Vladimir Nabokov

PROZIRNE STVARI

bojana888
 1

Person je osoba koju tražim. Ehej, Persone! Ne čuje me.

Možda, kad bi postojala budućnost, i konkretno i pojedinačno, kao nešto što bi kakav
um bolji od mog umeo da razazna, možda tada prošlost ne bi bila tako zavodljiva: njeni bi
zahtevi imali protivtežu u zahtevima budućnosti. Tada bi ljudi mogli da uzjaše sredinu
klackalice i razmišljaju o ovom ili onom cilju. Možda bi to bilo zabavno.

Budućnost, međutim, ne raspolaže takvom stvarnošću (kakvu imaju prošlost koju

zamišljamo i sadašnjost koju opažamo); budućnost je samo retorička figura, utvara misli.

Ehej, Persone! Ma, šta je bilo, ne vucite me. Ko kaže da ga gnjavim? Oh, dobro. Ehej,
Persone... (poslednji put, sasvim tihim glasom).

Kada se mi usredsredimo na kakav konkretan predmet, svejedno u kakvoj situaciji, i

sam taj čin može da nas navede da nesvesno zaronimo u istoriju tog predmeta. Početnici
moraju da ovladaju veštinom brzog iščitavanja građe, ako žele da ona ostane tačno na nivou
datog trenutka. Prozirne stvari, ozarene sjajem prošlosti!

Stvari načinjene ljudskom rukom, ili one koje je priroda stvorila, same po sebi
prilično nepokretne, ali mnogo korišćene u lakomislenom životu (vi sad pomišljate, i to s
dobrim razlogom, na kamen što počiva na padini kakvog brežuljka, preko čije je površine u
toku nebrojeno mnogo godišnjih doba protrčalo mnoštvo sitnih životinja) naročito je teško
površinski držati u središtu pažnje: početnici propadnu kroz površinu, sve razdragano
pevušeći sebi u bradu, i ubrzo s detinjim zanosom počnu da uživaju u priči o ovom kamenu, o
onoj pustari. Evo, objasniću. Tanak sloj neposredne stvarnosti prekriva prirodnu i veštačku
građu, i svako ko želi da ostane u onom sada, sa onim sada, na onom sada, najljubaznije je
zamoljen da ne probija taj sloj. Učini li to, nevični će čudotvorac u jednom trenutku shvatiti
da je prestao da hoda po vodi i počeo da ponire pomno praćen pogledima riba. Uskoro slede
dodatna objašnjenja.
 2

Dok je dotična persona, Hju Person (iskvarena varijanta imena „Piterson”, koju neki
izgovaraju kao „Parson”) izvlačio svoje krupno koščato telo iz taksija koji ga je iz Truksa
dovezao u njegovo neugledno planinsko odmaralište, i dok mu je glava još bila pognuta u
otvoru načinjenom po meri za izlazak patuljaka, podigao je pogled - i to ne zato da bi
primetio ovlašno predusretljivi gest koji je učinio vozač otvorivši mu vrata, već da bi
uporedio izgled hotela Askot (Askot!) sa svojim osam godina - petina njegovog života -
starim sećanjem, prožetim iskrenim jadom. Izrazito ružna zgrada od sivog kamena i mrkog
drveta dičila se jarkocrvenim prozorskim kapcima (nisu svi bili zatvoreni) koje je on
blagodareći nekakvoj mnemoptičkoj varci pamtio kao svetlozelene. Obode stepeništa na
tremu krasili su električnom strujom osvetljavani kolski fenjeri na dva gvozdena stuba. Niz to
stepenište doskakutao je hotelski momak da prihvati dve torbe, i s njima (ispod miške) jednu
kutiju za cipele, pošto je vozač prethodno sve to žustro povadio iz razjapljenog prtljažnika.
Person isplati žustrog vozača.

Neprepoznatljivo predvorje nesumnjivo je oduvek izgledalo jadno.

Na recepciji, pošto je otpevuckao svoje ime i predao pasoš, raspitao se na francuskom,

engleskom, nemačkom i još jednom na engleskom, da li je još tu stari Kronig, direktor čijeg
se gojaznog lica i lažne žovijalnosti tako živo sećao.

Recepcionarka (plava kosa sakupljena u punđu, lep vrat) reče da nije, da je msje
Kronig postao upravnik, zamislite, u hotelu Fantastik u Bluru (ili je bar tako zazvučalo). Kao
ilustracija ili dokaz, bi mu pokazana razglednica: zelena trava i plavo nebo sa gostima u
ležećem položaju. Tekst ispod slike bio je ispisan na tri jezika, i jedino je tekst na nemačkom
zvučao prirodno. Onaj na engleskom glasio je: Opruženi travnjak - pri čemu je, kao da je to
namerno učinjeno, varljiva perspektiva taj travnjak uvećala do čudovišnih razmera.

„Umro je prošle godine”, dodala je devojka (koja en face ni najmanje nije podsećala
na Armanu), ukinuvši time svako zanimanje koje je fotohrom hotela Mažestik u Šuru
prethodno mogao izazvati.

„To znači da nema nikoga ko bi me se mogao sećati?”

„Žao mi je”, rekla je tonom nalik na uobičajeni ton njegove pokojne supruge.

Žao joj je bilo i zbog toga što, pošto on nije mogao da joj kaže u kojoj je sobi na
trećem spratu nekada boravio, nije ni mogla da mu izda tu sobu, utoliko pre što je čitav taj
sprat bio popunjen. Nabravši čelo, Person joj reče da je bila negde između broja trista i trista
deset, i da je bila okrenuta ka istoku - znao je to po tome što ga je sunce pozdravljalo na
ćilimu pored kreveta, premda se s prozora nije videlo praktično ništa. Silno je želeo tu sobu,
ali je zakon nalagao da se sva dokumentacija mora uništiti ukoliko direktor, makar i bivši
direktor, učini ono što je učinio Kronig (kao da je samoubistvo neka vrsta vođenja lažne
dokumentacije). Njen pomoćnik, zgodan momak odeven u crno, s prištevima na bradi i vratu,
odveo je Persona do jedne sobe na četvrtom spratu, zureći sve vreme, kao da je zagledan u
televizijski ekran, u goli plavičasti zid koji je klizio naniže, dok je s druge strane ništa manje
nestabilno ogledalo u liftu, tokom nekoliko lucidnih trenutaka, odražavalo lik gospodina iz
Masačusetsa: izduženo, mršavo, turobno lice neznatno isturene donje vilice i s dva simetrična
nabora oko usana, što bi sve skupa zasigurno delovalo kao ogrubeli, muževni, planinarski lik,
da melanholična pogurenost nije raskrinkavala svaki centimetar njegove nepojamne
uzvišenosti.

Prozor jeste bio okrenut ka istoku, no s tog se prozora ponešto moglo i videti:
konkretno, ogroman krater pun mašina za kopanje (koje ne rade subotom popodne i u nedelju
preko celog dana).

Momak opasan svetlozelenom pregačom uneo je dva kofera i kartonsku kutiju na

čijem je omotu pisalo „Fit”; potom je Person ostao sam. Znao je da je hotel sagrađen u
starinskom stilu, ali ovo je bilo pomalo previše. Belle chambre au quatriéme, premda
prevelika za jednog gosta a pretesna za više njih, bila je lišena svake udobnosti. Sećao se
kako je soba na spratu niže u kojoj je on, krupan tridesetdvogodišnji muškarac, plakao češće i
neutešnije no ikad u svom tužnom detinjstvu, takođe bila ružna ali bar ne i prostrana i
nakrcana kao njegovo novo boravište. Krevet je bio autentični košmar. „Kupatilo” je imalo
bide (dovoljno velik da na svom sedištu ugosti cirkuskog slona) ali ne i kadu. Daska na šolji
odbijala je da stoji uspravno. Slavina je bila prgava, pa je izbacivala snažan mlaz vode s rđom
pre no što bi pristala da ponudi onu pitomu normalnu materiju - koju ljudi ne umeju dovoljno
da cene, koja predstavlja tajnu što teče, i koja, da, da, zaslužuje da joj se podignu spomenici,
veličanstvena svetilišta! Pri izlasku iz tog sramotnog toaleta, Hju je blago zatvorio vrata za
sobom, no ona su kao kakav glupavi kućni ljubimac najpre zacvilela a potom krenula za njim
u sobu. A sada, da malo pokažemo s kakvim smo to poteškoćama suočeni.
 3

U potrazi za komodom u koju bi smestio svoje stvari, Hju Person je kao uredan čovek
zapazio da je srednja fioka postarijeg stola promenila svoje boravište preselivši se u jedan
mračni ugao sobe, da bi tamo poduprla jednu lampu koja je, bez sijalice i bez abažura,
podsećala na kostur slomljenog kišobrana, pri čemu je gost ili pripadnik posluge (zapravo
nijedno od to dvoje) koji je poslednji proverio da li je soba prazna (niko to nije učinio), tom
prilikom nije baš kako treba vratio na mesto. Moj dobri Hju pokušao je da ugura fioku natrag;
isprva je odbijala da se pomeri; potom je, reagujući na neprijateljstvo jednog slučajnog
pokreta (kome je bilo suđeno da se okoristi združenom energijom nekolikih trzaja) izletela
napolje izbacivši pritom iz sebe jednu olovku. Tu je olovku Hju malo razgledao pre no što ju
je vratio natrag.

Nije to bila šestougaona lepotica od virdžinijske kleke ili afričke kedrovine, sa

imenom onoga koji ju je načinio urezanim na srebrnoj pločici, već vrlo jednostavna, okrugla,
tehnički bezlična stara olovka od jeftine borovine, obojena musavom bojom jorgovana. Deset
godina ranije tu ju je zaboravio stolar koji nije dovršio ni pregled, a kamoli popravku, tog
starog stola, pošto je otišao po neku alatku koju izgleda nikada nije pronašao. A sada treba
malo obratiti pažnju.

U stolarevoj radnji, a davno pre toga i u seoskoj školi, olovka je bila potrošena dve
trećine od svoje prvobitne dužine. Ogoljeno drvo njenog zašiljenog kraja potamnelo je do
najtamnije šljivove boje, postavši time po nijansi slično tupom vrhu grafita koji se samo
svojim slepim sjajem razlikovao od drveta. Jedan nož i jedan mesingani rezač prethodno su
više puta temeljno poradili na njoj, i kada bi to bilo neophodno, mogli bismo da ispratimo
zapetljane sudbine opiljaka, u prvim trenucima bledoplavih s jedne strane i žućkasto-mrkih s
druge, no sada pretvorenih u atome prašine rasute na sve strane široko, tako široko da, evo,
gotovo da panika uzima dah, ali treba biti iznad toga, navikne se čovek na to prilično brzo
(postoje i gori strahovi). Sve u svemu, način na koji se ta olovka smanjila bio je prijatan za
oko, pošto je bila starinske izrade. Vratimo li se dosta godišnjih doba unatrag (premda ne tako
daleko da bismo stigli do godine Šekspirovog rođenja, kada je otkriven grafit za olovke) i
ponovo započnemo priču o toj stvarčici ovoga puta u smeru „sada”, videćemo kako grafit,
veoma sitno samleven, mlade devojke i stariji muškarci mešaju s vlažnom ilovačom. Ta
smesa, taj presovani kavijar, potom se stavlja u metalni cilindar s jednim plavim okom,
safirom u kome je izbušena rupa, kroz koju se potom utiskuje kavijar. Kao rezultat toga
nastaje jedna duga ukusna šipčica (pripazite na našeg malenog drugara!) koja izgleda kao da
je zadržala oblik digestivnog trakta kakvog crva (samo pazite, pazite da se ne iskrivi!). Potom
se ta šipčica seče na komade one dužine koja je potrebna za baš te olovke (načas vidimo i
onog ko ih seče, starog Ilajasa Boroudejla, i u iskušenju smo da ga u usputnoj proveri
uhvatimo za podlakticu, ali zastajemo, zastajemo i uzmičemo, hitajući da pronađemo tačno
određeni segment). Da vidimo kako će biti ispečen, kako će biti skuvan u salu (nakratko
opažamo i prizor klanja runom prekrivenog davaoca sala, opažamo kasapina, opažamo
pastira, i pastirovog oca, Meksikanca) a potom uguran u drvo.

A sada ćemo nakratko ostaviti naš dragoceni komad grafita da bismo pripremili drvo.
Evo stabla! Baš ovaj bor! Obaraju ga. Koristi se samo deblo, s koga se prethodno skine kora.
Čujemo cviljenje tek nedavno otkrivene električne testere, vidimo kako se klade suše i slažu.
Evo i daske koja će plitkoj fioci (još uvek otvorenoj) podariti ljušturu olovke. Prepoznajemo
njeno prisustvo u kladi kao što smo pre toga kladu prepoznali u drvetu a drvo u šumi a šumu
u svetu. Prepoznajemo to prisustvo po nečemu što nam je savršeno jasno ali bezimeno, i što
je nemoguće opisati isto onoliko koliko je nemoguće opisati osmeh nekom ko nikada nije
video nasmejane oči.

Tako se čitava ta mala drama, od kristalizovanog ugljenika i posečenog bora do ove

skromne tvorevine, do ove prozirne stvari, odmotava u trenu. Ali avaj, sama ta stamena
olovčica u času dok je Hju Person nakratko drži među prstima nekako nam izmiče! On,
međutim, neće, to ne.
 4

Bila je to njegova četvrta poseta Švajcarskoj. Prva se odigrala osamnaest godina pre
toga kada je s ocem proveo nekoliko dana u Truksu. Deset godina kasnije, kao
tridesetdvogodišnjak, ponovo je svratio u taj stari gradić kraj jezera i pritom uspešno prizvao
sentimentalno uzbuđenje, napola s čuđenjem a napola s kajanjem, tako što je otišao da obiđe
hotel u kome su nekada odseli. Strma stazica i niz starih stepenika vodili su ka hotelu s obale
jezera gde ga je prethodno lokalni voz ostavio na sasvim bezličnoj stanici. Pamtio je ime
hotela, Loke, zbog toga što ga je podsećalo na devojačko prezime njegove majke, kanadske
Francuskinje, koju će stariji Person nadživeti za manje od godinu dana. Pamtio je i to da je
hotel bio sumoran i jeftin, i da je skrušeno stajao kraj drugog, znatno boljeg hotela, kroz čije
su se rez-de-chaussée prozore mogle nazreti utvare belih stolova i plutajućih konobara. Ni
jedan ni drugi hotel više ne postoje, a na njihovom mestu uzdiže se Bank Ble, čelična
građevina, sva od uglačanih površina, šarenog stakla, i biljaka u saksijama.

Tada je prespavao u nekakvoj poluniši, odvojen od očevog kreveta lučnim prolazom i

starinskim čivilukom. Svaka je noć strašni džin, ali je ta bila posebno zastrašujuća. Hju je kod
kuće uvek imao svoju sobu; mrzeo je tu zajedničku grobnicu sna i potuljeno se nadao da će
na narednim stanicama njihove švajcarske turneje otac održati obećanje koje se ticalo
odvojenih spavaćih soba. Njegov otac, šezdesetogodišnjak, niži i zdepastiji od Hjua,
bezvoljno je ostario tokom svojih udovačkih dana; odeća mu je odisala nekim osobenim
zadahom, slabašnim ali nepogrešivo prepoznatljivim, a uz to je gunđao i uzdisao u snu, pošto
je sanjao krupne, kabaste gromade crnila, koje je trebalo razvrstati i ukloniti s puta kojim je
morao da se probije uz neizdržljiv pritisak slabosti i očajanja. U zapisima o putešestvijima po
Evropi, koje porodični lekari ostarelih penzionisanih pacijenata preporučuju kao sredstvo
protv usamljeničkog jada, ne nalazimo nijedno putovanje koje je bilo delotvorno.

Ruke Persona starijeg oduvek su bile nespretne, ali je u poslednje vreme postajao
istinski komičan u svom trapavom posezanju za stvarima u mutnoj vodi prostora, kada je
pipajući tražio prozirni sapun od neuhvatljivc materije, ili bezuspešno pokušavao da zaveže
ili razveže one delove različitih predmeta koje je trebalo pričvrstiti ili osloboditi stega. Hju je
jednim delom nasledio tu nespretnost; njena tadašnja preteranost išla mu je na nerve kao do u
beskraj ponavljana parodija. U jutro udovčevog poslednjeg dana boravka u takozvanoj
Švajcarskoj (drugim rečima, nedugo pre događaja posle koga će za njega sve postati
„takozvano”), matori trapavko se borio s venecijanerom u nastojanju da proveri kakvo je
vreme, i uspeo je tek da na tren ugleda vlažan trotoar pre no što se zastor spustio kao zvečeća
lavina, pa je odlučio da ponese kišobran. Kišobran je bio loše sklopljen, pa je krenuo da ga
dovodi u prihvatljivije stanje. Hju je to isprva posmatrao zgađeno ćuteći, pri čemu su mu se
nozdrve širile i grčile. Prezir je bio nezaslužen pošto postoji mnoštvo stvari, od živih ćelija do
mrtvih zvezda, koje katkad dožive slučajne male nezgode u ne uvek veštim niti pažljivim
rukama svojih neznanih tvoraca. Crni nabori su neuredno landarali i trebalo ih je urediti, a
kada je kopča na traci konačno postala sprema za upotrebu (sićušni opipljivi kružić između
prsta i palca), dugme koje joj je bilo potrebno izgubilo se negde u naborima i brazdama
prostora. Pošto je neko vreme posmatrao ta nevešta nastojanja, Hju je na kraju istrgao
kišobran iz očevih ruku tako naglo da je stari još nekoliko trenutaka posle toga nastavio
šakama da oblikuje vazduh, pre no što je blagim skrušenim osmehom reagovao na tu
iznenadnu neuljudnost. I dalje bez ijedne reči, Hju je besno smotao i zakopčao kišobran koji
pri tome, ako ćemo pravo, baš i nije poprimio oblik mnogo bolji od onog koji bi mu na kraju
dao i Hjuov otac.

Kakvi su im bili planovi za taj dan? Doručkovaće na istom mestu na kome su večerali
prethodne večeri, potom će malo vremena posvetiti kupovini i mnogo više razgledanju
okoline. Tamošnje čudo prirode, vodopad Tara, bilo je naslikano na vratima toaleta u
hodniku, uz još jednu veliku fotografiju na zidu u predvorju. Doktor Person je zastao na
recepciji da se s uobičajenom usplahirenošću raspita ima li pošte za njega (premda uopšte nije
očekivao da bi je moglo biti). Posle kraće potrage pojavio se nekakav telegram za izvesnu
gospođu Parson, ali ništa za njega (ako izuzmemo prigušeno zaprepašćenje izazvano
nepotpunom koincidencijom). Pokraj lakta mu se slučajno našao smotani krojački metar, te
on poče da ga obavija oko svog poširokog struka, pritom objašnjavajući turobnom
recepcionaru kako namerava da u gradu kupi par letnjih pantalona te da želi da se tome
posveti na promišljen način. Hjuu je ta predstava bila toliko odvratna da je krenuo prema
izlazu i pre no što je siva traka bila ponovo smotana u kružić.
 5

Posle doručka pronašli su prodavnicu prikladnog izgleda. Confections. Notre vente

triomphale de solde. Trijumfalno prodajemo vetar, preveo je te reči njegov otac, a Hju ga je
ispravio s umornim prezirom. Jedna korpa s presavijenim košuljama stajala je na gvozdenom
tronošcu pred izlogom, nezaštićena od kiše koja je postajala sve jača. Potom se začuo i udar
groma. Hajde da svratimo ovde, uzrujano reče doktor Person, čiji je strah od električnih oluja
za njegovog sina predstavljao još jedan razlog za ozlojeđenost.

Toga jutra je Irma, izcrpljena i brigom ophrvana prodavačica, slučajno bila sama u
neuglednoj prodavnici odeće u koju je Hju nevoljno ušao za svojim ocem. Dvoje njenih
kolega, muž i žena, neposredno pre toga bili su smešteni u bolnicu posle požara koji je izbio
u njihovom malom stanu, gazda je bio na službenom putu, a svraćalo je više mušterija no što
obično svraća četvrtkom. U tom trenutku ona je upravo pomagala trima postarijim ženama
(putnicama iz autobusa prispelog iz Londona) da se odluče, a u isto vreme objašnjavala
jednoj osobi, plavokosoj Nemici odevenoj u crno, kako da stigne do mesta gde bi se mogla
fotografisati za pasoš. Tri postarije žene jedna za drugom pritiskale su istu haljinu s cvetnim
dezenom uz svoje grudi, a doktor Person je predano prevodio njihovo „kokni” kokodakanje
na loš francuski jezik. Devojka u crnini vratila se da uzme paket koji je prethodno zaboravila.
Nastavilo se širenje haljina, zagledanje oznaka sa cenama. Ušla je još jedna mušterija, vodeći
sa sobom dve devojčice. U međuvremenu doktor Person zatražio je par pantalona. Ponuđeno
mu je nekoliko pari, da ih proba u kabini; a Hju se tiho iskrao iz radnje.

Besciljno je krenuo ulicama, nalazeći utočište u različitim arhitektonskim izbočinama,

pošto je dnevno glasilo tog gradića zaludu bez prestanka trubilo o tome kako bi u trgovačkom
delu trebalo sagraditi trgovinski centar. Hju je porazgledao robu u jednoj prodavnici suvenira.
Prilično mu se dopala statueta smučarke načinjena od materije koju kroz staklo izloga nije
umeo da identifikuje (bila je to „alabastereta”, imitacija aragonita, koju je u zatvoru Gramble
izvajao i obojio jedan zatočenik-homoseksualac, robustni Arman Rejv, osuđen zbog toga što
je zadavio incestu sklonu sestru svog momka). A šta je s onim tamo češljem u kožnoj futroli,
ma šta, šta s njim - oh, očas bi se uprljao i trebalo bi čitav sat rada da bi se očistila prljavština
zaglavljena među njegovim gustim zupcima, i to uz pomoć manjih sečiva onog tamo
peroreza, koji se kočoperno razmetao izlažući svoje unutrašnje delove. Fini ručni sat, ukrašen
slikom psetanceta na brojčaniku, za samo dvadeset dva franka. Ili bi možda valjalo kupiti
(sobnom kolegi s koledža) onaj drveni tanjir s belim krstom u sredini, uokvirenim sa svih
dvadeset dva kantona? Hju je tada imao dvadeset dve godine, i oduvek su ga proganjali
slučajni simboli.

Zvonce i treperavo crveno svetlo najavili su predstojeći događaj na pružnom prelazu:

sporo ali neumoljivo, rampa se spustila.

Tamnomrki zastor bio je spušten tek do pola, tako da je otkrivao elegantne noge,
odevene u prozirnu crnu boju, noge žene koja je sedela u radnji. Strašno nam se žuri da
oživimo taj trenutak! Zastor kabine postavljene na trotoaru s nekom vrstom klavirske
stoličice, za niske ili visoke, i automatom koji je omogućavao da čovek fotograflše samoga
sebe za pasoš ili radi razonode. Hju je najpre pogledao noge, a potom natpis na kabini.
Izostanak konačnog rešenja kvario je neveštu jednačinu:

x poza

fotografija

Dok je Hju, u to vreme još uvek devac, zamišljao te smele poze, dogodile su se dve
stvari: s grmljavinom je protutnjao voz koji je tuda neprekidno saobraćao, a u kabini je
blesnula magnezijumska munja. Plavuša u crnom, sasvim očigledno pošteđena pogubljenja
na toj električnoj stolici, izašla je zatvarajući tašnu. Koju god sahranu da je htela da sačuva za
večnost slikom lepote za tu priliku ogrnute korotom, ona zasigurno nije imala nikakve veze s
događajem koji se u isto vreme odigrao u susednoj radnji.

