58689834

Историјски архив Крушевац
РАСИНСКИ АНАЛИ 14
Штампање овог броја часописа финансирано је

средствима из буџета Града Крушевца
2016. ГОДИНА
Издавач: Историјски архив Крушевац

За издавача: Ненад Соколовић, директор
Редакциони одбор:
др Андреј Шемјакин (Москва), др Димитар В. Атанасов (Софија),
др Димитрис Вогиацис (Атина), проф. др Радован Радовановић
(Београд), др Иван Мијатовић (Београд), проф. др Сузана Рајић
(Београд), др Ирена Цвијановић (Београд), др Иван Бецић
(Лепосавић), мр Небојша Ђокић (Београд), Оливера Думић
(Београд), Момир Недељковић (Крушевац), Миломир Стевић
(Крушевац), Јелена Ђиновски (Крушевац), Маја Тодоровић
(Крушевац), Миланка Мијајловић (Крушевац), Бојана Јовац
(Крушевац), Горан Жикић (Крушевац)
Главни и одговорни уредник: Ненад Соколовић

Лектор и коректор: Јелена Ђиновски
Технички уредник, графичка припрема и прелом: Горан Жикић
Обрада текста и превод: Маја Тодоровић
Адреса редакције: Историјски архив Крушевац
Мајке Југовића 6, 37000 Крушевац
e-mail: arhivkrusevac@yahoo.com
Штампа: Milirex, Крушевац

Тираж: 200 примерака
ISSN 1451-4346
РАСИНСКИ АНАЛИ
14
Крушевац
2016. година
САДРЖАЈ – CONTENTS
Живојин Андрејић, Центар за митолошке студије Србије, Рача - Крагујевац ........ 7

СРПСКИ ЦАРСКИ ЧЕЛНИК МУСА И ЊЕГОВО ПРАВОСЛАВНО ПОРЕКЛО
SERBIAN IMPERIAL LEADER MUSA AND HIS ORTHODOX ORIGIN
Живомир Р. Подовац, генералштабни пуковник, Ниш ................................................ 21
КРУШЕВАЧКА БРИГАДА У СРПСКО-ТУРСКИМ РАТОВИМА 1876-1878
KRUSEVAC BRIGADE IN SERBO-TURKISH WARS (1876-78)
Живомир Р. Подовац, генералштабни пуковник, Ниш ................................................ 33
ВОЈСКА ОКРУГА КРУШЕВАЧКОГ У СРПСКО-БУГАРСКОМ РАТУ 1885.
ARMY OF KRUSEVAC COUNTY IN THE SERBO-BULGARIAN WAR, 1885
проф. др Радован Радовановић, и мр Небојша Ђокић, Београд .................................. 41
МИНИСТРИ УНУТРАШЊИХ ДЕЛА КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ ЗА ВРЕМЕ
ВЛАДАВИНЕ МИЛАНА И АЛЕКСАНДРА ОБРЕНОВИЋА
THE MINISTERS OF INTERNAL AFFAIRS OF THE KINGDOM OF SERBIA
DURING THE RULE OF MILAN AND ALEKSANDAR OBRENOVIC
Мр Небојша Ђокић и Оливера Думић, Београд ............................................................. 67
НАОРУЖАЊЕ СРПСКЕ ВОЈСКЕ У ВРЕМЕ МОБИЛИЗАЦИЈЕ 1914. ГОДИНЕ
ARMAMENT OF THE SERBIAN ARMY AT THE BEGINNING OF WWI
Славољуб Бојић, музејски саветник, Крушевац ............................................................ 105
СТАНИСЛАВ БИНИЧКИ И МАРШ НА ДРИНУ
STANISLAV BINICKI AND COMPOSITION MARCH ON THE DRINA
Нинослав Станојловић, професор историје, Јагодина .................................................. 125
САНИТЕТСКЕ ПРИЛИКЕ У КРУШЕВЦУ РАТНЕ 1914. ГОДИНЕ
MEDICAL CONDITIONS IN KRUSEVAC 1914, CONTRIBUTION TO THE STUDY
Славољуб Бојић, музејски саветник, Крушевац ........................................................... 131
ВАРВАРИН У ПРВИМ ДАНИМА ОСЛОБОЂЕЊА 1918. ГОДИНЕ
VARVARIN IN THE FIRST DAYS AFTER THE LIBERATION IN 1918
мр Есад Попара, Крушевац .................................................................................................. 147
ОДЛИКОВАНИ РАТНИЦИ ВЕЛИКОШИЉЕГОВАЧКОГ КРАЈА
У РАТОВИМА ОД 1912. ДО 1918.
AWARDED SOLDIERS FROM VELIKI SILJEGOVAC AREA, 1912-1918
Живомир Р. Подовац, генералштабни пуковник, Ниш ................................................. 157
НЕМАЧКИ ПОДУХВАТ „ШТИФЕЛНЕХТ“ И СТОПАЊСКИ БОЈ
STIEFELKNECHT OPERATION AND STOPANJA BATTLE
Огњан М. Петровић, Крушевац .......................................................................................... 171
ШКОЛСКО-ТУРИСТИЧКИ АВИОН РВД-8
SPORTS AND TOURIST PLANE RWD-8
АРХИВИСТИКА
Аца Агатоновић и Александар Станковић, Историјски архив Крушевац ................ 197

