Entoni Bardžis

Paklena pomorandža
Naslov originala
Anthony Burgess
A Clockwork Orange
The Estate of Anthony Burgess

© The Estate of Anthony Burgess

© za Srbiju: Algoritam, Beograd

S engleskog preveo
Zoran Živković

Prevod 21. poglavlja

Aleksandar B. Nedeljković

MMXXI

Algoritam
Beograd, drugo izdanje 2011
PRVI DEO
 Glava prva

„Šta, dakle, da se radi, a?“

Kao i obično bili smo zajedno: ja, to jest, Aleks, i moja tri drugara: Pit,
Džordži i Dim, kome je to ime potpuno odgovaralo1. Sedeli smo u Kravljem
Milkbaru razbijajući glavu time šta da radimo te večeri, te tamne, prilično
suve, prokleto hladne zimske večeri. Milkbar Krava bio je mesto gde ste
mogli da pijete mleko, ali i još ponešto. Možda se vi, o braćo, više ne sećate
kako izgledaju ta mesta, zato što se stvari tako brzo zaboravljaju, a novine
više niko i ne čita. Dakle, tu su pored mleka prodavali i nešto drugo. Nisu
imali dozvolu za točenje pića, ali zato nije bilo zakona koji bi branio da se
spravljaju neke od onih novih stvarčica koje su oni stavljali u dobro staro
mlekce. Mogli ste da ga pijete sa velocetom, sintemeksom ili drenkromom,
odnosno sa još nekoliko sličnih droga koje su vam pomagale da dobrih
petnaestak minuta gledate sa visine Voga, njegove anđele i sve svece u vašoj
levoj cipeli, dok vam se vatromet raspršava po mozgu. Ili ste mogli da pijete
mleko puno noževa, kao što mi to kažemo, koji bi vas izoštrili iznutra i
pripremili za malo „dvadesetorice“; i mi smo upravo to činili ove večeri kada
počinje moja priča.
Džepovi su nam bili puni love, tako da nije postojala preka potreba da
raspalimo nekog starca na ulici i da ga gledamo kako se kupa u vlastitoj krvi
dok delimo plen na četiri dela, kao ni da primenimo ultranasilje nad nekim
cvokotavim, prosedim bakutanerom koja drži radnju, pa da smejući se brzo
odmaglimo sa dnevnim pazarom. Ali, kako kažu, novac nije sve.
Nas četvorica smo bili obučeni po poslednjoj modi, koja se tih dana
sastojala od para veoma uskih pantalona, sa starim, razlabavljenim steznicima
– kako smo ih mi zvali – koji su prianjali uz telo ispod bedara, služeći kao
neka vrsta oznake koju ste mogli prilično jasno da razaberete pod određenim
svetlom. Moja oznaka je imala oblik pauka, Pitova oblik šake, Džordžijeva je
ličila na neobičan cvet, a kod jadnog starog Dima to je bila rožnata izbočina
veoma slična licu klovna. Dim nije baš najbolje shvatao stvari i bio je, van
svake sumnje, najtupaviji od nas četvorice. Sakoi su nam bili na struk, bez
revera, ali sa veoma naglašenim ramenima (odnosno „plećima“, kako smo ih
mi zvali) što je izgledalo kao podsmevanje onima čija su ramena već imala
takav oblik. A zatim, braćo, imali smo kravate jarko bele boje, poput
krompir-pirea, sa nekom vrstom oznake načinjene viljuškom. Nismo nosili
suviše dugačku kosu i imali smo lake čizme, pogodne za šutiranje.
„Šta, dakle, da se radi, a?“
Naspram nas sedele su tri mačke, ali mi smo bili brojniji, a među nama je
važilo pravilo – svi za jednog, jedan za sve! Mačke su takođe bile obučene po
poslednjoj modi, sa purpurnim, zelenim i narandžastim perikama, od kojih
nijedna – po mojoj slobodnoj proceni – nije koštala manje od tri ili četiri
njihove nedeljne plate. Imale su i prikladnu šminku (duga oko očiju i usne
namazane veoma široko). Nosile su dugačke, veoma prave crne haljine, a na
grudima su im bili prikačeni srebrnasti bedževi sa različitim muškim
imenima: Džo, Majk i slično.
To su verovatno bila imena momaka sa kojima su se spanđale još pre no
što su napunile četrnaest godina.
Zurile su u nas i ja predložih (a isto je bilo na usnama još dvojici) da se
malo „promuvamo“ sa njima; to je značilo da prethodno moramo da se
otarasimo Dima, što je moglo jednostavno da se izvede ako mu kupimo pola
litre belke sa grumenom sintemeksa, ali onda bi pravila igre bila narušena.
Dim je bio vrlo, vrlo ružan a i sasvim u skladu sa svojim imenom, ali je zato
predstavljao izvrsnog makljaroša i bio je veoma spretan sa čizmama.
„Šta, dakle, da se radi, a?“
Čovek koji je sedeo pored mene na dugačkom plišanom sedištu što se
pružalo duž tri zida, odsutno je buljio u daljinu i mrmljao nešto sebi u bradu,
kao – Aristotelova budalasta dela pomažu samo da se ciklame lepo
rascvetaju. Rekoh, sedeo je tu, ali je zapravo bio u orbiti, a ja znam kako to
izgleda pošto sam probao, kao i svi drugi uostalom, ali mi je sada, o braćo, to
izgledalo kao kukavičluk. Kada popiješ staro dobro mlekce, onda se zavališ i
čini ti se da je oko tebe u stvari sama prošlost. Sve i dalje vidiš sasvim jasno
– stolove, stereo, svetla, mačke i momke – ali ipak imaš utisak da se ceo taj
dekor zapravo ne nalazi više tu. Hipnotisali bi te čizma, cipela ili nokat, a
istovremeno si ubeđen da si mačor koga je neko zgrabio za krzno na potiljku.
Zatim te taj neko tresao i tresao, sve dok ništa ne bi preostalo od tebe. Ne bi
više imao ni ime, ni telo, ni sebe samoga; jedino bi još čekao da ti čizma ili
nokat požute, da postanu još žući, najžući. Tada bi svetla počela da prskaju
poput atoma, a čizma ili nokat, ili bilo šta drugo, pa čak i malo prljavštine na
nogavici, postajali bi sve veći i veći – veći i od celog sveta, i na kraju bi se
našla pred samim Bogom. Zatim bi usledio povratak i sa tvojih izobličenih
usana razleglo bi se jedno „ohohoho“. Sve je to bilo lepo ali i kukavički. Ti
nisi došao na ovaj svet jedino zato da bi se susreo sa Bogom. Te stvari samo
iscede iz čoveka svu snagu i vitalnost.
„Šta, dakle, da se radi, a?“
Stereo je bio uključen. Izgledalo je da se glas pevača prolama sa jednog
kraja bara na drugi, da uzleće do tavanice i da se ponovo strmoglavljuje
nadole, fijučući od zida do zida. To je Berti Laski ispunjavao prostoriju
svojim starim hitom Ti prezireš moj lik. Jedna od tri mačke naspram nas, ona
sa zelenom perikom, izvijala je stomakom u ritmu muzike. Osećao sam kako
počinju da me bockaju noževi iz starog dobrog mlekca, što je značilo da sam
spreman za malo „dvadesetice“. Naglo zarežah kao pas: „Napolje, napolje,
napolje, napolje!“ i raspalih iza uha onog čoveka što je odsutno sedeo pored
mene, ali on ništa nije osetio već nastavi sa svojim:
„Telefonska gvožđurija je kada farfarkulule postanu rubadubdub.“ Da je
bio pri sebi, i te kako bi ga zabolelo…
„Gde napolje?“ reče Džordži.
„O, samo da prošetamo malo,“ rekoh ja, „i da vidimo šta se događa, mala
moja braćo.“
Izašli smo napolje, u veliku zimsku noć, a zatim krenusmo ka Marganita
bulevaru. Na uglu Butbaj avenije našli smo ono što smo tražili: malu šalu
kojom ćemo započeti veče. Bio je to neki klecavi starkelja, nalik na
profesora, sa cvikerima na nosu i razjapljenom gubicom koja je gutala hladan
noćni vazduh. Nosio je knjige ispod miške i ofucani kišobran, a verovatno se
vraćao iz Javne biblioteke u kojoj je u to vreme bilo malo sveta. Noću je
teško mogao da se sretne na ulici neko od tih buržuja s obzirom na to da je u
ovom kraju bilo malo policajaca a dosta momaka; sem tog matorog i nas
nikog drugog nije bilo u blizini. Prišli smo mu veoma uljudno, i ja rekoh:
„Izvini, brate“.
Malo se utronjao kad je spazio nas četvoricu kako mu se približavamo,
iako smo to uradili sasvim mirno, uljudno i sa širokim osmesima, ali ipak
reče: „Da? U čemu je stvar?“ Bilo je nečeg odlučnog u njegovom glasu, kao
da je hteo da pokaže da se nije uplašio. Ja produžih:
„Vidim da nosiš knjige ispod miške, brate. Odista je retko zadovoljstvo
sresti nekoga ko još čita, brate.“
„Oh,“ reče on sav uzdrhtao, „stvarno? Oh, shvatam.“
Počeo je da se okreće i da nas naizmenično posmatra; zatvorili smo
lagano krug oko njega i dalje se bezazleno osmehujući.
„Da,“ rekoh, „bio bih izuzetno srećan, brate, ako bi bio tako ljubazan da
mi pokažeš te knjige koje nosiš ispod miške. Ništa mi se više ne dopada na
ovom svetu od čistih knjiga, brate.“
„Čistih,“ reče on. „Čistih, a?“ Pit mu naglo ote knjige i poče da nam ih
deli. Pošto ih je bilo tri, svako je dobio po jednu osim Dima; ona što je došla
meni u ruke nosila je naslov Osnovi kristalografije. Ja je otvorih i rekoh:
„Izvanredno, odista prvorazredno.“ Častavio sam polako da je prelistavam. A
zatim, najednom, uzviknuh potresenim glasom: „Šta to vidim? Kakva je to
prljava reč? Pocrvenim samo kad je pogledam. Razočarao si me, brate,
stvarno si me razočarao.“
„Ali,“ usprotivi se on, „ali, ali…“
„Dakle,“ reče Džordži, „ovo su stvarno gadosti. Ima ovde jedna reč koja
počinje sa k i jedna koja počinje sa i \ Knjiga koju je on držao zvala se Čudo
snežne pahuljice.
„Oh,“ reče jadni stari Dim, gledajući preko Pitovog ramena i preterujući
kao što je to uvek činio, „ovde piše šta joj je učinio, a tu je i slika i sve
ostalo.“
„Ti si,“ reče, „prljavi, perverzni starčić!“
„Čovek tvojih godina, brate…,“ rekoh i počeh da cepam knjigu koja je
bila kod mene. Ostali učiniše to isto sa knjigama koje su držali. Dim i Pit su
se žestoko nadvlačili sa Romboidalnim sistemima, kao da im je u rukama
pravo uže. Stari profa zavapi:
„Ali te knjige nisu moje! One pripadaju opštini! To što radite pravi je
vandalizam, to je nečuveno!“ Če prestajući da kukumavči u istom stilu,
pokušao je da nam ih otme, što je bilo prilično dirljivo.
„Zaslužuješ dobru lekciju, brate, baš je zaslužuješ,“ rekoh mu. Knjiga o
kristalima koju sam ja držao imala je prilično čvrst povez i teško je mogla da
se iscepa na komadiće; bila je izrađena u ono vreme kada su se stvari pravile
da večito traju. Ipak, pošlo mi je za rukom da iscepkam nekoliko stranica i da
ih bacim uvis poput pahuljica, koje su možda bile malo velike; one zasuše
matorog koji je i dalje cvileo, a drugi učiniše isto sa svojim knjigama, dok je
stari Dim cupkao ukrug, kao klovn, što je uostalom i bio.
„Evo ti!“ reče Pit. „Evo ti kiša od kokica, ti prljavi čitaoče gnusoba!“
„Đavole matori!“ doviknuh mu ja, a zatim počesmo da ga obrađujemo.
Pit ga je uhvatio za ruke, Cordži mu je razjapio usta, a zatim mu je Dim
istrgao gornju i donju veštačku vilicu. Bacio ju je na pločnik gde je ja
zgnječih čizmom, premda to nije nimalo bilo lako, jer je bila izrađena od
neke nove, veoma čvrste plastične mase. Starčić poče da ispušta čudne
šumove kao ’uaf, uof, euf’ tako da Džordži prestade da mu drži usta
razjapljena i nabi mu bokser u bezubo ždrelo. Matori zacvile još bolnije, a
zatim mu šiknu krv. O braćo, kako je to bio divan prizor!
Skinuli smo ga potom do pola, ostavljajući ga samo u potkošulji i dugim
gaćama (veoma starim; Dima to nagna da se isceri). Pit ga zatim šutnu u
stomak pa ga pustismo da ode. Starčić krenu, teturajući, pošto udarac nije bio
suviše jak; bolno je stenjao „oh, oh, oh,“ ne shvatajući još uvek šta ga je
snašlo. Mi smo se cerili za njim neko vreme, a zatim počesmo da mu
pretresamo džepove, dok je Dim skakutao okolo sa ofucanim kišobranom.
Nismo pronašli ništa naročito; bilo je nekoliko starih pisama, od kojih su
pojedina datirala još iz 1960. godine i počinjala sa „Moj dragi i obožavani“ i
sličnim besmislicama. Iščeprkali smo još svežanj ključeva i jedno
rasklimatano penkalo. Stari Dim je prestao da igra sa kišobranom i počeo je
da čita naglas jedno od pisama, kao da je hteo da pokaže praznoj ulici da i to
ume.
„Moj dragi,“ deklamovao je gotovo svečanim glasom, „misliću stalno na
tebe sada kada si daleko i nadam se da nećeš zaboraviti da se utopliš kada
budeš izlazio uveče.“ Zatim se gromko nasmeja „Ho, ho, ho,“ pretvarajući se
da briše zadnjicu tom hartijom.
„Dobro,“ rekoh, „prekinimo s tim, o braćo!“ U starčevim džepovima bilo
je samo malo novca, ne više od tri golija. Pobacali smo tu sitninu pošto je
bilo smešno dodavati je lepoj svotici koju smo već imali u džepovima. Zatim
smo rastrgli kišobran, iscepali odelo i bacili parčiće niz vetar; tako smo, o
braćo, završili sa starim profom. Nismo bogzna šta učinili, znam, ali to je bilo
samo da se započne veče, i ja ne osećam potrebu da se izvinjavam bilo kome
zbog toga. Noževi u mlekcu već su počeli moćno da me bockaju.
 Prva stvar koju je sada trebalo da uradimo bio je jedan samarićanski gest:
morali smo da se otarasimo jednog dela naše love, što nam je ujedno davalo
podstreka da opelješimo neku radnju, ali nam je istovremeno i pribavljalo
alibi. Ušli smo u Vojvodu od Njujorka u Amis aveniji, gde su kao i obično
sedela tri ili četiri odrpana bakutanera. Pile su neku tamnu, sapunastu tečnost
koju su dobijale od SP-a (Socijalne pomoći). Sada smo bili dobri momci sa
osmesima i Ave Marija na usnama, pa ipak su izborani bakutaneri počeli da
se tresu, a njihove staračke ruke, pune vena, nisu više uspevale čvrsto da drže
čaše iz kojih se tečnost izlivala po stolu.
„Ostavite nas, deco,“ reče jedna od njih, sa licem koje je podsećalo na
geografsku kartu staru čitav milenijum. „Mi smo samo jadne starice.“
Nas četvorica smo samo proškrgutali zubima, cak-cakcak-cak, zatim smo
seli, pozvonili i sačekali da kelner dođe. Kada je stigao, sav nervozan i
brišući ruke o prljavu kecelju, poručili smo četiri veterana (veteran je koktel
spravljen od ruma i šeri brendija. Bio je veoma popularan u to vreme, a
mogao je da se pije i sa malo limuna, što je predstavljalo kanadsku varijantu).
Ja rekoh kelneru:
„Daj, nešto hranljivo onim jadnim starim bakutanerima. Svakoj po dupli
viski, a spremi im i nešto da ponesu. „Izvadio sam svu lovu iz džepa i stavio
je na sto, što učiniše i ostala trojica, o braćo.
Dupla pića su bila donesena preplašenim starim skitnicama, i one
ostadoše za trenutak zbunjene, ne mogavši da progovore ni reči. Jedna od
njih najzad promuca: „Hvala, mladići!“ Bilo je očigledno da su još uvek
ubeđene kako će se dogoditi nešto loše. Svaka je dobila po bocu konjaka
marke General Jank da je ponese sa sobom. Ja sam dao novac da se svakoj
pošalje sledećeg jutra po tuce flaša one tamne sapunice ako budu htele da
ostave svoje prljave adrese. Sa lovom koja je pretekla kupili smo im pitu od
mesa, biskvite, sendviče sa sirom, pomfrit i štangle čokolade; sve je to bilo za
ove olinjale drtine. Zatim rekosmo: „Vraćamo se za minut,“ dok su stare
kokoške još uvek mrmljale: „Hvala, mladići!“ i „Bog vas blagoslovio, deco!“
Izašli smo napolje bez ijedne kinte u novčanicima.
„Ovo baš oraspoloži čoveka, baš tako,“ reče Pit.
Bilo je očigledno da je jadni stari Dim shvatio veoma malo od svega toga,
ali se još uvek nije usuđivao da zatraži objašnjenje, jer se bojao da ga ne
nazovemo glupim i budalastim tupavkom. Uputili smo se zatim ka uglu Etli
avenije gde su još uvek bile otvorene prodavnice slatkiša i cigareta. Nismo ih
uznemiravali gotovo tri meseca, tako da je ceo kraj bio prilično spokojan.
Naoružane patrole pajkana nisu se više mnogo muvale ovuda, pošto je tih
dana bilo mnogo posla u severnom delu grada. Stavili smo maske, bile su
nove i odista majstorski napravljene; predstavljale su lica istorijskih ličnosti. I
tako, kada biste ih kupili, odmah ste dobijali i ime. Ja sam bio Dizraeli, Pit
Elvis Prisli, Džordži Henrih XIII, a jadni stari Dim bio je pesnik po imenu P.
B. Šeli. Maske su bile prilično verne, sa kosom i svim ostalim, a specijalna
plastika od koje su bile napravljene omogućavala vam je da ih smotate i
sakrijete u čizmu kad god bi se za to ukazala potreba.
U radnju smo ušli nas trojica, dok je Pit ostao napolju da čuva stražu, iako
je odatle teško mogla da nam zapreti neka opasnost. Slouzi, čovek koji je
držao prodavnicu, krupan, ljigav vinopija, prozreo je odmah našu nameru i u
jednom skoku pokušao je da se domogne telefona, a možda i svoje dobro
podmazane puške sa šest prljavih metaka. Dim se poput munje našao iza
tezge. Zgrabio je nekoliko paketa duvana i zavitlao ih na njega: ovi se uz
tresak rasprsnuše o reklamni plakat na zidu sa koga su se zubi neke dame
cerili na mušterije, dok su joj se grudi gotovo prelivale iz dekoltea; jedina
svrha svega toga bila je da se skrene pažnja na neku novu vrstu kolača.
Sledeće što smo videli bila je jedna čudna, velika lopta koja se brzo
otkotrljala iza zastora u unutrašnji deo radnje; to se stari Dim uhvatio sa
Slouzijem u koštac na život i smrt. Sa one strane zastora dopirali su nekoliko
trenutaka odjeci dahtanja, krkljanja i teških udaraca. Stvari su padale sa
polica, praštale su psovke, a razbijeno staklo se razletelo na sve strane. Mama
Slouzi, žena, ukočeno je stajala iza tezge. Ona bi, bez sumnje, zvala u pomoć
da je imala priliku za to; ja brzo preskočih tezgu i ščepah je onako glomaznu i
preterano namirisanu, sa krupnim, opuštenim grudima.
Stavio sam joj ruku na usta, da bih je sprečio da razglasi na sve strane o
napadu i provali, ali ta kučka me je tako krvnički ujela da sam ja bio taj ko se
razdrao na sav glas. Ona je uspela da mi se otrgne i počela je da zapomaže,
što je bilo odista milina čuti. Razume se da smo posle toga morali da je malo
jače udarimo jednim od tegova sa vage, a zatim sam je ja još tresnuo
polugom kojom je trebalo da otvorimo kasu. Krv je ponovo šiknula kao kod
onog starčića. Potom smo je oborili na pod i više iz zezanja nego sa nekom
namerom pogledali joj odeću; jedan blag udarac čizmom zaustavio je
konačno njeno cviljenje.
Gledajući je kako leži, razgolićenih grudi, pitao sam se vredi li ili ne
uraditi ono, ali odustadoh jer smo to planirali za kasnije. Posle toga smo
pokupili lovu iz kase – bio je dobar pazar te noći – a svako od nas je uzeo još
i nekoliko kutija najboljih cigareta. Zatim smo odmaglili, o, braćo.
„Kakvo debelo, veliko kopile…“ mrmljao je Dim.
Nije mi se dopadao njegov izgled. Bio je sav prljav i u modricama, kao
čovek koji se tukao, što je on uostalom i radio, ali zato nije trebalo dozvoliti
da se to primeti. Njegova kravata je izgledala kao da su je krave žvakale,
masku više nije ni imao, a lice mu je bilo prašnjavo od valjanja po podu.
Odveli smo ga, stoga, u prvu poprečnu uličicu i malo doveli u red, čisteći
prljavštinu sa njega maramicama nakvašenim pljuvačkom. Za Dima je to bio
više nego gest pažnje. Zatim smo se trkom vratili u Vojvodu od Njujorka.
Prema mom satu bili smo odsutni svega desetak minuta. Bakutaneri su još
uvek sedeli unutra srčući onu svoju sapunicu i skoč koji su dobili od nas. Mi
im rekosmo: „Zdravo, devojke, kako je ovde?“ One ponovo počeše sa starim
„Hvala, mladići, Bog vas blagoslovio!“ Pozvonili smo još jednom i ovoga
puta se pojavio drugi kelner. Naručili smo za nas pivo sa rumom, zato što
smo bili mrtvi žedni, o braćo, a za matore ono što same budu htele.
Zatim im se ja obratim: „Nismo se mrdnuli odavde, zar ne?“ Odmah su
shvatile i rekoše:
„Tako je, momci. Stalno ste nam bili pred očima, jeste. Bog vas
blagoslovio, mladići!“ Zatim nastaviše da piju.
Uostalom, sve to i nije bilo tako važno. Prošlo je oko pola sata pre no što
su se cajkani pojavili; bilo ih je samo dvojica, i to vrlo mladih, sa crvenim
uniformama ispod velikih šlemova. Jedan od njih reče:
„Vi, tamo, znate li nešto o tome šta se dogodilo večeras u Slouzijevoj
prodavnici?“
„Mi?“ upitah bezazleno. „Zašto, šta je bilo?“
„Krađa i razbojništvo. Dvoje su preneseni u bolnicu. Gde ste vi bili
večeras?“
„Ne sviđa mi se taj ton!“ rekoh. „Kakve su to prljave insinuacije? Mnogo
su nešto sumnjičavi ovi prikani, braćo.“
„Momci su čitavo veče bili ovde!“ povikaše uglas stare kokoške. „Bog ih
blagoslovio, to su najbolji mladići na svetu. Malo je danas tako plemenitih.
Bili su ovde sve vreme, jeste. Nisu se ni mrdnuli.“
 „Samo pitamo,“ reče drugi mladi cajkan. „Vršimo svoj posao kao i svi
ostali.“
Ali, ipak, pre no što su izašli, uputiše nam još jedan mračan, preteći
pogled. Mi ih ispratismo prigušenim šištanjem: brrrrzzzzzzrrr. Što se mene
tiče, nisam mogao da ne budem pomalo razočaran što su se stvari odvijale
tako loše ovih dana.
Nije bilo prave borbe. Sve je išlo lako i kao podmazano. Međutim, noć je
tek počela…
 Glava druga

Kad smo izašli iz Vojvode od Njujorka ugledali smo, na svetlu koje je

bacao najveći prozor bara, neku blebetavu staru pijanduru kako izvija glasom
jednu od pesama svojih očeva, praveći pri tom blurp-blurp između strofa, kao
da ima nekakav ofucan stari orkestar u izanđaloj i smrdljivoj utrobi. Te stvari
nikada nisam mogao da podnesem. Oduvek su mi bili odvratni prljavi,
teturavi pijanci bez obzira na njihove godine, a posebno kada su bili stari kao
ovaj ovde. Čovek se pripio uza zid, a odeća mu je bila izbljuvana, izgužvana i
nečista, pokrivena blatnjavom prljavštinom i sva u dronjcima. Zgrabili smo
ga i žestoko prodrmusali, ali on je i dalje pevao. Reči su glasile otprilike
ovako:

Vratiću ti se, vratiću, draga,

kada ti, moja draga, budeš otišla.

Ali kada ga je Dim udario nekoliko puta pesnicom po prljavim, pijanim

ustima, on prestade da peva i poče da viče:
„Hajde, dokusurite me, vi proklete kukavice! Ne želim da živim više u
ovom prljavom svetu!“
Rekoh Dimu da prekine za trenutak, zato što me je ponekad interesovalo
da čujem šta bulazne ove stare drtine o životu i svetu. Upitah ga: „A šta je to
tako loše na ovom svetu?
On dreknu:
„Ovaj svet zaudara zato što je dozvoljeno mladima da maltretiraju starije
ovako kao što vi radite; nema više ni zakona ni reda!“
Drao se na sav glas i mahao rukama, kao da drži govor; u tome ga je
ometalo samo ono čudno blurp-blurp, koje je dolazilo iz utrobe. Izgledalo je
kao da mu se iznutra nešto komeša ili kao da ima onu vrstu prekida koja se
javlja kod ljudi sa govornom manom; nastavio je da preti pesnicama i da se
dernja:
„Ovo više nije svet za stare ljude, a to znači da vas se ja nimalo ne
plašim, moji dečaci. Suviše sam pijan da bih osetio bol ako me budete tukli;
čak ću vam biti i zahvalan ako me ubijete.“
Mi počesmo da se smejemo i bekeljimo, ali nismo izustili ni reči, i zato
on nastavi:
„Kakav je ovo svet? Ljudi na Mesecu i u orbiti oko Zemlje, kao mušice
oko lampe, a ovde više ne postoji ni red ni zakon. Možete da radite sve te
svinjarije, prljave huliganske kukavice…“ Na kraju se sa njegovih usana
razleže ono isto „Prrrrrrzzzzzrrrr“ kojim smo mi maločas ispratili cajkane,
zatim je ponovo počeo da peva:

O draga moja zemljo, za tebe sam se borio

i doneo ti mir i pobedu…

Žestoko smo uleteli u njega, podmuklo se cereći, ali on je i dalje pevao.

Oborili smo ga na tle i on se ispružio koliko je dug; trenutak potom čitava
kofa košastog piva zakuljala je iz njegovih ustiju. Bio je to odvratan prizor,
tako da počesmo naizmenično da ga udaramo čizmama, sve dok krv nije
zaustavila povraćanje i pesmu iz njegovih prljavih gubica. Zatim ga
ostavismo i krenusmo svojim putem.
Kod opštinske električne centrale naleteli smo na Biliboja i njegovih pet
drugova. U to vreme, o braćo, grupe su uglavnom brojale četiri ili pet članova
i zvale su se auto-bande, zato što je taj broj potpuno odgovarao broju sedišta
prosečnog automobila, dok je šest već bilo mnogo. Gangovi bi ponekad
narasli do te mere da su se pretvarali u male naoružane vojnike za velike
noćne ratove, ali je ipak bilo zgodnije tumarati u ovakvom broju kao mi.
Biliboj je pripadao onoj vrsti ljudi čije me je debelo i iscereno lice uvek
navodilo na povraćanje. Stalno je zaudarao na veoma ustajao miris ulja za
prženje, koje se po ko zna koji put upotrebljava, pa čak i onda kad je bio
obučen u svoje najbolje odelo, kao što je to sada bio slučaj.
Ugledali smo se gotovo istovremeno i neko vreme smo stajali jedni
naspram drugih nepomično i tiho. Ovo je moglo da bude ono pravo, ono
žestoko, ono pri čemu se koriste noževi, lanci, poluge, a ne samo pesnice i
čizme. Biliboj i njegovi drugovi odustali su od onoga što su upravo
nameravali da urade; među njima se nalazila jedna uplakana devojčica kojoj
nije bilo više od deset godina; ona je vikala ali je još uvek imala odeću na
sebi; Biliboj ju je držao za jednu ruku, a njegov glavni pomagač, Leo, za
drugu. Verovatno su tek završili sa prvim delom, koji se sastojao od prljavog
verbalnog maltretiranja, nakon čega je sledilo ultranasilje.
Kad su nas videli da dolazimo, pustiše cmizdravu klinku, jer tamo gde su
je našli bilo ih je još mnogo, i ona otrča svojim belim nožicama koje su se
svetlele u mraku, ne prestajući sa jecanjem. Ja rekoh, osmehnuvši se srdačno
i prijateljski: „O, pa to je debeli, smrdljivi Bili-koza! Kako si, ti okrugla boco
najjeftinijeg i najsmrdljivijeg ulja za prženje krompirića? Dođi da te drmnem
u muda, ako ih uopšte imaš, ti ljigavi evnuše!“
Tada je počelo.
Bilo nas je samo četvorica protiv njih šestorice, kao što sam već rekao, ali
siroti, stari Dim, i pored sve svoje tupavosti, vredeo je tri puta više kada bi
mu u tuči pao mrak na oči. Imao je dugačak lanac, dva puta obmotan oko
struka, koji je sada otpasao i počeo da uzmahuje njime pred očima protivnika.
Pit i Džordži su imali veoma oštre noževe, a ja sam nosio dobru, staru britvu,
kojom sam u to vreme baratao vrlo vešto. Bitka se rasplamsala u noći pod
starim Mesecom, koji se upravo dizao na nebu, noseći ljude na svojoj
površini, i pod zvezdama koje su se caklile poput noževa željnih da se
uključe u bitku. Pošlo mi je za rukom da britvom rasečem odelo jednog
Bilibojevog druga, ne okrznuvši mu pri tom uopšte kožu. On se iznenada
nađe usred bitke skroz raspuknut poput mahune, obnaženog trbuha i sirotih,
izanđalih muda; to ga je veoma razdražilo; počeo je mahnito da uzmahuje i
da vrišti sasvim van sebe; zavitlao je lanac prema Dimu, i metal zapara
vazduh praveći dugo hiššššššš. Dim izbeže udarac i pogodi protivnika svojim
lancem pravo u oči; Bilibojev drug se zatetura od bola i poče da urla. Dobro
smo se borili i uskoro se Bilibojeva desna ruka nađe na tlu, takođe oslepljen
udarcem Dimovog lanca. On se previjao i urlikao kao životinja, ali ga je
ućutkao jedan lep, dodatni udarac čizmom.
Od nas četvorice Dim je, kao i uvek, najlošije izgledao; lice mu je bilo
obliveno krvlju, a od odela mu je ostala samo prljava masa, ali smo zato mi
ostali bili staloženi i čitavi. Hteo sam da se dočepam debelog, smrdljivog
Biliboja i počeh da poigravam sa britvom u ruci, poput berberina na palubi
broda koji bacaju talasi, pokušavajući da napravim nekoliko zareza na
njegovom prljavom, masnom licu. Biliboj je imao dugačak nož sa oprugom,
ali su mu pokreti bili suviše spori da bi mogao nekog ozbiljno da ugrozi.
Pričinjavalo mi je, o braćo, veliko zadovoljstvo da igram valcer oko njega
„desno dva tri, levo dva tri“ da mu prvo urežem brazdu na levom obrazu, pa
zatim na desnom; izgledao je kao da mu se sa obe strane debelog, prljavog i
masnog nosa spuštaju dve krvave zavese, zatamnjujući sjaj zimskih zvezda.
Krv mu se slivala poput zastora, ali se dobro uočavalo da on ne oseća ništa, i
dalje je pokušavao da me ubode nožem, teturajući se nezgrapno kao prljavi,
debeli medved.
Najednom su se začule sirene i mi shvatismo da dolaze cajkani sa
naperenim puškama iz svojih automobila. Sigurno ih je alarmirala ona klinka,
pošto se blizu centrale nalazila telefonska govornica. „Ništa se ne boj, nećeš
mi pobeći,“ doviknuh „ti, smrdljivi jarče. Iščupaću ti muda kad te uhvatim!“
Svi smo se razbežali, sporo i zadihano, osim Lea, Bilibojeve desne ruke, koji
je ostao da krklja na pločniku. Oni su krenuli na sever, ka reci, a mi se
uputismo na suprotnu stranu. Odmah iza ugla nalazila se neka mračna uličica,
pusta i otvorena sa oba kraja; tu smo se zaustavili dišući najpre veoma brzo, a
zatim sve sporije, da bi nam na kraju dah ponovo postao normalan. Izgledalo
je kao da stojimo među obroncima dveju đavolski visokih planina; sa fasada
tih zgrada svetla na prozorima su treperila plavičastim sjajem. Bila je to
televizija. Te večeri program je davala svetska televizijska mreža, što je
značilo da svi gledaju iste emisije, ukoliko to žele, a takvi su najčešće bili
sredovečni ljudi iz srednjih klasa. Obično se u ovakvim prilikama na ekranu
pojavljivao neki čuveni glupi komičar ili crni pevač, a specijalni televizijski
sateliti prenosili su sliku na sve četiri strane sveta, o braćo. Čekali smo neko
vreme, još uvek pomalo zadihani, sve dok se zvuk policijskih sirena nije
izgubio prema istoku, što je značilo da je vazduh sada čist. Međutim, jadni
stari Dim je i dalje buljio u zvezde, planete i Mesec, širom otvorenih usta,
kao dete koje ranije nije videlo ništa od svega toga. Konačno reče:
„Šta li ima gore, a? Šta bi moglo da se nalazi tamo?“
Ja ga munuh laktom i rekoh: „Ma hajde, budalo. Ne misli na te gluposti. I
gore je isti život kao i ovde; uvek postoji neko ko zadaje udarce nožem i neko
ko ih prima. Krenimo sada, dok je noć još mlada, o braćo.“ Ostali se isceriše,
ali jadni, stari Dim me je i dalje gledao ozbiljno, a zatim ponovo upravi
pogled ka zvezdama i Mesecu. Pošli smo niz uličicu, okruženu sa obe strane
plavkastim odsjajem mondovizije. Sada nam je bio potreban auto i zato
skrenusmo nalevo; shvatio sam da se nalazimo u blizini Prisli plejsa čim sam
ugledao veliku bronzanu statuu nekog starog pesnika sa majmunskom
gornjom usnom i lulom u opuštenoj, matoroj gubici. Idući ka severu, došli
smo do prljavog, starog Filmodroma koji je sada bio u stanju raspadanja.
Budući da tu više niko nije dolazio osim momaka kao što sam ja i moji
drugovi; a i mi smo to činili jedino zato da bismo se malo drali ili iživljavali
na nekoj mački u mraku. Na panou ispred filmodroma, osvetljenog sa dva
prljava reflektora, videla se tipična borba kauboja, između arhanđela koji su
na strani šerifa i kradljivaca stoke koji pripadaju legijama pakla; bio je to
uobičajen, jeftin trik kojim se služio Državni film. Automobili parkirani u
blizini nisu izgledali baš najbolje: samo ofucana stara vozila koja više nisu
bila nizašta; ja sam, međutim, ugledao jedan „durango 95“ koji je još bio
upotrebljiv. Džordži je imao kalauz u svom svežnju ključeva i mi brzo
uskočismo unutra; Dim i Pit su seli pozadi i odmah otmeno zapalili svoje
cigarete, a ja sam brzo upalio motor. On žestoko zaurla, a tople i prijatne
vibracije razliše nam se po utrobama. Dao sam gas i mi se neopaženo
udaljismo.
Tumarali smo periferijom, plašeći starije ljude i žene koji su prelazili
ulice, ili krivudavo jureći za mačkama. Zatim smo skrenuli na zapadni put.
Saobraćaj nije bio živ u to vreme i ja nastavih da pritiskam papučicu za gas
sve dok gotovo nisam napravio rupu u podu, tako da je „durango 95“ gutao
put kao špagete. Ubrzo je oko nas ostalo samo zimsko drveće prekriveno
tamom, o braćo, tamom otvorenog polja; jednog trenutka sam naleteo na
nešto ogromno, i iskežene čeljusti bljesnuše u snopu farova; začuo se urlik i
tup udarac pod točkovima, a stari Dim se gotovo zaceni od smeha „ho ho
ho…“ Nešto kasnije ugledali smo nekog mladića kako vodi ljubav sa svojom
ribom ispod drveta; zaustavili smo se i počeli da ih bodrimo; zatim uletesmo
u njih i podelismo im nekoliko dobrih udaraca. Oni počeše da plaču, a mi
krenusmo dalje. Ono što smo sada imali na umu bila je jedna iznenadna
poseta. To je uvek bila prilika za dosta smeha i obilatu primenu ultranasilja.
Stigli smo do nekog sela, na čijem se ulazu nalazila kućica okružena malom
baštom. Mesec je bio visoko na nebu tako da se unaokolo sasvim jasno
videlo; ja najpre usporih, a zatim zaustavih kola, dok su se ostala trojica
kikotali kao ludi; na kapiji kućice mogla je da se sasvim lepo pročita reč
DOM, što je kao nečije ime bilo prilično turobno. Izašao sam iz automobila i
naredio drugovima da umuknu i da se uozbilje; zatim sam otvorio ulaznu
kapiju i pošao ka glavnim vratima. Pokucao sam najpre sasvim lagano, ali
niko nije izašao; zatim pokucah jače i ovoga puta začuh kako neko dolazi;
reza se podigla i vrata se malo odškrinuše. Ugledao sam jedno oko kako bulji
u mene i lanac kojim su vrata bila osigurana. „Da? Ko je?“ Po boji glasa
zaključio sam da je to neka mlada žena i ja joj se obratih veoma učtivo i
džentlmenski:
„Izvinite, gospođo, žao mi je što vas uznemiravam; moj prijatelj i ja smo
izašli malo da se prošetamo ali je njemu iznenada pozlilo; ostavio sam ga da
leži na putu. Da li biste bili tako ljubazni da mi dopustite da se poslužim
vašim telefonom i pozovem hitnu pomoć?
„Nemamo telefon,“ reče devojka. „Žao mi je, ali stvarno nemamo.
Moraćete da odete na neko drugo mesto.“ Iz kuće se čulo klak klak klakete
klak zvuk pisaće mašine; trenutak potom kucanje prestade i muški glas upita:
„Ko je to, draga?“
„Da li biste,“ rekoh ja, „bili tako ljubazni da mi date bar čašu vode? Moj
prijatelj je u nesvesti, znate. Kao da je dobio napad epilepsije.“
Devojka je oklevala za trenutak, a zatim reče:
„Pričekajte!“ Ona se udaljila, a moja tri drugara izađoše tiho iz
automobila i prikradoše se kući; navukli su maske, što i ja učinih, a zatim mi
je preostalo samo da provučem ruku i da skinem lanac, jer devojka, primirena
mojim uljudnim glasom, nije ponovo zaključala vrata, što je inače trebalo da
uradi budući da smo mi bili stranci i da je noć već odavno pala. Uletesmo
unutra urlajući na sav glas, a stari Dim je kao i obično podražavao zvuk
pucnjave, poskakujući gore-dole i pevajući neke bljutave pesme; moram da
kažem da je kućica baš bila lepa. Cereći se, ušli smo u osvetljenu prostoriju
gde se nalazila preplašena devojka; bila je mlada i lepa, sa stvarno dobrim
grudima. Uz nju se nalazio onaj čovek, verovatno njen muž, takođe mlad, sa
naočarima čiji je okvir imao oblik roga; na stolu je bila pisaća mašina, a
svuda naokolo ležali su razmešteni papiri; pored mašine bili su naslagani već
otkucani listovi, što je značilo da pred sobom imamo još jednog knjiškog
intelektualca kao što je bio onaj što smo ga sredili pre nekoliko časova.
Jedina razlika bila je u tome što je ovaj bio i pisac, a ne samo čitalac. U
svakom slučaju on je rekao: „Šta se ovo događa? Ko ste vi? Kako se
usuđujete da mi banete tako u kuću bez dozvole?“ Ruke i glas su mu
podrhtavali sve vreme. Ja rekoh:
„Ne boj se! Ako te je strah ne smeš to i da pokažeš, o brate; moraš da ga
odagnaš od sebe.“ Zatim Džordži i Pit odoše da pronađu kuhinju, a stari Dim
je ostao pored mene, širom otvorenih ustiju, i čekao naređenja. „Šta je ovo
ovde?“ upitah, uzimajući sa stola otkucane listove; čovek sa naočarima u
obliku roga je odgovorio nervozno:
„To upravo i ja želim da znam. Šta znači sve ovo? Šta vi hoćete?
Odlazite, pre no što vas izbacim napolje.“ Jadni stari Dim, sa Šelijevim licem,
nasmeja se od srca, a zatim urliknu kao životinja.
„Ovo je knjiga,“ rekoh. „Vi pišete knjigu.“ Pravio sam se kao da mi je
glas promukao. „Oduvek sam se divio onima kojima polazi od ruke da pišu
knjige.“ Zatim bacih pogled na prvu stranu gde se nalazio naslov: Paklena
pomorandža, a onda rekoh: „Kakav mi je to naslov? Ko je ikada čuo za
Paklenu pomorandžu?“
Potom sam veoma svečanim i propovedačkim glasom pročitao jedan
odlomak:
…Pokušaj da se čoveku, biću koje se još razvija i koje je po svojoj prirodi
blago, koje je, konačno, sposobno da sa samih bradatih usana Boga crpe
sokove, pokušaj da se njemu, kažem, nametnu zakoni i uslovi svojstveni
mehaničkom stvaranju, to je ono protiv čega ja podižem svoje mač-pero…
Sa Dimovih usana razleže se već uobičajeni zvižduk, a i ja nisam mogao
da se uzdržim da se ne iscerim. Zatim počesmo da cepamo listove i da
komadiće papira bacamo po podu; pisac izgubi kontrolu nad sobom i jurnu na
mene stisnutih žutih zuba i noktiju uperenih kao kandže. Dim je samo to
čekao; on se najpre isceri, pa ispusti jedno dugačko rrrrr, a zatim aaaa, i
ustremi se ka piščevim ustima; prvo je usledio udarac levom pesnicom, a
onda desnom i iz slavine pocuri crveno vino – naš stari, dragi drug koga
proizvodi ista velika kompanija – i poče da kaplje na lep, čist tepih, zajedno
sa komadićima hartije koju sam ja još uvek cepao, frap frap. Sve ovo vreme
njegova verna i ljupka ženica stajala je kao ukopana pored kamina, a zatim
poče da ispušta kratke krike, gotovo u taktu sa muzikom koju su svirale
pesnice staroga Dima. U međuvremenu Džordži i Pit su se vratili iz kuhinje
sa punim ustima, što je bilo sasvim moguće, jer ih maske nisu nimalo
sprečavale da jedu; Džordži je držao u jednoj ruci hladan batak a u drugoj
parče hleba sa debelim premazom maslaca; Pit je imao bocu penušavog piva i
punu ruku kolača od šljiva. Počeše da uzvikuju hau hau hau, gledajući starog
Dima kako poigrava oko pisca i udara ga pesnicama sve dok ovaj nije počeo
da cmizdri kako je njegovo životno delo uništeno i da uzdiše buhuhuhu,
širokim i raskrvavljenim ustima; ali ono dvoje sa njihovim hau hau, koje je
bilo prigušeno zato što su im usta bila puna, nisu mi se nimalo dopali, jer su
im na pod ispadali komadići kašaste hrane. Smučilo mi se i ja rekoh:
„Prestanite da žvaćete. Nisam vam to dozvolio. Držite ovog ovde da
može sve da vidi!“ Oni odložiše masnu hranu na sto među razbacane listove i
zgrabiše pisca, čije su razbijene naočari još uvek visile na nosu, dok je Dim i
dalje igrao unaokolo, od čega su se tresli svi predmeti na kaminu (ja ih tada
počistih rukom, o braćo, tako da je podrhtavanje prestalo); pesnice su i dalje
sevale po autoru Paklene pomorandže, od čega mu je lice dobilo purpurnu
boju i postalo nabubrelo kao neko sočno voće.
„Dobro je, Dime,“ rekoh mu. „A sada neka nam Bog pomogne i u onom
drugom.“
On dohvati devojku, koja je još uvek vriiiištaaaaalaa i zavijala kao sirena,
zavrnuvši joj ruke iza leđa, dok sam joj ja trgao deo po deo odeće; ostala
dvojica nisu prestajala sa svojim hau hau hau, i pred njihovim zakrvavljenim
očima se pojaviše stvarno dobre grudi, o braćo; ja počeh da se svlačim i da se
spremam da uđem u nju. Dok sam to radio čuo sam očajničke krike, a
okrvavljeni pisac koga su Džordži i Pit držali gotovo je uspeo da se oslobodi,
urlajući pri tom izbezumljeno najprljavije reči koje sam ja već znao, ali i neke
koje je on sam izmislio. Posle mene red je bio na starog Dima, koji je stvar
obavio na krajnje životinjski način, ne obazirući se uopšte na masku sa
Šelijevim likom. Ovoga puta sam je ja držao. Posle toga smo se promenili;
Dim i ja smo preuzeli okrvavljenog pisca, koji se više nije onako žestoko
opirao, već je samo mrmljao nešto nerazgovetno kao da se nalokao dosta
mlekca u nekom baru; Pit i Džordži su takođe uzeli svoj deo. Zatim je
usledila tišina; mi smo još uvek bili puni mržnje i zato počesmo da lomimo
ono što je još bilo čitavo – pisaću mašinu, stonu lampu, stolice – a Dim, baš
pravi Dim, ispišao se na vatru i ugasio je; kao da mu to nije bilo dosta, on
htede još i da se iskenja na tepih budući da je bilo mnogo hartije unaokolo, ali
ja rekoh:
„Ne! Napolje, napolje, napolje, napolje!,“ razdrah se.
Pisac i njegova žena kao da više nisu bili tu, onako okrvavljeni, pocepani
i jecavi. Ali zato su bar preživeli.
Vratili smo se u auto koji nas je čekao; prepustio sam volan Cordžiju zato
što sam se osećao pomalo nesređeno. Krenuli smo natrag u grad, gazeći
ponovo one iste čudne stvari kao i pri dolasku.
 Glava treća