Trebalo bi krenuti za njom, bio bi to valjan nauk - ići za njom, a ne zijati u nekakav
vodopad: valjan nauk za starog. Uz kletvu i uzdah, Hju krenu natrag sopstvenim tragom, što
je nekada bilo uzorna metafora, i vrati se u radnju. Irma je kasnije ispričala susedima kako je
bila uverena da je taj gospodin otišao zajedno sa svojim sinom, pošto isprva nije mogla da
razazna reči ovog drugog, uprkos njegovom tečnom francuskom. Kada joj je to konačno
uspelo, nasmejala se sopstvenoj gluposti, hitro povela Hjua do kabine, i potom ga, i dalje se
smejući od srca, pustila unutra povukavši zelenu, a ne tamnomrku zavesu, pokretom koji joj
se u kasnijem prisećanju učinio dramatičnim. Narušavanje reda i promena mesta stvari u
prostoru uvek imaju i svoju komičnu stranu, a teško da bi išta moglo biti smešnije od tri para
pantalona zapetljanih na podu u zaustavljenom plesu - tamnomrke klasične pantalone, jedne
farmerke, i stare pantalone od sivog flanela. Nespretni Person senior mučio se u nastojanju da
proturi obuveno stopalo kroz cik-cak ispresavijanu usku nogavicu pantalona, u trenutku kada
je osetio kako mu se kroz glavu razliva gromoglasno crvenilo. Umro je pre no što je stigao do
poda, kao da pada s neke velike visine, i ostao opružen na leđima. Jedna mu je ruka ostala
ispružena, a kišobran i šešir izvan domašaja, u visokom ogledalu.
 6

Dotičnog Henrija Emerija Persona, oca našeg Persona, mogli bismo opisati kao
dobronamernog, ozbiljnog, dragog čovečuljka, ili kao bednog prevaranta, u zavisnosti od
ugla pod kojim pod kojim je osvetljen položaj posmatrača. Rukopisi velikim delom nastaju u
tmini kajanja, u pećini nepopravljivog. Jedan đačić, ma bio on snažan kao bostonski davitelj -
pokaži šake, Hju - nije kadar da izađe na kraj sa svim svojim školskim drugovima, kada svi
odreda govore okrutne stvari na račun njegovog oca. Posle tri-četiri nespretne tuče s
najodvratnijima među njima, Hju je prihvatio pametniji i podmukliji stav ćutljive
polupopustljivosti koja ga je užasavala kad god bi se prisetio tog doba; nekakvim čudnim
zaokretom svesti, međutim, saznanje o vlastitom užasu donosilo mu je utehu time što je
pokazivalo da on ipak nije čudovište. Sada je morao da učini nešto povodom silesije
upamćenih neljubaznosti za koje je do tog dana snosio krivicu; trebalo je rešiti ih se
podjednako bolno kao veštačkih vilica i naočara koje su mu vlasti ostavile u papirnoj kesi.
Jedini rođak koga je uspeo da se seti, nekakav ujak iz Skrentona, preko okeana ga je
posavetovao da je bolje da očevo telo kremira u inostranstvu, nego da ga šalje kući; uistinu,
manje preporučljiv postupak pokazao se po mnogo čemu jednostavniji, i to prevashodno
stoga što je Hjuu omogućavao da se tog užasnog predmeta oslobodi praktično za tren.

Svi su se silno trudili da budu od pomoći. Posebnu zahvalnost trebalo bi izraziti

Haroldu Holu, američkom konzulu u Švajcarskoj, koji se izuzetno potrudio da našem
ojađenom prijatelju pruži svu moguću pomoć.

Od dva uzbuđenja koje je Hju osetio, jedno je bilo uobičajeno, a drugo sasvim
osobeno. Najpre je nastupio opšti osećaj slobode, poput kakvog velikog povetarca, zanosan i
čist, oduvavši istoga časa veliki deo životne truleži. Osobeno je bilo to što je u pohabanom,
ali podebelom očevom novčaniku s radošću otkrio tri hiljade dolara. Poput mnogih mladih,
mračno darovitih ljudi koji u svežnju novčanica umeju da osete svu opipljivu debljinu
zadovoljstava koja stoje na dohvat ruke, ni on nije imao praktičnog smisla, kao ni ambicije da
tu svotu uveća, niti ikakvih zlih slutnji u pogledu svojih budućih izvora izdržavanja (koji su
se pokazali sasvim zanemarljivim kada se ispostavilo da je nađena gotovina činila više od
jedne desetine njegovog ukupnog nasledstva). Istog dana preselio se u znatno otmenije
prebivalište u Ženevi, za večeru se počastio porcijom bomard à l’américaine, a zatim krenuo
da u uličici odmah iza hotela pronađe prvu prostitutku u svom životu.

Iz optičkih i animalnih razloga, seksualna ljubav manje je prozirna od mnogih drugih

znatno složenijih stvari. Poznato je, međutim, da se u svom rodnom gradu Hju udvarao jednoj
tridesetosmogodišnjoj majci i njenoj šesnaestogodišnjoj kćeri, ali je s prvom bio impotentan,
a s drugom nedovoljno odvažan. Ovde se srećemo s banalnim slučajem produžene erotske
žudnje, njenog uobičajeno samotničkog zadovoljavanja i upečatljivih snova. Devojka kojoj se
obratio bila je zdepasta, ali je imala ljupko, bledo, vulgarno lice s italijanskim očima. Odvela
ga je do jednog od boljih kreveta u inače groznom starom motelu - u stvari, baš do onog
„broja” gde je devedeset jednu, devedeset dve, skoro devedeset tri godine pre toga jedan ruski
romanopisac odseo tokom svog putovanja u Italiju. Krevet - neki drugi krevet, s mesinganim
kuglama - bio je namešten, pa razmešten, potom prekriven dugačkim kaputom, pa ponovo
namešten; na njemu je stajala poluotvorena zelena karirana putna torba, a kaput je bio
prebačen preko ramena u pidžamu odevenog, golovratog, tamnokoso razbarušenog putnika
koga hvatamo dok razmišlja šta da izvadi iz torbe (koju će unapred poslati poštanskim
kolima) i premestiti u ruksak (koji će sam nositi preko planina do italijanske granice). Taj
putnik očekuje svog prijatelja Kandidatova, slikara, koji bi svakog trenutka trebalo da mu se
pridruži radi zajedničkog izleta, lagane šetnje u prirodi kakvu romantične duše rado
preduzimaju čak i po avgustovskoj kišici; u tom ne tako prijatnom periodu bilo je i jačih kiša;
cipele su mu još uvek mokre od petnaest kilometara dugog bazanja do najbližeg kazina. One
stoje pred vratima kao kakvi izgnanici, a on je svoje noge umotao u nekoliko slojeva novina
odštampanih na nemačkom, jeziku za koji usput otkriva da ga čita lakše nego francuski. U
tom trenutku najviše ga muči dilema da li da rancu ili torbi poveri svoje rukopise: koncepte
pisama, nedovršenu pripovetku ispisanu u ruskoj svesci povezanoj crnim platnom, delove
filozofskog eseja u plavoj svesci kupljenoj u Ženevi, i nepovezane stranice skice romana pod
radnim naslovom Faust u Moskvi. Dok sedi za stolom od jelovine, istim ovim na koji je
prostitutka našeg Persona sručila svoju poveliku tašnu, kroz njegovu torbu proviruje, u stvari,
prva stranica tog Fausta, s energično obrisanim delovima i neuredno ubačenim segmentima
ispisanim purpurnim, crnim, reptilski zelenim mastilom. Opčinjen je pogledom na sopstveni
rukopis; haos na toj stranici za njega je red, mrlje su slike, žvrljotinje na marginama su krila.
Umesto da sredi svoje papire, on otvara bočicu mastila i prilazi stolu, s perom u ruci. U tom
trenutku, međutim, čuje se kako neko veselo kuca na vrata. Vrata se širom otvore i ponovo
zatvore.

Hju Person je otpratio svoju slučajnu devojku niz dugo, strmo stepenište, do njenog
omiljenog ugla ulice, gde su se rastali da se potom ne sretnu godinama. Pre toga je gajio nade
da bi ga devojka mogla zadržati do jutra - i time ga poštedeti noći u hotelu, s mrtvim ocem
prisutnim u svakom mračnom kutku samoće; no kada je shvatila da on namerava da ostane,
ona je osujetila njegove planove, tako što je najpre bezdušno primetila da bi pokušaj da
ponovo osposobi jednog tako nevičnog ljubavnika predugo potrajao, a potom ga izgurala
napolje. Nije ga, međutim, duh onemogućio da spava, već zagušljivost. Širom je raskrilio oba
prozora; gledali su na parking četiri sprata niže; slabašni snop svetlosti odozgo bio je isuviše
bled da bi mogao da osvetli krovove kuća koje su se spuštale ka nevidljivom jezeru; svetla
neke garaže otkrivala su stepenike jednog samotnog stepeništa koje je vodilo u
pandemonijum senki; sve je to skupa bilo vrlo turobno i vrlo daleko, a naš je akrofobični
Person osećao kako ga sila zemljine teže poziva da se pridruži noći i svome ocu. Kao dečak
je mnogo puta nag hodao u snu, ali ga je štitilo poznato okruženje, sve dok se konačno ta
čudnovata bolest nije povukla. Ove noći, na najvišem spratu nepoznatog hotela, bio je lišen
bilo kakve zaštite. Zatvorio je prozore i ostatak noći proveo sedeći u fotelji.
 7

U mladosti, u noćima kada bi ga spopadali napadi somnambulizma, Hju bi izašao iz

sobe grleći jastuk, i krenuo niz stepenice. Sećao se kako se budio na čudnim mestima, na
stepenicama koje su vodile u vinski podrum, ili u plakaru u predsoblju, među kaljačama i
kišnim kaputima, i premda ga ti bosonogi izleti nisu preterano plašili, dečak nije voleo da se
„ponaša kao duh”, pa je molio da ga zaključavaju u sobi. Ni to nije delovalo, pošto bi se u
takvim prilikama kroz prozor iskobeljao na kosi krov galerije koja je vodila do školskih
spavaonica. Kada je prvi put to uradio, trgla ga je hladnoća crepova pod tabanima, pa je
otputovao natrag u svoje tamno gnezdo izbegavajući stolice i druge predmete, više po sluhu
nego na bilo koji drugi način. Jedan stari i budalasti doktor posavetovao je njegove roditelje
da mu pod kraj postelje prekriju vlažnim peškirima i na strateška mesta postave posude s
vodom, ali jedino što su time postigli bilo je to da se dečak, pošto je u svom začaranom snu
izbegao sve prepreke, na kraju drhteći obreo u dnu dimnjaka, zajedno sa školskom mačkom.
Ubrzo posle tog pohoda avetinjski napadi su se proredili; u njegovoj poznoj adolescenciji
praktično su prestali. Kao njihov pretposlednji odjek dogodio se neobični slučaj borbe sa
noćnim stočićem. Bilo je to u vreme kada je Hju pohađao koledž i stanovao sa studentom po
imenu Džek Mor (rodbinska veza isključena), u dve sobe nedavno izgrađenog Šnajder Hola.
Posle dana ispunjenog tegobnim bubanjem, Džeka su usred noći probudili siloviti zvuci
lomljave koji su dopirali iz salona-spavaće sobe. Otišao je da vidi šta se zbiva. Hju je, u snu,
uobrazio da je njegov noćni stočić, malena tronožna sklepotina, pozajmljena sa svog mesta
ispod telefona u hodniku, sam od sebe krenuo da izvodi mahniti ratnički ples, kakav je u
jednoj ranijoj prilici pred njim izveo sličan predmet, na spiritističkoj seansi, pošto je bio
zapitan da li gostujućem duhu (Napoleonu) nedostaju prolećni zalasci sunca na Svetoj Jeleni.
Džek Mor je zatekao Hjua kako se žustro naginje s kauča i obema rukama steže i drobi taj
bezazleni predmet, u smešnom nastojanju da zaustavi njegove nepostojeće kretnje. Knjige,
pepeljara, budilnik, kutija s pilulama protiv kašlja, sve je to bilo zbačeno sa stola, dok je
napaćeno drvo u zagrljaju idiota krckalo i pucketalo. Džek Mor ih je razdvojio. Hju se tiho
okrenuo na drugu stranu i zaspao.
 8

Tokom deset godina koje će proteći između njegove prve i druge posete Švajcarskoj,
Hju je za život zarađivao na različite dosadne načine kakve sudbina namenjuje izuzetnim
mladim ljudima koji se, lišeni nekog određenijog talenta ili ambicije, naviknu da tek mali deo
svojih umnih sposobnosti upošljavaju u obavljanju jednoličnih ili šarlatanskih zadataka. Šta
čine sa onim drugim, znatno većim delom, kako se i gde kriju njihove prave želje i osećanja,
to i nije neka tajna - tajne više ne postoje - ali bi odgovor na ta pitanja podrazumevao
objašnjenja i otkrića koja su odveć tužna, odveć strašna, da bismo se s njima suočili.
Čovekovom bedom trebalo bi da se bave isključivo stručnjaci, za stručnjake.

Umeo je napamet da množi osmocifrene brojeve, ali tu sposobnost je izgubio tokom

nekoliko tmurnih noći dok je kao dvadesetpetogodišnjak, raspamećen ležao u bolnici zbog
virusne infekcije. U časopisu svog koledža objavio je jednu pesmu, dugu i razvučenu kreaciju
čiji je početak dosta obećavao:

Blagoslovene da su tri tačke...

Sunce je jezeru davalo nebeski primer...

Bio je autor pisma objavljenog u londonskom Tajmsu, koje je nekoliko godina kasnije
našlo mesta u antologiji Pisma uredniku: Poštovani, gde je u jednom pasusu pisalo:

Anakreont je umro u dvadeset petoj godini tako što se udavio „skeletom vina” (kako
je to opisao jedan drugi Jonjanin), a neka Ciganka je šahisti Aljehinu prorekla da će ga u
Špapaniji ubiti mrtav bik.

Pošto je diplomirao, sedam godina je radio kao sekretar i anonimni saradnik

zloglasnog prevaranta, poznog simboliste Atmana, pri čemu je u potpunosti snosio
odgovornost za fusnote kao što je:

Kromleh (dovođen u vezu s rečima mleko, milch, milk) očigledno predstavlja simbol
Velike Majke, baš kao što je menhir (’mein Herr’) podjednako očigledno muški simbol.

Posle toga, jedno vreme se bavio poslovima u vezi s kancelarijskim materijalom, pa je

i jedno penkalo koje je on promovisao nosilo njegovo ime: Penkalo Person. To je, međutim,
ostalo njegovo najveće dostignuće.

Kao mrzovoljna dvadesetdevetogodišnja persona zaposlio se u velikoj izdavačkoj

kući, gde je obavljao različite poslove - bio je istraživač tržišta, skaut, pomoćnik urednika,
urednik, korektor, laskavac piscima. Kao kakav turobni rob, bio je stavljen na raspolaganje
gospođi Flankard, bujnoj i pretencioznoj dami rumenog lica s očima hobotnice, čiji je
ogromni ljubavni roman pod naslovom Srndać bio prihvaćen za objavljivanje uz uslov da se
temeljno rediguje, nemilosrdno skrati, i jednim delom napiše iznova. Trebalo je da ponovo
napisani delovi, sačinjeni od po nekoliko stranica ovde-onde, premoste krvave crne rane
preostale nakon obilatog brisanja između sačuvanih poglavlja. Taj posao prethodno je obavila
Hjuova koleginica, ljupki konjski repić koji je kasnije napustio preduzeće. Kao romansijerka,
bila je još manje darovita nego gospođa Flankard, pa je Hjuu sada bio dodeljen proklet
zadatak da zaleči ne samo rane koje je nanela redaktorka, već i čireve kojima je propustila da
se pozabavi. U nekoliko navrata popio je čaj s gospođom Flankard u njenoj prijatnoj kući u
predgrađu, ukrašenoj gotovo isključivo uljima na platnu njenog pokojnog muža: u salonu
rano proleće, u trpezariji leto, u biblioteci Nova Engleska u punom sjaju, a u spavaćoj sobi
zima. Iz ove poslednje prostorije Hju je žurno izašao, pošto ga je obuzeo čudnovat osećaj da
gospođa Flankard zamišlja kako će biti silovana ispod bledoplavih snežnih pahuljica
gospodina Flankarda. Poput mnogih drugih ocvalih, a pritom još uvek privlačnih umetnica,
ona, čini se, nije ni pomišljala da bi bujna prsa, zborani vrat i miris ustajale ženskosti na
podlozi od kolonjske vode mogli na nervoznog mužjaka delovati odbojno. Kada je „naša”
knjiga konačno objavljena, Hju je ispustio dubok uzdah olakšanja.

Blagodareći komercijalnom uspehu Smdaća, dodeljen mu je znatno privlačniji

zadatak. „Gospodin R.”, kako su ga nazivali na poslu (imao je dugačko nemačko ime, u dva
nastavka, s plemićkom partikulom između dvorca i litice), na engleskom je pisao znatno bolje
no što je umeo da ga govori. U dodiru s hartijom, taj engleski je poprimao sklad, bujnost,
privid visokog stila, koji je neke od manje zahtevnih kritičara u njegovoj usvojenoj domovini
navodio da ga nazivaju velikim stilistom.

Gospodin R. bio je preosetljiv, neprijatan, i grub korespondent. Hjuovom opštenju s

njim preko okeana - gospodin R. živeo je uglavnom u Švajcarskoj i Francuskoj - nedostajalo
je one iskrene topline prisutne u iskušenjima s Flankardovom; gospodin R, međutim, premda
nije bio istinski prvorazredni stvaralac, svakako jeste bio umetnik koji se na vlastitom terenu,
vlastitim oružjem, borio za pravo da koristi neuobičajenu interpunkciju kakva odgovara
sasvim osobenim mislima. Meko povezano izdanje jednog od njegovih ranijih dela, naš
predusretljivi Person doveo je do štamparije bez imalo napora; potom je, međutim, usledilo
dugo čekanje na novi roman, koji je R. obećao da će predati pre kraja tog proleća. U toku
proleća nije došlo ni do kakvih rezultata, pa je Hju odleteo u Švajcarsku da bi u četiri oka
porazgovarao sa sporim autorom. Bilo je to njegovo drugo putovanje u Evropu.
 9

Sa Armanom se upoznao u švajcarskom vozu jednog predivnog popodneva između

Tura i Verseksa, veće pred susret s gospodinom R-om. On se u spori voz ukrcao greškom; ona
je pak odabrala voz koji staje na maloj stanici s koje postoji autobuska veza do Vita, gde je
njena majka imala planinsku kuću. Armana i Hju istovremeno su se smestili na dva
naspramna sedišta do prozora, na jezerskoj strani vagona. Četiri sedišta na suprotnoj strani
prolaza zauzimala je jedna američka porodica. Hju je otvorio Journal de Genéve.

O, da, jeste ona bila zgodna, a bila bi i izuzetno zgodna da je imala punije usne. Imala
je tamne oči, svetlu kosu, kožu boje meda. Blizanačke jamice polumesečastog oblika spuštale
su joj se niz osunčane obraze ka obodima tužnih usana. Nosila je crno odelo preko nabrane
bluze. Na krilu joj je, ispod šaka u crnim rukavicama, ležala knjiga. Učinilo mu se da je
prepoznao to džepno izdanje s koricama u plamenu i pepelu. Mehanizam početnog
uspostavljanja poznanstva pokazao se idealno banalnim.

Razmenili su poglede pune otmenog neodobravanja kada je troje američke dece

počelo da iz kofera vadi džempere i pantalone u divljačkoj potrazi za nečim što su vlastitom
glupošću negde zaboravili (gomila stripova - za koje se do toga časa, zajedno s upotrebljenim
peškirima, već bila pobrinula okretna hotelska sobarica). Jedno od dvoje odraslih, uhvativši
hladan Armanin pogled, reagovalo je dobroćudno bespomoćnim izrazom lica. Ušao je
kondukter da bi pregledao karte.

Lako nagnuvši glavu, Hju je sa zadovoljstvom zaključio da je bio u pravu: to je zaista

bilo džepno izdanje Silueta u zlatnom prozoru.

„Jedna od naših”, reče Hju, pokazavši glavom.

Ona poče da razgleda knjigu na svom krilu kao da na njoj traži nekakvo objašnjenje
njegovog zapažanja. Nosila je veoma kratku suknju.

„Hoću da kažem”, reče on, „da ja radim upravo za tog izdavača. Za američkog
izdavača izdanja u tvrdom povezu. Kako vam se dopada?”
 Tečnim ali izveštačenim engleskim, odgovorila je da prezire nadrealističke romane
poetskog tipa. Volela je tvrdo realističku prozu koja odražava našu epohu. Dopadale su joj se
knjige o nasilju i istočnjačkoj mudrosti. Hoće li se ova kasnije popraviti?

„Pa, postoji jedna prilično dramatična scena u vili na Rivijeri, kada devojčica,
pripovedačeva kći...”

„Džun.”

„Da. Džun izazove požar u svojoj novoj kućici za lutke i potom čitava vila izgori; ali,
bojim se da nema baš puno nasilja; sve je to prilično simbolično, pisano povišenim stilom, a
opet u isti mah neobično nežno, kao što piše na koricama, ili je bar pisalo, u našem prvom
izdanju. Ove korice uradio je čuveni Pol Plam.”

Dovršiće ona knjigu, naravno, ma kako dosadna bila, zbog toga što svaki zadatak u
životu treba obaviti do kraja, kao što bi trebalo dovršiti put iznad Vita, gde oni imaju kuću,
izvanrednu planinsku kuću, ali moraju da se penju čak do žičare Drakonita, sve dok se ne
završi gradnja tog novog puta. Prozor u plamenu ili kako god da je naslov knjige, dobila je na
poklon tek dan pre toga, za svoj dvadeset treći rođendan, od autorove pastorke kojoj je on
verovatno...

„Džulija.”

Da. Džulija i ona zajedno su preko zime predavale u jednoj školi za mlade dame iz
inostranstva, u Tesinu. Džulijin otac tek što se bio razveo od njene majke, prema kojoj se
ponašao odvratno. Šta predaju? Oh, držanje, ritmiku - takve stvari.

Hju i ta nova, neodoljiva persona do tog trenutka već su bili prešli na francuski, koji je
Hju govorio makar isto onoliko dobro koliko i engleski. Kada ga je upitala da pogodi koje je
ona nacionalnosti, rekao je da misli da je Dankinja, ili Holanđanka. Ne, porodica njenog oca
poreklom je iz Belgije, a on je bio arhitekta i poginuo je prošlog leta dok je nadgledao rušenje
čuvenog hotela u opusteloj banji; majka joj je rođena u Rusiji, u veoma otmenoj sredini,
samo, naravno, potpuno uništenoj u revoluciji. Voli li on svoj posao? Da li bi bio ljubazan da
malo spusti roletnu? Sahrana niskog sunca. Je li to neka izreka, zapitala je? Ne, ovog trenutka
je to izmislio.

U dnevniku koji je vodio povremeno i na mahove, Hju je te noći u Verseksu zapisao

sledeće:

„Razgovarao s jednom devojkom u vozu. Zanosne tamne gole noge i zlatne sandale.
Dečački sumanuta žudnja i romantična pometnja kakvu nikada ranije nisam osetio. Armana
Šamar. La particule aurait jueé avec la dernière syllabe de mon prénom. Mislim da Bajron
koristi reč „šamar” sa značenjem „lepeza od paunovog perja”, u izrazito otmenom
istočnjačkom miljeu. Neodoljivo prefinjena, a ipak čudesno naivna. Iznad Vita planinska
kuća koju je sagradio njen otac. Ako se zateknete u tim parages. Pitala me je da li volim svoj
posao. Svoj posao! Odgovorio sam: „Pitajte me šta mogu da učinim, a ne šta činim, lepa
devojko, lepa sunčana prugo pod poluprozirnom crnom tkaninom. U stanju sam da u svoju
memoriju prenesem čitavu stranicu imenika za ciglo tri minuta, ali ne umem da zapamtim
svoj sopstveni telefonski broj. Mogu da sastavljam stihove čudne i nove kao što ste vi sami,
ili kao bilo šta što bi neko mogao da napiše u narednih trista godina, ali nikada nisam objavio
ni delić stiha, izuzev nekakvih mladalačkih besmislica na koledžu. Na sportskim terenima
očeve škole usavršio sam razorni „ritern” - sečeni udarac po zemlji, ali već posle jednog
gema ostajem bez daha. Upotrebom mastila i vodenih boja umem da naslikam nenadmašno
proziran pejzaž u kome se odražavaju sve planine raja, ali nisam u stanju da nacrtam čamac
ili most ili siluetu ljudske panike u zapaljenim prozorima vile, kao Plam. Predavao sam
francuski u američkim školama, ali nikada nisam uspeo da se otarasim majčinog kanadskog
akcenta, premda ga jasno čujem kada šapućem francuske reči. Ouvre ta robe, Déjanire da
mogu da se popnem sur mon bûcher. Mogu da levitiram na tri centimetra od tla i tako
ostanem deset sekundi, ali ne mogu da se popnem na drvo jabuke. Imam doktorat iz fiozofije,
ali ne znam nemački. Zaljubio sam se u vas, ali neću učiniti ništa tim povodom. Rečju, ja sam
svestrani genije.” Slučajnošću dostojnom onog drugog genija, njegova pastorka poklonila joj
je knjigu koju je ova čitala. Džulija Mor je nesumnjivo zaboravila da sam je pre nekoliko
godina imao. I majka i kćerka strastvene su putnice. Posetile su Kubu i Kinu, i slična
sumorna, primitivna mesta, pa sad s blagonaklonom kritičnošću govore o mnogobrojnim
dragim i čudnim ljudima s kojima su se tamo sprijateljili. Parlez-moi de son očuhu. Da li je
on très fasciste? Nije shvatala zbog čega sam levičarenje gospodina R-a nazivao tipičnim
buržujskim pomodarstvom. Mais au contraire, ona i njena kći obožavaju radikale! E, pa,
rekao sam, gospodin R, lui, operisan je od politike. Moja draga je smatrala da je u tome
njegov problem. Karamel-vrat s majušnim zlatnim krstom i grain de beauté. Tankovita,
skladna, smrtonosna!”
 10

Ipak je nešto učinio tim povodom, uprkos svoj blagonaklonoj samokritici. Napisao joj
je poruku iz uvaženog Verseks Palasa, nekoliko minuta pre koktela na kome će biti u društvu
s našim izuzetno cenjenim autorom čija vam se najbolja knjiga nije dopala. Imate li išta
protiv da svratim do vas, recimo u sredu, četvrtog? Pošto ću tada biti u blizini, u hotelu Askot
u vašem Vitu, gde su uslovi za skijanje, rekoše mi, čak i leti izvanredni. Glavni cilj mog
boravka ovde, s druge strane, jeste potreba da saznam kada će matora protuva konačno
dovršiti knjigu. Čudno mi je kad se prisetim kako sam se snažno, još koliko prekjuče,
radovao dugo iščekivanom susretu s tim velikanom.

