, Hugenberg
Štrezeman bio je mrtav već više od pet meseci. Rđavog zdravlja tokom
ima nespomo pravo na prvo mesto. Nacisti su održali svoj prvi,
protekle godine, optuživan od članova svoje stranke, napadan od
nimberški, partijski skup u avgustu 1927, i na njemu izneli svoje
nacista i nemačkih nacionalista, branio je svoju politiku do kraja
rasističke teorije i pozvali na opšte čišćenje nemačkog političkog
života. Umro je 3. oktobra 1929. godine, a nasledio ga je Julijus
tela i nemačke duše. Ali, nisu oni samo besneli. Sve više i više
Kurcijus, član nemačke Narodne stranke, prijatelj i sledbenik, ali ne
nacističkih vođa nalazilo je veze u uglednim krugovima: među
i prava zamena. O Štrezemanu ne treba govoriti sa sentimentalnošću;
vojnicima koji su mrzeli Republiku, pripadnicima Agrame stranke
niti treba prenaglašavati moć jednog čoveka u bumom toku istorije -
koji su tražili restauraciju, i industrijalcima koji su se brinuli da zaštite
postojale su snage u Njujorku, Parizu i Berlinu koje Štrezeman ne bi
svoje trustove i onesposobe socijalističke sindikate.
bio u stanju da ukroti. Kako bilo, njegova smrt predstavljala je veliki
Tokom 1928. i 1929, središte sukoba bila je još uvek spoljna
gubitak: ona je bila, ako ne uzrok, ono bar znak početka kraja.
politika. Teku avgustu 1929. godine Brijan je obećao da će poslednje
francuske jedinice povući iz Rajnske oblasti tokom naredne godine.
IV
Bolno pitanje okupacije nastavilo je da širi zarazu tokom šest
OKTOBAR 1929 - MAJ 1932: POČETAK KRAJA
presudnih godina. Nešto ranije, sredinom decembra 1928. godine,
Francuzi, Britanci i Nemci saglasili su se da imenuju komitet
Štrezemanova smrt dramatizovala je dilemu “buržoaskog,
stručnjaka koji će još jednom da ispita sposobnost Nemačke da plati
politički beskućnog protestantizma”4 - odnosno, dilemu onog velikog
reparacije. Sjedinjene Američke Države su se saglasile da se pridmže,
broja glasača nasmrt preplašenih od komunista, nespremnih da se
a jedan od njihovih delegata Oven D. Jang (Owen Young), postao je
pridruže socijalistima, sumnjičavih prema katoličkom Centru,
predsednik. Stručnjaci, uključujući Hjalmara Šahta, koji je stekao
ugled finansijskog čarobnjaka, prepirali su se privatno i javno skoro
4 Theodor Eschcnburg, “Kurze Geschichtc der Weimarer Republik,” Die Improvisiert
pola godine. Najzad, sedmog juna 1929. godine, potpisali su Demokratie: Gesammelte Aufsatze zur Weimarer Republik (1963), 64.

183
182
 dezorijentisanih ratom i njegovim ishodom - i u celini, nimalo
impresioniranih brzom nemačkom obnovom i vraćenim medu-
narodnim ugledom. Štrezeman je ukazao milionima Nemaca na
prednosti saradnje sa socijaldemokratima, saradnje koja, kako je
otvoreno rekao, nije bila stvarsrcaveć stvar razurna. Njegovom smrću,
desno krilo njegove Narodne stranke odnelo je prevagu i cepanje
vitalnog političkog centra vajmarske koalicije nastavilo se.
Situacija ne bi postala tako opasna da nije bilo svetske
ekonomske krize. Ali ona je bila tu! Nesigumi nemački prosperitet
većje bio uzdrman početkom 1929. godine, kada je broj nezaposlenih
porastao na dva miliona i kada je smanjeno ubiranje poreza. Centar
političke debate postalo je osiguranje nezaposlenih, nesumnjivo težak,
i sve veći teret za vladu. To je bio princip koji socijalisti nisu smeli
da dimu i izvor ljutnje za industrijalce i konzervativce svih tipova,
sklonih da ova plaćanja pretvore u pogodan izgovor za sve nagomilane
nevolje Nemačke. Potom je došao, krajem oktobra 1929. godine,
krah njujorške berze. Posledice toga osetile su se svugde; velika
depresija bila je svetski fenomen, ali, ona je bila najrazomija za
najmanje stabilne režime, pa tako i za Nemačku koja je živela od
strane pomoći daleko više nego što su to mnogi Nemci znali, ili bili
spremni da priznaju. U nastojanju da se na svaki način zaštiti, nemački
izvoz je opao, a inostrani zajmovi Nemačkoj nisu bili obnovljeni.
Kao posledica toga, poreski prihodi i dalje su se smanjivali,
bankrotstva su se umnožavala a nezaposlenost nezadrživo rasla.
Socijaldemokrati su zahtevali povećanje premija za nezaposlene;
Stranka centra i Narodna stranka koje su sada zastupale stanovišta
poslodavaca, odbile su da prihvate taj zahtev. Milerov kabinet podneo
je ostavku 27. marta 1930, godine. Velika koalicija bila je mrtva.
Narednog dana, Hindenburg je pozvao Hajnriha Brininga da sastavi
vladu od uglednih ličnosti. Brining, šef Stranke centra u Rajhstagu
posle 1929. godine, bio je hladni, konzervativni katolik, sa reputacijom
finansijskog stručnjaka i bez dara za govomištvo. On je obećao
nastavak pomirljive spoljne politike, zahtevao odlučnu akciju u oblasti
privrede i tražio, gotovo pretećim tonom, saradnju Rajhstaga u
ovakvoj krizi. Njegovprogramuključivao je carine za poljoprivredne
proizvode, više trošarine, ekonomičnost vlade - deflatomu politiku
184
Zamišljenu sa ćiljem da ohrabri konzervativce i zastraši radnike. Ipak,
nacionalisti su ostali nezadovoljni. Nacisti koji su izašli na ulice uprkos
policijskim naredbama, sledili su politiku opstrukcije; soci-
jaldemokrati i komunisti prirodno su se suprotstavljali Briningovim
predlozima. Usred rastuće bede, konačno povlačenje francuskih trupa
sa nemačkog tla, 30. juna 1930. godine, ostalo je gotovo nezapaženo
- što sa ironijom podvlači efememu vrednost političkih strasti. Pošto
sporazum o Briningovom programu nije bilo moguće postići, kancelar
je zapretio da će primeniti član 48 vajmarskog Ustava. Nakon poraza
u Rajhstagu, umesto da podnese ostavku, on ga je 16. jula i primenio.
Od tada se Nemačkom upravljalo predsedničkim dekretima. Suočen
sa odlučnim protestima, Brining je raspustio Rajhstag i odredio da se
nacionalni izbori održe 14. septembra 1930. godine.
Tokom leta, odgovomi građanski i socij alistički političari, daleko
od toga da budu slepi za pritiske koje su vršili ekstremisti, nastojali
su da se napravi nekakav dogovor. Uzalud. Izboma kampanja pokazala
je nove dubine demagogije i otvoreno nasilje. Odziv birača na
izborima 14. septembra bio je veliki: 1930. godine bilo je 35 miliona
glasača, dok je dve godine ranije bilo samo 30 miliona. Mnogi od
onih koji su se ranije uzdržavali od glasanja, izašli su na izbore pod
uticajem opšte bede i militantnih stranaka, ali tu su bili i mladi koji
su se okrenuli desnici na univerzitetima i na ulicamajoš pre nego što
su se njihovi stariji okrenuli u istom smeru. Socijaldemokrati su se
čvrsto držaii; izgubili su pola miliona glasova i deset poslaničkih
mesta, što je značilo da su u Rajhstagu imali 132 poslanika. Stranka
centra dobila je pola miliona glasova i uvećala broj svojih poslanika
sa 78 na 87. Ostale stranke bile su katastrofalno poražene, kako po
broju birača tako i po broju poslaničkih mesta. Komunisti su dobili
preko milion glasova i 23 poslanička mesta. Bili su zastupljeni u
Rajhstagu sa 77 poslanika. Ali stvami pobednici bili su nacisti. Broj
njihovih birača porastao je sa 800.000 na 6,5 miliona, od 12 do 107
poslaničkih mesta. Među ekstremistima, zapravo je samo ekstremna
desnica iskoristila stanje u kome se nalazila vajmarska Nemačka.
Brining je ostao na vlasti do maja 1932. godine; nezaposlenost
je stalno rasla, beda se uvećavala, nasilje povećavalo i bilo je sve
.više znakova da je Republika umirala. Za mnoge intelektualce 14.
185
septenJbar 1930, označio je smrt Republike. Tokom 1931. godine,
Hindenburg je potpisivao jedan ža drugim prinudne dekrete, kojima
se kontrolisala cena hrane, određivalo plaćanje bankama, smanjivale
naknade za nezaposlene. Nacisti nisu skrivali svoje planove za
budućnost. Kad su u septembru 1930. godine, tri poručnika bila
osuđena zbog izdaje zato što su pokušali da pridobiju svoje kolege
oficire za Nacističku stranku, Hitler je svedočio u ime odbrane pod
punim svetlom javnosti i predvideo je đa, ako “njegov pokret” izađe
iz ovih okršaja kao pobednik, “zločini novembra” biće osvećeni i
tada će se “istinski glave kotrljati u pesku”. Nacisti su počeli sa
napadima na jevrejske radnje; nacistička štampa kojom je vešto
upravljao Gebels, zagovarala je akciju protiv republikanaca,
demokrata, Jevreja, komunista - sve “novembarskih zločinaca”.
Nacisti su ometali predstave filma po Remarkovom romanu Na
Zapadu ništa novo. U celini pokušaji da se zabrane manifestacije bili
su neuspeli, i u oktobru 1931. godine, nacisti su proširili svoj oslonac
na desnici na sastanku u HarcbvigiCKome su prisustvovali vodeci
nacisti-industrijalci, kao što su bili Tisen (THysseii) I Hugenberg^
generali kao što je bio Sekt (Seeckt), finansijeri kao što je bio ŠaliL,
Na sastanku je stvoren “nacionalni” front protiv boljševizma - fatalna,
iako još uvek ne sasvim čvrsta, kombinacija u kojoj su se ujedinili
moć novca, politička prepredenost, privlačnost gomile i ukrasi
aristokratije.
Ova pretnja bila je dovoljno jaka da navede socijaldemokrate
da pruže podršku Hindenburgu na predsedničkim izborima održanim
početkom 1932. godine. Po prvi put, broj nezaposlenih je prešao 6
miliona ljudi u januaru 1932. godine, i sve je izgledalo moguće. Ali
“Habzburški front” još nije bio dovoljno čvrst da stane jedinstveno
iza Hitlerove kandidature. Na glasanju 13. marta, Hindenburg je
sakupio 18,5 miliona glasova, Hitler skoro 11,5 miliona, komunistički
kandidat Telman (Thaelmann) skoro 5 miliona, a Disterberg
(Duesterberg), kandidat nacionalista 2,5 miliona. Bilo je neophodno
da se izbori ponove, i 10. aprila 1932. godine, Hindenburg je bio
ponovo izabran za predsednika Republike sa preko 19 miliona glasova,
Hitler je bio drugi sa 13,5 miliona, a Telman treći sa manje od 4
miliona glasova. Tri dana kasnije, predsednik je raspustio nacističke.
186
paravojne organizacije - smeđekošuljaše (SA) i cmokošuljaše (SS),
ali su na mnogim izborima u pojedinim državama, nacisti učvrstili
svoju vlast i 12. maja, general Grener, ministar odbrane odgovoran
za vladine antinacističke akcije, bio je smenjen. Potom, 30. maja,
Hindenburg je smenio Briningovu vladu, pošto su ga njegovi prijatelji
i njegov uticajni savetnik, Kurt fon Šlajher (Schleicher), uverili da je
Briningov socijalni program mirisao na agrami socijalizam. Njegov
naslednik bio je uglađeni, mršavi, prilagodljivi reakcionar iz stranke
Centra, Franc fon Papen. On je čak i ličio na pogrebnika.
V
JUNI 1932 - JANUAR 1933: PUT U VARVARSTVO
Ostalo je priča o strahu, teroru, neodgovomosti, propuštenim
prilikama i sramnoj izdaji. Fon Papen je u svoj kabinet uključio
ambicioznog Kurta fon Šlajhera, kao ministra odbrane i gomilu
aristokrata, što je predstavljalo novinu u Vajmaru. “Spisak
imenovanja”, piše Vilijam Halperin, “čita se kao strana istrgnuta iz
knjige ‘Ko je ko? u nemačkom plemstvu’, pa je javnost prozvala
Papena i njegove kolege vladom ‘Almanaha Gote’.”5 Poredjunkera,
u vladi se našlo i nekoliko krupnih industrijalaca. Izgledalo je kao da
se revolucija iz 1918. nije nikada ni dogodila. Četvrtog juna 1932.
godine, Hindenburg je raspustio Rajhstag i zakazao nove izbore za
kraj jula; šesnaestog juna povukao je zabranu na delovanje SA i SS,
što je predstavljalo veliku pobedu za naciste. Smeđekošuljaši i
cmokošuljaši nisu nikada bili uspavani. Sada su pošli u akciju punim
srcem, pa je leto 1932. godine bilo obeleženo krvavim sukobima
između komunista i nacista i socijalista i nacista. Socijalisti su to
nazvali građanskim ratom, i bili su u pravu. Ali vlada nije preduzela
ništa, ili je čak pom agala napadače, pa je tako naslov eks-
presionističkog romana Franca Verfela, Žrtva je kriva a ne ubica,
dobio svoje novo značenje. Dvadesetog jula, pošto je uverio
Hindenburga da je taj korak bio neophodan, Fon Papen je preuzeo
pmsku vladu od socijaldemokrata i njom upravljao kao “Komesar
5 Halpcrin, Germany Tried Democracy, 486-487.
187
 Rajha”. Socijaldćmokrati, puni mita o republikanskoj legalnosti,
osporili su taj korak na suđovima, ali mu se nisu suprotstavili.
Izbori su se obavili 31. jula 1932. godine i završeni su
zapanjujućom pobedom nacista: oni su dobili 13,5 miliona glasova i
dvesta trideset poslaničkih mesta. Socijaldemokrati sa osam miliona
glasova i sto trideset tri poslanika, zadržali su svoj položaj, dok su
komunisti sa pet miliona glasova i osamdeset devet poslanika i stranka
Centra sa skoro šest miliona glasova i devedeset sedam poslanika,
postigli manje uspehe. Druge stranke bile su gotovo potpuno zbrisane.
Opozicija nacistima bila je brojna, ali razjedinjena; nacističko vođstvo
bilo je samouvereno. Fon Papen je pregovarao sa Hitlerom,
pripremajući teren da nacisti uđu u vladu, ali je Hitler želeo kancelarski
položaj ili ništa. I za trenutak, dobio je ništa. Čak je i Fon Papen
neko vreme istupao odlučno, iznoseći javno svoju odbojnost prema
Hitlerovoj političkoj taktici i podršci ubistvima. Potom, nakon sukoba
sa Geringom, nacističkim predsednikom novog Rajhstaga, Fon Papen
je raspustio Rajhstag i zakazao nove izbore.
Izbori su održani 6. novembra 1932. godine i dali su novu nadu
nekolicini preOstalih optimista medu republikancima. Nacisti su
izgubili dva miliona glasova i trideset četiri poslanika u Rajhstagu.
Oni su još uvek predstavljali najjaču stranku sa sto devedeset šest
poslanika naspram sto komunista koji su opet ojačali, i sto dvadeset
i jednog socijaldemokrate i devedeset za stranku Centra, što su bili
umereni gubici. Ali bilo je mnogih, uključujući i naciste, koji su
rezultate izbora doživeli kao početak stvamog, konačnog propadanja.
Na lokalnim izborima, sredinom novembra, izgledalo je da se ovo
opadanje potvrdilo. Nacistička bmtalnost u izjavama i delovanju
odbila je mnoge. A Hitler je imao i dmge nevolje: u velikoj potrebi
za finansijskom podrškom, on je već odavno napustio ideje
socijalizma, sadržane u programu i samom imenu njegove stranke,
Ipak, bilo je još uvek starih nacista koji su u sebi nosili svoj “nemački
socijalizam”, zapravo, svoj agrami, antikapitalistički, ali isto tako
antimarksistički i antisemitski kolektivizam. U decembm 1932.
godine, jedan od vodećih “socijalističkih” ideologa nacista, Gregor
Štraser (Strasser), izuzetno sposoban organizator, podneo je ostavku
na sve svoje partijske fimkcije; Gebels je bio zabrinut za budućnost,
188
a Hitler je mračno nagoveštavao samoubistvo. Spasli su ga njegovi
konkdrenti sa desnog krila. Sedamnaestog novembra Hindenburg je
ncvoljno pristao daFonPapen, jedan od njegovih miljenika, podnese
ostavku. Ali, s obzirom na nepopulamost Fon Papena, nastavio je da
vodi vladu dok nije pronađen njegov naslednik. To je bio Šlajher,
koji je preuzeo većinu ministara iz Fon Papenove vlade. Pošto niko,
ni na levici ni na desnici, nije imao poverenje u Šlajhera, on je 28.
januara 1933, podneo ostavku.
U međuvremenu, umimća Vajmarska republika, doživljavala je
poslednju i najsudbonosniju intrigu od svih. Pošto je oslobođen
dužnosti u vladi, ispunjen mržnjom prema Šlajhem i vođen željom
da se vrati na vlast, Fon Papen je odlučio da upotrebi Hitlera kao
oruđe u svojoj nameri. I on je potcenio tog čoveka. Sastao se privatno
sa Hitlerom i nastojao da ubedi ostarelog Hindenburga da postavi
Hitlera za kancelara. “Starac“ je oklevao, ali je ipak poverovao Fon
Papenu - poverenje koje je samo po sebi bilo znak ograničene
mogućnosti procene i uznapredovale senilnosti - i dmgim ljudima
od poverenja oko sebe, kao što je bio njegov sekretar Oto Majsner
(Meissner) i njegov sin Oskar, koji su takođe podržali Hitlerovo
imenovanje. Nakon Šlajherove ostavke čakje i Šlajher podržao takav
zahtev. Svi Hindenburgovi savetnici bili su uvereni da će vicekancelar
Fon Papen i ostali pouzdani konzervativci u vladi uspeti da kontrolišu
Hitlera. Staracjepopustioi30.januara 1933. godine, imenovao Adolfa
Hitlera za kancelara Nemačke. Republika je bila mrtva po svemu
osim po svom imenu, bila je žrtva strukturalnih slabosti, uzdržanih
branilaca, beskrupuloznih aristokrata i industrijalaca, istorijskog
nasleda autoritame vlasti, katastrofalne svetske situacije i svesnog
ubistva.
Kako god da je izgledalo nacističko stupanje na vlast i različiti
“zakonski” koraci koji su preduzeti kasnije, to je bilo ubistvo i ništa
dmgo. “Ističući ‘legalitet’”, pisao je Karl Ditrih Braher, “Hitler je
otvorio svoj put u vladu ne kao vođa postojeće parlamentame većinske
koalicije (što mnogi apologeti još uvekpogrešno tvrde) već koristeći
zakonske propuste u vajmarskom Ustavu i odmah je započeo da ruši
Ustav koji se upravo zakleo da će braniti. Formalno ispravnu zakletvu
smatrao je simbolom i završetkom njegove uspešne politike
189
zakonitosti. Sada je zapravo, stvamo preuzimanje vlasti započelo. II. Bibl iografija
Sada je taktika zakonitosti morala da se kombinuje sa strategijom
revolueije da bi se stvorila specifična tehnika preuzimanja vlasti koja
Iako je ova bibliografija obimna, ona ni u kom slučaju nije
će za kratko vreme nadmudriti, ukloniti ili okupiti sva sredstva zaštite
potpuna. Upućujem čitaoca na bibliografiju koja je objavljena kod
i sve političke, socijalne i duhovne protivsnage.”6 Uporedena sa
Wiener Library u Londonu, From Weimar to Hitler: Germany 1918-
kultumom istorijom, politička istorija Vajmarske republike je
1933 (drugo, dopunjeno izdanje, 1964). Ovde sam se koncentrisao
depresivna, ali ona je ipak pravi Eldorado kada se uporedi sa onim
na knjige i članke koje sam smatrao korisnim, zanimljivim, ili iz
šta je posle toga došlo. Ato je bila istorija poniženja, kompcije, gušenja
nekog razloga, značajnim. Dodao sam kratku ocenu većini, iako ne
svih živih kultumih snaga, sistematskih laži, zastrašivanja, političkog
svim jedinicama, a da bi čitaocu bilo lakše, preveo sam nazive gde
ubistva nakon čega je sledilo organizovano masovno ubijanje. U
god je to bilo moguće, mada sam, inače, koristio nemački original.
svetlosti te istorije nije nikakva hiperbola, već trezveni realizam kad
Takođe, da bi čitaocu bilo lakše, podelio sam bibliografiju na odeljke,
se kaže da je smrt Vajmara svedočila rađanju doba mraka.
što je samo gmba podela koja treba da unese malo reda u ogromnu
količinu materijala.