Uputili smo se prema Centru, o braćo, ali kad smo bili blizu onog mesta
koje zovu Industrijski kanal primetili smo da je kazaljka na pokazivaču za
gorivo gotovo sasvim malaksala, kao uostalom i naše ha ha ha, a motor je već
počeo da kašljuca hem hem hem. To nas nije mnogo brinulo zato što se u
blizini nalazila železnička stanica na kojoj su se neonske reklame
naizmenično palile i gasile, uz stalan plavičasti odsjaj. Pitanje je samo bilo da
li da auto ostavimo ovde, gde bi ga sigurno našli cajkani, ili da ga, s obzirom
na to da smo još uvek bili puni mržnje, ubilaštva i nagona, jednim lepim
zamahom bacimo u staru dobru vodu, i da tim „fljus“ okončamo veče.
Odlučili smo se za ovo poslednje; otkočili smo ga, a zatim zajedničkim
snagama odgurali do ruba prljave vode, koja je izgledala kao sirup izmešan sa
ljudskim izmetom; onda je usledio jedan dobar udarac i auto se sunovratio u
bezdan. Morali smo da odskočimo unazad kako nas prljava vodurina ne bi
isprskala po odelima, ali začulo se samo jedno splašššš i glop, što je
predstavljalo pravo zadovoljstvo.
„Zbogom, stari druže,“ doviknu Džordži, a Dim se isceri uz veliku
klovnovsku grimasu. Zatim se uputismo do stanice da bismo se prevezli do
Centra, kako se zvalo središte grada. Ljubazno smo platili karte i mirno i
dostojanstveno sačekali na platformi; stari Dim se u međuvremenu zabavljao
sa fliperima, pošto je u džepovima još imao dosta sitnine. Pored toga, ostalo
nam je i nekoliko štangli čokoladica, koje smo čuvali da ih podelimo starima
i izgladnelima, ali ovde se nije video niko iz tog soja; uskoro je stigao
kloparavi ekspres, gotovo sasvim prazan, i mi se popesmo u njega. Da bismo
nekako utucali tri minuta vožnje koja su nam predstojala, počeli smo da se
zezamo sa tapacirungom; sekli smo presvlake na sedištima, a stari Dim je
udarao lancem u staklo prozora sve dok se nije rasprslo; hladan noćni vazduh
poče da fijuče kupeom.
Svi smo se osećali već pomalo iscrpljeni, iznureni i razdraženi, pošto smo
te večeri utrošili prilično energije; samo je Dim, ta klovnovska beštija,
izgledao još pun živosti; bio je veoma prljav i sav je zaudarao na znoj, što je
meni veoma smetalo.
Izašli smo u Centru i polako krenuli ka Milkbaru Krava, ispuštajući uz
put otegnuto ijauuuuu i kezeći se na Mesec, zvezde i ulične svetiljke, što nije
bilo neshvatljivo budući da smo još bili deca koja rastu i koja preko dana idu
u školu; kada smo ušli u Kravu, tamo je bilo mnogo više sveta nego kada smo
izašli iz nje. Onaj matori, koji je bio nafilovan belkom ili sintemeksom, ili
nečim sličnim, još se nalazio u orbiti i mrmljao je: „Vešci svakojakog kova
muvaju se ovuda još od Platonovih vremena.“ Bio je to verovatno njegov
treći ili četvrti fiks te večeri; pogled mu je bio neljudski bled, kao da je postao
stvar, dok mu je lice veoma podsećalo na lepo uobličeno parče krede. Ako je
već želeo da provede tako dugo u orbiti, trebalo je da ode u neku od onih
zasebnih kabina iza radnje, a ne da se ovde izlaže pogledima; okolo je bilo
momaka koji su mogli da se zezaju sa njim, ali ne i da preteraju, zato što je
stara Krava imala plaćene „gorile“ koji su sprečavali svaku gužvu. Dim se
pripio uz njega sa iscerenom klovnovskom gubicom u kojoj se sasvim jasno
videla resa, i žestoko mu pričepio nogu svojom velikom čizmom. Ali matori,
o braćo, nije osetio ništa, jer je bio sasvim izvan tela.
Bilo je puno balavaca koji su lokali mleko ili koka-kolu i muvali se
unaokolo (balavcima smo zvali sve pubertetlije i tinejdžere); osim njih tu se
nalazilo i nekoliko odraslih muškaraca, kao i onih što liče na žene (nijedan
buržuj, međutim, nije zalazio ovamo); ovi su pričali među sobom i smejali se.
Moglo je da se zaključi po tim njihovim frizurama i širokim ogrtačima
(velikim dlakavim žaketima) da dolaze sa proba iz obližnjeg televizijskog
studija. Devojke što su bile sa njima imale su veoma živahna lica i široke,
velike usne, namazane jarko crvenim ružom; pokazivale su duge nizove
svojih belih zuba i smejale se veoma glasno, ne hajući uopšte za ovaj
pokvareni svet. Ploča na stereu se završila (bila je to Džoni Živago, jedna
ruska mačka koja je pevala Samo svakog drugog dana), u nekoj vrsti pauze
koja je potom nastupila do sledeće melodije jedna od tih devojaka – izuzetno
plava i sa velikim, crvenim, nasmejanim usnama, već duboko zašla u
tridesete godine – iznenada poče da peva, možda svega takt i po, kao da je
želela da da konkretan primer za ono o čemu se oko nje do maločas govorilo;
sve je trajalo samo trenutak, o braćo, a meni je izgledalo kao da je neka
velika ptica uletela u Milkbar; svaka dlačica na meni se nakostrešila i ja
osetih kako me jeza prožima gore-dole, poput malih, puzavih guštera koji mi
gamižu kičmom. Odmah sam prepoznao taktove melodije koju je otpevala.
Bio je to pasaž iz opere Das Bettzeug od Fridriha Giterfenstera u kome se
glavna junakinja, prerezanog grla, rastaje sa životom govoreći „Možda je
tako bolje“. U svakom slučaju ja sam uzdrhtao.
Ali stari Dim, čim je začuo tu kratku ariju, što je za njega bilo kao kad
parče pečenog mesa padne u tanjir, izbaci jednu od svojih vulgarnosti;
zatrubio je usnama, proprativši to oponašanjem laveža psa i odmahnuvši
nekoliko puta kroz vazduh sa dva razmaknuta prsta; na kraju se još i
klovnovski nasmejao. Osetio sam neku čudnu groznicu u žilama i učinilo mi
se da se davim u crvenoj, toploj krvi; „Kopile, prljavo, glupo, sirovo kopile!“
Nagoh se preko Džordžija, koji je sedeo između mene i odvratnog Dima, i
munjevito ga tresnuh pesnicom po gubici. Dim je izgledao zapanjen; usta su
mu bila širom otvorena dok je brisao rukom krv sa lica. Naizmenično je
buljio u tu crvenu brljotinu i u mene. „Zašto si to učinio?“ upitao me je na
svoj tupav način. Gotovo niko nije video šta se dogodilo, ili su se bar pravili
da ih ne interesuje. Stereo je ponovo bio uključen i prostorijom se orila neka
mučna stvar koju je izvodila električna gitara. Ja rekoh:
„Zato što si neotesano kopile i nemaš pojma kako se ponaša na ovakvom
mestu, moj brate!“
Dimovo lice se izobličilo u divljačku grimasu: „Ne dopada mi se to što si
učinio. Ja nisam više tvoj brat i ne želim da me tako zoveš.“ Izvadio je
slinavu maramicu iz džepa i počeo da briše krv koja mu je tekla niz bradu;
začuđeno i namršteno je posmatrao crvene kapi kao da se pita nije li u pitanju
neka greška, zar krv može i njemu da curi a ne samo drugima? Izgledalo je da
sada on peva krv koja je trebalo da predstavlja izvinjenje za onu vulgarnost
kada je devojka pevala muziku. Ali ona je i dalje stajala sa prijateljima kraj
šanka i smejala se na sav glas ha, ha ha, svojim velikim, crvenim ustima i
sjajnim zubima, ne primetivši ništa od svega toga. Ja sam u stvari bio gaj
koga je Dim uvredio. Zato rekoh:
„Ako ti se ne dopada ni jedno ni drugo, ti vrlo dobro znaš šta možeš da
uradiš, mali brate.“ Tada Džordži reče nešto u oštrom tonu, što me natera da
se okrenem i da ga pogledam.
„Dosta! Ne počinjimo!“
„Dim je sam kriv,“ rekoh. „Ne može da se ceo život ponaša kao malo
dete.“ Oštro sam pogledao Džordžija. Dimu je prestala da curi krv iz nosa i
on reče:
 „Ko njemu daje pravo da mi naređuje i da me udara kad to zaželi? Pazi
šta ti kažem, iskopaću mu oči ovim lancem!“
„Slušaj, dobro,“ rekoh što sam mogao mirnijim glasom. Muzika sa sterea
odbijala se sa tavanice a čovek u orbiti pored Dima mrmljao je sve bučnije:
„Varnice su blizu, u blizzzz…“
„Slušaj dobro, o Dime,“ ponovih mu. „Čuvaj me se dok si još čitav!“
„Ma, ko te šmirgla!“ uzvrati mi Dim iscerivši se podrugljivo. „Ono što si
malopre uradio nije bilo u redu. Možemo u svako doba da se pokrljamo
lancem, nožem ili kamom, a kako me ti nisi opomenuo pre no što si me
udario, neću morati ni ja tebe.“
„Borba noževima u svako doba, kažeš?“ odvratih mu oštro. Pit nas
zaustavi:
„Prekinite obojica! Zar nismo drugovi? Čije dobro kad se drugovi ovako
ponašaju. Pogledajte one momke sa razvučenim usnama kako se smeju i
podrugljivo nas posmatraju. Ne smemo da se spustimo tako nisko.“
„Dim mora da nauči gde mu je mesto, zar ne?,“ rekoh ja.
„Čekaj malo,“ prekide me Džordži. „Šta znači to sa mestom? Ovo je prvi
put da čujem kako ljudi treba da nauče gde im je mesto.“
Umešao se i Pit: „Ako je pravo, Aleks, nije trebalo da udariš Dima bez
razloga. To ti kažem sasvim ozbiljno: svaka čast tebi, ali da sam ja bio na
Dimovom mestu meni bi morao da se izviniš. Samo toliko.“ Potom zagnjuri
lice u svoju čašu sa mlekom.
Osećao sam kako se u meni nešto kida, ali pokušah da to sakrijem rekavši
mirno: „Vođa mora da postoji. Disciplina takođe. Zar ne?“ Čiko od njih nije
izustio ni reč, niti je napravio ma kakav znak glavom. U meni se sve više
komešalo, ali sam spolja bio sasvim miran. „Ja sam,“ rekoh, „vođa već dugo
vremena. Svi smo mi drugovi, ali neko mora da drži uzde u rukama. Zar ne?
Zar ne?“ Svi se složiše sporim klimanjem glave. Dim obrisa poslednje
tragove krvi sa lica a zatim reče: „Dobro, dobro. U redu. Možda smo svi
pomalo umorni. Bolje da ne pričamo više o tome.“ Bio sam zapanjen pa čak i
pomalo uplašen čuvši Dima kako govori tako razborito. On nastavi: „Izgleda
da nam je svima potreban krevet; najbolje je da odmah krenemo kući. Zar
ne?“ Bio sam stvarno iznenađen. Ostala dvojica klimnuše glavama,
ponavljajući: u redu, u redu, u redu. Ja rekoh:
 „A onaj udarac po ustima, Dime, bio je zbog muzike. Shvataš? Sav se
izbezumim kada neko pravi upadice dok se peva. Tako se ono i dogodilo.“
„Najbolje da odemo kući i da otknjavamo malo,“ reče Dim. „Bila je ovo
duga noć za decu koja još rastu. Zar ne?“ „Tako je, tako je!“ složiše se ostala
dvojica. I ja se složih.
„Mislim da je stvarno najbolje da sada odemo kući. Ako se ne vidimo
preko dana, braćo, onda u isto vreme i na istom mestu sutra?“
„Dobro,“ reče Džordži. „Ja se slažem.“
„Ja ću možda malo zakasniti,“ reče Dim, „ali ću sigurno doći.“ Još je
brisao usnu, iako krvi više nije bilo. „Nadajmo se da sutra neće biti nikakvih
pevačica.“
On se isceri na svoj način, velikim klovnovskim ho ho ho ho. Izgledalo je
da je stvarno suviše tupav da bi se ozbiljno uvredio.
Svako je krenuo svojim putem; ja sam podrigivao arrg od hladne koka-
kole koju sam popio. Držao sam nož pri ruci u slučaju da me neki Bilibojev
drug čeka iza ćoška, ili da naletim na neku drugu gang-bandu, ili grupu sa
kojima smo s vremena na vreme ratovali. Živeo sam sa ta i ma u opštinskom
stambenom bloku 18a, između Kingsliavenije i Vilsonveja. Stigao sam do
ulaznih vrata bez ikakvih teškoća; prethodno sam prošao pored jednog klinca,
koji se sav rasečen koprcao u nekom kanalu, cvileći i zapomažući. Primetio
sam takođe, tu i tamo pod svetlošću uličnih lampi, krvave brazde koje su
ostale posle noćnih orgijanja. Blizu 18a na pločniku se video par ženskih
uložaka koji je, o braćo, očigledno bio odbačen u žestini trenutka. Potom sam
ušao u kuću. U hodniku su se na svim zidovima nalazile stare, dobre
opštinske slike – ljudi i žene, veoma razvijeni i ozbiljni, u dostojanstvu svog
rada za tezgom ili mašinom, bez ijednog dela odeće na sebi. Naravno, kao što
je to i moglo da se očekuje, klinci iz 18a ulepšali su i ukrasili pomenute slike
veštim potezima olovke ili krede, dodajući malje i polne organe; osim toga,
stavljali su u dostojanstvena usta nagih žena i muškaraca razne prljave izraze.
Krenuh ka liftu, ali nije bilo potrebno da ga pozovem da bih video da ne radi.
Neko ga je žestoko tresnuo te noći; metalna vrata su bila sasvim izvaljena,
kao da je neko iskušavao na njima svoju džinovsku snagu; meni je jedino
preostalo da se peške popnem do desetog sprata. Pentrao sam se psujući i
dahćući, pošto sam osećao umor u celom telu, ali ne i u glavi. Smrtno mi se
slušala muzika te noći; možda je to bilo zbog one raspevane devojke iz
Krave. Želeo sam muzičku orgiju pre no što overim pasoš na granici sna, o
braćo, i pre no što se rampa podigne da me pusti da prođem.
Otvorio sam vrata 10/8 mojim malim ključem; u našem stanu sve je bilo
tiho zato što su matori već bili u carstvu snova; mami je ostavila večeru na
stolu, nekoliko komada spužvastog mesa u konzervi, dva-tri parčeta hleba
namazana buterom i čašu starog, hladnog mleka. Ho ho ho, staro mlekce bez
noževa, sintemeska ili drenkroma! Možete zamisliti, o braćo, kako mi je tada
izgledala odvratno ta bezazlena čaša mleka. Pa ipak sam se latio jela i pića,
bučno mljackajući, zato što sam bio gladniji nego što mi se to činilo iz
početka; posle toga sam uzeo iz ostave i jedno parče pite sa voćem koje
halapljivo gutah. Zube i usta sam očistio palacajući jezikom, a onda krenuh u
svoju malu sobu, ili jazbinu, skidajući odelo uz put. Tu se nalazio krevet i
stereo, ponos moga života, sa pločama naslaganim unutra; na zidu su bile
prikačene zastave, neka vrsta uspomena na ispravan školski život kada sam
još imao jedanaest godina; svaka je bila ukrašena grbom u kome su bili
upisani ime i broj: JUG 4; METRO KORSKOL PLAVI ODRED; DEČACI
ALFE.
Mali zvučnici mog sterea bili su raspoređeni svuda po sobi: na tavanici,
zidovima, podu, tako da mi se činilo da sam u samom centru nekog orkestra
dok bih ležeći slušao muziku. Ono što mi je prvo palo na um te večeri bio je
novi violinski koncert američkog kompozitora Džefri Plautusa u izvođenju
Odiseusa Kerilosa i Mejkon, džordžijskog filharmonijskog orkestra; ja ga
izvukoh iz uredno nameštene police za ploče, stavih na stereo i sačekah.
A onda je, o braćo, došlo. O blaženstvo, blaženstvo, nebesko blaženstvo!
Ležao sam nag naspram tavanice, sa glavom među rukama na jastuku,
zatvorenih očiju i usta koja su posezala za tom savršenom opojnošću,
upijajući celim bićem čarobne zvuke.
Oh, bilo je to veličanstveno, samo otelotvorenje veličanstvenosti.
Tromboni su drobili crveno zlato pod mojim krevetom, iza moje glave trube
su tri puta suknule srebrnim plamenom, a timpani blizu vrata slivali su se u
moju utrobu, izlazili iz nje i rasprskavali se kao slatka grmljavina. Oh, to je
bila divota nad divotama! A tada, kao neka najređa ptica koja prede nebeski
metal, ili kao srebrno vino koje plovi u svemirskom brodu, bez gravitacije
koja više ne bi imala smisla, solo violina nadjača sve ostale instrumente, čiji
su zvuci istkali svileni kavez oko mog kreveta. Zatim se flauta i oboa probiše
kao platinski crvi kroz gustu karamelu od zlata i srebra. Bio sam u potpunom
blaženstvu, o braćo.
 Ta i ma koji su spavali u sobi do moje već su naučili da ne lupaju u zid i
da se ne žale na ono što su oni nazivali bukom. Tome sam ih zapravo ja
naučio. Oni bi najčešće uzimali pilule za spavanje. Možda su ih i večeras
uzeli, jer su znali koliku mi radost pričinjava da noću slušam muziku. Dok
sam je sada slušao, čvrsto zatvorih oči, u blaženstvu koje je bilo
veličanstvenije od svih bogova sintemeska, video sam predivne slike. Ljudi i
žene svih uzrasta ležali su na tlu cvileći za milost, a ja sam se cerekao na sav
glas gazeći čizmama njihova lica. Devojke u nekakvim dronjcima vrištale su
prema zidu dok sam ja kao svrdlo prodirao u njih, a kada se muzika, uz samo
jedan trzaj, uspela do vrhunca, do svoje najviše kule, tada, opružen na
krevetu sa čvrsto stisnutim očima i rukama iza glave, ja se rasprsnuh,
prolomih i zavapih aaaaaaaah u potpunom blaženstvu. I tako ova divna
muzika skliznu ka svom bleštavom zalasku.
Posle toga na red je došao veličanstveni Mocartov Jupiter; pojavile su se
nove slike ljudi koje sam obarao i gazio. A onda mi sinu da za kraj, pre no što
pređem granicu, pustim još jednu ploču. Želeo sam nešto starije, moćno i vrlo
čvrsto, tako da se odlučih za Bahov Brandenburški koncert, samo zbog viola
i violončela. Slušajući ga uz drukčije blaženstvo nego što je bilo
malopređašnje, ponovo ugledah ono ime na hartiji koju sam cepao noćas u
kućici nazvanoj DOM, mada mi je sam taj trenutak sada izgledao veoma
daleko. U pitanju je bila „paklena pomorandža“. Slušajući Baha, počeo sam
da nazirem pravo značenje tih dveju reči. Ponesen tamnom veličanstvenošću
starog nemačkog majstora, pomislio sam da bi mi bilo još milije da sam ono
dvoje udarao daleko jače, da sam ih čak potpuno raskomadao na njihovom
vlastitom podu…
 Glava četvrta

Sledećeg jutra probudio sam se već u osam časova, o braćo, a kako sam
se još osećao kunjavo i memljivo, očiju slepljenih od krmelja, odlučio sam da
ne idem u školu. Pomislio sam kako bi bilo dobro da ostanem u krevetu još
sat ili dva, a onda da se ispljuskam u kupatilu, da se lepo i lako obučem, da
napravim jedan tost, da uključim radio i da natenane prelistam novine. A
zatim, posle ručka, ako mi to bude po volji, mogao bih da odem do stare
škole i da pogledam šta ima novo u tom velikom sedištu glupog, beskorisnog
učenja, o braćo. Čuo sam kako ta gunđa i tumara po kući; zatim je otišao na
posao, a ma me pozva glasom punim poštovanja, koji se pojavio otkako sam
porastao i postao jak:
„Prošlo je osam, sine. Zar ćeš opet da zakasniš?“ Ja joj doviknuh: „Glava
me nešto boli. Pusti me da odspavam još malo da me prođe; moram da
budem kao za reklamu poslepodne.“ Čuo sam kako je uzdahnula i rekla:
„Ostaviću ti doručak u rerni, sine; i ja moram odmah da idem.“ Odista je
postojao zakon koji je nalagao da svako onaj ko nije dete, ili nema malu
decu, ili nije bolestan, mora da ide na šljaku. Moja ma je radila u jednoj od
državnih samoposluga, kako su ih zvali, gde je slagala na police konzervirane
supe, pasulje i sve to sranje. Čuo sam je kako stavlja tanjir u rernu, a zatim je
iza vrata obula cipele i ogrnula kaput, da bi na kraju ponovo uzdahnula i
rekla: „Idem, sine.“ Ali ja sam već bio u carstvu snova. U jednom čudnom i
veoma stvarnom snu video sam Džordžija kao već odraslog; izgledao je
veoma strogo i ozbiljno i govorio je nešto o disciplini i poslušnosti; svi koji
su ga slušali morali su da mu se pokoravaju i da mu otpozdravljaju kao da su
u vojsci. I ja sam stajao u redu sa ostalima, govoreći „da, gospodine,“ i „ne,
gospodine,“ a onda opazih da Džordži ima one „čvarke“ na epoletama kao
general. Pored njega je stajao stari Dim sa bičem u ruci. Bio je mnogo stariji i
prilično osedeo, a kada se nasmejao, ugledavši me, video sam da mu je u
ustima ostalo svega nekoliko zuba. Džordži pokaza prstom na mene: „Odelo
ovog čoveka je sve blatnjavo i puno pogani.“ To je bilo istina. Ja tada
kriknuh: „Ne tucite me, braćo, molim vas, ne tucite me!“ i počeh da bežim.
Trčao sam ukrug, a Dim mi je bio za petama; cerio se i pucao bičem, a svaki
put kada bi me ošinuo začulo bi se resko zvrrrrrrrr električnog zvonca, što je
takođe predstavljalo neku vrstu bola.
Trgao sam se iza sna, a srce mi je radilo bap bap bap; naravno, ono zvrrrrr
je bilo stvarno i dolazilo je sa ulaznih vrata. Želeo sam da izgleda kako nikog
nema kod kuće, ali zvrrrrrrr nije prestajalo; zatim se neko prodra sa one
strane vrata: „Hajde, hajde, ustaj! Znam da si u krevetu.“ Prepoznao sam
odmah taj glas. Napolju se nalazio P. R. Deltoid (jedan stvarno glup tip) koga
su zvali mojim postpopravišnim savetnikom. Bio je to čovek prenatrpan
poslom, sa preko stotinu imena na svojoj listi. Doviknuo sam: dolazim
dolazim dolazim dolazim, gotovo bolnim glasom, a zatim skočih iz kreveta i
ogrnuh, o braćo, divan svileni penjoar po kome su bile iscrtane slike velikih
gradova. Zatim sam obuo udobne vunene papuče, začešljao kosu i konačno
bio spreman za P. R. Deltoida. Otvorio sam mu vrata i on se ugega unutra.
Izgled mu je bio prilično jadan; na glavi je imao neku pohabanu kapu, a kišni
mantil se sav crneo od prljavštine. „E, Aleks, Aleks, dečače moj,“ reče mi.
„Sreo sam ti majku, ja. Rekla mi je da te nešto boli. Opet ništa od škole, a?“
„Glava me stvarno nepodnošljivo boli, brate, gospodine,“ odgovorih mu
svojim najgospodstvenijim glasom. „Mislim da će me do poslepodne proći.“
„Do večeri hoće svakako, ja,“ reče P. R. Deltoid. „Veče je silno doba, zar
ne, momče? Sedi,“ reče, „sedi,“ kao da je ovo njegova gajba, a ja gost u njoj.
On sede u staru očevu stolicu za ljuljanje i poče da se klati kao da je samo
zbog toga došao. Ja rekoh:
„Je li po volji šolja starog dobrog tea? Čaja, hoću reći.“
„Nemam vremena,“ reče on. I dalje se ljuljao, gledajući me popreko ispod
namrštenih obrva, kao da pred njim stoji sve vreme ovog sveta. „Nemam
vremena, ja,“ reče tupavo. Ja odložih čajnik pa rekoh:
„Čemu mogu da zahvalim za ovo izuzetno zadovoljstvo? Da možda nešto
nije u redu, gospodine?“
„Nije u redu?“ reče on hitro i lukavo; bio je malo pogrbljen dok me je
gledao ljuljajući se još uvek. Zatim mu pogled pade na jednu reklamu iz
novina, koje su ležale na stolu; bila je to neka divna, nasmejana mačka,
isturenih grudi, koja je reklamirala lepote jugoslovenskih plaža. Nekoliko
trenutaka ju je gutao očima, a zatim reče:
 „Otkud ti ideja da nešto nije u redu? Da nisi možda učinio nešto što nije
trebalo, a?“
„Samo pitam, gospodine.“
„Tja,“ reče Deltoid, „a ja ti samo kažem da pripaziš, mali moj Aleks, jer
sledeći put, kao što vrlo dobro znaš, neće više biti samo popravilište. Naredni
put će to biti prava ćorka, a ceo moj trud će pasti u vodu. Ako ti nemaš obzira
prema samom ludom sebi, mogao bi bar da ga imaš malo prema meni, koji se
ovoliko mučim. Stavi se jedna velika, crna tačka – ovo ti kažem u poverenju
– za svakog onog koga ne uspemo da popravimo; svako od vas ko završi u
buvari predstavlja ujedno i naš veliki neuspeh.“
„Nisam uradio ništa što nije trebalo, gospodine,“ rekoh. „Cajkani ne
mogu da kažu ništa protiv mene, brate, gospodine, mislim.“
„Dosta sa tim mudrovanjem o cajkanima,“ reče P. R. Deltoid prilično
mučno, ali i dalje se ljuljajući.
„Ako te policija nije uhvatila, to još ne znači, kao što vrlo dobro znaš, i da
nisi učinio neku gadost. Noćas je bilo tučnjave, zar ne? Bilo je malo
makljanja noževima, lancima od bicikla i sličnim predmetima. Ambulantska
kola su pokupila jednog od prijatelja onog debelog momka u blizini
Električne centrale i prevezla ga u bolnicu. Bio je sav iskasapljen, ja.
Pomenuto je i tvoje ime. Vest je procurila do mene uobičajenim kanalima. A
bilo je reči i o nekim tvojim prijateljima. Izgleda da je noćas učinjeno prilično
gadosti. Naravno, niko ne može ništa da dokaže niti iko može da bude
optužen, kao i obično. Ali ja sam hteo samo da te opomenem, mali moj
Aleks, s obzirom na to da sam ti uvek bio prijatelj, jedini čovek u ovom
bolesnom i izranjavljenom društvu koji želi da te spase od tebe samog.“
„Cenim to veoma iskreno, gospodine,“ rekoh.
„Veoma iskreno, a?,“ reče on sa izvesnom ironijom.
„Budi veoma oprezan, to je sve što imam da ti kažem. Mi znamo više
nego što ti misliš, mali moj Aleks.“
„Zatim dodade, glasom u kome se osećala velika patnja, dok se i dalje
jednolično ljuljao: „Šta je to sa svima vama? Proučavamo taj problem već
gotovo čitav vek, ali bez nekih značajnijih rezultata. Imaš lepu kuću, dobre
roditelje koji te vole, i nisi glup momak. Kakav to đavo mahnita u tebi?“
„Niko ne može ništa da kaže o meni, gospodine,“ rekoh. „Već odavno
nisam imao posla sa policijom.“
„To i jest ono što me zabrinjava,“ uzdahnu P. R. Deltoid. „Isuviše dugo
da bi bilo u redu. Po mom mišljenju ti si već zreo mladić. Zato sam i došao da
te opomenem, mali moj Aleks, da držiš svoju lepu, mladu surlu što dalje od
prljavštine, ja. Jesam li bio jasan?“
„Kao suza, gospodine,“ rekoh. „Kao plavo letnje nebo. Možete računati
na mene, gospodine.“ Podarih mu na kraju jedan širok osmeh.
Kada je izašao, ja počeh da pravim jak, dobar čaj. Smejao sam se u sebi
misleći na ono što zabrinjava P. R. Deltoida i njegove drugove. U redu, ja
činim zlo: kradem, bijem se, sečem britvom i silujem, a ako me uhvate, pa,
tim gore po mene, o moja mala braćo; shvatam da jedna nacija ne može da
napreduje ako se svi ljudi ponašaju kao što ja to činim noću. Ako me uhvate,
provešću prvo tri meseca na jednom mestu, pa šest na drugom, a onda – kako
me je ljubazno upozorio P. R. Deltoid – uprkos nežnosti moje mladosti, ne
gine mi prava ćorka; ali ja na sve to kažem: „U redu, samo šteta, gospodo
moja, jer ja stvarno ne mogu da podnesem da budem zatvoren. Jedino što mi
preostaje to je da nastojim da ne budem ponovo uhvaćen u još nerođenoj
budućnosti koja će da pruža k meni svoje nežno bele ruke, sve dok ne naletim
na neki nož, ili ne zapevam poslednju krvavu strofu u slupanom metalu i
razmrskanom staklu na nekom autoputu.“ Mislim da sam bio sasvim jasan.
Ali, braćo, to njihovo razbijanje glava oko razloga sveg ovog zla navodi me
samo na smeh. Niko se ne pita ni o dobrom, pa zašto bi onda trebalo činiti
suprotno. Ako su ljudi dobri, onda je to zato što im se to sviđa, i ja neću da se
mešam u njihova zadovoljstva, pa neka i oni ostave na miru druge. A ja sam
na strani tih drugih. I više od toga; zlo dolazi iz samoga „ja“, iz tebe ili mene,
iz onoga što jesmo, a to što jesmo to je delo ruku starog Boga, njegov najveći
ponos i radost. Ali „ne-ja“ ne želi zlo; vlada, sudije, škole ne mogu da
dopuste zlo zato što ne mogu da dopuste „ja“. A nije li naša moderna istorija,
braćo, istorija hrabrih, malih „ja“, koji se bore protiv tih velikih mašinerija.
Sasvim ozbiljno vam govorim ovo, braćo. Ono što radim, radim zato što mi
se sviđa da baš to radim.
I tako, tog nasmešenog zimskog jutra, ja popih svoj veoma jak čaj sa
mlekom i nekoliko kašičica šećera, koje su mi zasladile usta, a zatim izvadih
iz rerne doručak koji mi je pripremila moja jadna stara ma. On se sastojao od
jednog jedinog jajeta, ali ja napravih tost, tako da sam sada imao jaje, tost i
džem koje sam jeo čitajući novine. Novine su kao i obično pisale o
ultranasilju, o pljačkanju banki, o štrajkovima, o fudbalerima, tim nestašnim
momcima, koji su sve prepali pretnjom da neće igrati naredne nedelje ako im
se ne povećaju plate. Pored toga, bilo je dosta reči i o svemirskim letovima, o
većim TV-stereo ekranima, o ponudama besplatnih paketa deterdženata u
zamenu za etikete sa konzervi supa, o tim izuzetnim ponudama i
jedinstvenim prilikama koje su me oduvek veoma zasmejavale. Takođe
primetih i jedan veliki članak o Modernoj Omladini (govorili su o meni, i ja
se poklonih, iscerivši se kao lud), koji je napisao neki mudri, ćelavi čovek.
Pažljivo sam čitao, o braćo, srčući šolju za šoljom starog dobrog čaja i
grickajući parčiće tosta umočene u džem ili jaje. Ovaj učeni čovek govorio je
uobičajene stvari o nedostatku roditeljskog autoriteta, kako je to on nazvao,
kao i stvarno dobrih učitelja koji bi trebalo batinom da izbiju mušice iz glave
svojih učenika, sve dok ih ne nateraju da cmizdre za milost. Sve je to
izgledalo glupo i zasmejavalo me, ali je ipak bilo prijatno znati da neko stalno
izmišlja novosti, o braćo. Svakoga dana je moglo da se nađe ponešto o
Modernoj Omladini, ali najbolja stvar koja je ikada štampana u dobrim starim
novinama bilo je uvaženo mišljenje nekog matorog popa sa pasjim
okovratnikom, koji je kao božji čovek izjavio da se ĐAVO NALAZI
SVUDA i da je već prokopao puteve do mladog nevinog mesa, a da
odgovornost za sve to pada na svet odraslih, zbog njihovih ratova, bombi i
svih tih gluposti. To je bilo u redu. On je znao šta govori pošto je bio božji
čovek. Mi mladi, nevini momci, nemamo, dakle, čega da se stidimo. Tako je,
tako je, tako je…
Pošto je moj pun i nevin stomak dva puta podrignuo erk erk, ja krenuh da
izvadim iz ormara dnevno odelo, a uz put otvorih radio. Muzika je bila divna:
mali gudački kvartet, braćo, svirao je Klaudijusa Birdmana čiji sam opus
dobro poznavao.
Nasmeših se kada mi na um pade jedan od onih članaka o Modernoj
Omladini u kome se govori o tome kako bi Moderna Omladina bila bolja
kada bi se u njoj pobudila Ljubav prema Umetnostima. Velika Muzika, pisalo
je, i Velika poezija smirile bi i privikle na civilizovan život Modernu
Omladinu. Civilizovali bi oni moja sifilistična muda! Muzika me je uvek
razdraživala, o braćo, činila da se osećam kao sam stari Bog, da čujem munje
i gromove u sebi i vidim ljude i žene kako vrište pred mojom ha ha moći.
Pošto sam malo oprao ruke i lice i obukao se (danju sam nosio studentsko
odelo: stare, plave pantalone i majicu sa velikim „A“, početnim slovom moga
imena), pomislih da je zgodan čas da trknem do disk-butika (džepovi su mi
bili puni love) i da vidim je li stigla ploča koju sam odavno naručio; bila je to
Deveta Betovenova, koju je za Masterstrouk snimio Eš Šem, simfonijski
orkestar pod upravom L. Muhajvira. I tako, izađoh iz kuće.
Dan se veoma razlikovao od noći. Noć je pripadala meni, mojim
drugovima i ostalim momcima, a matori buržuji zavlačili su se po kućama,
buljeći u glupi mondovizijski program. Međutim, dan je bio njihov, a takođe
je izgledalo da tada unaokolo vršlja i daleko više cajkana. Iza prvog ugla
popeo sam se na autobus, koji me je odvezao do centra; zatim sam se vratio
nešto nazad, do Tejlor plejsa, gde se nalazio disko-butik kome sam ja činio
izuzetnu čast svojim čestim posetama, o braćo. Imao je glupo ime, Melodija,
ali je zato stvarno bio dobro mesto, a što je najvažnije brzo su nabavljali nove
snimke. Unutra su se nalazile samo dve mušterije, dve mlade mačke, koje su
lizale sladoled na štapićima (iako je napolju bila ciča zima) i preturale po
novim pločama pop-muzike: Džoni Barnvej, Staš Kro, Mikserisi, Opustite se
malo sa Edom i Idom Molotovim, i slična sranja. Te dve mačke nisu imale
više od po deset godina i izgledalo je da su kao i ja uzele slobodan dan iz
škole. Jasno se videlo da već uobražavaju da su odrasle, jer čim su ugledale
vašeg Vernog pripovedača počele su da njišu kukovima, da isturaju veštačke
grudi i puće svoje usnice široko razmazane karminom. Ja se popeh do tezge,
iskezivši zube u najljubazniji osmeh starom Endiju, koji je takođe uvek bio
ljubazan, uvek uslužan, i uopšte divan tip, premda ćelav i veoma, veoma
mršav. On reče:
„Aha. Znam šta želite! Dobre vesti, dobre vesti. Stigla je.“ Sa velikim
rukama dirigenta orkestra koje odmeravaju taktove, on ode da donese ploču.
Dve mlade mačke počeše da se kikoću, što i priliči njihovom dobu, ali ja ih
samo prostrelih ledenim pogledom. Endi se ubrzo vratio, mašući velikim
sjajno-belim omotom Devete, na kome se nalazilo, o braćo, namršteno,
kosmato, gromovito lice Ludviga vana lično. „Evo je!,“ reče Endi. „Da je
pustimo za probu?“ Ja sam, međutim, žarko želeo da to što pre uradim kod
kuće, u svojoj osami. Izvadio sam novac da platim, kada jedna od onih
mačkica reče:
„Šta si to ćapio, lafe? Kakvog velikana? Koji unikat?“ Ove devojčice su
imale nekakav svoj način govora. „Nebeskih Sedamnaest? Luka Šterna?
Gogli Gogolja?“ Obe su se kikotale, njišući bokovima. Tada mi pade na um
ideja zbog koje umalo ne padoh u ekstazu, o braćo. Stao sam bez daha gotovo
deset sekundi. Zatim se trgoh, pokazah svoje novooprane zube i rekoh:
 „Na kakvim gramofonima, sestrice, puštate te vaše paperjaste pesme?“
Video sam da su ploče koje su one kupile bile neke tinejdžerske pop-gluposti.
„Kladim se da imate male piknik-gramofone.“ One isturiše svoje donje
usne. „Dođite sa čikom,“ rekoh, „da čujete to kako treba. Dođite da čujete
anđeoske trube i đavolske trombone. Imam čast da vas pozovem.“ Ja se
poklonih. One se zakikotaše ponovo i jedna reče:
„Oh, ali mi smo tako gladne. Oh, ali moramo da jedemo.“ Druga reče:
„Baš je pravo rekla, baš pravo.“
Onda ja rekoh:
„Jedite sa čikom. Gde god hoćete.“
One se najednom osetiše značajnim, što je bilo dirljivo, i počeše da
govore tonom velikih dama o Ricu, Bristolu, Hiltonu i restoranu Granturko.
Ja ih prekinuh rekavši: „Hajdete sa čikom,“ a zatim pođosmo u kafanu
Pasta Parlor, koja se nalazila odmah iza ugla. Tu sam nabio njihova čedna,
mala lica u špagete, kobasice, krem od šlaga, salatu od banana i vrući sos od
čokolade, sve dok mi nije pripala muka od pogleda na sve to; ja sam se, o
braćo, zadovoljio odreskom hladne šunke sa malo meksičkog bibera. Ove dve
mačkice veoma su ličile jedna na drugu, iako nisu bile sestre. Imale su iste
ideje, ili bolje rečeno, kod obe se primećivala ista oskudnost u idejama; boja
kose im je takođe bila jednaka – veoma me je podsećala na ofarbanu slamu.
Pa onda, one će danas stvarno odrasti. Ja ću se pobrinuti za to. Neće biti škole
posle ručka, ali će nešto ipak naučiti od Aleksa. Rekoše mi da se zovu Marti i
Sonjeta, što su bila prilično glupa imena, ali i u modi tada među balavcima.
„Dobro, Marti i Sonjeta. Vreme je za veliko slušanje. Hajdemo!“ Kada
smo izašli na hladnu ulicu, one odlučiše da ne idemo autobusom, oh ne, već
taksijem; ja im učinih po volji, premda nerado, i pozvah taksi sa stanice blizu
Centra. Šofer, neki matori brkati tip sa umrljanim odelom, reče:
„Neću šale sa sedištima. Bez cepanja. Upravo sam promenio presvlake.“
Umirio sam njegov glupi strah i mi krenusmo ka opštinskom bloku 18a; dve
bezobrazne klinke nisu prestajale sa kikotanjem i došaptavanjem. Utišale su
se kad smo stigli, i ja ih povedoh do 10/8. Pele su se dahćući i cerekajući se, a
onda rekoše da su žedne. Otvorio sam svoju riznicu i dao sam tim
desetogodišnjim devojčicama po dobru čašu skoča razblaženog penušavom
sodom. Sele su na moj krevet (još nenamešten) i počele da klate noge,
smejući se i srčući piće, dok sam ja puštao njihove patetične pločice na
stereu. Bilo je to kao da pijete neki sladunjav sirup za decu iz prelepog,
čarobnog, skupocenog zlatnog pehara. Ali one su uzdisale oh oh oh i govorile
„krvavo“, „brdovito“ i ostale šašave reči koje su bile u modi među tim
balavcima. Dok sam stavljao na stereo njihove bljuvotine, podsticao sam ih
da piju sve više, što one, o braćo, nisu odbijale. Pošto sam pustio po dva puta
te patetične pop-ploče (bile su dve: Medeni nos, koju je pevao Ajk Jard, i Noć
posle dana posle noći, koju su urlala dva užasna evnuha čija sam imena
zaboravio), mačkice se nađoše na ivici histerije, tako da cela soba zajedno sa
mnom poče da se trese.
Ono što se dogodilo tog poslepodneva neću da opisujem, braćo, jer
možete i sami da pretpostavite. Gušeći se od smeha, klinke su za tren oka
ostale bez odeće; nesumnjivo im je izgledalo kao izvrsna zabava da vide pred
sobom starog čika-Aleksa, sasvim nagog, kako im, kao neki obnažen doktor,
daje injekcije pod kožu, a zatim ubrizgava i u svoju ruku po dobru dozu
razjarujućeg tigra. Nakon toga, izvadio sam iz omota čarobnu Devetu, tako da
je sada Ludvig van bio nag. Spustio sam iglu na poslednji stav, koji je
predstavljao čistu ekstazu, a onda je počelo: kontrabas zastruja ispod mog
kreveta među ostalim instrumentima, pojavi se muški glas koji reče svima da
budu veseli, rasteže se veličanstvena blještava melodija sva posvećena
Radosti koja kao svetao zrak dolazi sa neba; ja osetih stare tigrove kako
skaču u meni i bacih se na one dve mačkice. Ovoga puta to im više nije
izgledalo samo kao zabava i one prestadoše veselo da vrište; morale su da se
pokoravaju neobičnim i nastranim željama Aleksandra Velikog koje su, uz
Devetu i ubrizgavanja, postale još čudesnije, nezajažljivije i prohtevnije, o
braćo.
Ali klinke su bile veoma, veoma pijane i nisu osetile gotovo ništa od
svega toga.
Kada se poslednji stav završio i po drugi put, sa svom svojom zvonkošću
i uzvicima – Radost Radost Radost Radost, one dve balavice se više nisu
ponašale kao velike dame. Postale su svesne svega onoga što se dogodilo
njihovim beznačajnim ličnostima i govorile su da hoće da idu kući i da sam ja
divlja životinja.
Imale su izgled kao da su prošle kroz neku veliku bitku, što je uglavnom i
bilo tačno, sve u modricama i izubijane. Kada već nisu htele da idu u školu,
trebalo ih je podučiti na neki način. Sada su van svake sumnje bile podučene.
Jecale su i uzdisale ou ou ou dok su se oblačile, udarajući pri tom bum bum
bum po meni svojim slabašnim pesnicama, a ja sam ležao na krevetu, prljav,
nag, raščupan i umoran. Mala Sonjeta je vikala: „Divlja, odvratna životinjo!
Prljavi gade!“ Ja ih pustih da pokupe svoje prnje i da odu, a one izađoše
govoreći kako će mi natovariti cajkane na vrat i slična sranja. Bile su još na
stepenicama kada ja utonuh u san pun onog – Radost Radost Radost, koje je i
dalje praštalo i orilo se sa sterea.
 Glava peta

