Назив универзитета

СЕМИНАРСКИ РАД
Предмет:
Тема:

Професор: Студент:

Јануар, 2021. године

САДРЖАЈ
1. УВОД.................................................................................................................................3
2. ПОЈАМ И ДЕФИНИЦИЈА КОРУПЦИЈЕ......................................................................4
3. ВРСТЕ КОРУПЦИЈЕ........................................................................................................5
4. РАЗВОЈ КОРУПЦИЈЕ......................................................................................................5
5. ОСНОВНИ ПРОБЛЕМИ У СРБИЈИ..............................................................................6
6. ОСНОВНИ УЗРОЦИ КОРУПЦИЈЕ................................................................................7
7. БОРБА ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ.......................................................................................8
8. МЕЂУНАРОДНИ АПСЕКТ БОРБЕ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ....................................10
9. КОРУПЦИЈА У ЈАВНОЈ УПРАВИ..............................................................................12
10. СПЕЦИФИЧНОСТИ КОРУПЦИЈЕ У ЈАВНОЈ УПРАВИ......................................13
11. ОБИМ И СТРУКТУРА КОРУПЦИЈСКИХ КРИВИЧНИХ ДЕЛА У РЕПУБЛИЦИ
СРБИЈИ...................................................................................................................................13
12. ИНСТИТУЦИОНАЛНИ МЕХАНИЗМИ СПРЕЧАВАЊА КОРУПЦИЈЕ У
ЈАВНОЈ УПРАВИ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ..........................................................................15
13. ЗАКЉУЧАК.................................................................................................................17
14. ЛИТЕРАТУРА.............................................................................................................18

2
 1. УВОД
Корупција се манифестује на разне начине и зависи од много фактора. Временом,
корупција се развила у много суптилних форми и има толико лица, да до данашњег
дана не постоји њена универзално прихваћена дефиниција. Корупција је несумњиво
свеприсутна у Србији и, у свим порама друштва и у све већем обиму. Корупција је
феномен стар колико и људско друштво. Кроз историју је познато да се спомињала и у
Старој Грчкој и Риму. Корупција, као не само правнички већ и социолошки феномен,
најшире схваћено представља сваку злоупотребу функције у јавном или приватном
сектору, а која генерише корист за појединца и/или њему блиских особа. Корупција се
манифестује на разне начине и зависи од много фактора. Временом, корупција се
развила у много суптилних форми и има толико лица, да до данашњег дана не постоји
њена универзално прихваћена дефиниција.

3
 2. ПОЈАМ И ДЕФИНИЦИЈА КОРУПЦИЈЕ

Корупција је појам који потиече од латинске речи “цоррумпере”, што значи покварити,
искварити, морално покварити, подмитити, поткупити некога новцем или другим
материјалним добрима. Постоји много дефиниција феномена корупције, који се
временом мењале. Дефиниције су углавном подељене на социолошке и правне у
односу на то да ли се разматра кршење моралних или правних норми, што не мора
нужно бити повезано да би корупција уопште постојала. Најчешће цитирана, уједно и
најкраћа дефиниција корупције је она коју је понудила Светска банка и која гласи:
“корупција је злоупотреба јавне функције ради остваривања приватне користи”.
Иако се појам корупције може посматрати широко и са различитих аспеката, ову
кратку дефиницију Европска унија је прихватила као опћу и она се користи у готово
свим међународним разматрањима овог феномена.
Корупција подразумева захтевање, нуђење, давање или прихватање, директно или
индиректно, мита или било које друге незаконите користи или могућности стицања
такве користи, која ремети правилно извршавање неке дужности или понашања које се
захтева од примаоца мита, незаконите користи или могућности стицања такве користи.
У међународним оквирима постоје значајни напори међународних организација на
стварању општеприхватљиве дефиниције корупције, како би се унифицирањем
постигла могућност наметања обавеза или давања препорука чланицама одређених
интеграција да путем ратифицирања меродавних конвенција и препорука преузму
обавезе на значајнијим напорима у борби против корупције и, између осталог,
хармонизирањем националних законодавстава у овој области с међународним
конвенцијама, а све ради ефективније и ефикасније борбе против овог феномена који је
већ одавно ескалирао и који више није везан само за једно подручје и једну државу. У
складу с тим су и напори да државе прихвате обавезу и пропишу инкриминације за
дела корупције у која су инволвиране стране службене особе. Закон о Агенцији за
превенцију корупције и координацију у борби против корупције Србије дефинише
корупцију као: “сваку злоупотребу моћи поверене јавном службенику или лицу на
политичком положају на државном, ентитетском, кантоналном нивоу, градском или
општинском нивоу, која може довести до приватне користи. Корупција посебно може
укључивати директно или индиректно захтевање, нуђење, давање или прихватање мита
или неке друге недопуштене предности или њену могућност, којима се нарушава