I
IZVORIIDOKUMENTA

Rnjiga duguje mnogo raznim intervjuima i pismima onih koji

su proučavali Vajmar ili su bili njegovi savremenici. Za spisak imena,
videti Uvod, str. 9.

A.SABRANA PREPISKA

Barlach, Emst, Leben und Werk in seinen Briefen, ur. Friedrich

Dross (1952).
Beckmann, Max, Briefe im Kriege, sabrala Minna Tube (2. i 3.
izdanje, 1955). Pokazuje razvoj njegovog stila.
Benjamin, Valter, Briefe, 2 toma, prir. Gershom Sholem i
Theodor Adomo (1966)
Freud, Sigmund, A Psycho-Analytical Dialogue: The Letters o f
SigmundFreudandKarlAbraham, 1907-1926, ur. Hilda C. Abraham
(1965). Instruktivno o zbivanjima u Nemačkoj.
George, Stefan, Briefwechsel zwischen George und Hof-
mannsthal, ur. Robert Boehringer (2. izd., 1953)
6 Kurt Dietrich Bracher, “The Technique o f the National Socialist Seizure o f Power,” u - , Stefan George - Friedrich Gundolf Briefwechsel, ur. Robert
The Path to Dictatorship, 1918-1933: Ten Essays by German Scholars, prev. John Conway Boehringer (1962). Na izuzetan način otkriva njihov odnos i
(1966), 118-119.
Gundolfov šovinizam tokom rata.
190 191
 Goll, Iwan, and Claire Goll, Briefe, predgovor Kasimir Edschmid
(1966).
Hofmannsthal, Hugo von, Helene von Nostitz, Briefwechsel,
ur. Oswalt von Nostitz (1965).
-, Edgar Karg von Bebenburg, Briefiveehsel, ur. Mary E. Gilbert
(1966).
- , Arthur Schnitzler, Briefivechsel, ur. Therese Nickl i Heinrich
Schnitzler (1964). Veoma važna pisma, pažljivo pisana, pokazuju
razvoj jednog izuzetnog duha, i sasvim uzgred, značaj Berlina.
Landauer, Gustav, Sein Lebensgang in Briefen, 2 toma, ur. Martin
Buber (1929).
Mann, Heinrich, Briefe an Karl Lemke, 1917-1949 (1963)
Mann, Thomas, Briefe, 1889-1936, ur. Erika Mann (1962). Iako
instruktivno, izdanje je isuviše uopšteno da bi omogućilo potpuni
uvid.
- , Thomas Mann - Heinrich Mann: Briefivechsel, 1900-1949
(1965). Dva neprijateljski raspoložena brata, licem u lice.
Meinecke, Friedrich, Ausgewahlter Briefivechsel, ur. Ludwig
Dehio i Peter Classen (1962). Važno, iako ponekad depresivno
(posebno odgovori Zigfrida A. Kelera).
Mendelsohn, Erich, Briefe eines Architekten, ur. Oskar Beyer
(1961).Dobro o ekspresionističkoj filozofiji i arhitekturi.
Nolde, Emil, Briefe aus den Jahren 1894-1926, ur. Max
Sauerlandt (1927).
Rathenau, Walther, Briefe, 2 toma (4 izd., 1927).
- , Politische Briefe (1929). Dosta značajno.
Rilke, Rainer Maria, Gesammelte Briefe, 6 tomova, ur. Ruth
Sieber-Rilke i Carl Sieber (1936-1939).
- , Briefe, 2 toma, ur. Karl Altheim (1950). Pristupačnije,
manje potpuno izdanje.
Spengler, Oswald, Briefe, 1913-1936, ur. Anton M. Koktanek
(1963). Postoji jedno englesko skraćeno izdanje ovog skraćenog
izdanja, koje je uradio Artur Helps (1966), ali se ne preporučuje;
original sasvim dobro pokazuje Špenglerov mentalitet i navike u radu.
192
Tucholsky, Kurt, Ausgewahlte Briefe, 1913-1935, ur. Mary
Gerold-Tucholsky i Fritz J. Raddatz (1962). Iako nepotpuno, oštro,
često briljantno štivo.
Wolff, Kurt, Briefivechsel eines Verlegers, 1911-1963 (1966).
Pisma koja otkrivaju, naprednog izdavača koji je svakoga poznavao
i objavljivao najbolje.
Wolfskehl, Karl, Briefe und Aufsatze, Munchen 1925-1933, ur.
Margot Ruben (1966). Pisma u kojima se dosta govori o Stefanu
Georgeu su na str. 19-181.
Zweig Stefan: Stefan Zweig and Friderike Zweig: Their
Correspondence, 1912-1942, prev. i prir. Henry G. Alsberg (1954).
Iako ne uvek uspešno prevedena, veoma dirljiva.
B. AUTOBIOGRAFIJE, DNEVNICI, USMENA SAOPŠTENJA
Alexander, Franz, The JVestern M ind in Transition: An
Eyewitness Story (1960). Delimično autobiografija, delimično
biografija psihoanalitičkog pokreta.
Baum, Vicki, Es war alles ganz anders: Erinnerungen (1962).
Naslov - “Bilo je sasvim drugačije” - sve kaže: naivno, beznadežno
mediokritetski, ali daje dobru sliku Ulštajn industrije.
Bebel, August, Aus meinem Leben, 3 vol. (1910-1914). Sećanja
velikog lidera Socijaldemokratske stranke pre Prvog svetskog rata.
Beckmann, Max, Leben in Berlin: Tagebuch, 1908-9, ur. Hans
Kinkel (1966). Sa izvrsnim beleškama.
Beloch, Karl Julius (videti dole pod Steinberg).
Below, Georg von (videti dole pod Steinberg).
Benn, Gottfried, Doppelleben, u Gesammelte Werke, 4 toma,
ur. Dieter Wellershoff (1958-1961), IV, 69-176. Autoportret koji
nesvesno otkriva, desničarskog ekspresionističkogpesnika. Odabrani
Benovi spisi, pod naslovom Primal Vision, ur. E. B. Ashton (1958),
dostupni su na engleskom jeziku.
Bemauer, Rudolf, Das Theater meines Lebens: Erinnerungen
(1955). Pmža bolji uvid u Jesnerov kult.
Bismarck, Otto von, Gedanken und Erinnerungen, 3 toma (izd.
1921). Čuvena, mnogo proučavana sećanja. Koristiti sa oprezom.
193
 Bonn, M. J. Wandering Scholar (1949). Sjajna autobiografija
jednog liberalnog, razumnog ekonomiste.
Brecht, Amold, Aus Nachster Naehe: Lebenserinnerungen 1884-
1927 (1966). Pronicljiva razmatranja demokratskog službenika na
visokom položaju.
Brentano, Lujo, Mein Leben (1931). Sećanjajednoguticajnog i
zanimljivog nemačkog ekonomiste - “kabinetskog socijaliste “, koji
je bio i liberal i patriota.
Ebert, Friedrich, Schriften, Aufzeichnungen, Reden, ur. Paul
Kampffmeyer (1926). Posthumna zbirka spisa prvog vajmarskog
predsednika: ograničenih dometa, ali poštenog i energičnog čoveka.
Ernst, Max, “An Inform al Life o f M .E ,” u W illiam S.
Liebermann, ur. Max Ernst, (1961), 7-24. Ova autobiografija je
jednako nadrealistična kao i Emstove slike.
Graf, Oskar Maria, Gelachter von Aussen: Aus meinem Leben,
1918-1933 (1966).
Glum, Friedrich, Zwischen Wissenschaft, Wirtschaft und Politik:
Erlebtes und Erdachtes in vier Reichen (1964). Bogobojažljiv i
suvoparan, ali sa mnogo korisnih detalja.
Groener, Wilhelm, Lebenserinnerungen, ur. Friedrich Freiherr
Hiller von Gaertringen (1957). Jedan od najznačajnijih ljudi u vojsci
u Vajmam.
Grosz, George, A Little Yes and a Big No, (1946). Koristan
primčnik uz njegove grafičke radove.
Guthmann, Johannes, Goldene Frucht: Begegnungen mit
Menschen, Garten undHausem (1955). Bogati poznavalac umetnosti
sa odličnim vezama među umetnicima i izdavačima.
Haas, Willy, Die literarische Welt: Erinnerungen (izd. 1960).
Izvrsna, mada kratka, sećanja kritičara i urednika.
Hartmann, Heinz, “Reminiscences,” Oral History Collection,
Columbia University (1963). Neki delovi o nemačkoj psihoanalitičkoj
sceni.
Hasenclever, Walter, “Autobiographies”, u Walter Hasenclever,
Gedichte, Dramen, Prosa, ur. Kurt Pinthus (1963), 501-508.
Hauptmann, Gerhart, Die grossen Beichten (1966). Tu su
sakupljene njegove ranije autobiografije, Das Abenteuer meiner
194
Jugend i Buch derLeidenschaft, sa dodatnom, do tada neobjavljenom
građom o njegovom ličnom životu. Pretenciozno, razočaravajuće,
ali ne i bez vrednosti.
Heuss, Teodor, Erinnerungen, 1905-1933 (1963). Sećanjajednog
dobrog Nemca; prijatelja Fridriha Naumana i Hitlerovog neprijatelja.
Hollaender, Fridrih, Von K o p fb is Fuss (1965). Memoari
populamog kompozitora.
Jackh, Emst, Weltsaat: Erlebtes undErstrebtes (1960). Pomalo
maštovito, ali sa dosta vrednog materijala o berlinskoj Hochschule
fur Politik i naporima za svetski mir.
Kastner, Erich, “Meine sonnige Jugend,” u K astner fu r
Envachsene (1966), 527-528.
Kessler, Harry Graf, Tagebiicher, 1918-1937(1961). Dragoceno;
bogati esteta, aristokrata i demokratski političar, Kesler je o svakome
pisao sa ogromnim prezirom. Ponekad dramatičar bi pobedio
istoričara, ali samo ponekad. (Za nešto kritike videti Glum, ispred.)
Delove Keslerovog dnevnika prevela je Sarah Gainham i objavila u
Encounter, XXIX, I (juli, 1967), 3-17; 2 (avgust 1967), 7-17; 3
(septembar 1967), 17-28.
Kostler Arthur, Arrow in the Blue: An Autobiography (1952).
Sjajno piše o atmosferi kasnog Vajmara.
Kortner, Fritz, Aller Tage Abend (1959). Odlično; sećanja
velikog, politički svesnog glumca.
Kuhlmann, Richard von, Erinnerungen (1948).
Loewenstein, Rudolph M., “Reminiscences”, Oral History
Collection, Columbia University (1965). Kratke, ali poučne stranice
o psihoanalizi u Berlinu do 1925.
Mann, Heinrich, Ein Zeitalter wird besichtigt (1945). Ponešto
razočaravajuće; eseji (videti dole u odeljku II) su mnogo zanimljiviji.
Mann, Klaus, The Turning Point; Thirty-Five Years in this
Century (1942). Osećajno; zanimljive reakcije mladog, briljantnog,
ambicioznog čoveka o književnom svetu oko njega.
Mann, Thomas, A Sketch o f my Life (1960).
Mann, Viktor, Wirwarenfiinf: Bildnis der Familie Mann (1949).
Upravo to što kazuje podnaslov: portret porodice Mann.
195