Naš je Person dobio čak i više no što je očekivao na osnovu nedavno načinjenih
fotografija. Dok je virio kroz prozor u predvorju, posmatrajući pisca kako izlazi iz kola, kroz
njegov nervni sistem nisu odjeknule nikakve fanfare slave, nikakav usklik opčinjenosti
veličinom, pošto je sav bio zaokupljen devojkom golih bedara u suncem obasjanom vozu. A
ipak, kakav je velelepan prizor predstavljao R - zgodni vozač pomagao je tom gojaznom
ostarelom dečaku s jedne strane, dok ga je s druge pridržavao crnobradi sekretar, uz dvojicu
hotelskih chausseurs koji su na stepeništu na tremu predusretljivim pokretima snebivljivo
nudili svoju pomoć. Novinski izveštač skriven u Personu zapazio je da je gospodin R. na sebi
imao cipele baršunaste kakao nijanse, bledožutu košulju s ešarpom boje jorgovana, te
izgužvano sivo odelo koje nije bilo ni po čemu posebno - bar ne za običnog Amerikanca.
Ehej, Persone! Seli su u salon blizu bara.

Aura privida kojom je čitav događaj bio obeležen, dodatno je bila produbljena
izgledom i načinom govora dvojice likova. Taj monumentalni čovek sa svojom zemljanom
šminkom i lažnim osmehom, i gospodin Tamvort sa svojom razbojničkom bradom, ponašali
su se kao da na pozornici igraju nevešto napisanu scenu za nevidljivu publiku u kojoj je
Person, kao krojačka lutka, neprestano gledao nekud u stranu, kao da ga zajedno sa stolicom
pomera skrivena Šerlokova stanodavka, bez obzira na to kako je sedeo ili kuda je upravljao
pogled tokom tog kratkog, ali pićem dobrano natopljenog razgovora. Sve je to odista bilo tek
privid i prizor s voštanim figurama u poređenju sa stvarnošću Armane, čiji je lik, utisnut u
oko njegovog uma, isijavao kroz tu predstavu na različitim nivoima, ponekad okrenut
naglavce, ponekad gotovo podrugljivi na samom rubu njegovog vidnog polja, ali neprestano
tu, neprestano, istinit i uzbudljiv, banalna zapažanja koja je s njom razmenio blistala su
autentičnošću naspram iznuđenog kikota u toj imitaciji pravog bara.

„Pa, odista mi delujete kao da ste u izuzetnoj formi”, rekao je Hju neodmereno
lažljivo, pošto su poručili piće.

Baron R. beše čovek grubog lika, žućkastog tena, baburastog nosa s proširenim
porama, ratoborno kosmatih obrva, odlučnog pogleda, i s vilicom buldoga punom pokvarenih
zuba. Ona crta opake domišljatosti, tako uočljiva u njegovim delima, javljala se i u
pripremljenim delovima njegovog govora, na primer kada bi rekao, kao u ovom trenutku, da
je daleko od „izuzetne forme”, i da se sve više oseća kao ružniji dvojnik filmskog glumca
Rojbensona koji je nekada igrao uloge ostarelih gangstera u filmovima čija se radnja
odigravala na Floridi; takav glumac, međutim, nikada nije postojao.

„Nego - kako ste?” zapitao je Hju, pogoršavši svoj ionako loš nastup.

„Da skratim priču”, odgovorio je gospodin R. (koji je neizmerno zamarao

sagovornike ne samo time što je na jedvite jade istrtljavao otrcane formule na svom navodno
kolokvijalnom engleskom s jakim akcentom, već ih je i izgovarao pogrešno), „nisam baš
pucao od zdravlja, znate, tokom zime. Moja jetra, znate, imala je nešto protiv mene.”

Otpio je dug gutljaj viskija, i potom, ispravši njime usta na način kakav Person nikad
do tada nije video, vratio je čašu na niski stočić. Zatim je, à deux njuškom s brnjicom,
progutao viski i prešao na svoj drugi engleski stil, uzvišeni stil jednog od njegovih
najupečatljivijih junaka:

„Tlače me, naravno, Insomnija i njena sestra Nokturija, ali, ako to izuzmemo, zdrav
sam kao kolekcija maraka. Pretpostavljam da ne poznajete gospodina Tamvorta. Person,
izgovara se Parson; i Tamvort: kao ona engleska rasa svinja sa crnim pegama.”

„Ne”, reče Hju, „to prezime nije nastalo od Parson, već pre od Paterson.”

„O-kej, sinko. A kako je Fil?”

Kratko su porazgovarali o preduzimljivosti, šarmu i pronicljivosti R-ovog izdavača.

„S tim što on od mene traži da pišem pogrešne knjige. Traži...” progovorio je

snebivljivom grlenim glasom da bi nabrojao naslove svog konkurenta, čije je knjige takođe
objavljivao Fil - „traži Momka za uživanje ali bi se zadovoljio i sa Doteranom drocom, a ono
što ja mogu da mu ponudim nije Tralala, već prvi i najdosadniji tom mojih Tralalancija.

„Uveravam vas da on krajnje nestrpljivo iščekuje rukopis. Uzgred...”

Uzgred, nije nego! Trebalo bi da postoji retorički termin za taj nelogični obrt.
Jedinstven pogled kroz crno tkanje ostvaren uzgred. Uzgred, ja ću poludeti ako ne uspem da
je se domognem.

„... uzgred, juče sam upoznao jednu osobu koja se nedavno videla s vašom
pastorkom...”

„Bivšom pastorkom”, ispravi ga gospodin K. „Prilično dugo se nismo videli, a nadam

se da će tako i ostati. Još jednom ovo isto, sinak” (ove reči uputio je barmenu).

„Bio je to odista neobičan događaj. Eto, ta mlada žena, čitala je...”

„Oprostite”, toplo reče sekretar, pa presavi poruku koju je toga časa nažvrljao i
dodade je Hjuu.

„Gospodin R. se gnuša svakog spominjanja gospođice Mor i njene majke.”

Ne mogu mu zameriti zbog toga. Samo, kud li je nestala Hjuova čuvena taktičnost?
Rastrojeni Hju je vrlo dobro poznavao čitavu situaciju, pošto je sve saznao od Fila, a ne od
Džulije, te ne baš bezgrešne ali suzdržane devojčice.

Predstojeći deo našeg rasvetljavanja prilično je dosadan, no ipak moramo da dovršimo

izveštaj.

Gospodin R. je jednoga dana, uz pomoć unajmljenog pratioca, otkrio da je njegova

supruga Marion u ljubavnoj vezi s Kristijanom Pajnsom, sinom poznatog sineaste koji je
režirao film Zlatni prozori (labavo zasnovan na najboljem romanu našeg pisca). Gospodin R.
je takav splet okolnosti zdušno pozdravio, pošto se u to vreme prilježno udvarao Džuliji Mor,
svojoj osamnaestogodišnjoj pastorki, i već je kovao planove za budućnost, dostojne
sentimentalnog bludnika kome dosadašnja tri-četiri braka nipošto nisu bila dovoljna. Ubrzo
je, međutim, saznao posredstvom tog istog njuškala, koje u ovom času umire u pretoploj i
prljavoj bolnici na Formozi, ostrvu, da je mladi Pajns, zgodni bonvivan žabljeg lika, koji će
takođe uskoro umreti, bio ljubavnik i majke i kćerke, koju je opsluživao u Kavalijeru,
Kalifornija, tokom dva leta. Stoga je i raskid bio bolniji i mnogoljudniji no što je R. očekivao.
A sred sveg tog zamešateljstva, naš je person, na svoj nenametljiv, diskretan način (premda je
zapravo bio centimetar i po viši od inače krupnog R-a), slučajno i sam grickao jedan krajičak
tog ionako pretrpanog platna.
 11

Džuliji su se dopadali visoki muškarci snažnih šaka i tužnih očiju. Hjuov prvi susret s
njom odigrao se na nekoj zabavi u jednoj kući u Njujorku. Nekoliko dana kasnije naleteo je
na nju kod Fila, i ona ga je zapitala da li bi bio raspoložen da pogleda Visprene majstorije,
izvikanu „avangardnu” predstavu, imala je dve ulaznice za sebe i svoju majku, ali je ova
druga morala da otputuje u Vašington zbog nekih pravnih poslova (povezanih, kako je Hju
ispravno pretpostavio, s brakorazvodnim postupkom): da li bi on bio raspoložen da joj bude
pratilac? Kad je reč o umetnosti, izraz „avangardni” ne znači ništa više od prilagođavanja
kakvoj kuražno neotesanoj modi, pa se Hju, kada se zavesa podigla, nimalo iznenađen,
razveselio pred prizorom golog isposnika koji je nasred prazne pozornice sedeo na napukloj
klozetskoj šolji. Džulija se zakikotala, spremajući se za predivno veče. Hju je osećao poriv da
svojom stidljivom šapom stegne detinju ručicu koja mu je slučajno dotakla vrh kolena. Za
oko gladno seksa, ona je predstavljala predivno prijatan prizor sa svojim lutkastim licem,
iskošenim očima i ušima sa suzama od topaza, tananom figurom odevenom u narandžastu
bluzu i crnu suknju, udovima nežnih zglobova, egzotično glatkom kosom ravno podšišanom
na čelu. Ništa manje prijatna nije bila ni pretpostavka da će u svom švajcarskom odmaralištu
gospodin R, koji se pred jednim novinarom tokom nekog intervjua razmetao tvrdnjom da je
obdaren popriličnom količinom telepatske moći, verovatno u ovom trenutku prostora-
vremena osetiti grč ljubomore.

Kružile su glasine da bi komad mogao biti zabranjen odmah posle premijere. Poveći
broj nasilnički raspoloženih mladih demonstranata protiv takve mogućnosti, uspeo je da
poremeti tok predstave, koju su time zapravo potpomogli. Eksplozije nekoliko petardi
ispunile su predvorje gorkim dimom, a među nerazmotanim serpentinama ružičastog i
zelenog toaletnog papira naglo je izbio požar, pa je pozorišna zgrada bila ispražnjena. Džulija
je izjavila da umire od frustracije i žeđi. Čuveni bar koji se nalazio odmah uz pozorište bio je
beznadežno prepun pa je „u ozarenosti rajski pojednostavljene portrebe za dodatnim
posluženjem” (kako je to R. iskazao nekim drugim povodom) naš Person poveo devojku u
svoj stan. Nepromišljeno se pitao - posle odveć strastvenog poljupca u taksiju, od koga je
prolio nekoliko vatreno nestrpljivih kapi - da li će možda izneveriti Džulijina očekivanja,
očekivanja devojke koju je, po Filovim rečima, R. obeščastio u trinaestoj godini, na samom
početku neuspelog braka s njenom majkom.

Momački stan koji je iznajmio na istočnoj Šezdeset petoj ulici, Hjuu je pronašla
njegova firma. Ispostavilo se da je reč o prostorijama u kojima je Džulija nekoliko godina pre
toga posećivala jednog od svojih najboljih mladih mužjaka. Bila je dovoljno taktična da to ne
spomene, ali je lik tog mladića, čija ju je smrt u jednom dalekom ratu izuzetno teško
pogodila, neprestano izlazio iz kupatila ili preturao po frižideru, pa se u poslić koji je bio u
toku uplitao do te mere da je ona odbijala da dopusti Hjuu da je raskopča i strpa u krevet.
Prirodno, posle nezanemarljive količine vremena, devojčica je ipak popustila i ubrzo zatekla
sebe kako golemom Hjuu pomaže u njegovom trapavo vođenom ljubavnom činu. Čim se,
međutim, svo to dahtanje i ubadanje odigralo na svoj uobičajeni način i čim je Hju, uz
prilično očajnički napadnu razdraganost, otišao da donese još pića, lik preplanulog Džimija
Mejdžora golih bedara ponovo je smenio koščatu stvarnost. Primetila je da ogledalo na
ormanu, posmatrano iz kreveta, odražava do u detalj istu mrtvu prirodu, pomorandže u
drvenoj činiji, kao u slavno i kratko vreme Džima, koji je halapljivo tamanio voće. Gotovo da
se ražalostila kada je, osvrnuvši se unaokolo, izvorište te vizije pronašla u naborima svoje
svede odeće prebačene preko naslona stolice.

U poslednjem trenutku otkazala je njihov sledeći sastanak i odmah zatim otputovala u

Evropu. U Personovoj svesti ta avantura ostala je tek kao mrlja svetlog ruža za usne na
papirnom ubrusu - i kao romantična svest o tome da je grlio draganu jednog velikog pisca.
Vreme, međutim, ume da poradi na takvim prolaznim avanturama, pa sećanje dobija novi
ukus.

Sada vidimo pred sobom iscepani komad lista La Stampa i ispražnjenu vinsku bocu.
Ovde se dosta gradilo.
 12

Dosta se gradilo u okolini Vita, pa je brdo na kome su mu rekli da će pronaći vilu

Nastja bilo svo izbrazdano i blatnjavo. Njegovo neposredno okruženje bilo je manje-više
sređeno, pa je predstavljalo oazu spokoja sred zvečeće i klepetave divljine sačinjene od
ilovače i dizalica. Tu je čak blistao i jedan butik, među radnjama koje su obrazovale polukrug
oko nedavno posađene mlade oskoruše pod kojom je već bila odložena izvesna količina
smeća, poput prazne boce nekog radnika i nekih italijanskih novina. Persona je izneverila
sposobnost orijentacije, ali ga je žena koja je za obližnjom tezgom prodavala jabuke vratila
na pravi put. Jedan preterano prijateljski raspoložen, krupan beli pas, počeo je neprijatno da
skakuće za njim, pa ga je žena pozvala natrag.

Krenuo je pešice prilično strmom asfaltnom stazom, sa čije se jedne strane pružao beli
zid nad kojim su virile jele i ariši. Rešetkasta vrata na tom zidu vodila su u nekakav kamp ili
školu. Povici dece u igri dopirali su s druge strane zida, a preko njega dojedrila je jedna
loptica za badminton, da bi sletela pred Hjuove noge. On odluči da je ignoriše, pošto nije
spadao među one koji podižu stvari neznancima - rukavicu, zakotrljani novčić.

Nešto dalje, na mestu gde se kameni zid privremeno prekidao, ukazalo se kratko
stepenište i vrata belo okrečenog bungalova s nazivom Vila Nastja ispisanim francuskim
kurzivom. Kako se to vrlo često događa u R-ovoj prozi, „niko se nije odazvao na zvuk zvona
na vratima.” Hju je primetio još nekoliko stepenica uz trem, koje su se spuštale (posle svog
tog glupog uspinjanja!) u smrdljivu vlagu šimšira. One su ga povele iza kuće, u baštu.
Daskama okružen, tek napola dovršen maleni bazen, bio je smešten uz mali travnjak, u čijem
se središtu zdepasta sredovečna dama, mesnatih udova bolnoružičaste boje, sunčala opružena
u ligištulu. Primerak knjige, nesumnjivo onaj isti, Silueta itd. u mekom povezu, s
presavijenim pismom (koje, po nama, naš Person, bolje da nije prepoznao) kao obeleživačem
stranica, ležao je povrh jednodelnog kupaćeg kostima u koji je bilo ugurano njeno masivno
telo.

Madam Šarl Šamar, neé Anastasja Petrovna Potapov (savršeno hvalevredno ime koje
je njen počivši suprug iskvareno izgovarao „Potapouf”), bila je kći bogatog stočarskog
trgovca koji je iz Rjazana preko Karbina i Cejlona s porodicom emigrirao u Englesku ubrzo
posle boljševičke revolucije. Odavno je bila navikla da prima raznorazne mlade ljude s
kojima se viđala hirovita Armana; novi je udvarač, međutim, bio odeven kao trgovački
putnik, a nešto je u njegovoj pojavi (tvoja genijalnost, Persone!) zbunjivalo i nerviralo
madam Šamar. Volela je da se ljudi uklapaju. Onaj momak Švajcarac, s kojim je Armana
trenutno bila na skijanju u predelima večitog snega visoko iznad Vita, taj se uklapao. Uklapali
su se i blizanci Blejk. Kao i sin starog vodiča, zlatokosi Žak, šampion u bobu. Ali moj krakati
i turobni Hju Person, sa svojom odurnom kravatom, vulgarno pričvršćenom uz jeftinu belu
košulju, i s neverovatnim kestenjastim odelom, nije pripadao njenom prihvaćenom svetu.
Kada mu je saopštila da se Armana zabavlja negde drugde i da se možda neće vratiti za čaj,
nije se ni potrudio da prikrije iznenađenje i nezadovoljstvo. Ostao je da stoji češkajući obraz.
Unutrašnjost njegovog tirolskog šešira bila je tamna od znoja. Da li je Armana dobila njegovo
pismo?

Madam Šamar je odgovorila neodređenom negacijom - premda je prethodno mogla i

da konsultuje onaj rečiti obeleživač stranica, ali se rukovođena majčinskom obazrivošću
suzdržala od toga. Zato je gurnula knjižicu u svoju baštensku torbu. Bez razmišljanja, Hju je
napomenuo da je nedavno posetio njenog autora.

„On živi negde u Švajcarskoj, čini mi se?”

„Da, u Diablonetu, blizu Verseksa.”

„Diablonet me uvek podseća na rusku reč za „jabukovo drveće”: jabloni. Je li mu lepa

kuća?”

„Pa, sreli smo se u Verseksu, u jednom hotelu, ne u njegovom domu. Čuo sam da je
reč o vrlo velikoj i vrlo staromodnoj građevini. Razgovarali smo o poslu. Naravno, kuća je
večito puna njegovih prilično, ovaj, frivolnih gostiju. Malo ću sačekati, pa ću da krenem.”

Odbio je da skine sako i odmori se u ligištulu pored madam Šamar. Zavrtelo mu se u

glavi od previše sunca, objasnio je. „Alors allons dans la maison”, reče ona, verno prevodeći
s ruskog. Primetivši s kakvim naporom žena pokušava da ustane, Hju se ponudi da joj
pomogne; no madam Šamar ga odrešito zamoli da ne prilazi njenoj stolici, kako se njegova
blizina ne bi pretvorila u „psihološku prepreku”. Njen kabasti volumen mogao se pomeriti
isključivo posredstvom jednog vrlo precizno izvedenog neznatnog pokreta; da bi ga izvela,
morala je da se usredsredi na pomisao da pokušava da obmane silu zemljine teže, sve dok
nešto u njoj ne bi škljocnulo, te da potom usledi željeni trzaj, čudan kao onaj prilikom kijanja.
U međuvremenu, ostala je da nepokretno leži u svojoj stolici, nekako kao u zasedi, dok joj je
kuražni znoj blistao na grudima i ponad purpurnih lukova njenih pastelnih obrva.

„Zaista nema potrebe”, rekao je Hju, „potpuno mi odgovara da sačekam ovde u senci
drveta, ja samo moram da budem u senci. Ni na pamet mi nije palo da će u planinama biti
tako toplo.”

Veoma naglo, čitavo telo madam Šamar se tako trglo da se iz rama njenog ligištula
začuo bezmalo ljudski vapaj. Već sledećeg trena ona je bila u sedećem položaju, s obe noge
na zemlji.

„Sve je u redu”, bezbrižno je objavila, a zatim ustala, sada već ogrnuta svetlim
frotirom, iznenadno, kao u kakvom čudesnom preobražaju. „Dođite, hoću da vam ponudim
fino hladno piće i da vam pokažem svoje albume.” Piće je, ispostavilo se, bilo mlaka voda iz
vodovoda u visokoj čaši od brušenog stakla, s kašikom domaćeg džema od jagoda koji joj je
dao svetloljubičastu nijansu. Albumi, četiri velika ukoričena toma, behu položeni na veoma
nizak, veoma okrugli sto u veoma moderne dnevnoj sobi.

„Sada ću vas ostaviti na nekoliko minuta”, rekla je madam Šamar, da bi se potom pred
očima posmatrača sporo ali energično popela potpuno vidiljivim i čujnim stepenicama koje
su vodile na takođe vidljiv drugi sprat, na kome se kroz jedna otvorena vrata videla postelja, a
kroz druga bide. Armana je imala običaj da primeti kako je taj proizvod pozne umetnosti
njenog oca deo redovne postavke koja privlači turiste iz dalekih zemalja kao što su Rodezija i
Japan.

Albumi su bili otvoreni u razotkrivanju isto onoliko koliko i sama kuća, premda
manje depresivni. Serija o Armani, jedina koja je zanimala našeg voyeur malgré lui, imala je
kao uvod fotografiju pokojnog Potapova, starog sedamdesetak godina, vrlo kočopernog u
kineskom kućnom kaputu i sa sivom bradicom ispod donje usne, kako nad nevidljivom
bebom u dubokoj kolevci kratkovido pravi jedva primetni znak ruskog krsta. Fotografije ne
samo da su pratile Armanu kroz sve periode prošlosti i sva usavršavanja amaterskog
snimanja, već se devojčica povrh toga pojavljivala u različitim stanjima nevine
razodevenosti. Njeni roditelji i tetke, nezasiti snimatelji preslatkih sličica, verovali su da
desetogodišnja devojčica, san svakog sledbenika Luisa Kerola, ima jednako pravo na potpunu
nagotu kao kakvo odojče. Gost je poredao gomilu albuma da bi oganj svog zanimanja sakrio
od svakog ko bi se mogao začuti na stepeništu, pa se nekoliko puta vraćao slikama male
Armane kako prilikom kupanja pritiska surlastu gumenu igračku uz sjajni stomačić, ili
uspravljena, sa jamicama na guzi, čeka da je nasapunjaju. Novo otkrovenje još uvek nezrele
mekote (čija se središnja linija jedva razlikovala od manje vertikalno postavljene travke tu
kraj nje) ponudila je fotografija na kojoj je gola kao od majke rođena sedela na travi,
češljajući suncem obasjanu kosu i šireći, u varljivoj perspektivi, predivne titanske noge.

Začuo je zvuk vode u toaletu na spratu, pa je, lecnuvši se kao krivac, hitro sklopio
korice debele knjige. Retraktilno mu se srce nadureno povuklo, udari su mu utihnuli; niko,
međutim, nije pristigao iz onih paklenih visina, pa se on, zahuktan, vratio svojim glupim
fotografijama.

Potkraj drugog albuma fotografije su planule bojama kao da slave živi kolorit njenog
adolescentskog ruha. Pojavljivala se u cvetnim haljinama, pomodnim kratkim pantalonama,
teniskim šortsevima, kupaćim kostimima, sred oštrog zelenila i plavetnila komercijalnog
spektra. Otkrio je elegantnu koščatost njenih preplanulih ramena, dugu liniju njenih bedara.
Saznao je da joj je u osamnaestoj godini bujica svetle kose sezala do kraja leđa. Nijedna
agencija za bračno posredovanje ne bi svojim klijentima mogla ponuditi toliko varijacija na
temu device. U trećem albumu je pronašao, uz prijatan osećaj povratka kući, deliće svog
neposrednog okruženja: svetložute i crne jastučiće s otomana smeštenog na drugom kraju
sobe i uramljeni akvarel leptira koji je stajao iznad kamina. Četvrti, nepopunjeni album,
počinjao je iskricama njenih najčednijih izdanja: Armana u ružičastoj skijaškoj jakni, Armana
sjajna kao dragulj, Armana kako na skijama jezdi kroz šećernu prašinu.