4
одговарајуће обављање било какве дужности или понашања очекиваних од примаоца
мита.”Према Закону о заштити лица која пријављују корупцију у институцијама
Републике Србије корупција је “свака злоупотреба моћи поверене државном
службенику, запосленику, саветнику, изабраном или именованом званичнику која
може довести до приватне користи тог лица, домаћег или страног физичког или
правног лица. Корупција посебно може укључивати директно или индиректно
захтевање, нуђење, давање или прихватање мита или неке друге недопуштене
предности или њену могућност, чиме се нарушава одговарајуће обављање било какве
дужности или понашање очекивано од примаоца мита. Корупција је и повреда закона,
другог прописа, као и неправилности у раду и преваре које указују на постојање
корупције”.1

3. ВРСТЕ КОРУПЦИЈЕ
Према механизмима корупције, односно њеним економским последицама, могуће је
идентификовати неколико врста корупције:

А) корупција која омогућава примену закона, тзв. корупција без крађе;

Б) корупција која омогућава односно кршење закона, тзв. корупција уз крађу;
Ц) корупција која доводи до промене, односно стварање новог закона.

4. РАЗВОЈ КОРУПЦИЈЕ

Корупција је феномен стар колико и људско друштво. Кроз историју је познато да се

спомињала и у Старој Грчкој и Риму, а феномен “даривања” познат је и у
средњовековној историји Србије. У начелу, постоје различити приступи и покушаји у
дефинисању корупције, али не постоји јединствено становиште о једној универзалној
општеприхваћеној дефиницији, мада је у основи корупција негативна социјално-
патолошка појава с високим степеном изражене друштвене опасности. Кроз историју,
многи мислиоци и филозофи бавили су се како појмовним одређењем корупције, тако

1
Драган Суботић - Пословна етика и вештине комуницирања, Београд 2007. година

5
и њеним утицајем на друштво. Аристотел је под појмом корупције подразумевао
морално кварење друштва, док се у старом Риму под корупцијом подразумевао лош
утицај односно кварење, а потом различите злоупотребе и кварење власти,
подмићивање, односно поткупљивање ради одређене користи. Цесаре Беццариа овај
термин користи у значењу поткупљивање, а општеприхваћено класично схватање
корупције јесте да је то патолошка појава и да представља кварење моралних
вредности појединаца, а самим тим и друштва. То кварење настаје ради
користољубивости. Битно је напоменути да се у 19. веку у многим империјама, Русији,
Пруској и др., уобичајеним и нормалним сматрало добијање положаја, односно
куповање јавних положаја на основу статуса и порекла, што је, поред угледа и моћи,
доносило и одређене привилегије. Међутим, таква пракса се напушта крајем
деветнаестог века и у многим тадашњим развијеним државама се оснивају
професионалне јавне управе, на принципима стручности, ефикасности и
професионализма.