Marcuse, Ludwig, Mein zwanzigstes Jahrhundert: A u f dem Weg
zu einer Autobiographie (1960). Sasvim neformalno, ali veoma
poučno.
Mayer, Gustav, Erinnerungen: VomJoumalistenzumHistoriker
der Deutschen Arbeiterbewegung (1949). Memoari jevrejskog
akademskog intelektualca, autora (medu ostalim knjigama) jedne
značajne, obimne Engelsove biografije.
Mehring, Walter, Die verlorene Bibliothek: Autobiographie einer
Kultur (rev. izd., 1964; ranije englesko izdanje, The Lost Library,
1946). Lirska sećanja političkog pesnika u obliku razgovora sa svojim
voljenim knjigama.
Meinecke, Friedrich, Erlebtes, 1862-1901 (1941).
- , Strassburg, Freiburg, Berlin, 1901-1919 (1949). Zaslužuje
da se čita, zajedno sa prepiskom.
Nabokov, Vladimir, Speak Memory (1951). Nekoliko dobrih
stranica o Berlinu dvadesetih.
Nolde, Emil, Das eigeneLeben (2. izd., Christian WoIff, 1949).
- , Jahre der Kdmpfe (2. i 3. izd., Christian Wolff, 1958). Ova
dva toma obuhvataju njegov život do 1914; sa predubeđenjem.
Noske, Gustav, Von Kiel bis Kapp (1920).
- , Aufstieg und Niedergang der deutschen Sozialdemokratie
(1947). Sećanja, prirodno odbranaška, samozvanog “policijskog psa”
Republike.
Osbom Max, DerBunte Spiegel: Erinnerungen aus dem Kunst-,
Kultur-, und Geistesleben derJahre 1890 bis 1933 (1945). Sećanja
jednog uticajnog dramskog kritičara.
Piper, Reinhard, Mein Leben als Verleger (1964), tu su uključene
i dve ranije autobiografije, Vormittag (1947) i Nachmittag (1950).
Rachfahl, Felix (videti dole pod Steinberg).
Reik, Theodor, “Reminiscences,” Oral History Collection,
Columbia University (1965).
Scheidemann, Philipp, Memoiren eines Sozialdemokraten, 2
toma (1928). Važna sećanja ključnog učesnika u revoluciji.
Schnabel, Artur, My Life and Music (1961). Zbirka autobio-
grafskih razgovora održanih na Čikaškom univerzitetu 1945.
Schoenberger, Franz, Confessions o f a European Intellectual
(1946).
196
- , The Inside Story o f an Outsider (1949). Vredni memoari
izdavača Simplicissimusa; naslov ovog dmgog mi je pomogao da
formulišem svoju tezu.
Steinberg, Sigfried, Die Geschichtswissenschaft der Gegenwart
in Selbstdarstellung, 2 toma (1925-1926). Deo velike zbirke auto-
biografskih članaka istaknutih nemačkih intelektualaca; ovaj deo
obuhvata autobiografije istoričara kao što su bili Karl Julius Beloch,
Georg von Below, Felix Rachfahl (koje ja navodimu tekstu) i mnoge
dmge.
Straus, Rahel, Wir lebten in Deutschland: Erinnerungen einer
deutschen Jiidin, 1880-1933, ur. Max Kreutzberger (1961). Prva
nemačka žena-lekar, Jevrejka, priča svoj život.
Stresemann, Gustav, Vermachtnis. Der Nachlass in drei Banden,
ur. Henry Bemhard. Problematično nasleđe; videti Hans W. Gatzke,
“The Stresemann Papers,” Journal ofModern History, XXVI (1954),
49-59.
Susman, Margarete, Ich habe viele Leben gelebt, Erinnerungen
(1964). Intelektualka, Jevrejka i žena, ipak bliska Georgeovom kmgu,
koliko i dmgi pesnici i pisci.
Toller, Emst, “Eine Jugend in Deutschland” i “Briefe aus dem
Gefangnis, " u Toller, Prosa, Briefe, Dramen, Gedichte, predgovor
Kurt Hiller (1961), str. 25-234. Neformalna, izuzetno zanimljiva
sećanja tragične ekspresionističke ličnosti.
Ullstein, Heinz, Spielplatz meines Lebens: Erinnerungen (1961).
Sasvim površno, mada poučno, sećanje člana velikog izdavačkog
carstva, samog ravnodušnog prema izdavaštvu.
Walter, Bmno, Theme and Variations; An Autobiography, prev.
James A. Galston (1946). Nevino, uzdržano, dobro o kultumom
životu.
Wassermann, Jakob, Mein Weg als Deutscher und Jude (1921).
Značajno svedočenje o pokušaju da se bude i Nemac i Jevrejin.
Wolff, Kurt, Autoren, Bucher, Abenteuer: Betrachtungen und
Erinnerungen eines Verlegers (1965). Neformalni razgovori i eseji.
Zuckmayer, Carl,Als War s ein Stiickvon mir (1966). Ogromna
u svojoj živosti, ova knjiga pokriva čitav kulturni i dobar deo
političkog fronta dvadesetih. Veličanstveno.
197
 Zweig, Stefan, The World o f Yesterday (1953). Značajno,
nostalgično.
n je reakcionar i u političkim i u profesionalnim pitanjima,
POUTIKA, EKONOMIJA, DRUŠTVO, OBRAZOVANJE,
MISAO
Ovaj deo obuhvata opštu istoriju, istoriju posebnih tema ili
gradova, analizu društvene strukture i promene, političke misli i opšte
filozofije, studije omladinskih pokreta, univerziteta, škola, različitih
posebnih instituta, kao i psihoanalizu, monografije i biografije vodećih
ličnosti.
Abraham, Karl, “Die Psychoanalyse als Erkenntnisquelle fur
die Geisteswissenschaften,” Neue Rundschau, XXXI, deo 2. (1920),
1154-1174. Jedno od prvih objašnjenja psihoanalize upućeno široj
(kultumoj) publici.
Anderson, Evelyn, Hammer on Anvil (1945). Istorija nemačkog
radničkog pokreta sa radikalne pozicije.
Angress, Wemer T., Stillborn Revolution: The Communist Bid
forP ow er in Germany, 1921 -1923 (1963). Detaljan opis.
Arendt, Hannah, The Origins ofTotalitarianism (1951).
Aron, Raymond, German Sociology (1936, prev. Mary i Thomas
Bottomore, 1964). Kratak i uverljiv preglur.
Aster, Ernst von, “Metaphysik des Nationalismus,” Neue
Rundschau, XLIII, deo I (1932), 40-52. Dobra analiza desničarske
misli tog vremena.
-, “Othmar Spanns Gesellschaftsphilosophie,” Die Gesellschaft,
VII, deo 2. (1930), 230-241. Izvrsna, jetka studija desničarskog
“mislioca”.
Ausnahmezustand, ur. Wolfgang Weyrauch (1966). Široka
antologija probrana iz Weltbiihne i Tagebuch, koju kvari poetski uvod
i nedostatak tačnih datuma.
Baum, Marie, Leuchtende Spur: Das Leben Ricarda Huchs
(1950). Preterano laskava, mada ne i nekorisna biografija Rikarde
Huh, jednog pristojnog konzervativnog pisca i istoričara.
198
Below, Georg, D ie deutsche G eschichtsschreibung von
den Befreiungskriegen bis zu unseren Tagen; Geschichte und
Kulturgeschichte (1916). Istorija istorijske nauke uNemačkoj, pisac
Bendix, Reinhard, Max Weber: An Intellectual Portrait (1962).
Više široki pregled Veberovog ogromnog dela nego njegov portret,
ali vredan prilog u tom smislu.
Bergstrasser, Ludwig, Geschichte der politischen Parteien in
Deutschland (II izd., Wilhelm Mommsen, 1965). Standardno delo u
kome su delovi IV i V ovde posebno važni.
Berichte der deutschen Hochschule fu r Politik, VIII, Br. 7
(oktobar 1930), 113-129. Izveštava o proslavi desetogodišnjice.
Bemstein, Eduard, Die deutsche Revolution (1921). Tužna, ali
istinita priča o revoluciji, iz pera nezavisnog mislioca, socijaliste.
Besson, Waldemar, “Friedrich Meinecke und die Weimar
Republik,” Vierteljahrsheftefu r Zeitgeschichte, VII (1959),113-129.
Promišljeno i kritički.
Bohme, Helmut, Deutschlands Weg zur Grossmacht (1966).
Duboka skorašnja analiza uspona Nemačke ka moći sredinom
devetnaestog veka; koristi modeme tehnike istraživanja.
Bracher, Karl Dietrich, Deutschland zwischen Demokratie und
Diktatur: Beitrage zur neueren Politik und Geschichte (1964). Zbirka
značajnih eseja vodećih modemih nemačkih istoričara. (Videti takođe,
dole, pod The Path to Dictatorship).
- , Die Aufldsung der Weimarer Republik: Eine Studie zum
Problem des Machtveifalls in der Demokratie (1955). Uvodni delovi
ovog sjajnog dela relevantni su za kraj Vajmara.
- , Wolfgang Sauer i Gerhard Schulz, Die nationalsozialistische
Machtergreifung: Studien zu Errichtung des totalitaren Herrsc-
haftssystem in Deutschland, 1933-1934 (1960): Str. 1-368, koje je
napisao Braher, bave se stmkturom Vajmara, njegovim padom,
“zakonskim ” uzimanjem vlasti, i prvom godinom nacističke
vladavine. Prvoklasno.
- ,DieEntsehungder Weimarer Verfassung (1963). Kratkiuvod
posle koga sledi vajmarski Ustav.
199
 Brackmann, Albert, “Kaiser Friedrich in ‘mythischer Schau,’”
HistorischeZeitschrift, CXXXX(1929), 534-549; “Nachwort,” ibid.,
CXXXXI (1930), 472-478. Prikaz Kaiser Friedrich der II Emsta
Kantorovica i odgovor na Kantorovicevu reakciju.
Brecht, Amold, Federalism and Regionalism in Germany: The
Division o f Prussia (1945). Raspravlja plan o cepanju Pmske; sa
mapama.
- , Prelude to Silence: The End o f the German Republic (1944).
- , “Bureaucratic Sabotage,” Annals o f the American Academy
ofPolitical Science, CLXXIX (januar 1937), 48-57. Klasičan članak
0 temi.
Briefs, Goetz, “Das gewerbliche Proletariat,” Grundriss der
Sozialdkonomik, Division IX, “Das soziale System des Kapitalismus,”
deo I, “Die gesellschaftliche Schichtung im Kapitalismus” (1926),
142-240. Pionirski deo pionirskog sociološkog toma, tipično za
najbolje vajmarsko delo. (Videti takode dole, pod Brinkmann, Lederer
1 Marschak i Michels).
Brinkmann, Carl, “Die Umformung der kapitalistischen
G esellschaft in geschichtlicher D arstellung,” Grundriss der
Sozialdkonomik, IX, 2, str. 1-21. (Videti prethodno).
- , “Die Aristokratie im kapitalistischen Zeitalter,” ibid., 22-34.
(Videti gore).
Bullock, Alan, Hitler: The Study in Tyranny, (izmenjeno izd.,
1964). Potpuna biografija,
Bussmann, Walter, Treitschke: Sein Welt- und Geschichtsbild
(1952).
- , “Siegfried A. Kaehler: Ein Gedenkvortrag,” Historische
Zeitschrift, CLXXXXVIII (1964), 346-360.
Carsten, F. L., The Reichswehr and Politics, 1918-1933 (na
nemačkom 1964, engleska verzija, nešto dmgačija 1966). Veoma
vredan prikaz.
Cassirer, Toni, Aus meinem Leben mit Ernst Cassirer (1950).
Ponekad ćudljivo, ali uglavnom zanimljivo.
Conze, Wemer, “Brunings Politik unter dem Druck der grossen
Krise”, Historische Zeitschrift, CIC (1964), 529-550. Odličan esej
specijaliste za vajmarsko razdoblje.
200
Craig, Gordon, The Politics o f the Prussian Army (1955).
Odlična opšta istorija; glave 8-11 bave se svetskim ratom i
Republikom (videti takođe gore, pod Carsten).
- , From Bismarck to Adenauer: Aspects o f German Statecraft
(izmenjeno izdanje 1965). Izvrsna predavanja o nemačkim ministrima
inostranih poslova i politici.
- , “Engagement and Neutrality in Weimar Germany,” Journal
o f Contemporary History, II, 2 (April 1967), 49-63. Analizuje stavove
nekih vajmarskih pisaca o politici.
Curtius, Emst Robert, Deutscher Geist in Gefahr (1932). Zbirka
članaka skupljenih kao poziv na savest, razum i humanost, istaknutog
švajcarskog naučnika.
Dahrendorf, Ralf, Class and Class Conflict in Industrial Society
(4. izdanje 1965). Opšti, nemarksistički pogled na modemo društvo,
uključujući Nemačku, briljantnog nemačkog sociologa.
- ,SocietyandDemocracyin Germany{1965,prev. autor, 1967).
Stroga, disciplinovana, poštena sociološka analiza “Nemačkog
pitanja”; možda najbolja knjiga koja je stigla izNemačke u poslednjih
deset godina.
Dehio, Ludwig, Germany and World Politics in the Twentieth
Century, prev. Dieter Pevsner (1959). Sjajna zbirka eseja, napisanih
uglavnom tokom pedesetih, ponovo ispituje nemački imperijalizam,
nemačko osećanje misije, Versajski ugovor; tu spada i pošteni ali
razomi članak“Ranke i nemački imperijalizam” (Ranke and German
Imperialism). Neophodno.
- , The Precarious Balance: Four Centuries o f the European
Power Struggle (1948; prev. Charles Fullman, 1962). Nastoji da
smesti nemačku potrebu za širenjem u evropski državni sistem.
Dorpalen, Andreas, Hindenburg and the Weimar Republic
(1964). Pregledna studija.
- , “The German Historians and Bismarck,” Review o f Politics,
XV, 1 (januar 1953), 53-67. Procenjuje ogromnu literaturu o
Bizmarku.
- , “Historiography as History: The Work of Gerhard Ritter,”
Journal ofModern History, XXXIV, 1 (mart 1962), 1-18.
201
 Epstein, Klaus, Matthias Erzberger and the Dilemma o f German
democracy (1959). Važna politička biografija pokojnog nemačko-
-američkog istoričara.
Eschenburg, Theodor, D ie im provisierte D em okratie:
GesamrhelteAufsatzezur Weimarer Republik (1963). Zbirkapolitičkih
eseja o Vajmaru od strane iskusnog posmatrača, uglavnom o vodećim
ličnostima kao što su bili Štrezeman, Papen, Brining i drugi.
Eyck, Erich, Bismarck and the German Empire (1963, prevod i
skraćeno izdanje dužeg nemačkog dela).
-, A History o f the Weimar Republic, 2 toma (1956; prev. Harlan
P. Hanson i Robert L.G. Waite, 1962-1964). Neophodna politička
istorija, iz pera inteligentnog i nepristrasnog liberala.
Feldman, Gerald D., Army, Industry andLabor, 1914-18 (1966).
Izvrsna monografija o zanemarenoj temi.
Fischer, Fritz, Griff nach der Weltmacht: Die Kriegszielpolitik
des kaiserlichen Deutschlands, 1914-18 (3, revidirano izdanje, 1964).
Poznato kontroverzno ispitivanje nemačkih agresivnih ratnih ciljeva;
iako ponešto opsesivno, temeljno dokumentovano. (Videti takođe