Probudio sam se kasno (oko pola osam po mom satu), što nije bilo mnogo
mudro kako se posle ispostavilo. Kao što vidite, sve se plaća na ovom
prljavom svetu. Sve stvari proističu jedna iz druge. Tako je tako je tako je. Sa
sterea se više nije orilo Radost i Radujte se milioni, što je značilo da ga je
neko isključio, a to su mogli da budu samo ta ili ma, budući da sam sasvim
jasno čuo u trpezariji klink klink tanjira i slurp slurp ispijanja čaja iz šolja;
bio je to njihov umorni obed posle radnog dana u fabrici i radnji. Jadni,
kukavni matori. Ogrnuo sam penjoar, promolio glavu i rekao glasom
voljenog Jedinca:
„Zdravo zdravo zdravo! Mnogo se bolje osećam posle ovog odmaranja.
Spreman sam da večeras zaradim nešto malo para.“ Ovo sam kazao zato što
su oni verovali da ja radim uveče. „Njam njam, njam, mama. Ima li malo i za
mene?“ Na stolu je bila neka smrznuta pita koju je ona podgrejala: nije
bogzna kako izgledala, ali ja sam rekao ono što sam morao da kažem. Ta mi
je uputio pomalo neprijatan, sumnjičav pogled, ali nije rekao ništa, jer nije
imao hrabrosti za to; ma mi je poklonila umoran osmeh, kao jedinom plodu
svoje utrobe. Odgegao sam se do kupatila gde se oprah na brzinu, pošto sam
bio prljav i ulepljen, a zatim sam se vratio u svoju jazbinu gde sam obukao
odelo za veče. Posle toga sam seo za sto; bio sam blistav, očešljan, uredan i
veličanstven, i počeh da jedem pitu. Ta reče:
„Ne želim da budem radoznao, sine, ali me interesuje gde to radiš svake
večeri?“
„Oh,“ prožvakah ja, „radim tu i tamo kao pomoćnik.“
Prljavo sam ga pogledao pravo u oči, stavljajući mu do znanja da gleda
svoja posla, kao što i ja to činim.
„Nikad ne tražim novac, zar ne? Ni za odeću ni za zabavu. Je li tako? Pa
zašto me onda ispituješ?“
Matori se pokunji i promrmlja: „Izvini, sine,“ reče mi. „Ponekad sam
zabrinut. Ponekad sanjam. Možeš da se smeješ ako hoćeš, ali ima dosta toga
u snovima. Sinoć sam sanjao tebe i nimalo mi se nije dopalo.“
„Oh?“ Bilo je interesantno čuti da me neko sanja. Činilo mi se da sam i ja
nešto sanjao, ali nisam mogao da se setim tačno šta. „Pa?“ rekoh, prestavši da
žvaćem lepljivu pitu.
„Sasvim jasno sam video,“ reče matori, „kako ležiš na ulici i kako te tuku
neki mladići. Ti mladići su ličili na one sa kojima si se družio pre no što su te
poslali u popravilište.“
„Oh?“ Nasmejao sam se u sebi zato što je ta verovao da su me tamo
stvarno popravili, ili je bar verovao da to veruje. U tom trenutku se setih sna
koji sam jutros sanjao. Džordži je izdavao naređenja kao general, a stari Dim
se bezubo smejao pucajući bičem.
„Ali snovi znače baš suprotno, rekli su mi jedanput.“ Ne brini ništa za
svog jedinca i naslednika, o oče, rekoh. „Ne boj se. Ume on da se brine sam o
sebi, zbilja.“
„Izgledao si,“ produži matori, „bespomoćan i sav u krvi i nisi bio u stanju
da im se suprotstaviš.“
Bilo je baš suprotno, i ja se ponovo nasmejah u sebi.
Potom sam izvadio sav novac iz džepova i stavio ga na umrljani stolnjak.
„Nema ovde mnogo, tata. To sam sinoć zaradio. Možda će biti dovoljno
da ti i mama odete negde na skoč.“
„Hvala, sine,“ reče on. „Ali mi više ne izlazimo mnogo, zato što je
opasno na ulicama. Mladi huligani i te stvari. Pa ipak, hvala. Ja ću joj već
doneti neku bocu sutra.“
On pokupi sitninu i stavi je u džep od pantalona, dok je ma prala sudove u
kuhinji.
Ja izađoh sa divnim širokim osmehom na usnama.
Na kraju stepenica čekalo me je iznenađenje. Čak i više od toga. Zastao
sam širom otvorenih ustiju. Oni su došli po mene. Čekali su me kod išarane
opštinske zidne slike nagog dostojanstva rada, odnosno ozbiljnih i golih ljudi
i žena zahvaćenih mašinerijom industrije, kao što sam već rekao, sa svim
onim gadostima koje su dodavali mali nevaljalci. Dim je imao veliku crnu
masnu kredu kojom je pisao krupne prljave reči po našoj opštinskoj slici,
cereći se na svoj stari način – hau hau hau. On se okrenu kada mi Džordži i
Pit doviknuše „Zdravo!“ pokazujući svoje blještave drugarske zube, i zatrubi:
„Stigao je, došao je, uraaa!“ Propratio je to jednom trapavom piruetom.
„Bili smo zabrinuti,“ reče Džordži. „Čekali smo te tamo pijući staro
mlekce sa noževima, ali te nije bilo. Pomislili smo da si se možda uvredio, pa
smo došli ovamo, je li tako, Pite, a?“
„Tako je, tako je,“ reče Pit.
„Moje izvinjenje,“ rekoh oprezno. „Nešto me je glava bolela pa sam malo
spavao. Nisu me probudili kada sam im rekao. Jesmo li svi spremni za ono
što nudi stara noć, a?“ Izgleda da mi je to „a?“ ostalo od P. R. Deltoida, mog
postpopravilišnog savetnika. Vrlo čudno.
„Žao mi je zbog glavobolje,“ reče Džordži veoma brižno. „Možda previše
upotrebljavaš glavu izbacujući naređenja, uvodeći disciplinu i takve stvari.
Jesi li siguran da te više ne boli? Zar ne bi bilo bolje da se još malo vratiš u
krevet?“ Na njihovim usnama zatitraše podrugljivi osmesi.
„Polako,“ rekoh. „Hajde da lepo razjasnimo stvari. Ovaj sarkazam, ako
tako mogu da ga nazovem, uopšte vam ne priliči, o moji mali prijatelji.
Sigurno je bilo ogovaranja iza mojih leđa, ili onih vaših malih šala. Kako sam
ja vaš drug i vođa, svakako bi trebalo da znam šta se događa, a? Pa, Dime, šta
znači to veliko konjsko zevanje sa primesom cerekanja?“
Dimova usta su bila razjapljena u neku vrstu glupog, bezglasnog smeha.
Džordži brzo reče:
„Nema više zezanja sa Dimom, brate. To je deo novog sistema.“
„Novog sistema?“ Upitah ja. „Šta je to novi sistem? Izgleda da se mnogo
pričalo iza mojih leđa dok sam spavao, a? Da čujem nešto više o tome.“
Prekrstio sam ruke i ležerno se naslonio na gelender spreman da ih čujem.
Stajao sam tri stepenika više od njih, od tih nazovi drugova.
„Bez vređanja, Aleks,“ reče Pit, „ali želimo da stvari demokratskije
postavimo. Nećemo više da ti stalno govoriš šta da se radi a šta ne. Ali samo
bez uvrede.“
Džordži reče: „Nema tu uopšte uvrede. Stvar je u tome ko ima ideje.
Kakve je on ideje imao?“ On zadrža svoj drski pogled na meni. „Sve same
beznačajnosti, trice, kao ono sinoć. Mi rastemo, braćo.“
„Još,“ rekoh, ne mičući se. „Da čujem još.“
„Pa,“ reče Džordži, „ako hoćeš, onda u redu. Mi se muvamo unaokolo,
pljačkamo radnje, a sve to donosi samo pišljivu sitninu. Vil Englez iz kafea
Mask-men kaže da može da se pobrine za sve ono što momci zdipe.
Bezvrednu staklariju, led,“ reče on, ne skidajući onaj hladan pogled sa mene.
„Velika velika velika lova je u pitanju sa tim Vilom Englezom.“
„Tako, dakle,“ rekoh sasvim mirno, ali kidajući se iznutra. „Od kada se to
vi družite i dogovarate sa Vilom Englezom?“
„Tako, neko vreme,“ reče Džordži. „Muvao sam se unaokolo dok sam bio
sam. Prošle subote, na primer. Imam pravo na privatan život, dragi Aleks, zar
ne?“
Mene sve te stvari nisu nimalo zanimale, braćo. „I šta ćeš da radiš sa tom
velikom velikom lovom, kako si je nadmeno nazvao?,“ upitah. „3ar nemaš
sve što ti je potrebno? Ako želiš auto, ti ga samo uberi na drvetu, ako ti je
potrebna lova, ti je uzmi. Otkud najednom ta želja da se postane veliki, naduti
kapitalista?“
„Tja,“ reče Džordži, „ponekad misliš i govoriš kao malo dete.“ Dima to
nagna da se zacereka ha ha ha.
„Večeras,“ produži Džordži, „idemo u pravu krađu.“
Moj san je, dakle, predskazao istinu. General Džordži govori šta treba da
se radi a šta ne, a uz njega je Dim, taj bezumni iskeženi buldog sa bičem. Ja
postadoh oprezan, veoma oprezan, najoprezniji, i rekoh sa smeškom: „Dobro.
Stvarno lepo. Vi ste preuzeli inicijativu. Previše si naučio od mene, mali
druže. Reci mi sad lepo šta si sve smislio, Džordži momče.“
„Oh,“ reče Džordži, sa lukavim i podmuklim smeškom, „najpre malo
starog mlekca, ako nemaš ništa protiv. Nešto što će da nas izoštri, braćo, a
posebno tebe, jer još ništa nisi cugnuo.“
„Uzeo si mi reč iz usta,“ nasmeših se ja. „Upravo sam hteo da predložim
dragi stari Kravulji. Dobro dobro dobro. Povedi nas, mali Džordži.“ Ja se
duboko poklonih, glupo se osmehujući, ali nisam prestajao da razmišljam.
Kada smo izašli na ulicu, shvatih da je razmišljanje za glupake, a da se mudri
koriste nadahnućem i božjom promisli. Ovoga puta je nadahnuće došlo u
vidu divne muzike koja mi je pritekla u pomoć. Pored nas je prošao neki
auto, u kome je bio uključen tranzistor. Čuo sam svega takt ili dva iz
poslednjeg stava Betovenovog violinskog koncerta i u istom trenutku shvatih
šta treba da radim. Uzviknuo sam sonornim glasom: „Dobro, Džordži,
hajde!“ i izvukao svoju britvu. Džordži samo reče „A?“ ali je i on brzo
izvadio svoj nož; čelična sečiva bljesnuše i mi stadosmo jedan naspram
drugog. Stari Dim reče: „Oh ne, to nije u redu.“ Pokušao je da odmota lanac
koji mu se nalazio oko struka, ali Pit ga čvrsto uhvati za ruke i reče: „Pusti ih.
„Sve je u redu.“ I tako Džordži i Vaš Odani počeše sa starim mačjim
vrebanjem, tražeći slabe tačke; isuviše smo se dobro poznavali iz mnogih
zajedničkih borbi tako da je Džordži napravio samo dva puta zviz zviz kroz
vazduh, ali bez nekog pravog napada. Ljudi su prolazili pored nas i gledali
sve to, ali se niko nije mešao, verovatno zbog toga što su slične scene već
postale uobičajeni ulični prizori. Ja izbrojah jedan dva tri i zamahnuh britvom
– ak ak ak; nisam ciljao u oči ili lice već u ruku u kojoj je Džordži držao nož,
o moja mala braćo; bio je to pun pogodak i on ga ispusti. Ispusti. Ispusti ga
na hladni zimski trotoar uz jedno zvučno tinkl tankl. Ja sam samo okrznuo
njegove prste i on je sad gledao malu lokvu krvi kako se sporo razliva pod
svetlom ulične lampe. „Hajde!,“ uzviknuo sam ponovo. I opet sam ja bio taj
koji je započeo, zato što je Pit sprečio Dima da otpaše lanac. „Hajde, Dime,
na nas dvojicu je red!“ Dim urliknu Aaaaaaaarrh kao neka velika
izbezumljena životinja i zadivljujuće brzo trže lanac sa struka. Ovoga puta
sam morao da idem sasvim pognuto, kao u igri žaba, da bih zaštitio lice i oči.
Siroti stari Dim je, o braćo, bio pomalo iznenađen, budući da je navikao da
udara žviz žviz žviz u visini glave. Pošlo mu je, međutim, za rukom da me
dobro zakači po leđima, što me je jezivo zabolelo, ali me je taj bol
istovremeno opomenuo da jednom za svagda svršim sa Dimom. Zamahnuh
britvom prema njegovoj levoj butini i zasekoh odeću u dužini od dva inča.
Nekoliko kapi krvi koje su potekle gotovo izbezumiše Dima.
Dok se on drao auuuu auuuu auuuu kao pas, ja pređoh u napad na isti
način kao i protiv Džordžija; sve je bilo sračunato u jedan pokret – gore,
ustranu, zarez. Osetio sam kako je kama prodrla upravo onoliko koliko je
trebalo u ručni zglob starog Dima i on ispusti svoj zmijski lanac cvileći kao
malo dete. Zatim je pokušao da isisava krv iz rane na zglobu i da urla
istovremeno, ali krvi je bilo sve više tako da se na kraju čulo samo glu glu glu
iz crvenog izvora. Znao sam da ubod nije opasan i zato rekoh:
„U redu, drugari, sad smo se razumeli. Šta kažeš ti, Pite?
„Ja nikad ništa nisam rekao,“ odgovori Pit. „Nikada nisam izustio ni
slovo. Gledaj, stari Dim će sasvim da iskrvari.“
„Koješta,“ rekoh. „Umire se samo jedanput. Dim je umro pre no što se
rodio. Ta crvena krv će uskoro prestati. Bio sam siguran u to zato što mu
nisam presekao glavne krvne sudove. Izvadio sam čistu maramicu iz džepa i
vezao je oko jadne Dimove ruke, iz koje je krv još uvek tekla. On se drao i
prigušeno stenjao. Ubrzo potom krv je odista stala, kao što sam i rekao, o
braćo. Sada dobro znaju ko je gazda i vođa, a ko su ovce, pomislih.
Bez posebnog napora smirio sam dvojicu ranjenih vojnika u jednom
udobnom kutku Vojvode od Njujorka, naručivši im po dupli brendi (koji su
oni morali da plate budući da sam ja svu svoju sitninu dao ćaletu). Potom su
se očistili maramicama zamočenim u bokal sa vodom. Izanđali bakutaneri,
prema kojima smo sinoć bili tako darežljivi, još uvek su mrmljali: „Hvala,
momci,“ i „Bog vas blagoslovio, dečaci,“ kao da nisu mogle da prestanu,
iako mi nismo ponovili jučerašnji samarićanski gest. Pit im reče: „Šta pijete,
devojke?“ i naruči svakoj po čašu one crne sapunice; bilo je očigledno da su
mu džepovi puni love; matore počeše glasnije nego ikada pre ono svoje „Bog
vas blagoslovio i zaštitio, dečaci. Možete da se pouzdate uvek u nas,“ i „Vi
ste najbolji momci na svetu.“ Na kraju ja rekoh Džordžiju:
„Sad smo ponovo tamo gde smo i bili, zar ne? Sve je opet kao pre i sve je
zaboravljeno?“
„U redu u redu u redu,“ reče Džordži. Ali stari Dim je još uvek ratoborno
mrmljao: „Mogao sam da zakačim to veliko kopile svojim lancem, samo da
mi se onaj čovek nije isprečio.“
Rekao je to tako kao da nisam bio ja u pitanju već neki drugi momak. Ja
upitah:
„Pa, Džordži momče, šta si to bio smislio?“
„Oh,“ reče Džordži, „nemojmo večeras. Ne večeras, molim te.“
„Ti si veliki, jak čovek,“ rekoh mu, „kao i svi mi, uostalom. Nismo više
deca, zar ne, Džordži momče? Dakle, šta ti se to vrzma po glavi?“
„Mogao sam stvarno dobro da ga ošinem po očima,“ reče Dim.
Bakutaneri su još uvek ponavljali ono njihovo „Hvala, momci.“
„U pitanju je ona kuća, razumeš,“ reče Džordži.
„Ona sa dve svetiljke ispred. Ona sa onim usranim imenom.“
„Kakvim usranim imenom?“
„Prebivalište ili Rezidencija ili neko slično sranje. U njoj živi jedna
matora sa svojim mačkama i svim onim skupocenim starudijama.“
„Kao na primer?“
 „Zlato, srebro i nakit. To mi je rekao Vil Englez.“
„Jasno mi je,“ rekoh. „Sve mi je jasno.“ Znao sam gde je to. U Starom
Gradu, odmah iza stambenog bloka Viktorija. Pa, pravi vođa ume uvek da
pokaže velikodušnost prema svojim potčinjenima. „Vrlo dobro, Džordži,
odgovorih mu. To je dobra ideja koju treba iskoristiti. Hajdemo odmah!“ Dok
smo izlazili, izanđali bakutaneri zakreštašte: „Ništa nećemo reći, momci.
Ovde ste bili sve vreme, dečaci.“ Ja im uzvratih:
„Dobre stare devojke. Vraćamo se za desetak minuta da vam nakupujemo
još stvarčica,“ I tako, povedoh tri druga ka svojoj sudbini.
 Glava šesta

Čim se prođe Vojvoda od Njujorka, idući prema istoku, naiđe se najpre na

poslovne zgrade, a zatim na staru, oronulu biblioteku. Nakon toga dolazi
prostran stambeni blok Viktorija, nazvan tako posle neke velike bitke ili
nečeg sličnog, a iza njega kvart starinskih kuća po imenu Stari Grad. Ima tu
zbilja dobrih vila, o braćo, u kojima žive stari ljudi: matori, jektičavi i mršavi
pukovnici sa štapovima, izlapele udovice i gluve usedelice koje drže mačje
farme i koje nikada, o braćo, nije dotakla muška ruka. Bilo je tu zaista dobrih
starih stvari koje bi mote da donesu lepu lovu na turističkom bazaru – slike,
nakit i ostalo preplastično đubre toga tipa. Došli smo lepo i mirno do kuće
nazvane Rezidencija, pred kojom su se na dva gvozdena stuba nalazile
svetiljke u obliku kugle, kao da čuvaju ulazna vrata sa svake strane; iz jedne
od soba u prizemlju dopirala je mutna svetlost i mi stadosmo u onaj deo ulice
koji je bio u mraku da osmotrimo šta se unutra događa. Prozor je imao
gvozdenu rešetku, kao da je kuća zatvor, ali i pored toga mogli smo jasno da
vidimo unutrašnjost prostorije.
Neka starica, veoma sede kose i mršavog lica, sipala je staro dobro mleko
iz boce u tanjiriće, a zatim ih stavljala na pod, po čemu smo zaključili da se
dole nalazi pravi mjaukavi krkljanac mačora i mačaka. Između ostalog videli
smo jednu ili dve sijamke kako otvorenih gubica i uz glasno mjau mjau mjau
skaču na sto. Bakutaner im je nešto pričao, kao da grdi svoje miljenike. Na
zidovima u sobi nalazilo se nekoliko slika i veoma raskošan starinski sat, dok
su unaokolo bile razmeštene vaze i ukrasi koji su izgledali veoma stari i
vredni. Džordži prošaputa: „Stvarno bi dobra lova mogla da se dobije za ovo,
braćo. Vil Englez je imao dobar nos.“ Pit reče: „Kako da uđemo?“ Trebalo je
da ja odlučim o tome, i to vrlo brzo, pre no što me Džordži preduhitri. „Pre
svega, prošaputah,“ treba pokušati normalnim putem, na ulazna vrata. Ja ću
pozvoniti i reći vrlo učtivo da je jednom od mojih drugova pozlilo na ulici.
Džordži mora da bude spreman za tu ulogu čim ona otvori. Zatim ću je upitati
za vodu ili telefon, a posle je lako.“ Džordži reče:
 „A ako ne otvori?
„Pokušaćemo, u svakom slučaju,“ rekao sam odlučno. On slegnu
ramenima, napravivši žablju grimasu. Ja se obratih Pitu i Dimu: „Vas dvojica
stanite sa obe strane vrata. Je li u redu?“ Oni klimnuše glavama u mraku: u
redu u redu u redu. „Hajde!,“ rekoh Džordžiju, i krenuh odlučno prema
vratima. Pritisnuo sam zvonce i iznutra se začulo zvrrrrr zvrrrrr. Imao sam
utisak da neko osluškuje u tišini, kao da su bakutaner i njeni mačori
radoznalo načuljili uši na ovo zvrrrr. Ja pritisnuh zvono malo nervoznije.
Zatim sam se sagao do otvora za pisma i doviknuo uglađenim glasom: „U
pomoć, gospođo, molim vas. Mom prijatelju je pozlilo na ulici. Pustite me da
telefoniram doktoru, molim vas.“ Video sam kako se svetlost u holu pali, a
zatim začuh bat babinih koraka u papučama flip-flep flip-flep dok se
približavala vratima; ne znam zašto, ali na um mi pade da ona ispod svake
miške nosi po jednog mezimca. Matora se razdra iznenađujuće dubokim
glasom:
„Odlazite! Odlazite, ili pucam!“ Čuvši to, Džordži umalo nije počeo
glasno da se kikoće. U mom glasu osećala se patnja i žurba:
„Oh, pomozite nam, gospođo. Moj drug je veoma bolestan.“ „Odlazite!,“
povika ona. „Poznajem ja te vaše prljave trikove; hoćete da vam otvorim
vrata a onda da mi utrapite da kupim nešto što ne želim. Odlazite, kažem
vam!“ Bila je to zbilja ljupka prostodušnost. „Odlazite!,“ reče ona ponovo,
„ili ću da napuckam moje mačke na vas.“ Bilo je očigledno da je malo
ćaknuta, pošto je čitav život provela sama ovde. Bacio sam pogled gore i
video da iznad ulaznih vrata postoji mali prozor na podizanje. Ništa lakše
nego popeti se nekom na ramena i ući unutra. U protivnom, proveli bismo
ovde celu noć besmisleno se ubeđujući. Zato rekoh:
„U redu, gospođo. Ako vi nećete da nam pružite pomoć, moraću da je
potražim na nekom drugom mestu.“ Namignuo sam drugovima da se tiho
udalje, a ja zavapih: „Ne brini, stari prijatelju, već ćemo naći negde nekog
samarićanina. Možda ne bi trebalo uzeti za zlo ovoj staroj dami što je tako
podozriva s obzirom na sve one nitkove i hulje koji se razmile noću. Možda
stvarno ne bi trebalo.“ Pritajili smo se u mraku neko vreme, a onda ja
prošaputah: „Dobro, vratimo se do vrata. Ja ću se popeti Dimu na ramena,
otvoriću prozor i ući, drugari. Zatim ću da ućutkam bakutanera i da vam
otvorim. Neće biti problema.“ Hteo sam da im pokažem ko je vođa i ko ima
ideje. „Vidite,“ rekoh, „onaj kameni nadvratnik biće baš dobar oslonac za
moju nogu.“ Oni su sve to videli, a možda su se i divili, pomislih. Zatim
klimnuše glavama u mraku: u redu u redu u redu. Prišli smo vratima na
vrhovima prstiju. Dim se postavio, onako težak i jak, a Pit i Džordži mi
pomogoše da mu se popnem na široka ramena. Sve to vreme, o hvala glupoj
mondoviziji, strahu koji se noću uvlačio u ljude i malom broju policijskih
patrola, ulica je bila sasvim pusta. Stojeći na Dimovim ramenima, video sam
da će moja čizma zgodno pristati na kameni nadvratak. Podigoh se pomoću
kolena, braćo, i bio sam gore. Prozor je, kao što sam i očekivao, bio zatvoren.
Izvukao sam nož i koštanom drškom elegantno napravio malu rupu u staklu.
Sve to vreme drugovi ispod mene su teško disali. Provukao sam ruku kroz
rupu i podigao donju polovinu prozora glatko i nežno. Bilo je toliko lako da
mi se činilo kao da ulazim u kadu. A dole su bile moje ovce, nepomično
gledajući otvorenih usta, o braćo.
Našao sam se u džombastoj tami, punoj kreveta, ormana, velikih teških
stolica, raznih kutija i knjižurina. Odlučno sam zakoračio prema vratima
ispod kojih se video trag svetlosti. Ona zaškripaše škriiiiiiip, i ja se nađoh u
mračnom prašnjavom hodniku sa mnogo bočnih vrata. Sve je bilo pusto,
braćo, mislim sve te sobe, pošto niko drugi nije stanovao ovde osim matore
oštrokondže i njenih ljubimaca; uostalom, možda su mačke i mačori imali
svoje zasebne sobe i živeli na kremu i ribljim glavama kao kraljice i princeze.
Čuo sam kako ispod vrata dopire prigušen glas bakutanera: „De, de, de, evo
ti.“ To je verovatno bilo upućeno onim mjaukavim lenštinama koje su svojim
otegnutim mijaaauuu tražile još mleka.
Zatim opazih stepenice koje su vodile ka holu i rekoh sebi da bi trebalo
pokazati onim mojim prevrtljivim i nedostojnim drugarima da ja vredim
koliko njih trojica zajedno, pa čak i više. Obaviću sve potpuno sam.
Primeniću najpre staro dobro ultranasilje nad izanđalim bakutanerom i
njenom mačjom menažerijom, ako bude bilo potrebno, a zatim ću pokupiti
sve ono što ima neku vrednost. Posle mi preostaje samo da odskakućem u
taktu valcera do ulaznih vrata i da pred moje drugove koji čekaju prospem
srebro i zlato. Oni konačno moraju da shvate ko je vođa.
Krenuh dole pritajeno i polako, diveći se uz put prljavim starinskim
slikama – devojke sa dugim kosama i visokim okovratnicima, pejzaž sa
drvećem i konjima, neki bradati svetac koji nag visi na krstu. Osećao se težak
zadah mačorčića i mačkica i ustajale prašine kuće, što mi je bilo sasvim
strano pošto sam živeo u novom stambenom bloku. Na dnu stepenica ugledao
sam svetlost koja je dopirala iz sobe gde je matora delila mleko svojim
ljubimcima. Video sam takođe velike čupave sijamke kako ulaze i izlaze
mašući repovima i češući se o okvir vrata. Na velikom drvenom kovčegu koji
je stajao u mračnom holu nalazila se lepa statuica koja se presijavala u
svetlosti sobe. Ja je zdipih za sebe; predstavljala je mladu vitku devojku kako
stoji na jednoj nozi sa raširenim rukama, a bila je izrađena od srebra. Držao
sam je u ruci dok sam ulazio u osvetljenu prostoriju cereći se: „Hi hi hi.
Najzad smo se sreli. Naš kratak razgovor kroz otvor za pisma nije bio, da se
tako izrazim, zadovoljavajući, a? Slažemo se u tome, zar ne, ti smrdljiva stara
oštrokondžo.“ Bacio sam brz pogled na sobu i iznenađenog bakutanera u njoj.
Prostorija je bila prepuna mačaka koje su se muvale po tepihu, a njihove
dlake letele su na sve strane. Velike sijamke bile su svih oblika i boja – bele,
crne, crvene, prugaste, sa štraftama, i svih doba, od mačića koji su se
međusobno igrali, preko mačora u punoj snazi, pa do starih, slinavih i
namćorastih mačketina. Njihova gospodarica, ona matora drtina, pogleda me
besno kao muškarac i reče:
„Kako si ušao? Ne prilazi mi, ti podla mlada žabo, ili ću biti primorana da
te udarim!“
Baš sam se slatko nasmejao videvši je kako svojim staračkim, žilavim
rukama preteći uzmahuje drvenim izlizanim štapom. Iskezio sam svoje
blještave zube i ne gubeći vreme krenuo ka njoj. Nisam napravio ni dva
koraka kada mi pogled pade na jednu divnu stvarčicu koja je stajala na
malom kredencu za posuđe. Bila je to najdivnija stvar koju jedan poklonik
muzike, kao što sam ja, može da ugleda svojim očima: poprsje samog
Ludviga vana, ili bista, kako je još zovu, sa dugom kamenom kosom, slepim
pogledom i velikom lepršavom kravatom. Sav izvan sebe rekoh: „Kako je to
divno i sve za mene.“
Ali dok sam išao ka poprsju, zaslepljenih očiju i požudnih ruku, nisam
primetio tanjiriće sa mlekom koji su se nalazili na podu, i okliznuh se na
jedan, izgubivši ravnotežu pri tom. „Uuuuups!“ uzviknuh, pokušavajući da se
održim na nogama. Babetina se već stvorila iza mene, vrlo podmuklo i brzo
za svoje godine, i raspalila me tras tras po glavi svojim štapom. Nađoh se na
rukama i kolenima, ali sam odmah pokušao da ustanem gunđajući:
„Nevaljalice nevaljalice nevaljalice!“ Ona nije prestala sa svojim tras tras
tras govoreći pri tom:
„Mizerna vaško, što se uvlačiš u kuće poštenog sveta!“ Nije mi se dopala
ona tras tras tras igra i ja zgrabih jedan kraj njenog štapa kad se opet spustio
na mene. Baba izgubi ravnotežu i pokuša da se uhvati za sto, ali stolnjak
skliznu zajedno sa bokalom i flašom punom mleka, koje se razli u svim
pravcima. Matora pade na pod stenjući: „Đavo da te nosi, platićeš mi ovo.“
Mačke uplašeno odskočiše, a onda počeše da trče i skaču gotovo uspaničeno.
U tom metežu međusobno su se sudarale, frkćući i udarajući se šapama
ptaaaaa grrrrr kraaaaaark. Ja skočih na noge. Nevaljala osvetoljubiva matora
devica mahala je svojim štapom i stenjala pokušavajući da se podigne sa
poda. Uputih joj jedan mali zgodan udarac u lice, što joj se očigledno nije
dopalo, i ona kriknu: „Ooooooh.“ Njeno naborano lice puno vena postade
purpurno na mestu gde ga je pomilovala moja noga.
Dok sam se ja povlačio, slučajno zgazih na rep jedne od onih drečavih i
ratobornih mačketina. Prolomilo se jedno gromko mijaaaaaauuuuuu i ja
osetih kao mi se uz nogu pripijaju krzno, zubi i kandže. Opsovah,
pokušavajući da stresem životinju, još uvek sa onom srebrnom statuicom u
ruci, i krenuh preko babe koja je i dalje gunđala na podu. Hteo sam da
dohvatim divnog Ludviga vana, čije se kameno lice mrštilo sa ormarića. Ali
ugazih u jedan drugi tanjirić pun mleka i umalo se ne nađoh opet na podu;
sve bi vam ovo verovatno izgledalo veoma veoma smešno kada bi vam to
neko drugi pričao a ne Vaš Ponizni Pripovedač. Bakutaner najednom ispruži
ruke preko čitavog onog krkljanca ratobornih mačaka i ščepa me za nogu,
uzviknuvši kao Indijanac: „Aaaaaah!“ Opet sam izgubio ravnotežu i ovoga
puta čestito tresnuh na razliveno mleko i drečave mačketine. Kako smo se sad
oboje nalazili na podu, matora devica poče da me lema pesnicama po licu
urlajući pri tom: „Iskasapite ga, udrite ga, razderite kandžama ovu otrovnu
bubašvabu!“ bilo je očigledno da se obraća svojim mačkama. Kao da su je
razumele, dve mačke skočiše na mene i počeše mahnito da me grebu. Jedino
što mi je tada preostalo, o braćo, bilo je da i ja pomahnitam i da se ustremim
na te proklete životinje, ali bakutaner se razdra na sav glas: „Čudovište, ne
usuđuj se da dodirneš moje mačke!“ i ponovo me raspali po licu. Ja kriknuh
iz sve snage: „Ti prljava stara vrećo!,“ zatim podigoh srebrnu statuicu i
spustih joj na glavu jedan lep udarac koji ju je najzad ućutkao.
Dok sam se podizao sa poda, okružen mjaukavim mačketinama, začuh iz
daljine zvuk sirene policijskog automobila. Prvo što mi je palo na pamet bilo
je da je to stara devica telefonirala cajkanima onda kada sam ja mislio da
govori svojim mezimcima. Mora da je nešto posumnjala kada sam se ja
pretvarao da tražim pomoć. Čim začuh zastrašujuće zavijanje policijske
sirene, pojurih prema izlaznim vratima. Tu sam izgubio prilično vremena –
mučeći se da uklonim sve one lance, brave, rajbere i ostale zaštitne uređaje
koji su mi stajali na putu. Konačno otvorih vrata i prvo što sam ugledao bio je
stari Dim, dok su ostala dvojica mojih nazovi drugova već uveliko otperjali.
„Beži!,“ viknuh Dimu. „Dolaze cajkani!“ Dim reče: „A ti ostaješ da ih
sačekaš, ha ha ha.“ U magnovenju spazih da ima lanac u rukama. On
zamahnu njime i metal napravi resko viiiiišš kroz vazduh. Imao sam tek
toliko vremena da zatvorim oči pre no što me lanac ošinu po kapcima.
Zaurlah, pokušavajući da nazrem nešto uprkos užasnom bolu. Dim reče:
„Nije mi se nimalo dopalo ono što si mi učinio, stari druže. Niti mi se dopao
način na koji si to učinio, brate.“ Zatim sam čuo bat njegovih velikih
klompavih čizama i ono ha ha ha kako se gubi u daljini. Svega nekoliko
sekundi potom razlegla se škripa guma policijskog automobila; veliki prljavi
urlik sirene, koji je postajao sve jači, podsetio me je na krik životinje u
agoniji. Ja sam takođe urlao i teturao se unaokolo sve dok nisam udario
glavom u zid hola. Iz očiju koje su mi bile čvrsto zatvorene poče da curi neka
gusta tečnost kao predznak prave agonije. Pipao sam rukama po hodniku kad
cajkani stigoše. Naravno, nisam mogao da ih vidim, ali sam ih zato čuo i
đavolski blizu osećao smrad te kopiladi. Neko me grubo zgrabi, zavrnu mi
ruku iza leđa i izgura me napolje. Čuo sam glas jednog od cajkana koji kao
da je dolazio iz one sobe pune mačaka: „Gadno je udarena, ali još diše.“ Sve
se to mešalo sa glasnim mjaukanjem.
„Ovo je pravo zadovoljstvo,“ čuo sam jednog drugog cajkana dok su me
ubacivali u auto. „Mali Aleks kod nas u gostima.“ Ja se razdrah: „Zar ne
vidite da sam slep, vi prljavi kopilani. Bog vas sve raskomadao!“
„Ma šta kažeš?,“ isceri se jedan glas. Zatim me neko tresnu po ustima
spoljnim delom šake na kojoj se nalazio prsten. Ja povikah:
„Bog vas sve pobio, vi smrdljivi kopilani? Gde su ostali? Gde su moji
prijatelji, izdajnički drugovi? Jedan od tih odvratnih prokletnika ošinuo me je
lancem po očima. Pohvatajte ih pre no što pobegnu! Sve to je njihovo maslo,
braćo. Oni su me prisilili na ovo. Ja sam nevin. Bog vas sve zaklao.“ Ovoga
puta oni prasnuše u smeh bez iole saosećajnosti, a zatim me ubaciše u zadnji
deo automobila. Ja sam i dalje proklinjao moje nazovi drugove, a onda svatih
da je sve to besmisleno zato što su oni već odavno u nekom mirnom kutku
Vojvode od Njujorka, gde nalivaju onu crnu sapunicu i duple viskije u žedna
grla smrdljivih starih ženetina, koje im uzvraćaju sa „Hvala, Bog vas
blagoslovio, deco! Niste izlazili odavde, imali smo vas stalno pred očima.“
Ja sam, međutim, sedeo uklješten između dva cajkana koji su mi uz
grubijanski smeh delili šamare i bubotke celim putem do centralne policijske
stanice, dok je napolju sirena neprekidno urlala. Jednog trenutka shvatih da
mogu sasvim malo da odškrinem očne kapke i kao kroz neku koprenu od
suza ugledah kako maglovito promiče grad čija su mi se svetla prožimala i
slivala jedno u drugo. Zatim sam bolnim očima video ona dva iscerena
cajkana oko mene, šofera čiji je vrat bio mršav i jedno drugo kopile pored
njega sa debelom vratinom; ovaj mi sarkastično reče: „Pa, dragi Aleks,
konačno ćemo provesti jedno lepo veče zajedno. Jesi li zadovoljan?“
„Kako znaš moje ime, ti smrdljivi grubijane? Dabogda otišao u pakao, ti
prljavo kopile, ti razvratniče.“ Oni ponovo prasnuše u smeh, a jedan od ona
dva cajkana koji su sedeli pored mene zavrnu mi uvo. Onaj napred, sa
debelim vratom, reče:
„Svi poznaju malog Aleksa i njegove drugove. Naš mali Aleks je postao
veoma slavan.“
„To su oni zamutili!,“ kriknuh ja. „Džordži, Dim i Pit. Nisu mi više
drugovi, ta kopilad.“
„Pa,“ reče ponovo onaj sa debelim vratom, „imaš čitavo veče pred sobom
da nam ispričaš smele podvige te mlade gospode, i kako su iskvarili sirotog
malog nevinog Aleksa.
Zatim se začula sirena nekog drugog automobila sa kojim smo se
mimoišli.
 Glava sedma

„Je li to za onu kopilad?“ upitah. „Da li to vaše kopilanske kolege idu da

ih pokupe?“
„Ovo je,“ reče debeli vrat, „hitna pomoć. Sigurno idu po onu jadnu staru
gospođu, ti prljava huljo.“
„Sve je to njihova greška!“ uzviknuh, trepnuvši svojim bolnim kapcima.
„Ta kopilad sad sigurno piju u Vojvodi od Njujorka. Uhapsite ih, đavo vas
odneo, vi smrdljivi prevrtljivci.“ Ponovo je odjeknuo smeh i buboci, braćo,
po mojim sirotim, omlitavelim usnama. A onda stigosmo u policijsku stanicu,
gde su mi udarcima pesnica pomogli da izađem iz automobila i da se popnem
uza stepenice. Znao sam da ne treba da očekujem nikakvu milost ovih
smrdljivih, prljavih kopilana, đavo ih odneo.
Uvukli su me u jednu veoma osvetljenu kancelariju, omalanu u belo, u
kojoj se osećao jak zadah povraćanja, klozeta, piva i dezinfekcionih
sredstava. Sve je to dolazilo iz obližnjih ćelija. Iz njih su takođe dopirale
psovke i pesma zatvorenika; učinilo mi se da sam prepoznao jedan glas koji
je izvijao:

Vratiću ti se, vratiću, draga,

kad ti, moja draga, budeš otišla.

Policajci narediše svima da ćute, a zatim se začu dobar udarac po nekome

ko zavapi ouuuuuuuuuuu, glasom koji je pre mogao da pripada pijanoj ženi
nego muškarcu. U kancelariji je oko mene bilo još četiri policajca i svi su
srkali čaj. Na stolu je stajao veliki čajnik iz koga su punili svoje prljave
velike šolje, bučno podrigujući. Mene uopšte nisu ponudili. Dali su mi samo
jedno staro, usrano ogledalo da se vidim kako izgledam i, istinu govoreći, ni
izdaleka nisam bio više onaj vaš mladi i lepi Pripovedač već jedna grozna
utvara sa naduvenim ustima, crvenim očima i ulubljenim nosom. Svi su se
grohotom nasmejali videvši moje zaprepašćenje, a jedan reče: „Baš pravi
zavodnik, zar ne?“ Tada uđe glavni pandur sa „čvarcima“ na ramenima, da bi
se videlo da je to visoka visoka visoka ličnost. Ugledavši me, samo reče:
„hm?“ i ispitivanje otpoče. Ja zavapih:
„Neću da kažem nijednu reč dok mi ne dođe advokat. Poznajem zakon, vi
kopilani.“
Naravno, oni ponovo prasnuše u grohotan smeh, a cajkan sa „čvarcima“
reče:
„U redu, u redu, momci, počnimo time što ćemo pokazati da i mi
poznajemo zakon, ali i da poznavanje zakona nije sve.“ Imao je veoma otmen
glas i govorio je prilično umorno. Zatim, uz drugarski osmeh, klimnu glavom
jednom debelom i velikom kopilanu. Taj ogromni debeli kopilan skide
ogrtač, pokazujući svoj stvarno veliki stari stomak, a zatim krenu polako ka
meni. Kad god bi otvorio usta, cereći se podrugljivo ali i umorno, mogao sam
da osetim miris čaja sa mlekom koje je malopre pio. Nije bio propisno
obrijan za cajkana, a na košulji ispod miške primećivale su se velike fleke
osušenog znoja. Osim toga, kada mi se sasvim primakao, zadahnuo me je i
miris masti za uši. On steže svoju smrdljivu, crvenu pesnicu i udari me pravo
u stomak, što je bilo vrlo prljavo; svi ostali cajkani se zaceniše od smeha,
osim glavnog, koji nije skidao onaj svoj umorni smešak čoveka kome je
dosadno. Morao sam da se oslonim na sveže okrečeni zid, tako da mi bela
boja ostade na odelu. Činilo mi se da oko mene uopšte nema vazduha. Osetio
sam najednom potrebu da povratim onu lepljivu pitu koju sam pojeo pre no
što sam izašao iz kuće. Ali nisam mogao da podnesem takve stvari, to
povraćanje po podu, i zato se uzdržah. Videvši tu debelu mrcinu kako se za
trenutak okrenuo da se osmehne svojim drugarima zbog dobrog poteza koji je
napravio, podigoh desnu nogu i, pre nego što su ostali uspeli da ga upozore,
elegantno i sjajno ga šutnuh u cevanicu. On zajauka kao lud, skačući na
jednoj nozi.
Ali posle toga oni me uzeše u krug, dodajući me jedan drugom kao neku
mlitavu i krvavu loptu, o braćo, i udarajući me pesnicama u jaja, usta,
stomak. Kao da im to nije bilo dovoljno, počeše da se koriste i nogama.
Ubrzo potom nisam više mogao da se uzdržim od povraćanja i kao neka
budala zavapih: „Izvinite, braćo, to uopšte nije bilo lepo. Izvinite izvinite
izvinite.“ Oni mi dodaše parče starih novina i narediše da se obrišem a zatim
me posuše nekom piljevinom. Posle toga mi rekoše, kao stari dobri drugovi,
da sednem kako bismo na miru popričali. U tom trenutku banu P. R. Deltoid,
budući da se njegova kancelarija nalazila u istoj zgradi: bio je prljav i imao je
veoma umoran izgled lica. On reče: „Šta se dogodilo, mali moj Aleks, a?“
Zatim se obrati cajkanima: „’Bro veče, inspektore! ’Bro veče, naredniče!
’Bro veče, ’bro veče, svima! Pa, izgleda da je ovo kraj moje karijere, a?
Bože, bože, ovaj dečak mi izgleda prilično jadno, zar ne? Pogledajte samo u
kakvom je stanju.“
„Nasilje izaziva nasilje,“ reče glavni policajac veoma svetačkim glasom.
„Opirao se zakonitom hapšenju.“
„Kraj moje karijere, a?“ ponovi P. R. Deltoid. Uputio mi je hladan pogled
kao da sam stvar a ne krvav, vrlo umoran i isprebijan čovek. „Pretpostavljam
da ću sutra morati da budem u sudnici.“
„Nisam to bio ja, brate, gospodine,“ rekoh pomalo plačno. „Zauzmite se
za mene, gospodine. Ja nisam tako loš. U ovo me je uvalilo izdajstvo
drugova, gospodine.“
„Peva kao češljugar,“ reče podrugljivo glavni cajkan. „Otpevao si ti
svoje!“
„Zauzeću se,“ reče hladno P. R. Deltoid. „Biću tamo sutra, ne brini.“
„Ako hoćete i vi da ga propustite kroz šake, samo napred,“ reče glavni
cajkan. „Ne obraćajte pažnju na nas. Mi ćemo da vam ga držimo. To mora da
je još jedno veliko razočaranje za vas.“ P. R. Deltoid tada učini nešto što
nikada ne bih poverovao da je u stanju čovek čija je dužnost da preobraća nas
delikvente u dobre momke, a posebno ne u prisustvu svih ovih cajkana. On
mi priđe i pljunu me. Pljunu. Pljunu me pravo u lice, a onda obrisa vlažna
usta gornjim delom šake. I ja počeh da brišem da brišem da brišem svoje
pljunuto lice okrvavljenom maramicom, govoreći pri tom:
„Hvala vam, gospodine, hvala vam mnogo, gospodine, to je bilo vrlo
ljubazno od vas, gospodine, hvala.“
„P. R. Deltoid se okrenu i udalji se bez reči. Policajci tada počeše da
prave dug zapisnik koji je trebalo da potpišem, a ja pomislih: „Ako svi vi
kopilani stojite na strani Dobra, onda mi je milo što ja pripadam onoj drugoj
strani.“
„U redu,“ rekoh im, „vi prljavi kopilani, vi smrdljive hulje. Pišite samo,
pišite sve. Neću više da puzim ovde i da se brukam, pogani soju. Odakle
hoćete da počnem, vi, blatnjave životinje. Od poslednjeg popravilišta? Dobro,
dobro, evo vam.“
Oni postaviše pored mene stenografa, nekog vrlo mirnog zaplašenog
čoveka koji uopšte nije ličio na pravog policajca, i ovaj poče da ispisuje
stranicu za stranicom za stranicom za stranicom. Diktirao sam mu u pero o
ultranasilju, o tučama, o krađama, o silovanjima, o mnogo mnogo čemu sve
do večerašnjeg događaja sa bogatim bakutanerom i njenom mačjom
menažerijom. Jasno sam mu stavio do znanja da su i moji nazovi drugovi
takođe umešani do guše u sve to. Kada sam završio, taj cajkanski stenograf
izgledao je kao ošamućen, siroti stari čovek. Glavni pandur mu reče
ljubaznim glasom:
„U redu je, sine, odmori se sada i uzmi malo čaja a onda zapuši nos i
otkucaj tri kopije ove smrdljive prljavštine. Zatim donesi papire našem
lepom, mladom prijatelju da ih potpiše. A ti,“ reče meni, „otpratićemo te do
tvog apartmana sa toplom vodom i svim udobnostima U redu,“ obrati se na
kraju svojim umornim glasom dvojici grubih cajkana, „vodite ga!
Udarci nogama, pesnice i buboci otpratiše me do ćelije i ja se obreh među
dvadesetak drugih zatvorenika od kojih je većina bila pijana. Tu je bilo
stvarno užasnih životinjskih njuški: jedan sa potpuno izjedenim nosom i
ustima koja su zjapila kao neka velika crna rupa; drugi je žestoko hrkao na
podu dok mu se neka sluz slivala niz usta; treći se israo u pantalone. Osim
njih bila su tu i dva pedera koji mi odmah pokazaše znake naklonosti; jedan
od njih mi zaskoči na leđa, i imao sam dosta muka dok ga se nisam otarasio,
ali zato ostade njegov smrad, nešto neodređeno, između špiritusa i jeftinog
parfema, što me ponovo nagna da povraćam, samo što mi je ovoga puta
stomak već bio prazan, o braćo. Zatim drugi peder poče da vršlja svojim
rukama po meni, ali se onaj prvi režeći ustremi na njega i oni se uhvatiše u
koštac, pošto su me obojica želeli samo za sebe. Digli su veliku graju, tako da
se pojaviše dva cajkana i raspališe ih nekim batinama po glavi. To ih je
smirilo i oni sedoše u ćošak gledajući negde u prazno dok je krv kapala kap
kap kap sa lica jednog od njih.
U ćeliji je bilo kreveta, ali su svi već bili zauzeti. U svakom redu se
nalazilo po četiri ležaja i ja se popeh na jedan koji je bio na vrhu. Na njemu je
hrkala neka matora pijandura koju su po svoj prilici sami cajkani digli ovde.
U svakom slučaju, ja ga svukoh dole, pošto nije bio mnogo težak, i on tresnu
na glavu debelom, pijanom čoveku koji je ležao na podu. Obojica se
probudiše, počeše da se dernjaju i da dirljivo udaraju jedan drugog. Ja se
ispružih na vonjavi krevet, o braćo, i onako umoran, iscrpljen i izranjavljen
utonuh u san. Ali to nije bio pravi san; činilo mi se kao da putujem u neki
drugi, bolji svet. A u tom boljem svetu, braćo, uskoro se obreh na nekom
velikom polju, punom cveća i drveća, i videh neku kozu sa licem čoveka
kako svira u flautu. A zatim se, poput sunca, podiže Ludvig van,
gromovničkog lica, divlje razbarušene kose i sa kravatom, i ja začuh Devetu,
poslednji stav; reči su bile malo izmenjene, kao da su znale da to mora tako
da bude, pošto je ovo bio san:

O dečače, ti buntovna nebeska ajkulo,

rajski koljaču,
vatrena srca, ponosan i razdragan,
razbićemo ti zube i šutnuti
tvoj prljavi smrad, bum.