5. ОСНОВНИ ПРОБЛЕМИ У СРБИЈИ

Сва досадашња истраживања јавног мњења која је ТИ Србије проводио, у први план
истичу проблеме сиромаштва и лоше економске ситуације становништва. При врху
листе проблема који утичу на квалитет живота грађана налази се и корупција, у свим
њеним појавним облицима, почевши од тзв '' ситног '' криминала, преко организованог
криминала међународних размера, лоших приватизација, привредног криминала, и сл.
На основу тога може се закључити да је управо корупција један од највећих проблема
који генерише лошу економску ситуацију становништва и сиромаштво. У готово свим
ТИ Србија анализама и истраживањима наводи се да је актуелна ситуација у Србији
изузетно компликована и да корупција и непоштовање закона, генерално, прожимају
друштвено ткиво у целини.2 У таквој консталацији међусобних сукоба интереса и
различитих утицаја окружења тешко је проценити шта је узрок, а шта последица – што
додатно отежава решавање ових проблема. Врло је низак степен поверења у
институције и организације као носиоце позитивних помака и ослонаца појединцу у
решавању бројних проблема са којима се данас суочава. Грађани, иако свесни да
2
Драгомир Антонић - Корупција у Србији, Београд 2001. година

6
корупција обухвата и тзв. ˝мале знакове пажње˝, сматрају да она по својој фактичкој
дефиницији ˝мора да има финанцијску трансакцију, или нешто друго веома крупно˝ и
да би требало да подразумева ˝да се посао није могао обавити на другачији начин˝. Да
ли је то начин да се оправда властито учешће у ˝малом˝ облику корупције? ˝Мали знак
пажње˝ грађани сматрају делом традиције, оставштином бившег система, али нимало
малигним нити опасним, већ великим делом и знаком захвалности, и опште културе, те
поштивања професије која је у данашњем друштву деградирана, те тиме оправдавају
учињене акције. Корупција се дакле, једним делом правда ситуацијом у друштву,
општим сиромаштвом и неимаштином. Највећим делом корупцију правдају због тога
„што смо ми такав народ, то је већ постало део нас“. Но, остаје чињеница да се против
корупције треба на неки начин и борити.3

6. ОСНОВНИ УЗРОЦИ КОРУПЦИЈЕ

У економском свету, основни интереси свих привредних субјеката, тј. свих људи који
ступају у економске односе, јесу идентични максимизација личног благостања. Дакле,
себични интерес је оно што је основни мотив људи који ступају у међусобне економске
односе. Оснивач савремене економске науке Адам Смит је још пре више од два века
јасно изложио ову концепцију. Пекар нас не снабдева хлебом који меси због бриге да
не будемо гладни, већ због профита који стиче продајући хлеб.
Свако од нас је спреман да уложи нешто, односно било који ресурс којим располаже
(имовину, новац, радно време, радни напор итд), једино у случају да од такве
инвестиције добије већу вредност од оне коју је уложио. И свако од нас се труди да
максимизује разлику између вредности улагања и приноса од тог улагања. Нико не
може да ме плати онолико мало колико мало ја могу да радим, представља
специфичан, мада по друштво погубан, облик такве максимизације. Другим речима,
људи се у свим условима економски рационално понашају.
Посебан облик такве максимизације представља тзв. трагање за рентом (рент сеекинг
бехавиоур). Рента представља укупан приход који је већи од трошкова везаних за тај
приход. Економски би рекли да је рента принос који је изнад опортунитетних
трошкова улагања одређеног ресурса (марксистички оријентисани економисти би
3
Давор Деренциновић - Казненоправни садржаји у супротстављању корупцији, Загреб 2001.година

7
ренту назвали екстра профитом). Свако од нас жели да присвоји, односно да
максимизује ренту. Да би то учинили, спремни смо да уложимо наше ресурсе, како би
утицали на оне одлуке које ће нам омогућити присвајање ренте. Неки облици трагања
за рентом свакако не спадају у корупцију.
Постоје одређени случајеви корупције који се јављају у ситуацијама у којима не
постоји рента, али најзначајнији, најраспрострањенији и по својим последицама
најопаснији облици корупције везани су за ситуације у којима се ствара рента.
Корупција тада представља средство за стварање, односно присвајање ренте.

