Руска петорка

Михаил Глинка, је живео у време Шопена, Шумана, као и Доницетија и

Белинија а управо познанство са њима ће му дати идеју да напише
оперу на руском језику. Та опера се звала “Иван Сусањин” и подстакла
је бес многих из племичких кругова који су некритички прихватали све са
запада, истовремено се стидећи свега традиционално руског
укључујући и матерњи језик. Друга његова опера је “Руслан и
Људмила”. Његов значај је и у томе што је сакупљао и записивао руску традиционалну
музику, њихов фолклор. Његов рад је постакнуо многе младе људе да наставе са
стварањем руске националне школе уграђујући елементе руског фолклора у уметничку
музику. Међу њима најзначајнији су представници “руске петорке“:

 
Милиј Балакирјев (оснивач, као изузетан диригент изводио дела групе, дела: Исламеј,
тамара…), 
Цезар Кјуј (као новинар, пропагирао њихове идеје, организатор,итд), 
Александар Бородин (као велики научник- хемичар, није имао довољно времена да
компонује, али и оно што је написао је довољно да га сврста међу најзначајније ауторе
уопште. Најзначајније дело му је опера “Кнез Игор”, а такође и “Богатирска” симфонија,
као и чело- концерт), 
Николај Римски Корскаков (највећи интелектуалац међу њима, уз Мориса Равела
најбољи оркестратор, највише је писао опере бајке: Садко, Златни петлић…, и
симфонијске слике: Шехерезада…) и 
Модест Петрович Мусоргски (трагична личност: несхваћен и непризнат за живота,
најзначајнија дела су опере: Борис Годунов, Сорочински сајам, Хованшчина, симфонијска
слика: Ноћ на голом брду, и клавирско дело “Слике са изложбе”, коју је касније Морис
Равел прерадио и за оркестар. Истовремено са представницима “петорке”,у Русији је
стварао још један великан – Петар Иљич Чајковски (најпопуларнији композитор уопште).
Иако су и његова дела обиловала “духом” руског фолклора, он није припадник руске
националне школе. Истицање националног није био његов приоритет, што је био случај
код “петорке”, већ је он кроз своја дела покушавао да да одговоре на универзална питања
(смисао живота и смрти, судбина…). Дух руског фолклора сасвим природно долази пошто
је он на селу одрастао, и то је постало део његове личности. Најзначајнија дела су
балети: “Лабудово језеро”, “Крцко Орашчић”, “Успавана лепотица”; опере: “Евгеније
Оњегин”, “Пикова дама”, “Јоланта”; 6 симфонија од којих је последња названа
“патетична”, и то је последње његово дело. Затим симфонијска дела програмског
карактера: “Ромео и Јулија”, “Хамлет”, “Увертира 1812”, “Српско – руски марш”,
“Италијански капричо”; концерти: клавирски у бе молу, виолински у Де дуру и “Рококо
варијације” за виолончело. Писао је велики број соло песама од којих су многе у духу
руског фолклора и велики број клавирских минијатура, нарочито у облику сентименталног
валцера, што је, у ствари његов препознатљиви потпис.