dole, pod Gatzke).
- , “Der deutsche Protestantismus und die Politik im
Jahrhundert,” Historische Zeitschrift, CLXXI, 3 (Maj, 1951), 473-
518. (Videti takođe dole, pod Holbom.)
Flexner, Abraham, Universities: American, English, German
(1930). Pionirski uporedni pregled; širokrogud, ali ne i nekritičan.
Frank, Philipp, Einstein: His Life and Times (1947). Solidna
biografija najvećeg nemačkog naučnika i najčuvenijeg izgnanika.
Freissel, Ludwig, Das Bismarckbild des Alldeutschen Verbandes
von 1890 bis 1933: Ein Beitrag zum Bismarckverstandnis des
deutschen Nationalismus (1964). Poučna monografija o političkoj
percepciji.
Frobenius, Else, Mit uns zieht die neue Zeit: Eine Geschichte
der deutschen Jugendbewegung (1927). Zaneseno, ali informativno;
koliko simptom toliko i istorija omladinskog pokreta. (Videti takođe
dole, pod Laqueur.)
Freud, Sigmund, “The Resistance to Psycho-Analysis” (1925).
Standard Edition o f the Complete Psychological Works o f Sigmund
202
Freud, XIX (1961), 213-224. Relevantno za stanje psihoanalize u
ranom Vajmam. (Videti takođe gore, pod Hartmann i Loewenstein.)
Fromm, Erich, The Dogma o f Christ and Other Essays on
Religion, Psychology,and Culture (ur. 1966). Sadrži tada subverzivan
Fromov tekst o Hristu (1930).
- , Escape from Freedom (1941). Još uvek važan, mada
kontroverzan pokušaj da se psihologija nacizma protumači kao
bekstvo od tereta koje je nametnula sloboda.
Gatzke, Hans W., Germany’s Drive to the West: A Study o f
Germany’s Westem War Aims During the First World War (1950).
(Videti takođe gore pod Fischer).
- , Stresemann and the Rearmament o f Germany (1954). Obe
studije su pouzdane.
Gay, Peter, The Dilemma o f Democratic Socialism: Eduard
Bernstein's Challenge to Marx (1952). Intelektualna biografija
iskusnog revizioniste socijaliste, koji se suprotstavio ratu i koji je
živeo u Vajmarskoj republici. (Videti dole, pod Schorske).
Geiger, Theodor, Die soziale Schichtung des deutschen Volkes
(1932). Pionirski, i dalje vredan pokušaj, sa nezavisnog marksističkog
stanovišta, da se analizuje nemačka dmštvena stmktura; posebno
ostaje značajna analiza uspona nacizma.
Gilbert, Felix, “European and American Historiography,” kod
Johna Highama, sa Leonardom Kriegerom i Felixom Gilbertom,
History (1965), 315-387. Briljantna studija o evropskim istoričarima
dvadesetog veka, nešto povoljnije govori o Majnekeu nego što to ja
činim u tekstu.
Goetz, Walter, Historiker in meiner Zeit: Gesammelte Aufsatze
(1957). Značajni eseji o modemim nemačkim istoričarima i modemoj
nemačkoj istorijskoj profesiji, od strane demokratskog kultumog
istoričara.
Goodspeed, D. J., Ludendorffi Genius o f the World W a rl(l966).
Gordon, Harold J., The Reichswehr and the German Republic,
1919-1926 (1957). (Videti gore, pod Carsten i Craig).
Grabowsky, Adolf, i Walter Koch, priređivači, Die freideutsche
Jugendbewegung: Ursprung und Zukunft (1920). Zanimljiva zbirka
203
 eseja, među kojima je i onaj Paula Tiliča o omladini i religiji kao i
drugi o odnosu omladine prema državi i prema seksu.
Groener-Geyer, Dorothea, General Groener: Soldat und
Staatsmann (1954). Apologetski, mada informativno; izvrstan dodatak
sa dokumentima.
Griinberg, Carl, Festrede, gehalten zur Einweihung des Instituts
fiir Sozialforschung... Juni 22,1924, Frankfurter Universitatsreden,
XX (1924). Iskreni marksistički pogled na funkciju Instituta. (Videti
takođe dole, pod Horkheimer.)
Gumbel, Emil Julius, Zwei Jahre Mord (1921).
- , VierJahre politischer Mord (1922).
- , Verrater verfallen der Feme (1929).
- , Lasst Kdpfe rollen (1932). Vredna, potpuno pouzdana serija
studija o političkim ubistvima za vreme Republike.
Habermas, Jurgen, Strukturwandlung der Čffentlichkeit:
Untersuchungen zu einer Kategorie der biirgerlichen Gesellschaft
(2. izd., 1965). Važna analiza promena u konceptu i značaju javnog
mnjenja.
Halevy, Elie, The Era o f Tyramies (1938; prev R. K. Webb,
1965). Uključuje veliki esej ovog istaknutog istoričara “The World
Crisis of 1914-1918: An Interpretation” (1929), str. 209-247.
Halperin, S. William, Germany Tried Democracy: A Political
History oftheReich from 1918 to 1933 (1946). Podnaslov je opravdan;
knjiga je pouzdan, jasno napisan prikaz političkih zbivanja u
Republici. Koristila mi je pri sastavljanju kratke istorije.
Hamerow, Theodore S., Restoration, Revolution, Reaction:
Economics and Politics in Germany, 1815-1871. (1958). Koristan
pregled nemačke istorije u periodu pre i za vreme Bizmarkovog
uspona na vlast.
Hampe, K., “Das neueste Lebensbild Kaiser Friedrichs II,”
Historische Zeitschrift, CXXXXVI (1932), 441-475. Promišljen,
kritički pregled velike biografije Emsta Kantorovica.
Hannover, H i E., Politische Justiz, 1918-1933 (1966).
Bespoštedna analiza “političke pravde” u Vajmarskoj republici.
Depresivno, ali bitno.
204
Hartenstein, Wolfgang, Die Anfange der deutschen Volkspartei,
1918-1920 (1962). Modema monografija od one vrste kakvu sada
Nemci počinju da pišu. (Videti takođe dole, pod Morsey.)
Heidegger, Martin, Die Selbstbehauptung der deutschen
Universitat, FreiburgerUniversitatsreden, XI (1933). Čuvenipristupni
govor koji je Hajdeger dao kao rektor u Frajburgu posle dolaska nacista
na vlast. Njegovi branitelji su isto toliko vremena proveli u pokušaju
da ga opravdaju koliko i u objašnjavanju njegove teške filozofske
misli.
Heuss, Theodor, Friedrich Naumann: Der Mann, Das Werk,
Die Zeit (1937). Značajna biografija demokratskog imperijaliste.
- , Hitlers Weg: Eine historische-politische Studie uber den
Nationalsozialismus (1932). Ironično i proročki.
- , Robert Bosch: Leben und Leistung (1946). Biografija
naprednog industrijalca.
Hiller, Kurt, Kopfe und Trdpfe: Profile aus einem Viertelj-
ahrhundert (1950). Pošteni, iskreni profili.
Hofstadter, Richard, “The Paranoid Style in American Politics,”
u The Paranoid Style in American Politics and Other Essays (1965),
3-40. Delimično osvetljava i nemačku politiku.
Holborn, Hajo, The Political Collapse o f Europe (1951).
Koncentrovana, bogata analiza političke sudbine Evrope pre i posle
Prvog svetskog rata.
- , “Protestantismus und politische Ideengeschichte,” Historische
Zeitschrift, CXXXXIV (1931), 15-30.
- , “ D er deutsche Idealism us in sozialgeschichtlicher
Beleuchtung,” HistorischeZeitschrift, CLXXIV (oktobar 1952), 359-
384. Opravdano uticajan članak koji se bavi poreklom odvajanja
Nemačke od Zapada na kraju devetnaestog veka.
Horkheimer, Max, Die gegemvartige Lage der Sozialphilosophie
und die Aufgaben eines Instituts fu r Sozialforschung, Frankfurter
Universitatsreden, XXXVII (1931). Važno madaponešto ezopovski.
(Videti takođe gore, pod Grunberg.)
- , prir. Studien iiber Autoritat und Familie (1936). Čuveni
zajednički tom koji su uradili članovi Instituta za dmštvena istraživanja
205
u izgnanstvu u Francuskoj, sa člancima Horkhajmera, Eriha Froma,
Herberta Markuzea i drugih.
Huhnerfeld, Paul, In Sachen Heidegger (1961). Lucidna,
odmerena, razorna kritika Heideggera.
Intemational Institute ofSocialHistory: A Short Description o f
its History and Aims (1935?)
International Institute ofSocial History: A Report on its History,
Aims andActivities, 1933-1938 (1939?). Oba informativna izveštaja
0 Institutu za društvena istraživanja, pripremljena u Njujorku; mada
je prilično ublažena njegova marksistička orijentacija.
Jackh, Emst, ur., Politik als JVissenschaft: Zehn Jahre deutsche
Hochschulefur Politik (1931). Godišnj ak.
Joll, James, The Second International, 1889-1914 (1955).
Razumljivo, mada prilično opšimo.
- , Three Intellectuals in Politics (1960). Jedan od trojice je
Ratenau (str. 57-129). Uzgred, vrlo dobar esej.
Jones, Emest, The Life and Work o f Sigmund Freud, 3 toma,
(1953-1957). Poslednji tom ima nešto (mada nedovoljno) građe o
psihoanalizi u vajmarskoj Nemačkoj.
Kampffmeyer, Paul, FritzEbert (1923). Kratka ocena.
Kantorowitz, Emst, Kaiser Friedrich der II, 2 toma. (1927,
1931).
-, “ ‘Mythenschau,’ Eine Enviderung,” Historische Zeitschrift,
CXXXXI (1930), 457-471. Odgovor na prikaz Alberta Brakmana na
njegovu veliku knjigu. (Videti gore pod Brackmann).
Kehr, Eckart, Schlachtflottenbau und Parteipolitik, 1894-1901
(1930). Čuvena disertacija u kojoj se povezuje program nemačkog
ponovnog pomorskog naomžavanja sa unutrašnjim ekonomskim
pritiscima.
- , Der Primat der Innenpolitik: Gesammelte Aufsatze zur
preussisch-deutschen Sozialgeschichte im 19. und 20. Jahrhundert,
ur. Hans-Ulrich Wehler (1965). Velerov uvod daje jednu kritičku
biografiju i snažnu, suviše snažnu, odbranu; članci o pmskoj birokratiji
1dmgim osetljivim pitanjima često su veoma originalni i produbljeni.
Kessler, Harry Graf, Walther Rathenau: Sein Leben und sein
Werk (1929; engleska verzij a 1930; videti reprint (1963?) sa dugačkim
206
pogovorom Hansa Firstenberga). Sjajna biografija jednog zagonetnog
i duboko protivrečnog državnika i utopiste.
Kiaulehn, Walther, Berlin, Schicksal einer Weltstadt (1958). Iako
populami prikaz Berlina u devetnaestom i dvadesetom veku, veoma
informativan i bogat.
Kindt, Wemer, Grundschriften derdeutschen Jugendbewegung
(1963). Inteligentna i sveobuhvatna kompilacija brojnih napisa o
omladinskom pokretu; slobodno sam ga koristio.
Klemperer, Klemens von, Germany ’s New Conservativism: Its
History and Dilemma in the Twentieth Century (1957). Odličsn
pregled desničarskog mišljenja.
Knowles, David, “The Monumenta Germaniae Historica.” u
Great Historical Enterprises and Problems in Monastic History
(1963), 63-97. Sjajan pregled nem ačke istorijske nauke u
devetnaestom i početkom dvadesetog veka.
Koplin, Raimund, Carl von Ossietzky als politischer Publizist
(1964).
Krieger, Leonard, The German Idea o f Freedom: History o f a
Political Tradition (1957). Značajna istorija odnosa između ideja i
politike u Nemačkoj.
Krill, Hans-Heinz, Die Ranke-Renaissance: Max Lenz und Erich
Marcks (1962). Izvrsna studija o dva Rankeova epigona i političkim
posledicama njihovog rada.
Krockow, Christian G raf von, D ie Entscheidung: Eine
Untersuchung iiber Ernst Jiinger, Carl Schmitt, Martin Heidegger
(1958). Uporedna studija trojice “filozofskih” iracionalista koji su
imali određenih naklonosti prema nacistima.
Kurucz, Jeno, Struktur und Funktion der Intelligenz wahrend
der Weimarer Republik (1967). Apstraktna ali sugestivna, kratka
analiza sociološke situacije intelektualca u Republici.
Lampl-de Groot, Jeanne, “Die Entwicklung der Psychoanalyse
in Deutschland bis 1933,” Ansprachen und Vortragezur Einweihung
des Instituts-Neubaues am 14. Oktober 1964. Sigmund Freud Institut,
Frankfurt na Majni (bez datuma, 1964). Skica; samo početak.
Laqueur, Walter Z., Young Germany: A History o f the German
Youth Movement (1962). Siguran vodič kroz zbunjujuće podmčje.
207
 - , i George L. Mosse, ur., The Coming o f theFirst World War
(1966). Niz članaka.
Laue, Theodore von, Leopold Ranke: The Formative Years
(1950). Izvrsna kratka studija.
Lederer, Emil i Jakob Marschak, “Der neue M ittelstand,”
Grundriss der Sozialdkonomik, IX, deo I (1926), 120-141. (Videti
gore pod Briefs.)
Leipart, Theodor, Carl Legien (1929). Biografija istaknutog
nemačkog radničkog vođe.
Lenz, Max, i Erich Marcks, ur., Der Weltkrieg im Spiegel
Bismarckischer Gedanken (1915). Ratna patriotska zbirka koja
pokazuje kako je je duh Bizmarka živeo, ili kako su ga koristili,
posle njegove smrti.
Lilge, Frederic, The Abuse o f Learning: The Failure o f the
German University (1948). Razoran pregled.
Loewenthal, Leo, “German Popular Biographies: Culture’s
Bargain Counter”, u The Critical Spirit: Essays in Honor o f Herbert
Marcuse, ur. Kurt H. Wolffi Barrington Moore, Jr. (1967), 267-283.
Zanimljiva analiza sadržaja biografija koje su pisali Stefan Cvajg i
drugi, u kojoj su pokazane njihove olake pohvale, jeftini optimizam
i intelektualna uobraženost.
Mann, Golo, Deutsche Geschichte des 19. und 20. Jahrhunderts
(izd. 1966). Snažna, neformalna, antiautoritarna, zanimljiva studija.
Mann, Heinrich, Essays, (izd. 1960). Ovo izdanje sadrži njegova
najprovokativnija izvođenja, uključujući rane eseje “Voltaire-Goethe,”
“Zola,” koji su toliko ogorčili njegovog brata Tomasa, kao i eseje iz
1920-tih. Od izuzetne važnosti.
Mannheim, Karl, Essays on the Sociology o f Knowledge, ur.