Konačno, iz gornjeg dela te prozirne kuće, oprezno se niz stepenice dogegala madam
Šamar. Pihtije na goloj nadlaktici njihale su se dok je stezala gilender. Sada je bila odevena u
široku letnju haljinu s naborima, kao da je i ona, poput svoje kćeri, prošla kroz nekoliko
stadijuma promene. „Nemojte ustajati, nemojte ustajati”, uzviknula je, zamahujući jednom
rukom po vazduhu, ali je Hju odlučno izjavio da bi trebalo da krene. „Recite joj”, dodao je,
„recite svojoj kćeri kad se vrati sa svog glečera, da sam bio strašno razočaran. Recite joj da
ću ostati nedelju dana, dve nedelje, tri nedelje ovde, u čemernom hotelu Askot u bednom selu
Vit. Recite joj da ću joj se javiti telefonom ako se ona ne javi. Recite joj”, nastavio je, sada
već silazeći klizavom stazom među dizalicama i bagerima nepokretnim u zlatu kasnog
popodneva, „recite joj da je moj sistem zatrovan njom, da ga je zatrovalo njenih dvadeset
sestara, dvadeset dvojnica iščezlih negde u prošlosti, i da ću umreti ako ne bude moja.”

Izražavao se prilično jednostavno, kako to već biva sa zaljubljenima. Debeloj,

vulgarnoj madam Šamar mogao se obratiti rečima: kako se usuđujete da pokazujete svoje
dete osetljivim neznancima? Naš je Person, međutim, neodređeno pomišljao da je u pitanju
pomodna neumerenost, trenutno popularna u miljeu madam Šamar. Kakvom „miljeu”, za
boga miloga? Majka te dame bila je kći seoskog veterinara, kao i Hjuova mati (beše to jedina,
sasvim nevažna koincidencija u čitavoj toj prilično tužnoj avanturi). Sklanjajte te slike, vi
glupa nudistkinjo!

Pozvala ga je telefonom oko ponoći, razbudivši ga u jami neuhvatljivog, ali sasvim

izvesno ružnog sna (posle sveg onog topljenog sira i mladih krompirića uz bocu zelenog vina
u hotelskom carnotzet). Dok je grabio slušalicu, drugom rukom je pipao tražeći naočare za
čitanje, bez kojih, blagodareći nekakvom hiru međusobno povezanih čula, nije umeo da kako
treba odgovori na telefonski poziv.

„Ju Person?” zapitao je njen glas. Odranije je znao, otkad je naglas pročitala sadržaj
posetnice koju joj je dao u vozu, da ona njegovo ime izgovara kao „ju”.

„Da, ja sam, odnosno ’ju’. Hoću da kažem kako vi to izgovarate očaravajuće

pogrešno.”

„Ništa ja ne izgovaram pogrešno. Znate, meni uopšte nije stiglo...”

„O, da, izgovarate! Vi svoja ’h’ bacate kao - kao bisere u šolju slepca.”

„E, pa, pravilno se kaže ’lončić’. Ja sam pobednik. A sad, slušajte, sutra sam zauzeta,
ali recimo u petak - ako možete da budete spremni à sept beures précises?”

Svakako da je mogao.

Pozvala je „Persija”, kako je izjavila da će ga ubuduće oslovljavati, pošto je prezirala

ono „Hju”, da s njom pođe na malo letnje skijanje u Drakoniti, ili Mrakoniti, kako je on
pogrešno čuo, što ga je navelo da zamisli gustu šumu koja romantične šetače štiti od jare
alpskog sunca. Rekao je kako nije uspeo da nauči da skija na raspustu u Šugarvudu, Vermont,
ali da će rado hodati uz nju, stazom koju mu je njegova mašta ne samo stvorila, već i
raščistila metlom sneška belića - jedna od onih trenutnih neutemeljenih vizija koje umeju da
obmanu i najpronicljivijeg čoveka.
 13

Sada bi trebalo da u središte pažnje postavimo glavnu ulicu u Vitu, onakvu kakva je
bila u četvrtak, dan posle njenog telefonskog poziva. Ulica vrvi od prozirnih ljudi i zbivanja,
u koje i kroz koje bismo mogli da potonemo s radošću anđela ili pisca, no za ovaj izveštaj
izdvajamo samo izvesnog Persona. Pošto ne spada u predane šetače, on je svoje tumaranje
ograničio na poprilično zamorno razgledanje sela. Gadna kolona automobila kotrljala se
unedogled; neki su s nezgrapnom opreznošću mrzovoljnih mašina tražili mesto za parkiranje,
drugi su pristizali iz pomodnijeg odmarališta Tura, tridesetak kilometara severno, ili se kretali
ka njemu. Nekoliko puta je prošao kraj stare fontane koja je pljuckala kroz izdubljeno drveno
korito oivičeno geranijumima; porazgledao je poštu i banku, crkvu i turističku agenciju, kao i
čuvenu crnu udžericu kojoj je bilo dopušteno da sa svojom lejom kupusa i raspećem nalik na
strašilo preživi između jednog pansiona i perionice.

Popio je pivo u dve različite kafane. Malo se zadržao ispred prodavnice sportske
opreme; potom je ušao unutra - i kupio lep sivi džemper s rol-kragnom i malom, veoma lepo
izvezenom američkom zastavom u predelu srca. „Napravljeno u Turskoj”, šapatom je
saopštavala etiketa.

Zaključio je da je vreme za novo osveženje - i toga časa je ugledao Armanu kako sedi
u kafeu kraj trotoara. Skrenuo je ka njoj, pomislivši da je sama; a onda je primetio, prekasno,
još jednu tašnu na stolici naspram nje. Tada je i njena prijateljica izašla iz lokala i, sedajući na
svoje mesto, rekla onim ljupkim njujorškim glasom, uz razbludni prizvuk koji bi on
prepoznao i u raju:

„Klonja je upiš živi.”

U međuvremenu je Hju Person, uz neuspeli pokušaj da skine masku umiljatog

osmeha, prišao i bio pozvan da im se pridruži.

Gošća koja je sedela kraj njih, na komičan način slična Personovoj pokojoj tetki
Melisi, nama izuzetno dragoj, čitala je Eral tribin. Armana je bila uverena da je Džulija Mor
upoznala Persija (u onom vulgarnom značenju te reči). Džulija je potvrdila da jeste. Takođe i
Hju, zaista, da. Da li mu je dvojnica njegove tetke dopustila da pozajmi stolicu? Veoma
srdačno. Beše to dobra duša, koja je s pet mačaka živela u kućici za lutke na kraju jedne
avenije breza, u najmirnijem delu...

Prekinuvši nas zaglušujućum bukom, bezizražajna konobarica, i sama nesretnica,

ispustila je poslužavnik s limunadama i kolačima, pa je čučnula, razbivši u mnoštvo samo
njoj svojstvenih malih grimasa, svoje bezizražajno lice.

Armana je obavestila Persija da je Džulija doputovala čak iz Ženeve da bi se s njom

posavetovala o prevođenju povećeg broja rečenica kojima je ona, Džulija, pre svog sutrašnjeg
odlaska u Moskvu, poželela da „ostavi utisak” na svoje prijatelje Ruse. Prisutni Persi radio je
za njenog očuha.

„Mog bivšeg očuha, bogu hvala”, rekla je Džulija. „Uzgred, Persi, ako je to vaše nom
de voyage, možda mi možete pomoći. Kako vam je ona već objasnila, želim da zasenim
određene ljude u Moskvi, koji su mi obećali druženje s poznatim mladim ruskim pesnikom.
Armana me je potkovala velikim brojem zgodnih reči, ali smo se zaglavili kod...” (tu je iz
tašne izvukla komadić papira) - „Htela bih da znam kako da kažem: ’Kakva divna crkvica,
kakva silna mećava.’ Znate, mi to najpre sročimo na francuskom, i ona misli da je „mećava”
rafalede neige, ali ja sam uverena da to ne može biti rafale na francuskom i rafalovič na
ruskom, ili kako već zovu mećavu.”

„Reč koja vam je potrebna”, kaza naš Person, „jeste congère, ženski rod, naučio sam
je od svoje majke.”

„Onda je to sugrob na ruskom”, reče Armana i sarkastično dodade: „S tim što u

avgustu tamo neće biti previše snega.”

Džulija se nasmeja. Džulija je delovala srećno i čilo. Džulija je postala čak i lepša no
što je bila dve godine ranije. Hoću li je odsad u snovima viđati s ovim novim obrvama, ovom
novom, dugom kosom? Koliko je vremena potrebno snovima da počnu da prate modne
novitete? Hoće li i sledeći san ostati privržen onoj njenoj frizuri japanske lutke?

„Hoćete li da popijete nešto”, reče Armana Hjuu, ali bez onog gesta ponude koji
obično ide uz tu rečenicu.

Persiju se učinilo da bi mu prijala šolja tople čokolade. Kako je strašno i u isti mah
očaravajuće sresti svoju staru ljubav na javnom mestu! Armana, naravno, nije imala čega da
se boji. Ona je pripadala potpuno drugačijoj klasi, izvan konkurencije. Hju se priseti R-ove
čuvene novele pod naslovom Tri vremena.

„Postoji još nešto što nismo do kraja raspravili, Armana, zar ne?”

„Pa, dva sata smo pričali o tome”, primeti Armana, pomalo nabusito - ne shvatajući,
možda, da nema čega da se boji. Postojeća opčinjenost bila je potpuno drugačije, čisto
intelektualne ili umetničke vrste, kao što je to izuzetno uspešno prikazano u Tri vremena:
doterani muškarac u tamnoplavom smokingu večera na osvetljenoj verandi s tri dame
razgolićenih ramena, Alis, Beatom i Kler, koje se nikada pre toga nisu srele. A. je bivša
ljubav, B. je čovekova sadašnja ljubavnica, a C. njegova buduća žena.

Zažalio je što nije naručio kafu, kao Armana i Džulija. Čokolada je ispala nedopustivo
neukusna. Dobio je šolju toplog mleka. Dobio je, zasebno, i malo šećera i nekakav kovertić
simpatičnog izgleda. Otcepio je gornju ivicu kovertice. Dodao je prah bež boje u okrutno
homogenizovano mleko u šolji. Otpio je gutljaj - i požurio da doda šećer. Nikakav šećer,
međutim, nije mogao da popravi taj bljutavi, otužni, nečasni ukus.

Pošto je propratila različite stadijume njegovog zaprepašćenja i neverice, Armana se

osmehnu i reče:

„Sad znate na šta je ’topla čokolada’ spala u Švajcarskoj. Moja majka”, produži ona,
okrećući se ka Džuliji (koja je s raskrinkavajućom sans-géne prošlog vremena, iako se inače
dičila svojom odmerenošću, posegla svojom kašičicom u Hjuovu šolju i uzela uzorak), „moja
majka je bukvalno zaplakala kada su joj prvi put servirali ovaj bućkuriš, pošto je gajila nežne
uspomene na čokoladu iz svog čokoladnog detinjstva.”

„Prilično odurno”, složi se Džulija, oblizavši svoje punašne blede usne, „ali po meni
ipak bolje od američkog čokoladnog krema.”

„To je zato što si ti najnepatriotskije stvorenje na kugli zemaljskoj”, reče Armana.

Privlačnost Prošlog vremena temeljila se na njegovoj tajnovitosti. Pošto je poznavao

Džuliju, bio je ubeđen da ona ne bi bilo kojoj prijateljici ispričala priču o njihovoj vezi - tom
malenom gutljaju u moru velikih. Stoga su, u tom dragocenom i opasnom trenutku, Džulija i
on (alias Alis i pripovedač) sklopili pakt o prošlosti, nerazrušivi pakt usmeren protiv
stvarnosti predstavljene u tom raspričanom uličnom uglu, sa užurbanim automobilima, i
drvećem, i neznancima. B. je u tom triju predstavljao Bučni Vit, dok je najvažniji neznanac -
što je donosilo dodatno uzbuđenje - bila njegova buduća draga, Armana, a Armana je
budućnosti (koju je autor, naravno, poznavao do detalja) bila svesna isto onoliko malo koliko
i prošlosti koju je Hju sada ponovo okušao sa svojim tamnom prašinom posutim mlekom.
Hjuu, tom sentimentalnom blesanu, i u neku ruku ne previše dobroj Personi (dobri su iznad
toga, on je jednostavno bio tek prilično prijatan), bilo je žao zbog toga što prizor nije bio
propraćen nikakvom muzikom, što nije bilo rumunskog violiniste koji bi se ustremio pravo u
srce da tamo potraži dva u monogramu isprepletana slova. Nije bilo čak ni mehaničke
reprodukcije pesme Fascination (inače valcera) sa zvučnika iz kafea. Ipak, postojao je prateći
ritam, stvaran glasovima prolaznika, zveckanjem pribora za jelo, planinskim vetrom u časnoj
telesini kestena u uglu.

Istog trena, ustali su da krenu. Armana ga je podsetila na sutrašnji izlet. Džulija se

rukovala s njim i zamolila ga da se pomoli za nju u času kada onom vrlo strastvenom, vrlo
istaknutom poeti, na ruskom bude rekla je t’aime, što otprilke zvuči (zagrgoljila je te reči)
„jalju bljuti bja”. Tu se raziđoše. Dve devojke uđoše u Džulijin lep mali automobil. Hju
Person krenu pešice ka svom hotelu, ali ubrzo uz psovku zastade i vrati se natrag da pokupi
svoj paket.
 14

Petak ujutro. Koka-kola na brzinu. Jedno štuc. Užurbano brijanje. Obukao se na svoj
uobičajen način, dodavši onaj džemper s rol-kragnom, stila radi. Poslednji razgovor s
ogledalom. Iščupao je crnu dlaku iz crvene nozdrve.

Prvo razočaranje toga dana sačekalo ga je tačno u sedam sati na mestu njihovog
sastanka (trgu kraj pošte) gde ju je zatekao u pratnji trojice mladih atleta, Džeka, Džejka i
Džejkviza, čija je bakarna lica video iscerena oko nje na jednoj od poslednjih fotografija u
četvrtom albumu. Kada je primetila kako mu ojađeno adamova jabučica trčkara gore-dole,
veselo je izjavila da možda on uopšte i ne bi želeo da im se pridruži „pošto nameravamo da se
popnemo do jedine žičare koja radi leti, a to je prilično veliki uspon ako si nenaviknut na
takve stvari.” Belozubi Džejkviz, gotovo grleći drsku gospodičnu, samouvereno primeti da bi
bi možda valjalo da monsieur obuje neke jače cipele, no Hju mu odgovori da u Americi
čovek za šetnju u prirodi obuva bilo koje stare cipele, ili čak patike. „Nadali smo se”, reče
Armana, „da bismo mogli da te podstaknemo da naučiš da skijaš: svu opremu držimo gore,
kod momka koji vodi to mesto, i sigurno će naći nešto za tebe. Pet časova, i već ćeš umeti da
voziš slalom. Je l’ da, Persi? Mislim da će ti biti potrebna i jakna, pošto ovde, na sedamsto
metara nadmorske visine, možda i jeste leto, ali ćeš iznad dve i po hiljade zateći polarne
uslove.” „Mala je u pravu”, reče Džejkviz kao bajagi zadivljeno, tapšući je po ramenu. „To je
šetnjica od četrdeset minuta”, reče jedan od blizanaca. „Taman da opustiš mišiće za skijanje.”

Ubrzo se ispostavilo da Hju neće moći da drži korak s njima i stigne do oznake na
hiljadu dvesta metara da bi se nešto severnije od Vita ukrcao u žičaru. Najavljena šetnja
pokazala se kao tegobno planinarenje, gore od bilo čega što je iskusio na školskim izletima u
Vermontu ili Nju Hempširu. Stazu su činili vrlo strmi usponi i vrlo klizave padine, praćene
novim džinovskim usponima uz sledeću planinu, a starih jaraka, stena i korenja bilo je u
izobilju. Silno se mučio, pregrejani, jadni Hju, iza Armanine plave punđe, dok je ona lagano
sledila lakokrilog Džejkviza. Englezi-blizanci išli su na začelju. Možda bi, da se napredovalo
nešto lagodnijim tempom, Hju i savladao taj jednostavni uspon, ali su njegovi bezdušni i
bezobzirni saputnici nepredovali bez milosti, tako da su praktično skakali uz strme deonice i
razdragano se klizali niz padine, koje je Hju savladavao raširenih ruku, u stavu čoveka koji
moli. Odbio je da pozajmi štap koji mu je ponuđen, ali je na kraju, posle dvadeset minuta
mučenja, zamolio za kratak predah. Sneveselio se kada su umesto Armane s njim zastali Džek
i Džejk, kada je priseo na jedan kamen, pognute glave i zadihan, dok mu je sa šiljatog nosa
visila graška znoja. Behu to neki ćutljivi blizanci, pa su samo izmenili neme poglede dok su
podbočeni stajali više njega na stazi. Osetio je da njihovo saosećanje kopni, pa ih je zamolio
da produže, tvrdeći da će ubrzo krenuti za njima. Kada su otišli, sačekao je još malo a onda
othramao natrag u selo. Na jednom mestu između dva šumarka ponovo se odmorio, ovoga
puta na strmoj čistini gde je jedna klupa, bez očiju ali savesno, pružala divljenja dostojan
pogled. Dok je sedeo na toj klupi i pušio, primetio je veoma visoko iznad svog mesta svoju
družinu, plavu, sivu, ružičastu, crvenu, kako mu maše s jedne litice. Mahnuo je i on njima, a
onda nastavio svoje kukavno povlačenje.

Hju Person, međutim, nije nameravao da odustane. S moćnom obućom, planinarskim

čarapama, gumom za žvakanje, ponovo im se pridružio sledećeg jutra. Zamolio ih je da ga
puste da ide svojim tempom, da ga nigde ne sačekuju, i sigurno je da bi stigao do žičare da se
nije izgubio i završio kraj trnjem obraslog potoka na kraju puta koji su koristile drvoseče.
Novi pokušaj, do koga je došlo dan-dva kasnije, bio je uspešniji. Sasvim malo mu je
nedostajalo da stigne do mesta gde počinje golet, ali se vreme promenilo, obavila ga je teška
magla, pa je proveo nekoliko sati drhteći od zime sasvim sam u nekoj smrdljivoj staji,
čekajući da uskovitlane magle ponovo otkriju sunce.

Sledeći put se, opet, ponudio da joj nosi par novih, tek kupljenih skija - čudnovatih,
reptiliski zelenih tvorevina načinjenih od metala i fiberglasa. Komplikovani vezovi na njima
izgledali su kao bliski rođaci ortopedskih pomagala namenjenih bogaljima. Bilo mu je
dopušteno da zabaci na rame te dragocene skije, koju su mu se isprva učinile čudesno lake,
ali su ubrzo postale teške kao goleme ploče od malahita, pod kojima se teturao za Armanom
kao klovn koji u cirkuskoj areni pomaže da se promene scenski rekviziti. Teret mu je bio
oduzet čim je seo da se odmori. Zauzvrat mu bi ponuđena papirna kesa (četiri male
pomorandže) koju je odgurnuo ne pogledavši je.

Naš je Person bio tvrdoglavo i čudovišno zaljubljen. Činilo se da nekakav bajkoviti

element opakom ružinom vodicom potapa sve njegove pokušaje da osvoji bedeme njenog
demonskog staništa. Sledeće nedelje to mu je ipak pošlo za rukom, i od tog trenutka više nije
bio onaj dosadni smetenjak.
 15

Dok je pijuckajući rum sedeo na osunčanoj terasi kafea Glečer ispod Drakonite i
prilično zadovoljno, s ushićenjem izazvanim združenim delovanjem alkohola i planinskog
vazduha, osmatrao skijašku stazu (kakav čaroban prizor posle onolike vodurine i bezbojne
trave!); dok je upijao sjaj viših padina, plave unakrsne šare onih nižih, raznobojne figurice
slučajnošću oslikane na blistavoj belini kao rukom kakvog flamanskog majstora, Hju reče
sebi kako bi sve ovo moglo postati divna slika na koricama za knjigu Krista i druge ljubavi,
autobiografiju jednog velikog smučara (koju je u redakciji temeljito preradilo i dopisalo više
ruku), čiji je prekucani rukopis nedavno redigovao, čudeći se, kako se sada prisećao,
terminima kao što su „pluženje” i „kristijanija” (običan slog?). Zabavno je bilo čkiljiti preko
trećeg pića u male obojene ljude koji su klizili padinom, ovde gubili skiju, tamo štap, ili
trijumfalno pravili zaokret u oblaku srebrnog praha. Hju Person, u času kada je odlučio da
pređe na trešnjevaču, zapitao se da li bi mogao da natera sebe da posluša njen savet („tako lep
krupan pogureni atletski Jenki, a ne ume da skija!”) i da se poistoveti s onima koji su
elegantno povijeni jurili niz padinu, ili će biti osuđen da zanavek ponavlja onaj prizor
krupnog početnika koji posle pada ostaje nepomičan, opružen na leđima, nepomućenog
raspoloženja, u beznadežnom trenutku odmora.

Nije mu uspevalo da ošamućenim i vodnjikavim očima među skijašima uoči

Armaninu siluetu. Jednom mu se, međutim, učinilo da je uspeo da je nađe, blistavo lebdeću, u
crvenoj jakni, gologlavu, nepodnošljivo lepu, tamo, tamo, pa onda tamo, preskače brdašce,
spušta se sve brže i brže, naleće na mrežu - i u trenu se pretvara u buljavog neznanca.

A onda se pojavila na drugoj strani terase, odevena u sjajnozeleni najlon; skije je

nosila na ramenu, ali je na nogama još uvek imala one odvratne cipeletine. Hju je proveo
dovoljno vremena izučavajući skijašku opremu u švajcarskim prodavnicama da bi znao da je
kožu za cipele smenila plastika, i da su grube kopče potisnule uzice. „Izgledaš kao prva
devojka na mesecu”, reče, pokazavši na njene cipele, i da to nije bila obuća koja posebno
tesno prianja uz stopalo, ona bi svakako zamigoljila nožnim prstima, kako to već čine žene
kada se laskavo povede reč o njihovoj obući (osmehnuti prsti preuzimaju zadatak usana).

„Slušaj”, reče ona dok je razgledala svoje „mondštajn seksi” (kakav neverovatan
naziv firme), „ostaviću skije ovde, pa ću obuti cipele za hodanje i vratiti se u Vit s tobom à
deux. Nešto sam se posvađala s Džejkvizom, pa je on otišao zajedno sa svojim dragim
prijateljima. Sad je sve svršeno, bogu hvala.”

Dok je sedela naspram njega u toj nebeskoj žičari, iznela mu je srazmerno uljudnu
verziju onoga što će mu kasnije ispričati sa zalaženjem u odvratno žive detalje. Džejkviz je
tražio od nje da prisustvuje onanističkim sesijama koje je on priređivao s blizancima Blejk u
njihovoj planinskoj kući. Jednom je pre toga već naterao Džeka da joj pokaže svoju alatku,
no ona ih je odlučno prekinula i naterala da se ponašaju pristojno. Džejkviz joj je sada
postavio ultimatum - ili će im se ona pridružiti u njihovim prljavim zabavama, ili će on
prestati da joj bude ljubavnik. Ona jeste bila spremna da bude ultramoderna, u društvenom i
seksualnom smislu, ali ovo je bilo uvredljivo, i vulgarno, i prastaro kao Grčka.

Ta žičara bi tako nastavila do u beskraj da plovi u plavoj izmaglici sasvim dovoljnoj

za raj, da je robusni vozač nije zaustavio pre no što se okrenula da se ponovo zaputi uvis i da
se nikada više ne vrati. Njih dvoje izađoše. U brvnari u kojoj je mašinerija ponizno obavljala
svoj zadatak bez kraja, vladalo je proleće. Uz jedno izveštačeno „izvini”, Armana se na
kratko udaljila. Napolju su krave stajale među maslačcima, dok je iz susedne bouvette
dopirala muzika s radija.

U stidljivoj drhtavici mlađane ljubavi, Hju je premišljao da li bi mogao da je poljubi u

nekom pogodnom trenutku predaha na putu niz vijugavu stazicu. Pokušaće to čim stignu do
venca rododendrona gde bi mogli da zastanu, ona da bi svukla jaknu, on da izbaci kamičak iz
desne cipele. Rododendrone i kleku smenila je jova, a glas dobro poznatog očajanja počeo je
da ga nagovara da kamičak i kratak poljubac odloži za neku kasniju priliku. Tek što su ušli u
jelovu šumu ona je zastala, osvrnula se unaokolo, i rekla (nehajno kao da predlaže branje
pečuraka ili malina):

„A sada će malo da se vodi ljubav. Znam jedno fino mesto obraslo mahovinom iza
onog drveća, gde nam niko neće smetati, ako to obaviš brzo.”