Ali melodija je bila prava. Shvatio sam to kada sam se probudio, dva ili
deset minuta kasnije, a možda je prošlo i dvadeset sati ili dana ili godina,
budući da mi je u međuvremenu neko digao sat. Miljama i miljama ispod
mene stajao je neki cajkan i bockao me štapom na čijem je kraju bio klin.
„Probudi se, sinko. Probudi se, lepi moj. Probudi se, čeka te prava
nevolja.“
„Zašto? Ko? Gde? Šta?“ Melodija Ode radosti još je gromko odjekivala u
mojim ušima. Cajkan reče:
„Siđi da vidiš šta te čeka. Ima divnih vesti za tebe, sinko.“ S mukom sam
sišao, sav ukrućen, razbijen i neispavan, a pandur, koji je zaudarao na sir i
luk, izgura me iz prljave ćelije u kojoj se orilo hrkanje. Dok smo išli
hodnikom, stara dobra melodija Radosti, iskro sve lepote… orila se bez
prestanka u meni. Zatim smo ušli u jednu veoma čistu kancelariju sa pisaćim
mašinama i cvećem na stolovima; na suprotnom kraju sedeo je glavni
policajac, vrlo ozbiljnog izgleda, koji baci hladan pogled na moje pospano
lice. Ja rekoh:
„Pa? Šta ima novo, brate? Šta se događa usred ove divne sjajne noći?“
„Dajem ti tačno deset sekundi da skineš tu glupu grimasu sa lica. A onda,
hoću da me saslušaš.“
 „I šta onda?“ rekoh, smejući se. „Zar vam nije dosta što ste me na smrt
pretukli i izgazili, što ste me naterali da satima ispovedam svoje zločine i
konačno bacili među ludake i smrdljive perverznjake u onu prljavu ćeliju. Da
niste možda pronašli neko novo mučenje za mene, vi kopilani?“
„Biće to tvoje lično mučenje,“ reče on ozbiljno.
„Daj bože da te ono dovede do ludila,“ I u tom trenutku, pre no što je on
bilo šta rekao, shvatih u čemu je stvar. Onaj bakutaner sa mačjom
menažerijom otegao je papke u nekoj gradskoj bolnici. Očigledno sam je
lupio malo jače nego što je trebalo. Tu smo, dakle. Na um mi padoše sve one
mačke i mačori kako mjauču tražeći mleko, ali ga ni od koga ne dobijaju, ili
bar ne više od one matore device koja im je bila gospodar. Tu smo, dakle. A
bilo mi je tek petnaest godina. Uradio sam zbilja veliku stvar.“
DRUGI DEO
 Glava prva

„Šta, dakle, da se radi, a?“

Nastaviću od onog dela tužne i tragične ispovesti, braćo moja, jedini
prijatelji, koja počinje u Držzatu (odnosno, Državnom zatvoru) broj 84 F. Ne
verujem da bi vam se dopalo da čujete čitavu onu prljavu i užasnu priču o
šoku koji je nagnao mog ta da podigne svoje žuljevite, krvave ruke protiv
nepravednog Boga i njegovih nebesa, a moju ma da izobliči usta u dirljivo
ouuuu ouuuu ouuuu u svom materinskom bolu za jedinim sinom i plodom
svoje utrobe, što je svima izgledalo veoma tužno. Na kraju je neki matori,
odvratni sudija prvostepenog suda izrekao gomilu teških reči protiv vašeg
Prijatelja i Vernog Pripovedača, posle svih onih smrdljivih i groznih kleveta
kojima su me izbljuvali P. R. Deltoid i cajkani, bog ih zgromio. Zatim su me
ponovo bacili u neku prljavu ćeliju, među smrdljive perverznjake i zločince.
Onda je došao na red pravi proces u sudu višeg ranga, sa pravim sudijama i
porotom, gde je ponovo bilo izrečeno mnogo, mnogo ružnih reči na vrlo
svečan način. Presuda je glasila: kriv, a kada su rekli četrnaest godina moja
ma je, o braćo, samo zajecala buhuhuhu. I tako, evo me sada ovde, tačno dve
godine nakon što su me ućorkali i bacili u okove u staju 84 F, odevenog po
poslednjoj zatvorskoj modi, koja se sastojala iz jednodelnog odela boje
izmeta i broja prišivenog na grudima, odmah iznad starog triktakala, odnosno
na leđima, tako da sam, bez obzira u kom se pravcu kretao, bio uvek
6655321, a ne više vaš mali drug Aleks.
„Šta, dakle, da se radi, a?“
Nisu delovale popravno na mene – nisu baš nimalo – dve godine života
provedene u ovoj prljavoj, paklenoj rupi sličnoj zoološkom vrtu za ljude, gde
sam se nadobijao batina od brutalnih i svirepih stražara i susretao sa jakim
smrdljivim i opasnim kriminalcima, od kojih su neki bili stvarno perverzni i
spremni da se požudnih ustiju bace na slatkog i mladog momčića kao što je
bio vaš Pripovedač. Morao sam svakodnevno da radim u radionici, gde su se
izrađivale kutije za šibice, a posle toga dugo da hodam ukrug ukrug ukrug u
dvorištu, radi šetnje. S vremena na vreme neki matori, nalik na profesora,
pričao bi uveče o bubama, o Mlečnom Putu, o Divnom Čudu Snežne
Pahuljice; ovo poslednje me je baš razveselilo, jer me je podsetilo na tabanje i
Čist Vandalizam u trenutku kada se isti ovaj deda vraćao iz javne biblioteke,
jedne zimske večeri dok moji drugovi još nisu bili izdajice i dok sam ja bio
srećan i slobodan. Čuo sam samo jednu vest o tim drugovima; ta i ma,
prilikom jedne posete, rekoše mi da je Džordži mrtav. Da, mrtav, o braćo.
Mrtav kao pseće govno na drumu. Jednoga dana Džordži je poveo drugu
dvojicu u kuću nekog veoma bogatog čoveka. Prvo su oborili vlasnika na
pod, a onda je Džordži počeo da cepa jastuke i zavese; kada je Dim razbio
neki veoma dragocen ukras – statuicu ili nešto slično – onaj matori, iako je
bio sav izubijan, pobesneo je kao lud i pojurio ih sa nekom teškom
gvozdenom šipkom u ruci. Budući da je bio sasvim izvan sebe, dobio je
džinovsku snagu. Dim i Pit su iskočili kroz prozor, ali Džordži se spotakao o
tepih i dobio strahovit udarac u glavu onom gvozdenom šipkom. I tako je
završio Džordži izdajica.
Stari ubica se opravdao Samoodbranom, što je bilo sasvim u redu i
pravedno. Činjenica da je Džordži bio ubijen, iako se to odigralo čitavih
godinu dana nakon što su mene uhvatili cajkani, izgledala mi je sasvim u
redu i pravedno, kao prst Sudbine.
„Šta, dakle, da se radi, a?“
Nalazio sam se u Kapeli Okrilja, pošto je bilo nedeljno jutro, a zatvorski
sveštenik govorio je Reč Gospodnju. Moj posao je bio da se brinem o starom
stereu i da puštam svetu muziku pre i posle propovedi, odnosno u sredini,
kada su se pevale himne. Bio sam u dnu Kapele Okrilja (ukupno ih je bilo
četiri u celom Držzatu 84 F) u blizini čuvara koji su stajali sa puškama, sa
svojim prljavim, velikim, modrim, grubijanskim puškama. Ispred mene su
sedeli zatvorenici i slušali Reč Gospodnju u svojim užasnim odelima boje
izmeta. Oko njih se širio nekakav čudan zadah, ne kao od neopranih ili
prljavih ljudi, već jedan poseban bljutav smrad, braćo, koji se oseća jedino
kod kriminalaca – prašnjavi, masni i beznadežni vonj. Padalo mi je na um da
ga možda i ja imam pošto sam već postao pravi robijaš, iako sam bio veoma
mlad. Zato mi je i bilo vrlo važno, braćo, da što pre izađem iz ovog
smrdljivog zoološkog vrta. I kao što ćete videti, ako budete nastavili da čitate,
to će se uskoro i dogoditi.
„Šta dakle, da se radi, a?“ reče zatvorski sveštenik po treći put. „Hoćemo
li i dalje da ulazimo i izlazimo, i ulazimo i izlazimo iz ovakvih ustanova,
mada većina vas više ulazi nego što izlazi, ili ćemo da poslušamo Reč
Gospodnju i da shvatimo da će oni grešnici koji se ne pokaju biti kažnjeni
kako na ovom svetu tako i na onom? Vi ste gomila prokletih idiota, bar
većina vas, koja je spremna da proda svoje prvenaštvo za tanjir hladnog
poridža. Zadovoljstvo koje dolazi od krađa i nasilja, žudnja za lakim životom
– vredi li to ako imamo neoboriv dokaz, da da, neporeciv dokaz da pakao
postoji? Ja to znam, prijatelji moji, znam. Proviđenje mi je otkrilo da postoji
mesto tamnije od svakog zatvora i vrelije od svakog plamena ljudske vatre,
gde duše nepopravljivih grešnika kao što ste vi – ne pravite takva lica,
prokleti bili, i ne smejte se – kao što ste vi, kažem, urlaju u večnom i
nepodnošljivom bolu, dok im noseve nagriza smrad pogani, a usta ljuto peku,
dok im se koža ljušti i truli, a plamena kugla vrti u kukavnoj utrobi. Da da da,
znam.“
U tom trenutku, o braćo, jedan zatvorenik koji je sedeo negde u
poslednjem redu odsvira ono staro prrrrp, što je nagnalo brutalne stražarčine
da odmah stupe u akciju. Oni jurnuše ka mestu odakle im se učinilo da je
došao taj zvuk, deleći desno i levo nezgodne i teške udarce. Zatim dočepaše
nekog jadnog uzdrhtalog zatvorenika, veoma mršavog, sitnog i matorog, i
izvukoše ga iz reda dok je on na sav glas zapomagao: „Nisam bio ja, bio je
on,“ ali to nije imalo nikakvog uticaja. Bio je najpre propisno izudaran, a
onda izbačen iz Kapele Okrilja.
„A sad,“ reče zatvorski sveštenik, „poslušajte Reč Gospodnju.“ On izvadi
veliku knjigu i poče da prelistava stranice, ližući vrhove prstiju splardž
splardž.
Bio je to krupan kopilan sa veoma crvenim licem, ali mi je bio vrlo
naklonjen zato što sam bio mlad i zato što sam počeo da se interesujem za
veliku knjigu. Bilo je uređeno da deo mog budućeg obrazovanja predstavlja
čitanje te knjige. Mogao sam čak da slušam muziku na kapelskom stereu dok
čitam, o braćo. To je stvarno bilo silno. Zaključali bi me unutra i pustili da
slušam sakralnu muziku J. S. Baha i G. F. Hendla. Čitao sam o onim starim
židovima kako se međusobno biju, loču svoje jevrejsko vino i vode u krevet
služavke svojih žena. Bilo je stvarno dobro. To me je održalo, o braćo.
Poslednji deo knjige nije mi se nimalo dopao zato što je bio pun nekakvih
propovedi, a ne više, makljaže i starog dobrog tucanja. Ali jednog dana
sveštenik me čvrsto zagrli svojim goveđim ručerdama i reče:
 „Ah, 6655321, misli na božje ispaštanje. Udubi se u to, dečko moj.“
Bazdio je jako na viski, ali ga to nije sprečilo da ode do svoje male
kancelarije i da otpije još koji gutljaj. Pročitao sam sve o tom mučenju, o
krunisanju trnovim vencom, o krstu i o ostalim sranjima, i video sam da u
tome stvarno nečega ima. Dok se sa sterea orila muzika divnog Baha, ja
zatvorih oči i videh sebe kako pomažem pa čak i uzimam učešća u udaranju i
razapinjanju, obučen u togu koja je bila poslednji krik rimske mode. Kao što
vidite, vreme provedeno u Držzatu 84 F nije bilo sasvim izgubljeno; sam
Upravnik zatvora bio je veoma zadovoljan kada je čuo da sam se posvetio
religiji i da tu tražim svoju nadu.
Tog nedeljnog jutra sveštenik je čitao iz knjige o nekim ljudima koji su
poslušali Reč Gospodnju i nisu učestvovali u građenju kule na pesku. Onda je
pljusnula kiša, pljus, i staro bum bum se prolomilo nebom; bio je to kraj kuće
na pesku. Ali ja sam mislio da samo veoma glup čovek može da gradi kuću
na pesku i da je oko sebe morao da ima gomilu kopilanskih drugara ako mu
oni nisu skrenuli pažnju koliko je to budalast posao. Onda sveštenik povika:
„U redu. Završićemo himnom koja se nalazi pod brojem 435 u
Zatvoreničkom himnovniku.“ Zatim se čulo kreš i plop i hviš hviš dok su
zatvorenici vadili i ispuštali prljave male himnovnike i uz lizanje prstiju
okretali stranice. Za to vreme oni krupni divlji stražari su vikali: „Prekinite sa
razgovorom, kopilani. Vidim te 920537.“ Naravno, stereo je bio spreman i ja
pustih jednostavnu muziku orgulja koja je postajala sve jaaaaača. Robijaši
zapevaše stvarno jezivo:

Mi smo kao slab čaj, tek skuvan,

ali mešanje se čini jakim.
Mi ne jedemo anđeosku hranu,
vreme naših iskušenja je dugo.

Oni su urlali i žvalavili ove glupe reči, dok ih je sveštenik podsticao kao
bičem: „Glasnije, prokleti bili, pevajte!“ Čuli su se i stražari kako dovikuju:
„Čekaj samo, 7749222,“ ili, „Tresnuću te po glavetini, smrdljivko.“ Kada se
sve to završilo sveštenik reče: „Neka vas Sveta Trojica uvek čuvaju i neka
vas poprave, amin.“ Robijaši počeše da ustaju i da se kreću ka izlazu uz
zvuke jednog odlomka iz Simfonije broj dva Adrijana Švajgzelbera po izboru
Vašeg Vernog Pripovedača, o braćo. Kakva rulja, pomislih, dok sam stajao
gore pored starog sterea, posmatrajući ih kako izlaze komešajući se i praveći
beeeee i muuuuuu kao životinje. Pokazivali su mi svojim prljavim prstima
razne svinjarije zato što im je izgledalo da sam posebno povlašćen. Kada se i
poslednji izgega napolje, sa rukama koje su mu visile kao u majmuna,
dobivši u prolazu jedan lep i zvonak udarac u potiljak od nekog cajkana,
sveštenik se popeo do mene, pušeći cigaretu, iako je još bio u svom starom
odelu božjeg čoveka, koje je bilo belo i čipkasto kao u neveste.
On mi reče:
„Hvala kao i uvek, mali 6655321. Kakve si mi novosti spremio za
danas?“ Stvar je bila u tome, znao sam sasvim dobro, što je sveštenik hteo da
postane važna ličnost u svetu Zatvorske Religije, zašta mu je bilo potrebno
valjano svedočanstvo Upravnika zatvora. U tom cilju je s vremena na vreme
odlazio kod njega i krišom ga obaveštavao o mračnim stvarima koje se
kuvaju među zatvorenicima. Dobar deo tih obaveštenja dobijao je od mene.
Mnoge priče sam samo izmislio, ali je ponešto bilo i istina.
Na primer ono kada sam uz pomoć tok tok i tak tak preko vodovodnih
cevi saznao da će veliki Hariman pokušati bekstvo. Nameravao je da
prilikom deljenja hrane napadne stražara i da izađe preobučen u njegovo
odelo. Drugi put se spremao veliki protest zbog odvratne hrane koju smo
dobijali u menzi, što sam takođe otkucao. Sveštenik je obaveštenje preneo
dalje i Upravnik ga je pohvalio zbog njegovog Lojalnog Duha i Oštrog Uha.
Ovoga puta mu rekoh nešto što nije bilo istina:
„Saznali smo, gospodine, preko cevi, da je stigla pošiljka kokaina tajnim
kanalom i da će se centar za raspodelu nalaziti u jednoj od ćelija Trećeg
Reda.“ Izmišljao sam pojedinosti dok sam pričao, kao što sam to uvek činio,
ali je sveštenik ipak izgledao veoma zahvalan. On mi reče:
„Dobro, dobro, dobro. Preneću obaveštenje Njemu.“ Uvek je govorio
„On“ kada je bila reč o Upravniku. Tada ja rekoh:
„Uradio sam sve što sam mogao, gospodine, zar ne?“ Uvek sam se
koristio svojim najljubaznijim glasom kada sam razgovarao sa krupnim
ribama. „Pokušao sam sve, gospodine, nije li tako?“
„Imaš pravo,6655321,“ reče sveštenik. „Bio si od koristi i smatram da si
pokazao iskrenu želju da se popraviš. Ako nastaviš tako, svakako ćeš
zaslužiti pomilovanje.“
 „Ali, gospodine,“ rekoh, „kakva je to novost o kojoj se šuška? Taj novi
postupak koji dopušta da se izađe iz zatvora na neodređeno vreme i da se
ovamo više nikada i ne vrati?“
„Oh,“ reče on veoma začuđeno, „gde si to čuo? Ko ti je rekao?“
„Šuška se, gospodine,“ rekoh. „Možda su razgovarala dvojica stražara, a
neko je prisluškivao. Ili je neko ukrao novine u radionici u kojima je pisalo
baš o tome. Oprostite mi ako sam drzak, gospodine, ali zar ne biste mogli da
me predložite za to?
Videlo se da razmišlja dok je odbijao dimove cigarete, pitajući se da li da
mi kaže ono što je znao. Konačno reče: „Pretpostavljam da misliš na
Ludovikovu tehniku?“ Još uvek je bio veoma oprezan.
„Ne znam kako se zove, gospodine,“ rekoh. „Znam samo da omogućuje
da se izađe odavde i da se nikada više ne vrati.“
„Tako je,“ reče, nabravši obrve, dok me je gledao odozgo. „Sasvim je
tako, 6655321. Naravno, za sada je još u fazi ispitivanja. Veoma je
jednostavno, ali i vrlo drastično.“
„I ovde je u upotrebi, zar ne, gospodine?“ rekoh.
„One nove, bele zgrade pored Južnog zida, gospodine. Gledali smo kako
se zidaju dok smo išli u šetnju.
„Još nije praktično isprobano,“ reče. „Bar ne u ovom zatvoru, 6655321.
On je prilično sumnjičav što se toga tiče. Moram da priznam da delim
Njegove sumnje. (Govorio je o upravniku.) Pitanje je da li ta tehnika može
stvarno učiniti čoveka dobrim. Dobrota dolazi iznutra, 6655321. Dobrota je
stvar izbora. Kad više nema moći izbora, čovek prestaje da bude čovek.“ On
bi još dugo srao o tome, ali začusmo drugu grupu zatvorenika kako maršira
klenk klenk niz gvozdene stepenice, dolazeći po svoj deo Religije. On reče:
„Pričaćemo o tome drugi put. A sad na posao.“ Vratih se do sterea i stavih
Preludium i Koral Wachet auf J. S. Baha a ona smrdljiva gomila kopilastih
kriminalaca i perverznjaka ugega se unutra kao čopor tužnih šimpanza, dok
su oko njih išli stražari lajući i šibajući ih. Ubrzo potom zatvorski sveštenik
im se obrati: „Šta, dakle, da se radi, a?“ A tu ste se i vi uključili. Toga jutra
bilo je četiri ture Zatvorske Religije, ali sveštenik nije rekao ništa više o
Ludovikovoj tehnici, ili kako li se već zvaše, braćo. Kada sam završio svoj
posao oko sterea, on mi zahvali sa par reči, a zatim me odvedoše natrag u
ćeliju Šestog Reda, koja je predstavljala moju smrdljivu, krcatu kuću. Stražar
nije bio loš čovek; nije me ni udario ni gurnuo kada je otvorio vrata, već
samo reče: „Evo nas ponovo u staroj bari, sinko.“ Evo me ponovo sa mojim
novim drugovima, teškim kriminalcima, ali hvala bogu, bez perverznih
sklonosti. Zofar je bio na svom ležaju: veoma mračan i mršav čovek koji je
mleo mleo svojim ispušenim glasom tako da ga niko više nije ni slušao. Sada
je pričao nešto za svoj račun: „U to nisi mogao da pipneš pogi (nemam pojma
šta mu je to, braćo) pa makar platio deset miliona arčibalda, pa šta onda da
radim, odem ti ja dole do Turskog i kažem da mi se baš tog jutra hoće, i šta
on onda da radi?“ Govorio je starim slengom kriminalca. Bio je tu i Zid, slep
na jedno oko, koji je sekao nokte svečano obeležavajući time nedelju. Zatim
Veliki Jevrejin, veoma debeo i znojav čovek, koji je bio opružen na svom
ležaju kao mrtav. U ćeliji su bili još Jojon i Doktor. Jojon je bio prljav tip,
veoma lukav i jak, koji se specijalizovao u Seksualnom Nasilju. Doktor se
izdavao da ume da leči sifilis, gonoreju i sluzavku, ali je ubrizgavao samo
čistu vodu. Osim toga, ubio je dve devojke, umesto da ih oslobodi neželjenog
tereta kao što je obećao. Bila je to smrdljiva i gadna rulja i ja sam uživao u
njihovom prisustvu isto onoliko koliko biste i vi uživali, o braćo, ali to moje
uživanje će ubrzo biti okončano.
Hteo bih da vam kažem i to da je ova ćelija pravljena za trojicu, a da je
nas unutra bilo šestorica, tako da smo se osećali zbijeni kao sardine. U to
vreme slično je stanje bilo i u svim ostalim zatvorima, braćo, i to je
predstavljalo smrdljivu sramotu da čovek unutra ne može čestito ni da se
ispruži. Teško ćete mi poverovati kad vam kažem, ali te nedelje su ubacili još
jednog zatvorenika u naš kavez. Taman smo pojeli onu užasnu hranu koja se
sastojala od knedli i usmrdelog mesa, i počeli da pušimo cigarete izvaljeni na
ležajima, kada uguraše onog čoveka. Bio je to neki gušavi matorko koji
odmah poče da kukumavči pre no što smo uopšte stigli da dođemo k sebi:
Tresao je šipke derući se na sav glas:
„Ja hoću svoja prljava prava, ovo je već prepuna ćelija, ja sam obmanut,
da.“ Jedan od cajkana se vrati i reče mu da se snađe kako ume; ako neko bude
hteo neka podeli ležaj sa njim, inače će morati da ostane na podu. „Biće sve
gore umesto bolje,“ reče stražar. „Baš lep svet pokušavate da napravite, vi
prljavi kriminalci.“
 Glava druga

Elem, dolazak ovog novog čoveka značio je početak mog izlaska iz

starog Držzata. Bio je to tip podmukle svađalice, sa vrlo pokvarenom maštom
i nečistim namerama. Počeo je da pravi probleme još prvog dana. Osim toga,
bio je veoma hvalisav, gledao nas je prezrivo i govorio povišenim, nadmenim
glasom. Prsio se da je jedini pravi prestupnik u celom zoološkom vrtu, da je
uradio ovo i ono, da je ubio deset policajaca jednim udarcem i slična sranja.
Ali nije ostavio nikakav naročit utisak, o braćo. Na kraju se okomio na mene
i pokušao da mi stavi do znanja da ja kao najmlađi treba da spavam na podu.
Ali ostali se zauzeše za mene vičući: „Ostavi ga na miru, ti prljavo kopile!“
To je bilo dovoljno da on ponovo počne onu staru jadikovku o tome kako ga
niko ne voli. Ali kad sam se sledeće noći probudio, nađoh tog užasnog
robijaša u svom krevetu, inače najnižem i vrlo uzanom, kako mi govori
prljave ljubavne reči i miluje miluje miluje. Ja se izbezumih i počeh nasumce
da udaram oko sebe. Nisam video ništa, jer je igrala samo jedna mala crvena
pruga svetlosti na podu. Znao sam da je to bio on, smrdljivo kopile; i odista,
kada su zbog velike larme upalili sijalice, ja ugledah njegovo odvratno lice sa
krvavim ustima po kojima sam ga raspalio u mraku.
Naravno, moji drugovi iz ćelije se takođe probudiše i počeše divljački da
ga mlate, sve dok buka nije razbudila čitav sprat; začuše se povici i lupa
limenih porcija o zid, kao da su zatvorenici iz svih ćelija pomislili da je u
pitanju neko veliko bekstvo, o braćo. Zatim su se upalila sva svetla i pojavili
su se čuvari u SVOJIM košuljama, pantalonama i kapama, mašući velikim
batinama. Gledali smo jedni druge u zajapurena lica, a ruke su nam se tresle,
dok su se na sve strane orili povici i psovke. Ja počeh odmah da se žalim, ali
čuvari su bili uvereni da je sve to isključivo delo Vašeg Vernog Pripovedača,
budući da ja nisam imao nijednu ogrebotinu, dok je taj užasni robijaš obilato
krvario iz usta po kojima sam ga raspalio. To me je stvarno razjarilo. Rekao
sam da neću da provedem više nijednu noć u ovoj ćeliji, ako Zatvorski
Autoriteti budu i dalje dozvoljavali ovim užasnim, smrdljivim, perverznim
prestupnicima da atakuju na moju guzicu kad nisam u stanju da se branim
zato što spavam.
„Sačekaj do sutra,“ rekoše mi. „Želi li vaša visost možda zasebnu sobu sa
kupatilom i televizorom? Izvrsno, uredićemo to odmah sutra. Ali sada, mali
druže, nabij glavurdu u jastuk i da nismo čuli više nijednu reč. Je li u redu u
redu u redu?“ Zatim se udaljiše opomenuvši ozbiljno sve još jedanput. Kad su
se svetla pogasila, ja izjavih da ću presedeti ostatak noći, a zatim se obratih
onom odvratnom prestupniku: „Hajde, popni se na moj ležaj, ako hoćeš. Gadi
mi se da ostanem ovde otkad si ga ti uprljao i zasrao svojom groznom,
smrdljivom guzicom.“
Ali tada se ostali umešaše. Veliki Jevrejin, još uvek sav znojav od one
male bitke koju smo imali u mraku, reče:
„Stani, brate. Ne daj mu da se osili, inače smo svi nadrljali.“
Tada ovaj novi reče:
„Začepi rupu, Jevrejine!“ što je značilo da treba da umukne, ali je bilo
vrlo uvredljivo. Veliki Jevrejin se ustremi da ga udari, ali se Doktor umeša:
„Smirite se, gospodo, gužva nam nije potrebna, zar ne?“ Rekao je to vrlo
gospodstvenim glasom, jer je novi prestupnik to tražio. Bilo je očigledno da
je do malopre bio uveren kako je veoma značajna ličnost i kako je sasvim
ispod njegove časti da deli ćeliju sa nas šestoricom, a da pri tom još i spava
na podu. Na svoj prezriv način on pokuša da se podrugne doktoru:
„Oooooo, daaaa, guuužva naam niiije poootrebna, zar ne, Arčibalde?“
Tada Jojon, veoma suv, tužan i jak, reče:
„Kad već ne možemo da spavamo, posvetimo se malo vaspitanju. Našem
novom prijatelju očigledno je potrebno malo pouke.“ Iako se specijalizovao
za Seksualno Nasilje, imao je fin način izražavanja, veoma staložen i
precizan.
Novi robijaš prezrivo odvrati:
„Tandara mandara, rugobo mala.“
A onda je počelo, na vrlo čudan i tih način; niko nije podigao glas. Novi
robijaš je malo vikao u početku, ali mu zatim Zid udarcem pesnice začepi
usta dok ga je Veliki Jevrejin držao uz rešetke tako da ga je obasjavala ona
pruga svetlosti sa poda. Posle se samo čulo prigušeno uf uf uf. On nije bio
odveć snažan čovek, budući da je veoma mlitavo uzvraćao udarce.
Pretpostavljam da je upravo zbog toga i bio toliko grlat i hvalisav. U svakom
slučaju, videvši staru crvenu krv kako se razliva pod crvenom svetlošću ja
ponovo osetih kako mi se u utrobi nadima ona stara radost i rekoh:
„Prepustite ga meni! Hajde, dajte ga malo meni, braćo.“
Veliki Jevrejin reče:
„Tako je, tako je, momci, u pravu je. Tvoj je, Aleks.“
Svi se razmakoše u krug gledajući kako bijem ovog prestupnika u
polumraku. Najpre sam ga udarao pesnicama sa svih strana, poigravajući oko
njega, iako mi čizme nisu bile ušnirane. Zatim ga spopletoh i on pade tras
dum na pod. Na kraju ga fino i lepo šutnuh u glavu; on ispusti jedno
ooooaaah, a zatim zakrklja kao neko ko ima nemiran san.
Doktor reče:
„Dobro je, lekcija je završena.“ Gledao je ispod oka onog izubijanog
čoveka na podu. „Pustimo ga da sanja kako postaje dobar dečko.“
Onda se svi popesmo na ležaje pošto nas je sve ovo prilično iscrplo. Ono
što sam sanjao, te noći, braćo, bilo je da se nalazim usred nekog velikog
orkestra sastavljenog od mnogo stotina muzičara, čiji je dirigent bio neka
mešavina Ludviga vana i G. F. Hendla, jedan veoma gluv i slep čovek,
umoran od sveta. Ja sam stajao među duvačkim instrumentima, svirajući
nekakav bledoružičasti fagot od mesa, koji kao da je izrastao iz mog tela, iz
sredine stomaka; kad god bih dunuo u njega, nasmejao bih se veoma glasno
ha ha ha, jer me je to prilično golicalo. Ludvig van G. F. se sav izbezumio.
Pritrčao mi je razdrao mi se u uho, i u tom trenutku se trgoh iza sna sav u
znoju. Naravno, onu dreku je stvaralo zatvorsko zvono zvrrrr zvrrrr. Bilo je
zimsko jutro i oči su mi bile pune krmelja; kada sam ih otvorio osetih kako
me peku pod električnom svetlošću koja je gorela u čitavom zoološkom vrtu.
Bacio sam pogled nadole i spazio onog novog prestupnika kako leži na podu
sav krvav, izubijan još bez svesti. Pade mi na um prošla noć i to me nagna da
se osmehnem.
Ali kad sam sišao sa ležaja i prodrmao ga bosom nogom, osetih da je
nekako ukočen i hladan. Otišao sam do Doktorovog ležaja i počeo da ga
drmusam zato što se on uvek veoma teško budio. Ali ovoga puta je brzo
skočio, što učiniše i ostali, osim Zida koji je spavao kao zaklan. „Vrlo
žalosno,“ reče Doktor.
„Mora da je bio srčani napad.“ Zatim, kružeći pogledom po nama, reče:
„Nije trebalo da ga tako udesite. Bilo je to prilično nepromišljeno.“ Jojon
odmahnu rukom:
„Ajde, ’ajde, doktore, kao da i ti nisi udarao sa svima nama.“ Tada se
Veliki Jevrejin okrenu ka meni i reče:
„Bio si suviše nagao, Aleks. Poslednji udarac ti je bio vrlo vrlo prljav.“
Ovo me izvede iz takta i ja rekoh:
„Ko je započeo, a? Ja sam se priključio tek na kraju, zar ne?“ Uperih prst
na Jojona i rekoh: „Ideja je bila tvoja!“ Zid zahrka malo bučnije i ja
uzviknuh: „Probudite to smrdljivo kopile. On ga je udarao po ustima dok ga
je Veliki Jevrejin držao uz rešetke.“ Doktor reče:
„Neosporno je da je ovaj ovde zaslužio, da tako kažemo, dobru lekciju,
ali je očigledno da si mu ti, moj dragi dečko, silinom i, kažimo slobodno,
nesmotrenošću svoje mladosti zadao soir de grace. To je stvarno šteta.“
„Izdajnici!“ rekoh, „izdajnici i lažovi!“ Shvatio sam da se ponavlja ona
priča od pre dve godine, kada su me moji nazovi drugovi ostavili u
grubijanskim rukama cajkana. Iskustvo mi je pokazalo da čovek ne može da
se pouzda ni u koga na čitavom svetu. Jojon ode da probudi Zida, koji je
takođe bio spreman da se zakune kako su svi prljavi udarci i brutalnost
poticali od Vašeg Vernog Pripovedača. Kada su stigli čuvari, a zatim Glavni
Čuvar, i na kraju lično Upravnik, svi moji drugovi iz ćelije požuriše da
detaljnije opišu način na koji sam ubio ovog bezvrednog perverznjaka, čije je
okrvavljeno telo ležalo na podu kao vreća.
Bio je to vrlo neobičan dan, o braćo. Odneli su mrtvo telo, a svi
zatvorenici su morali da ostanu u svojim ćelijama do daljnjeg; hrana nije
deljena, pa čak ni čaj. Preostalo nam je samo da čekamo i slušamo kako se
stražari šetaju gore-dole duž hodnika; razdrali bi se „Umukni!“ i „Zapuši
pomijaru!“ čim bi čuli i najmanji šapat iz neke ćelije. A onda, oko jedanaest,
spolja se oseti neko komešanje, uzbuđenje i kao neki miris straha koji se širi.
Zatim ugledasmo Upravnika, Glavnog Čuvara i neke očigledno veoma
značajne ličnosti kako dolaze, razgovarajući među sobom vrlo živo. Brzo su
se udaljili ka dnu hodnika, a onda začusmo kako se vraćaju, ovoga puta
sporije, i kako Upravnik – jedan znojav, debeo, plavokos tip, govori: „Ali,
gospodine…“ i „Pa šta da radimo, gospodine?“ i tako dalje. Zatim se cela
bulumenta zaustavi pred našom ćelijom i Glavni Čuvar je otvori. Videlo se
odmah ko je najznačajnija ličnost: bio je to visok tip, plavih očiju, stvarno
izvrsno odeven, braćo, u najlepšem odelu koje sam ikada video, apsolutno po
poslednjoj modi. Gledao je nekako kroz nas, sirote zatvorenike, govoreći
divnim glasom obrazovanog čoveka: „Vlada ne može više da se zadovoljava
prevaziđenim penološkim teorijama. Dozvolite da prestupnici budu zajedno, i
evo šta se događa. Stvarate koncentrisani kriminal, zločin u srcu kazne.
Uskoro će nam biti potreban sav zatvorski prostor za političke delikvente.“
Uopšte ga nisam razumeo, braćo, ali konačno on se i nije obraćao meni.
Zatim produži: „Najbolji postupak koji može da se primeni kada je u pitanju
ova neukusna rulja običnih kriminalaca (to se odnosilo i na mene, o braćo,
kao i na ostale koji su bili pravi prestupnici, a povrh svega i izdajice) zasniva
se na čistoj terapeutici. Dovoljno je ubiti zločinački refleks, to je sve. Za
samo godinu dana moguće je postići potpuno oplemenjivanje.
„Kazna ne znači ništa za njih, vidite to i sami. Oni uživaju u tome.
Počinju da se ubijaju međusobno.“ On upravi svoje hladne, plave oči na
mene. Ja tada smelo rekoh: „Uza sve poštovanje, gospodine, odlučno
protestujem protiv ovoga što ste rekli. Ja nisam običan kriminalac, gospodine,
a još manje neukusan.
„Neukusni su možda ostali, ali ja nisam!“
Glavni Čuvar pozelene i kriknu:
„Zapuši tu smrdljivu njušku, nesrećniče! Znaš li s kim govoriš?“
„U redu, u redu,“ reče veliki čovek. Zatim se okrenu Upravniku i reče:
„On bi mogao da bude prvi. Mlad je, drzak i divalj. Brodski će se pozabaviti
njime sutra, a vi možete da prisustvujete tome. Funkcioniše izvrsno, ne
brinite. Ova mlada, divlja bitanga biće tako preobražena da ga ni rođena
majka neće prepoznati.“
Ove grube reči, o braćo, značile su početak moje slobode.
 Glava treća

Te iste večeri dva brutalna stražara odvukla su me lepo i nežno, udarcima

pesnica, do Upravnikove kancelarije, koja je bila najsvetija među svetim.
Upravnik mi uputi jedan umoran pogled i reče:
„Pretpostavljam da ne znaš ko je bio onaj čovek jutros, zar ne, 6655321?“
Ne sačekavši moj odrečni odgovor, on nastavi: „Bio je to glavom Ministar
Unutrašnjih Poslova, novi Ministar Unutrašnjih Poslova, dakle, revnosni
novajlija koji tek treba da se pokaže. Pa, ove nove, smešne ideje ipak su
uspele da se probiju, a naređenja su naređenja, iako se ja, u poverenju, ne
slažem s tim. Čak se uopšte ne slažem. Oko za oko, kažem ja. Ako te neko
udari, ti mu uzvratiš udarac, zar ne? Zašto onda Država, koju vi brutalni
huligani grubo udarate, ne bi uzvratila udarce? Ali nove teorije kažu „ne“.
Shodno tim teorijama zli treba da budu preobraženi u dobre. Sve mi to
izgleda prilično nepravedno. „A?“ Ja rekoh, pokušavajući da budem pristojan
i predusretljiv:
„Gospodine…“
Ali Glavni Čuvar, koji je stajao iza Upravnikove stolice sav rumen i
zadrigao, razdra se:
„Zapuši tu prljavu gubicu, kopile!“
„U redu, u redu,“ reče Upravnik umorno i iscrpljeno. „Bićeš preobražen,
6655321. Sutra ideš kod onog Brodskog. Veruje se da ćeš moći da napustiš
Državni Zatvor za nešto više od dve nedelje. Kroz dve sedmice nećeš više
biti broj, već ćeš ponovo uživati u velikom slobodnom svetu.
Pretpostavljam,“ on tu nezadovoljno frknu, „da ti se ova perspektiva sviđa?“
Nisam rekao ništa, tako da Glavni Čuvar ponovo dreknu:
„Odgovaraj, ti prljava mlada svinjo, kada te Upravnik pita.“ Ja rekoh:
„Oh, da, gospodine. Hvala vam mnogo, gospodine.“
Ponašao sam se što sam mogao bolje ovde, stvarno jesam. Veoma sam
vam zahvalan na svemu, gospodine. „Bolje nemoj,“ uzdahnu Upravnik. „Ovo
nije nagrada. Daleko je to od nagrade. A sada, treba nešto da potpišeš, ovde.
Tu piše da si saglasan da ti se ostatak kazne zameni podvrgavanjem, kako to
ovde smešno nazivaju, Postupku Popravljanja. Hoćeš li da potpišeš?“
„Sigurno da hoću,“ rekoh, „gospodine. Mnogo vam hvala.“ Dali su mi
penkalo i ja stavih svoj lepršavi potpis. Upravnik reče:
„Dobro. Čini mi se da je to sve.“ Glavni Čuvar reče: „Zatvorski Kapelan
bi hteo da mu kaže par reči gospodine.“ Izveli su me napolje, a onda se
uputismo niz hodnik u Kapelu Okrilja. Celim putem jedan stražar me je
udarao u glavu i leđa, ali očigledno preko volje i sa dosadom. Promarširao
sam kroz Kapelu Okrilja do male sveštenikove ćelije.
Sveštenik je sedeo za stolom, dok se oko njega širio jak i prijatan miris
skupih cigareta i viskija.
On reče:
„Ah, mali moj 6655321, sedi.“ Zatim se obrati stražarima: „Pričekajte
napolju!“ Oni ga poslušaše.
Obratio mi se veoma ozbiljnim glasom: „Hoću da shvatiš jednu stvar,
dečko; ja nemam nikakve veze sa svim ovim. Da je bilo načina, ja bih
protestovao. U pitanju je moja karijera. Uostalom, moj glas je prilično slab da
se suprotstavi izvesnim veoma moćnim elementima sistema. Jesam li bio
jasan?“
Nije mi baš ništa bilo jasno, braćo, ali klimnuh glavom kao da jeste.
„Sve je to u vezi sa nekim veoma značajnim etičkim pitanjima,“ nastavi
on. „Napraviće od tebe valjanog momka, 6655321. Nikada više nećeš osetiti
želju da počiniš nasilje ili da na bilo koji način remetiš Državni Red i Mir.
Nadam se da si ovo shvatio. Pretpostavljam da ti je sada sve potpuno jasno.“
Ja rekoh:
„Oh, biće lepo postati dobar, gospodine.“ Ali se istovremeno dobro
nasmejah u sebi, braćo. On reče:
„Možda nije baš lepo biti dobar, mali moj 6655321. Biti dobar može da
bude prilično strašno. Kada ti to kažem, znam da protivurečim samome sebi.
Probdeću mnoge besane noći zbog ovoga. Šta je to što želi Bog? Da li Bog
hoće dobro ili izbor dobroga? Da li je čovek koji izabere zlo možda na neki
način bolji od onoga kome je dobro nametnuto? Duboko i teško pitanje, mali
moj 6655321. Sve što sada želim da ti kažem jeste sledeće: ako u bilo kom
trenutku, u budućnosti, budeš razmišljao o ovim danima, i ako se budeš setio
mene, najponiznijeg i najvernijeg od svih božjih slugu, molim te, nemoj u
svom srcu da misliš loše o meni, i budi uveren da ja ni na koji način nisam
bio umešan u ovo što ti se sada događa. A sada, nešto o molitvi. Na žalost,
čini mi se da ne bi imalo mnogo smisla moliti se za tebe. Ulaziš u područje u
koje moć molitve ne dopire. Užasna je i sama pomisao na to. Pa ipak,
izabravši da budeš lišen sposobnosti da napraviš etički izbor, ti si već u
izvesnom smislu izabrao dobro. To je ono o čemu ću morati još da
razmišljam. I neka nam Bog pomogne, 6655321.“ Zatim je počeo da plače.
Ali ja nisam tome pridavao mnogo pažnje, braćo, već se samo osmehnuh u
sebi, jer je bilo očigledno da je polokao sav viski. On tada izvadi novu bocu
iz fioke stola i dobro napuni jednu prljavu, umašćenu čašu. Pošto je to popio,
nastavi u istom tonu: „Možda će sve biti dobro, ko to zna? Nedokučivi su
putevi gospodnji.“ Zatim zapeva neku himnu gromovitim i snažnim glasom.
U tom trenutku vrata se otvoriše i čuvari dođoše da me odguraju u moju
smrdljivu ćeliju, ali matori sveštenik nije prestajao sa svojom himnom.
I tako, sledećeg jutra sam morao da kažem zbogom starom Držzatu; bio
sam pomalo tužan zbog toga, kao i uvek kada se napušta mesto na koje ste
navikli. Ali nisam daleko stigao, braćo. Udarci i šutiranja su me otpratili do
nove bele zgrade, odmah iza dvorišta po kome smo se šetali. Bila je to sasvim
nova zgrada i imala je nekakav hladan i opor miris od čega vam se koža
ježila. Stajao sam u jednom užasnom, velikom i praznom holu, a do mene su
sada dopirali novi mirisi. Osećao se zadah bolnice, a čovek kod koga su me
stražari doveli imao je beli mantil kao doktor. On potpisa nekakav papir, a
jedan od onih grubijana koji su me dopratili reče:
„Budite oprezni, gospodine. Ovo je stvarno brutalno kopile i to će uvek
biti bez obzira na to što je bio miljenik Kapelana i što je čitao Bibliju.“ Ali
ovaj novi čovek je imao dobre plave oči koje su se osmehivale dok bi
govorio. On reče: „Oh, nemojmo unapred praviti probleme. Nas dvojica
ćemo postati prijatelji, zar ne?“ Osmehnuo se očima i lepim, velikim ustima
punim belih blještavih zuba; odmah mi je postao simpatičan. Malo kasnije on
me predade jednom drugom čoveku, takođe obučenom u belo, ali ne toliko
značajnom, premda je i on bio veoma lep; ovaj me povede do jedne veoma
lepe, bele i čiste spavaće sobe, sa zavesama i lampom pored kreveta koji je u
celosti pripadao Vašem Vernom Pripovedaču. Osmehnuo sam se zadovoljno
u sebi, misleći o tome kako sam stvarno srećan momak. Rekoše mi da skinem
svoje užasno zatvorsko odelo i dadoše mi jednu lepu pižamu, braćo, sasvim
zelenu, poslednji krik mode za spavanje. Dobio sam takođe topao penjoar i
veoma udobne pantofne da obujem svoje bose noge, i ja pomislih: „Pa, Aleks
momče, bivši mali 6655321, srećno si se izborio za ovo. Odista treba da
uživaš sada.“
Pošto su mi doneli šolju stvarno dobre kafe i stare novine i magazine da
prelistavam dok pijuckam, uđe onaj prvi čovek u belom, koji je potpisao
nešto za mene, i reče:
„Smestio si se, dakle.“ Bila je to glupa rečenica, ali nije zvučala glupo
zato što je on bio tako mio. „Moje ime je doktor Brenom,“ reče. „Ja sam
asistent doktora Brodskog. Sa tvojom dozvolom, napravio bih kratak opšti
pregled, kao što to uvek činimo.“ On izvuče stare slušalice iz svog desnog
džepa. „Moramo da budemo sigurni da si u najboljoj formi, zar ne? Da, zaista
moramo.“
Dok sam stajao bez gornjeg dela pižame, on me je osluškivao tu i tamo.
Ja ga upitah:
„Šta ćete, u stvari, da mi uradite, gospodine?“
„Oh,“ reče doktor Brenom, kružeći hladnim stetoskopom po mojim
leđima, „to je sasvim jednostavno. Prikazivaćemo ti filmove.“
„Filmove?“ uzviknuh. Teško sam mogao da poverujem vlastitim ušima,
kao što to i sami možete da pretpostavite. „Hoćete da kažete,“ rekoh, „da će
to biti kao kada se ide u bioskop?“
„U pitanju su specijalni filmovi,“ reče doktor Brenom. „To su zaista
specijalni filmovi. Prva seansa već danas poslepodne. Da,“ reče ustajući,
„izgleda da ti je zdravstveno stanje izvrsno. Možda si samo malo neuhranjen.
Ali to je zbog zatvorske kuhinje. Obuci se. Posle svakog obroka,“ reče on
sedajući na ivicu kreveta, „davaćemo ti po jednu injekciju u ruku. Činiće ti
dobro.“
Osećao sam se vrlo zahvalnim doktoru Brenomu. „Injekciju vitamina,
gospodine?“ upitah.
„Tako nešto,“ reče on, osmehujući se umiljato i prijateljski. „Jedan ubod
u ruku posle svakog obeda.“ Zatim ode. Ležao sam na krevetu, razmišljajući
kako je pravi raj, i čitao magazine koje su mi dali – Svetski sport Sini
(filmski magazin) i Gol. Zatim se udobnije zavalih, zatvorih oči i počeh da
razmišljam o tome kako je lepo biti ponovo napolju, pa makar i raditi neki
lak, lep posao danju, s obzirom na to da sam bio već mator za dobru staru
školicu, a onda skupiti novu bandu za noć; prvi zadatak bi bio da uhvatim
starog Dima i Pita, ako to već nisu uradili cajkani. Ovoga puta ću i te kako
paziti da me ponovo ne ućorkaju. Oni su mi pružili drugu šansu, bez obzira
na ubistvo i sve ostalo, tako da zbilja ne bi bilo pošteno sa moje strane
dopustiti im da me uhvate i po drugi put, nakon što su prošli kroz čitavo to
maltretiranje prikazujući mi filmove koji od mene treba da naprave stvarno
dobrog momka. Nasmejao sam se pri pomisli koliko su svi oni bili naivni; u
tom trenutku servirali su mi ručak na poslužavniku. Doneo ga je čovek koji
me je dopratio do ove male sobe. On mi reče:
„Lepo je znati da je neko srećan.“ Jelo na poslužavniku stvarno je budilo
apetit: dva ili tri parčeta rostbifa sa pireom i mešanim povrćem, zatim
sladoled, šolja toplog čaja, pa čak i jedna cigara sa kutijom šibica u kojoj se
nalazilo samo jedno palidrvce. To je bio pravi život, braćo. Zatim, pošto su
me pola sata pustili da leškarim na krevetu, uđe bolničarka – jedna lepa,
mlada riba sa stvarno dobrim grudima (ništa slično nisam video dve godine,
braćo,) koja je nosila na poslužavniku pribor za davanje injekcija. Ja rekoh:
„A, stari dobri vitamini, je l’?“ Namignuh joj trep trep, ali ona se nije
obazirala na to. Zabila mi je samo levu ruku i vsssss ubrizgala vitamin. Zatim
izađe praveći tak tak visokim potpeticama.
Nekoliko trenutaka kasnije pojavi se čovek u belom mantilu, koji je
verovatno bio bolničar, gurajući pred sobom pokretnu stolicu. Bio sam
pomalo iznenađen videvši to, i upitah ga:
„Šta se to događa, brate? Bez obzira gde morali da idemo, ja još uvek
mogu da hodam na svojim sopstvenim nogama.“ Ali on reče:
„Bolje da te ja guram.“ I, istinu govoreći, o braćo, kada sam ustao sa
kreveta osetio sam neku čudnu malaksalost. Mora da je u pitanju
neuhranjenost, kao što je rekao doktor Brenom, zbog one užasne zatvorske
hrane. Ali injekcije vitamina posle obroka vratiće me u formu. Nisam u to
nimalo sumnjao.
 Glava četvrta