7. БОРБА ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ

Корупција је одраз кварења моралних вредности једног друштва, што су констатовали

још Аристотел, Макијавели и Монтескје. Суштина корупције није у количини новца
коју прима корумпирани службеник, већ у моралној штети која државу и јавну власт
чине несигурном, поводљивом, неделотворном и на крају - нелегитимном. Самим тим,
корупција угрожава саму конституцију државе, њен смисао и суштину, па је модерно и
демократско друштво види као штетну појаву коју свим средствима треба спречавати,
откривати и искорењивати.
У институционалном смислу, три основна правца борбе против корупције су:
1. смањење улоге државе, односно сужење дискреционих овлашћења, чиме се
редуцира подручје њеног деловања које може бити захваћено корупцијом. Ово
смањење улоге државе може бити изведено било дерегулацијом
(либерализацијом), било увођењем аутоматских правила. Дерегулација означава
укидање регулације неког посла и препуштање грађанима и њиховим
организацијама права да слободно одлучују о том послу, а добар пример је
скорашње укидање дозвола и других административних ограничења у спољној
трговини и либерализација промета, у смислу да свако може да слободно увози
и извози робу и услуге, наравно уз плаћање царине. У државним пословима код
којих није могућа дерегулација, потребно је установити, у што већој мери,
аутоматизам доношења одлука кроз прописивање услова које је потребно
задовољити приликом подношења захтева, тако да испуњавање критеријума

8
 буде основ за доношење одлуке, а не слободна воља или процена државног
службеника.
2. полагање рачуна, значи обавезу државних органа и службеника да обавештавају
и извештавају о своме раду грађане, као и право грађана да предузимају акције
против оних званичника чије понашање не сматрају задовољавајућим.
Најважнија гаранција за одговорност државних званичника и владе у целини
представља право грађана да смењују власт на изборима, кажњавајући је за
лоше понашање и злоупотребе, па и за корупцију генерално. Да би грађани били
у стању да оцене начин обављања државних функција, нужно је обезбедити
транспарентност, тј. јавност рада званичника кроз, на пример, отвореност
седница скупштина и влада за медије, обавезу редовног подношења извештаја о
раду државних органа и слично. Посебно важну улогу требало би да има
скупштински надзор над радом извршних органа.
3. мотивациони систем људи који обављају државне функције представља важан
елемент корупције, јер се на њему заснива цост-бенефит калкулација појединца.
Са једне стране, могућност да се примањем мита обезбеди леп живот свакако је
јак подстицај на корупцију, али се погодном политиком може утицати на
трошкове корупције за појединца и дестимулисати лоше понашање. Примери
таквих политика су: повећања плата државних службеника, редовно
напредовање у каријери, комбинација чврстог надзора и ефикасног кажњавања,
развијање етичких норми и осећаја служења народу, лични пример шефова и
слично. Циљ ових мера је да се комбинација ,,мали ризик, велика добит” код
државног службеника промени у ,,велики ризик, мала добит”. Посебан значај
има регулисање конфликта интереса. Пошто у Србији не постоји добро
разумевање дубине овог проблема, потребна је детаљнија законска регулатива.