Paul Kecskemeti (1952). Odabrana zbirka, u prevodu, nekih
Manhajmovih najznačajnijih socioloških eseja, pisanih tokom
vajmarskog perioda, bliskih njegovoj Ideologiji i utopiji.
Masur, Gerhard, Prophets o f Yesterday: Studies in European
Culture, 1890-1914 (1961). Bavi se prelomnim periodom evropske
istorije; Masurovo izlaganje nije uvek precizno, ponekad je kao u
eseju o Frojdu, karikatura.
208
Mayer, Amo J., Political Origins o f the New Diplomacy, 1917-
1918 (1959). Nekonvencionalna i autoritativna diplomatska istorija;
ona analizuje iscrpljenost zaraćenih sila.
- , Politics and Diplomacy o f Peacemaking: Containment and
Counterrevolution at Versailles, 1918-1919 {1967). Nastavakjednako
autoritativan; koncentriše se na isključenje Sovjetske Rusije iz
sporazuma Velikih sila.
Mehring, Franz, Die Geschichte derdeutschen Sozialdemokratie,
delovi I i II, 2 toma (1897-1898). Obzima, mada sapuno razumevanja,
istorija od godine 1830. do 1891, iz pera veterana socijalističkih
intelektualaca.
Meinecke, Friedrich, Weltbiirgertum undNationalstaat: Studien
zur Genesis des deutschen Nationalstaates (1907). Od kosmopoli-
tizma do nacionalizma, od Humbolta do Bizmarka; knjiga koja je
Majnekeu donela ugled.
- , Die Idee der Staatsrason in der neueren Geschichte (1924).
Postoji prevod Douglasa Scotta za ovu izvrsnu knjigu, sa gmbim i
pogrešnim nazivom Machiavellianism (1965).
- , Die Entstehung des Historismus, 2 toma (1936). Britka
odbrana i sjajna, mada po mom mišljenju neadekvatna, analiza
istorizma.
- , The German Catastrophe: Reflections and Recollections
(1946; prev. Sidney B. Fay, 1950). Ponovno razmatranje nemačke
prošlosti, delom dirljivo, delom patetično.
- , Politische Schriften und Reden, ur. Georg Kotowski (1958).
Važna zbirka razgovora i eseja o politici.
-, “Drei Generationen deutscher Gelehrtenpolitik,” Historische
Zeitschrift, CXXV (1922), 248-283.
- , “Values and Causalities in History” (1928), prev. Julian H.
Franklin, u The Varieties ofHistory, ur. Fritz Stem (1956), 267-288.
Meyer, Henry Cord, Mitteleuropa in German Thought and
Action, 1815-1945 (1955).
Michels, Robert, Political Parties: A Sociological Study o f the
Oligarchical Tendencies o f Modern Democracy, prev. Eden i Cedar
Paul (izd. 1949). Klasična studija o pesimizmu u demokratiji, koristi
209
uglavnom primere iz neniačke Socijaldemokratske stranke pre Prvog
svetskog rata.
- , “Psychologie der antikapitalistischen Massenbewegungen,”
Grmdriss der Sozialdkonomik, IX, deo I (1926), 241-359. (Videti
gore, pod Briefs.)
Mitchell, Allan, Revolution in Bavaria, 1918-1919: TheEisner
Regime and the Soviet Republic (1965). Oprezna, isuviše oprezna,
dokumentama studija.
Modern Germany in Relation to the Great War, by Various
German Writers, prev. WilliamWallace Whitelock(1916). Apologije
koje su napisali Oto Hince, Emst Trelč, Hans Delbrik, Fridrih
Majneke: sve zvezde u dramatičnom promašaju.
Mohler, Armin, Die konservative Revolution in Deutschland,
1918 bis 1932: Grundriss ihrer Weltanschauungen (1950). Vrlo
obuhvatan pregled nemačke desničarske misli oi ekonomiji.
Mommsen, Wolfgang J., Max Weber und die deutsche Politik
(1959). Preko potrebna analiza heroja; zaključuje da Veber nije bio
politički liberal.
- , “Universalgeschichtliches und politisches Denken bei Max
Weber,” Historische Zeitschrift, CCI (1965), 557-612. Izvrsna dopuna
njegovoj knjizi; puna bibliografija kontroverzi oko Vebera; vidi
harizmu kao središnji Veberov problem.
Morsey, Rudolf, Die deutsche Zentrumspartei, 1917-1923
(1966). Iscrpna primema monografija.
Mosse, George L., The Crisis o f German Ideology: Intellectual
Origins o f the Third Reich (1964). Razmatrajući rasizam, stavlja
naglasak na omladinske pokrete, političke ideje, “volkische” elemente.
- , “Die deutsche Rechte und die Juden,” u Entscheidungsjahr
1932: zur Judenfrage in der Endphase der Weimarer Republik, ur.
Wemer E. Mosse (1963), 183-246.
Nettl, J. P., Rosa Luxemburg, 2 toma, (1966). Izvrsna opšima
biografija.
Neumann, Franz L., Behemoth: The Structure and Practice o f
National Socialism (2. izd., 1944). Dugi uvod rezimira Nojmanovo
tumačenje unutrašnje strukture Vajmara; značajno, nezavisno
marksističko stanovište.
210
- , “The Social Sciences,” u The Cultural Migration: The
European Scholar inAmerica (1953), 4-26. Sjajna, uporedna analiza
društvenih nauka u Nemačkoj i Americi, sa dragocenim ličnim
sećanjima. (Videti takođe, pod Panofsky i Tillich).
Neumann, Sigmund, Die Parteien der Weimarer Republik (1932;
izd. 1965. sa predgovorom Karla Ditriha Brahera). Izvrstan, u stvari
neophodan pregled stranačke politike u Vajmam.
- , “Die Stufen des preussischen Konservatismus: Ein Beitrag
zum Staats- und Gesellschaftsbild Deutschlands im neunzehnten
Jahrhundert”, u Historische Studien, No. 190 (1930). Značajna
socioistorijska analiza konzervativizma, koju treba uporediti sa delom
Karla Manhajma.
N eurohr, Jean F., D er M ythos vom dritten Reich: Zur
Geistesgeschichte der Nationalsozialismus (1957). Dobra analiza
kobnog mita.
Oberschall, A., Empirical Soćial Research in Germany, 1848-
1914 (1965). Kratko; treba više rada; ali ipak vrlo korisno. (Videti
takođe dole, pod Shad.)
Panofsky, Erwin, “The H istory of A rt,” u The Cultural
Migration: The European Scholar in America (1953), 82-111.
Duhovito poredenje između načina na koji se predaje umetnost na
nemačkim i američkim univerzitetima. (Videti takođe gore, pod
Neumann, Franz i dole pod Pevsner.)
PEM (pseudonim za Paul Erich Marcus), Heimweh nach dem
Kurfustendamm: Aus Berlins glanzvollsten Tagen undNachten (1952).
Nostalgično sećanje na Berlin iz “zlatnih dvadesetih”.
Pevsner, Nikolaus, “Reflections on Not Teaching Art History,”
The Listener, XLVIII, No. 1235 (30. oktobar, 1952), 715-716.
Informativna sećanja o nemačkom načinu predavanja predmeta.
(Videti takođe gore, pod Panofsky.)
Pflanze, Otto, Bismarckand the Development o f Germany: The
Period ofUnification, 1815-1871. (1963). Izvrstanprvi tom.
- , “Bismarck and German Nationalism,” American Historical
Review, LX, 3 (april 1955), 548-566.
 Plessner, Helmuth, Die verspatete Nation: Ober die politische
Verfuhrbarkeit biirgerlichen Geistes (1959). Nastoji da objasni zašto
mnogi Nemci svesno odbacuju zapadne vrednosti u korist “nemačkih”.
Ramm, Agatha, Germany, 1789-1919: A Political History
(1967). Inteligentan, dovoljno detaljan pregled; visoko preporučen.
Rathenau, Walther, Die neue Wirtschaft (1918).
- , Der neue Staat (1919). Dva polemička pamfleta, neophodna
za razumevanje Ratenauovog načina mišljenja; drugi je žestok izraz
dubokog razočarenja u “Revoluciju”.
Rauschning, Hermann, Die konservative Revolution: Versuch
und Bruch mit Hitler (1941). ZnaČajan, uznemirujući esej koji je
napisao rani Hitlerov saveznik, kasnije neprijatelj, koji je tvrdio da
su nacisti izdali pravu “konzervativnu revoluciju”.
Rohl, J. C. G., Germany without Bismarck: The Crisis o f
Government in the Second Reich, 1890-1900 (1967). Izvrsno
korišćenje dokumenata u cilju osvetljavanja jednog mračnog perioda.
Rosenberg, Arthur, The Birth o f the German Republic, 1871-
1918 (1928; prev. Ian F. D. Morrow, 1931).
- , A History o f the German Republic (1935; prev. Ian. F. D.
Morrow i L. Marie Sieveking, 1936). Obe knjige neophodne;
orijentacija je levo radikalska, ali nezavisna; razmatranje značajnih
problema je zadivljujuće.
Rothfels, Hans, “Problems of Bismarck Biography,” Review o f
Politics, IX, 3 (juli 1947), 362-380. Dobar prilog velikom pitanju.
Schieder, Theodor, ur., Hundert Jahre Historische Zeitschrift
1859-1959 (1959). Velika ali razočaravajuća zbirka članaka, koja
osvetljava mnoge strane nemačke istoriografije tokom sto godina, ne
hvatajući se u koštac sa nekim suštinskim pitanjima.
-, “Grundfragen der neuen deutschen Geschichte: Zum Problem
der historischen Urteilsbildung,” Historische Zeitschrift, CLXXXXII
(1961), 1-16.
Schimanski, Stefan, “Uvod” za: Martin Heidegger, Existence
and Being, prev. Douglas Scott, R. F. C. Hull i Alan Crick (1949).
Zbirka od četiri kratka eseja autora Sein und Zeit, sa kratkim uvodom
Šimanskog i dugačkim Vemera Broka.
212
Schmitt, Carl, HugoPreuss: Sein Staatsbegriffundseine Stellung
in der deutschen Staatslehre (1930). Pozitivna ocena koju je izvrsni
pravni teoretičar dao za “oca” nemačke ustavnosti, iako su njegove
simpatije bile na dmgoj strani. (Videti dole, pod Simons).
Schnabel, Franz, D eutsche G eschichte im neunzehnten
Jahrhundert, 4 toma, 2. izd. (1937-1949). Liberalno, ali ne “suviše”
liberalno; detaljno tumačenje Nemačke u devetnaestom veku. Tom
II, 245-253, sadrži opis sastanaka u Vartburgu 1817.
Schorske, Carl E., German SocialDemocracy, 1905-1917: The.
Development o f the Great Schism (1955). Sjajno i značajno.
Schwabe, Klaus, “Zur politischen Haltung der deutschen
P rofessoren im ersten W eltkrieg,” H istorische Zeitschrift,
CLXXXXIII (1961), 601-634. Punoupečatljivih, tj. strašnih, primera
šovinizma medu nemačkim intelektualcima u Prvom svetskom ratu.
Sell, Friedrich C., Die Tragddie des deutschen Liberalismus
(1953). Dobro priča poznatu priču.
Shad, Susanne P., “Empirical Social Research in Weimar
Germany,” Columbia University Dissertation (1964).
Sheehan, James J., The Career o f Lujo Brentano: A Study o f
Liberalism and Social Reform in Imperial Germany (1966).
Siefert, Hermann, Der bundische Aufbruch, 1918-1923 (1963).
Ozbiljna studija o omladinskim pokretima u prvim godinama
Republike.
Simons, Walter, Hugo Preuss (1930).
Sontheimer, Kurt,Anti-DemokratischesDenken in der Veimarer
Republik: Die politischen Ideen des deutschen Nationalismus
zwischen 1918 und 1933 (1962). Izvrstan pregled desničarskih
filozofija u Republici.
Spengler, Oswald, The Decline o f the West, 2 toma, (1918-1922;
prev. Charles Francis Atkinson, 1926-1928).
- , Preussentum und Sozialismus (1919). Obe studije su o
vitalnog značaja - kao dokumenti.
Srbik, Heinrich Ritter von, Geist und Geschichte vom deutschen
Humanismus bis zur Gegenwart, 2 toma (1950-1951). Ekspanzivno
po tonu, konzervativno po filozofiji.
213
 Stampfer, Friedrich, Die vierzehn Jahre der ersten deutschen
Republik (3. izd., 1953). Istorija Republike iz pera socijalde-
mokratskog publiciste koji je sve to i sam prošao.
Steinhausen, Georg, Deutsche. Geistes- und Kulturgeschichte
von 1870 bis zur Gegenwart (1931).
Sterling, Richard W., Ethics in a World Power: The Political
Ideas o f Friedrich Meinecke (1958). Prvo, potpuno istraživanje
političke misli velikog nemačkog istoričara.
Stem, Fritz, The Politics o f Cultural Despair: A Study in the
Rise o f the Gertnanic Ideology (1961). Odlične studije o tri
antieipatora, Langbehn, Lagarde, Moeller van den Bmck.
- , “The Political Consequences of the Unpolitical German,”
History, No. 3 (1960), 104-134. Trezvano ispitivanje jedne važne
teme.
Stolper, Gustav, The German Economy, 1870-1940 (1940).
Značajno.
Stolper, Toni, Ein Leben in Brennpunkten unserer Zeit: Gustav
Stolper, 1888-1947 (1960). Informativna biografija svestranog
ekonomskog istoričara koju je napisala njegova udovica.
Suhrkamp, Peter, “Die Sezession des Familiensohnes: Eine
nachtragliche Betrachtung der Jugendbewegung,” Neue Rundschau,
XLIII,deo 1(1932), 94-112.
-, “Sohne ohne Vater und Lehrer: Die Situation der bvirgerlichen
Jugend,” ibid., 681-696. Obe studije su prom išljene analize
dezorijentisane omladine na ivici haosa.
Taylor, A: J. P., The Course o f German History (1945).
- , Bismarck: The Man and the Statesman (1955). Obe studije
tipične za Tejlora; sjajno napisane, podsticajnih ideja, ekscentrične
po tumačenju.
The Path to Dictatorship, 1918-1933: Ten Essays by German
Scholars, prev. John Conway (1966). Razgovori na radiju koje su
vodili Karl Ditrih Braher (Karl Dietrich Bracher), Kurt Zonthajmer
(Sontheimer), Rudolf Morsej (Morsey), Hans Rotfels (Rothfels) i
još šestorica dmgih, o političkim strankama, antidemokratskoj misli,
nacističkoj taktici. Različitih vrednosti, ali su korisni uvod Frica Štema
i hronologija vajmarske istorije u njenih poslednjih pet godina.
214
Thimme, Anneliese, Gustav Stresemann: Eine politische
Biographie zur Geschichte der Weimarer Republik (1957). Strogo,
bez sentimentalnosti, preispituje, značajno.
Tietz, Georg, Hermann Tietz: Geschichte einerFamilie und ihrer