Mesto gde je trebalo da gledam filmove, braćo, razlikovalo se od svih

bioskopa koje sam ranije video. Preko celog jednog zida nalazilo se
srebrnasto platno ekrana, na suprotnoj strani su bili četvrtasti otvori za
projektor, dok su stereo-zvučnici bili raspoređeni svud unaokolo. Naspram
desnog zida nalazio se pult sa nekakvim brojačima, satovima i sličnim
tričarijama; u sredini prostorije, okrenuta prema platnu, bila je postavljena
nekakva fotelja, slična zubarskoj stolici, iz koje je izviralo mnoštvo žica. Ja
sam prešao iz pokretne stolice u ovu drugu uz pomoć jednog bolničara u
belom mantilu. Zatim sam primetio da se ispod otvora za projekciju nalazi
veliko mutno staklo, iza koga mi se učinilo da vidim senke ljudi kako se
pomeraju, i začuh nekakvo kašljucanje hem hem hem. Ubrzo potom jedino
što sam osećao bila je velika malaksalost, što sam pripisao prelazu sa
zatvorske hrane na ovu novu, tako bogatu, i vitaminima koje su mi
ubrizgavali. „Dobro,“ reče čovek koji je gurao pokretnu stolicu, „sada ću da
te ostavim. Predstava će da počne čim stigne doktor Brodski. Dobra zabava!“
Istinu govoreći, braćo, nisam bio siguran da želim da gledam filmove tog
poslepodneva. Nisam bio raspoložen za to. Daleko bi mi više prijala jedna
lepa i mirna dremka u mom krevetu, u lepoj i mirnoj samoći. Osećao sam se
prilično mlitavo.
Zatim mi je jedan od ljudi u belom pričvrstio kaišem glavu za naslon,
pevušeći za sebe neku smrdljivu i glupu pesmicu. „Čemu to služi?“ upitah.
Prestavši za trenutak da peva, čovek mi odgovori da će to da mi drži glavu
upravljenu ka ekranu. „Ali,“ rekoh, „pa ja i gledam u pravcu ekrana. Doveli
ste me ovde da gledam filmove, i ja nemam ništa protiv toga.“ Jedan čovek u
belom se nasmeja. (Bilo ih je ukupno troje, računajući tu i mačku koja je
sedela za pultom i petljala nešto sa dugmadima i prekidačima.) Onaj što se
nasmejao reče:
„Nikad se ne zna. Oh, nikad se ne zna. Ovako je bolje, prijatelju, veruj
nam.“ Zatim osetih kako mi vezuje ruke za naslon fotelje, a noge za prečagu
u donjem delu. Sve mi je to izgledalo prilično luckasto, ali nisam ih ometao u
poslu. Pošto sam želeo da ponovo budem slobodan momak kroz petnaest
dana, morao sam da podnosim ovakve stvari, o braćo. Nije mi se, međutim,
nimalo dopalo kada su mi prikačili nekakve štipaljke za kožu na čelu, koje su
mi podigle kapke gore gore gore, tako da nikako nisam mogao da zatvorim
oči, ma koliko se naprezao. Pokušao sam da se osmehnem i rekoh: „Mora da
je u pitanju stvarno strašan film, kada vam je toliko stalo da ga vidim.“ Jedan
od ljudi u belom reče, smejući se:
„Strašan je prava reč, prijatelju. To je stvarno film strave i užasa.“ Zatim
su mi stavili na glavu nekakav šlem pun žica, a onda su mi još obavili oko
stomaka jastučast pojas koji je pokrivao i staro tiktakalo; odavde je takođe
izlazio splet žica.
U tom trenutku otvorila su se vrata i po svoj prilici je ušao neki veoma
važan čovek, pošto se ovo pomoćno osoblje oko mene najednom ukrutilo. I
tada prvi put videh doktora Brodskog. Bio je to veoma debeo čovečuljak, sa
gustom kovrdžavom kosom i mutnim cvikerima na prćastom nosu. Uočio
sam da je izvrsno odeven, apsolutno po poslednjoj modi; od njega se takođe
širio težak miris operacione sale.
Sa njim je bio doktor Brenom, čiji je širok osmeh trebalo da mi ulije
hrabrosti. „Je li sve spremno?“ upita doktor Brodski prilično zadihano. Onda
sam čuo glasove kako odgovaraju spremno spremno spremno, najpre kao
izdaleka, a zatim nešto bliže. Na kraju se oglasi nekakvo brujanje, kao kada
se mašine stavljaju u pokret. Svetla su se pogasila i Vaš Verni Pripovedač i
Prijatelj obreo se u tami punoj neke nejasne samoće i slutnje bez mogućnosti
da se pokrene, da zatvori oči ili ma šta drugo da uradi. A zatim, o braćo,
predstava je počela gromkom kosmičkom muzikom, veoma divljom i
disonantnom, koja je dolazila iz zvučnika. Trenutak potom na ekranu se
pojavila slika, ali bez ikakvog natpisa. Bila je to neka ulica, koja je mogla da
se nalazi u bilo kom gradu na svetu; noć je već pala, a ulične svetiljke bile su
upaljene. Bilo je očigledno da je film snimio profesionalac, pošto se nije
primećivalo ono iskričanje i treperenje koje je gotovo neizbežno kada gledate
pornografske filmove pravljene u nekom privatnom aranžmanu. Muzika je
veoma zlokobno tutnjala sve vreme. Zatim se na ulici pojavio nekakav matori
odrpanac; iznenada, na njega skočiše dva momka, obučena po poslednjoj
modi tog vremena (pantalone su još uvek bile uske, ali nije bilo marame oko
vrata već se nosila prava kravata), i počeše da ga obrađuju. Njegovi jauci i
urlici zvučali su veoma stvarno; čak je moglo da se čuje i teško disanje i
dahtanje mladića koji su ga tukli. Tras tras tras, i silina pesnica pretvori
matorog u puding; zatim su mu svukli odelo i nastavili da ga šutiraju po
golom telu. Starac je ostao da leži sav okrvavljen u prljavom blatu uličnog
slivnika dok se momci hitro udaljiše. Zatim se u krupnom planu pojavila
glava premlaćenog starca iz koje je tekla veličanstveno crvena krv. Čudno je
kako boje stvarnog sveta izgledaju jedino onda stvarno stvarne kada se
gledaju na platnu.
Dok sam posmatrao sve ovo, postao sam svestan nekog čudnog osećanja
nelagodnosti, ali to sam još uvek pripisivao neuhranjenosti i odviknutosti
stomaka na bogatu hranu i vitamine koje sam dobio.
Pokušao sam da ne mislim o tome i da se usredsredim na sledeći film,
koji je počeo odmah iza prvog, bez ikakve pauze. Ovoga puta, braćo, odmah
se pojavila jedna mlada mačka koju su redom silovali, prvo jedan momak, pa
drugi, pa treći, pa četvrti, dok je ona veoma prodorno vrištala kroz sve
zvučnike, iz kojih je takođe dopirala neka patetična i tragična muzika.
Izgledalo je stvarno, veoma stvarno, iako je bilo teško pomisliti da su svi ti
ljudi pristali da snime ovo; ako su te filmove napravili Dobro ili Država
činilo se gotovo nemoguće da će tek tako dozvoliti da se javno prikazuju.
Ispadalo je da su oni morali da budu veoma umešni u režiji, montaži i sličnim
stvarima. Sve je izgledalo više nego uverljivo. A kada je na red došao šesti ili
sedmi momak, i kada je on cereći se i namigujući počeo da prodire u mačku
koja se drala kao luda sa tonske trake, ja se osetih stvarno loše. Bolelo me je
celo telo; nisam bio siguran da li mi se povraća ili ne, a počinjalo je da me
obuzima i očajanje, o braćo, zato što sam bio tako beznadežno čvrsto vezan
za fotelju. Kada se film završio čuo sam glas doktora Brodskog, koji je
dolazio sa one strane kontrolne table: „Reakcija oko dvadeset zarez pet?
Obećavajuće. Obećavajuće.“
Zatim smo odmah upali u novi film; ovoga puta se pojavilo jedno veoma
bledo lice u krupnom planu, koje su čvrsto držali i radili sa njim čitavu
gomilu odvratnih stvari. Ja sam se preznojavao, stomak me je užasno boleo
osećao sam nepodnošljivu žeđ, a u glavi mi je bučalo dum dum dum; u
trenutku mi se učini da bih se osećao znatno bolje kada ne bih morao da
gledam ovaj film. Oči nisam mogao da zatvorim, a ma kako skrenuo pogled
platno mi je uvek ostajalo u vidnom polju. Bio sam, dakle, primoran da
gledam sve što se radilo i da slušam najodvratnije krike koji su dolazili od
onog lica. Znao sam da sve ovo nije stvarnost, ali to saznanje više nije imalo
nikakvog značaja. U meni se javila želja da povraćam, ali čak ni to nisam
mogao; samo sam nemo posmatrao kako kama kopa jedno oko, kako odseca
obraz, a zatim kako sek sek sek reže sa svih strana, sve dok crvena krv nije
obojila sočivo kamere.
Zatim su nekim klještima bili povađeni svi zubi, vrištanje i krv su postali
nesnosni. U tom trenutku se začuo veoma zadovoljan glas doktora Brodskog:
„Izvrsno, izvrsno, izvrsno!“
Sledeći film bio je o nekoj starici koja je držala radnju. Grupa momaka
počela je najpre da je udara uz glasan smeh, potom su demolirali prodavnicu,
da bi je konačno zapalili. Gledao sam kako jadna baka pokušava da se izvuče
iz plamena, cvileći i zapomažući, ali nije mogla da se pomeri sa mesta, jer su
joj momci udarcima slomili jednu nogu. Plamen je besneo unaokolo i ja
videh unezvereno lice te starice kada se za trenutak pomolilo, a onda odmah
ponovo iščezlo u ognju. Na kraju se prolomilo najprodorniji, najjeziviji i
najočajniji krik koji se ikada začuo iz ljudskog grla. Ovoga puta sam osetio
da ću stvarno povraćati i povikah:
„Povraća mi se! Molim vas, pustite me da povraćam!“
„Donesite mi nešto u šta ću da povraćam.“ Ali doktor Brodski mi samo
doviknu:
„To je samo uobrazilja. Ne brini. Počinje sledeći film.“ Ovo je verovatno
trebalo da zvuči duhovito, pošto sam čuo kako se u mraku zaori smeh. Potom
sam bio primoran da gledam najgrozniji film o japanskom mučenju. Bio je iz
rata 1939-1945; vojnici su klinovima bili zapeti na drveću, dok im je pod
nogama plamtela vatra. Jaja su im bila odrezana. Zatim je jedna glava bila
odsečena mačem, i dok se ona kotrljala sa ustima i očima, koje su i dalje
izgledale žive, telo vojnika je još nekoliko trenutaka trčalo ukrug, sa vratom
koji se pretvorio u crvenu fontanu, a potom se skljokalo, što je izazvalo buru
smeha među Japancima. Bolovi koje sam osećao u glavi i stomaku, kao i žeđ,
postali su nepodnošljivi i činilo mi se da dolaze sa platna. Razdrah se:
„Prekinite film, molim vas! Dosta! Ne mogu više da izdržim!“ Glas
doktora Brodskog ponovo odjeknu:
„Da prekinemo? Da prekinemo, kažeš? Zašto, pa tek smo počeli!“ Svi
oko mene opet prasnuše u smeh.
 Glava peta

Ne bih želeo da opisujem, o braćo, sve one užasne stvari koje sam bio
primoran da gledam tog popodneva. Doktor Brodski, doktor Brenom i ostali
ljudi u belom uključujući tu i onu mačku koja je petljala oko prekidača i
dugmadi i nadzirala uređaje, imali su neuporedivo poganije i perverznije
ideje od bilo kog kriminalca iz Držzata. Ne verujem da bi i jedan normalan
čovek čak i pomislio da pravi ove filmove koje sam ja bio prinuđen da
gledam, prikovan za stolicu, očima koje nisam mogao da zatvorim. Jedino što
mi je preostalo bilo je da iz sveg glasa vičem prekinite prekinite, ali to se
gubilo u buci tučnjave i iživljavanja, odnosno u muzici koja je pratila sve to.
Možete da zamislite kakvo sam strašno olakšanje osetio kada se završio i
poslednji film, i kada je doktor Brodski rekao pospanim i ravnodušnim
glasom: „Mislim da je dovoljno za Prvi Dan, zar ne, Brenome? Svetla su se
upalila i ja osetih kako mi glava buči poput nekog velikog motora koji
proizvodi bol; usta su mi bila suva i nekako prljava iznutra. Imao sam
neodoljivu potrebu da povratim svaki komadić hrane koji sam ikada pojeo, o
braćo, još od onog dana kada sam bio odbijen od sise. „U redu,“ reče doktor
Brodski, „možete da ga vratite u krevet.“ On me potapša po ramenu i dodade:
„Dobro, dobro. Početak doista obećava.“ Imao je ozaren izraz lica dok se
udaljavao gegajući se. Za njim je pošao doktor Brenom, koji mi u prolazu
uputi drugarski i saosećajan osmeh, kao da on nije svojom voljom umešan u
sve ovo, već primoran kao i ja.
Oslobodili su mi telo i skinuli štipaljke sa očnih kapaka tako da sam opet
mogao da ih otvaram i zatvaram, i ja ih zatvorih, o braćo, uz rezak bol i
bubnjanje u glavi; zatim su me prebacili u staru pokretnu stolicu i odvezli do
moje spavaće sobe.
Bolničar zadužen da gura kolica pevušio je opet neku glupavu pop-
melodiju, i ja zarežah: „Zapuši, ti…“ On se samo nasmeja i reče: „Ne
uzbuđuj se, prijatelju,“ i zapeva još glasnije. Smestili su me u krevet, ali ma
koliko da sam bio malaksao nisam mogao da zaspim. A onda počeh da
osećam da ću uskoro početi da osećam kako ću uskoro početi da se osećam
nešto malčice bolje. Tada su mi doneli lep vruć čaj sa mnogo mleka i šećera, i
dok sam ga pio postao sam svestan da čitava ona užasna mora već pripada
prošlosti. Ubrzo potom ušao je doktor Brenom, sav ozaren i mio. On reče:
„Po mojim proračunima, ti bi već morao da se osećaš bolje, zar ne?“
„Gospodine,“ rekoh umorno i zaćutah. Nisam sasvim shvatio o kakvim
on to proračunima govori, pošto sam smatrao da je oporavak posle neke
bolesti isključivo lična stvar i da to nema nikakve veze sa proračunima. On
sede na ivicu postelje, sa onim mirim i drugarskim izrazom lica, i reče:
„Doktor Brodski je zadovoljan tobom. Reakcija ti je bila veoma
pozitivna. Razume se, sutra ćemo imati dve seanse, jednu ujutru a drugu
posle podne; mislim da ćeš se krajem dana osećati loše. Ali moramo da
budemo grubi sa tobom da bi ozdravio.“ Ja rekoh:
„Hoćete da kažete da ću morati ponovo?… Hoćete da kažete da ću opet
biti prinuđen da gledam?… Oh, ne,“ rekoh. „Bilo je užasno.“
„Naravno da je bilo užasno,“ nasmeja se doktor Brenom. „Nasilje je
užasna stvar. To je upravo ono što ti treba da naučiš. Tvoje telo će to naučiti.“
„Ali,“ rekoh, „ne razumem. Ne razumem zašto mi je bilo muka. Nikada
mi se pre to nije gadilo. Naprotiv, kad god sam to radio ili gledao osećao sam
se izvrsno. Stvarno ne razumem zašto ili kako ili šta…“
„Život je divna stvar,“ reče doktor Brenom nadahnutim glasom. „Proces
života, ponašanje ljudskog organizma, ko može sasvim da razume sva ta
čudesa? Naravno, doktor Brodski je veliko ime. Ovo što se tebi sada događa
treba da se dogodi svakom zdravom i normalnom ljudskom organizmu
suočenom sa silama zla i dejstvom principa razaranja. Mi ćemo te izlečiti,
ponovo ćemo od tebe napraviti normalno biće.“
„Ja to ne želim,“ rekoh, „niti mogu uopšte išta da razumem. Ovo što mi
sada radite čini me veoma veoma bolesnim.“
„Osećaš li se i sada loše?“ upitao me je sa onim starim drugarskim
osmehom na usnama. „Dok piješ čaj, odmaraš se, mirno ćaskaš sa
prijateljima… oh ne, nema nikakve sumnje da ti je već dobro.“
Počeo sam oprezno da osluškujem sebe, ne bih li osetio neku mučninu ili
bol u glavi i telu, ali odista, braćo, sve je bilo u najboljem redu; čak mi se i
apetit vratio. „Ne shvatam,“ rekoh. „Mora da ste mi uradili nešto zbog čega
sam se osećao loše.“
Prošla me je neka jeza pri pomisli na to.
„Popodne si se osećao loše,“ reče on, „zato što postaješ bolji. Kada smo
zdravi reagujemo strahom i gađenjem na ono što je zadahnuto zlom. Ti
postaješ polako zdrav, to je sve. Sutra, u ovo vreme, bićeš još zdraviji.“
Zatim me potapša po nozi i izađe, a ja pokušah što bolje umem da razmislim
o celoj stvari. Možda su samo one žice i ostale stvari koje su mi prikopčali za
telo bile uzrok mojoj slabosti. U pitanju je, jednostavno, bio neki trik.
Još uvek sam mozgao o tim stvarima, pitajući se da li bi sutra trebalo da
odbijem da sednem u onu fotelju i da zaratim sa svima njima, pošto sam i ja
imao svoja prava, kada u sobu uđe jedan drugi čovek.
Bio je to neki mator, nasmejan tip koji reče da je činovnik zadužen za
puštene zatvorenike. Nosio je hrpu listova sa sobom. On me upita:
„Gde imaš nameru da ideš kad izađeš odavde?“ O tome odista još nisam
razmišljao; tada mi pade na pamet da ću stvarno veoma brzo postati valjan,
slobodan momak, ali samo ako budem terao po njihovom i ako se ne budem
tukao, drao, protestovao i tako dalje. Rekoh:
„Oh, otići ću svojoj kući. Kod ta i ma“
„Kod koga?“ On očigledno nije poznavao ovaj žargon i zato ja rekoh:
„Kod roditelja, u stari dragi opštinski blok.“
„Ah, da,“ reče on. „A kada su ti oni došli u posetu poslednji put?“
„Otprilike pre mesec dana,“ rekoh. „Privremeno su prekinuli da dolaze
zato što je kod nekog robijaša pronađen barut. Kako se kasnije ispostavilo,
barut je prokrijumčarila kroz rešetke njegova devojka, ali su zato jedno vreme
bile obustavljene sve posete. Poslednji put sam ih video pre mesec dana.“
„Da,“ reče čovek. „Ali da li su tvoji roditelji obavešteni o tvom
premeštaju i skorašnjem puštanju?“ Kako je divno zazvučalo to „puštanju“
„Ne,“ rekoh. Biće to lepo iznenađenje za njih, zar ne? Otvoriću vrata i
kazaću: „Evo me, vratio sam se, ponovo sam slobodan“. Da, biće to sjajno
iznenađenje.“
„U redu,“ reče Činovnik, „neka zasada ostane na tome. Važno je da imaš
gde da stanuješ. Ali biće potrebno naći i neki posao, zar ne?“ Pokazao mi je
dug spisak poslova koje bih mogao da radim, ali ja pomislih, pa, biće
vremena za to. Najpre mali odmor. Čim izađem preduzeću jednu lepu
pljačku, tek toliko da napunim džepove lovom, ali sve moram da obavim
krajnje oprezno i sasvim sam. Nemam više poverenja u nazovi drugove.
Rekoh tome čoveku da to zasada odloži i da ćemo o svemu detaljnije
porazgovarati neki drugi put.
On mi odgovori u redu u redu u redu, a zatim ustade da krene. Ali ono što
je rekao sledećeg trenutka, uz neki čudan kikot, stvorilo je u meni sumnju da
pred sobom imam vrlo nastranog čoveka. „Da li bi ti se dopalo da me udariš
pesnicom u lice pre nego što odem?“ Nisam bio siguran da sam dobro čuo, pa
rekoh:
„A?“
„Da li bi ti se dopalo,“ zakikota se on ponovo, „da me udariš pesnicom u
lice pre nego što odem?“
Prođoše me žmarci i ja ga upitah začuđeno:
„Zašto?“
„Oh,“ reče on, „samo da vidim dokle su stigli sa tobom.“ On mi primače
svoje lice sa usnama razvučenim u širok osmeh. Ja uzmahnuh pesnicom u
pravcu te njuške, ali se on trže unazad veoma brzo, još uvek se cerekajući, i
moj udarac pogodi u prazno. Sve me je to veoma zbunilo, i ja se ponovo
stresoh dok je on izlazio, ne prestajući sa svojim kikotanjem. A zatim, o
braćo, ponovo sam osetio onu istu mučninu kao i poslepodne. Trajala je
svega nekoliko minuta, a kada su mi doneli večeru imao sam ponovo izvrstan
apetit i zadovoljno se bacih na pečeno pile. Baš je bio čudan onaj matori koji
me je čikao da ga udarim pesnicom u lice. Bilo je čudno i to što sam se posle
toga osetio loše.
Ali najčudnija stvar dogodila se kada sam zaspao te noći, o braćo. Imao
sam ružne snove; kao što to i sami možete da pretpostavite, u pitanju je bio
jedan od onih filmova koje sam gledao tog poslepodneva. San ili noćna mora
takođe je neka vrsta filma koji se odvija u glavi; jedina razlika je u tome što
tu možete i sami da učestvujete. To mi se upravo i dogodilo. San se odnosio
na jedan film koji su mi prikazali pri kraju seanse. Neki momci su, uz glasan
smeh, sprovodili ultranasilje nad mladom devojkom koja je vrištala u svojoj
crvenoj crvenoj krvi; odeća joj je bila stvarno sasvim rastrgana. U tome sam i
ja učestvovao kao neka vrsta vođe, obučen po poslednjoj tinejdžerskoj modi.
Na vrhuncu zlostavljanja i iživljavanja, ja se najednom osetih kao paralizovan
i dobih želju da povraćam, što je izazvalo prezriv smeh među ostalim
momcima. Kupajući se u potocima vlastite krvi, naprezao sam se iz petnih
žila da se probudim i konačno se obreh u krevetu svoje sobe. Povraćalo mi se
i ja ustadoh iz postelje, sav u groznici, da odem do kupatila koje se nalazilo
na dnu hodnika, ali avaj, braćo, vrata su bila zaključana. Okrenuvši se prema
prozoru, po prvi put sam spazio da se na njima nalaze rešetke.
A zatim, dok sam podizao sud sa noćnog ormarića pored kreveta, shvatih
da nema načina da se pobegne od svega ovoga. A što je još gore, nisam se
usuđivao da se vratim u san koji se, poput filma, odvijao u mojoj glavi. Tada
mi je postalo jasno da mi se zapravo uopšte ne povraća, ali još uvek sam se
plašio da se vratim u krevet. Malo kasnije, međutim, ipak utonuh u san, ali
više ništa nisam sanjao.
 Glava šesta

„Prekinite, prekinite, prekinite!,“ vikao sam izbezumljeno. „Dosta s tim,

prljavi kopilani, ne mogu više da izdržim!“ To je bilo sledećeg dana, braćo, i
ja sam uistinu uradio sve što sam mogao toga jutra i poslepodneva da
odigram ono što su tražili od mene; poput kakvog nasmejanog saradnika
sedeo sam u onoj stolici za mučenje i gledao njihove odvratne filmove o
ultranasilju; oči su mi držali otvorene štipaljkama, tako da sam sve dobro
video. Noge, ruke i telo bili su mi vezani za fotelju, što je sputavalo svaki
pokret. Film koji su mi sada prikazivali predstavljao je jednu od onih stvari
za koje pre nisam mislio da su loše; tri ili četiri momka pljačkali su neku
radnju, puneći džepove sitninom i maltretirajući matoru vlasnicu koja se drala
na sav glas, dok su po njoj pljuštali udarci i svuda unaokolo prskala crvena
crvena krv. Ali bubnjanje, dum dum dum u mojoj glavi, želja za povraćanjem
i užasna žeđ koja mi je sušila usta, sve je bilo još gore nego juče. „O, dosta
mi je,“ povikah.
„To nije pošteno, vi smrdljive varalice!“ Pokušao sam da se iščupam iz
stolice, ali to mi nije pošlo za rukom, budući da sam bio čvrsto vezan.
„Prvoklasno,“ uzviknu doktor Brodski. „Napreduješ izvrsno. Još samo
jedan film i gotovi smo.“
Ponovo je bio na redu jedan stari film iz Rata od 1939 do 1945; traka je
bila bledunjava, titrava i iskrzana, a kako sam ubrzo shvatio snimili su je
Nemci. Najpre su se pojavili nemački orlovi i nacističke zastave sa onim
čudnim kukastim krstovima koje deca vole da crtaju u školi; zatim su došli na
red uobraženi i nadmeni nemački oficiri koji su koračali ulicama punim
prašine, kratera od bombi i srušenih zgrada. Sledeća scena prikazivala je
streljanje nekih ljudi uza zid, oficire koji izdaju naređenja, a potom užasna
naga tela koja su ležala u kanalima i čija je bela mršavost bila nepodnošljiva.
Nakon toga, na pozornicu su dovučeni neki ljudi koje su počeli divljački da
tuku; njihovi krici se nisu čuli zato što se sa tonske trake orila samo muzika.
U tom trenutku, uprkos užasnom bolu i mučnini koju sam osećao, prepoznah
melodiju čije je bubnjanje i praskanje dopiralo iz zvučnika: bio je to poslednji
stav Pete Betovenove simfonije i ja sumanuto počeh da urlam: „Prekinite!
Prekinite, vi smrdljivi, odvratni obmanjivači! Ovo je zločin, prljavi
neoprostivi zločin, kopilani!“ Nisu prekinuli odmah, zato što je bilo ostalo
samo minut ili dva do kraja – pretučeni i okrvavljeni ljudi, zatim nova
streljanja, stara nacistička zastava i KRAJ. Kada su se svetla ponovo upalila,
doktor Brodski i doktor Brenom stadoše ispred mene i onaj prvi reče:
„Šta ti je značilo ono ’neoprostiv zločin’, a?“
„To,“ rekoh vrlo iscrpljen, „što ste upotrebljavali Ludviga vana na onaj
način. On nikome nije učinio zlo. Betoven je samo komponovao muziku.“
Zatim počeh stvarno da povraćam tako da su morali da donesu neku posudu
koja je imala oblik bubrega.
„Muzika!“ reče zamišljeno doktor Brodski. „Dakle, u tebi postoji sklonost
ka muzici. Ja o njoj ne znam mnogo. Znam samo da je muzika koristan
emocionalni intenzifikator. Dobro, dobro! Šta ti misliš o tome, a, Brenome?“
„Neizbežno je,“ reče doktor Brenom. „Svako ubija ono što voli, kao što to
reče okovani pesnik.“
„Možda se tu krije elemenat kažnjavanja. Upravnik bi trebalo da bude
zadovoljan.“
„Dajte mi da pijem, za ime boga!“ rekoh.
„Odvežite ga!“ naredi doktor Brodski. Donesite mu bocu hladne vode.“
Pomoćno osoblje se dade na posao i ubrzo potom gutao sam litre i litre vode,
što je bilo nebesko osećanje, o braćo. Doktor Brodski reče:
„Izgleda da si prilično inteligentan mladić. A čini mi se da nisi ni bez
ukusa. Kod tebe jedino postoji problem nasilja, zar ne? Nasilja i krađe, krađe
kao vida nasilja.“ Ja nisam izustio nijednu reč, braćo. Još uvek sam se osećao
loše, iako je polako počinjalo da mi biva bolje. Ali to je ipak bio užasan dan.
„A sada mi reci,“ reče doktor Brodski, „kako ti sve ovo izgleda? Šta misliš da
ti mi radimo?“
„Vi namerno činite sve ovo da bih se ja osećao loše. Zlo mi je kad gledam
te vaše prljave, perverzne filmove. Ali nisu samo filmovi razlog moje
slabosti. Pa ipak, siguran sam da bih se osećao bolje kada biste prekinuli sa
njima.“
„Tačno,“ reče doktor Brodski. „U pitanju su asocijacije, najstariji
obrazovni metod na svetu. Ali, šta misliš, zbog čega se onda osećaš loše?“
„Zbog onih smrdljivih, opsenarskih trica koje mi izlaze iz glave i tela,“
rekoh, „to je ono.“
„Čudnovato,“ reče doktor Brodski, smejući se.
„Dijalekt plemena. Ali odakle on ovde. Znate li vi nešto o tome,
Brenome?“
„Čudni fragmenti starog slikovanog slenga,“ reče doktor Brenom, koji
više nije izgledao prijateljski kao pre.
„Dobro,“ reče doktor Brodski, nestrpljivo i na izgled nezainteresovano.
„Pa,“ reče mi, „nisu to baš žice. Nema to nikakve veza sa onim čime si vezan.
Te stvari samo mere tvoje reakcije. Šta je onda, dakle?“
I tada, naravno, uvideh kakav sam glupi tikvan bio kad nisam odmah
shvatio da su to one injekcije koje sam dobijao u ruku.
„Oh,“ viknuh, „sve mi je sada jasno. Prljavi, smrdljivi usrani trik. Podla
prevara, vi varalice. Ali nećete mi to više uraditi!“
„Drago mi je što si shvatio,“ reče doktor Brodski, „sada možemo
otvoreno da razgovaramo. Ima više načina da u tvoj organizam unesemo
Ludovikov serum. Oralnim putem, na primer. Ali potkožni metod je ipak
najbolji. Savetujemo ti da sarađuješ. Nema nikakvog smisla odupirati se. Mi
smo tvoja jedina šansa.“
„Prljavi kopilani!,“ rekoh zapenušeno. „Briga me za ultranasilje i sva ta
sranja. To mogu da podnesem. Ali ono sa muzikom nije bilo pošteno. Nije
pošteno što moram da se osećam loše dok slušam divnog Ludviga vana, G. F.
Hendla i ostale. Sve to samo pokazuje da ste vi zločinačka rulja kopilana i ja
vam to nikada neću oprostiti.“
Obojica su izgledali zamišljeno. Zatim doktor Brodski reče:
„Sputavanje je uvek teško. Jedan je svet i jedan je život. Najslađe i
najbožanskije aktivnosti u izvesnoj meri sadrže i nasilje – ljubavni čin, na
primer, ili muzika. Moraš da prihvatiš rizik, dečko. Sam si ovo izabrao.“
Nisam shvatio baš ništa od svega toga, ali rekoh:
„Beskorisno je nastavljati, gospodine.“ Promenio sam ton na svoj lukavi
način. „Dokazali ste mi da je sve to: premlaćivanje, ultranasilje i ubijanje,
loše loše, strašno loše. Naučio sam lekciju, gospodo. Sad shvatam ono što
ranije nisam shvatao. Ja sam, hvala bogu, izlečen.“
 Podigoh bogobojažljivo oči prema tavanici. Ali oba doktora odmahnuše
tužno glavama. Tada doktor Brodski reče:
„Još nisi izlečen. Ima još mnogo da se radi. Tek kada tvoje telo bude hitro
i odlučno reagovalo na nasilje, kao što bi to učinilo pred zmijom, bez ikakve
naše pomoći i bez lekova, tek onda…“ Ja rekoh:
„Ali gospodine, gospodo, ja shvatam da je to loše. A loše je zato što je
protiv društva, zato što svaki čovek na zemlji ima pravo da živi i da bude
srećan, a da ga pritom niko ne udara, ne tuče ili probada nožem. Naučio sam
mnoge stvari, zaista, zaista!“ Doktor Brodski se glasno nasmejao, pokazujući
sve svoje bele zube, a zatim reče:
„Jeres iz epohe razuma, ili nešto slično. Vidim šta je pravo, odobravam
to, ali činim zlo. Ne, ne, dečko moj, prepusti sve meni. Ali budi veseo. Ubrzo
će sve biti gotovo. Za manje od dve nedelje bićeš slobodan čovek.“ On me
potapša po ramenu.
Manje od dve nedelje. O, braćo moja i prijatelji, bilo je to kao čitav vek.
Bilo je to kao od početka do kraja sveta. Četrnaest godina bez pomilovanja ne
bi bilo ništa prema ovome. Svaki dan se ponavljalo isto. Ali četiri dana nakon
tog razgovara sa doktorom Brodskim i doktorom Brenomom, kada je ona riba
ušla sa priborom za injekcije, ja rekoh: „Oh, ne, neću!“ i udarih je po ruci.
Špric je uz zveket pao na pod. Ovo sam uradio da bih video našta su spremni.
Ona je pozvala četiri ili pet krupnih kopilana, odevenih u belo, koji me
prikovaše za krevet unoseći mi se u lice svojim iscerenim njuškama.
Bolničarka reče: „Ti obesni, nevaljali, mali đavole!“ Zabola mi je u ruku
drugu injekciju i ubrizgala uobičajenu dozu besno i rasrđeno. A zatim me,
iscrpljenog, odvezoše pokretnim kolicima u onaj pakleni bioskop.
Filmovi su bili slični svakoga dana, braćo, sve samo udaranje i šutiranje i
crvena crvena krv koja se slivala sa lica i tela i gotovo zapljuskivala sočivo
kamere. Glavne uloge su obično imali cerekavi i ozareni momci, svi obučeni
po poslednjoj tinejdžerskoj modi, ili oni hi hi hi hi japanski mučitelji,
odnosno brutalni nacisti koji su ubijali batinanjem ili streljanjem. Svakim
danom su mučnina, bolovi u glavi i zubima i užasna užasna žeđ postajali sve
nepodnošljiviji, i u meni se već rađala želja da umrem. Da bih prešao one
kopilane, jednoga jutra sam počeo da udaram dum dum dum glavom o zid, ali
sve što mi je pošlo za rukom bilo je samo da izazovem mučninu, pošto je ova
vrsta nasilja bila ista kao i ona sa filmova. Našli su me iscrpljenog, ubrizgali
mi injekciju i odvezli u kolicima, kao i obično. A zatim, kada sam se jednoga
jutra probudio i pojeo doručak koji se sastojao od jaja, tosta, džema i šolje
toplog čaja sa mlekom, počeh da razmišljam: „Ovo ne može još dugo trajati.
Verovatno je već sasvim blizu kraj. Došao sam do vrhunca patnje i dalje se
nije moglo.“ Čekao sam i čekao, braćo, da dođe ona bolničarka da mi da
injekciju, ali nje nije bilo. Umesto nje pojavio se jedan bolničar u belom i
rekao:
„Danas te, stari prijatelju, puštamo da sam ideš.“
„Da idem sam?“ rekoh. „A kuda to?“
„Na uobičajeno mesto,“ odgovori on. „Pa da, nemoj tako zapanjeno da
me gledaš. Danas ideš peške u bioskop, ali u mom društvu naravno. Nema
više vožnje u kolicima.“
„Ali,“ rekoh, „šta je sa mojom užasnom jutarnjom injekcijom?“ Bio sam
stvarno iznenađen, braćo, budući da sam bio ubeđen da mi oni sa puno
Pohote ubrizgavaju onu Ludovikovu stvar, ili kako li su je već zvali. „Znači,
nećete više ubrizgavati u moju sirotu, napaćenu ruku onaj strašan bućkuriš?“
„Sve je gotovo,“ osmehnu se bolničar. „Zauvek i amin. Sada ćeš sve
raditi sam, dečače moj. Otići ćeš svojim rođenim nogama u sobu užasa. Ali
još uvek ćemo morati da te vezujemo i da te prisiljavamo da gledaš.“
„Hajdemo sada, tigriću.“ Obukao sam penjoar, obuo pantofne i krenuo
niz hodnik do bioskopske sale.
Ovoga puta, o braćo, nisam se osećao samo veoma loše već i prilično
zbunjeno. Priča se ponavljala; staro ultranasilje, ljudi sa razbijenim glavama,
okrvavljene ribe koje vrište i mole za milost, i sve takve lične i individualne
prljavštine i iživljavanja. Zatim su došli na red koncentracioni logori sa
Jevrejima i neke sive, strane ulice prepune tenkova, uniformi i vojnika koji su
trčali pod puščanom vatrom, što je trebalo da predstavlja opšti vid stvari.
Ovog puta nisam više mogao nikoga da optužim za mučninu, bolove po
celom telu i žeđ, izuzev onog što sam bio primoran da gledam; oči su mi
nasilno bile otvorene štipaljkama, a udovi vezani za stolicu, ali više nije bilo
žica i ostalih stvari koje su mi bile prikačene odozgo. Šta je onda moglo da
bude uzročnik svega toga, ako ne filmovi koje sam gledao? Sem ako, braćo,
onaj Ludovikov serum nije dejstvovao kao vakcina i kružio još uvek po
mojoj krvi; od toga bih se verovatno uvek osećao loše kad god bih video
neko ultranasilje. Usta su mi se izobličila i ja počeh da pravim buhuhuhu, a
suze koje su mi tekle zamagljivale su ono što sam bio prinuđen da gledam,
poput blaženih, srebrnastih kapi rose. Ali oni kopilani u belim mantilima
pritrčali bi odmah sa maramicama da mi obrišu suze. Jedan od njih reče: „No,
no, vidi kako beba plače?“ A onda se sve ponovo razbistri i opet se pojaviše
Nemci koji su gurali uplakane i vapijuće Jevreje – mladiće, devojke, žene i
ljude – u komore gde će biti ugušeni otrovnim gasom. Nisam mogao da se
uzdržim i ponovo se rasplakah buhuhu, ali mi još jedanput pritrčaše sa
maramicama, pošto nisam smeo da propustim nijednu scenu. Oh, bio je to
strašan, užasan dan, braćo moja, moji jedini prijatelji.“
Sledeće noći, dok sam ležao u krevetu, posle obilne večere koja se
sastojala od debelog komada ovčetine, voćne salate i torte i sladoleda,
pomislih u sebi:
„Do đavola do đavola do đavola, možda još mogu da se spasem ako sada
pobegnem odavde.“ Nisam, međutim, imao nikakvo oružje. Nisu mi uopšte
davali nož, a svakog drugog dana, pre doručka, dolazio je da me brije jedan
debeli ćelavi čovek u pratnji dvojice u belo obučenih kopilana, koji su
nadzirali da li ću se ponašati kao valjan, pitom momak. Nokti na rukama su
mi bili podsečeni, pa čak i isturpijani, tako da nisam mogao da grebem. Ali
još uvek sam bio brz u napadu iako su me prilično iscrpli, braćo, tako da je
od mene ostala samo senka onog momka kakav sam bio u stara dobra
slobodna vremena. Ustao sam sa kreveta, došao do zaključanih vrata i počeo
da udaram iz sve snage pesnicama po njima, vičući:
„U pomoć, u pomoć, zlo mi je, umirem. Doktora doktora doktora brzo.
Molim vas molim vas. Umreću, gotovo je. Pomoć!“ Pre nego što je neko
došao grlo mi se stvarno osušilo i počelo da me boli. Zatim sam čuo bat
koraka kako se približavaju hodnikom praćeni nekim gunđanjem i ubrzo
prepoznah glas onog čoveka u belom koji mi je donosio hranu i pratio me na
svakodnevno mučenje. On zabrunda:
„Šta je? Šta se događa? Kakvu si to prljavu igru sad smislio?“
„Oh, umirem,“ projecah. „Oh, imam užasne bolove u stomaku. Dobio
sam napad slepog creva. Ooooooooooooh!“
„Prebiću te ako lažeš,“ progunđa čovek, a onda, na moju veliku radost,
braćo, začuh kako se ključ okreće u ključaonici.“ Ako pokušaš nešto, mali
moj prijatelju, ja i moje kolege naći ćemo se za tili čas ovde i ostatak noći ćeš
da uživaš u batinama.“ Zatim je otvorio vrata. Kroz sobu zastruja sladak
vazduh kao obećanje slobode. Stajao sam iza vrata kada ih je otvorio i mogao
sam da ga vidim u svetlosti hodnika kako me zbunjeno traži pogledom.
Podigoh svoje dve pesnice da ga gadno udarim za vrat, ali, kunem vam se, u
istom trenutku kad sam ga gotovo video kako se već koprca na podu uz
glasno stenjanje ili kako je čak iz prve nokautiran, i kada je ona stara iskra
radosti ponovo zatitrala u meni, osećaj mučnine se kao neki talas podiže
najednom u mojoj utrobi i preplavi me užasnim strahom kao da ću zaista
umreti. Zateturao sam se prema krevetu i sručio na njega, stenjući otegnuto uf
uf uf uf; čovek koji je na sebi imao penjoar umesto uobičajenog mantila
odmah je shvatio šta sam nameravao i reče:
„Pa, sve može da posluži kao lekcija, zar ne? Uči se čitav život, rekao
bih. Hajde, mali prijatelju, digni se sa kreveta i udari me. Stvarno želim da to
učiniš. Jedan dobar kroše po njušci. Oh, umirem od želje za tim.“ Ali sve što
sam mogao da uradim, o braćo, bilo je da ostanem na krevetu i da jecam
buhuhuhu. „Ološu,“ reče tada čovek podrugljivo. „Smrdljivko!“ Zgrabio me
je za okovratnik od pižame i podigao onako slabog i malaksalog; zatim je
zamahnuo desnom rukom i ja primih žestok udarac pravo u lice. „Ovo je,“
reče, „zato što si me digao iz kreveta, balavče!“ On očisti ruke jednu o drugu
tap tap tap i izađe. Ključ učini klik klik klak u bravi.
A tada sam, braćo, morao da pobegnem u san kako bih se oslobodio
užasnog i nepodnošljivog osećanja da je bolje primiti udarac nego ga dati. Da
je onaj čovek još malo ostao, možda bih mu pružio i drugi obraz.
 Glava sedma

Nisam mogao da verujem, braćo, u ono što sam čuo.