9
 8. МЕЂУНАРОДНИ АПСЕКТ БОРБЕ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ

Делотворну борбу против корупције није више могуће водити само у оквирима једне
земље, већ је ту борбу потребно стално усклађивати са другим државама, односно
међународном заједницом, која се све више орјентише према одлучној
криминализацији корупције, након дугог занемаривања ове глобалне пошасти.
Усклађивање те борбе је неопходно, јер је корупција посвуда кажњива у оквирима
једне државе, док прекограничну корупцију властитих држављана још нико није
прогонио. Први покушаји у правцу постизања међународног договора о сузбијању
„извоза корупције“ појавили су се пре двадесетак година, а први пробој на том пољу
започеле су САД, кад су 1977. под утиском скандала, који је изазвала „афера
Лоцкхеед“, изгласале Закон о забрани корупцијске праксе у иностранству за америчке
грађане и јавне службенике (ФореигнЦорруптПрацтицесАцт). Разлог све усклађенијој
дјелатности „међународне заједнице“ налази се у чињеници да корупција
дестабилизује привреду држава и спречава како процес транзиције, тако и општи раст
привреде. У борбу против корупције кренуле су након тога скоро све међудржавне
организације: Уједињене Нације (Унитед Натионс, УН), Европска унија (Еуропеан
Унион, ЕУ), Савет Европе (ЦоунцилофЕуропе, ЦОЕ), Светска трговинска организација
(Wорлд ТрадеОрганисатион, WТО), Међународни монетарни фонд (Интернатионал
МонетарyФунд, ИМФ), Група осам најразвијенијих држава света (Гроуп 8, Г8),
Светска Банка (Wорлд Банк, WБ), Организација америчких држава (Органисатионоф
Америцан Статес, ОАС), итд. Последњих година одржане су бројне међудржавне
конференције попут оне ОАС, која је у марту 1996. у Царацасу (Венецуела) изгласала
„Интерамеричку конвенцију против корупције“. ОАС је иницирала и „Међудржавну
конференцију за борбу против корупције“, која је одржана у јуну 1997. у Лими (Перу).
Многи посматрачи склони су указати на хипокризију овог закона, јер је након његовог
изгласавања било веома мало конкретних прогона, а изречене казне нису биле довољно
оштре. Овај закон не кажањава корупцију коју практикују стране филијале америчких
компанија у иностранству. В. наведени „wоркингпапер“ Даниела Доммела, главног
финансијског инспектора и дугогодишњег предсједника француског огранка
Транспаренцy Интернатионал. Занимљиво је да је та конвенција отворена и за
потписивање земљама-нечланицама ОАС, што указује на светски интерес борбе против
корупције 31 земаља. У оквиру те конференције ОАС је, ослоном на интерамеричку

10
конвенцију, направила широки „План борбе против корупције“. Бројне резолуције
УН-а, изгласане последњих година, односе се на борбу против корупције највише на
пољу трговине. Тако резолуција Генералне скупштине УН-а од 28.јануара 1997.г.
тражи од главног секретара УН да предложи мере помоћи државама у циљу борбе
против корупције засноване на четири основна захтева: на борби против „културне
некажњивости“, на начелу „велики лопови у затвор“, на укључивању грађана у ту
борбу кроз јавност, анкете, образовни програм и, на крају, на превенцији и реформама.
Савет Европе се одавно укључио у борбу против корупције, али нарочито од новембра
1996.г., кад је прихватио свој „Програм деловања против корупције“. Савет је исто
тако одлучио пружати техничку помоћ источно и средњоевропским државама у борби
против корупције, а Светска банка се придружила неким од таквих облика помоћи
Савета Европе. И Европска Унија је веома брзо кренула у борбу против корупције и то
из два посебна разлога. Прво, јер корупција онемогућује равноправно такмичење и
једнакост у конкуренцији, а друго, што новац Уније може постати предметом
корупције. Зато је ЕУ путем своје „владе“, тј. Европске комисије, у јануару 1997.г.
упутила „Саопштење Савету министара и Европском парламенту о политици Уније у
сузбијању корупције“. Тај документ предвиђа широк круг мера, укључујући
конвенције које криминализују корупцију службеника ЕУ и земаља чланица, забрањују
изузимање од пореза износе употребљене за подмићивање, траже измене у поступцима
конкурса, транспарентно рачуноводство и независне ревизорске поступке. Осим тога,
Европска унија је борбу против корупције и организованог криминала прогласила
једним од основних предуслова за све земље кандидате за чланство у ЕУ. У том смислу
Комисија сваке године, приликом испитивања прилагођености земаља-кандидата за
приступ Унији, процењује и њихову делотворност у борби против корупције и
организованог криминала.4