Warenhauser (1965). Velika robna kuća i njeni vlasnici.
Tillich, Paul, “The Transmoral Conscience,” u The Protestant
Era, prir. i prev. James Luther Adams (1951), 152-166.
- , “The Protestant Message and the Man Today,” ibid., 189-
204. Obe studije bacaju svetlo na liberalnu teologiju kasnog
vajmarskog perioda.
- , “The Conquest of the Theological Provincialism,” u The
CulturalMigration: The European Scholar inAmerica (1953), 138-
156.1 ponizno i zabavno. Tilič saopštava šta je teološki ponos bio u
njegovoj Nemačkoj, a šta je naučio u Americi. (Videti takođe gore,
pod Neumaim, Franz i Panofsky).
Troeltsch, Emst, Spektator-Briefe, ur. Hans Baron (1924).
SabraniesejioNemačkoj revoluciji i svetskoj politici, 1918. do 1922;
otkriva veoma mnogo.
Tumer, Henry Ashby, Jr., Stresemann and the Politics o f the
Weimar Republic (1963). Pouzdano istraživanje.
Waite, Robert G. L., Vanguard o f Nazism: The Free Corps
Movement in Postwar Germany, 1918-1923 (1952).
Wassermann, Jakob, “Rede an die studentische Jugend iiber das
Leben im Geiste: Zum Goethetag 1932,” Neue Rundschau, XLIII,
deo I (1932), 530-544. Molba pisca omladini da bude razumna.
Weber, Marianne, Max Weber: Ein Lebensbild (1926). Značajna
biografija.
Weber, Max, Gesammelte Politische Schriften (2. prošireno izd.,
Johannes Winckelmann, 1958). Od kritičke važnosti; Veber je naširoko
pisao o unutrašnjoj i spoljnoj politici, i njegov glas se čuo.
Wehler, Hans-Ulrich, ur., Moderne deutsche Sozialgeschichte
(1966). Raznolika zbirka dmštvene istorije koju je sastavio priređivač
kraćih napisa Ekarta Kera. Izvrsni su mnogi od ovih eseja koji se
bave uglavnom Nemačkom u devetnaestom i početkom dvadesetog
veka.
215
 Wheeker-Bennett, John W., TheNemesis ofPower: The German
Army in Politics, 1918-1945 (1954). (Videti takođe, pod Carsten i
Craig).
Wucher, Albert, TheodorMommsen: Geschichtsschreibung und
Politik (1956). Izuzetan esej, osveženje u literaturi prepunoj
strahopoštovanja.
Zehn Jahre Berliner Psychoanalytisches Institut (Polyklinik und
Lehranstalt) (1930). Godišnjak sa detaljima o istorijatu i dostignućima
Instituta.
Zieikursch, Johannes, Politische Geschichte des neuen deutschen
Kaiserreiches, 3 toma (1925-1930). Možda ovo delo danas nije tako
senzacionalno ( iako i dalje zavreduje da se čita), ali nezavisni sudovi
i jasnoća izlaganja predstavljali su događaj u vajmarskoj istoriografiji.
III
UMETNOSTI
Ovaj odeljak uključuje slikare, grafičke umetnike, vajare,
kompozitore i druge muzičare, arhitekte i istoriju umetnosti.
Barr, Alfred H., Jr., Cubism and Abstract Art (1936). Pionirski
pregled, uključuje i Nemce.
Bayer, Herbert, Ise Gropius i Walter Gropius, prir., Bauhaus
1919-1928 (1938, preštampano 1959). Klasična knjiga uz klasičnu
izložbu. (Videti takode, dole pod Wingler).
Bing, Gertrud, Aby M. Warburg (1958). Esej o osnivaču
Varburgovog instituta, koji je napisao njegov bliski saradnik.
Buchheim, Lothar-Giinther, Der Blaue Reiter und die Neue
Kunstler-VereinigungMiinchen (1959).
- , The GraphicArt o f German Expressionism (1960).
Drexler, Arthur, Ludwig Mies van der Rohe (1960). Kratko,
dobro ilustrovano.
Eckardt, Wolf von, Eric Mendelsohn (1960). Koristan, kratak
esej.
Edschmid, Kasimir, Uber den Expressionismus in derLiteratur
und die neue Malerei (1921). Važan proglas koji je napisao vodeći
pisac.
216
Fitch, James Marston, Walter Gropius (1960). Dobra, kratka
studija.
- , “A Utopia Revisited,” The Columbia University Forum, IX,
4 (jesen 1966), 34-39. Pogled na Bauhaus danas, sa nekim žalosnim
fotografijama.
Goergen, Aloys, “Beckmann und die Apokalypse,” Blick auf
Beckmann: Dokumente und Vortrage (1962), 9-21.
Grohmann, Will, Das JVerk Ernst Ludwig Krichners (1926).
Suštinsko; sve, osimposlednjih'dvanaest godina Krichnerovog života.
- , Zeichnungen von Emst Ludwig Kirhner (1925). Jednako dobro
o crtežima.
- , Ernst Ludwig Kirchner (1961).
- , Wassily Kandinsky: Life and Work (1959). Tu je i katalog sa
njegovim opusom.
Gropius, Walter, The New Architecture and the Bauhaus, prev.
P. Morton Shand (izd. 1965). Osnovni stavovi.
- , Scope ofTotalArchitecture (izd. 1962). Zbirka kraćih članaka.
Grote, Ludwig, Der Blaue Reiter: Miinchen und die Kunst des
20. Jahrhunderts (1949).
- , Die Maler am Bauhaus (1950).
- , ur. , Oscar Kokoschka, eseji, katalog izložbe iz 1950. u
Minhenu (1950). Dobro, kao i sve ostalo što je Grote napisao.
Haftmann, Wemer, EmilNolde (1958; prev. Norbert Gutermann,
1959).
- , The Mind and the Work o f Paul Klee (1954).
- , Painting in the Twentieth Century, 2 toma ( 2. izd., 1965).
Hamilton, George Heard, Painting and Sculpture in Europe ,
1880-1940 (1967). Sjajna knjiga u ediciji Pelican History of Art;
velika, ali izuzetno sažeta.
Heise, Carl Georg, Persdnliche Erinnerungen an Aby Warburg
(1947). Lična, dirljiva sećanja.
Hess, Hans, Lyonel Feininger (1961). Standardno delo, sa
katalogom opusa. Knjiga o Fajningerovim grafikama još uvek nije
napisana.
217
 Kandinsky, Wassily i Franz Marc, Der Blaue Reiter (1912;
dokumentamo, izd. Klaus Lankheit, 1965). Dokument od izuzetnog
značaja.
- , Uber das geistige in der Kunst (1912).
- , Punkt und Linie zu Flache: Beitrag zur Analyse de
malerischen Elemente (1926). Bauhaus-book No. 9.
Klee, Paul, Pedagogical Sketchbook(1925; prev. Sybil Moholy-
Nagy, 1953). Bauhaus-book No.2; značajni stavovi.
Kuhn, Charles L., German Expressionism andAbstractArt: The
Harvard Collection (1957), sa uvodnim esejom Jakoba Rosenberga;
sjajan informativni katalog.
- , Supplement (1967). Dopuna Harvardskog kataloga.
Kultermann, Udo, Geschichte der Kunstgeschichte: Der Weg
einer Wissenschaft (1966). Mada veoma populamo, sadrži korisna
poglavlja o ekspresionističkom periodu i Varburgovoj grupi.
McCoy, Esther, Richard Neutra (1960). Monografija o jednom
značajnom arhitekti koji je napustio Nemačku 1923.
Moholy-Nagy, Laszlo, Malerei, Fotografie, Film (2. izd., 1927).
- , The New vision: From Material to Architecture (1929; prev.
Daphne M. Hoffmann, 1938).
Moholy-Nagy, Sybil, Moholy-Nagy, a Biography (1950).
Myers, Bemard S., The German Expressionists: A Generation
in Revolt (1963; skraćeno izd., 1966). Sjajan pregled pokreta i
pojedinih umetnika; sa odličnom bibliografijom.
Panofsky, Erwin, “A. Warburg,” Repetitorium fiir Kunst-
wissenschaft, LI (1930), 1-4. Kratak, pronicljiv nekrolog.
Pevsner, Nikolaus, Pioneers in Modern Design, from William
Morris to Walter Gropius (3. izd., 1960). Izvrsna, oštroumna analiza
pokreta koji je doveo do Bauhausa. Nezaobilazno.
Redlich, H. F., Alban Berg, the Man and His Music (1957).
Korisna biografija o jednom značajnom modemom kompozitoru.
(Videti takođe dole, pod Reich).
Reich, Willi, Alban Berg: Leben und Werk (1963).
Reifenberg, Benno, “Max Beckmann” (1921), u Blick a u f
Beckmann: Dokumente und Vortrage (1962). 101-109.
218
Reti, Rudolph, Tonality in Modern Music (1958). Pogled
kompozitora na modemu muziku, posebno nemačku - Schonberg,
Berg i Webem.
Richter, Hans, Dada: Art and Anti-Art (1965). Opsežan opis.
(Videti takođe dole, pod Rubin).
Roh, Franz, Nach-Expressionismus (1925). Žestok “nekrolog”,
koji priziva “neue Sachlichkeit”.
Rothel, Hans K., i J. Cassou, Vdsily Kandinsky, 1866-1944. A
Retrospective Exhibition (1962). Sjajan katalog velike retrospektive
u Gugenhajmovom muzeju u Njujorku.
Russel, John, Max Em st (1967). Sadržajna, dobro ilustrovana
monografija.
Saxl, Fritz, “Die Bibliothek Warburg und ihr Ziel,” Vortrdge
der Bibliothek Warburg, 1921-1922, ur. Fritz Saxl (1923), 1-10.
Pristupno izlaganje prvog direktora Varburgovog instituta.
- , “Emst Cassirer,” u The Philosophy o f Ernst Cassirer, ur.
Paul Arthur Schlipp (1949), 47-51. Značajno sećanje jednog od
najistaknutijih članova Varburgovog instituta.
Scheffler, Karl, Max Liebermann (novo izd., 1953). Biografija
najpopulamijeg nemačkog slikara; snažni impresionista u doba
ekspresionizma.
Selz, Peter, EmilNolde (1963). Kratka, ali iskrena monografija
i katalog putujuće izložbe 1963.
- , German Expressionist Painting (1957). Dobar uopšten opis.
- , Max Beckmann (1964). Sjajan katalog i monografija.
Taylor, Joshua C., Futurism (1961). Dobar katalog putujuće
izložbe ovog značajnog predratnog pokreta.
Verkauf, Willy, Marcel Janco i Hans Bolliger, ur., Dada,
Monographie einer Bewegung (1958). Bogato ilustrovano.
Warburg, Aby, Gesammelte Schriften, 2 toma (1932). Značajni
spisi pionira istorije umetnosti i izmučenog ljudskog bića.
Whittick, Amold, Erich Mendelsohn (1940). Koristan opis.
Wingler, Hans M., prir., Das Bauhaus 1919-1933: Weimar,
Dessau, Berlin (1962). Ogromna, kritička, sjajno ilustrovana, zbirka
dokumenata o Bauhausu u svim njegovim vidovima. Suštinsko.
219
 Worte zur Beisetzung von Professor Dr. Aby M. Warburg (bez
Broch, Herman, Gesammelte Werke, 10 tomova, (1952-1961).
datuma,kraj 1929?) - , The Death o f Vergil, prev. Jean Starr Untermeyer (1945).
Wuttke, Dieter, “Aby Warburg und seine Bibliothek,” Arcadia,
Njegov najvažniji roman.
1,3 (1966), 319-333. Informativan članak sa odličnom bibliografijom.
Buchner, Georg, Samtliche Werke, prir., Hans Jiirgen Meinerts
(1963). Jedno od nekoliko izdanja koja se mogu naći.
IV
Butler, E.M., The Tyranny ofGreece over Germany (1935). Malo
KNJIŽEVNOST
prenaglašen ali snažan argument da je nemaČki duh zaveo grčki antički
mit.
Ovaj odeljak sadrži sabrana dela, individualna dela, biografije i
Cassirer, Erhst, Idee und Gestalt (2. izd., 1924). Pet uglađenih
monografije pesnika, romansijera i dramskih pisaca. Ovde se takođe
eseja o nemačkoj književnosti, uključujući i eseje o Holderlinu i
nalaze i knjige o pozorištu uopšte.
Kleistu.
Allemann, Beda, Hdlderlin undHeidegger(2. izd., 1954). Teška
David, Claude, Von Richard Wagner zu Bertolt Brecht: Eine
studija o jednoj naklonosti.
Geschichte der neueren deutschen Literatur (1959; nemački prev.,
Barlach, Emst, Das dichterische Werk, 3 toma, prir., Klaus
Hermann Stiehl, 1964). Kritička istorija koju je napisao istaknuti
Lazarowicz i Friedrich Dross (1956-1959).
francuski naučnik.
Benjamin, Walter, Schriften, 2 toma, prir., Theodor W. Adomo,
Dilthey, Wilhelm, “Holderlin,” u Das Erlebnis und die Dichtung
Gretel Adomo i Friedrich Podszus (1955). Sabrani spisi sjajnog
(izd. 1957), 221-291. Iako napisan još 1867, ovaj esej koji utire put,
društvenog i književnog kritičara koji je izvršio samoubistvo napisan je ponovo za prvo izdanje ove zajedničke knjige (1905).
septembra 1940. na španskoj granici, nadomak bezbednosti, progonjen Doblin, Alfred, Die Drei Sprunge des Wang-lun, Chinesischer
do smrti od strane španske policije. (Postoji veoma korisna
Roman (1915).
jednotpmna zbirka njegovih izabranih radova, Illuminationen, prir.
- , Berlin Alexanderplatz; Die Geschichte von Franz Biberkopf
Siegfried Unseld /1961/).
(1929). Dva izvanredna romana prvorazrednog ekspresionističkog
Beissner, Friedrich, Hdlderlin Heute: Der lange weg des
pisca; posebno je značajan dmgi.
Dichters zu seinem Ruhm (1963). Predavanje vrhunskog stručnjaka
Emrich, Wilhelm, FranzKafka (2. izd. 1960). Jedna od najboljih
za Holderlina.
studija. (Videti takođe dole, pod Politzer i Sokel).
Benn, Gottfried, Gesammelte Werke, 4 toma, prir., Dieter
Esslin, Martin, Brecht: TheMan andHis Work(1959). Obimna
Wellershoff (1958-1961).
studija o Brehtovom životu i radu.
Bithell, Jethro, Modern German Literature, 1880-1938 (2. izd.,
Fairley, Barker, A Study o f Goethe (1947). Briljantan esej, ovde
1946). Subjektivan, ali pouzdan pregled.
od posebne važnosti pošto analizuje Geteovu borbu za objektivnost,
Boehringer, Robert, Mein Bild von Stefan George (1951). Dva
koju je on izjednačavao sa mentalnim zdravljem.
povezana toma; drugi je galerija slika (mnoge od njih su razdragane), Fallada, Hans, LittleMan, WhatNow? (1932; prev. Eric Sutton,
a prvi je sastavljen od biografskih beleški koje se odnose na drugi. 1933).Tipičan roman iz doba depresije; izuzetno popularan u svoje
Brecht, Bertolt, Gesammelte Werke, 8 tomova, prir. Elizabeth
Vreme i još uvek se mnogo čita.
Hauptmann (1967). Do sada najbolje izdanje. Feuchtwanger, Lion, Erfolg: Drei Jahre Geschichte einer
- , Bertolt Brechts Dreigroschenbuch (1960). Sadrži dramu,
Provinz, 2 toma (1930). Feuchtwangerov najpopulamiji roman; roman
filmski scenario i druge vredne dokumente.