Činilo mi se da sam u ovom smrdljivom mestu već čitavu večnost i da ću
tu ostati još toliko. Međutim, u pitanju je bilo samo petnaest dana, za koje su
mi kazali da su skoro pri kraju.
„Sutra, mali prijatelju, ideš napolje napolje napolje,“ rekoše mi,
pokazujući prstom prema slobodnom svetu. A zatim, onaj čovek u belom koji
me je udario i koji mi je i dalje donosio hranu na poslužavniku, i pratio me na
svakodnevno mučenje, reče: „Ali pred tobom stoji još jedan veliki dan. Na
izvestan način to ti je kao dan završnog ispita.“
On se kurvinski nasmeja. Očekivao sam da ću i ovoga puta otići do
bioskopske sale u pižami, pantofnama i penjoaru. Ali ne. Toga jutra su mi
dali moju košulju, donji veš, odelo za noć i dobre ubojite čizme, sve oprano,
očišćeno i ispeglano. Dobio sam čak i britvu koju sam u starim srećnim
danima koristio za iživljavanje i tuče. Zbunjeno sam se osvrtao oko sebe, dok
sam se oblačio, ali bolničar u belom nije hteo da mi kaže ništa, samo se
smeškao. Odveli su me veoma blago na uobičajeno mesto, ali tu je bilo
mnoštvo promena. Platno je bilo zastrto zavesama, a mutno staklo ispod
otvora za projekciju bilo je uklonjeno; možda su ga digli gore ili je bilo
smotano kao roletna, a tamo odakle se ranije čulo hem hem hem kašljucanje i
videle senke kako se kreću, sada se nalazila prava publika u kojoj sam
prepoznao neka lica. Tu je bio Upravnik Držzata, sveštenik, Glavni Čuvar i
onaj veoma značajan i veoma lepo odeven čovek koji je bio Ministar
Unutrašnjih ili Spoljnih Poslova. Ostale nisam poznavao.
Bili su tu i doktor Brodski i doktor Brenom, ali više nisu imali mantile,
već su bili odeveni po poslednjoj modi kao svi doktori kada postanu dovoljno
značajni da to mogu sebi da dozvole. Doktor Brenom je samo stajao i ćutao,
dok je doktor Brodski govorio celom skupu učenim glasom. Kada me je
video da dolazim, on reče: „Aha! A sada, gospodo, predstavljamo vam lično
objekta. Kao što možete da primetite, mladić je u formi i dobro uhranjen.
Spavao je celu noć, dobro je doručkovao, a nije ni drogiran ni hipnotisan.
Sutra ga ponovo šaljemo u svet sa poverenjem, kao jednog od onih skromnih,
mladih ljudi koje možete sresti u majsko jutro, naklonjenog lepoj reči i
milosrdnom delu.
„Kakva promena, gospodo, od onog siledžije koga je pre dve godine
Država osudila na beskorisno izdržavanje kazne, a koga te dve godine nisu
uspele nimalo da izmene. Da izmene, rekoh? Koješta Zatvor ga je naučio da
se lažno osmehuje, da pritvorno trlja ruke, da se pokorno ulaguje. Naučio ga
je novim porocima i kako da usavrši stare. Ali pređimo sa reči na činjenice,
gospodo. Mi danas raspolažemo njima. Molim vas za malo pažnje.“
Ja sam bio pomalo ošamućen od celog tog govora, pokušavajući da
shvatim da se sve ovo odnosilo ne mene. Zatim su se svetla pogasila, a iz
otvora za projekciju bljesnuše dva reflektora od kojih je jedan bio upravljen
na Vašeg Vernog i Napaćenog Pripovedača. Obasjan drugim snopom
svetlosti, približavao se najveći čovek koga sam u životu video. Imao je
ljigavo lice, brkove i retke pramenove kose na ćelavoj glavi. Bio je to tip od
svojih trideset, četrdeset, ili pedeset godina, odnosno tako nešto; u svakom
slučaju, bio je mator. Došao je do mene, praćen reflektorom, sve dok se dva
snopa nisu slila u jedan oveći krug. Obratio mi se veoma prezrivo: „Zdravo,
gomilo prljavštine! Fuj, ti se baš ne pereš, sudeći po tom gadnom smradu.“
Zatim, kao da igra, on poče da me gazi po nogama, prvo levu pa desnu, a
onda me vrhom nokta črvknu po nosu što me je žestoko zabolelo i nateralo
stare dobre suze na oči.
Posle toga je počeo da mi zavrće levo uvo kao da je dugme na radiju. Iz
publike je dopiralo smeškanje, ali i nekoliko bučnih ha ha ha. Nos, noge i
ušna školjka jezivo su me pekli i boleli. Ja rekoh:
„Zašto mi to radiš? Nisam ti nikad ništa učinio.“
„Oh,“ reče čovek, „ja ti radim ovo „flik flik ponovo po nosu“ i ovo
„zavrnuo mi je desno uvo“ i ovo „žestoko mi je zgazio na desnu nogu“ zato
što mi se ne dopadaju tipovi kao ti. A ako ti se ne sviđa, pa ti uradi nešto.“
Znao sam da moram veoma brzo da izvučem nož pre nego što me obuzme
ona užasna i satiruća mučnina koja će pretvoriti radost zbog bitke u osećanje
slično agoniji. Ali, o braćo, čim sam posegao za nožem u unutrašnji džep,
pred očima mi je iskrsnula slika ovog prgavog čoveka kako urla za milost
dok mu crvena crvena krv šiklja iz usta. Trenutak potom preplavila me je
mučnina, neka vatra i bolovi, i ja shvatih da veoma brzo moram da promenim
osećanja prema ovom podlom tipu; počeo sam da preturam po džepovima
tražeći cigarete ili lovu, ali nisam našao ništa, o braćo. Obratih mu se sav
slinav i cmizdrav.
„Hteo bih da ti dam cigaretu, prijatelju, ali izgleda da nemam nijednu.“
On se naruga: „Uaa Uaa. Juhuhuhu. Plači, bebice!“ Zatim me je ponovo
čvrknuo flik flik flik po nosu svojim velikim, rožnatim noktom, i ja začuh
veseo smeh iz zamračenog auditorijuma. Već sasvim očajan, pokušavajući da
budem ljubazan sa ovim bezdušnim i osionim čovekom, da bih zaustavio
bolove i mučninu koji su se pojačavali, ja rekoh:
„Dopusti mi da učinim nešto za tebe, molim te.“
Ponovo posegoh u džepove, ali nisam našao ništa sem kame. Izvadio sam
je i pružio mu je, govoreći:
„Molim te, uzmi ovo. Molim te. Poklanjam ti je.
„Molim te, uzmi je.“ Ali on odgovori: „Zadrži to prljavo mito za sebe.
Mene ne možeš otkupiti.“ On me udari po ruci tako da mi kama ispade na
pod. Ja rekoh:
„Molim te, ja moram nešto da uradim za tebe, hoćeš li da ti očistim
čizme? Gledaj. Kleknuću i polizaću ih.“ I, o braćo, verujte ili me poljubite u
dupe, ja se spustih na kolena i isplazih bar milju i po svoju crvenu jezičinu da
poližem njegove prljave, smrdljive čizme. Ali to nije hteo, već me šutnuo u
usta, premda ne suviše jako. Tada pomislih da možda neću osetiti sav onaj
bol i mučninu ako u ovom trenutku zgrabim to prljavo kopile za noge i
oborim ga na pod. To sam i učinio, i ovaj, na veliko iznenađenje, tresnu dole,
uz glasan smeh smrdljive publike. Ali, videvši ga na podu, osetih kako mi se
javljaju sva ona užasna osećanja, tako da mu brzo pružih ruku da ustane i on
ponovo stade na noge. A zatim baš kada se spremao da mi zada prljav,
odlučan udarac u lice, doktor Brodski reče:
„U redu, dovoljno je.“ Tada se ovaj užasni čovek pokloni i odskakuta sa
scene kao glumac; snopovi reflektora su sada obasjavali samo mene. Oči su
me pekle od toga, dok su mi usne bile iskrivljene u jauk.
Doktor Brodski se obratio publici:
„Naš objekat, je, kao što ste videli, prinuđen da čini dobro kada ga,
paradoksalno, nagonimo da čini zlo. Namera da se počini akt nasilja
propraćena je veoma neprijatnim fizičkim osećanjima. Da bi to izbegao,
objekat mora da zauzme dijametralno suprotan stav. Da li neko želi da
postavi pitanje?“
„Izbor!“ zagrme neki dubok glas. Shvatio sam da pripada Zatvorskom
Kapelanu. „On zapravo nema izbora, zar ne?“ U pitanju je vlastiti interes;
strah od fizičkog bola doveo ga je do grotesknog akta samoponiženja.
Njegova neiskrenost bila je, međutim, suviše očevidna. On je prestao da bude
zločinac, ali je ujedno prestao da bude i biće sposobno za moralni izbor.“
„To su već nijanse,“ osmehnu se doktor Brodski.
„Nas ne interesuju motivi i etičke pobude: mi se jedino brinemo za
satiranje kriminala…“
„I za rasterećenje prenatrpanosti naših zatvora,“ uskoči onaj krupni dobro
odeveni Ministar.
„Vidi, vidi!“ začu se nečiji glas.
Zatim su svi počeli uglas da pričaju i da se raspravljaju, dok sam ja stajao
sam na pozornici, braćo, potpuno zanemaren od ovih tupavih zvekana.
Povikao sam:
„Ja, ja, ja. A šta je sa mnom? Gde sam ja u svemu tome? Da nisam možda
samo životinja ili pas?“ Ta moja upadica nagnala ih je da govore još glasnije i
da me zasipaju hrpama reči. Ovoga puta se razdrah na sav glas:
„Da nisam možda Paklena pomorandža?“ Ne znam šta me je navelo da
upotrebim ovu reč, braćo, koja mi sasvim nehotice sinu u glavi. I ko zna
zašto, to je za trenutak ućutkalo sve one ljude. A onda neki veoma mršav i
stari tip nalik na profesora, sa vratom u obliku snopa žila koje su vodile
energiju iz glave u telo, ustade i reče:
„Nemaš razloga da gunđaš, dečko. Sam si ovo izabrao, a sve ostalo su
posledice tog tvog izbora. Dakle, sve što odatle bude proizašlo jeste ono što si
sam izabrao.“ Ali tada Zatvorski Kapelan povika:
„Oh, kad bih samo mogao u to da verujem!“
Dobro se videlo kako mu je Upravnik posle toga uputio jedan pogled koji
je trebalo da znači da ipak neće suviše visoko dogurati u hijerarhiji Zatvorske
Religije, kao što je ovaj mislio. Zatim ponovo počeše glasna raspravljanja, i
ja začuh kako se reč Ljubav neštedimice razbacuje unaokolo, dok je sve
nadjačala dreka sveštenika koji je objašnjavao kako Savršena Ljubav
Odstranjuje Strah, i slična sranja.
Zatim doktor Brodski reče, nasmejanog lica:
 „Drago mi je, gospodo, što se postavilo pitanje Ljubavi. Sada ćemo videti
na delu jedan ljubavni manir za koji se mislilo da je umro sa srednjim
vekom.“
Svetla su se ponovo pogasila i opet bljesnuše dva snopa reflektora. Jedan
je, kao i prošli put, obasjavao Vašeg jadnog i napaćenog Prijatelja i
Pripovedača dok se u svetlosti drugog njihala najlepša mačka koju su vaše
oči, o braćo, ikada mogle da požele.
Imala je predivne grudi koje su svi mogli da vide pošto joj se odeća
smakla dole dole dole sa ramena; noge su joj bile kao kod samog Boga na
Nebesima i hodala je na takav način da se od toga čoveku okretalo u glavi. A
tek lice, to mlado, slatko nevino lice…
Išla je ka meni obasjana svetlošću kao da sa njom dolazi sama božanska
milost i sva ta sranja, a prva stvar koja mi sinu u glavi bila je da bi mi se ludo
dopalo da je oborim na pod i da je divljački opalim, ali gotovo u istom
trenutku, poput pucnja munje, javila se ona mučnina, kao neki detektiv koji
me je vrebao iza ugla a sada dolazi da me uhapsi, kopilan jedan. Miris
zanosnog parfema koji se širio od nje učinio je sada da osetim kako mi se
podiže utroba; morao sam veoma brzo da pronađem neki nov stav prema njoj
pre no što me bol, žeđ i ona užasna mučnina potpuno ne obore. I tako
povikah:
„O, najlepša i najbožanstvenija među devojkama, bacam svoje srce pred
tvoje noge da ga sveg izgaziš.“
„Da imam ružu, ja bih ti je dao. Da pada kiša, i da je svuda oko nas blato,
prostro bih svoje odelo da hodaš po njemu kako ne bi isprljala svoje ljupke
noge.“
I dok sam govorio ovo, o braćo, osećao sam kako mučnina jenjava u
meni. „Dozvoli mi,“ povikah još jače, „da te obožavam, da budem tvoj sluga
i zaštitnik u ovom divljem svetu.“ Tada mi na um padoše prave reči i ja se
osetih još bolje zbog toga. „Dozvoli mi da budem tvoj iskreni i verni vitez.“
Bacih se na stara kolena i počeh ničice da se klanjam.
Zatim sam se osetio stvarno glupo i bedno, jer je sve ovo bila neka vrsta
komedije. Devojka se osmehnula, poklonila publici i odskakutala poput
balerine. Svetla su se ponovo upalila i salom se razlegao kratak aplauz. Oni
matori iz publike pratili su devojku izbuljenih očiju, puni prljave i bezbožne
pohote, o braćo.
 „Biće to pravi, iskreni hrišćanin,“ vikao je doktor Brodski – spreman da
ponudi i drugi obraz, spreman da bude razapet a ne da razapinje, bolestan i na
samu pomisao o ubijanju čak i jedne muve.“ Bilo je to istina, braćo, jer kad je
on izgovorio te reči ja pomislih kako stvarno ubijam muvu i odmah osetih
nagoveštaje mučnine i bola; u istom trenutku počeh da mislim kako hranim
muvu mrvicama šećera i kako se brinem o njoj kao o bolesnom mezimcu i
slična sranja, od čega mi odmah postade bolje. „Iskupljenje!“ povika on.
„Radost pred božijim anđelima.“
„Činjenica je,“ govorio je veoma dubokim glasom Ministar Spoljnih
Poslova, „da funkcioniše.“
„Oh,“ reče Zatvorski Sveštenik, uzdahnuvši, „da funkcioniše,
funkcioniše, i neka nam je Bog svima na pomoći.“
TREĆI DEO
 Glava prva

„Šta, dakle, da se radi, a?“

Bilo je to upravo ono što sam se pitao sledećeg jutra, o braćo, dok sam
stajao u prvom sivilu zore ispred bele zgrade koja se nalazila odmah uz stari
Držzat, odeven u odelo koje sam nosio one noći pre dve godine. Imao sam
malu tašnu sa nekoliko ličnih stvarčica i nešto sitnine koju su mi velikodušno
poklonili smrdljivi Autoriteti za početak mog novog života.
Prethodni dan je bio vrlo zamoran; počelo je sa intervjuima za televiziju,
zatim su došli novinari sa onim njihovim fleš fleš fleš, a onda su me
pokazivali kao očigledan primer konačnog kraha ultranasilja i sva ta
nepodnošljiva sranja. Na kraju sam se sručio na krevet, mrtav umoran, ali me
oni, bar mi je tako izgledalo, odmah probudiše da mi kažu da sam slobodan,
da se odmah vratim kući i da nikada više ne žele da vide svojim očima Vašeg
Vernog Pripovedača, o braćo. I tako, evo me ovde, u ranu ranu zoru, sa samo
malo lepe love u levom džepu kojom sam zveckao zvec zvec, pitajući se:
„Šta, dakle, da se radi, a?“
Da najpre doručkujem negde, pomislih, pošto mi jutros uopšte nisu dali
da jedem, jer su jedva čekali da me izbace napolje na slobodu. Popio sam tek
nešto malo čaja. Držzat se nalazio u jednom sumornom kraju grada, ali je
unaokolo bilo mnoštvo malih radničkih barova i ja uđoh u jedan od njih, o
braćo.
Unutra je bilo memljivo i neprijatno je zaudaralo; na plafonu se nalazila
samo jedna svetiljka, sva izbljuvana od muva, zbog čega je izgledala kao
zatamnjena. Tu bi se ujutru skupljali radnici koji su srkali svoj čaj i žvakali
kriške hleba sa kobasicama užasnog izgleda, mljac mljac mljac, a zatim
urlikali za još. Posluživala je neka veoma aljkava devojka, ali sa stvarno
velikim grudima; ovi preživari su pokušali da je povremeno maznu, praveći
pri tom glasno ha ha ha ha, na šta je ona uzvraćala sa hi hi hi; pri pogledu na
sve njih, o braćo, imao sam želju da povraćam. Ali zatražih ipak tost, džem i
čaj, vrlo učtivo, svojim džentlmenskim glasom, a zatim sedoh u jedan mračan
ugao da to pojedem.
Dok sam doručkovao, jedan majušan, patuljasti čovek uđe unutra
prodajući jutarnje novine; bio je to tip prestupnika, pogrbljen i prljav, sa
debelim naočarima čiji je ram bio od metala i odelom boje ustajalog pudinga
od ribizla. Kupio sam novine s namerom da se obavestim događajima u svetu
kako bih bio spreman za povratak u normalan život. List je bez sumnje
pripadao Vladi, pošto su svi članci na prvoj strani jednodušno ukazivali na
nužnost da svaki čovek ponovo da svoj glas Vladi na predstojećim Opštim
Izborima koji je trebalo da se obave kroz dve ili tri nedelje. Bilo je puno
hvalospeva o onom što je Vlada uradila, u poslednje vreme, braćo, o
povećanju izvoza, izvrsnoj spoljnoj politici, unapređenju socijalne pomoći i
svim tim sranjima. Ali ono za šta je Vlada dobila najviše komplimenata bio je
način na koji su poslednjih meseci ulice učinjene bezbednijim za sve
miroljubive noćne šetače; to je ostvareno povećanjem plata u policiji, koja je
postala okrutnija prema mladim siledžijama, perverznjacima, pljačkašima i
sličnim sranjima. To je unekoliko interesovalo Vašeg Vernog Pripovedača.
Na drugoj strani se nalazila jedna mutna fotografija nekog ko mi je izgledao
veoma poznat, a zatim shvatih da to nije niko drugi nego ja ja ja. Izgledao
sam vrlo snuždeno i uplašeno, ali to je bilo zbog bliceva koji nisu prestajali sa
onim njihovim fleš fleš. Ispod slike je pisalo da je ovo prvi diplomac Novog
Državnog Instituta za Preobražaj Kriminalaca izlečen od svojih zločinačkih
nagona za samo dve nedelje, već uveliko lojalan građanin i sva ta sranja.
Zatim primetih jedan članak, takođe pun hvalospeva, o onoj Ludovikovoj
tehnici, o oštroumnosti Vlade i o svim tim sranjima. Bila je tu i fotografija
onog Ministra za Spoljne ili Unutrašnje poslove. On se šepurio govoreći o
neposrednoj budućnosti koja će, prema njemu, biti sasvim oslobođena
kriminala i straha od podmuklih napada mladih siledžija, perverznjaka,
pljačkaša i sveg tog sranja. Ja podrignuh aaaarg i bacih novine na pod, koji je
sav bio prekriven baricama čaja i groznim izbljuvcima prljavih životinja koje
su posećivale ovaj lokal.
„Šta, dakle, da se radi, a?“
Ono što je sad trebalo da uradim, braćo, bilo je da odem kući, da priredim
lepo iznenađenje ta i ma i da vratim u okrilje porodice njihovog jedinog sina i
naslednika. Zatim bih mogao da se izvalim na krevet u svoju malu jazbinu, da
malo slušam muziku, ali istovremeno i da razmislim šta sada da uradim sa
svojim životom. Prethodnog, dana Činovnik za brigu o puštenim
kažnjenicima dao mi je dug spisak poslova koje bih mogao da pokušam da
radim, i u vezi s tim telefonirao je raznim osobama, ali ja uopšte nisam imao
nameru da tako brzo idem da šljakam, o braćo. Pre svega malo odmora, da, i
mirnog razmišljanja na krevetu uz zvuke divne muzike.
Uzeo sam autobus do Centra, zatim autobus do Kingsli avenije, odakle je
Stambeni blok 18a bio sasvim blizu. Morate mi verovati, braćo, da mi je srce
lupalo klop klop klop od uzbuđenja. Sve je bilo vrlo mirno pošto je bilo rano
zimsko jutro; u hodniku nije bilo nikoga osim nagih ljudi i žena na slici
Dostojanstva Rada. Ono što me je najpre iznenadilo, braćo, bila je činjenica
da je slika očišćena; nisu se više videle prljave reči koje su izlazile iz usta
Dostojanstvenih Radnika, kao ni oni gnusni dodaci nagim telima koje su
nacrtali dečaci prljave mašte. Takođe me je iznenadio lift, zato što je radio.
Spustio se gotovo predući, a kada sam ušao doživeo sam novo iznenađenje:
unutra je takođe bilo veoma čisto. Popeo sam se do desetog sprata i tamo
zatekao 10/8 kao i pre. Ruka mi je podrhtavala dok sam vadio iz džepa mali
ključ da otvorim vrata. Trenutak potom, samopouzdanje mi se vratilo i ja
odlučno okrenuh ključ u bravi, a zatim otvorih vrata i uđoh. Pogled mi se
susrete sa tri para iznenađenih i pomalo uplašenih očiju. Ta i ma su sedeli za
doručkom, ali tu je bio i jedan čovek koga nikada ranije nisam video u svom
životu; tip je bio veliki i debeo, u košulji i naramenicama, domaćinski
razgaćen, braćo. Srkao je čaj sa mlekom i mljackao kajganu sa tostom.
Ugledavši me, on mi se prvi obrati:
„Ko si ti, prijatelju? Odakle ti taj ključ? Napolje ili ću da ti razbijem
njušku! Vrati se pred vrata i prvo kucaj. Brzo na sunce sa onim šta imaš da
kažeš.“
Moji su sedeli kao okamenjeni, i ja shvatih da još nisu pročitali novine;
tek tada sam se setio da novine stižu tek pošto ta ode na posao. Tada ma reče:
„Oh, pobegao si. Pobegao si iz zatvora! Šta sad da radimo? Policija će
doći ovde da te traži, oh oh oh.“
„Oh, ti nevaljali, divlji dečače, kako si nas samo osramotio.“ I, verujte mi
ili me poljubite u dupe, ona zajeca buhuhuhuhu. Ja počeh da im objašnjavam
kako mogu da nazovu Držzata ako mi ne veruju; sve to vreme onaj stranac je
sedeo mršteći se i gledajući me kao da želi da me raspali po licu svojom
velikom, dlakavom, goveđom pesnicom. Ja mu rekoh:
„Hajde sad ti meni nešto da odgovoriš, brate.“
 „Šta i otkad ti radiš ovde? Nije mi se ni malo dopao ton kojim si mi se
obratio. Pripazi se! Hajde, govori!“ Tip je ličio na radnika, bio je veoma
ružan, imao je svojih trideset ili četrdeset godina, a sada je buljio u mene
širom otvorenih usta, ne pogovarajući ni reči. Onda ta reče:
„Pomalo smo zbunjeni, sine. Trebalo je da nas obavestiš da dolaziš. Bili
smo ubeđeni da će proći najmanje još pet ili šest godina pre no što te puste.
„Ali to ne znači,“ reče on utučeno, „da nismo srećni što te ponovo vidimo i
što si slobodan.“
„Ko je ovo?“ upitah. „Zašto mi ne odgovara? Šta se ovde događa?“
„Ovo je Džo,“ reče ma. „Sada živi ovde. On je stanar, eto ko je. Oh, bože
bože bože…“ poče ponovo ona.
„Čuj, dečko,“ reče taj Džo. „Znam sve o tebi. Znam sve što si učinio i
kako si slomio srce svojim ucveljenim roditeljima. Sad si se vratio, a? Vratio
si se da im razoriš život još jedanput, je l’ tako? Ali to ćeš učiniti samo preko
mog leša, zato što su me oni prihvatili ne kao stanara već kao sina.“ Ovome
bih se gotovo nasmejao da stara uznemirenost nije počela da izaziva mučninu
u meni; ovaj čovek je bio otprilike istih godina kao i moji ta i ma, pa ipak je
pokušavao da obavije svoju ruku sina-zaštitnika oko ramena moje uplakane
majke, o braćo.
„Ah tako,“ rekoh, osećajući kako mi suze naviru na oči. „Tako, znači.
Dajem ti pet velikih minuta da počistiš sve svoje užasne i usrane stvari iz
moje sobe.“ Pošto je tip bio suviše spor da bi me zadržao, ja jurnuh ka svojoj
sobi. Kada sam otvorio vrata, srce mi se gotovo zaustavi: ovo uopšte više nije
ličilo na moju sobu, zastave su bile skinute sa zidova, na kojima su sada
visile slike boksera i nekog tima koji je zadovoljno sedeo skrštenih ruku oko
srebrnog pehara. A onda sam video šta još nedostaje. Više nije bilo sterea,
ormarića sa pločama, otključanog trezora u kome su se nalazile boce, droga i
dva čista, sjajna šprica. „Kakvo ste to prljavo sranje napravili ovde?“
povikah. „Šta si uradio sa mojim ličnim stvarima, ti prokleto kopile?“ Ovo je
bilo upućeno Džou, ali mi ta odgovori:
„Sve je to odnela policija, sine. Novi zakon o obeštećenju žrtava,
razumeš.“
Naprezao sam se da se ne osetim loše, ali me je glava očajno bolela, a
usta su mi bila tako suva da sam morao da zgrabim bocu mleka sa stola i da
brzo otpijem jedan gutljaj. Džo to proprati sa: „Prljavi svinjski maniri.“ Ja
rekoh:
„Ali umrla je. Matora je umrla.“
„Bilo je to za mačke, sine,“ reče žalosno moj otac.
„Ostale su bez ikoga ko bi se brinuo za njih sve dok nije otvoren
testament, tako da je bio potreban neko ko bi ih hranio. Policija je rasprodala
tvoje stvari, odeću i ostalo da potpomogne izdržavanje mačaka. Takav je
zakon, sine. Ali ti se nikada nisi mnogo interesovao za zakon.“
Morao sam da sednem posle ovoga, a Džo reče: „Pitaj za dozvolu pre no
što sedneš, nevaspitana mlada svinjo!“ Ja se munjevito okrenuh i odgovorih
mu:
„Zapuši tu prljavu gubicu, ti…“ ali u istom trenutku sam osetio kako mi
postaje loše. Pokušao sam da budem razuman i uputih mu odmah moj
najzdraviji osmeh: „Pa, ovo je moja soba, to ne može da se porekne. Ovo je
moj dom takođe. Šta mi vi savetujete da radim, ta i ma?“ Njihova lica su
izgledala veoma utučeno; ma se malo tresla, čelo joj je bilo naborano, a oči
pune suza. Tada mi ta reče:
„O svemu tome treba razmisliti, sinko. Ne možemo tek tako da izbacimo
Džoa, zar ne? Džo radi ovde, ima ugovor na dve godine, i mi smo se sa njim
sporazumeli, je li tako Džo? Razumeš, sine, mislili smo da ćeš ostati u
zatvoru još dugo, a ta soba je zvrjala prazna.“
Bilo ga je sramota pomalo, videlo mu se to po licu. Ja se osmehnuh i
klimnuh glavom.
„Sve mi je jasno. Navikli ste da živite u miru, ali i da dobijete malo ekstra
love. Tako je to na svetu. Vaš sin vam je oduvek bio samo neprijatna
smetnja.“ I tog trenutka, o braćo, verujte mi ili me poljubite u dupe, ja počeh
da plačem. Osećao sam se veoma utučeno. Tada mi ta reče:
„Moraš da nas razumeš, sine. Džo je platio kiriju za sledeći mesec. Hoću
da kažem, ma šta mi odlučili da uradimo, ne možemo jednostavno da kažemo
Džou da ode. Zar ne, Džo.“ A onda Džo reče:
„Ja mislim samo na vas dvoje koji ste prema meni bili kao otac i majka.
Ne bi bilo ni lepo ni pošteno da ja sad odem i da vas ostavim u vlasti ovog
čudovišta koje vam nikada nije bilo pravi sin. Sada plače, ali znam ja sve te
trikove. Pustite ga da ode i da potraži sebi sobu na nekom drugom mestu.
Vreme je da shvati da je pogrešio i da tako zao mladić ne zaslužuje ovako
dobre roditelje.“
„U redu,“ rekoh, podižući se sa stolice još uvek u suzama. „Znam kako
sada stoje stvari. Nikome nisam potreban i niko me ne voli. Ja sam patio
patio patio, ali hoće da i dalje patim. Znam to.“
„Dosta su zbog tebe drugi patili,“ reče Džo. „Pravedno je da sada i ti
malo patiš. Ispričali su mi šta si učinio, za vreme svih ovih večeri koje smo
proveli zajedno; bilo je veoma strašno slušati te užasne gadosti. Imao sam
neprestano želju da povraćam.“
„Kako bih voleo da sam ponovo u zatvoru,“ rekoh. „U dragom starom
Držzatu. Pa,“ produžih, „idem sada, i nikada me više nećete videti. Poći ću
svojim putem i velika vam hvala na svemu. Nadam se da ćete me zauvek
imati na savesti.“
„Nemoj tako, sine,“ reče mi ta, a ma ponovo poče sa onim njenim
buhuhuhuhu, dok joj se lice izobličilo u ružnu grimasu. Džo ponovo obavi
ruku oko njenog ramena, tešeći je kao budala nu nu nu. Ja pođoh vratima i
izađoh, ostavljajući ih sa njihovom užasnom greškom, o braćo.
 Glava druga

Koračajući besciljno ulicom tog prokletog hladnog zimskog dana, dok su

se prolaznici osvrtali za mnom, začuđeno me posmatrajući zbog odela za
veče, jedino što sam osećao i želeo bilo je da odem što dalje od svega ovoga i
da više ne mislim ni o čemu.
Uzeo sam autobus za Centar, a zatim produžio peške do Tejlor Plejza gde
se nalazi disko butik Melodija – kome sam svojevremeno činio čast svojim
posetama; izgled mu se uopšte nije promenio, i ulazeći unutra bio sam
siguran da ću ponovo ugledati starog Endija, onog hitrog, veoma mršavog i
uslužnog čoveka od koga sam u dobra srećna vremena kupovao ploče. Ali
Endija više nije bilo, braćo; umesto njega zatekao sam samo dreku i ciku
tinejdžera, momke i mačke koji su slušali neku užasnu novu pop-ploču i
igrali uz nju. Čovek iza pulta teško da je bio stariji od tih balavaca; on je
pucketao prstima i cerekao se kao lud. Sačekao sam da se udostoji da me
primeti, a onda rekoh:
„Hteo bih da čujem Četvrtu Mocartovu Simfoniju.“ Ne znam zašto mi je
baš ona pala na pamet, ali dogodilo se. Mladić iza pulta reče:
„Četvrtu šta, prijatelju?“
Ja rekoh: „Simfoniju. Simfoniju Broj Četiri u G Molu.“ „Ooooooh,“
ispusti jedan od balavaca sa dugom kosom preko očiju, đuskajući kao ludak.
„Simfonija.“
„Nije li to smešno? On hoće sifonadu!“
Osećao sam kako buktim iznutra, ali sam morao toga dobro da se čuvam;
samo sam se nasmešio mladiću koji se nalazio na Endijevom mestu i svim
onim balavcima koji su vrištali i cupkali unaokolo. Mladić za pultom reče:
„Idi u onu kabinu tamo, prijatelju, naći ću ti nešto da čuješ.“
Otišao sam u mali boks gde su se slušale ploče pre kupovine; onaj mladić
je stvarno pustio jednu melodiju, ali to nije bila Četvrta Mocartova, već
njegov Prag – očigledno je izvukao prvog Mocarta koji mu je došao pod ruku
što me je za trenutak razdražilo, ali trebalo je da se klonim svih sličnih
uzbuđenja ako nisam želeo bolove mučninu. Međutim, ipak sam zaboravio
nešto što nije trebalo da zaboravim, a što je sada u meni probudilo želju da
crknem i amin. Oni kopilanski doktori tako su zamesili stvari da svaka
muzika koja izaziva osećanja stvara istovremeno i plimu bola u meni kao
kada gledam ili primenjujem nasilje. Bilo je to zato što su mi svi oni filmovi
o nasilju prikazivani uz pratnju muzike. Naročito sam se sećao jednog
užasnog nacističkog filma sa poslednjim stavom Pete Betovenove. A sada je i
veličanstveni Mocart postao užasan. Izleteo sam iz kabine kao sumanut samo
da bih pobegao od mučnine i bola koji su počeli da me obuzimaju; zatim sam
isfurao i iz disko-butika dok su se balavci cerekali iza mojih leđa, a onaj
mladić za pultom podvriskivao: „Iju ju ju!“ nisam se obazirao na sve to već
teturavo pođoh niz ulicu kao neki slepac; zatim sam skrenuo iza ugla gde se
nalazio Milkbar Krava. Znao sam šta mi je potrebno.
Mesto je bilo gotovo pusto, pošto je još bilo veoma rano. Ali ni ovde nije
više bilo kao pre; po zidovima su bile naslikane neke crvene krave koje
muču, a za šankom je stajao neki tip koga nisam poznavao. Naručio sam
duplo mlekce; čovek sa veoma mršavim i sveže obrijanim licem shvatio je
odmah šta želim. Uzeo sam svoju porciju i krenuo ka jednom od udobnih
kutaka koji su se nalazili svuda unaokolo; tu su sada bile postavljene zavese
koje ste mogli da navučete i tako da se izolujete od glavnog dela. Spustio sam
se na jedno plišano sedište i uronio u svoje mleko. Kad sam iskapio celu
čašu, stvari su počele da se događaju. Pogled mi je bio uprt na komadić
srebrnaste hartije od prazne paklice cigareta koja se nalazila na podu; bilo je
očigledno da se ovde nije baš najurednije čistilo. Taj komadić hartije poče
najednom da raste raste raste i postade tako svetao i vatren da sam morao da
skrenem pogled. Zatim je i dalje rastao sve dok nije postao veći od mog
sedišta, od čitave Krave od čitave ulice, od čitavog grada. A onda se pretvori
u ceo svet sve sve sve, braćo, u džinovsko more koje je preplavilo sve stvari
koje su ikada bile napravljene pa čak i one samo zamišljene. Čuo sam samog
sebe kako pravim neke čudne šumove i mrmljam: „Arage lenje mrtve pustoši,
ne gnojite se na tako šaroliki način“ i slična sranja. Zatim opazih slike kako
titraju u tom srebru i kako se prelivaju najčudesnijim bojama koje su ikada
viđene. A onda sam ugledao grupu dalekih dalekih dalekih statua, obasjanih
veoma jakom svetlošću odozgo i odozdo, koje kao da je neko gurao sve bliže
i bliže, o braćo. Ta grupa je predstavljala Boga i sve njegove Anđele i Svece,
u bronzanom sjaju, sa bradama i velikim krilima koja su lepršala kao na
nekom vetru, što je značilo da u stvari nisu od kamena ili bronze, a oči su im
bile žive i pune kretnje. Ogromne figure su se primicale sve bliže i u trenutku
kada su se nadnele nada mnom da me smrve ja začuh svoj glas Iiiiiii. Osetio
sam najednom kako sam slobodan od svega – od odela, puti, mozga, imena,
svega – osetio sam se izvrsno, kao na nebu. Zatim se začuo neki zvuk
drobljenja i gužvanja, a Bog, Anđeli i Sveci sada su me gledali odmahujući
glavama, kao da hoće da kažu da još nije pravi trenutak i da moram da
pokušam još jedanput; potom sve poče da titra, da se cereka i iščezava, a
velika topla svetlost postade hladna, i ja se ponovo obreh tamo gde sam bio i
pre, sa praznom čašom na stolu i osećanjem da je jedino smrt pravi odgovor
na sve.
I tog trenutka sam postao sasvim ubeđen da je to ona stvar koja mi jedino
preostaje, ali kako da je izvedem, o braćo, nisam imao pojma pošto nikada
ranije nisam mislio o tome. U mojoj maloj tašni sa ličnim stvarima nalazila se
britva, ali pri pomisli kako njome sečem svoje grlo – sviš! i kako svuda
unaokolo prska moja crvena crvena krv obuzela me je odmah velika
mučnina. Bilo mi je potrebno nešto nenasilno, nešto od čega bih samo blago
utonuo u san koji bi značio kraj Vašeg Vernog Pripovedača i kraj nevolja za
sve ostale. Ako odem u Javnu Biblioteku odmah iza ugla, pomislih, možda ću
naći neku knjigu u kojoj je opisan najbolji način da se bezbolno ode sa ovoga
sveta. Videh sebe za trenutak mrtvog i kako su svi ožalošćeni zbog toga, ta i
ma i onaj smrdljivi prljavi Džo uzurpator, doktor Brodski, doktor Brenom,
onaj Unutrašnji Spoljni Ministar i svi ostali ljudi. Hvalisava smrdljiva Vlada
takođe. I tako, izleteh napolje u zimsko popodne, budući da je već bilo dva
sata kako sam video na velikom časovniku Centra, što je istovremeno značilo
da sam u orbiti bio više nego što sam pretpostavljao. Uputio sam se niz
Marganita bulevar, zatim skrenuh u Butsbi aveniju, pa onda opet za jedan
ugao gde se nalazila Javna Biblioteka Bilo je to staro smrdljivo mesto, u koje
nisam ušao veoma veoma dugo, verovatno još od onog doba kada nisam imao
više od šest godina; bilo je podeljeno u dva dela – jedan u kome su se
pozajmljivale knjige i drugi u kome se čitalo, pun novina, časopisa i smrada
starih ljudi čija su tela zaudarala na izanđalost i bedu. Oni su stajali pored
postolja sa novinama razmeštenim svuda po prostoriji, šmrkćući i
podrigujući; međusobno su razgovarali listali strane i glasno komentarisali
vesti. Drugi su sedeli za stolovima i čitali ili se pretvarali da čitaju magazine;
neki su uveliko spavali, a dvoje ili troje je čak i bučno hrkalo. U prvi čas
nisam mogao da se setim zašto sam došao, a onda me prođe jeza kad mi sinu
da sam ovde da bih pronašao najbolji način da bezbolno crknem. Otišao sam
do police sa registrima, ali u mnoštvu knjiga nisam pronašao nijedan naslov
koji bi mi odgovarao. Izvukao sam jednu medicinsku knjigu, ali kada sam je
otvorio videh da je puna crteža i fotografija nekih ranjenih i jezivo bolesnih
ljudi, od čega umalo nisam počeo da povraćam. Vratio sam je na mesto i
uzeo veliku knjigu, ili Bibliju, kako su je zvali, pomislivši da će mi ona
pružiti olakšanje kao nekad u starom Držzatu (ne tako starom, doduše, ali je
ipak izgledalo da je prošlo mnogo mnogo vremena od tada). Sručio sam se u
jednu stolicu i počeo da je čitam. Ali nisam našao ništa drugo osim onih
odvratnih sedamdeset puta sedam i jevrejske rulje koja se psovala i tukla
među sobom; zbog ovoga mi opet pripade muka. Samo što nisam zaplakao
kada mi se obrati neki veoma stari odrpanac:
„Šta je, sinko? Šta te muči?“
„Hoću da crknem!“ rekoh. „Sit sam svega šta. Život je postao suviše
težak za mene.“
Jedan drugi matori koji je čitao pored mene reče:
„Psssssst,“ ne dižući pogled sa nekog glupog magazina, punog velikih
geometrijskih crteža. Ko zna zašto, to me je podsetilo na zvuk zvonca. Onaj
prvi matorko reče:
„Suviše si mlad za tako nešto, sinko. Život je pred tobom.“
„Da,“ rekoh gorko, „kao par lažnih sisa.“ Onaj matori koji je čitao
ponovo prosikta „Pssssssst,“ ali ovoga puta podiže pogled i tog trenutka nešto
kao da puče između nas. U magnovenju sam ga prepoznao.
On veoma glasno reče:
„Nikad ne zaboravljam lik, bogami! Imam dobro pamćenje. Tako mi
boga, mlada svinjo, sad sam te sdočepao!“
Kristalografija, eto šta je bilo posredi. Istu knjigu je pozajmio iz
Biblioteke i one večeri. Lažni zubi su mu baš dobro bili smrvljeni. Odelo
rastrgano. Knjige iscepane, sve o kristalografiji.
Shvatih da je najbolje da se što pre pokupim odavde, braćo. Ali onaj
matori je već bio na nogama i poče da dovikuje kao izbezumljen ostalim
starim astmatičarima koji su čitali novine duž zida ili dremali za stolovima:
„Imamo ga!“ prosikta. „To je ona mlada svinja koja je uništila knjige o
kristalografiji, retke knjige, knjige koje se nikada i nigde više ne mogu
nabaviti.“
Gomilao je te užasne reči kao da je sasvim bio van sebe.
„Prvorazredan primerak kukavičkog, brutalnog balavca!“ nastavi on da
urla. „Ovde nama i u našim rukama. On i njegovi prijatelji su me gotovo
ubili. Svukli su me i iščupali zube. Smejali su se mojoj krvi i mojim jaucima.
Udarcima su me oterali kući, golog i ošamućenog.“
Nije baš sve bilo tako, braćo, kao što znate.
Nismo ga sasvim svukli, imao je još nešto na sebi.
Ja povikah: „Bilo je to pre više od dve godine.“
„Već su me kaznili. Naučio sam lekciju. Vidite ovo, tu je moja fotografija
u novinama.“
„Kaznili, a?“ reče jedan matori koji je ličio na bivšeg vojnika. „Trebalo bi
vas sve istrebiti. Kao što se to radi sa kužnima. Kaznili – nije nego!“
„Slažem se, slažem se,“ rekoh. „Svako ima pravo na sopstveno mišljenje.
Moje izvinjenje svima, ali sada moram da idem.“ I ja krenuh da izađem iz
ovog mesta punog starih ludaka. Aspirin, to je ono. Čovek može da crkne od
sto aspirina. Aspirin iz starog dragstora. Ali onaj kristalograf povika:
„Ne dajte mu da ode. Mi ćemo ga naučiti šta znači biti kažnjen, tu
zločinačku, mladu svinju. Uhvatite ga!“
I, verujte, braćo, ili uradite onu drugu stvar, dve ili tri izlapele drtine od
po devedeset godina na leđima zgrabiše me svojim drhtavim rukama i ja se za
trenutak osetih ošamućen zadahom starosti i boleština koji se širio sa tih
polumrtvih staraca. Kristalograf se baci na mene i poče da mi deli slabašne
udarce po licu; pokušao sam da se otrgnem i da pobegnem, ali su me staračke
ruke držale jače nego što sam mogao da pretpostavim. Zatim i ostali matorani
ostaviše svoje novine i došepaše da i oni upute koji udarac Vašem Vernom
Pripovedaču. Vikali su svašta, kao na primer: „Ubijte ga, izgazite ga, linčujte
ga, razbijte mu zube,“ i slična sranja. Trenutak potom postalo mi je jasno u
čemu je stvar: pakosna starost je iskaljivala svoj nemoćan jed na mladosti.
Neko od njih je ponavljao: „Siroti stari Džek, ova mlada svinja gotovo je
ubila sirotog starog Džeka,“ i tako dalje, kao da se to dogodilo juče.
Pretpostavljam da je njima upravo i izgledalo tako. Već se okupilo mnoštvo
matorih prljavaca i smrdljivaca koji su pokušavali da mi zadaju udarce
svojim slabašnim rukama i starim kandžama, derući se i dahćući na mene, ali
naš drug kristalograf je prednjačio deleći šamar za šamarom. Ja se nisam
usuđivao da bilo šta preduzmem, o braćo, zato što je bilo bolje da me ovako
biju nego da me ponovo obuzme mučnina i da osetim one užasne bolove, ali
već i sama činjenica da se ovde odigrava nasilje stvarala je u meni utisak da
mučnina i bolovi vrebaju iza ugla i da samo čekaju trenutak kada će izaći i
baciti se na mene.
Zatim se pojavio jedan poslužitelj, neki mlađi čovek, koji povika:
„Šta se to ovde dešava? Odmah da ste prestali!“
„Ovo je čitaonica.“
Ali niko se nije obazirao na njega. Tada poslužitelj reče:
„U redu, onda ću pozvati policiju.“
U tom trenutku ja povikah ono što sam verovao da nikada neću učiniti u
svom životu:
„Da da da, telefonirajte policiji, zaštitite me od ovih starih ludaka.“
Primetio sam da poslužitelju ni na kraj pameti nije bilo da se umeša u
gužvu, i da me spase od razbesnelih i pomahnitalih staračkih kandži. Samo je
otrčao u svoju kancelariju ili na neko drugo mesto gde se nalazio telefon.
Matorani su se već prilično zadihali, i ja shvatih da bi bilo dovoljno napraviti
samo jedno čvrk malim prstom od čega bi svi popadali kao čunjevi; ali
umesto toga samo sam zatvorio oči i strpljivo pustio da me drže i zadaju
slabašne udarce po licu; sa svih strana čuli su se dahtavi i kreštavi glasovi
kako viču: „Mlada svinjo, mladi ubico, siledžijo, izgazite ga, ubijte ga!“ Ali
onda sam primio jedan stvarno bolan udarac u nos, tako da rekoh sam sebi do
đavola do đavola, otvorih oči i počeh da se otimam, što uopšte nije bilo teško,
izvesti, o braćo. Kričeći, jurnuo sam u jedan hodnik koji je vodio iz čitaonice.
Ali oni matori osvetnici su mi još bili za petama, dahćući kao na samrti,
sa svojim uzdrhtalim životinjskim kandžama spremnim da se zariju u vašeg
prijatelja i Vernog Pripovedača. A onda, kao da se sve urotilo protiv mene,
iznenada se sapletoh i tresnuh na pod, i po meni ponovo počeše da pljušte
udarci. Ali gotovo u istom trenutku začuo sam mlade glasove kako dovikuju:
„Dosta, dosta, prekinite!“ i shvatih da je policija stigla.
 Glava treća

Bio sam ošamućen, o braćo, i nisam mogao da vidim najjasnije, ali sam
bio siguran da sam već negde sreo ove cajkane. Onoga što me je držao na
samim vratima Biblioteke, govoreći „nu nu nu,“ nisam poznavao, ali mi je
izgledao suviše mlad za žacu. Međutim, leđa druge dvojice su mi svakako
bila poznata odranije. Pucajući malim bičevima, oni uleteše u gomilu staraca
sa nekim neumesnim veseljem i radošću, vičući: „Hajde, nevaljali dečaci.“
„Ovo treba da vas nauči da se ne tučete i da ne remetite Državni Red i
Mir, matora bagro!“ I tako se zadihani matori osvetnici, koji su jednom
nogom već bili u grobu, vratiše u čitaonicu, a cajkani, smejući se dobroj šali,
okrenuše se k meni da me pogledaju. Stariji od njih dvojice reče:
„Pazi pazi pazi pazi pazi. Pa to je mali Aleks.“
„Dugo se nismo videli, druže. Kako je?“ Ja sam bio ošamućen, a osim
toga uniforma i šlem su mi otežavali da ga prepoznam, iako su mi lice i glas
bili veoma poznati. A onda pogledah onog drugog i videvši njegovo iscereno,
ludačko lice, sve mi postade jasno. Ukočivši se, još jednom skrenuh pogled
na onog prvog koji je malopre uzviknuo pazi pazi pazi.
Bio je to debeli Biliboj, moj stari neprijatelj. Drugi je, naravno, bio Dim,
koji je nekada bio moj drug, a takođe neprijatelj debelog, smrdljivog,
pohotljivog Biliboja. Sada je, međutim, i on postao cajkan, sa uniformom,
šlemom i bičem kojim čuva red. Ja rekoh:
„Oh, ne.“
„Iznenađenje, a!“ Stari Dim se zacereka na onaj svoj stari dobri način:
„hou hou hou.“
„Nemoguće,“ rekoh. „Ne može da bude. Ne verujem!“
„Pa ipak, moraš da veruješ starim očima,“ isceri se Biliboj. „Ništa nema u
rukavima. Nema trikova, druže. Posao kao i svaki drugi za one koji su stasali
za njega.“
„Ali vi ste suviše mladi,“ rekoh. „Veoma veoma mladi. Mladići vaših
godina ne mogu da budu policajci.“
„Bili smo mladi,“ reče stari cajkan Dim. Nije mi to išlo u glavu, braćo,
stvarno nije. „Bili smo nekada mladi, mladi druže. A ti si bio najmlađi. A
sada nas evo ovde.“
„Još uvek ne mogu da verujem,“ rekoh. Tada Biliboj, cajkan Biliboj, što
mi nikako nije ulazilo u glavu reče onom drugom mladom žaci koji me je
držao:
„Bilo bi veoma dobro, Reks, da svršimo sa njim po kratkom postupku.
Momci uvek ostaju momci, zar ne? Nema potrebe da ga vodimo u Stanicu i
da prolazimo kroz celu proceduru. Ovaj ovde je ponovo uradio ono što je
oduvek radio, a mi sve dobro pamtimo, iako se, naravno, toga ne sećaš.
Napao je starce i bespomoćne, a oni su mu samo uzvratili kako treba. Ali
sada mora da se čuje i naša reč u ime Države.“
„Šta sve ovo znači?“ rekoh, ne verujući sopstvenim ušima. „Oni su napali
mene, braćo. Niste valjda na njihovoj strani? To ne može da bude, Dime. Bio
je to neki matori koga smo maltretirali u stara dobra vremena i koji je sada
pokušao malo da se osveti.“
„Dobro kažeš, u stara vremena,“ reče Dim. „Nešto se slabo sećam tih
dana. I ne zovi me više Dim.“
„Moraš da mi se obraćaš sa gospodine policajče.“
„Nečega se ipak sećamo,“ produži Biliboj klimajući glavom. „Nije više
bio onako debeo kao nekad. „Sećamo se nevaljalih balavaca, spretnih u
baratanju nožem. Treba ih sada ukrotiti, zar ne?“
Zgrabiše me ispod ruku i povedoše iz Biblioteke.
Napolju su čekala patrolna kola koja je vozio onaj Reks. Ubaciše me na
zadnje sedište, ali ja nikako nisam mogao da se otrgnem od pomisli da je sve
ovo samo šala i da će Dim svakog trenutka skinuti svoj šlem i uzviknuti ono
njegovo gromko „hau hau hau“
Ali on to nije uradio. Pokušavajući da ugušim strah u sebi, ja rekoh:
„A stari Pit? Šta se dogodilo sa starim Pitom?
„Čuo sam za Džordžija,“ dodah. „Žao mi je zbog toga.“
„Pit, Pit…“ reče Dim. „Ime mi zvuči poznato.“
Video sam da izlazimo iz grada i rekoh:
 „Kuda to idemo?“
Biliboj, koji je sedeo napred, okrenu se i reče:
„Još je dan. Prošetaćemo se malo prirodom; ona je tako lepa zimi, ali i
pusta. Nije dobro da građani suviše često prisustvuju našim Kratkim
postupcima. Treba održavati red na ulicama, zar ne?“ Zatim mi je ponovo
okrenuo leđa.
„Čekajte,“ rekoh, „ovo nije u redu. Stara vremena su mrtva i sahranjena.
Već sam kažnjen za ono što sam učinio u prošlosti. Osim toga, mene su
izlečili.“
„To su nam već pročitali,“ reče Dim. „Naš Glavni nam je pročitao celu
priču. Rekao je da je to vrlo dobar metod.“
„Čitali su ti,“ rekoh pomalo zajedljivo. „Još uvek si tupav da sam čitaš,
brate?“
„Ah, ne,“ reče Dim, blago i sa žaljenjem. „Više se ne razgovara tako. Ne
više, druže.“ Žestoko me je raspalio po njušci, a crvena crvena krv iz nosa
poče da kaplje kaplje kaplje.
„Sve je bilo uzalud,“ rekoh gorko, brišući krv rukom. „Oduvek sam bio
potpuno sam.“
„Ovde će biti dobro,“ reče Biliboj. Bili smo sada na otvorenom polju; oko
nas je bilo samo ogolelo drveće, a tu i tamo bi se začulo prigušeno
cvrkutanje. Iz daljine je dopiralo zujanje neke poljoprivredne mašine. Suton
se već odavno spustio pošto je bila sredina zime. Nisu se videle ni životinje ni
ljudi; nikog nije bilo osim nas četvorice. „Izlazi napolje, Aleks momče!“ reče
Dim. „Samo malo – Kratkog postupka.“
Za sve vreme onoga što se potom dogodilo, šofer je ostao za volanom
patrolnih kola, pušeći i čitajući neku knjižicu. Upalio je svetlo u automobilu
da bi video šta čita, i uopšte nije obraćao pažnju na ono što su Dim i Biliboj
uradili Vašem Vernom Pripovedaču. Neću ulaziti u pojedinosti; zujanje
poljoprivredne mašine i cvrkut sa grana ogolelog drveća bili su narušeni
teškim dahtanjem i tupom jekom udaraca. U svetlosti automobila dizao se
dim cigarete, a šofer je okretao stranice polako polako. Ona dvojica su bila na
meni sve to vreme, o braćo. Zatim Dim ili Biliboj, ne znam više tačno ko,
reče: „Mislim da je sada dosta, druže. Šta ti kažeš? Posle toga mi svako
ponaosob uputi još po jedan, završni udarac u lice; ja padoh i ostadoh da
Ležim na vlažnoj travi. Bilo je hladno, ali to nisam osećao. Oni su otresli
ruke, stavili šlemove i ogrtače koje su skinuli, a onda se vratiše u auto.
„Videćemo se još koji put, Aleks,“ reče Biliboj, a Dim napravi jednu od
svojih klovnovskih grimasa. Šofer je završio stranicu, odložio knjigu i upalio
motor; polazeći u grad, moj bivši drug i moj bivši neprijatelj mahali su mi
rukama. Ja ostadoh na tlu slomljen i premlaćen.
Neko vreme potom sve je bilo samo bol, a onda poče ledena kiša.
Unaokolo se nisu videli ni ljudi ni svetla. Gde sam mogao da odem, ja koji
nisam imao ni kuću, a ni mnogo love u džepovima? Ta prokleta samoća
naterala je suze u moje oči buhuhuhu. Zatim ustadoh i počeh da koračam.
 Glava četvrta