4
Сусан Росе - Корупција и влада - узроци, последице и реформа, Будимпешта 2001. година

11
 9. КОРУПЦИЈА У ЈАВНОЈ УПРАВИ

Корупцијa је латентна опасност која генерише неповерење у државне институције;

њоме се угрожавају фундаменталне вредности друштва, коче процеси реформи,
економског развоја и европских интеграција. Она, с друге стране, омогућава
криминализовање државне структуре. Наиме, корупција у мањој или већој мери
изиграва целокупну идеју владавине права. Ако се пође од класичне трипартитне
поделе државних функција на законодавство, управу и судство, јасно је да корупција у
тим гранама државне власти доводи до урушавања комплетне правне државе. Уколико
корупција егзистира у државном апарату, репресивни концепт борбе против криминала
осуђен је на неуспех, јер се само повећава цена заштите од стране корумпираних
власти. Корупција представља добру инвестицију те се сматра режијским трошком и
саставним делом криминалне стратегије и тактикe.

Јавна управа је један од три стуба-носача правне грађевине која се означава као
држава. Корупција у јавној управи истовремено означава корупцију у држави, јер се
државна власт у свакодневном животу непосредно остварује преко њене управе. Но,
посебно у земљама у транзицији, које карактерише интензивна законодавна активност,
али не само у њима, ништа мање није штетна ни корумпираност парламентараца, који
својим диригованим активностима могу да утичу на садржину будућих закона у
приватном интересу појединаца или интересних група. Најзад, у судству (правосуђу),
које по Дигијевом казивању представља „уста закона“, корупција паралише заштиту и
остваривање људских права. Услед корупције долази до злоупотребе и слабљења
права, а држава се изопачава у организацију која постаје самој себи сврха. Када се
овоме додају континуиране промене легислативног окружења, недоследна и
селективна примена закона, нестабилно економско и политичко окружење отвара се
значајан простор за корупцију у јавној управи.5

5
Марковић Ратко, Управно право, Службени гласник, Београд, 2002.

12
 10.СПЕЦИФИЧНОСТИ КОРУПЦИЈЕ У ЈАВНОЈ УПРАВИ

Премда се у правној и другој књижевности сусреће мноштво дефиниција корупције,

њихова суштина, у основи, увек је иста: корупција представља злоупотребу овлашћења
у приватне сврхе, ради стицања какве користи, било личне, или за групу и/или
организацију.5) На различито схватање овог појма већ упућује полисемија речи
корупција, која је инспирисана латинском речју corruptio, што значи поткупљивање,
подмићивање, потплаћивање, моралну исквареност, али и кварење, труљење и
распадање.
Сама бит корупције много је шира од кривичног дела примања и давања мита,
поготово у области јавне управе. Наиме, она се протеже и на друге инкриминације са
елементима коруптивности, нпр. злоупотребу положаја одговорног лица, несавесно
вршење службе, трговину утицајем и друга „сродна“ коруптивна кривична дела. Новим
изменама и допунама Кривичног законика, проширује се круг коруптивних кривичних
дела. Штавише, корупција је појмовно шира од кривичне компоненте коју садржи и
представља сваку пристрасност јавног службеника ради остваривања какве користи. У
јавној управи корупција се поред подмићивања јавља у знатно софистициранијим
облицима.

11.ОБИМ И СТРУКТУРА КОРУПЦИЈСКИХ КРИВИЧНИХ ДЕЛА

У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ

Министарство унутрашњих послова Републике Србије у периоду од 2009. до 2013.