Mesto je bilo obeleženo korom narandže. Hteo je da je zagrli u uvodu koji je tražilo
njegovo usplahireno telo (ona reč „brzo” bila je pogrešna) ali se ona ribljim trzajem tela
izmigoljila, i sela na grmlje borovnice da bi skinula cipele i pantalone. Dodatno ga je
sneveselila izbrazdana tkanina debelih crnih hulahopki koje je nosila ispod skijaških
pantalona. Pristala je da ih spusti samo onoliko koliko je bilo neophodno. Povrh toga, nije mu
dopustila ni da je poljubi, niti da je pomiluje po bedrima.

„Eto, ne ide”, konačno je zaključila, ali kada se privila uz njega pokušavši da navuče
hulahopke, sasvim nenadano vratila mu se snaga kakva se od njega očekivala.

„A sada će da se krene kući”, zaključila je odmah po obavljenom činu svojim

uobičajenim neutralnim tonom, pa su ćutke nastavili svoj hitri hod niz padinu.

Kod sledeće krivine pod njima se pojavio prvi voćnjak koji je pripadao Vitu, a još
niže moglo se videti svetlucanje potoka, jedna drvara, pokošena polja, mrke kolibe.

„Mrzim Vit”, reče Hju. „Mrzim život. Mrzim sebe. Mrzim ovu ogavnu staru klupu.”
Ona zastade da pogleda u kom pravcu pokazuje njegov razjareni prst, i on je zagrli. U prvi
mah je pokušala da izbegne njegove usne, ali je on bio očajnički uporan. Sasvim
neočekivano, ona mu se prepusti, i dogodi se malo čudo. Licem joj prođe drhtaj nežnosti, kao
kad povetarac namreška odraz u vodi. Trepavice su joj bile vlažne, ramena drhtala u
njegovom stisku. Taj trenutak nežne agonije nikada se neće ponoviti - tačnije, neće mu biti
dato vremena da se vrati kad jednom zatvori krug prirođen njegovom unutrašnjem ritmu;
ipak, taj kratki trepet u kome se ona rastvorila zajedno sa suncem, s trešnjevim drvećem, s
pejzažom kome je sve bilo oprošteno, odredio je ton njegovog novog postojanja prožetog
„sve-je-dobro” osećajem, uprkos njenim najgorim raspoloženjima, njenim najluđim hirovima,
njenim najokrutnijim prohtevima. Taj poljubac, a ne bilo šta što mu je prethodilo,
predstavljao je pravi početak njihove ljubavi.

Izvukla mu se iz zagrljaja ne rekavši ni reč. Duga kolona dečaka s izviđačkim

predvodnikom na čelu pela se ka njima strmom stazom. Jedan od njih uzvera se na obližnju
zaobljenu stenu pa skoči s nje uz veseli cijuk. Gruss Gott, reče njihov učitelj u času kada je
prolazio kraj Armane i Hjua. „Dobar dan”, odgovori Hju. „Misliće da si blesav”, reče ona.

Kroz bukov šumarak pa preko reke, stigoše do periferije Vita. Prečica niz blatnjavu
padinu između poludovršenih kućica odvela ih je do vile Nastja. Anastasja Petrovna bila je u
kuhinji, i stavljala cveće u vaze. „Dođi, mama”, uzviknu Armana. „Zheniha privela, dovela
sam verenika.”
 16

Vit je imao novi teniski teren. Jednoga dana, Armana je izazvala Hjua da odigraju
jedan set.

Još od detinjstva i tadašnjih noćnih strahova, spavanje je za našeg persona

predstavljalo trajni problem. Problem je bio dvostruk. Bivao je primoran, ponekad satima, da
se crnoj mašini udvara automatskim ponavljanjem neke aktivne slike - bila je to prva nevolja.
Druga se ticala onog stanja kvaziludila u koje je dospevao u snu, kad bi uspeo da zaspi. Nije
mogao da veruje da čestiti ljudi mogu imati onako opscene i apsurdne košmare kakvi su
potresali njegove noći da bi nastavljali da žare i tokom dana. Ni povremene priče o ružnim
snovima njegovih prijatelja, niti slučajevi opisani u frojdovskim sanovnicima, sa smešnim
objašnjenjima, ni izbliza nisu bili slični preteškoj gadosti iskustava kroz koja je on prolazio
bezmalo svake noći.

U svom adolescentskom dobu, pokušao je da prvi deo problema reši ingenioznom

metodom koja je delovala bolje nego pilule (one su ili bile preblage, pa su mu pružale
nedovoljno sna, ili prejake, tako da su produbljivale upečatljivost njegovih čudovišnih
snoviđenja). Metod koji je primenio ogledao se u metronomski preciznom zamišljanju
neprekinutog niza udaraca u nekoj sportskoj igri. Jedini sport kojim se uopšte bavio u
mladosti i koji je mogao još uvek da upražnjava i u četrdesetoj, bio je tenis. Ne samo da je
igrao sasvim pristojno, s izvesnom stilski izrađenom lakoćom (naučenom pre mnogo godina
od jednog neodoljivog rođaka koji je podučavao dečake u onoj školi u Novoj Engleskoj gde
je njegov otac bio direktor), već je izmislio i udarac koji ni Gaj, niti Gajev zet, inače još
uspešniji profesionalac, nisu mogli ni da izvedu ni da nauče. Bilo je u tom udarcu nekog
larpurlartizma, pošto nije bio primenljiv na niske, neprijatne lopte, pošto je zahtevao idealno
uravnotežen položaj tela (koji nije lako ostvariti u žurbi), a uz to nikada nije presudio
pobednika ni u jednom meču. Personov udarac izvodio se krutim držanjem ruke i
predstavljao je mešavinu snažnog zamaha i niskog sečenja lopte od početnog dodira s njom
do završetka udarca. Do tog dodira (i to je bilo ono najlepše) moralo je da dođe na najdaljem
delu mreže reketa, s tim da izvođač udarca bude podalje od mesta na kome je loptica
odskočila i da zapravo poseže za njom. Trebalo je da loptica odskoči prilično visoko da bi je
glava reketa sustigla kako valja, bez i najmanjeg iskošenja, da bi potom „zalepljenu” lopticu
poslala natrag u krutoj trajektoriji. Ukoliko dodir s lopticom ne bi potrajao dovoljno dugo ili
ako bi bio započet nedovoljno precizno, u sredini reketa, rezultat bi bio vrlo običan, mlitav,
blago zakošen „galoš” koga je, naravno, bilo sasvim lako vratiti; valjano izveden, međutim,
udarac bi oštro zatreperio kroz podlakticu, a onda bi poslao loptu munjevitom i čvrsto
vođenom, veoma pravom kliznom putanjom do jedne tačke blizu osnovne linije. Pri dodiru sa
tlom loptica bi prionula otprilike isto onako kako je prionula uz mrežicu reketa u času
izvođenja udarca. Zadržavajući svoju neposrednu brzinu, loptica bi se jedva podigla s tla;
zapravo, Person je verovao da bi se uz stravično prilježno, potpuno predano vežbanje, moglo
postići da loptica uopšte i ne odskoči, već da se brzinom svetlosti otkotrlja površinom terena.
Niko ne bi mogao da vrati lopticu koja nije odskočila, i nema sumnje da će u bliskoj
budućnosti takvi udarci biti zabranjeni kao nesportski. No čak i u gruboj verziji autora, taj je
udarac mogao biti vanredno uspešan. Povratna lopta po pravilu je bivala poslana na krajnje
komičan način, zbog toga što je tako nisku loptu bilo teško i zahvatiti, a kamo li udariti kako
valja. Gaj i onaj drugi Gaj, reagovali su iskrenim zanimanjem i gubitkom nerava svaki put
kada bi Hju uspeo da izvede svoj „tesni udarac” - što se, na njegovu žalost, nije često
događalo. Govorio je zbunjenim profesionalcima, koji su pokušavali da oponašaju taj udarac
(i uspevali da ostvare tek slabašni spin), da trik nije u sečenju već u prianjanju, ali ne ni samo
u prianjanju, već i u mestu na kome se ono događa, u vrhu mrežice, kao i u krutom držanju
ruke koja poseže za lopticom. Hju je taj udarac čuvao u sećanju godinama, i onda kada se
mogućnost da ga upotrebi smanjila tek na poen ili dva u kakvom slučajnom meču. (U stvari,
poslednji put ga je izveo upravo toga dana u Vitu s Armanom, pri čemu je ona posle toga
napustila teren i on nije uspeo da je nagovori da se vrati.) Osnovni vid primene udarca bio je
onaj u kome mu je služio za uspavljivanje. U tim treninzima pred spavanje Hju je izuzetno
usavršio svoj udarac, tako što je, na primer, ubrzao njegovu pripremu (pri vraćanju brzog
servisa) i naučio da ga kao u ogledalu izvodi i bekhendom (umesto da kao budala trči oko
loptice). Čim bi pronašao udobno mesto za svoj obraz na hladnom mekanom jastuku, kroz
ruku bi mu prostrujalo poznato nepokolebljivo uzbuđenje, i on bi krenuo da krči sebi put kroz
jedan gem za drugim. Bilo je tu i dodatnih ukrasa, poput izjave date pospanom novinaru:
„treba snažno preseći bez dodirivanja loptice”, ili osvajanja, u izmaglici sreće, pehara Devis
kupa oivičenog makovima.
 Zbog čega se odrekao tog specifičnog leka protiv nesanice kada se oženio Armanom?
Svakako ne zbog toga što je ona njegov omiljeni udarac kritikovala kao uvredljiv i dosadan?
Je li to imalo veze s novom situacijom deljenja postelje, i prisustva drugog mozga koji je
brujao kraj njegovog, i narušavao privatnost spavačke - a uz to i prilično početnički sanjarske
- rutine? Možda. Kako god bilo, on je naviku obustavio, ubedivši sebe da su jedna ili dve
potpuno besane noći nedeljno za njega neškodljiva norma, a katkad se noću zadovoljavao i
ponovnim razmišljanjem o događajima prethodnog dana (što je takođe samo po sebi bilo
automatska radnja), brigama i miseres rutinskog života u kome bi ovde-onde, kao u
paunovom repu, sinula šara koju zatvorski psihijatri nazivaju „seksualnim odnosom”.

Rekao je da ne samo da s mukom uspeva da zaspi, nego povrh toga ima i strah od
snova.

Strah od snova, i te kako! Mogao je da se takmiči s prvoklasnim ludacima kada je reč

o ponavljanju pojedinih tema u košmarima. U pojedinim slučajevima uspevao je da načini
prvu grubu skicu, za kojom bi u pristojnim razmacima usledile različite verzije, sa
izmenjenim sitnim detaljima, s doteranim zapletom, uvođenjem novih odvratnih zbitija, a
ipak je pri tome svaki put iznova ispisivao verziju jedne te iste, inače nepostojeće priče. Da
vidimo šta je to bilo odvratno. Na primer, jedan erotski san kretenski nametljivo ponavljao se
u periodu od nekoliko godina, pre i posle Armanine smrti. U tom snu, kojeg je psihijatar
(čudna suklata, sin neznanog vojnika i majke Ciganke) odbacio kao „previše neposredan”,
nuđena mu je jedna uspavana lepotica na velikom tanjiru ukrašenom cvećem, uz nekoliko
alatki poređanih na jastučetu. Alatke su bile različite dužine i širine, a njihov broj i izbor
razlikovao se od jednog sna do drugog. Ležale su u nizu, uredno poređane: jedna je bila
načinjena od gume, duga jedan metar, s ljubičastom glavom, druga je bila kratka i debela
uglačana šipka, pa onda neka prilično tanka stvarčica nalik na ražanj, s naizmenično
poređanim prstenjem sirovog mesa i poluprozirne slanine, i tome slično - ovo su samo
slučajni uzorci. Nije bilo previše smisla u odabiranju jedne a ne neke druge - koralne ili
bronzane, ili one grozne gumene - pošto bi svaka stvar koju bi odabrao promenila oblik i
veličinu, tako da se nije mogla valjano uklopiti u njegov anatomski sistem, pa bi se ili slomila
u ključnom trenutku ili pukla nadvoje među nogama ili kostima manje-više razglobljene
dame. Zaključak koji sledi želeo je da naglasi svom svojom, najžešćom, antifrojdovskom
snagom. Te oniričke muke nisu imale nikakve veze, ni neposredno niti u „simboličkom”
smislu, sa bilo čim što je doživljavao u svom svesnom životu. Ta erotska tema bila je samo
jedna od mnogih, kao što je Momak za uživanje ostao tek nevažan hir u proznom opusu
jednog ozbiljnog, preozbiljnog pisca, na satiričan način prikazanog u jednom nedavno
objavljenom romanu.

U drugom, ne manje zloslutnom noćnom doživljaju, usnio bi sebe kako pokušava da

zaustavi ili preusmeri isticanje sitnog peska iz pukotine u tkivu prostora, pri čemu su ga na
sve zamislive načine ometali paučinasti, tanušni, vlaknasti elementi, nerazlučivi brežuljci i
udoline, oštre krhotine, kolosi u padu. Na kraju bi se pred njim isprečila gomila smeća, i to je
bila smrt. Manje zastrašujuće, ali možda još opasnije, bile su „lavine” košmara pred samo
buđenje, kada bi se slike iz njih pretvarale u kretnje verbalnih nanosa u dolinama Tose i
Turne, čije se sive zaobljene stene, Roches étonnées, nazivaju tako zbog njihove zbunjeno
iskežene površine, s tamnim „buljavim očima” (écarquillages). Čovek koji sanja idiot je koji
nije sasvim lišen životinjske lukavosti: ona sudbonosna pogreška u njegovom umu
korespondira s rečima koje umeju da izbrbljaju lomitelji jezika: „protuve prte put preko
prepreka”.

Rečeno mu je da je grdno pogrešio što nije posetio svog psihoanalitičara čim su se

košmari pogoršali. Odgovorio je kako on i nema svog psihoanalitičara. Lekar je vrlo strpljivo
uzvratio da prisvojni pridev nije upotrebio u posesivnom, već u značenju prisnosti, kao na
primer, u reklamama: „Potražite kod svog prodavca”. Da li se Armana ikada posavetovala s
nekim psihoanalitičarem? Ako se ovo pitanje odnosi na gospođu Person, a ne na neko dete ili
mačku, onda je odgovor „ne”. Kao devojčica pokazivala je zanimanje, čini se, za neobudizam
i slične stvari, ali su u Americi novostečeni prijatelji počeli da je nagovaraju da se, kako bi se
reklo, podvrgne analizi, i ona je izjavila da bi mogla da proba, pošto okonča studije
orijentalistike.

Hjuu su objasnili da kad je oslovljavaju imenom, to samo znači da time žele da

ostvare opušteniju atmosferu. Uvek je to tako. Evo, koliko juče, jedan je zatvorenik pomogao
drugom da se potpuno opusti rekavši mu: bolje da ispričaš čiki svoje snove, da ne bi sagoreo.
Da li je Hju, odnosno gospodin Person, imao u svojim snovima „destruktivnih poriva” - to
nije bilo do kraja razjašnjeno. Vajar može da sublimira destruktivni poriv napadajući neživi
objekat dletom i čekićem. Ozbiljnija hirurška intervencija nudi jedno od najdelotvornijih
sredstava za gušenje destruktivnog poriva: jedan cenjeni, premda ne baš uvek srećni delatnik
na tom polju, priznao je u intimnijem društvu koliko se teško suzdržava da ne počupa svaki
organ koji ugleda u toku operacije. Svaki čovek ima neke svoje tajne pritiske nagomilane još
od detinjstva. Ne treba ni Hju da ih se stidi. Zapravo, seksualna želja se u pubertetu javlja kao
substitut poriva za ubistvom, koji čovek obično zadovoljava u snovima, dok nesanica nije
ništa drugo do strah da ćemo u snu postati svesni svojih nesvesnih žudnji za pokoljem i
seksom. Približno osamdeset procenata svih snova odraslih muškaraca, seksualne je prirode.
Poučna su otkrića Klarise Dark - koja je bez ičije pomoći ispitala nekih dve stotine zdravih
robijaša, čije su zatvorske kazne, dakako, bile umanjene za broj noći koje su prespavali u
Istraživačkom centru. E, pa, utvrđeno je da je njih sto sedamdeset osam imalo snažne erekcije
u onom stadijumu sna koji se naziva BOK („brze očne kretnje”), ispunjenom vizijama koje su
izazivale požudno okretanje očiju, neku vrstu buljenja unutra. Uzgred, kada je to gospodin
Person počeo da mrzi gospođu Person? Odgovora nema. Da nije mržnja, možda, činila deo
njegovih osećanja prema njoj još od prvog trena? Odgovora nema. Da li je on ikada kupio
džemper s rol-kragnom? Odgovora nema. Da li mu je zasmetalo kada je uvideo da mu
pretesno prianja uz vrat?

„Povratiću”, rekao je Hju, „ako nastavite da me mučite tim odvratnim bljuvotinama.”

 17

A sada ćemo prozboriti koju reč o ljubavi.

Kakve se samo moćne reći, kakva oružja, čuvaju u planinama, na pogodnim mestima,
u posebnim odajama granitnog srca, iza čeličnih površina obojenih tako da liče na šare
okolnih stena! Ali kada bi osetio želju da izrazi svoju ljubav, u vreme kratkog udvaranja i
potom braka, Hju Person nije znao gde da potraži reči koje bi je ubedile, koje bi je dirnule,
koje bi izmamile suze u njenim neumoljivim tamnim očima! Nasuprot tome, nešto što bi
izrekao sasvim slučajno, bez namere da je poetski dirne, neka sasvim obična rečenica, umela
je da nenadano izazove histerično srećnu reakciju te suštinski nesrećne žene sa sparušenom
dušom. Svesni pokušaji završavali su se neuspehom. Ukoliko bi, ponekad, u najsumornijim
trenucima, bez ikakvog prizvuka seksualnosti, prekinuo čitanje da bi ušao u njenu sobu i
prišao joj na kolenima i laktovima kao okstatični, neopisivi lenjivac koji je sišao sa drveta da
bi zavijanjem izrazio obožavanje, hladna Armana bi mu rekla da ustane i prestane da izigrava
budalu. Najprisnija obraćanja koja je uspevao da smisli - princezo moja, dušo moja, anđele
moj, životinjo moja, dragocena moja zveri - njoj su jednostavno bila smrtno dosadna. „Zbog
čega”, pitala bi ona tada, „ne umeš da mi se obratiš na prirodno ljudski način, kao što kavaljer
treba da razgovara s jednom damom, zašto moraš da izvodiš takvu klovnovsku predstavu,
zašto ne možeš da budeš ozbiljan, i jednostavan, i uverljiv?” Ljubav je, odgovarao je on, sve
drugo samo ne uverljiva, stvarni život jeste komičan, a ljubav ismevaju prostaci. Pokušao bi
da poljubi skut njene suknje ili ugrize nabor njene nogavice, ris njenog stopala, razjareni
nožni prst - i dok bi tako puzao, i svojim nemuzikalnim glasom praktično samom sebi na uho
mrmljao plačljive, egzotične, retke, svakidašnje besmislice i svesmislice, jednostavno
iskazivanje ljubavi pretvaralo se u neku vrstu ptičije predstave koju mužjak izvodi sam, bez
ženke na vidiku - ispravljenog pa iskrivljenog dugog vrata, mahao bi kljunom, pa ponovo
pružao vrat. Zbog svega toga stideo se samog sebe, ali on nije mogao da prestane, a ona da
shvati, pošto u takvim trenucima nikada nije pronalazio pravu reč, pravu travku.

Voleo ju je uprkos tome što nju nije bilo moguće voleti. Armana je imala mnoštvo
neprijatnih, premda ne i nužno neobičnih osobina, a on ih je sve prihvatao kao apsurdne
puteve ka rešenju dobro smišljene zagonetke. Svoju je majku, u lice, nazivala skotinom,
„životinjom” - ne znajući, naravno, da je posle odlaska s Hjuom u Njujork, nikada više neće
videti. Volela je da priređuje brižljivo osmišljene zabave, i bez obzira na to koliko je davno
bio upriličen neki otmeni skup (pre deset meseci, petnaest meseci, ili još ranije, pre njene
udaje, u kući njene majke u Briselu ili Vitu), svaka zabava i svaka tema zanavek su ostale
pohranjene u šuštavom mrazu njenog urednog uma. U mislima je oživljavala te zabave kao
zvezde na velu razmotane prošlosti, a svoje je goste videla kao ekstremne vidove njene
vlastite ličnosti: kao ranjiva mesta prema kojima se nadalje treba odnositi s nostalgičnim
poštovanjem. Ako bi Džulija ili Džun usput primetile da nikada nisu upoznale likovnog
kritičara Š-a (rođaka počivšeg Šarla Šamara), iako su i Džulija i Džun bile prisutne na
dotičnoj zabavi, što je ostalo ubeleženo u Armaninom umu, umela je da postane veoma
neprijatna, da omašku osudi prezrivim otezanjem, i potom doda, s uvijanjem dostojnim
trbušne plesačice: „U tom slučaju si mora biti zaboravila i one male sendviče iz Per Igora”
(neka naročita radnja) „koji su ti se toliko dopali.” Hju nikada pre toga nije upoznao tako
opaku narav, tako morbidnu amour-propre, tako egocentričnu prirodu. Džulija, koja je s njom
odlazila na skijanje i klizanje, smatrala ju je divnom osobom, ali su je žene mahom
kritikovale, i u telefonskim ćaskanjima oponašale njene prilično patetične sitne trikove u
napadu i odbrani. Ako bi neko počeo priču rečima „nedugo pre no što sam slomio nogu”, ona
bi se nadovezala trijumfalnim: „A ja sam u detinjstvu lomila obe!” Iz nekog sasvim
nedokučivog razloga koristila je ironičan i sve u svemu neprijatan ton kada bi se pred
drugima obraćala svome mužu.

Imala je čudnovatih hirova. Na medenom mesecu koji su proveli u Strezi, poslednje

noći (njegovi su ga s posla u Njujorku sve glasnije dozivali da se vrati), zaključila je da su
poslednje noći u hotelima bez požarnih stepenica prema statistici najopasnije, a njihov je
hotel zaista delovao izuzetno zapaljivo, na svoj masivni, staromodni način. Iz nepoznatih
razloga, televizijski producenti smatraju da ništa nije tako fotogenično i univerzalno
opčinjavajuće kao valjani požar. Armana se, dok je gledala vesti na italijanskoj televiziji,
uznemirila, ili je bar odglmila da se uznemirila (volela je da se potrudi da drugima bude
zanimljiva) zbog jedne takve nesreće na lokalnom ekranu - mali plamenovi kao zastavice u
slalomu, veliki kao neočekivani demoni, voda koja je šikljala u međusobno ispresecanim
krivim mlazevima kao u mnoštvu rokoko vodoskoka, i neustrašivi muškarci u sjajnim
nepromočivim kabanicama, koji su izvodili najrazličitije nerazumljive radnje u sveopštoj
fantaziji dima i uništenja. Te noći u Strezi ona je odlučno zahtevala da izvrše probu (on u
svojim kratkim gaćama za spavanje, ona u svojoj džudo-čudo pidžami) akrobatskog bekstva
u olujnu tminu silaskom niz preterano kitnjasto pročelje hotela, s četvrtog sprata na drugi, a
otuda na krov jedne galerije među nepokorno razmahano drveće. Zalud se Hju ubeđivao s
njom. Srčana devojka tvrdila je da kao vrhunski verač uz planine zna da je to ostvarljvo
korišćenjem kao oslonaca za noge različitih ornamenata na fasadi, predusretljivih izbočina, i
malenih balkona s ogradama, koji su omogućavali obazrivi silazak. Naredila je Hjuu da krene
za njom i da joj odozgo osvetljava put baterijskom lampom. Trebalo je, takođe, i da bude
dovoljno blizu nje da bi joj ako se ukaže potreba pomogao tako što bi je pridržao i time joj
povećao dužinu dok bosom nogom opipava tražeći sledeći oslonac.

Uprkos svojim snažnim udovima, Hju je bio neponovljivo nespretan antropoid.

Potpuno je upropastio poduhvat. Zaglavio se na jednom ispustu odmah ispod njihovog
balkona. Baterijskom lampom nasumično je prošarao po jednom malom delu fasade, da bi je
potom ispustio iz ruke. Počeo je da je sa svog mesta doziva i preklinje da se vrati. Pod
nogama mu se naglo otvorio prozorski kapak. Hju je uspeo da se uzvere natrag na svoj
balkon, bez prestanka urlajući njeno ime, premda je do tog časa već bio uveren da je
nastradala. Konačno ju je, međutim, pronašao u jednoj sobi na trećem spratu, gde je umotana
u ćebe spokojno pušila, opružena na krevetu nekog neznanca, koji je kraj tog kreveta sedeo
na stolici, čitajući nekakav časopis.