Dom dom dom, dom je ono što sam želeo, i bio je to DOM gde sam
stigao, braćo. Koračao sam dugo kroz noć, ali ne putem za grad već u onom
pravcu odakle je ranije dopiralo zujanje poljoprivredne mašine.
Došao sam na kraju do nekakvog seoceta, koje mi je izgledalo poznato,
možda zbog toga što sva ta mala naselja liče jedno na drugo, a naročito u
mraku. Bilo je kuća, a video se i jedan bar. Na samom rubu sela usamljeno je
stajala jedna kućica, sa čije se kapije svetleo natpis: DOM. Bio sam skroz
mokar od ledene kiše, odeća mi više nije predstavljala poslednji modni krik
već je bila prilično jadna i bedna; moja slavna kosa pretvorila se u zamršenu
blatnjavu masu raštrkanu po glavi, lice mi je bilo puno ogrebotina i modrica,
a nekoliko zuba se zaljuljalo kada sam ih dotakao jezikom. Bio sam izubijan
po celom telu i veoma žedan tako da sam otvarao usta prema ledenoj kiši,
dok mi je stomak neprekidno krčao krrrrr, zato što od jutros ništa nisam
okusio, a i onda ne mnogo, o braćo.
Pisalo je DOM, i ja pomislih da bi tu neko mogao da mi pomogne.
Otvorio sam kapiju i gotovo skliznuo niz stazu zato što se kiša pretvorila u
led. Zatim zakucah na vrata, nežno i dirljivo. Niko nije došao i ja zakucah
jače i duže; ovoga puta začuo se bat koraka kako se približava. Vrata se
otvoriše i muški glas reče: „Da? Šta je?“
„Oh,“ rekoh, „pomozite mi, molim vas. Policija me je isprebijala i
ostavila da crknem na drumu. Oh, molim vas gospodine, dajte mi nešto da
popijem i malo da se ogrejem.“
Vrata su se širom otvorila i ja videh toplu svetlost vatre koja je pucketala
iz kamina krekl krekl.
„Uđi,“ reče čovek, „ma ko da si. Bog ti pomogao, sirota žrtvo. Dođi da te
pogledam.“ Ja se uteturah unutra, što nije bila gluma, o braćo, budući da sam
stvarno bio na izmaku snaga. Čovek mi je obavio ruku oko ramena i uveo me
u onu sobu odakle je pucketala vatra; naravno, ja istog trenutka shvatih gde
se nalazim i zbog čega mi je ono DOM na kapiji izgledalo tako poznato.
Podigao sam pogled prema čoveku; on me je blago posmatrao i ja prepoznah
to lice.
Razume se, on mene nije mogao da prepozna zato što smo se onih
bezbrižnih dana ja i moji nazovi drugovi tukli, iživljavali i išli u krađe sa
maskama, što je bilo stvarno dobro prerušavanje. On je bio omanji sredovečni
čovek, od svojih trideset, četrdeset ili pedeset godina, i nosio je naočare.
„Sedi pored vatre,“ reče.
„Doneću ti odmah viski i toplu vodu. Blagi bože, baš su te dobro udesili.“
Njegov pogled je nežno milovao moju glavu i lice.
„Policija,“ rekoh. „Ta užasna policija.“
„Još jedna žrtva,“ reče on, uzdahnuvši. „Žrtva modernog doba. Idem sad
da ti donesem viski, a zatim ću da ti očistim rane.“ I on ode. Ja počeh da
kružim pogledom po ovoj maloj, udobnoj sobi. Sada su se tu nalazile samo
knjige, kamin i nekoliko stolica, što je sve ukazivalo da u kući ne živi žena.
Na stolu je stajala pisaća mašina i hrpa listova, i ja se setih da je ovaj
čovek pisac. „Paklena pomorandža“ bio je naslov knjige. Čudno kako mi se
to urezalo u pamćenje. Nisam, međutim, smeo da dozvolim da se to primeti
zato što mi je sada bila neophodna pomoć i nega. Oni užasni smrdljivi
kopilani doveli su me u ovo stanje na onom strašnom belom mestu, tako da
mi je sada stvarno bila potrebna pomoć i nega. Ali to me je istovremeno
obavezivalo da i ja uzvratim istom merom, ukoliko bi se našao neko kome bi
tako nešto bilo potrebno.
„Evo me,“ reče čovek vraćajući se. Dao mi je da popijem čašu neke tople,
okrepljujuće tečnosti, od čega mi je bilo malo bolje, a zatim mi je očistio rane
na licu. Onda reče: „Idem sada da ti pripremim toplo kupatilo; dok budeš u
njemu ja ću da napravim večeru, a onda ćeš sve da mi detaljno ispričaš.
Braćo moja, umalo što me nije rasplakao svojom dobrotom; mora da je
primetio suze u mojim očima, pošto reče: „Nu nu nu,“ tapšući me po ramenu.
„U svakom slučaju, ja sam otišao u toplo kupatilo i okupao se, a on mi je
doneo pižamu i penjoar, ugrejane pored vatre, i par toplih papuča. Iako je sve
bilo bol, o braćo, već mi je izgledalo da ću se uskoro osećati znatno znatno
bolje. Sišao sam u kuhinju i video da je on postavio sto, sa noževima,
viljuškama, velikom veknom hleba i bocom prima-sosa; ubrzo potom
servirao mi je pržena jaja sa narescima šunke, obarenu kobasicu i veliki
čajnik pun slatkog toplog čaja sa mlekom. Bilo je lepo sedeti ovde u toplom i
jesti; tek sad sam shvatio da sam veoma gladan, pošto sam posle jaja pojeo i
nekoliko kriški hleba namazanih buterom i džemom od jagoda iz velike
tegle.“ „Sada je bolje,“ rekoh. „Kako da vam se zahvalim na svemu ovome?“
„Mislim da znam ko si ti,“ reče on. „Ako si onaj za koga te smatram, tada
si stigao, moj prijatelju, na pravo mesto. Zar nije tvoja slika bila u današnjim
novinama? Zar nisi ti jadna žrtva one užasne nove tehnike? Ako je tako, onda
te je samo Proviđenje poslalo ovamo. Izmučen u zatvoru, a zatim izbačen
napolje da policija nastavi da ga muči. Ja potpuno saosećam sa tobom, siroti,
siroti dečko.“ Nisam bio u stanju da izustim nijednu reč, o braćo, iako su mi
usta bila otvorena i spremna da odgovore na njegovo pitanje. „Ti nisi prvi
koji dolazi ovde u takvom stanju,“ reče.“ Policiji se izgleda dopada da dovodi
svoje žrtve u okolinu ovog sela. Ali to je ipak prst samog Proviđenja što si
stigao baš ti, koji si žrtva na jedan poseban način. Da li si možda čuo nešto o
meni?“
Morao sam da budem vrlo oprezan, braćo. Rekoh:
„Čuo sam o Paklenoj pomorandži.“ Nisam je čitao, ali sam čuo o njoj.
„Ah,“ reče on, a lice mu sinu, poput sunca u svojoj plamenoj jutarnjoj
slavi. „Ispričaj mi nešto o sebi.“
„Malo toga ima da se kaže, gospodine,“ rekoh skromno. „U pitanju je bila
jedna glupa, obesna dečačka šala. Moji nazovi drugovi su me ubedili, ili bolje
primorali da provalim u kuću jedne matore mačke – dame, mislim. Nisam
hteo da joj uradim ništa loše. Na nesreću, gospođa je suviše napregla svoje
dobro staro srce u želji da me izbaci napolje, iako sam ja bio spreman da to
dobrovoljno učinim, i umrla je. Ja sam bio optužen da sam vinovnik njene
smrti. I tako su me poslali u zatvor, gospodine.“
„Da da da, nastavi.“
„Zatim je Ministar za Unutrašnje ili Spoljne Poslove odredio da na meni
oprobaju te Ludovikove stvari.“
„Ispričaj mi sve polako,“ reče on, naginjući se nestrpljivo napred; stavio
je laktove u tanjir koji sam ja pomerio u stranu i sav se umazao džemom od
jagoda. Ja mu ispričah sve. Ispričah mu sve, braćo, od početka do kraja. On je
gutao svaku reč, užarenih očiju i poluotvorenih usta, dok se mast u tanjiru
zgušnjavala. Kad sam završio, on ustade od stola klimajući glavom i
mrmljajući hm hm hm; zatim je pokupio tanjire i ostale stvari sa stola i odneo
ih do sudopere. Ja rekoh:
 „Dozvolite meni da to uradim, gospodine.“
„Samo se ti odmori, jadni mladiću,“ reče on i otvori slavinu sa toplom
vodom, koja šiknu napolje pušeći se i gorgoljajući. „Ti si zgrešio,
pretpostavljam, ali tvoja kazna se ne može ni sa čim uporediti. U osnovi, ti si
bio ljudsko biće, a oni su te promenili u nešto što to nije. Više nemaš moć
izbora. Sada si primoran da vršiš samo društveno prihvatljive činove, poput
mašine sposobne da radi samo dobro. Oh, sasvim dobro shvatam… A povrh
svega još i ta sekundarna uslovljenost. Muzika i seks, umetnost i književnost
ne mogu za tebe više da budu izvor zadovoljstva, već samo bola.“
„Upravo tako, gospodine,“ rekoh, pušeći jednu od cigareta sa piskom.
„Uvek preduzimaju nešto što je izvan njihovih moći,“ nastavio je on
brišući odsutno tanjire.
„Ali kobna greška je u osnovnoj nameri. Čovek koji više ne može da bira
prestaje da bude čovek.“
„To je govorio i pop u zatvoru, gospodine,“ rekoh.
„Zatvorski kapelan, mislim.“
„I on je to rekao, a? Naravno da je rekao. Nije mogao da ne kaže ako je
hrišćanin. Čuj,“ reče on, još uvek brišući onaj tanjir koji je obrisao pre
desetak minuta, „pozvaću sutra neke ljude ovamo da te vide. Čini mi se da
možeš da nam budeš od koristi, siroti dečko. Mislim da možeš da nam
pomogneš da zbacimo ovu nadmenu Vladu. Nijedna vlada ne sme da se diči
time što je preobratila posrnulog mladog čoveka u paklenu mašinu, čini mi
se, a tim pre što se još hvali takvim načinom suzbijanja zla.
„Još uvek je brisao isti tanjir.“
„Gospodine, još uvek brišete isti tanjir. Slažem se sa vama, gospodine. I
meni se čini da se ova vlada suviše hvali.“
„Oh,“ reče on, tek sad primetivši tanjir. Zatim ga odloži na mali sto. „Još
nisam dovoljno vešt u kućnim poslovima. Moja žena se brinula o svemu
tome, a ja sam samo pisao.“
„Vaša žena, gospodine?“ upitah. „Je li otišla i ostavila vas?“ Stvarno sam
želeo da znam šta se dogodilo sa njegovom ženom pošto sam je se vrlo dobro
sećao.
„Da, ostavila me je,“ reče on visokim i gorkim glasom. „Umrla je,
razumeš? Bila je brutalno pretučena i silovana. Šok je bio odveć jak za nju.
To se dogodilo u ovoj kući…“ ruka u kojoj je držao krpu za sudove poče da
mu podrhtava, „u susednoj sobi. Trebalo je biti veoma hrabar pa ostati u ovoj
kući, ali znam da bi ona želela da i dalje živim ovde, gde su uspomene na nju
još tako sveže. Da da da. Sirota mala.“ Tada mi ponovo iskrsnu pred očima, o
braćo, sve što se dogodilo one daleke noći, i videvši sebe u tome, osetio sam
najednom želju da povraćam dok mi se u glavi sve vrtelo. Ovaj čovek je to
primetio, verovatno zato što sam sav pobledeo u licu. „Najbolje je da sada
odeš u krevet, reče on ljubazno.“ Soba za goste je uvek spremna. Siroti, siroti
dečače, mora da si mnogo propatio. I ti si žrtva modernog doba, baš kao i
ona. Sirota sirota sirota devojka.
 Glava peta

Stvarno sam se dobro naspavao, braćo, bez ikakvih snova, a jutro je bilo
vedro i mrazno. Odozdo je dopirao vrlo prijatan miris prženog mesa. Bilo mi
je potrebno izvesno vreme da shvatim gde se nalazim, kao što se to uvek
događa, a zatim sam se setio svega i osetih se bezbedno i zaštićeno. Ali, dok
sam ležao u krevetu čekajući da me on pozove na doručak, najednom
pomislih da bi trebalo da znam ime ovog zaštitničkog i materinski nežnog
čoveka; ustao sam iz kreveta i počeo da hodam bosih nogu po sobi tražeći
negde Paklenu pomorandžu na kojoj je sigurno moralo da se nalazi i njegovo
ime, s obzirom na to da je on bio autor te knjige. U mojoj sobi bio je samo
krevet, stolica i sijalica, i zato se uputih u sobu ovog čoveka gde se nalazila
slika njegove žene na zidu. Pri pogledu na tu uvećanu fotografiju, uspomene
ponovo navreše u meni, od čega sam opet osetio mučninu. Ovde su se takođe
nalazile dve ili tri police sa knjigama, a među knjigama, kao što sam i
pretpostavljao, jedan primerak Paklene pomorandže: na njenoj poleđini,
odnosno na hrptu, bilo je ispisano ime autora: F. Aleksandar.
Dobri bože, pomislih, pa i on je Aleks. Počeh da listam knjigu, onako u
pižami i bosih nogu; uopšte mi nije bilo hladno, jer je cela kućica bila
zagrejana. Nisam tačno shvatio o čemu je reč u ovoj knjizi. Izgledalo je da je
bila napisana u nekom šašavom stilu, puna onih Ah i Oh, i sličnih sranja.
Suština cele stvari, kako sam naslućivao, bila je u tome da se u naše doba
ljudi preobražavaju u mašine, umesto da svi – ja i vi i on i poljubite-me-u-du-
pe – sledimo prirodni rast kao voće. F. Aleksandar je izgleda mislio da svi mi
rastemo na onome što je on zvao drvo sveta u svetskom voćnjaku koji je Bog
zasadio, a svrha svih nas je bila da zadovoljimo Božju ljubavnu želju ili neko
slično sranje. Sve mi se to nije mnogo dopalo, o braćo, i pitao sam se da nije
možda ovaj F. Aleksandar sasvim šenuo posle ženine smrti. U tom trenutku
on me je pozvao glasom zdravog čoveka, punog radosti i ljubavi i svih tih
sranja. Vaš Verni Pripovedač siđe dole i uđe u kuhinju.
„Dugo si spavao,“ reče on, stavljajući na sto kuvana jaja i vadeći dvopek
iz tostera. „Skoro će deset.“
„Ja sam već nekoliko sati na nogama.“
„Pišete neku novu knjigu, gospodine?“ upitah.
„Ne, ne, ne sada,“ reče on i mi sedosmo za sto; zatim smo lepo i
drugarski prionuli na stari krek krek jaja i krekl kranč kranč preprženog tosta,
zalivajući sve to čajem sa mlekom iz velikog jutarnjeg čajnika. „Telefonirao
sam nekim ljudima,“ reče on.
„Mislio sam da nemate telefon,“ rekoh, trpajući jaje u usta i ne
razmišljajući o onome šta govorim.
„Zašto?“ reče on, nakostrešivši se najednom kao neka hitra životinja, sa
kašikom na putu do usta.
„Zašto si mislio da nemam telefon?“
„Ah, ništa,“ rekoh. Tek tako.“ Pitao sam se koliko je zapamtio od one
daleke noći kada sam ja zakucao na vrata sa starom pričom o doktoru, a
njegova žena rekla da nemaju telefon. On me pogledao veoma podozrivo, ali
se odmah vratio svojoj pređašnjoj ljubaznosti i veselosti i žvaćući pišljivu
kajganu reče:
„Da, telefonirao sam nekim ljudima koje bi mogao zanimati tvoj slučaj.
Možeš da budeš veoma moćno oružje, shvataš, u sprečavanju da sadašnja zla
i nesposobna Vlada ponovo pobedi na predstojećim izborima. Vladina velika
uzdanica je metod kojim je pristupila suzbijanju kriminala poslednjih
meseci.“ Ponovo me je podozrivo pogledao preko svog jajeta koje se pušilo, i
ja se opet upitah da li počinje da naslućuje kakvu sam ja ulogu odigrao u
njegovom životu. On reče: „Regrutovanje siledžija i mladih napasnika u
policiju. Hotimično oslabljivanje i podrivanje volje tehnikama uslovljavanja.“
Sve ove dugačke reči, braćo, bile su izgovorene uz ludački pogled u
njegovim očima. „Sve smo to već videli u drugim zemljama,“ reče. „Igramo
na oštrici noža. Pre no što se osvestimo bićemo u punom totalitarizmu.“ Bože
bože bože, pomislih žvaćući jaja i grickajući tost. Zatim rekoh:
„Ali kakve veze imam ja sa svim tim, gospodine?“
„Ti,“ reče on, još uvek sa onim ludačkim pogledom, „ti si živi svedok
njihovih đavolskih projekata.“
„Ljudi, obični ljudi, moraju to da saznaju, moraju da shvate.“ On ustade
od doručka i poče da šeta kuhinjom od sudopere do kredenca, govoreći
veoma glasno: „Šta bi rekli kada bi njihovi sinovi postali isto što i ti, sirota
žrtvo? Hoće li sama Vlada odlučivati o tome šta je zločin a šta ne? Hoće li
ona da ispumpa život, hrabrost i volju svakome ko joj se ne dopadne?“ Zatim
se malo primirio, ali se nije vratio svom jajetu. „Napisao sam jutros jedan
članak,“ reče on, „dok si ti spavao. Biće objavljen za dva-tri dana, zajedno sa
onom tvojom slikom na kojoj izgledaš tako nesrećno. Potpisaćeš ga ti, siroti
dečače. To je svedočanstvo o onome šta su ti učinili.“ Ja rekoh:
„A šta vi imate od svega toga, gospodine? Mislim, osim lepe love koju
ćete dobiti za članak, kako ste ga nazvali? Mislim, zašto ste se tako okomili
na Vladu, ako smem da pitam?“
On uhvati ivicu stola i reče, škrgućući zubima, prljavim i požutelim od
pušenja: „Neko mora da se bori. Velika slobodarska tradicija mora da se
brani. Ja ne pripadam nijednoj partiji. Kada vidim sramotu pokušam da je
uništim. Partije ne znače ništa, slobodarska tradicija je sve. Oh, svakako, ovi
problemi ne muče obične ljude. Oni su spremni da prodaju slobodu za
udobniji život. Zbog toga moraju da budu podbadani, podbadani…“ Tog
trenutka, braćo, on zgrabi jednu viljušku i poče da guli njome malter, sve dok
je nije sasvim iskrivio. Zatim ju je bacio na pod i rekao vrlo ljubazno: „Jedi,
jedi, jadni dečače, sirota žrtvo modernog sveta.“ Sasvim sam jasno video da
mu glava više nije na mestu. „Jedi, jedi. Pojedi i moju kajganu.“ Ali ja rekoh:
„Šta ću ja da dobijem od svega toga? Mogu li da poboljšam svoje stanje?
Da li ću biti ponovo u stanju da slušam staru Horsku simfoniju, a da pri tom
ne osećam potrebu da povraćam? Da li ću opet moći da vodim normalan
život? Šta će se dogoditi sa mnom, gospodine?“
On me pogleda, braćo, kao da o tome nikada ranije ni mislio, i kao da je
to, u svakom slučaju, bilo sasvim nevažno u poređenju sa slobodom i svim
tim sranjima, pa je čak i izgledao iznenađen onim što sam rekao, kao da sam
ja neki veliki egoista koji samo gleda da nešto užica za sebe. Zatim reče: „Ti
si živo svedočanstvo, kao što sam kazao. Završi sa doručkom, a onda dođi da
vidiš šta sam napisao; biće objavljeno u Vikli Trampetu pod tvojim imenom,
jadna žrtvo.“
Pa, braćo, ono što je napisao bilo je vrlo dugačko i vrlo srceparajuće; dok
sam čitao bio sam pun saučešća za sirotog dečka koji je pričao o svojim
patnjama i govorio kako je Vlada ispumpala njegovu volju i kako je dužnost
svih Ljudi da ne dopuste da takva trula i zla Vlada dođe opet na vlast. I tada,
naravno, shvatih da siroti, napaćeni mladić nije niko drugi nego V. V. P.
 „Krvavo,“ rekoh. „Zaista straobalno. Dobro ste to nažvrcali, o
gospodine.“
On se zabulji u mene i reče:
„Šta?!“ izgledao je kao da me do tada uopšte nije slušao.
„Oh,“ rekoh, „to je tinejdžerski žargon. Svi mladi se koriste njime,
gospodine.“ On ode u kuhinju da opere tanjire, ostavljajući me u pižami i
papučama da čekam da mi se dogodi ono što mi je bilo pisano, budući da ja
uopšte nisam imao nikakvih planova za budućnost, o braćo.
Dok je veliki F. Aleksandar bio u kuhinji, sa ulaznih vrata se začu ding
dong. „Ah,“ viknu on, izlazeći iz kuhinje i brišući ruke, „već su došli.“
„Idem da otvorim.“
Zatim je od ulaznih vrata doprlo bučno hahahaha, pozdravi – kakvo
odvratno vreme – kako ste mi inače – (ovo je već bilo rečeno u hodniku), a
onda uđoše u sobu sa kaminom, knjigama i člankom o mojim patnjama;
ugledavši me, otelo im se jedno Aaaah. Bilo ih je trojica, i F. Aleks mi reče
njihova imena. 3. Dolin je bio šištav i ispušen tip čoveka koji je kašljucao
khhkhhk; pepeo sa patrljka cigarete koji je stalno držao u ustima padao mu je
na odelo i on ga je svaki čas otresao nestrpljivim pokretom ruke. Bio je to
oniži, debeo čovečuljak koji je nosio naočare sa velikim okruglim ramom. Tu
je bio i Neko Nekakav Rubinštajn, veoma visok i učtiv čovek, džentlmenskog
glasa, već u godinama i sa intelektualnom bradom. Treći je bio D. B. da
Silva, veoma brzih pokreta i sa jakim mirisom parfema. Svi su me dobro
pogledali i to što su videli ispunilo ih je radošću. 3. Dolin reče:
„Dobro dobro. Ovaj dečak može da bude izvrstan argument. Naravno,
bilo bi bolje da mu je izgled malo bolećiviji i roboteskniji. Treba sve
iskoristiti. Već ćemo smisliti nešto.“
Nije mi se nimalo dopalo to – roboteskno, braćo, i zato rekoh: „U čemu je
stvar, braćo? Šta ste to skantali za vašeg malog druga?“ F. Aleksandar me
brzo prekide:
„Čudno, čudno, ovaj način govora me nešto kopka.“
„Kao da smo se već negde sreli.“ On se udubi u misli, mršteći se. Trebalo
je da budem oprezniji, o braćo.
D. B. Silva reče:
„Javni skupovi, pre svega. Biće veoma važno istupati s njim na javnim
skupovima. I, naravno, tada će se svi zainteresovati za ovo. Uništeni život je
izvrstan mamac. Moramo da zapalimo sva srca.“ On pokaza svojih trideset i
kusur zuba koji su se veoma belili spram tamnoputog lica, po čemu sam
zaključio da je stranac. Ja rekoh:
„Niko neće da mi kaže šta ću ja da izvučem iz svega ovoga. Mučili me u
zatvoru, izbacili iz rođene kuće vlastiti roditelji i onaj njihov prljavi i
naduveni stanar, pretukli me stari i gotovo sam podlegao batinanju dvojice
cajkana… Šta će se dogoditi sa mnom?“ Čovek Rubinštajn me prekide:
„Uverićeš se, dečače, da partija nije nezahvalna.“
„Uverićeš se. Posle svega čeka te jedno prijatno i lepo iznenađenje. Budi
strpljiv i videćeš.“
„Ja tražim samo jednu stvar,“ povikah. „Hoću ponovo da budem zdrav i
normalan, kao u stara vremena. Da se još samo malo zabavljam sa pravim
drugovima a ne sa onim koji se samo pretvaraju a u stvari su izdajice. Možete
li to da učinite, a! Da li postoji čovek koji bi mogao da me vrati u pređašnje
stanje? To je jedino što me interesuje.“
„Khhkhhkhh,“ nakašlja se 3. Dolin. „Mučenik za stvar slobode,“ reče on.
„Ti moraš da odigraš svoju ulogu, ne zaboravi to nikad. U međuvremenu, mi
ćemo voditi brigu o tebi.“ On poče da me miluje po levoj ruci kao da sam
idiot, sa ludačkim smeškom na usnama. Ja povikah:
„Prestanite da se ponašate prema meni kao da sam stvar koja jedino može
da se upotrebi. Ja nisam idiot koga možete da vučete za nos, vi glupi
kopilani.“
„Obični prestupnici su glupi, ali ja nisam običan prestupnik niti sam
glup.“
„Dim2“ reče F. Aleksandar zamišljeno. „Dim. To sam ime negde već čuo.
Dim?“
„A?“ rekoh ja. „Kakve veze ima Dim sa ovim? Šta vi znate o Dimu?“ A
onda produžih: „Oh, Bog nam pomogao.“ Nije mi se dopadao pogled
njegovih očiju.
Pođoh prema vratima s namerom da se popnem gore u sobu, obučem i
odem.
„Jedva mogu da verujem“, reče F. Aleksandar, iskezivši svoje žute zube i
gledajući ludački. „Takve stvari su nemoguće. Oh, Hriste, ako je to bio on
onda ću ga ubiti. Rastrgnuću ga na komade, tako mi boga, da da.“
„Hajde, hajde,“ reče D. B. Silva, gladeći ga po bradi da bi ga smirio, kao
da je pas. „Ono što je prošlo, prošlo je. Sem toga, to su onda bili drugi ljudi.“
„Mi moramo da pomognemo ovoj jadnoj žrtvi. Naša dužnost je sada da
mislimo na Budućnost i na našu Stvar.“
„Idem da nabacim perje,“ rekoh, stojeći u podnožju stepeništa, „odnosno
odeću, a posle toga odlazim. Hvala vam od sveg srca, ali ja treba da živim
svoj vlastiti život.“ Hteo sam da što pre odem odavde, braćo, ali 3. Dolin
reče: na čitavom, velikom svetu ne postoji nijedan čovek kome bih mogao da
verujem. Sa tom mišlju i zaspah, o braćo.
Probudila me je veoma jaka muzika koja je dolazila sa one strane zidova.
Bila je to melodija koju sam odlično poznavao, ali je nisam slušao već
nekoliko godina: Simfonija Broj Tri Danca Ota Skadeliga. Prvi stav je bio
veoma zvučan i žestok tako da je morao da me probudi. Dve sekunde sam
slušao sa zanimanjem i radošću, a zatim me najednom preplaviše bol i
mučnina i ja počeh da jaučem iz dna utrobe. I tako ja, koji sam toliko voleo
muziku, sada izmileh iz kreveta, cvileći oh oh oh, a zatim počeh da udaram u
zid dum dum dum, urlajući na sav glas:
„Dosta, dosta! Prekinite to!“ Ali muzika nije prestajala i čak mi se činilo
da je postala jača nego pre. Udarao sam po zidu sve dok mi zglobovi na
prstima nisu postali crveni od krvi a koža popucala.
Vikao sam i vikao, ali muzika nije prestajala. Tada shvatih da moram da
izađem odavde; teturavo sam krenuo kroz malu sobu prema ulaznim vratima.
Ali ona su bila zaključana sa spoljne strane. U međuvremenu; muzika je
postajala sve jača i jača, kao da me je neko planski mučio, o braćo. Ugurao
sam prste duboko u uši, ali tromboni i bubnjevi su prodirali pored toga kao od
šale. Ponovo viknuh da prestanu i počeh da udaram u zid kao čekićem, ali
ništa se nije izmenilo. „Oh, šta da radim?“ proplakah buhuhu. „Oh, Bože na
Nebu, pomozi mi!“ Besciljno sam se vrteo po stanu pun mučnine i bola,
pokušavajući da ugušim muziku u sebi i jecajući iz dna utrobe.
A zatim, na vrhu gomile knjiga, hartija i sveg onog sranja, ugledah ono
što moram da uradim i što bih već uradio da me starci iz Javne Biblioteke a
zatim Dim i Biliboj obučeni kao cajkani nisu sprečili; ponovo me je ludački
obuzela želja da crknem, da odapnem, da nestanem sa ovog okrutnog divljeg
sveta. To što sam ugledao bila je reč SMRT na koricama neke knjižice, iako
je u pitanju bila samo SMRT VLADI. I kao da je Sudbina umešala svoje
prste, spazih još jednu knjižicu na čijim je koricama bio kao otvoren neki
prozor a ispod je pisalo: „Otvorite prozor svežem vazduhu, novim idejama i
jednom novom načinu življenja.“ Ja shvatih da je to zapravo bio način da mi
se kaže da skočim dole i tako okončam sa sobom. Trenutak bola, možda, a
zatim san zauvek zauvek zauvek.
Muzika je još uvek obilato rasipala zvuke duvačkih i udaračkih
instrumenata, dok su violine prodirale kroza zid iz velike udaljenosti. Prozor
sobe u kojoj sam se nalazio bio je otvoren. Došao sam do njega i video dole
automobile, autobuse i ljude na dovoljnoj udaljenosti. Povikao sam čitavom
svetu: „Zbogom, zbogom, neka vam Bog oprosti ovaj uništeni život!“ Stadoh
na ram prozora, dok je muzika mahnitala sa moje leve strane; zatim zatvorih
oči, osetih hladan vetar kako me miluje po licu i – skočih.
 Glava šesta

Skočih, o braćo, i žestoko tresnuh na pločnik, ali nisam umro, oh ne. Da

sam umro ne bih mogao da pišem ovo što sada pišem. Izgleda da skok nije
bio izveden sa dovoljne visine da bih se ubio. Ali zato sam razbio leđa, ruke i
noge i osetio strahoviti bol; onesvestio sam se, braćo, dok su se zapanjena
lica ljudi nadnosila odozgo. U samom trenutku kada sam uronio u carstvo
tame jasno sam shvatio da na ovom užasnom svetu nema nijednog čoveka
koji je sa moje strane, i da su muziku kroza zidove unapred pripremili oni što
je trebalo da budu moji novi drugovi, odnosno da im je sve to bilo potrebno
zbog one njihove užasne, sebične i hvalisave politike.
Sve mi je to prostrujalo kroz svest u milion-milionitom delu minuta pre
no što sam napustio svet, nebo i zapanjena lica ljudi.
Mesto gde sam se vratio u život posle duge crne crne pauze, koja je
mogla da traje milion godina, bila je bolnica, sva bela i sa onim posebnim
mirisom lekova, tako kiselim, hladnim i čistim. Te antiseptičke stvari koje se
sreću u bolnicama trebalo bi da imaju prijatan miris, kao prženi luk ili cveće.
Prošlo je mnogo vremena pre no što sam shvatio ko sam, a zatim sam otkrio
da sam sav u belom i da ne osećam ništa – ni sopstveno telo, ni bolove, ni
čula, baš ništa. Cela glava mi je bila umotana u zavoje, a lice izlepljeno
gazom i flasterima. Ruke su mi takođe bile u zavojima sa podupiračima
pričvršćenim za prste, kao što se to čini sa biljkama da bi pravo rasle; moje
jadne stare noge bile su podignute uvis, i one skroz u zavojima, a crvena
crvena krv koja je kapala iz jednog suda okrenutog naopačke ulazila je u
moju desnu ruku blizu ramena. Ali ja ništa nisam osećao, o braćo. Jedna
bolničarka je sedela pored kreveta i čitala neku knjigu, vrlo nejasno
štampanu, koja mora da je bila roman pošto se videlo mnogo navodnika. Po
njenim uzdasima ah ah ah koje je ispuštala dok je čitala, shvatio sam da je u
pitanju neka priča o starom dobrom tucanju. Ta bolničarka je bila stvarno
dobra mačka, sa veoma crvenim ustima i dugačkim trepavicama preko očiju,
a ispod uske uniforme videlo se da ima vrlo dobre grudi. Ja joj rekoh: „Kako
je, sestrice? Dođi i lezi pored tvog malog druga.“ Ali reči mi nisu bile jasne
pošto su mi usta bila ukočena, a pipajući jezikom takođe sam osetio da mi
nedostaje nekoliko zuba. Bolničarka skoči, ispusti knjigu i uzviknu:
„Oh, došao je k svesti!“
Za tako malu mačku imala je prilično visok glas, i ja to pokušah da joj
kažem, ali zvuci koje sam ispuštao bili su samo neko er er er. Ona ode i
ostavi me samog i tek tada videh da sem mene u ovoj sobici nema nikog;
nisam se dakle nalazio u jednom od onih dugačkih bolničkih odeljenja, gde
sam bio kao sasvim mali, punih kašljucavih staraca sa jednom nogom u grobu
koji su vas primoravali da što pre ozdravite i da odete odatle. Tada sam imao
nešto kao difteriju, o braćo.
Ovoga puta nisam dugo ostao svestan, zato što sam gotovo odmah pao u
san, ali bio sam siguran da se posle minut ili dva ona mačka-bolničarka
vratila i dovela dva čoveka u belom koji su namršteno gledali Vašeg Vernog
Pripovedača mrmljajući pri tom hm hm hm. Bio sam siguran da se među
njima nalazio i stari sveštenik iz Držzata koji je govorio:
„O sine moj, sine moj.“ Iz njegovih usta zapahnjivao me je ustajali miris
viskija. „Ja nisam bio tamo, oh ne. Nisam mogao da potpišem ono što su ti
kopilani hteli da urade sa ostalim sirotim zločincima. Izašao sam da držim
propovedi o svemu tome, moj voljeni sine u I. H“.
Kasnije sam se ponovo probudio i koga sam mogao da ugledam pored
kreveta ako ne onu trojicu iz čijeg sam stana iskočio, D. B. da Silvu, Neko
Nekog Rubinštajna i 3. Dolina. „Prijatelju,“ reče neko od njih, mada nisam
shvatio jasno ko, „dragi prijatelju,“ govorio je taj glas, „ljudi su besni i
ozlojeđeni.“
„Tvojom zaslugom oni prljavi, hvalisavi banditi izgubili su svaku šansu
da ponovo budu izabrani. Zauvek. Ti si uradio mnogo za Stvar Slobode.“ Ja
pokušah da kažem:
„Za vas političke kopilane bilo bi još bolje da sam umro, zar ne? Vi ste
pritvorni i lažni drugovi.“ Ali sve je to izašlo samo kao er er er. Zatim mi se
učini kako je jedan od te trojice izvukao hrpu nekih isečaka iz novina; na
jednoj od tih strašnih slika prepoznao sam sebe, svog raskrvavljenog, na
nosilima. Prisećao sam se kao kroz maglu rasprskavanja nekih svetiljki, što
su sigurno bili fleševi fotografa. Krajičkom oka sam uspeo da pročitam neke
od naslova iz novina koje je drhtavom rukom držao jedan od one trojice:
DEČAK ŽRTVA PROJEKTA ZA PREOBRAĆANJE KRIMINALACA I
VLADA UBICA. Tu se nalazila i fotografija nekog čoveka koji mi je bio
poznat, a ispod nje se nalazio natpis DOLE DOLE DOLE; mislim da je to bio
Ministar za Unutrašnje ili Spoljne Poslove. Zatim bolničarka reče:
„Nije trebalo da ga toliko uzbudite. Njemu je potreban potpuni mir.
Izađite sada, molim vas.“ Ja pokušah da kažem:
„Napolje, napolje, napolje!“ ali se ponovo začulo samo er er er. U
svakom slučaju, političari odoše.
Odoh i ja, ali u orbitu, u veliku tamu mestimično osvetljenu snovima za
koje nisam znao da li su stvarno snovi ili ne, o braćo. Na primer, imao sam
utisak da mi je celo telo bilo ispražnjeno, da su iz mene ispumpali prljavu
vodu, a zatim me napunili čistom. Posle toga je došao na red jedan divan san
u kome sam ja kao ukrao nekakav automobil i vozikao se svetom, potpuno
sam, gazeći ljude i slušajući njihove samrtničke krike, bez ikakvog bola ili
mučnine. Bilo je takođe snova u kojima sam izvodio staro dobro tucanje sa
nekim mačkama koje sam obarao na zemlju i primoravao da to rade, dok su
svi stajali okolo aplaudirajući i vičući kao mahniti. Zatim sam se probudio
ponovo i video ta i ma koji su došli da obiđu svog bolesnog sina. Ma je
buhuhuhala stvarno izvrsno. Sada mi je već polazilo za rukom da govorim i
rekoh:
„Pa pa pa pa pa, šta se događa? Otkud vam ideja da ste ovde dobrodošli?“
Moj ta reče posramljeno:
„Bio si u novinama, sine. Tamo piše da ti je učinjena velika nepravda.
Piše kako te je Vlada dovela do toga da podigneš ruku na samog sebe. Na
neki način to je bila i naša greška, sine.“ Ma je i dalje buhuhuhuala i imala
tako gadljiv izraz lica kao da me poljubila u dupe. Ja rekoh:
„Kako je dragi Džo, vaš novi sinčić? Verujem i molim se da je dobro,
zdravo i napredno.“
„Oh, Aleks Aleks, ooooooooooooh!“ Nastavila je sa jecanjem ma, a ta
reče:
„Dogodila se gadna stvar, sine. Došao je u sukob sa zakonom i policija ga
je uhapsila.“
„Stvarno?“ rekoh. „Stvarno? Tako dobar čovek!“
„Zgranut sam.“
 „Gledao je svoja posla,“ reče ta, „a policija mu je rekla da se pokupi
odatle. Mirno je čekao na jednom uglu svoju devojku, razumeš. Oni su mu
rekli da se pomeri, a on je odgovorio da ima ista prava kao i svi drugi. Onda
su se oni bacili na njega i okrutno ga izmlatili.“
„Užas,“ rekoh. „Pravi užas. A gde je sada siroti dečko?“ „Ooooooooh,“
kukumavčila je još uvek ma. „Vratio se k uuuuuuuuuć i.“
„Da“ reče ta. Vratio se u rodni grad da tamo i ostane. Posao koji je imao
ovde prepustio je nekom drugom.
„Tako znači,“ rekoh. „Vi biste sada hteli da se ja vratim kući i da stvari
ponovo budu kao pre.“
„Da, sine,“ reče ta. „Molim te, sine.“
„Razmisliću,“ rekoh. „Uzeću to u obzir.“
„Ooooooooh,“ poče ponovo ma.
„Ah, prekini,“ rekoh, „da ti ja ne bih dao pravi razlog da kukaš i cmizdriš.
Razbiću ti sve zube.“
I, o braćo, rekavši ovo, osetih se malo bolje, kao da je potpuno sveža krv
zastrujala mojim žilama. Bilo je to nešto o čemu ću svakako još da razmislim.
Izgledalo je da moram da budem sve lošiji ako sam hteo da se osećam
bolje.
„Ne razgovara se tako sa majkom, sine,“ reče ta.
„Na kraju krajeva, ona te je donela na svet.“
„Da,“ rekoh, „na ovaj lepi, smrdljivi, kurvinski svet me je donela,“
Stisnuh oči kao da me prožima bol i rekoh: „Odlazite sada. Razmisliću o
povratku kući, ali će stvari morati bitno da se promene.“
„Dobro, sine,“ reče ta. „Kako ti kažeš.“
„Morate da shvatite jednom zasvagda,“ rekoh, „ko je gazda u kući.“
„Ooooooooh,“ zajeca opet ma.
„U redu, sine,“ reče ta. „Biće onako kako ti želiš, samo nam ozdravi.“
Kada su otišli, ja počeh da razmišljam o raznim stvarima, već prema tome
kako su mi pojedine slike navirale u sećanje. Nešto kasnije ušla je bolničarka
da mi popravi postelju i ja joj rekoh:
„Koliko sam već ovde?“
 „Oko nedelju dana,“ reče ona.
„A šta su mi sve učinili?“
„Pa,“ reče ona, „bio si sav izlomljen i ugruvan, imao si potres mozga i
izgubio si mnogo krvi. Morali su malo da te dovedu u red, zar ne misliš
tako?“
„Ali,“ rekoh, „da li su petljali nešto sa mojom glavom? Mislim, da li je
neko čeprkao po mom mozgu ili tako nešto?“
„Ma šta da su uradili,“ reče ona, „bilo je to za tvoje dobro.“
Ali posle nekoliko dana dođoše dva doktora, obojica veoma mladi i sa
slatkim osmesima, noseći sa sobom neku slikovnicu. Jedan od njih reče:
„Voleli bismo da pogledaš ovo i da nam kažeš šta misliš o tome, hoćeš li?“
„Šta se događa, o mali moji drugovi?“ rekoh. „Šta ste to sad novo
zamesili?“ Oni se zbunjeno nasmejaše, a zatim sedoše svako sa po jedne
strane kreveta i otvoriše knjigu. Na prvoj strani se nalazila fotografija ptičjeg
gnezda punog jaja.
„Pa?“ reče jedan od doktora.
„Ptičje gnezdo,“ rekoh, „puno jaja. Kako je slatko.“
„Šta bi ti učinio sa tim?“ reče drugi.
„Oh,“ rekoh, „razbio bih jaja. Izvadio bih punu šaku jaja, onda ih
zavrljačio u zid, stenu ili tako nešto, i gledao kako se divno rasprskavaju.“
„Dobro, dobro,“ rekoše obojica i okrenuše novu stranu. Tu se nalazila
fotografija jedne od onih velikih ptica zvanih paunovi sa nadmeno
nakostrešenim repom punim boja. „Pa?“ upita jedan od one dvojice.
„Dopalo bi mi se,“ rekoh, „da počupam sva pera iz paunovog repa i da ga
čujem kako kriči kao da ga kolju. Ne dopada mi se ta oholost.“
„Dobro,“ rekoše obojica, „dobro dobro dobro.“
Zatim nastaviše da okreću strane. Na red je došla slika neke stvarno dobre
mačke, i ja rekoh da bih voleo da je tucam, ali sa dosta ultranasilja. Bilo je i
fotografija na kojima su se videli ljudi koje tuku čizmama u glavu, dok na sve
strane lije crvena crvena krv; ja rekoh da bih voleo da učestvujem u tome.
Zatim je tu bila slika starog nagog druga zatvorskog sveštenika, koji je nosio
krst uz neko brdo, i ja rekoh da bi mi se dopalo da ga raspnem. Dobro dobro
dobro. Ja rekoh:
 „Šta sve ovo znači?“
„Duboka hipnopedija,“ reče jedan od dvojice, ili neku sličnu reč. „Izgleda
da si izlečen.“
„Izlečen?“ rekoh. „Ovako vezan za krevet, a vi kažete izlečen. Poljubite
me u dupe ako sam izlečen.“
„Budi strpljiv,“ reče drugi. „Neće još dugo trajati.“
Bio sam strpljiv i zaista mi je bivalo sve bolje, o braćo. Svaki dan sam
žvakao velike kajgane, tost, i pio ogromne šolje čaja sa mlekom. A onda,
jednog poslepodneva, rekoše mi da imam veoma veoma veoma značajnu
posetu.
„Ko je to?“ upitah, dok su mi uređivali krevet i češljali me; nisam više
imao zavoje oko glave i kosa mi je ponovo slobodno rasla.
„Videćeš, videćeš,“ rekoše oni. I stvarno, video sam. U pola tri posle
podne okupiše se fotografi i novinari sa beležnicama, olovkama i svim tim
sranjem. Oni samo što nisu trubili u fanfare zbog onog veoma značajnog
čoveka koji je dolazio da poseti Vašeg Vernog Pripovedača. Ovaj se najzad
pojavio i naravno to nije bio niko drugi do Ministar Spoljnih ili Unutrašnjih
Poslova, odeven po poslednjoj modi, sa onim ha ha ha glasom ljudi iz viših
klasa. Fleš fleš, počeše da sevaju fotografski aparati kada mi je pružio ruku.
Ja rekoh:
„Pazi pazi pazi pazi pazi. Gle ti njega, starog drugara.“ Izgledalo je da
niko nije shvatio šta sam kazao, ali jedan opor glas ipak reče:
„Budi malo učtiviji, dečače, kada se obraćaš Ministru.“
„Muda,“ zarežah kao pas. „Velika muda i tebi i njemu!“
„Dobro, dobro,“ reče Spoljašnji Unutrašnji veoma brzo. „On mi se obraća
kao prijatelju, zar ne, sinko?“
„Ja sam svima prijatelj,“ rekoh, „izuzev mojim neprijateljima.“
„A ko su tvoji neprijatelji?“ reče Ministar dok su novinari škrabali kao
ludi. „Reci nam to, dečače.“
„Svi koji mi čine zlo,“ rekoh, „moji su neprijatelji.“
„Pa,“ reče Sp. Un. Min. sedajući na moj krevet. „Ja i Vlada čiji sam član
želimo da nas smatraš prijateljima. Da, prijateljima. Mi smo te izveli na pravi
put, zar ne? Obezbedili smo ti najbolju negu. Nikada ti nismo želeli zlo, ali
ima onih koji su ti to želeli i koji ti to i dalje žele. Mislim da ti znaš ko su
oni.“
„Svi oni koji mi čine zlo,“ ponovih, „moji su neprijatelji.“
„Da da da,“ reče on. „Bilo je ljudi koji su želeli da te iskoriste, da, za
svoje političke ciljeve. Oni bi bili još srećniji, da, da si ti umro, zato što su
verovali da bi onda svu krivicu mogli da svale na Vladu. Ja mislim da ti znaš
ko su ti ljudi.“
„Njihova mi se lica nikada nisu dopadala,“ odgovorih.
„Postoji jedan čovek,“ reče Sp. Un. Min., „po imenu F. Aleksandar, neki
subverzivni pisac, koji je vapio za tvojom krvi. Poludeo je od želje da ti zarije
nož u srce. Ali sada si bezbedan. Sklonili smo ga na sigurno.“
„Predstavio se kao stari drug,“ rekoh. „Bio mi je kao majka.“
„Otkrio je da si mu ti učinio zlo. Odnosno,“ brzo se ispravi Min.,
„verovao je da si mu učinio zlo.“
„Uvrteo je sebi u glavu da si ti odgovoran za smrt jedne osobe koja mu je
bila veoma draga.“
„Mora da mu je to neko kazao,“ rekoh.
„Da, uvrteo je to sebi u glavu,“ reče Min. „Postao je opasan. Uklonili smo
ga da bismo ga zaštitili od njega samog. A takođe i da bismo zaštitili tebe.“
„Ljubazno,“ rekoh, „veoma ljubazno od vas.“
„Kada izađeš odavde,“ reče Min., „nećeš imati problema. Mi ćemo se
pobrinuti o svemu. Dobar posao za dobru platu. To je zato što nam pomažeš.“
„Stvarno?“
„Prijatelji se uvek pomažu, zar ne?“ Zatim me uze za ruku, a jedan čovek
doviknu: „Osmeh!“ i ja se bez razmišljanja iscerih kao lud, a zatim usledi fleš
fleš krak fleš beng, što je značilo da smo ja i Sp. Un. Min. ovekovečeni u
drugarskom zagrljaju. „Bravo, dečače,“ reče veliki čovek. „Bravo dečače. A
sada, jedan mali poklon za tebe.“
Uneli su, braćo, veliku blještavu kutiju, i ja odmah shvatih šta je u
pitanju. Bio je to stereo. Stavili su ga pored kreveta, otvorili ga, a onda ga je
neko uključio u mrežu. „Šta želiš?“ upitao me je jedan čovek sa naočarima na
nosu, držeći u rukama lepe, sjajne omote pune muzike. „Mocarta? Betovena?
Šenberga? Karla Orfa?“
 „Neka bude Deveta,“ rekoh. „Veličanstvena Deveta.“
I bi Deveta, o braćo. Svi počeše polako i tiho da izlaze, dok sam ja ležao
zatvorenih očiju i slušao divnu muziku. Min. reče: „Dobar si ti momak,
stvarno dobar,“ tapšući me po ramenu, a onda i on ode. Ostao je samo jedan
čovek koji mi reče: „Potpišite ovde, molim vas.“ Za trenutak sam otvorio oči
i stavio svoj potpis, ne hajući uopšte šta potpisujem, ali i ne mareći za to, o
braćo. A zatim ostadoh sam sa čarobnom Devetom Ludviga vana.
Oh, bilo je veličanstveno, mmmmmm, zanosno. Kada je došao Skerco
video sam sasvim jasno samoga sebe kako trčim na nekim svetlim i
tajanstvenim nogama režući svojom britvom lice čitavog sveta koji je urlao.
A Adađo i poslednji horski stav tek su imali da dođu. Bio sam sasvim izlečen.
 Napomena prevodioca

Prilikom prevođenja Bardžisovog romana Paklena pomorandža suočio

sam se sa nekoliko problema jezičke prirode. U saglasnosti sa osnovnim
značenjem svog dela, Bardžis je na lingvističkom planu stvorio izuzetnu
etimološku strukturu, čija višeslojnost predstavlja kamen spoticanja za svaki
pokušaj adekvatnog transponovanja u neku drugu jezičku sredinu.
Koristeći kao osnovni lingvistički fon jedan sasvim bardžisovski
konglomerat sastavljen od savremenog engleskog argoa, karakterističnog za
američku gradsku sredinu, i arhaičnih partija koje mu daju poseban ritam i
prelive – Bardžis je „otežao“ čitanje i time što je u tu svoju konstrukciju
utkao registar od preko dvesta reči uglavnom ruskog porekla (čiji se prevod
nalazi u posebnom rečniku na kraju knjige), što stvara posebnu atmosferu i
ima neposrednog odraza na pravce poruke značenja dela.
Ne upuštajući se ovde u podrobnije razmatranje ovih momenata želim da
istaknem de je pokušaj očuvanja u prevodu na naš jezik Bardžisovog
amalgama, stvorenog na principu kontrasta dve sasvim različite lingvističke
strukture (engleske i ruske), neostvariv već u načelu budući da ruske reči na
osnovnom zaleđu našeg jezika – zbog svoje etimološke srodnosti, koja se
pruža čak do identičnosti – nikada ne bi mogle da imaju onaj efekat i jačinu
kakve dobijaju kada se daju na fonu engleskog jezika.
Jedno od mogućih rešenja ovog problema – problema očuvanja
etimološkog kontrasta – bilo je da se poslužim takozvanim „principom
negativa“ – da, naime, na srpskohrvatski jezički fon utkam srazmeran broj
engleskih reči. Kontrast bi time bar donekle bio sačuvan, ali bi se izgubilo na
neposrednosti čitanja prevoda, budući da bi u tom slučaju takođe bio
neophodan prigodan rečnik na kraju knjige.
Korišćenje nekog argoa iz našeg jezika takođe mi se činilo nedovoljno
valjanim, pre svega zato što bi se time znatno odstupilo od centralne
Bardžisove zamisli, koja pretpostavlja nevezivanje ni za kakve konkretne
prostorno-vremenske koordinate, što bi argo nesumnjivo implicirao svojom
lokalnošću.
Prevodilački postupak za koji sam se opredelio, iako ne pruža kontrastno
sučeljavanje dva jezika, ipak ima izvesnih prednosti. Osnovna namera mi je
bila da što vernije dočaram osobenu jezičku atmosferu izvornog teksta, čija je
jedinstvenost nesumnjiva, i upravo ovo mi je poslužilo kao prevodilački alibi,
naročito u odnosu na zahteve kompozicionih sklopova i ritma našeg jezika.
Da li sam od dva zla izabrao manje najbolje će pokazati prijem na koji
prevod bude naišao.