године на подручју Србије евидентирало је 16.434 кривичних дела са елементом
корупције (табела 1).27) Најмање ових кривичних дела извршено је 2013. године
(2.087), а највише 2009. године (4.035). У посматраном периоду, на годишњем нивоу у
просеку је вршено 3287 ових кривичних дела, односно 274 месечно и приближно 9
дневно. У структури извршених кривичних дела са елементом корупције у
посматраном периоду највише је извршено злоупотреба службеног положаја из члана
359 КЗРС, 7.253 (44%) и фалсификовања службене исправе из члана 359 КЗРС, 3.706
(23%), а најмање кривичних дела кршење закона од стране судије, јавног тужиоца и

13
његовог заменика члан 360 КЗРС, 9 (око 0,05%) и давања и примања мита у вези са
гласањем из члана 156 КЗРС, 5 (око 0,03%). Уочавамо да 67% извршених корупцијских
кривичних дела чине злоупотребе службеног положаја и фалсификовања службене
исправе.

Према подацима Министарства унутрашњих послова Републике Србије у периоду од

2009. до 2013. године на подручју Србије евидентирано је укупно 16.145 пријављених
лица за кривична дела са елементом корупције (табела 2). Најмање ових лица је
евидентирано 2013. године (2.087), а највише 2010. године (3.814). У посматраном
периоду, на годишњем нивоу у просеку је пријављивано 3.229 ових лица, односно 269
месечно и приближно 8,8 дневно.

14
 12.ИНСТИТУЦИОНАЛНИ МЕХАНИЗМИ СПРЕЧАВАЊА
КОРУПЦИЈЕ У ЈАВНОЈ УПРАВИ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

Без обзира на то што је за контролу корупције практично неопходна међународна

сарадња (институција ЕУ, ОУН, уважавање ГРЕКО препорука), државне организације
и даље имају круцијалну улогу у контроли корупције. При том, правило је да се
корупција у јаким државама лакше контролише, и обратно, слабе државе су погодно
тле за корупцију.

Нису сви државни органи институције. Сама држава, према класичном гледишту јесте
институција и то, „суперинституција“), док су базични управни ресори, они који су се
први издвојили у процесу диференцијације државних органа – за унутрашње послове
(полиција), одбрану (војска), финансије, правосуђе и државну управу, такође
институције. Управо су то класичне управне институције за спречавање корупције,
како у самој управи тако и уопштено, под условом да оне саме нису корумпиране. Када
су те институције јаке корупцију је могуће контролисати. Разуме се, у складу са
начелом поделе власти њима треба придодати и друге значајне субјекте за спречавање
корупције, а то су поред традиционалних, претежно репресивних институција и
механизама (тужилаштво, судови), и тзв. независна тела (Агенција за борбу против
корупције, омбудсман, одређени повереници као специјализовани омбудсмани,
државна ревизорска институција и др.). Правци активности на контроли корупције у
Србији утврђени су превасходно актима политичке садржине, антикорупцијским
стратегијама, пре свега Националном стратегијом за борбу против корупције за период
2013–2018. године), као и акционим плановима за њено спровођење. Примена прве
стратегије из 2005. године, није довела до очекиваног смањења корупције, што
потврђује и актуелно стање у овој области.6

Кад је реч о спречавању корупције широк је дијапазон општих превентивних мера, а то

су: стварање друштвених услова који минимализују појаву корупције, познавање права
и обавеза, јавност рада управе и других државних органа, укидање приватних
монопола, поспешивање конкуренције, контрола јавног мњења кроз слободу штампе,
поједностављивање и примена правних поступака, уређеност и контрола финансијских
токова, заштита узбуњивача и друго.
6
Др Борче Давитковски, Др Зоран Лончар – Наука о управи