220
221
a c le f o Bavarskoj u ranim dvadesetim, u kome vidim jedva
prikrivenog Bertolta Brechta.
Garten, H. F., Gerhart Hauptmann (1954).
- , Modem German Drama ( \ 959). Ozbiljno i korisno.
George, Stefan, Gesamtausgabe der Werke, 18 tomova, (1927-
1934). Tu je i zgodan dvotoman izbor, prir. Robert Boehringer (1958).
Gerhard, Melitta, Stefan George, Dichtungund Kiindung (1962).
Goering, Reinhard, Prosa, Dramen, Verse, prir. Dieter Hoffinann
(1961). Zgodan izbor jednog desničarskog ekspresioniste koji je imao
jedan hit, Seeschlacht, 1917. godine.
Grimm, Hans, Volk onhe Raum (1926). Čuveni vdlkische roman.
Gundolf, Friedrich, Shakespeare und der deutsche Geist (1911).
- , Stefan George (1920).
- , Heinrich von Kleist (1922). Verovatno najznačajnije delo
ovog omiljenog Georgeovog učenika.
Gunther, Herbert, Joachim Ringelnatz in Selbstzeugnissen und
B ilddokum enten (1964). Ilustrovana biografija popularnog
humorističkog pesnika.
Haas, Willy, Bert Brecht (1958). Kratko, impresionostički.
Hasenclever, Walter, Gedichte, Dramen, Prosa, prir. KurtPinthus
(1963). Veliki izbor iz dela ovog ekspresionističkog pisca.
Hatfield, Henry, Thomas Mann (revidirano izd., 1962.). Jasno,
kratko, pouzdano.
-, Aesthetic Paganism in German Literaturefrom Winckelmann
to the Death o f Goethe (1964). Pametno; ispravlja E.M. Butlerova
preterivanja o Holderlinu i drugima.
Hauptmann Gerhart, Samtliche Werke (Centenar Ausgabe), u
toku (prir. H. -E. Hass, 1962).
Heerikhuizen, F. W. van, Rainer Maria Rilke: His Life and His
Work (1946; prev. Femand G. Renier and Anne Cliff, 1951). Razumna
biografija među mnoštvom ekstravagantnih.
Heller, Erich, The Ironic German: A Study o f Thomas Mann
(1958).
-, The Disinherited Mind: Essays in Modern German Literature
and Thought (2. izd., 1959). Stimulativna zbirka.
Herald, Heinz, Max Reinhardt (1953).
222
Hering, Gerhard F., “Nachwort” to Zuckmayer, Meisterdramen
(1966), 583-590. Instruktivan, kratak esej.
Hesse, Hermann, Gesammelte Schriften, 7 tomova (1957).
-, Demian (1919; prev. Michael Roloff i Michael Lebeck 1965).
- , Steppenwolf(1927; prev. Basil Creighton, rev. Joseph Mileck
i Horst Frenz, 1963).
- , MagisterLudi (1943, prev. Mervyn Savill, 1949). Hesseova
tri najpopulamija romana na engleskom.
Hofmannsthal, Hugo von, Gesammelte werke, u toku, 15 tomova
za sada, prir. Herbert Steiner (1945-)
- , “Das Schriftum als geistiger Raum der Nation,” u Die
BeruhrungderSpharen (1931), 422-442, dobrazbirkaHofmanstalove
proze.
Holderlin, Friedrich, Werke, prir. Fritz Usinger (bez datuma).
Jedno od mnogih izdanja; ovo ima dobar izbor i koristan uvod.
Holthusen, Hans Egon, RainerMaria Rilke: A Study ofHis Later
Poetry (prev. J. P. Stem, 1952).
- , RainerMaria Rilke in Selbstzeugnissen und Bilddokumenten
(1958). Iako pune divljenja, obe studije su razložne.
Horvath, Odon von, Stiicke, prir. Traugott Krischke (1961).
Johann, Ernst, Georg Buchner in Selbstzeugnissen und
Bilddokumenten (1958).
Kafka, Franz, The Trial (1925. ur. Max Brod; prev. Willa i Edwin
Muir, 1937).
- , The Castle (objavljeno 1926, isti izdavač, isti prevodioci,
1930).
- , Amerika (obj. 1927. isti izd.; prev. Edwin Muir, 1946).
- , Hochzeitsvorbereitungen a u f dem Lande und andere Prosa
aus dem Nachlass, ur. Max Brod (1953). Tu se nalazi i pismo
njegovom ocu.
Kaiser, Georg, Stiicke, Erzahlungen, Aufsatze, Gedichte, prir.
Walther Huder (1966). Dobar jednotomni izbor iz Kajzerovog velikog
i značajnog dela. (Videti takođe dole, pod Kenworthy).
Karasek, Hellmuth, Carl Sternheim (1965). Kratka, dobro
ilustrovana studija duhovitog dramatičara.
223
 Kastner, Erich, Kastner Jiir Erwachsene, prir. Rudolf Walter
Leonhardt (1966). Kako ukazuje naslov, izbor izostavlja knjige za
decu - Emil und dieDetektive, Der 35. Mai, itd. - koje su ga proslavile
u svetu; sadrži izbor iz poezije, autobiografiju i njegov roman Fabian:
Die Geschichte eines Moralisten (1931)
Kenworthy, B. J., Georg Kaiser (1957). Korisna studija na
engleskom.
Kesting, Marianne, Bertolt Brecht in Selbstzeugnissen und
Bilddokumenten (1959).
Killy, Walther, Deutscher Kitsch: Ein Versuch mit Beispielen
(1962). Fascinantna zbirka nemačke kič književnosti, sa zanimljivim
uvodnim tumačenjem.
Kraus, Karl, Ausgewahlte Werke, u toku, prir. Heinrich Fischer
(1952 -).
Kutscher, Artur, Frank Wedekind: Sein Leben und Seine Werke,
3 toma (1922-1931). Standardna biografija velikog buntovnika
nemačkog pozorišta.
Landmann, Georg Peter, prir., Der George-Kreis (1965).
Inteligentna i sadržajna antologija.
Lasker-Schiiler, Else, Samtličhe Gedichte, prir., Friedhelm Kemp
(1966).
Mann, Heinrich, Little Superman (1918, prev., Emest Boyd
1945).
- , Small Town Tyrant (1905, prev. 1944). Roman na kome je
zasnovan čuveni film Plavi Anđeo.
- , Novellen (1963). Zbirka kraćih novela ili dužih priča. Lista
sa tri naslova daje samo mali izbor iz velikog i veoma raznolikog
opusa.
Mann, Klaus, Mephisto: Roman einer Karriere (1936). Pakostan
roman; jedva premšen opis meteorske karijere Manovog bivšeg zeta,
Gustava Grundgensa, glumca i producenta.
Mann, Thomas, Gesammelte Werke, prir. Hans Biirgin, 12
tomova (1960). I dalje najbolje izdanje, sadrži i dva toma eseja i
govora.
- , Budenbrooks (1901; prev. H.T. Lowe-Porter, 1924).
- , The Magic Mountain (1924; isti prev., 1927).
224
- , Joseph and His Brothers, 4 toma (1933-1943; isti prev.,
1933-1944).
- , Stories ofThree Decades (isti prev., 1936).
- , Essays ofThree Decades (isti prev., 1947). (Ovi naslovi na
engleskom su samo primeri; gotovo celokupno njegovog delo je
prevedeno).
Miillenmeister, Horst, Leopold Jessner: Geschichte eines
Regiestils (1956). Korisna nemačka teza; još više treba da se uradi.
Muschg, Walter, Die Zerstdrung der deutschen Literatur (3,
mnogo veće izd., 1958). Osveženje. Eseji koje je napisao smrtni
neprijatelj frazerstva i nemačke sklonosti da književnu kritiku pretvara
u mračnu metafiziku.
- , Von Trakl zu Brecht: Dichter des Expressionismus (1961).
Snažne, često briljantne studije.
Musil, Robert, The Man Without Qualities (prva “potpuna”
verzija koju je rekonstruisao A. Frise, 1952; prev. Eithne Wilkins i
EmstKaiser, 3 toma, 1953-1960).
Pinthus, Kurt, prir., Menschheitsdammerung: Ein Dokument des
Expressionismus (1920; 2. poboljšano izdanje, 1959). Prvo izdanja
predstavljalo je značajan zbir dokumenata, dmgo je još dragocenije.
Piscator, Erwin, Das Politische Theater (1929; prir. Felix
Gasbarra, 1962). Manifest radikalnog teatra u Berlinu, kasnih
dvadesetih.
Politzer, Heinz, Franz Kafka: Parable and Paradox (1962).
Odlično.
Raabe, Paul, ur., Expressionismus: Aufzeichnungen und
Erinnerungen der Zeitgenossen (1965). Obimna antologija izveštaja
savremenika.
- , i H. L. Greve, ur., Expressionismus: Literatur und Kunst,
1910-1923 (1960). Veoma informativan, dobrodokumentovankatalog
značajne izložbe u Šilerovom Nacionalnom muzeju u Marbahu.
Remarque, Erich Maria, All Quiet on the Westem Front (1929;
prev. A. W. Wheen, 1929). Čuveni antiratni roman, Im Western nicht
Neues.
-, TheRoad'Back(\931;prev. A.W.Wheen, 1931). Neštomanje
poznat nastavak.
225
 Ries, Curt, Gustav Griindgens: Eine Biographie (1965). Prepuno
divljenja i apologije, ali i informacija o životu vodećeg ghunca i
producenta. (Videti takođe gore, pod Mann, Klaus.)
Rilke, Rainer Maria, Samtliche Werke, prir, Emst Zinn i Ruth
Sieber-Rilke, 6 tomova (1955-1966). Postoji i korisno izdanje u tri
toma, u kome se nalazi veliki izbor koji je urađen kod Insel Verlag
(1966).
Roth, Joseph, Romane, Erzahlmgen, Aufsatze (1964). Veliki
izbor iz dela pisca koji skončao u pijanstvu u izbeglištvu u Parizu.
Riihle, Giinther, Theaterfur die Republik, 1917-1933, im Spiegel
der Kritik (1967). Zgodna, obimna antologija prikaza vajmarskog
pozorišta, sa svim referencama i odličnim uvodom.
Salin, Edgar, Um Stefan George: Erinnerung und Zeugnis (2.
izdanje, 1954). Među radovim a Georgeovih učenika, možda
najinformativniji. (Videti takođe gore, pod Boehringer i dole, pod
Wolters).
- , Holderlin im George-Kreis (1950).
Schick, Paul, Karl Kraus in Selbstzeugnissen und Bild-
dokumenten (1965).
Schmalenbach, Fritz, “The Term ‘Neue Sachlichkeit,’” Art
Bulletin, XXII, 3 (September 1940), 161-165. Analizujejedan važan
naziv.
Schnitzler, Arthur, Die erzahlenden Schiriften, 2 toma (1961).
- , Die dramatischen Werke, 2 toma (1962). Prikladan set od
četiri toma.
Schonauer, Franz, Stefan George in Selbstzeugnissen und
Bilddokum enten (1960). Prilično objektivan opis sa nekim
izvanrednim fotografijama.
Schroter, Klaus, Heinrich Mann in Selbstzeugnissen und
Bilddokumenten.
Schumacher, Emst, Die dramatischen Versuche Bertolt Brechts,
1918-1933 (1955). Iako ortodoksan u svom marksizmu i zbog toga
često dosadan, pun činjenica.
Sertorius, Lilli, Der Wandel des deutschen Hdlderlinbildes
(1928). Kratka disertacija koja pokazuje radikalni pomak u nemačkom
viđenju Helderlina.
226
Sembdner, Helmut, prir., Heinrich von Kleists Nachruhm (1967).
F ascinantna, dobro organizovana i kritička antologija koja
dokumentuje promenljivu posmrtnu sudbinu velike nemačke
književne ličnosti.
Sinn undForm, Special Issue (Posebno izdanje), Bertolt Brecht
(1949)
- , Second Special Issue (Drugo posebno izdanje), Bertolt Brecht
(1957). Oba izdanja, posebno drugo, puna su značajnih informacija.
Sokel, Walter H., The Writer in Extremis: Expressionism in
Twentieth Century GermanLiterature (1959). Pažnje vredanpokušaj
da se razume suština nemačke ekspresionističke književnosti sa
ekonomskog stanovišta.
- , Franz Kafka: Tragik und Ironie (1964).
Sontheimer, Kurt, Thomas Nabb und die Deutschen (1961).
Ubedljiva (mada ne do kraja) odbrana političkih shvatanja Tomasa
Mana.
Steffen, Hans, prir., Der deutsche Expressionismus: Formen und
Gestalten (1965). Niz eseja uglavnom o ekspresionističkim pesni-
cima, ali i o drugim umetnostima ekspresionizma; uglavnom zado-
voljavajuće.
Stemheim, Carl, Das Gesamtwerk, prir., Wilhelm Emrich, 8
tomova (1963-1968). Sabrana dela tog briljantnog, neprevodivog
satiričara.
Strich, Fritz, Deutsche Klassik und Romantik (1922).
Tank, Kurt Lothar, Gerhart Hauptmann in Selbstzeugnisse und
Bilddokumenten (1959).
Toller, Emst, Prosa, Briefe, Dramen, Gedichte. Predgovor Kurt
Hiller (1961). Obiman izbor, sa nekoliko borbenih uvodnih reči u
Tollerovu odbranu.
Torberg, Friedrich, Der Schuler Gerber (1929). Roman o
samoubistvu studenta; tipičan za žanr.
Tucholsky, Kurt, Gesammelte Werke, prir. Mary Gerold
Tucholsky i Fritz J. Raddatz, 3 toma (1960). Iako nepotpuno, ukazano
je na praznine.
Vietor, Karl, Georg Buchner: Politik, Dichtung, Wissenschaft
(1949). Kompaktna ocena starog germaniste.
227
 Wasserman, Jakob, Der Fall Maurizius (1928). Možda još uvek
najpoznatiji roman pisca koji je bio veoma cenjen za vreme Republike,
ali ne i danas.
Wedekind, Frank, Prosa, Dramen, Verse, prir. Hansgeorg Maier,
2 toma (1964). Prikladno, prilično potpuno izdanje.
Weigand, Hermann J., Thomas Mann ’s Novel 'Der Zauberberg ’
(1933). Impresivna analiza.
Weisstein, Ulrich, Heinrich Mann: Eine historisch-kritische
Einfuhrung in sein dichterisches Werk (1962): Kratko, ali korisno.
Werfel, Franz, Nicht der Morder, der Ermorderte is Schuldig
(1920).
- , Verdi (1924; prev. Helen Jessiman, 1925).
- , TheFortyDays ofMusaDagh (1933; prev. Geoffrey Dunlop,
1934).
- , Erzahlungen aus zwei Welten, prir. A.D. Klarmann, 3 toma
(1951-1954).
- , Die Dramen, prir. A. D. Klarmann, 2 toma (1959).
Willett, John, The Theatre o f Bert Brecht: A Study from Eight
Aspects (1959). Dobra analiza.
Wolters, Friedrich, Stefan George und die Blatterfur die Kunst
(1930). Ostaje značajno.
Zuckmayer, Carl, Meisterdramen (1966). Sadrži njegova
najpoznatija dela, ali izostavlja rane ekspresionističke komade.
Zweig, Amold, The Case o f Sergeant Grischa (1927; prev. Eric
Sutton, 1928).
Zweig, Stefan, “Abschied von Rilke,” (1926) u Begegnungen
mit Menschen, Biichern, Stadten (izd. 1956), 59-73.
- , “Holderlin,” u Baumeister der Welt (1951), 159-246.
- , “Heinrich von Kleist,” u ibid., 247-301.
228
V
FILMSKAIIZDAVAČKAINDUSTRIJA
Autobiografije izdavača kao što su Piper i Wolff, ovde su takođe
veoma korisne.
Amheim, Rudolf, Film als Kunst (1932). Preveli 1933. L. M.
Sieveking i Ian F. Morow, već dugo nije moguće nabaviti; bitni delovi
ove teorijske knjige danas su preštampani u Film as Art (1966).
Balazs, Bela, Der Film: Werden und Wesen einer neuen Kunst
(1961). Zbirka eseja, od kojih su mnogi iz dvadesetih, koje je napisao
marksista, poznat kao obrazovan i inteligentan kritičar.
“Ein Jahrhundert Frankfurter Zeitung, begriindet von Leopold
Sonnemann," Die Gegenwart, XI (29. oktobar, 1956). Obiman,
fascinantan pregled (mada se još više moglo uraditi) najboljih novina
u vajmarskoj Nemačkoj.
Erman, Hans, August Scherl (1954). Biografija moćnog
berlinskog novinskog izdavača koji je prodao svoj biznis Hugenbergu.
Griffith, Richard, Marlene Dietrich, Image and Legend (1959).
Lepo ilustrovan pamflet
Grothe, Wolfgang, “Die neue Rundschau des Verlages S.
Fischen’ Bdrsenblatt fu r den deutschen Buchhandel, Frankfurter
Ausgabe, XVII (14. decembar 1961). Zanimljiv pregled književnog
mesečnika za koji su rado pisali najbolji prisci.
Hintermeier, Mara i Fritz J. Raddatz, prir., Rowohlt Almanach,
1908-1962 (1962). Sjajan, ogromanpregled spiskanajvećeg izdavača
sa nekim izvanrednim autorima.
Kiaulehn, Walther, Mein Freund der Verleger: Ernst Rowohlt
und seine Zeit (1967). Blagonaklon opis; odličan dodatak za Rowohlt
Almanac.
Kracauer, Siegfried, From Caligari toHitler: The Psychological
History o f the German Film (1947). Neophodna knjiga, iako je teza
malo preširoka. Veoma mnogo joj dugujem.
Kurtz, Rudolf, Expressionismus undFilm, (1926). Pionirski esej.
Mendelssohn, Peter De, Zeitungsstadt Berlin: Menschen und
Machte in der Geschichte der deutschen Presse (1959). Jedna
229
iscrpljujuća knjiga; puna đetalja i sjajnih ilustracija, ali jednostrana,
često nekritična i površna.
Osborn, Max, ur., 50 Jahre Ullstein, 1877-1927 (1927).
Zvanično.
Rotha, Paul, The Film Till Now (rev. izd. 1967). Opsežan
pionirski pregled.
Schlawe, Fritz, Literarische Zeitschriften, Deo II, 1910-1933
(1962). Obiman činjenički pregled. Isto je veoma potrebno i za novine.
Ullstein, Hermann, Th'e Rise and Fall o f the House Ullstein
(1943). Puno beznačajnosti i samo povremeno informativno. Sadržaj
Weinberg, Herman, G., Joseph von Sternberg: A Critical Study
(1967). U vod........................................................................................... 7
1. Trauma rađanja: od Vajmara do Vajmara......................... 11
2. Zajednica razuma: pomiritelji i kritičari............................35
3. Tajna Nemačka: poezija kao moć.......................................57
4. Žudnja za celovitošću: iskušenja m odemog..................... 85
5. Pobuna sina: godine ekspresionizma............................ 121
6. Osveta oca: uspon i pad objektivnosti.......................... 141
I. Kratka politička istorija Vajmarske republike................169
II. Bibliografija.................................................................... 191