Z. Ž.
 Entoni Bardžis
Paklena pomorandža

Izostavljeno poglavlje

(Anthony Burgess, A Clockwork Orange, the Missing Chapter;

introduction: a Clockwork Orange Resucked. 1987. Prevod: Aleksandar B.
Nedeljković)

Roman „Paklena pomorandža“ (ili „Mehanička pomorandža,“ što je

pravilan naslov) stvara probleme prilikom čitanja i rođenim Englezima.
Njima posebno, jer je u pitanju specifično mešanje ruskog i engleskog, koje
nije uvek lako rastumačiti. U novijim izdanjima, na kraju knjige je štampan
rečnik, ali taj rečnik nije dao samo Bardžis već su drugi pokušali da se
razaberu u njegovim tvorevinama i olakšaju čitanje. Prevod ove knjige na naš
jezik stvara dodatne probleme, koji se mogu rešavati na različite načine.
Prevodilac 21. poglavlja učinio je to na drugačiji način nego prevodilac prvih
20 poglavlja. Svaki od ta dva pristupa ima svoje prednosti i svoje mane, ali to
je sasvim razumljivo kada je u pitanju ovako složena knjiga.
 Novo sisanje mehaničke pomorandže

Roman „Mehanička pomorandža“ prvi put sam objavio 1962. godine, što
bi trebalo da bude prošlost dovoljno daleka da već bude izbrisana iz svetske
literarne memorije. On međutim odbija da bude izbrisan; glavni razlog za to
je, po svemu sudeći, postojanje filma koji je po toj knjizi snimljen u režiji
Stenlija Kjubrika. Rado bih se, iz raznih razloga, odrekao romana, ali to mi
nije dozvoljeno. Dobijam pisma studenata koji pokušavaju da napišu teze o
njoj, i zahteve japanskih dramaturga da odobrim pretvaranje „Mehaničke
pomorandže“ u neku vrstu pozorišnog „no“ komada. Svi su izgledi da će
„Mehanička pomorandža“ preživeti dok će druga moja dela, ona koja više
cenim, zagristi prašinu. To kod umetnika nije retko iskustvo. Rahmanjinov je
stenjao od muke što je bio poznat uglavnom po svom Preludijumu u C-
povišenom-minor, kog je napisao kao dečak, dok dela njegovih zrelih godina
nisu ulazila u programe. Klinci su počinjali da uče klavir sa jednim
menuetom u G koji je Betoven komponovao samo da bi ga mogao prezirati.
Ja moram da živim sa „Mehaničkom pomorandžom,“ a to znači da imam
neku vrstu autorske dužnosti prema njoj. Ta je dužnost u Sjedinjenim
Američkim Državama sasvim specifična, a sad ću objasniti u čemu se sastoji.
Dozvolite da to kažem grubo. „Mehanička pomorandža“ nikad nije u
celosti objavljena u Americi. Knjiga koju sam napisao podeljena je u tri dela
sa po sedam poglavlja u svakom. Uzmite svoj džepni kompjuter i saznaćete
da to daje zbir od ukupno dvadeset i jednog poglavlja Broj dvadeset jedan je
simbol ljudskog sazrevanja, pošto sa dvadeset jednom godinom dobiješ pravo
da glasaš na izborima i preuzimaš odgovornosti odraslog (u SAD, primedba
prevodioca). Kakva god da je ta simbolika, broj 21 jeste broj sa kojim sam
krenuo. Romanopisci moje vrste interesuju se za ono što ja nazivam
aritmologijom, a to znači da kad upotrebe neki broj, on mora nešto da znači,
u ljudskim terminima. Broj poglavlja nikad nije potpuno proizvoljan baš kao
što kompozitor muzike počinje sa nekom nejasnom predstavom o obimu i
trajanju, tako i romanopisac počinje sa slikom dužine, a tu sliku izražava
brojem odeljaka i poglavlja na koja će roman biti podeljen. Meni je ta podela
na dvadeset jedno poglavlje bila važna.
Ali ne i mom njujorškom izdavaču. Taj je štampao knjigu sa samo
dvadeset poglavlja. Insistirao je da dvadeset prvo bude izbačeno. Mogao sam,
naravno, da se zainatim oko ovoga i odnesem knjigu nekom drugom, ali
smatrao sam da je čovek milosrdan što uopšte prihvata to da štampa, a da će
svi drugi izdavači u Njujorku, i u Bostonu, da izritaju knjigu odmah na ulicu.
Trebale su mi pare te davne 1961. godine, čak mi je trebalo i to malo siće
koju su nudili kao akontaciju, pa, ako knjigu hoće da uzmu jedino uz uslov da
joj odseku parče – nek tako bude. Zato postoji duboka razlika između one
„Mehaničke pomorandže“ koju poznaje Velika Britanija i nešto tanje knjige
koja u SAD nosi isti naslov.
Pođimo dalje. Ostatku sveta knjiga je prodavana iz Velike Britanije, tako
da većina verzija – svakako izdanja na francuskom, italijanskom, španskom,
katalonskom, ruskom, hebrejskom, rumunskom i nemačkom jeziku – imaju,
kao i original, dvadeset i jedno poglavlje. (Ali ne jugoslovensko izdanje na
srpskohrvatskom, u ediciji „FEST-romani,“ prevod 3. Živković, izdavač
BIGZ, Beograd 1973 – Primedba urednika „Alefa.“) E, sad, Stenli Kjubrik je
napravio svoj film – iako ga je snimao u Engleskoj – prema američkoj verziji
teksta, tako da se publici izvan SAD činilo da je priča prekinuta prerano.
Publika nije baš tražila pare nazad, ali – pitala se zašto je Kjubrik
izostavio rasplet. Ljudi su mi pisali zbog ovoga – uistinu veliki deo mog
kasnijeg života utrošen je na fotokopiranje saopštenja o namerama i
osujećenju namera dok se i Kjubrik i moj njujorški izdavač hladnokrvno
valjuškaju u koristima ostvarenim putem tog zlog postupanja.
Život je, naravno, grozan.
Šta se dešava u dvadeset prvom poglavlju? Sad imate šansu da to saznate.
Ukratko, moj vandalski mladi protagonist odrasta. Nasilje mu postaje
dosadno, on uviđa da je bolje trošiti ljudsku energiju na stvaranje nego na
razaranje. Besmisleno nasilje je prerogativ mladosti, koja raspolaže velikom
energijom ali malim talentom za konstruktivnost. Dinamizam mladih mora
naći oduške kroz razbijanje telefonskih kioska, skretanjem vozova sa šina u
punoj brzini, krađu automobila i njihovo razbijanje, i dakako, mnogo
prijatnijoj aktivnosti – uništavanju ljudskih bića. Međutim, dođe i vreme kad
se uoči da je nasilje detinjasto i dosadno. Ono je način kako glupi i neznalice
uspevaju da odgovore brzo.
Moj mladi propalitet uočava potrebu da u životu nešto uradi: da se oženi,
izrodi decu, da doprinese da se pomorandža sveta i dalje okreće u rukersima
Boga, tj. u rukama Boga, pa možda čak i da nešto stvara – na primer, muziku.
Na kraju krajeva, Mocart i Mendelson su komponovali besmrtnu muziku u
svojim tinejdžerskim godinama, ili надэсетима sve što je dotad moj heroj
radio bilo je razrezing i staro guraj-vadi. Sa izvesnom vrstom stida ovaj
mladić se osvrće na svoju katastrofalnu prošlost.
On hoće drugu vrstu budućnosti.
U dvadesetom poglavlju nema ni nagoveštaja o ovoj promeni namera.
Dečko je bio kondicioniran, zatim dekondicioniran, i sad zlurado predviđa
nastavak funkcionisanja njegove slobodne i nasilničke volje. „Bio sam
bogami izlečen,“ kaže on, i time se američko izdanje okončava. Film takođe.
Dvadeset prvo poglavlje daje romanu osobinu istinske literature,
umetnosti zasnovane na verovanju da se ljudska bića menjaju. Nema,
zapravo, mnogo svrhe u pisanju romana ako ne možete pokazati mogućnost
moralne transformacije, ili povećanja mudrosti, u vašem glavnom liku ili
likovima. Čak i kičasti bestseleri pokazuju menjanje ljudi. Kad literarno delo
ne pokaže promenu, kad samo tvrdi da je ljudski karakter određen,
okamenjen neregenerabilan, onda ste napustili oblast romana i zašli u oblast
alegorije ili kratke bajke sa naravoučenijem; britanska i međunarodna verzija
je roman.
A moj njujorški izdavač je smatrao da je 21. poglavlje izdaja. Mnogo
mnogo „britanski,“ zar ne kapirate. Sladunjavo je, ispoljava pelagijansku
nespremnost da se prihvati istina da ljudsko biće može biti deo
nepopravljivog zla. (Po imenu britanskog kaluđera Pelagiusa, ili Pelagianusa
– po grčkom korenu oba bi značila „primorac“ koji je živeo krajem četvrtog i
u petom veku naše ere, i koji je poricao tačnost katoličke doktrine o
prvobitnom grehu.“ Prim. prev.) Efektivno, on je rekao: Ameri su tvrđi od
Britanaca i sposobni su da se suoče sa realnošću. Ubrzo posle toga suočili su
se sa njome u Vijetnamu. Moja knjiga bila je kenedijevska i prihvatala je
ideju moralnog progresa. Bila je potrebna jedna niksonovska knjiga lišena ma
i najmanje trunke optimizma. Želimo da zlo đipa po štampanoj stranici i da
se, sve do poslednjeg reda, cereka u lice svim nasleđenim verovanjima,
jevrejskim, hrišćanskim, muslimanskim i svetotoboganskim, o sposobnosti
ljudi da sebe poboljšavaju. Takva knjiga biće senzacionalna, i bila je. Ali ja
ne verujem da je to poštena slika ljudskog života.
Ne verujem zato što ljudsko biće, po definiciji, ima slobodnu volju. Nju
može iskoristiti da bira između dobra i zla. Ako ima sposobnost jedino da
čini dobro, ili jedino da, čini zlo, onda je ono mehanička pomorandža – a to
znači da izgleda kao organizam divne boje i divnog soka, a ustvari je samo
časovnički mehanizam koga će navijati ili bog, ili đavo, ili Svemoćna Država
(koja ionako sve više zamenjuje i boga i đavola). Biti totalno dobar ili totalno
zao – obe te stvari su podjednako neljudske.
Važan je moralni izbor. Zlo mora postojati naporedo sa dobrim, da bi
moralni izbor mogao funkcionisati. Život se održava zahvaljujući meljućoj
suprotnosti moralnih entiteta. O tome se radi u svim TV novostima. Na
žalost, u svima nama ima prvobitnog greha tako mnogo, da nam je zlo
poprilično privlačno. Razaranje je lakše i spektakularnije nego kreiranje.
Volimo da nam gaće padnu od straha pred vizijama kosmičke destrukcije.
Kad neko sedne u dosadnu sobu i komponuje „Misu Solemnis“ ili napiše
Anatomiju melanholije to neće biti pozdravljeno novinskim naslovima niti
prekidanjem svih emisija da bi se javila ta vest. Na žalost, moje knjišče se
pokazalo kao privlačno za mnoge čitaoce baš zato što je smrdelo (jako, kao
sanduk ukvarenih jaja) na kužna isparenja prvobitnog greha.
Mislim da bi bilo lopovsko prenemaganje i da bi bilo polianajski
(Pollyannaish) da ja sad tvrdim da nisam imao intenciju da ovim delom
zagolicam sklonosti ka grozotama kod mojih čitalaca. Nasledio sam zdravu
količinu praroditeljskog greha, i to u knjizi izlazi na površinu, naime, i ja sam
uživao silujući i sekući preko posrednika. Urođeni kukavičluk navodi
romanopisca da prepusti imaginarnim ličnostima izvršenje grešnih radnji koje
se sam ne usuđuje da izvrši, jer je odveć oprezan za to.
Ali ova knjiga ima i moralnu pouku, a to je ona vrlo tradicionalna, o
fundamentalnoj važnosti moralnog izbora. I upravo zato što ova pouka strši
kao udareni palac, sklon sam da omalovažim „Mehaničku pomorandžu“ kao
delo suviše didaktično da bi bilo umetničko. Nije posao romanopisca da
propoveda; njegova je dužnost da pokazuje. Pokazao sam dovoljno, kroz
zavesu izmišiljenog žargona koji smeta što je još jedan aspekt mog
kukavičluka. Надэсет, rusifikovana verzija engleskog, je bio namenjen da
ublaži onu sirovu reakciju koju očekujemo od pornografije. On pretvara ovu
knjigu u lingvističku avanturu. Ljudi više vole film zato što se, opravdano,
boje tog jezika.
Mislim da nije potrebno da podsećam čitaoce šta naslov znači. Mehaničke
pomorandže ne postoje, sem u govoru starih Londonaca. Bila je to bizarna
slika, uvek upotrebljavana za neku bizarnu stvar.
„Taj je nenormalan ko mehanička pomorandža“ je značilo: nenormalan
do krajnje moguće granice nenormalnosti. To nije bilo primarno usmereno na
homoseksualce, mada je taj izraz za nenormalnost (queer) bio korišćen za
članove tog preokrenutog bratstva.
Evropljani koji su prevodili taj naslov kao Arancia a Orologeria ili
Orange Mécanique nisu mogli shvatiti taj koknijevski prizvuk, pa su
pretpostavljali da je u pitanju nekakva ručna bomba, samo jeftinija, bez onih
ureza na površini. A ja sam hteo da taj naslov znači primenu mašinske
moralnosti na živi organizam koji sam curi od soka i slatkoće.
Čitaoci dvadeset prvog poglavlja moraju sami odlučiti da li ono
poboljšava knjigu koju po pretpostavci, već od ranije znaju, ili je zaista
odbaciva grana. Moja je namera bila da se knjiga završi ovako, ali moj
estetski sud je možda bio pogrešan. Pisci su retko sami sebi najbolji kritičari,
a ni kritičari nisu sami sebi najbolji kritičari „Qud scripsi scripsi!“ rekao je
Pontije Pilat kad je proglasio Isusa Hrista za kralja Jevreja. „Šta napisah
napisah.“
Možemo svoj tekst uništiti, ali ga ne možemo odnapisati. Sa onim
osećanjem koje je Dr Džonson nazvao „ledenom smirenošću,“ prepuštam ono
što napisah sudu onih 0,00000001 procenata američkog stanovništva kojima
je stalo do takvih stvari. Pojedite ovu slatkastu krišku ili je ispljunite.
Slobodni ste.

Entoni Bardžis
 21. POGLAVLJE

„Znači šta će biti, a?“

Bili smo tu ja, Vaš Smerni Narator, i moja tri druzja, a to vam znači Len,
Rik i Buli, a Buli je Buli zato što ima taj svoj boljše veliki vrat i veoma
gromki glas koji je kao neki boljše veliki bik mukao auuuuuuh. Sedeli smo u
mlečnom baru „Korova“ i nastojali da rasudimo šta da činimo od ove večeri,
zeznuto crne ledene zimske ali suve. Svud oko nas bili su čelovjeci već
daleko zabasali putevima mleka sa velocetom i sintemeskom i drenkromom i
drugim stvarima koje te odnesu daleko daleko daleko od ovog opakog i
bizarnog sveta u zemlju gde možeš da vidiš Boga i sve njegove svete anđele i
svece u svom levom sabogu dok svetla praskaju i cure kroz ceo tvoj mozg.
Mi smo pitovali staro mleko sa noževima – tako smo to govorili tada;
noževima koji te naoštre pa budeš spreman za malo prljavog dvadesetorica-
protiv-jednog, al’ to sam vam sve već ranije pričao.
Bili smo obučeni po vrhuncu mode, a to je u tim danima bilo one veoma
široke pantalone i onaj veoma labav kao prsluk crn sjajan i kožnat preko
košulje sa otvorenim vratom sa kao maramom zaćuškanom unutra. U to
vreme takođe je bilo šiljak mode da upotrebite staru britvu na sopstvenoj
golovi, pa se kao brada nosi samo sa strane a napred ispod usta ćelavo. Ali na
starim nožgama uvek isto – prave hororšou boljše velike čizme za razbijanje
lica.
„Znači šta će biti, a?“
Bio sam najstariji od nas četvorice, i svi su od mene očekivali da ih
vodim, al’ ponekad mi se činilo da je Buli imao misao u toj svojoj golovi da
bi voleo da on preuzme vlast, to zato što ima veličinu i taj gromki glas koji
muče iz njega kad je na ratnoj stazi. Ali sve ideje su dolazile od Vašeg
Smernog, o braćo moja, a takođe postojala je ta stvar da sam ja nekad bio
slavan i imao slike i članke i sve to sranje u gazetama. I sem toga daleko
najbolje zaposlenje od sve četvorice imao sam ja, u „Nacional gramodisk
arhivi“ na muzičkoj strani sa stvarno hororšou džepom punim fine lovice i još
finim džabe diskićima za svoju malenkost onako uzgred.
Te večeri u „Korovi“ bio je priličan broj čelovjeka i ženki i maljčika koji
su se smehovali i pitovali, a kroz njihovo govoritovanje i brbljanje seljačina u
fazonu „Gorgor“ falatuke i crv sprej na filtip sloterbolima – i slično sranje
mogao si da slušiš popdisk na stereu, i to je Ned Ahimota pevao „Taj dan,
jea, taj dan“. Za šankom tri djevuške obučene u krik tinejdžer-mode, a što će
nam reći duga nečešljana kosa obojena u belo i lažne grudi koje strče metar i
više napred i vrlo vrlo tesne kratke suknje sa mogo onog kao penušavo belog
ispod, pa je Buli stalno govorio: „Eej, ući tamo mogli mi bi trojica nas.
Starog Lena ne zanima. Starog Lena ostavimo samog sa njegovim bogom. „A
Len samo ponavljao: „Njaanja njaanja. Gde je duh svi za jednog i jedan za
sve, a dečko?“ Iznenada se osetih i vrlo umoran i istovremeno pun iskričave
energije, pa rekoh:
„Van van van van van!“
„Kud?“ reče Rik koji je imao lice kao žaba.
„Ma, samo da vidimo šta se muva u velikom van,“ rekoh. Ali nekako,
braćo moja, veliku dosadu sam osećao i malu beznadežnost, a to sam mnogo
osećao tih dana. Zato sam se okrenuo čelovjeku koji je bio najbliži meni, na
velikom plišanom sedištu kojim je bilo opasano celo to mesto, čelovjeku,
hoću reći, koji je be-be-blebe-tunjao pod Uticajem, pa sam mu zabio tri-četiri
stvarno hitre pesnice ak! ak! ak! u trbuh.
Ali on to osetio nije, o braćo, samo je nastavio da blebetunja svoje „Koka
kola vrlino, gde u repovima leže makovi?“ I tako mi poispadasmo u veliku
zimsku noć.
Išli smo niz bulevar Marganita i nigde patrole murije pa zato kad smo
sreli jednog starog čelovjeka koji se vraćao od kioska za gazete, ja Buliju:
„E aj, Buli momče, možeš ako ti se hoće.“ Tih dana sam sve više i više
samo davao naređenja i nadgledao kako se sprovode i tako Buli njega
opandrči er! er! er! a druga dvojica ga sapletu i ritaju, smehuju se, a on samo
leži, a onda ga puštaju da otpuzi ka mestu gde je stanovao, kao cvileći nešto
sam za sebe. Kaže Buli:
„Kako bi bilo jednu finu čašu nečeg što tera hladnoću, o Aleks?“ Jer bili
smo ne daleko od „Vojvode od Njujorka“. Druga dvojica klimaju glavom da
da da ali svi u mene gledaju da vide da li je to u redu. Klimnem i ja i tako mi
idemo dalje. A u krčmi one iste stare djevuške iliti cave iliti babuške kojih
ćete se setiti sa početka, i one počnu svoje.
„’bro veče, momci, bog vas blagoslovio, momci, najbolji momci na svetu
ste vi,“ čekajući da mi kažemo: „Šta će biti, devojke?“ Buli zazvoni u zvono i
dolazi keša brišuć ruke o masnu kecelju. „Pare na sto, druzi,“ reće Buli,
izvlačeći svoj zveckavi svežanj dengija. „Škontlanđanina za nas i isto za
babuške, a?“ A onda ja:
„Ma do vraga. Neka plate same.“ Nisam znao o čemu se radi, ali tih
poslednjih dana bio sam postao, kao, cicija. Ušla mi u tintaru ta kao želja da
sve svoje lepe parice kao čuvam za sebe, da ih kao nagomilavam radi nečeg
Buli reče: „O čemu se radi, brate? Šta je obuzelo starog Aleksa?“
„Aaa, do đavola,“ kažem. „Ne znam. Ne znam. Radi se o tome da prosto
ne volim da razbacujem svoje teško zarađene novce, eto o čemu se radi?“
„Zarađene?“ reče Rik. „Zarađene? Ne mora zarađene, kao što dobro znaš
ti, stari druzja. Uzete, samo toliko, kao, uzete.“ Pa se smehovao stvarno
gromko i ja zapazih da jedan ili dva njegova zuba nisu baš hororšou dobri.
„Aaa-,“ rekao sam ja tad, „Moram da razmislim.“
Ali smotrivši te babuške koje su izgledale jako željne džabe alkija, ja sam
kao slegnuo ramenima i izvukao iz džepa svoje đengi, svežanj novčanica i
novčića zajedno i zveznuo ih na sto.
„Znaći škotlanđane svakom, u redu,“ reče kelner.
Ali ja, iz nekog razloga:
„Ne, dečarac, za mene jedno pivo, malo, znaš.“
Len: „To nije mnogo u mom fazonu, i poče da primiče ruku mojoj golovi
da se kao zeza da imam temperaturu, ali ja kao zarežim kučeći na njega da
odustane hitro. „U redu, u redu, druzja,“ reče Len. „Kako ti kažeš.“ Ali Buli
je smotrio sa otvorenim ustima ono što mi je ispalo iz džepa zajedno sa
lovom koji sam izvadio. I rekao:
„Paz paz paz. A mi pojma.“
„Daj mi to,“ zarežao sam i hitro to zgrabio. Nisam mogao objasniti kako
se to tu našlo, braćo, ali fotografija je to bila koju sam isekao iz neke stare
gazete i to slika bebe. Bebe koja guuu guuu guuu i kao mleko joj curi iz usta i
beba kao diže pogled i smehuje se na svakog, beba sasvim gola, a meso sve
kao u podvaljcima jer je vrelo debela beba. Onda je nastalo malo kao haaa
haa haa grabeža ko će da mi uzme ovo parče ’artije, pa sam morao opet da
režim na njih i da zgrabim fotišku koju sam onda iskido na male maleeecke
parčiće i pustio da padaju kao konfete. Tad stigao viski, i stare babuške kažu:
„U dobro zdravlje, momci, bog vas blagoslovio, mladići, najbolji momci na
svetu, eto šta ste vi.“ I slično sranje. A jedna od njih koja je bila sva od linija i
bora i bez zubala u svojim zbrčkanim ustima, kaže:
„Ne cepaj pare, sine. Ako ti ne trebaju daj ih nekome kome trebaju,“ što
je bilo vrlo hrabro i smelo od nje. Ali Rik reče:
„Pare to nisu bile, o babuška. Bila slika slatke male cici-mici gugutave
bebice.“ Ja:
„Malo me samo zamara ovo, samo malo. Vi ste bebe, vi ruljo. Zezate se i
cerite i jedino umete da se smehujete i mučite ljude mnogo kukavički kad ne
mogu da se brane.“ Buli reče:
„E pa sad, uvek smo mislili ti da si kralj toga i nastavnik takođe. Nije ti
dobro, eto šta je s tobom, stari druzja.“
Smotrio sam tu drljavu čašu piva pred sobom i osetio se sav nekako
bljuvkasto iznutra, pa sam rekao „aaaaaa“ i prosuo svo to penušavo sranje po
podu. Jedna od starih dama reče: „Ko ne rasipa taj ne oskudeva.“ Ja:
„Vidite, druzi. Čujte. Noćas jednostavno nekako nisam u fazonu. Ne
znam zašto ni otkud je tako, ali tako jeste. Sad vas trojica svojim putem ove
noći, kao bez mene. Sutra se srećemo isto mesto isto vreme, nadam se da mi
bude mnogo bolje.“
„O,“ reče Buli, „mnogo je žao meni.“ Ali mogao si da smotriš neki kao
sjajić u njegovom glasu, jer će sad on da preuzme komandu za ovu noć. Vlast
vlast, svako voli vlast. „Možemo da odložimo za sutra,“ reče Buli, „ono što
na umu mi imali jesmo. Naime, malo obići prodavnice u ulici Gagarinovoj.
Super hororšou roba tamo, druzja, samo uzimaš.“
„Ne,“ rekoh ja. „Ne odlažite ništa. Samo nastavite u svom kao stilu. A
sad,“ rekoh ja, „ja idjem.“
„I ustanem.“
„E pa kuda?“ upita Rik.
„To ne znajem,“ rekoh. „Samo da budem kao zasebno i sredim misli.“
Mogao si smotriti da su stare babuške stvarno zbunjene što ja tako odlazim i
da su sve kao sumorne i ne one nesmehovane maljčikinje koje pamtite. A ja
samo: „A, do đavola, do đavola“ i napustio ih.
 Mračno bilo, a vetar oštar kao nož se pojačavao, pa je uokolo bilo vrlo
vrlo malo čjeloveka. Patrolna kola su kao krstarila, sa brutalnim facama
unutra, a s vremena na vreme na uglu vidiš par vrlo mladih ala kako trupkaju
nogama zbog pasje hladnoće i ispuštaju dah pun pare u zimski vazduh, o
braćo moja.
Pretpostavljam da je stvarno mnogo onog starog ultranasilja sad
izumiralo, jer su murije tako brutalne sa uhvaćenima, mada se razvijala – kao
borba između nevaljalih maljčika i napaljene murije ko može biti hitriji
nožem, britvom ili pendrekom, pa čak i utorkom. Ali ono što nije bilo u redu
sa mnom tih dana bilo je to da nisam kao mnogo mario.
Kao da je nešto meko ulazilo u mene, a nisam mogao da ponjimajem
zašto. Niti da shvatim šta hoću uopšte. Čak i muzika koju sam voleo da
slušam u mojoj malenkoj jazbini bila je ona na koju sam se ranije smehovao,
braćo. Sad sam više slušao kao pomalo romantične pesme, ono što zovu
Lieder, samo jedan glas i klavir, vrlo tiho i kao nešto čežnjivo, a ne kao kad
su bili ogromni orkestri pa ja legnem na krevet između violina i trombona i
bubnjeva. Nešto se u meni dešavalo, pa sam se pitao da li je to neka kao
bolest ili nešto zbog onog što su mi uradili kad su poremetili moju golovu pa
da ću sad možda da postanem pravi neumni.
I razmišljajući tako oborene golove i sa rukama zabijenim u džepove
svojih pantalona, pešačio gradom ja sam, braćo, i najzad osetio veliki umor
takođe mi je mnogo zatrebala fina velika čaša čaja sa mlekom. Razmišljajući
o ovom piću, odjednom kao da sam video sliku kako ja sedim pred velikom
vatrom, u fotelji, pitujem taj čaj, a ono smešno i vrlo vrlo čudno bilo je da
sam se, činilo se, pretvorio u vrlo starog čelovjeka, oko sedamdeset godina
starog, jer mogao sam da vidim svoje vlasi koje su bile sasvim sede, imao
sam i sede zulufe, vrlo sede. Gledao sam sebe kao starca, kako sedim pokraj
vatre, a onda je slika kao nestala. Ali bilo je kao vrlo čudno.
Dođem ja do jednog od onih mesta za čaj i kafu, braćo, i smotrim kroz
dug, dug prozor da je unutra puno vrlo dosadnih čjeloveka, kao običnih, onih
sa tim vrlo strpljivim i bezizražajnim licima koji nikom ne bi zlo naneli; svi
tamo sede i govorituju kao tiho i pituju svoje fine bezazlene čajeve i kafe. Ja
vstupim unutra i priđem šanku i kupim jedan fini vruć čaj s mnogo mleka, pa
otidem do jednog od tih stolova i sednem da ga pitujem. Bio neki kao mladi
par za tim stolom, pitovali su i pušili svoje tumore sa filterom, i govoritovali i
smehovali se vrlo tiho između sebe, al’ ja na njih nisam obratio pažnju i samo
sam pitovao i kao sanjario odgonetao šta se to u meni kao menja i šta će sa
mnom biti. Ali sam smotrio da je ta djevuška, za tim stolom sa tim
čjelovekom, stvarno hororšou dobra, ne od one vrste da poželiš da je baciš
dole i da navališ na nju sa starim guraj-vadi guraj-vadi, nego hororšou dobro
otelotvorenje i lice i nasmešena usta i vrlo vrlo fina kosa i sve to sranje. A
onda taj što je sa njom, koji je imao šešir na golovi i kome je lice dotad bilo
okrenuto od mene, okrene se da osmotri onaj mnogo veliki časovnik koji su
imali na zidu, i tad sam ja smotrio ko je on a onda je on smotrio ko sam ja.
Bio je to Pit, jedan od moja tri druzja iz onih dana kad smo bili Džordži i
Dim i on i ja. Pit je to bio ali je izgledao kao stariji iako mu sad ne bi moglo
biti više od devetnaest i koji dan, imao je i nekakve brčiće i obično dnevno
odelo i eto taj šešir. Ja:
„Gle gle gle, druzja, šta je to? Vrlo vrlo dugo te nisam smotrio.“ A on:
„To je mali Aleks, zar ne?“
„Niko drugi,“ kažem ja. „Dugo dugo dugo vreme od onih mrtvih i otišlih
dobrih dana. A sad je jadni Džordži, kažu mi, ispod zemlje, a stari Dim je
brutalna ala, a evo tebe i mene evo, i kakve vesti imaš ti, stari druzja?“
„On smešno priča, zar ne?“ reče ta djevuška, kao kikoćući se. „Ovo je,“
reče joj Pit, „jedan stari prijatelj. Zove se Aleks. Mogu li te upoznati,“ reče on
meni, „sa svojom suprugom?“
Moja usna tada pade u široko otvoren položaj.
„Supruga?“ počeh ja kao da blenem. „Žena žena žena?“
„A ne, to biti ne može. Premlad ti si da oženjen budeš stari druzja.
Nemoguće nemoguće.“
Ta djevuška koja je bila kao Pitova žena (nemoguće nemoguće) opet se
zakikota i reče Pitu: „Da l’ si i ti govorio tako?“
„Pa,“ reče Pit, i kao nasmeši se. „Imam maltene punih dvadeset. Dovoljno
mator da se upregnem, a već je i prošlo dva meseca od tada. Ti si bio vrlo
mlad, a vrlo napredan, seti se.“
„Dobro,“ ja još uvek, kao, bleeenem. „To meni nepojmljivo je, stari
druzja. Pit oženjen. Gle gle gle.“
„Imamo stančić,“ reče Pit. „Zarađujem vrlo malo para u Državnom
pomorskom osiguravajućem, ali biće bolje, to znam. A Georgina, koju vidiš..
„Kako bre, reče da se zove?“ kažem ja, a usta mi i dalje otvorena kao u
neumnog. Pitova supruga (supruga, braćo) poče opet da se kao kikoće.
„Georgina,“ reče Pit. „Georgina takođe radi. Daktilografkinja, znaš.
Uspevamo nekako, uspevamo.“ Nisam mogao, braćo, skloniti svoj organ vida
s njega, stvarno. Bio je sad kao odrastao, sa odraslim glasom i tako to.
„Moraš,“ reče Pit, „jednom da navratiš da nas vidiš. Ti i sad,“ nastavio je,
„izgledaš vrlo mlad, uprkos tolikih tvojih strašnih iskustava. Da da da, čitali
smo sve o tome. Ali naravno, ti i jesi još uvek veoma mlad.“
„Osamnaest, a?“ reče Pit. „Toliko star. Gle gle gle.“
„E, sad,“ reče on, „mi moramo da krećemo.“ I on kao dobaci toj svojoj
Georgini jedan kao zaljubljen pogled, i stisnu jednu njenu ručicu između
svoje dve a ona mu uzvrati takvim pogledom, ooo braćo moja.
„Jest,“ reče Pit, okrećući se opet meni, „odosmo mi na jednu malu zabavu
kod Grega.“
„Greg?“
„A, da, naravno,“ reče Pit, „ti ne možeš znati za Grega, je l’ tako? Greg je
posle tvog vremena. Ušao je u šemu dok si ti bio odsutan. On priređuje male
zabave, znaš. Uglavnom vino i igre reči. Ali vrlo fino, vrlo prijatno, znaš.
Bezazleno, ako kontaš šta hoću da ti kažem.“
„Da,“ kažem „Bezazleno. Da, da, zapažam da je to nešto hororšou
dobro.“ A ta Georgina supruga, čujući moje reči, opet se zakikota. I onda ti
njih dvoje othodiše na svoje smrdljive igre reči kod tog Grega, ko god pa to
bio. Ostadoh sam sa sobom i svojim mlekastim čajem, već hladnim, da kao
razmišljam i pitam se.
Možda je baš u tome bila stvar, u tom neprestanom razmišljanju. Možda
sam već postajao previše star za takav žiznji kakav sam do tad živeo, braćo.
Upravo napunio osamnaest. Nije to više mladost. U osamnaest je stari
Volfgang Amadeus već imao iza sebe napisane koncerte i simfonije i opere i
oratorijume i sve to sranje, ne, ne sranje, nego rajsku muziku. A onda stari
Feliks M. koji je već imao uvertiru za San letnje noći. I drugih je bilo. Pa bio
je i onaj kao francuski pesnik koga pominje Bendži Brit, koji je svu svoju
najbolju poeziju napisao do petnaeste godine, oooo braćo moja. Artur, tako
mu beše pravo ime. Osamnaest znači i nije neka prava mladost. Ali šta ja
zbog toga da uradim?
Pešačeći kroz mračne ledene zimske ulice posle othoda iz tog čaj-kafea,
neprestano sam smotrio kao vizije, kao na onim karikaturama u gazetama. Na
primer. Vaš Smerni Narator Aleks vraća se s posla kući i čeka ga dobra vruća
tanjirčina klope, i ta kao ženska sva puna dobrodišlice i pozdrava i kao
ljubavi. Ali nju nisam mogao da sagledam baš tako hororšou jasno, braćo,
nisam mogao da smislim koja bi to mogla biti. Ali, imao sam tu iznenadnu
vrlo jaku ideju da ako uđem u susednu sobu, pored te u kojoj gori vatra a
moja vruća tanjirčina leži na stolu, mogu da nađem ono što stvarno želim, i
eto tad se sve uklopilo, ona sličica iskrojena iz gazete i onakav susret sa
Pitom. Jer je u toj drugoj sobi na krevecu ležao i gugutao guu guu guu moj
sin.
Jest jest jest, braćo, sin moj. I tad sam osetio tu boljše veliku prazninu u
svom telu, ujedno uviđajući da sam samoga sebe vrlo jako iznenadio.
Razumeo sam šta se dešava, o braćo moja. Ja sam kao, odrastao.
Da da da, eto to je bilo to. Mladost otići mora, aahhh daaa. Ali biti mlad
znači samo biti, kao, kao životinja možda. Ne, ne toliko kao životinja, nego
više kao jedna od onih malenkih igračaka koje zapažate kako se prodaju na
ulici, kao maleni čelovjeci načinjeni od lima sa oprugom unutra i ručicom za
navijanje napolju pa kad ga naviješ grrr grrr grrr on kao da hoda, o braćo
moja. Ali on ide u pravoj liniji i naleće na stvari i tres tres i ne može
drugačije. Biti mlad, to znači biti kao jedna od tih malenkih mašina.
Moj sin, moj sin. Kad budem imao sina objasniću mu sve to, čim bude
imao dovoljno godina da shvati.
Međutim, znam da neće razumeti ili neće hteti da razume ni delić, i
učiniće sve stvari koje sam i ja radio, da, možda će čak ubiti staru frajlu
okruženu razmjaukanim mačkama i mačorima, a ja neću biti u stanju da ga
stvarno zaustavim. A ni on svog sina, braćo. I tako će to da ide do, kao, kraja
sveta, u krug i u krug i u krug, kao neki boljše golem kao čjelovek, kao stari
Bog lično (ljubaznošću mlečnog bara „Korova“) koji okreće i okreće i okreće
smrdljivu groznu pomorandžu u svojim gigantskim rukama.
Al’ pre svega, braćo, postojala je ta stvar da sam morao da nađem negde
nekakvu djevušku koja bi bila majka tog sina. Razmišljao sam ovako: moram
od sutra da počem da radim na tome. A to je nešto kao novo. Nešto sa čime
treba tek da počnem, kao neko novo, kao poglavlje.
Znači eto to je ono što će se dešavati, braćo, sad kad stižem do kraja ove
priče. Svud ste išli sa svojim malim druzjom Aleksom, patili ste s njim, i
smotrili ste neke od najgroznijih mučenja koje je stari Bog ikad dopustio, sve
to na vašeg starog Aleksa. A radilo se samo o tome da sam bio mlad. Ali sad
kad ovu priču završavam, braćo, nisam mlad, ne više, o ne. Aleks je kao
odrastao, o da.
A sad idem, o braćo moja, sam sa sobom, tamo gde vi ne možete ići.
Sutrašnjica je sva kao slatko cveće i rotirajuća smrdljiva Zemlja i zvezde i
stara Luna tamo gore a vaš stari druzja Aleks sa sobom traži, kao partnerku. I
sve to sranje. Strašan grozan smrdljivi svet, zaista, o braćo moja. I eto tako,
zbogom od vašeg malog druzja. A svima ostalima u ovoj priči, samo glas iz
usta, brrrrr. I mogu svi da me poljube u dupe. Ali vi, o braćo moja, setite se
ponekad malog Aleksa koji vaš beše bio. Amin. I sve to sranje.
 O autoru

Entoni Bardžis (John Anthony Burgess Wilson) je rođen 1917. godine u

Mančesteru i diplomirao je na tamošnjem Univerzitetu. Nakon šest godina
provedenih u vojsci, radio je kao instruktor za Centralni savetodavni odbor,
kao predavač fonetike i direktor srednje škole.
Period od 1954. do 1960. proveo je kao oficir zadužen za obrazovanje, u
kolonijalnoj službi, stacioniran na Malaji i Brunejima.
Pisac sa punim radnim vremenom je postao 1960. godine, premda je
njegov prvi roman objavljen četiri godine ranije. Kao stariji početnik u ovoj
umetnosti, svoju kreativnu energiju je pre toga ispoljavao kroz muziku,
komponujući mnoga obimna dela za orkestar i druge medije.
Entoni Bardžis se neprestano interesovao za muziku i lingvistiku, što je i
uslovilo stil i sadržaj njegovih romana. Do danas je objavio mnogo romana,
knjigu o lingvistici, kao i razne kritičke radove.
Bardžis je autor više od 50 knjiga. Uz Paklenu pomorandžu, najpoznatije
su Doktor je bolestan (The Doctor is Sick), Unutar gospodina Enderbija
(Inside Mr Enderby), Enderbi spolja (Enderby Outside), Uzbuđenost (Tremor
oflntent), Ništa kao sunce (Nothing Like the Sun), priča o Šekspirovom
ljubavnom životu, Šekspir (Shakespeare, biografija), Malajska trilogija (The
Malayan Trilogy), Med je za medvede (Honey for the Bears), Seme želje (The
Wanting Seed), M. F., i Urgentna vest (Urgent Soru), Pakleno zaveštanje
(Clockwork Testament). Romani iz kasnijeg perioda su Zemaljske sile
(Earthly Powers), Kraj vesti iz sveta (The End of the World News),
Kraljevstvo opakih (The Kingdom of the Wicked), Bilo koje staro gvožđe
(Anu Old Iron), i Mrtvac u procepu (A Dead Man in Deptford)) iz 1993.
Umro je u Londonu 22. novembra 1993.
 Napomene

1 Dim (engl.) – priglup, tupav (Prim. prev.)

2 F. Aleksandar samo ponavlja poslednju reč koju je izgovorio Aleks; Dim
(engl.) = taman, mračan glup – neprevodljiva igra reči – Prim prev.
 Entoni Bardžis
Paklena pomorandža

Izdavač
Algoritam izdavaštvo
www.algoritam.co.rs

Za izdavača
Veso Ivanišević

Priprema
Algoritam

Korice
Dejan Pavlović

Štampa
Hektor print, Beograd

Tiraž
500 primeraka

ISBN
978-86-7662-114-9
CIP – Katalogizacija u publikaciji
Narodna biblioteka Srbije, Beograd

821.111-31

BARDŽIS, Entoni, 1917-1993

Paklena pomorandža / Entoni Bardžis; prevod knjige
Zoran Živković, prevod 21. poglavlja Aleksandar
B. Nedeljković. – 2. izd. – Beograd: Algoritam,
2011 (Beograd: B&S distribucija). – 195 str.; 20 cm

Prevod dela: A Clockwork Orange / Anthony

Burgess. – Tiraž 500. – O autoru: str. 193.

ISBN 978-86-7662-114-9

COBISS.SR-ID 187985932
 Bardžisova košmarna vizija bliske budućnosti u kojoj mladići poput
Aleksa i članova njegove bande uživaju u nasilničkom ponašanju i prkošenju
svim uobičajenim društvenim konvencijama, moralnim normama i
opšteprihvaćenim vrednostima predstavlja veliko delo koje postavlja pitanje
postojanja slobodne volje i mogućnosti izbora između dobra i zla. Ovo je
knjiga koja će se dopasti različitim ljudima iz različitih razloga i koja će ih
pogoditi na različite načine. Ali, jedno je izvesno – ovo je knjiga koja nikoga
neće ostaviti ravnodušnim!

Priznat kao jedan od književnih genija svoga doba, Entoni Bardžis je

umro 1993. godine ostavivši za sobom 32 romana među kojima se posebno
ističe futuristička vizija Paklena pomorandža objavljena 1963. godine koja
stoji rame uz rame sa Orvelovom 1984 i Hakslijevim Vrlim novim svetom.
U prvom američkom izdanju Paklene pomorandže prevedenom kod nas
bilo je izostavljeno poslednje poglavlje, tako da naši čitaoci sada imaju
priliku da pročitaju originalno delo, onakvo kakvim ga je Bardžis i zamislio.