Njene seksualne ludorije zbunjivale su i mučile Hjua. Tokom putovanja uspevao je da

se nosi s njima. Postale su rutina kada se sa odveć zahtevnom nevestom vratio u svoj
njujorški stan. Armana je objavila da će redovno morati da vode ljubav u vreme za čaj, u
dnevnoj sobi, kao na zamišljenoj pozornici, uz neprekinuto nehajno ćaskanje, oboje propisno
odeveni, on u svoje najbolje poslovno odelo s tačkastom kravatom, ona u lepu crnu haljinu
zatvorenu oko vrata. Kao ustupak prirodi, bilo je dopušteno razmaknuti, ili čak raskopčati
donji veš, ali vrlo, vrlo diskretno, bez i najmanjeg narušavanja elegantnog čavrljanja:
nestrpljivost će se smatrati nepriličnom, razodevanje čudovišnim. Novine ili poveća knjiga,
služile su kao paravan za pripreme koje je bezuslovno morao da obavi, nesrećni Hju, i jao
njemu ako bi se slučajno uzmuvao ili ušeprtljao tokom samog čina; mnogo gora od užasnog
povlačenja dugih gaća u haosu pričepljenog međunožja ili oštrog dodira s njenim kao oklop
glatkim čarapama, bila je obaveza lake konverzacije, o poznanicima, ili o politici, ili o
horoskopskim znacima, ili o posluzi, a u međuvremenu, uz strogu zabranu vidljivije žurbe, taj
gorki posao trebalo je neupadljivo privesti grčevitom svršetku, u iskrivljenom polusedećem
položaju na maloj neudobnoj sofi. Hjuova osrednja potencija možda i ne bi preživela to
iskušenje da je Armani uspelo da potpunije no što joj se činilo sakrije od njega činjenicu da
uzbuđenje počiva na kontrastu između fiktivnog i stvarnog - kontrastu koji, na kraju krajeva,
polaže izvesno pravo na umetničku prefinjenost, ako se prisetimo običaja pojedinih
dalekoistočnih naroda, praktično retardiranih na mnogo drugih načina. Najvažniju podršku,
međutim, pružalo mu je nikada iznevereno očekivanje omamljujuće ekstaze koje je njene
mile crte lica postepeno činilo idiotskim, uprkos njenim nastojanjima da nastavi neobavezno
ćućorenje. Na izvestan način, više mu se dopadao ambijent salona od onog još manje
normalnog dekora u retkim prilikama kada bi poželela da mu se poda u postelji, zatrpana
pokrivačima, pri čemu bi telefonirala, ogovarajući nekog s prijateljicom ili nagovarajući na
nešto kakvog njemu nepoznatog muškarca. Sposobnost našeg Persona da se sa svim tim
pomiri, da pronađe razumna objašnjenja i tome slično, čini nam ga simpatičnijim, ali
istovremeno, avaj, na trenutke sasvim razumljivo izaziva smeh. Tako je, na primer, objasnio
sebi da ona odbija da se svuče zbog toga što se stidi svojih malih prpošnih grudi i ožiljka na
butini od jedne ozlede na skijanju. Budalasti Person!

Da li mu je bila verna tokom onih meseci braka koje su proveli u krhkoj, opuštenoj,
veseloj Americi? Tokom njihove prve i poslednje tamošnje zime nekoliko puta išla je na
skijanje bez njega, u Aval, Kvebek, ili u Šut, država Kolorado. U danima samoće, branio je
sebi da duže razmišlja o banalnostima neverstva, kao što su držanje za ruke s nekim momkom
ili dopuštanje poljupca za laku noć. Zamišljanje tih banalnosti za njega je bilo bolno koliko i
zamišljanje pohotnog polnog opštenja. Čelična vrata duha ostajala su bezbedno zatvorena sve
vreme njenog odsustva, ali čim bi se vratila, blistavo preplanulog lica, stasa vitkog kao u
stjuardese, u plavom kaputu s ravnom dugmadi, sjajnom kao zlatni novčići, nešto
grozomorno otvorilo bi se u njemu i tuce malih atleta sjatilo bi se i počelo da je čereči u svim
motelima koje je mogao da zamisli, premda je, kao što znamo, tokom tri putovanja ostvarila
potpunu vezu tek sa desetak vrsnih ljubavnika.

Niko, a ponajmanje njena majka, nije mogao da shvati zbog čega se Armana udala za
prilično običnog Amerikanca s ne previše solidnim zaposlenjem, ali mi sada moramo da
okončamo našu priču o ljubavi.
 18

Druge nedelje februara, otprilike mesec dana pre no što ih je smrt rastavila, Personovi
su avionom otputovali na nekoliko dana u Evropu: Armana, da poseti majku koja je umirala u
jednoj belgijskoj bolnici (savesna kći stigla je prekasno), a Hju, na zahtev firme, da potraži
gospodina R-a i još jednog američkog pisca, takođe nastanjenog u Švajcarskoj.

Kiša je lila u trenutku kada ga je taksi istovario ispred R-ove velike, stare i ružne
seoske kuće iznad Verseksa. Uzverao se pošljunčanom stazom između potočića uzburkane
vode koji su lili s obe strane. Ulazna vrata zatekao je odškrinuta, i dok je dobovao nogama po
otiraču, radosno iznenađen ugledao je Džuliju Mor kako leđima okrenuta njemu stoji kraj
telefonskog stočića u predvorju. Opet je imala onu lepu paž-frizuru iz prošlih dana i istu
narandžastu bluzu. Završio je s brisanjem cipela u času kada je ona spustila slušalicu i
okrenula se da bi se ispostavilo da je to neka sasvim druga devojka.

„Oprostite što ste čekali”, reče ona, zagledavši se u njega osmehnutim očima. „Ja sam
tu kao zamena za gospodina Tamvorta, koji je na odmoru u Maroku.”

Hju Person kročio je u biblioteku, udobno nameštenu, ali namerno staromodnu i

sasvim neprikladno osvetljenu prostoriju, tapaciranu enciklopedijama, rečnicima, imenicima i
autorskim primercima piščevih knjiga u mnogobrojnim izdanjima i prevodima. Seo je u
glomaznu fotelju i iz akt-tašne izvadio spisak tačaka koje je trebalo raspraviti. Dva najvažnija
pitanja bila su: kako izmeniti izvesne odveć prepoznatljive osobe u rukopisu Tralalancija i
šta učiniti s tim tržišno nezamisljivim naslovom.

U tom trenutku ušao je R. Bilo je očito da se nije brijao prethodna tri ili četiri dana; na
sebi je imao komičan plavi kombinezon koji mu je bio pogodan da po sebi rasporedi alatke
svog zanata: olovke, hemijske olovke, tri para naočara, kartice, spajalice gumice, te konačno -
u prvi mah nevidljiv - bodež koji je posle nekoliko reči dobrodošlice uperio prema našem
Personu.

„Ja jedino mogu da ponovim”, reče, sručivši se u fotelju iz koje je Hju ustao i
pokazavši mu pokretom ka sličnoj fotelji naspram nje, „ono što sam već rekao i to ne jednom
već više puta: možete izmeniti mačku, ali ne možete menjati moje likove. Što se tiče naslova,
koji predstavlja savršeno hvalevredan sinonim reči ’metafora’, ni krdo divljih konja neće mi
ga izvući ispod nogu. Moj lekar savetovao je Tamvortu da mi zaključa vinski podrum, što je
ovaj i učinio, i pritom sakrio ključ, čiji duplikat bravar ne može da mi izradi pre ponedeljka, a
ja sam previše ponosan, znate, da bih kupovao ona jeftina vina kakva se prodaju u selu, tako
da jedino što mogu da ti ponudim - unapred vrtiš glavom i potpuno si u pravu, sinak - jeste
konzerva soka od kajsije. A sad dozvoli da ti nešto kažem o naslovima i optužbama za
klevetu. Znaš, pozleleneo sam kad sam pročitao ono tvoje pismo. Jesu mene optuživali da se
bavim sporednim stvarima, ali moji sporedni likovi su nedodirljivi, ako dozvoljavaš malu
igru rečima.”

Potom je krenuo da objašnjava da ako je pravi umetnik odlučio da neki lik stvori na
osnovu živog pojedinca, onda je svako prepravljanje rukopisa čiji bi cilj bio da maskira taj lik
bilo ravno uništenju živog prototipa, kao kad, shvataš, iglom probodeš malenu lutku od
ilovače, a devojčica iz susedstva padne mrtva. Ako je smeša umetničke prirode, ako ne sadrži
samo vodu već i vino, onda je ona u jednom smislu neranjiva, a u drugom zastrašujuće krhka.
Krhka, zbog toga što kada je smerni urednik naterao pisca da „vitka” promeni u „punačka”,
ili „smeđa” u „plava”, time je razorio i sliku, i nišu u kojoj je ona stajala i čitavu kapelu oko
nje; a neranjiva, zbog toga što ma kako drastično izmenili sliku, njen će prototip ostati
prepoznatljiv po obliku pukotine koja će ostati u tkivu pripovesti. Nezavisno od svega toga,
međutim, gospoda čije je portrete navodno načinio bila su odviše superiorna da bi obznanila
svoje prisustvo i svoje ogorčenje. Oni bi, u stvari, poprilično uživali u ćaskanjima u
književnim salonima, s izrazom lica znalca, kako to kažu Francuzi.

Pitanje naslova - Tralalancije - sasvim je druga priča. Čitaoci ne shvataju da postoje

dve vrste naslova. Jedan je onaj koji glupavi autor ili promućurni izdavač pronađu kada je
knjiga dovršena. To je jednostavno oznaka koja biva prilepljena i utapkana stisnutom
pesnicom. Većina naših najgorih bestselera ima tu vrstu naslova. Postoji, međutim, i druga
vrsta: naslov koji kao vodeni žig isijava kroz knjigu, naslov rođen zajedno s knjigom, naslov
na koji je autor tokom godina gomilanja ispisanih stranica toliko svikao da je postao deo
svake od tih stranica ponaosob i svih zajedno. Ne, gospodin R. se neće odreći naslova
Tralalancije.

Hju se osmeli da primeti kako jezik prirodno nastoji da umesto prvog od dva „l” ubaci
„t”.
 „Jezik neukog”, viknu gospodin R.

Njegova ljupka mala sekretarica na to je ušla i objavila da on ne bi trebalo da se

uzbuđuje ili zamara. Velikan je s naporom ustao, sav uzdrhtao i isceren zastao, pa ispružio
krupnu kosmatu šaku.

„Dobro”, kaza Hju, „svakako ću preneti Filu koliko vam je stalo do pitanja koja je on
pokrenuo. Doviđenja, gospodine. Uzorak korica dobićete sledeće nedelje.”

„U zdravlje i vidimo se uskoro”, reče gospodin R.

 19

Ponovo smo u Njujorku i ovo je njihovo poslednje zajedničko veče.

Pošto im je poslužila prvoklasnu večeru (malkice prebogatu, možda, no ipak ne

preobilnu - nijedno od njih nije se odlikovalo prevelikom ljubavlju prema hrani) gojazna
Polin, femme de ménage, koju su delili s belgijskim slikarem iz stana tačno iznad njih, oprala
je posuđe i otišla u uobičajeno vreme (devet i petnaest, ili tu negde). Pošto je imala neprijatnu
naviku da na trenutak sedne i pogleda televizijski program, Armana je uvek čekala da ona
ode, i tek onda bi uključila televizor radi vlastitog zadovoljstva. Sada je to i učinila, ostavila
ga da nakratko poživi, izmenjala kanale - a onda ubila sliku uz zgađeni frktaj (njene sklonosti
i odbojnosti u tim stvarima behu lišene svake logike; umela je strastveno redovno da prati
jedan ili dva programa ili, nasuprot tome, da ne uključuje televizor nedeljama, kao da želi da
kažnjava tu čudesnu spravu zbog neke samo njoj znane nepodopštine, te je Hju stoga
najradije ignorisao njene čudnovate rasprave s glumcima ili komentatorima). Otvorila je
knjigu, no tada je Filova žena nazvala kako bi je pozvala na sutrašnju pretpremijeru jedne le-
bijske drame s glumicama-lezbijkama. Njihov razgovor potrajao je dvadeset pet minuta, pri
čemu je Armana govorila zaverenički prigušeno, dok je Filis bila tako glasna da je Hju, koji
je sedeo za jednim okruglim stolom unoseći ispravke u svežanj štamparskih otisaka, mogao
da čuje, samo da je želeo, obe strane te bujice trivijalnosti. On se, međutim, zadovoljio
rezimeom koji mu je ponudila Armana kada se vratila na divan od sivog pliša pokraj lažnog
kamina. Kao i u nekoliko ranijih navrata, negde oko deset sati, odozgo se začula zaglušujuća
buka izazvana udarcima i škripom: to je kreten s gornjeg sprata vukao teški komad
nedokučive skulpture (u katalogu navedene pod nazivom ’Pauline anide’) iz središta svog
ateljea u ugao u kome je ona stajala preko noći. Kao i uvek u prethodnim situacijama te vrste,
Armana se zagledala u tavanicu i rekla kako bi se, da je u pitanju manje prijatan i
predusretljiv sused, još davno požalila Filovoj rođaki (koja je vodila tu stambenu zgradu).
Kada je ponovo zavladao mir, počela je da traži knjigu koju je imala u ruci pre no što je
zazvonio telefon. Njen bi suprug osetio talas neke posebne nežnosti koja mu je pomagala da
se pomiri s dosadnom ili brutalnom nakaznošću onoga što ne preterano srećni ljudi nazivaju
„životom”, svaki put kada bi u sređenoj, preduzimljivoj, razboritoj Armani opazio lepotu i
bespomoćnost ljudske zamišljenosti. Ovog puta je pronašao predmet njene patetične potrage
(nalazio se na stalku za časopise blizu telefona), i dok joj ga je vraćao, bi mu dopušteno da joj
pobožnim usnama dotakne slepoočnicu i pramen plave kose. Potom se on vratio papirima, a
ona svojoj knjizi - francuskom turističkom vodiču u kome behu popisani mnogi predivni
restorani, sa viljuškama i zvezdicama, ali nevelik broj „prijatnih, mirnih, hotela na dobrom
mestu” sa po tri ili više kula i ponekad s pticom-pevačicom na grančici.

„Lepe li koincidencije”, primeti Hju. Jedan od likova u knjizi, u jednom prilično

opscenom odeljku - uzgred, da li se piše „Savoia” ili „Savoja”?

„U čemu je koincidencija?”

„Oh. Jedan od likova prelistava ’mišlenov’ vodič i kaže: dug je put od Kondoma u
Gaskonji do Meribele u Savoji.”

„Savoj je hotel”, reče Armana i dvaput zevnu, najpre stisnutih vilica, potom otvoreno.
„Ne znam zašto sam tako umorna”, dodade, „ali znam da ovo silno zevanje samo rasteruje
san. Mislim da ću večeras probati svoje nove tablete.”

„Pokušaj da zamisliš kako se spuštaš na skijama niz vrlo glatku padinu. Ja sam u
mladosti obično u mislima igrao tenis, i to je često delovalo, naročito s novim, izrazito belim
lopticama?”

Ona osta da sedi, zamišljena, još jedan tren, a potom označi mesto u knjizi crvenom
trakom i ode u kuhinju po čašu.

Hju je voleo da po dva puta čita prelomljen tekst, jednom da potraži tipografske
greške, a drugi put zbog vrlina teksta. Bilo je bolje, verovao je, ako vizuelna provera prethodi
duhovnom zadovoljstvu. Sada je uživao u ovom drugom, i premda nije tragao za greškama, i
dalje je bio u prilici da uhvati propuštenu brljotinu - svoju sopstvenu ili štamparsku. Povrh
toga, dozvolio je sebi da krajnje snebivljivo, na margini drugog primerka (namenjenog
autoru), postavi neka pitanja o stilskim i pravopisnim osobenostima, s nadom da će veliki
pisac shvatiti da se tu ne dovodi u pitanje genijalnost, već gramatika.

Posle podužeg dogovaranja s Filom, odlučili su da ne pokušavaju da uklone rizik od

optužbi za klevetu, stvoren zbog otvorenosti s kojom je R, opisivao svoj zapetljani ljubavni
život. On je to „već jednom platio samoćom i kajanjem, a sada je bio spreman da plati u
gotovom svakoj budali koju bi njegova priča mogla povrediti” (skraćen i pojednostavljen
navod iz njegovog poslednjeg pisma). U dugom poglavlju, znatno opscenijem (uprkos
monumentalnoj rečitosti) od muških priča pomodnih pisaca koje je kritikovao, R. je prikazao
majku i kćer kako spektakularnim zagrljajima pružaju zadovoljstva svom mladom ljubavniku
na planinskom visu ponad impresivnog ambisa, kao i na drugim, manje opasnim mestima.
Hju nije poznavao gospođu R. dovoljno dobro da bi mogao da proceni njenu sličnost sa
matronom iz knjige (opuštene grudi, mlohava bedra, rakunsko graktanje tokom kopulacije, i
tome slično); no zato je kćer, po držanju i kretnjama, po zadihanom govoru, po mnogim
drugim crtama s kojima on nije bio neposredno upoznat ali koje su se uklapale u sliku, bez
ikakve sumnje bila Džulija, premda joj pisac jeste dao plavu kosu, i ponešto umanjio njenu
evroazijsku lepotu. Hju je čitao sa zanimanjem i usredsređenošću, ali je kroz prozirnost teksta
i dalje unosio ispravke, kao što to i neki od nas katkad pokušavaju da čine - ovde popravljao
okrnjeno slovo, tamo ukazivao da nešto treba ispisati kurzivom, pri čemu su njegovo oko i
kičma (najvažniji organ pravog čitača) više sarađivali no što su se međusobno ometali.
Ponekad bi se zapitao šta tačno znači „bezinformacija” i kako to izgleda „balanska šljiva”, i
da li bi tu možda trebalo da dođe veliko „b” i da ubaci „k” iza „l”? Rečnik koji je koristio kod
kuće bio je manje informativan od onog velikog i pohabanog u kancelariji, a počele su da ga
zbunjuju stvari kao što je „blatnožuta krošnja” i „nepregledna morska paučina”. Proverio je
srednju reč u imenu „Adam von Librikov”, jednog sasvim sporednog junaka, zbog toga što
mu se učinilo da nemačka partikula nije u skladu s ostatkom imena; ili je možda čitava ta
kombinacija bila lukav anagram? Na kraju je precrtao svoj upisani upitnik, ali je zato u
drugom pasusu vratio izraz „vladavine krute”: smernija korektorka pre njega pretpostavila je
da poslednju reč treba prepraviti u „knute” - bila je ruskog porekla, kao Armana.

Naš Person, naš čitalac, nije bio siguran da li baš sasvim odobrava R-ov raskošni i
povarenjački stil; ipak, u svojim najboljim trenucima („siva duga maglom opsedanog
meseca”) umeo je da bude đavolski slikovit. Isto tako, uhvatio je sebe kako na osnovu
fiktivnih podataka pokušava da utvrdi u kom je uzrastu, u kakvim okolnostima, pisac počeo
da kalja Džulijinu čistotu: da li je to bilo u njenom detinjstvu - da li ju je golicao u kadi,
ljubio njena vlažna ramena, da bi je jednoga dana, umotanu u veliki peškir, odneo u svoju
jazbinu, kako je to prelepo opisano u romanu. Ili je možda flertovao s njom tokom njene prve
godine na koledžu, kada je za honorar od dve hiljade dolara pred ogromnim uglednim
auditorijumom pročitao jednu od svojih pripovedaka, pre toga mnogo puta objavljivanu, ali
uistinu predivnu? Kako je dobro posedovati tu vrstu talenta!
 20

Bilo je već prošlo jedanaest. Ugasio je svetlo u dnevnoj sobi i otvorio prozor.
Vetrovita martovska noć napipala je nešto u sobi. Svetleća reklama s natpisom DOPLER,
provukla se kroz napola navučene roletne prešavši u ljubičastu boju, i osvetlila samrtnički
belu hartiju koju je Hju ostavio na stolu.

Sačekao je da mu se oči naviknu na tamu u susednoj sobi, pa se ušunjao u nju. Njen

prvi san obično je bio propraćen gromkim hrkanjem. Nemoguće je bilo ne zapitati se kako to
da jedna tako tanka i krhka devojka uspeva da stvori tako moćne vibracije. U prvim danima
njihovog braka ta je pojava brinula Hjua, zbog podrazumevane pretnje da bi se to mogla
nastaviti čitavu noć. Nešto bi je, međutim, neka buka spolja, ili kakav potres u njenom snu, ili
diskretno nakašljavanje iz grla njenog blagorodnog supruga, nateralo da se promeškolji, da
uzdahne, da cokne usnama, možda, ili se okrene na stranu, i potom nastavi da spava bez
glasa. Ta promena ritma očito se već odigrala u trenucima dok je on još uvek radio u salonu; i
sada, da bi sprečio da se čitav ciklus odigra iznova, pokušao je da se svuče što je mogao tiše.
Kasnije se sećao kako je vrlo energično povukao jednu izuzetno škripavu fioku (čiji zvuk u
drugim prilikama nikada nije primetio) da bi izvukao novi par kratkih gaćica koje je nosio
umesto pidžame. Tiho je opsovao glupu tugovanku starog drveta i odustao od namere da
gurne fioku natrag; podne daske su se, međutim, javile čim je na prstima krenuo ka svojoj
strani bračnog kreveta. Da li ju je to probudilo? Jeste, donekle, ili ju je makar malo
uznemirilo, te je promrmljala nešto o svetlu. Zapravo tamu je ugrožavao tek jedan zrak koji je
pod uglom dopirao iz dnevne sobe, čija je vrata ostavio odškrinuta. Sada ih je nežno zatvorio,
i pipajući nastavio svoj put ka postelji.

Neko vreme je ležao otvorenih očiju osluškujći još jedan uporan tihi zvuk, zvuk vode
koja je kapala na linoleum ispod neispravnog radijatora. Rekoste da vam se činilo da vas čeka
besana noć? Ne baš. U stvari, bio je prilično pospan, pa nije osećao potrebu za uznemirujuće
delotvornom „Marfijevom pilulom”, kojoj je katkad pribegavao; no uprkos pospanosti bio je
svestan kako poveći broj briga čeka spreman da ga zaskoči. Kakvih briga? Običnih, ni po
čemu posebnih ili naročitih. Ležao je na leđima, čekajući ih da se sakupe, što su one učinile
naporedo s bledim mrljama koje su se prikrale da bi zauzele svoje uobičajeno mesto na
tavanici, kada su mu se oči privikle na mrak. Razmišljao je o tome kako njegova supruga
ponovo glumi da su je spopale ženske boljke da bi ga odagnala od sebe; kako ga verovatno
obmanjuje na mnogo drugih načina; kako je i on nju izdao time što je od nje prikrio da je
proveo noć s drugom devojkom, pre braka, kada je reč o vremenu, ali u ovoj istoj sobi, ako je
reč o prostoru; o tome kako je pripremanje tuđih knjiga za štampu ponižavajući posao; o
tome kako je svako trajno kulučenje ili privremeno nezadovoljstvo sasvim nevažno u
poređenju sa njegovom neprekidno sve većom, sve nežnijom, ljubavlju prema supruzi; o
tome kako će sledećeg meseca morati da ode do nekog očnog lekara. Zamenio je pogrešno
slovo jednim „n” i nastavio da pregleda šareni otisak u koji se postepeno pretvaralo crnilo
utamničene vizije. Dvostruka sistola ponovo ga je kao iz katapulta vratila u svesno stanje, pa
je svom neispravljenom „ja” obećao da će sebi dnevnu dozu cigareta ograničiti na svega
nekoliko otkucaja srca.

„I onda ste potonuli u san?”

„Da, može biti da sam nastavio da se upinjem da razaznam nejasni odštampani red, ali
- jesam, zaspao sam.”

„Nemirno, pretpostavljam?”

„Ne, naprotiv, nikada nisam dublje spavao. Znate, prethodne noći uspeo sam da
odspavam tek nekoliko minuta.”

„OK. A sada da vas pitam, znate li da su psiholozi koji su radili u velikim zatvorima,
izučavali, pored ostalog, i onaj deo tanatologije koji se bavi sredstvima i metodama nasilne
smrti?”

Person se oglasio nekako umornom negacijom.

„Evo, da kažemo to ovako: policija voli da zna kakvim se oruđem poslužio

prestupnik; tanatolog žali da zna zašto je i kako ono upotrebljeno. Je li ovo do sada jasno?”

Umorna potvrda.