230
 Štampanje ove knjige pomogao je
Fond za otvoreno društvo Jugoslavija.

CIP - KaTajionoaijnja y ny6nHKaipijH

HapoflHa 6H6jiHOTeKa Cp6Hje, Beorpa«
7.036.7(430) ”1918/1933”

TEJ, IlH T ep
Vajmarska kultura : autsajder kao insajder
/ Piter Gej ; prevela sa engleskog Jasna
Janićijević. - Beograd : Geopoetika : Plato,
1998 (Beograd : Čigoja štampa). - 232 str. :
ilustr,; 20 cm. - (Edicija Kultura)

Prevod dela: Weimar Culture : The Outsider as

Insider / Peter Gay. - Beleške uz tekst. -

Bibliografija: str. 191-230.

ISBN 86-83053-15-6

323(430)” 1918/1933” 830.015.19

008(430)” 1918/1933”
a) EKcnpecHOHH3aM - H eM aiiKa - 1918/1933
b) HeManKa - IlojiHTHHKe npnjiHKe - 1918/1933
c) HeManKa - K yjiTypH e npiuiHKe - 1918/1933
ID=66555148
 Piter Gej
Vajmarska kultura

Knjiga istoričara Pitera Geja je

klasični istorijski pregled
jednog od najznačajnijih perio-
da u kulturi dvadesetog veka.
Predstavljajući dostignuća Bau-
hausa, Varburg instituta, bro-
jnih pisaca, mislilaca, filmskih
autora i arhitekata u burnom
periodu Vajmarske republike,
profesor Gej odgovara na mno-
ga pitanja o odnosu kulture i
politike.