15
Агенција за борбу против корупције има битну улогу у домену спречавања корупције.
Основана је 2010. године, годину дана након доношења Закона о њеном
установљавању.) Агенција је „самостални и независан државни орган“ који је за
обављање послова из своје надлежности одговоран Народној скупштини. Органи
Агенције су Одбор и директор. Одбор Агенције има 9 чланова, које бира Народна
скупштина. Агенција углавном располаже превентивним овлашћењима, стара се о
спровођењу антикорупцијских стратегија и секторских акционих планова (члан 62),
решава о сукобу интереса јавних функционера, одређује круг функционера и
„повезаних лица“ у смислу тог закона, води регистар функционера, њихових примања
и имовине, обавља послове у складу са законом којим је уређено финансирање
политичких странака, даје смернице за израду планова интегритета у јавном и
приватном сектору. „Сукоб интереса „јесте ситуација у којој функционер има приватни
интерес који утиче, може да утиче или изгледа као да утиче на поступање функционера
у вршењу јавне функције, односно службене дужности, на начин који угрожава јавни
интерес. Агенција подноси редовни годишњи извештај о раду Народној скупштини, у
којем износи резултате спровођења антикорупцијских стратегија и Акционог плана.
Агенција може да подноси Народној скупштини и ванредне извештаје.

16
 13.ЗАКЉУЧАК

Борба против корупције један је од највећих изазова с којим се Србија суочава у

поступку интеграције у Европску унију. Према истраживању јавног мњења, грађани
Републике Србије сматрају већим приоритетом борбу против корупције од решавања
економских проблема. Тај податак указује и на допринос који се очекује од српског
правосуђа у овој области, а које, с постојећим правним оквиром за борбу против
корупције, до сада није остварило очекиване резултате.
Тацно је да је притисак на јавне слузбенике да злоупотребе полозај веци ако зиве близу
или испод линије сиромаштва. Ипак, докази су у најбољем случају нејасни по питању
да ли само повећање плата у јавном сектору мозе да смањи корупцију. Темељни поглед
на конкретне податке везане за неку одредјену земљу не подржава став да би просто
повећање плата постојећем особљу у агенцијама захваценим корупцијом помогло.
Поред тога, вецина оних који су умешани у велику корупцију имају много висе него
што ће њима или њиховим породицама икада бити потребно, а ипак настављају са
злоупотребама. Ипак, ово не значи да повећање плата у јавном сектору није вазан
чинилац за смањење корупције. Али, он мозе да буде делотворан само као део
обухватног пакета реформе јавне управе, где су примерене плате и подстицаји уведени
заједно са регрутовањем и напредовањем запослених у слузби на основу постигнутих
резултата, смењивањем корумпираног особља и одговарајућом обуком.

Мере у домену спречавања корупције представљају изазов за сваку озбиљну и

одговорну власт која друштво жели да ослободи од криминалних стега. То важи и за
српску државу и друштво. Дуга историја неговања вредности које афирмишу моделе
нелегалног пословања, или поседовања имовине, интегрисала се у свакодневницу
Србије. Довођење у везу извора прихода са њиховим трошењем, улагањем или
поседовањем имовине дефинисањем јасних законских оквира за испитивање порекла
имовине је основ активности државе у области спречавања корупције.

17
14.ЛИТЕРАТУРА

1. Др Борче Давитковски, Др Зоран Лончар – Наука о управи

2. Марковић Ратко, Управно право, Службени гласник, Београд, 2002.
3. Драган Суботић - Пословна етика и вештине комуницирања, Београд 2007.
година
4. Драгомир Антонић - Корупција у Србији, Београд 2001. година
5. Давор Деренциновић - Казненоправни садржаји у супротстављању корупцији,
Загреб 2001.година
6. Невен Шимац-Против корупције: стара пошаст, нове опасности:разговори о
корупцији и њеном сузбијању, Загреб, 2004.г
7. Сусан Росе - Корупција и влада - узроци, последице и реформа, Будимпешта
2001. година

18