„Oruđa su, eto - oruđa. Ona mogu, zapravo, biti integralni deo delatnika, kao što je,
recimo, drvodeljin uglomer odista deo drvodelje. Ali oruđa mogu biti i od krvi i mesa, poput
ovih” (prihvatanje Hjuovih šaka, tapšanje jedne pa druge, okretanje dlanova kao na početku
nekakve dečije igre).

Hjuove krupne šake behu vraćene vlasniku kao dve prazne posude. Potom mu bi
objašnjeno kako se prilikom davljenja mlađe odrasle osobe obično koriste dva metoda: onaj
amaterski, ne preterano delotvoran, napadom spreda, i profesionalniji pristup otpozadi. Pri
korišćenju prvog metoda, osam prstiju kruto obuhvata vrat žrtve dok joj dva palca pritiskaju
grlo; tu, međutim, postoji rizik da žrtva rukama ščepa zglobove napadača ili na neki drugi
način odbije napad. Drugi, znatno pouzdaniji način, otpozadi, zasniva se na čvrstom pritisku
oba palca na zadnji deo vrata momka ili, još bolje, devojke, i delovanju prstiju na grlo.
Prvopomenuti stisak se u našim krugovima naziva „kandža”, a onaj drugi „prstaš”. Znamo da
ste vi napali otpozadi, ali tu se javlja pitanje: kad ste odlučili da zadavite svoju suprugu, zbog
čega ste odabrali „prstaš”? Zbog toga što ste instinktivno osetili da taj iznenadni i snažni
stisak daje najbolje izglede za uspeh? Ili ste se možda rukovodili drugačijim, subjektivnim
razmišljanjima, možda pomišlju da bi vam zaista bilo mrsko da gledate promene njenog
izraza lica tokom narečenog procesa?

Nije on ništa odlučio. On je tokom tog užasnog automatskog čina spavao, a probudio
se tek kada su zajedno pali na pod kraj kreveta.

Spomenuo je kako je sanjao da je u kući izbio požar?

Tačno. Plamenovi su sukljali na sve strane i vidik su zaklanjale skerletne pruge

staklaste plastike. Njegova slučajna suložnica širom je otvorila prozore. O, a ko je bila ona?
Poticala je iz prošlosti - uličarka koju je pokupio prilikom svog prvog putovanja u
inostranstvo, pre nekih dvadesetak godina, sirotica iz mešovitog braka, premda zapravo
Amerikanka, i to vrlo ljupka, po imenu Đulija Romeo, prezime koje na arhaičnom
italijanskom znači „hodočasnik”, ali nismo li svi mi hodočasnici, i nisu li svi naši snovi u
stvari anagrami dnevne stvarnosti. Jurnuo je za njom da bi je sprečio da iskoči kroz prozor.
Prozor je bio veliki i nizak; imao je širok prag, tapaciran i zastrt, kako je to uobičajeno u toj
zemlji leda i vatre. Kakvi glečeri, kakva svitanja! Đulija, ili Džuli, preko svog obasjanog tela
imala je šaru svetleće reklame; pružila se preko prozorskog praga, dotičući krila prozora
raširenim rukama. On je preko nje bacio pogled naniže, i tamo, duboko dole, u ambisu
dvorišta ili vrta, isti plamenovi kretali su se kao oni jezici od crvenog papira koje skriveni
ventilator pokreće oko lažnih cepanica u prazničnim izlozima ili snegom zavejanim
detinjstvima. Pokušaj da skoči, ili da se spusti niz privezane čaršave (vezivanje čvorova
pokazala mu je jedna nekako srednjovekovna, nekako flamanska, dugovrata prodavačica u
ogledalu negde u zaleđu njegovog sna), učinio mu se kao suluda zamisao, pa je jadni Hju
učinio sve što je mogao da bi zadržao Džulijet. Trudeći se da je što bolje uhvati, ščepao ju je
za vrat otpozadi, njegovi prsti četvrtastih noktiju zarili su se u njen ljubičasto osvetljen
potiljak, njegovih osam prstiju stislo je njeno grlo. Zgrčeni dušnik ukazao se na platnu
bioskopa s druge strane dvorišta ili ulice, ali je sve drugo postalo sasvim bezbedno i ugodno:
uspeo je čvrsto da stegne Džuliju i nema sumnje da bi je spasao sigurne smrti da mu nije
nekako kliznula preko prozora povukavši i njega u bezdan. Kakav pad! Kakva blesava
Džulija! Kakva sreća što je gospodin Romeo nastavio da stiska i uvrće i krši taj iskrivljeni
vratić pred rendgenski prodornim pogledima vatrogasaca i planinskih vodiča okupljenih na
ulici. Kako su samo poleteli! Supermen s mlađanom dušom u zagrljaju!

Sudar sa tlom bio je mnogo manje brutalan no što je očekivao. Ovo je mala bravura, a
ne san jednog pacijenta, Persone. Moraću da vas prijavim. Ozledio je lakat, a njen noćni
stočić srušio se zajedno s lampom, čašom, knjigom; ali je, hvala Umetnosti, ona bila
bezbedna, bila je s njim, ležala je sasvim mirno. Pipanjem je potražio srušenu lampu i uredno
je upalio u njenom neobičnom položaju. Na tren se zapitao šta to njegova supruga tu radi,
opružena na podu, raširene plave kose kao da leti. A onda se zagledao u svoje snebivljive
kandže.
 21

Dragi File,

Ovo je, sumnje nema, poslednje pismo koje ti pišem. Odlučio sam da te napustim.
Napuštam te zbog jednog značajnijeg Izdavača. U toj izdavačkoj kući korekturu će mi raditi
heruvimi - a štamparske greške praviće đavoli, zavisno od toga u koji će odeljak dospeti moja
uboga duša. Zato zbogom, dragi prijatelju, i neka tvoj naslednik dobro unovči ovo pismo.

Pismo je holografske prirode zbog toga što ne bih voleo da ga pročita Tom Tam ili
neki od njegovih momaka-daktilografa. Ja ležim smrtno bolestan posle neuspele operacije u
jedinoj zasebnoj sobi jedne bolonjske bolnice. Ljubazna mlada sestra koja će poslati ovo
pismo saopštila mi je groznim odsečnim gestovima nešto za šta sam joj platio isto onako
velikodušno kao što bih joj platio njene usluge da sam još uvek muškarac. Usluge smrti,
zapravo, bezmerno su dragocenije od usluga ljubavi. Po rečima moje male špijunke
bademastih očiju, taj nenadmašni hirurg, dabogda mu jetra istrulila, slagao me je kada je juče
pogrebnički isceren izjavio da je operazione bila perfetta. Može biti i da jeste, u onom smislu
u kome je Ojler nulu nazvao savršenim brojem. U stvari, oni su me rasporili, bacili jedan
užasnut pogled na moju satrulelu fegato, i ne dotaknuvši je ponovo me zašili.

Ne bih da te gnjavim problemima s Tamvortom. Trebalo je da vidiš onaj

samozadovoljni izraz na bradatim usnama tog zaobljenog tipa kada me je jutros posetio. Kao
što znaš - kao što svako, čak i Marion, zna - taj tip se petljao u sve moje poslove, uspevao da
se uvuče u svaki kutak, da zapamti svaku moju reč s nemačkim akcentom, tako da sada nad
pokojnikom može da gospodari isto onako kako je gospodario nad živim čovekom. Napisaću,
takođe, mom i tvom advokatu, kakve mere treba preduzeti posle mog odlaska da bi se
Tamvort osujetio gde god je to moguće u njegovim kao lavirint zapetljanim planovima.

Jedino dete koje sam ikada voleo jeste mahnita, luckasta, prevrtljiva mala Džulija
Mor. Svaki cent i santim koji posedujem, kao i svi književni ostaci koji se mogu iščupati iz
Tamvortovih kandži, moraju biti predati njoj, ma kakve nejasne dvosmislenosti bile sadržane
u mom testamentu: Sem zna na šta ciljam, i postupiće u skladu s tim.

Poslednja dva dela mog Opusa u tvojim su rukama. Veoma mi je žao što Hju Person
nije tu da se pobrine za objavljivanje. Kad pročitaš ovo pismo, nemoj nijednom rečju da
kažeš da si ga primio, već mi umesto toga, na način koji će mi pokazati da pismo imaš na
umu, reci, kao kakav dobar trač, nešto o njemu - zbog čega je, na primer, bio u zatvoru
godinu dana - ili više? - ako je zaključeno da je delovao u čisto epileptičkom zanosu; zbog
čega je bio prebačen u azil za poremećene kriminalce kada je njegov slučaj ispitan tako da tu
nije utvrđen nikakav zločin? I zašto su ga narednih pet ili šest godina šetali između zatvora i
ludnice sve dok nije završio kao pacijent na kućnom lečenju? Kako iko može da leči snove,
ako nije šarlatan? Molim te mi ispričaj sve to, zato što je Person bio jedna od najprijatnijih
osoba koje sam poznavao, a i zato što u pismu o njemu možeš da prokrijumčariš sve moguće
tajne podatke za ovu ubogu dušu.

Uboga duša je u pravu, da znaš. Moja jadna jetra teška je kao odbijeni rukopis: užasni
hijenski bol uspevaju da obuzdaju čestim injekcijama, ali on nekako uspeva da ostane trajno
prisutan iza zida moga tela kao prigušeni grom ili neprestana lavina koja tamo, izvan mene,
uništava sva postrojenja moje imaginacije, sve međaše mog svesnog ja. Znam da je to
komično - ali ja sam nekada verovao da ljudi na samrti uviđaju taštinu svega što postoji,
uzaludnost slave, strasti, umetnosti, i tako redom. Verovao sam da se sećanja sačuvana u umu
samrtnika pretvaraju u pramičke duge; sada, međutim, osećam upravo suprotno: moja
najtrivijalnija osećanja, kao i osećanja svih ostalih ljudi, poprimila su divovske razmere.
Čitav solarni sistem samo je odraz u kristalu mog (ili tvog) ručnog sata. Što više sahnem, to
sam veći. Pretpostavljam da to nije uobičajena pojava. Totalno odbacivanje svih religija o
kojima je čovek ikad sanjao i totalna pribranost pred licem totalne smrti! Kada bih taj
trostruki totalitet mogao da objasnim u jednoj velikoj knjizi, ta bi knjiga nesumnjivo postala
nova biblija, a njen autor tvorac nove vere. Srećom po moje samopoštovanje, ta knjiga neće
biti napisana - ne samo zbog toga što čovek na samrti ne može da piše knjige, već i stoga što
ta knjiga nikada ne bi umela da u jednom komadu izrazi ono što se može shvatiti samo na
neposredan način.

Beleška dopisana rukom primaoca:

Primljeno na dan piščeve smrti. Dokument zaveden pod R.

 22

Person se gnušao izgleda i dodira svojih stopala. Bila su neobično nezgrapna i

osetljiva. Čak i kao odrastao čovek, nastavio je da izbegava da ih pogleda prilikom svlačenja.
Zato je i izbegao američku maniju bosonogog hodanja po kući - taj povratak preko detinjstva
u jednostavnije i štedljivije vreme. Kakvu je testerastu hladnoću osećao na samu pomisao da
bi mu se nokat nožnog prsta mogao zakačiti za svilu čarape (zato nikada nije nosio svilene
čarape)! Tako žene umeju da se stresu na škipu trenja po staklu. Bila su čvornovata, bila su
slabašna, večito su ga bolela. Kupovina cipela bila je ravna odlasku kod zubara. Sada je bacio
dug, gadljiv pogled na predmet koji je na putu za Vit kupio u Brigu. Samo se kutije za cipele
zamotavaju tako dijabolički uredno. Cepanje papira donelo mu je nervozno olakšanje. Ovaj
par odvratno teških planinskih cipela već je jednom isprobao u prodavnici. Sigurno je da su
bile odgovarajuće veličine, i podjednako sigurno da nisu bile onako udobne kako ga je
prodavac uveravao da jesu. Prisne, da, ali neprijatno. Navukao ih je ječeći i zašnirao uz
kletve. Kako god bilo, ovo se mora izdržati. Uspon o kome je razmišljao ne može se savladati
u gradskim cipelama: prvi i jedini put kada je to pokušao, sve vreme je gubio oslonac na
klizavim kamenim pločama. Ove su cipele makar uspevale da stisnu te podmukle površine.
Prisetio se i žuljeva koje mu je napravio jedan sličan par, ali par antilopskih cipela, koje je
kupio pre osam godina i bacio ih prilikom odlaska iz Vita. Jeste, leva je stezala nešto manje
nego desna - slaba uteha.

Odbacio je tamnu, tešku jaknu i navukao staru vetrovku. Pri silasku kroz hodnik, pre
no što je stigao do lifta, naišao je na tri stepenika. Jedini smisao koji im je mogao pripisati bio
je taj da treba da ga upozore da mu predstoji patnja. No on je zanemario tananu hrapavu ivicu
bola, i zapalio cigaretu.

Tipično, kao što već biva u drugorazrednim hotelima, najlepši pogled na planine
pružao se s prozora smeštenih na severnom kraju hodnika. Tamni, gotovo crni stenoviti
visovi, išarani belim prugama, s grebenima koji su se ovde-onde utapali u natmureno nebo;
podno njih pružalo se krzno od četinarskih šuma, a još niže prostiralo se svetlo zelenilo polja.
Melanholične planine! Slavom ovenčano grumenje gravitacije!

Podnu površinu doline, s gradićem Vitom i zaseocima poređanim duž uzane reke,
činili su mali, neugledni pašnjaci opkoljeni bodljikavom žicom i ukrašeni jedino smrdljivim
krupnim cvetovima komorača. Zagušena grmljem jove, reka je tekla pravo kao kakav kanal.
Pogled se pružao nadaleko, ali se oči tu nisu mogle nagledati lepote, ni u blatnjavom tragu
goveda naspram pokošene padine, niti u drvoredu ariša sa suprotne strane.

Prva etapa njegovog ponovnog obilaska (Person je bio sklon hodočašćima koliko i
jedan njegov predak Francuz, pesnik i katolik, umalo i svetac) sastojala se od šetnje kroz Vit
do grupe planinskih kućica iznad njega. Sam gradić delovao je još ružnije i nekako još više
raštrkano. Prepoznao je fontanu, i banku, i crkvu, i onaj veliki kesten, i kafeteriju. A tu je bila
i pošta, s klupom kraj vrata, u iščekivanju pisama koja nikada neće stići.

Prešao je preko mosta ne zastavši da oslušne prostački šum rečice koji mu nije mogao
ništa reći. Vrh padine bio je obrubljen jelama pod kojima se uzdizalo još jela - maglenih
utvara ili stabala izraslih umesto nekih drugih - sivkasto raspoređenih pod kišnim oblacima.
U međuvremenu beše sagrađen nov put a s njim su izrasle i nove kuće, a one su zatrpale one
bledunjave međaše koje je pamtio, ili mislio da pamti.

Sada je trebalo da pronađe vilu Nastja, koja je u svom imenu još uvek čuvala staričin
apsurdni ruski deminutiv. Pre svoje poslednje bolesti starica ju je prodala jednom engleskom
paru bez dece. Nameravao je samo da baci pogled na trem, kao kad čovek u sjajni koverat
ubaci kakav prizor iz prošlosti.

Na uglu ulice Hju je zastao. Tu sasvim blizu, jedna žena je za tezgom prodavala
povrće. Est-ce que vous savez, madame - da, znala je, odmah tu uvrh ove stazice. Dok je
govorila, iz jedne gajbe ispuzao je krupan, beli, uzdrhtali pas, i Hju se s neprijatnim
osećanjem nepotrebnog prepoznavanja setio kako je osam godina ranije zastao na tom istom
mestu i primetio tog psa, koji je i tada bio prilično mator, a sada se hvatao u koštac s
bajkovitom starošću tek da bi se našao na usluzi njegovom oslepelom sećanju.

Okruženje je bilo neprepoznatljivo - s izuzetkom belog zida. Srce mu je snažno tuklo

posle tegobnog uspona. Omalena plavokosa devojka s reketom za badminton čučnula je i s
pločnika pokupila lopticu. Nešto dalje uzbrdo, opazio je vilu Nastja, sada obojenu u nebesko
plavo. Na svim prozorima kapci su bili zatvoreni.
 23

Odabravši jednu od označenih staza što su vodile u planine, Hju je prepoznao još
jedan detalj iz prošlosti, časnog čuvara klupa - umrljanih ptičijim izmetom i starih koliko i on
sam - koje su kraj nepokolebljivo idilične pešačke staze što se penjala ka vodopadu raštrkane
trulile u senovitim zakutcima: ispod njih prostiralo se potamnelo lišće, nad njima zeleno.
Prisetio se čuvareve lule iz koje su štrčali opiljci duvana veliki kao gljive (sasvim u skladu s
prištevima na nosu njenog vlasnika) kao i Armanine navike da s tom starinom na švajcarsko-
nemačkom jeziku razmenjuje bestidne replike dok je ovaj proveravao đubre ispod napukle
klupe.

Turistima je predeo sada nudio nove uspone i žičare kao i novi autoput od Vita do one
stanice žičare do koje je Armana s prijateljima nekada stizala pešice. U svoje vreme Hju je
pažljivo proučio javnu mapu, veliku Kartu za turiste ili Kartu za mučenje, istaknutu na
jednom panou blizu pošte. Da je u tom trenutku poželelo da udobno otputuje do glečerskih
padina mogao je da iskoristi novu autobusku liniju koja je odskora povezivala Vit sa žičarom
u Drakoniti. On je, međutim, poželeo da to obavi na tegoban starinski način te da tako
prilikom uspona prođe kroz onu nezaboravnu šumu. Nadao se da će kabina žičare biti ona
koju je pamtio - mala kabina s dve naspramno postavljene klupe. Uspinjala se držeći se nekih
dvadesetak metara iznad kratkom travom obrasle staze iskrčene između jelovih stabala i
grmlja jove. Na svakih tridesetak sekundi uz iznenadni zveket i potrese suočila bi se sa
stubom dalekovoda, ali je inače dostojanstveno klizila.

Hjuovo sećanje slilo je u jednu stazu nekoliko šumskih puteljaka i puteva za prevoz
stabala koji su vodili do prve teške etape uspona - gomile krupnog stenja i džungle
rododendrona odakle je trebalo krenuti naviše da bi se stiglo do žičare. Nije ni čudo što se
ubrzo izgubio.

Njegovo sećanje, u međuvremenu, nastavilo je da sledi svoju sasvim ličnu stazu.

Ponovo je dahtao prateći njen nemilosrdni korak. I ponovo je ona zadirkivala Žaka, zgodnog
mladog Švajcarca s lisičje riđim maljama i mutnim pogledom sanjara. Ponovo je koketovala s
onim eklektičkim blizancima Englezima, koji su jaruge nazivali prohladnim ratovima, a
grebene velikim iz-ah-zovima. Uprkos svojoj moćnoj građi, Hju čak ni u sećanju nije imao ni
noge ni pluća da bi s njima održao korak. A kada je njih četvoro ubrzalo ritam uspona i
iščezlo sa svojim svirepim sekirama za led i konopcima i ostalim spravama za mučenje
(oprema koja je blagodareći njegovom neznanju delovala još više monumentalno), on je
zastao da se odmori na jednoj steni, i kada je bacio pogled nadole učinilo mu se da kroz
uskovitlane magle vidi prostore gde nastaju one iste planine kojima su se upravo peli njegovi
mučitelji, kristalnu pokoricu koja se zajedno s njegovim srcem zanjihala na dnu pradrevnog
mora. Sve u svemu, ipak, osetio je da više ne želi da tabana za njima još pre no što su izašli iz
šume kržljavih starih jela, sa strmim blatnjavim puteljcima i čestarima vlažne vrbovice.

Sada se peo kroz tu istu šumu, dahćući isto onako tegobno kao nekada kada je pratio
Armanin zlaćani potiljak ili veliki ranac na golim muškim leđima. Kao i tada, pritisak vrha
cipele na njegovo desno stopalo ubrzo mu je ogulio kožu na zglobu trećeg prsta stvorivši
crveno oko koje bi se zažarilo na svaku njegovu otrcanu misao. Na kraju mu je ipak pošlo za
rukom da se otarasi šume i stigne do jedne kamenjem posute poljane i ambara koga se, činilo
mu se, sećao, samo što nigde nije bilo potočića u kome je nekada oprao noge, kao ni
napuklog mosta koji je u njegovoj svesti iznenada premostio provaliju vremena. Krenuo je
dalje. Namah mu se učini da se razvedrilo, ali istoga časa jedan oblak ponovo zakloni sunce.
Staza ga je dovela do pašnjaka. Na jednom kamenu opazi krupnog belog leptira raširenih
krila. Ta hartijasta krilca s crnim mrljama i pegavom bledogrimiznom bojom, imala su ružno
naboran prozirni obrub, koji je lako podrhtavao na bezvoljnom vetru. Hju se gadio insekata, a
ovaj je izgledao naročito odvratno. Ipak, nalet nekog čudnovatog milosrđa nagna ga da u sebi
suzbije poriv da slepom cipeletinom smlavi leptira. S nejasnom pomišlju da je to stvorenje
svakako umorno i gladno te da će mu biti drago ako ga prenese na obližnji jastučić od
ružičastog cveća, Hju se naže nad njim, no leptir uz silno mlataranje i šušketanje izmače
njegovoj maramici, tromo mahnu krilima da bi nadvladao silu teže, a onda živahno odjedri u
nepovrat.

Hju priđe putokazu. Četrdeset pet minuta do Lameršpica, dva i po sata do

Rimperstajna. Nije to bio put do žičare na glečeru. Daljine koje su tu spominjane delovale su
mu mutno kao u delirijumu.

Zaobljene sive stene sa zakrpama od crne mahovine i bledozelenog lišaja oivičavale

su stazu ispod putokaza. Podigao je pogled put oblaka koji su mutili vidik ka dalekim
vrhovima ili kao salo tonuli između njih. Nije više vredelo nastavljati taj usamljenički uspon.
Da li je ona ikada tuda prošla, jesu li đonovi njenih cipela ikada utisnuli svoju složenu šaru u
tu ilovaču? Zastao je da razgleda ostatke nekog samotničkog izleta, komade ljuske od jajeta
polomljene rukom nekog drugog usamljenog izletnika koji je tu sedeo pre nekoliko minuta, i
uz njih zgužvanu plastičnu kesu u koju su nekada ranije vešte ženske ruke nizom pokreta
malenom štipaljkom spustile bele kriščice jabuke, crne šljive, orahe, suvo grožđe, lepljivu
mumiju banane - a sve je to do sada već bilo svareno. Uskoro će sve biti obavijeno sivilom
kiše. Osetio je njen prvi poljubac na ćelavom delu temena, i krenuo natrag ka šumama i
udovištvu.

Dani poput ovoga pružaju očima priliku da se odmore i dopuštaju drugim čulima da
slobodnije delaju. Zemlja i nebo behu potpuno lišeni bilo kakve boje. Kiša je padala ili se
pretvarala da pada ili uopšte nije padala, ali se ipak činilo da pada na način koji tek izvesni
stari severnjački dijalekti mogu ili da izraze verbalno ili da ga ne izraze, već preoblikuju,
takoreći, kroz utvaru zvuka što se stvara u izmaglici sitnih kapi na zahvalnom grmlju ruža.
„Kiša pada u Vitenbergu, ali ne i u Vitgenštajnu.” Tako glasi jedna nejasna šala u
Tralalancijama.
 24

Neposredno uplitanje u život neke osobe ne utiče na polje našeg delanja niti je s druge
strane, tralalancijski rečeno, sudbina te osobe nalik na lanac sačinjen od unapred utvrđenih
karika: može biti da su pojedini „budući” događaji verovatniji od nekih drugih, u redu, ali su
svi oni zapravo himerični, a svaki uzročno-posledični sled događaja uvek je posve slučajna
stvar, čak i onda kada vam se oko vrata stežu negve dok maloumna gomila zuri bez daha.

Samo bi haos proistekao iz situacije u kojoj bi neki od nas stali na stranu gospodina
X, a da pritom druga grupa podržava Džuliju Mor, za čije se predmete interesovanja, kao što
su na primer daleke diktature, ispostavilo da su u sukobu s interesovanjima njenog
bolešljivog starog udvarača, gospodina (sada već lorda) X. Najviše što možemo učiniti dok
svog miljenika nastojimo da usmerimo na najbolji način, tako da to ne naškodi nikome, jeste
da se ponašamo kao dašak vetra i izvršimo najlaganiji, najposredniji pritisak, u vidu pokušaja
da izazovemo san za koji se nadamo da će ga se naš miljenik setiti kao proročanskog, ukoliko
se verovatni događaj zaista odigra. Na štampanoj stranici, reči „verovatni” i „zaista” treba
odštampati u kurzivu, makar diskretno, da bi se ukazalo na to kako se diskretan dašak vetra
spušta na te junake (kao i na slova u knjizi). Zapravo, mi od kurziva zavisimo još i više no što
u svojoj nestašnoj egzotičnosti od njega zavise pisci dečjih knjiga.

Ljudski se život može uporediti sa osobom koja na različite načine pleše oko vlastitog
bića: tako povrće iz prve slikovnice okružuje dečaka u snu - zeleni krastavac, plavi patlidžan,
crvena repa. Krompir pére, krompir fils, devojački tanan asparagus i, oh, još mnogo toga
drugog, što u sve brže zaošijanom ronde postepeno stvara prozirni prsten zapretanih boja oko
počivše osobe ili planete.

Još nešto što se od nas ne očekuje jeste pokušaj da se objasni neobjašnjivo. Ljudski je
rod svikao na život s tim crnim bremenom, tom golemom i bolnom grbom: pretpostavkom da
je „stvarnost” možda samo „san”. Koliko li bi tek bilo strašno kada bi sama svest o tome da
ste svesni snolike prirode realnosti bila samo san, ugrađena halucinacija! Trebalo bi,
međutim, imati na umu, da ne postoji fatamorgana bez tačke nestanka, kao što ne postoji
jezero bez zatvorenog kruga pouzdanog kopna.

Ukazali smo na našu potrebu za znacima navoda („stvarnost”, „san”). Odlučno

tvrdimo da znaci kojima Hju Person još uvek zasipa margine prelomljenog teksta poseduju
metafizički ili zodijački značaj! „Prah prahu” (mrtvi će umeti da to smešaju kako valja, to je
bar sasvim sigurno). Jedan pacijent u jednoj od Hjuovih duševnih bolnica, loš čovek ali dobar
filozof, koji je u to vreme bio neizlečivo bolestan (grozan izraz koji nikakvi znaci navoda ne
mogu da zaleče) zapisao je u Hjuov „Album duševnih bolnica i tamnica” (neku vrstu
dnevnika koju je ovaj vodio tokom tih strašnih godina) sledeće reči:

Obično se smatra da bi čovek, kada bi uspeo da činjenično ustanovi postojanje života

posle smrti, tom prilikom pronašao rešenje, ili bar zakoračio ka rešenju, zagonetke
Postojanja. Avaj, ta dva problema ne moraju nužno da se međusobno preklapaju ili pretapaju.

Ovom bizarnom zabeleškom zatvaramo raspravu o narečenoj temi.

 25

Šta si uopšte očekivao od svog hodočašća, Persone? Tek ponovno, do detalja

istovetno preživljavanje negdanjih muka? Saosećanje kakvog starog kamena? Iznuđeno
oživljavanje nepovratnih sitnica? Potragu za izgubljenim vremenom u sasvim različitom
smislu od onog kukulele odurnog Je me souviens, je me souviens de la maison ou je suis né,
ili, uistinu, prustovsko traganje? On ovde nikada nije iskusio (izuzev jednom, na samom kraju
svog poslednjeg uspona) ništa sem dosade i gorčine. Nešto drugo je njega nagnalo da ponovo
poseti turobni i sivi Vit.

Nije to bilo verovanje u duhove. Ko bi se još mučio da ganja napola zaboravljene

grudve materije (nije ni znao da Žak leži sahranjen ispod dva metra snega u Šutu, država
Kolorado), da sledi nepouzdane maršrute, da traži kolibu do koje nekim čudom nije uspeo da
stigne, i čije je ime ionako beznadežno pobrkao sa rečju „Drakonit”, nazivom stimulativnog
sredstva koje se više nije proizvodilo ali čije su se reklame još uvek mogle videti na
ogradama, pa čak i na liticama. Ipak, nešto što jeste povezano sa utvarama nateralo ga je da
potegne toliki put sa drugog kontinenta. Valjalo bi da to malo razjasnimo.

Praktično svi snovi u kojima mu se ona posle svoje smrti javljala bili su smešteni ne u
ambijent američke zime, već među švajcarske planine i italijanska jezera. Nije uspeo da
pronađe čak ni ono mesto u šumi na kome je vesela družina malih planinara prekinula jedan
nezaboravni poljubac. Ono za čime je on žudeo bio je trenutak susreta s njenim suštastvenim
likom sred precizno upamćenog okruženja.

Po povratku u hotel Askot najpre je prožderao jednu jabuku, potom je zarežavši

skinuo ilovačom ukaljane cokule, da bi odmah zatim, zanemarivši žuljeve i vlažne čarape,
uskočio u udobnost svojih gradskih cipela. A sada, natrag na mučni zadatak!

S nadom da bi ga kakav mali vizuelni podsticaj mogao naterati da se seti broja sobe u
kojoj je obitavao osam godina ranije, prošao je duž čitavog hodnika na trećem spratu - da bi
na kraju, pošto se suočio s praznim pogledima čitavog niza brojeva, zastao: očekivana pomoć
ipak je stigla. Ugledao je izrazito crn broj 313 na izrazito belim vratima i istog trena se setio
kako je rekao Armani (koja je obećala da će ga posetiti a nije želela da se najavljuje):
„Mnemonički, taj broj bi trebalo zamisliti kao tri male figure gledane iz profila, zatvorenika
koji prolazi s jednim stražarem ispred i jednim iza sebe.” Armana je uzvratila da njoj to zvuči
odveć nestvarno, i da će jednostavno upisati broj u mali rokovnik koji je nosila u tašni.

S druge strane vrata zakevta pas: znak nečijeg trajnog boravka, reče on sebi.
Svejedno, udaljio se s osećajem zadovoljstva, osećajem da je uspeo da povrati jedan značajan
komad te sasvim određene prošlosti.

Potom je sišao niz stepenice i zamolio lepu recepcionerku da pozove telefonom hotel
u Strezi i proveri da li bi mu na nekoliko dana mogli izdati sobu u kojoj su pre osam godina
boravili gospodin i gospođa Person. Naziv te sobe, dodao je, zvuči nekako kao „Lepi
Romeo”. Ponovila je naziv izgovorivši ga tačno, ali je rekla da bi to moglo potrajati nekoliko
minuta. Sačekaće on u foajeu.

Tamo je bilo samo dvoje ljudi, jedna žena koja je daleko u uglu jela nekakav laki
obrok (u restoran se nije moglo, pošto još nije bio počišćen nakon jedne farsične tuče), i
švajcarski biznismen, koji je listao prastari broj nekog američkog časopisa (časopis je tu
ostavio Hju pre osam godina, samo što posle toga niko nije krenuo tim životnim pravcem).
Sto pored tog gospodina Švajcarca bio je prekriven hotelskim prospektima i ne tako starim
časopisima. Čovekov lakat počivao je na Transatlantiku. Hju povuče časopis, i Švajcarac lako
poskoči na stolici. Izvinjenja i uzvratna izvinjenja rascvetala su se u razgovor. Jezik
gospodina Vajlda po mnogo čemu podsećao je na Armanin, kako gramatikom tako i
intonacijom. Preko svake mere bio je preneražen jednim člankom iz Hjuovog Transatlantica
(na trenutak ga je uzeo, ovlažio palac, pa onda vratio časopis udarivši spoljnom stranom
prstiju po stranici na kojoj se nalazio taj neprijatni članak).

„Reč je o čoveku koji je pre osam godina ubio svoju suprugu i...”

Recepcionerka, čiji je pult i bistu u minijaturi mogao da nazre s mesta na kome je

sedeo, davala mu je izdaleka nekakve znake. Odlučno je izašla iz svog zabrana i krenula ka
njemu:

„Niko se ne javlja”, reče. „Hoćete li da nastavim da pokušavam?”

„Da, o, da”, reče Hju, podigavši se na noge, naletevši na nekoga (ženu koja je masne
ostatke šunke uvijala u papirnu salvetu i spremala se da napusti foaje). „Da. Oh, oprostite.
Da, svakako. Molim vas nazovite informacije ili tako nešto.”
 Eto, taj ubica osuđen je pre osam godina na doživotnu robiju (na nju je, u jednom
starijem smislu, pre osam godina bio osuđen i Person, koji je svoj život ionako protraćio,
uludo protraćio, u jednom nezdravom snu!), a sada se, odjednom, našao na slobodi, zato što
je, znate, bio uzoran zatvorenik, pa je čak svoje drugove iz ćelije podučavao stvarima kao što
su šah, esperanto (bio je priznati esperantista), najbolji način pripremanja pite od tikava (po
profesiji je bio poslastičar), znakovi u horoskopu, remi, i tako dalje, i tako dalje. Ima ljudi,
avaj, koji misle da reč „bol” označava jedinicu za ubrzanje koja se koristi u geodeziji.

Stravično je to, produžio je Švajcarac, upotrebivši izraz koji je Armana nekada davno
bila pokupila od Džulije (danas ledi X), zaista je stravično to koliko danas maze zločince.
Evo baš je danas jedan plahoviti konobar, optužen da je ukrao gajbu hotelskog šampanjca
(koji, u zagradi rečeno, gospodin Vajld uopšte ne preporučuje) raspalio upravnika hotela
preko oka, i napravio mu i te kakvu modricu. I šta misli cenjeni sagovornik, je li osoblje
hotela pozvalo policiju? Ne, gospodine, nije. Eh bien, na jednom višem (ili nižem) nivou
situacija je ovde slična. Da li je bilingvalni gospodin ikada razmišljao o problemu zatvora?

O, da, jeste. I sam je jednom dospeo u tamnicu, pa u bolnicu, pa ponovo u tamnicu,

dva puta mu je suđeno zbog davljenja jedne mlade Amerikanke (danas ledi X): Jedno vreme
imao sam čudovišnog ćelijskog sustanara - čitavu jednu godinu. Da sam pesnik (ali ja sam tek
običan korektor) opisao bih vam nebeski uzvišenu prirodu samotnog tamnovanja, blaženstvo
besprekorno čistog toaleta, slobodu misli u idealnoj tamnici. Smisao postojanja zatvora (uz
osmeh upućen gospodinu Vajldu koji je gledao u svoj sat pa ionako nije mogao da opazi
bogzna šta) svakako nije u tome da se ubica izleči, niti pak samo u tome da bude kažnjen
(kako je uopšte moguće kazniti nekog ko sve svoje nosi sa sobom, u sebi, oko sebe?). Jedini
njihov smisao, prozaičan ali i jedini logičan smisao, jeste u tome da ubicu spreče da ponovo
ubije. Rehabilitacija? Pomilovanje? Mit, šala. Beštije se ne popravljaju. Sitne lopuže nisu
vredne popravljanja (u njihovom slučaju kazna je dovoljna). Danas se, u soi-dissant
liberalnim krugovima, mogu primetiti izvesni načini razmišljanja koji su za svaku osudu.
Najkraće rečeno, ubica koji sebe doživljava kao žrtvu nije samo ubica, već i moron.”

„Mislim da mi je vreme da krenem”, oglasi se jadni ravnodušni Vajld.

„Duševne bolnice, odeljenja za umobolne, azili, sve mi je to takođe poznato. Živeti u

jednom takvom odeljenju na gomili s tridesetak beslovesnih idiota pravi je pakao. Pretvarao
sam se da sam sklon nasilju da bih dobio samicu ili da bi me zaključali u obezbeđenom krilu
te proklete bolnice, koje je za takvog pacijenta predstavljalo neiskaziv raj. Moja jedina šansa
da ostanem duševno zdrav bila je u tome da se pravim nenormalan. Trnovit put. Jedna zgodna
i pozamašna sestra volela je da mi zadaje udarce forhendom smeštenim između dva bekhenda
- stoga sam se vratio blagoslovenoj samoći. Moram da dodam i to da je jedan zatvorski
psihijatar, kad god bi moj slučaj došao na red, tvrdio kako odbijam da s njim razgovaram o
onom što je on žargonom svoje profesije nazivao ’bračnim seksualnim odnosima’. Dodajem,
s nekom tužnom ozarenošću, a i sa tužnim ponosom, i to da ni čuvari (među kojima je bilo i
humanih i promućurnih) niti frojdovski inkvizitori (svi odreda budale ili prevaranti) nisu
uspeli da slome ili na bilo koji drugi način promene moju urođenu tugu.”

Gospodin se Vajld, zaključivši da je Hju ili pijan ili lud, trapavo udaljio. Ljupka
recepcionerka (putenost je putenost, crvena žaoka je l’aiguillon rouge, a moja mi ljubav ne bi
zamerila) ponovo poče da mu maše. Ustao je i prišao njenom pultu. U hotelu Streza obavlja
se rekonstrukcija posle nekakvog požara. Mais (s uzdignutim ljupkim kažiprstom)...

Čitavog svog života, beležimo sa zadovoljstvom, naš je Hju imao onaj čudnovati
osećaj (znan trojici čuvenih teologa i dvojici manje poznatih pesnika) da iza njega - na
njegovom ramenu, takoreći - postoji jedan krupniji, neuporedivo mudriji, pribraniji i snažniji
neznanac, moralno superioran nad njim. Bio je to, zapravo, njegov glavni „senoviti sabrat”
(jedan budalasti kritičar ozbiljno je zamerio R-u na upotrebi takvog epiteta) i da nije bilo te
prozirne senke, ne bismo se ni paštili s pričom o našem dragom Personu. U onom kratkom
prostoru između stolice u foajeu i devojčinog prekrasnog vrata, punih usana, dugih trepavica,
skrivenih draži, Person je jasno osetio da ga nešto ili neko upozorava da bi istoga časa trebalo
da napusti Vit i zaputi se u Veronu, Firencu, Rim, Taorminu, ako već ne može u Strezu.
Odlučio je da ne posluša svoju senku, i suštinski je možda bio u pravu. Po našem mišljenju,
on je pred sobom imao još nekoliko godina ispunjenih animalnim zadovoljstvima; bili smo
spremni da mu tu devojku domamimo u krevet, ali je njemu bilo ostavljeno da sam odabere,
da sam odabere i smrt, ako tako poželi.

Mais! (rečca snažnija od „ali”, pa čak i od „međutim”) ona je za njega imala i dobru
vest. Želeo je da se preseli na treći sprat, je li tako? Večeras može to da učini. Ona dama sa
psetancetom napustiće hotel pre večere. Vrlo zabavna priča. Gospođin suprug, izgleda, bavi
se čuvanjem pasa čiji gospodari moraju da otputuju. Tako ta dama, kad god sama krene na
neki put, obično povede sa sobom i kakvu manju životinju, koju odabere među onima koje joj
deluju najviše ojađeno. Jutros joj je suprug javio telefonom da se vlasnik ranije vratio s puta i
da uz silnu vrisku i ciku traži natrag svog ljubimca.
 26

Hotelski restoran, prilično čemerna odaja nameštena u rustikalnom stilu, nije bio ni
izbliza pun, ali očekivalo se da sledećeg dana stignu dve poveće porodice, a trebalo bi, ili je
trebalo (glagolska vremena se gadno ispreturaju kada treba pričati o zgradi koja se renovira)
da u drugoj, jeftinijoj polovini avgusta, pristigne i sasvim fina grupica Nemaca. Nova
ružnjikava devojka u narodnoj nošnji koja je otkrivala veliki deo ružičastog poprsja, zamenila
je mlađu od dve konobarice, a levo oko turobnog kapetana prekrivala je crna fleka. Trebalo je
da naš Person odmah posle večere pređe u sobu 313; predstojeći događaj proslavio je ispivši
svoju razboritu dozu - Krvavog Ivana (votka sa sokom od paradajza) pre supe od graška,
buteljku rajnskog vina uz svinjetinu (pod maskom „telećih kotleta”) i dupli voćni liker uz
kafu. Gospodin Vajld je skrenuo pogled u stranu dok je pripiti, ili drogirani Amerikanac,
prolazio mimo njegovog stola.

Soba je izgledala upravo onako kako je priželjkivao ili bio priželjkivao (opet
ispreturana vremena!) prilikom njene posete. Postelja u jugozapadnom uglu bila je uredno
prekrivena, a sobarica koja će ubrzo pokucati ili bi ubrzo mogla da pokuca neće biti ili ne bi
bila puštena unutra - ukoliko unutra i napolje, vrata i kreveti još uvek budu postojali. Na
stočiću kraj kreveta prvi sused nenačete kutije cigareta i malog budilnika bila je lepo umotana
kutija sa zelenom figuricom mlade smučarke koja se presijavala kroz dvostruki sloj laka.
Maleni ćilim pored kreveta, koji je u jednom veličanstvenom trenutku poslužio kao peškir,
iste bledoplave boje kao prekrivač postelje, bio je uguran ispod noćnog stočića, no pošto je
unapred odbila (hirovita! blazirana!) da ostane do zore, ona neće ni videti, nikada neće videti
maleni ćilim kako obavlja svoju dužnost prihvatajući prvi kvadratić sunca i prvi dodir
Hjuovih flasterom oblepljenih nožnih prstiju. Sentimentima sklon pomoćnik upravnika, ili
sam Person, stavio je buket zvončića i različaka (čije su različute nijanse bile zaokupljene
ljubavničkom prepirkom) u vazu na komodi tik kraj Personove ostavljene kravate, takođe
plave, ali načinjene od drugog materijala (serikaneta). Smeša prokelja i krompir-pirea, u
živim bojama pomešana s ružičastim mesom, mogla se, pravilnim načinom posmatranja,
razaznati kako u Personoviim crevima izvodi vrtoglave okrete, a u tom lavirintskom prizoru
moguće je bilo razaznati i dve-tri semenke jabuke, ponizne saputnice zaostale iz nekog
ranijeg obroka. Srce mu je imalo oblik suze, i bilo je premaleno za jednog tako krupnog
momka.

Vratimo li se uobičajenom nivou posmatranja, ugledaćemo Hjuov crni mantil okačen

na vešalici i tamnosivi sako prebačen preko naslona stolice. Ispod patuljastog pisaćeg stola,
prepunog beskorisnih fioka, u severoistočnom uglu lampom osvetljene prostorije, u dnu
korpe za otpatke, koju je hotelski momak netom bio ispraznio, ostala je mrlja od briljantina i
komadić papirne maramice. Maleni pas, špic, spava na zadnjem sedištu automobila za čijim
se volanom psetareva žena vraća u Truks.

Person je svratio u kupatilo, ispraznio bešiku, porazmislio o tome da li da se istušira,

ali ona bi mogla stići svakog trena - ako uopšte dođe! Obukao je svoj lepi džemper s rol-
kragnom, i pronašao poslednju tabletu antacida u dobro upamćenom ali ne i pravilno
lociranom džepu sakoa (zbilja je čudno to koliko je nekim ljudima teško da jednim pogledom
razaznaju levu i desnu stranu na sakou prebačenom preko naslona stolice). Ona je oduvek
isticala kako pravi muškarci moraju biti besprekorno odeveni, ali da ne valja da se prečesto
kupaju. Muški zadah iz predela gousset, rekla je, zna da bude vanredno privlačan u izvesnoj
vrsti suočavanja, a samo velike dame i sobarice koriste dezodorans. Nikada u životu nije
nekoga ili nešto iščekivao s takvim uzbuđenjem. Čelo mu je bilo vlažno, podrhtavao je,
hodnik je bio dug i nem, ono malo gostiju hotela većinom se nalazilo u prizemlju, u foajeu,
zabavljeno ćaskanjem ili partijom karata, ili jednostavno zadovoljnim balansiranjem na
mekanom rubu sna. Skinuo je prekrivač s postelje i spustio glavu na jastuk, ali su mu pete
ostale na podu. Početnici vole da posmatraju neodoljive tričarije kao što je plitko udubljenje
na jastuku viđeno kroz nečije čelo, čeonu kost, namreškani mozak, potiljačnu kost, potiljak, i
crnu kosu. Na početku našeg neprestano omamljujućeg, na trenutke zastrašujućeg, novog
vida postojanja, ta vrsta bezazlene radoznalosti (dete koje se igra s titravim odrazima u vodi
potoka, časna sestra Afrikanka koja u arktičkom samostanu prvi put u životu radosno dotiče
krhku kapicu maslačka) nije nimalo neobična, posebno ne ako dotičnu personu i seni s njom
povezane materije pratimo od mladosti do smrti. Persorfa, ova persona, bila je na samom
zamišljenom pragu zamišljenog blaženstva u času kada su se začuli Armanini koraci - i na
margini teksta (nikada dovoljno širokoj za sve ispravke i pitanja!) označila je da treba izbaciti
i ono „zamišljenom” i ono „zamišljenog”. Upravo na tom mestu orgazam umetnosti prožima
čitavu kičmu snagom neuporedivo većom od snage seksualne ekstaze ili metafizičke panike.
 U tom trenutku njenog sada već sasvim nečitkog ulaska kroz prozirna vrata njegove
sobe, osetio je onaj zanos koji oseća turista u trenutku uzletanja kada se zemlja - da se
poslužimo neohomerovskom metaforom - najpre iskosi a potom vrati u svoj horizontalni
položaj, i kada se u, s kosmičke tačke gledišta, zanemarljivom deliću vremena odjednom
nađemo hiljadama stopa iznad tla, kada nam se čini da oblaci (paperjasti laki oblaci, veoma
beli, manje ili više široko razdvojeni) leže na ravnoj staklenoj ploči u nebeskoj laboratoriji i
kada se kroz to staklo, negde duboko dole, vide delići crvenkaste zemlje, ožiljcima
izbrazdano brdo, okruglo modro jezero, tamno zelenilo borovih šuma, i sela rasuta kao sitni
ukrasi. Tada nailazi i stjuardesa nudeći pića jarkih boja, a to je niko drugi do Armana koja je
upravo prihvatila njegovu bračnu ponudu premda ju je upozorio da je precenila mnoge stvari:
zadovoljstva na njujorškim prijemima, značaj njegovog posla, nasledstvo koje ga očekuje,
njegovog strica kao magnata karicelarijske opreme, planine u Vermontu - i u tom času avion
eksplodira uz urlik i razoran kašalj.

Kašljući, naš se Person uspravio u zagušljivoj tmini i pipanjem počeo da traži svetlo,
ali je pritisak na prekidač bio nedelotvoran koliko i pokušaj da se pokrene paralizovani ud.
Pošto je krevet u njegovoj doskorašnjoj sobi na četvrtom spratu bio u drugačijem, severnom
položaju, on je sada jurnuo prema vratima i širom ih otvorio umesto da pokuša da pobegne,
kao što je pomislio da bi mogao, kroz odškrinuti prozor koji se širom otvorio čim je u
kobnom naletu promaje iz hodnika pokuljao dim.

Požar se, podstaknut najpre uljem natopljenim krpama iz podruma a potom

potpomognut benzinom za upaljače kojim ovde-onde behu razborito poprskane stepenice i
zidovi, brzo proširio kroz hotel - mada je „srećom”, kako će sutradan ujutro zaključiti lokalni
list, „stradalo svega nekoliko ljudi zbog toga što je tek nekoliko soba bilo popunjeno.”

Sada su plamenovi hrlili uz stepenice, u parovima, u trojkama, u indijanskim

kolonama, ruku pod ruku, jezičak za jezičkom, veselo su razgovarali i pevušili. Nije,
međutim, vrelina njihovih titraja naterala Persona da se vrati u sobu, već ljuti tamni dim;
pardon, rekao je uljudni plamičak zadržavši vrata koja je on uzaman pokušavao da zatvori.
Prozor se zalupio s takvom silinom da su se okna rasprsla u bujicu rubina, i pre no što se
ugušio shvatio je da oluja spolja potpomaže unutrašnji požar. Konačno je, da bi izbegao
gušenje, pokušao da umakne kroz prozor, ali s te strane pomahnitale kuće nije bilo ni ispusta
ni balkona. Kada je stigao do prozora, pred njim je zaplesao dugi plamen s vrhom boje
lavande, da bi ga zaustavio elegantnim pokretom ruke u rukavici. Kroz lomljavu komada
gipsa i drveta, do njega su doprli ljudski krici, i jedna od poslednjih njegovih zabluda bila je
ta da su to povici ljudi koji nastoje da mu pomognu, a ne urlici sapatnika. Okružiše ga
prstenovi mutnih boja, nakratko ga podsetivši na ilustraciju koju je u detinjstvu video u
jednoj strašnoj knjizi, sliku na kojoj različito povrće pobednički uzvitlano sve brže leti oko
dečaka u pidžami koji očajnički pokušava da se probudi iz svetlucave omame snolikog
života. Poslednju viziju predstavljala je užarena knjiga ili kutija, potpuno prozirna i šuplja. To
je, po meni, upravo to: ne brutalni jad fizičke smrti već ni sa čim uporedivi, bolni i tajanstveni
mentalni manevar potreban da bi se iz jednog vida postojanja prešlo u drugi.

Dobro je, sinak, samo polako.