СТАЊЕ И ЗАШТИТА АРХИВСКЕ ГРАЂЕ ИМАЛАЦА
КОЈИ СЕ НАЛАЗЕ У ФАЗИ СТАТУСНИХ ПРОМЕНА
CONDITION AND PROTECTION OF ARCHIVAL MATERIALS
OF OWNERS IN PHASE OF STATUS CHANGES
Бојана Јовац, архивист, Историјски архив Крушевац................................................... 201
РАЗВОЈ ПРИВРЕДЕ КРУШЕВЦА ПОСЛЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА –
ОСВРТ НА РАЗВОЈ ГП „ЈАСТРЕБЦА“ И САЧУВАНОСТ ЊЕГОВОГ
РЕГИСТРАТУРСКОГ МАТЕРИЈАЛА И АРХИВСКЕ ГРАЂЕ
ECONOMIC DEVELOPMENT IN KRUSEVAC AFTER WORLD WAR II –
REVIEW OF GP "JASTREBAC" DEVELOPMENT
AND PRESERVATION OF ITS REGISTER AND ARCHIVAL MATERIALS
Аца Агатоновић и Александар Станковић, Историјски архив Крушевац ................ 209
ПРЕДУЗЕЋЕ ЖИВОЈИН СТЕФАНОВИЋ – ДУЋА
”ZIVOJIN STEFANOVIC – DUCA” COMPANY
Јанко Ивановић, Покрајински архив Косова и Метохије, Приштина ....................... 217
ЛЕДАРА ЈАГОДИНСКЕ ПИВАРЕ У КРУШЕВЦУ
ICE FACTORY OF JAGODINA BREWERY IN KRUSEVAC
НаташаМарковић, МА, правник и архивиста, Крушевац ............................................. 219
МЕСНА КАНЦЕЛАРИЈА РИБАРЕ
MUNICIPAL LOCAL OFFICE RIBARE
Приредила Зорица Аксентијевић, Историјски архив Крушевац ................................. 227
ПОДАЦИ О ШКОЛАМА НА ТЕРИТОРИЈИ ОКРУЖНОГ НАРОДНОГ ОДБОРА
КРУШЕВАЦ ЗА 1945. ГОДИНУ
DATA ABOUT THE SCHOOLS UNDER THE JURISDICTION OF DISTRICT
NATIONAL COMMITTEE KRUSEVAC, FOR THE YEAR 1945
Јанко Ивановић, Покрајински архив Косова и Метохије, Приштина ....................... 241
ОСНОВНА ШКОЛА У КРИВОЈ РЕЦИ 1908–1972
PRIMARY SCHOOL IN KRIVA REKA, 1908–1972
Зорица Љубоја, Историјски архив Крушевац .................................................................. 245
ДОЛИНОМ ВАРДАРА И МОРАВЕ
THROUGH THE VALLEYS OF VARDAR AND MORAVA RIVERS
Приредио Владан Лазаревић, виши архивиста, Историјски архив Крушевац ......... 253
ИЗВЕШТАЈ ГРАДСКОГ НАРОДНОГ ОДБОРА КРУШЕВАЦ
О ЈЕВРЕЈИМА У КРУШЕВЦУ ЗА ВРЕМЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА
THE CITY NATIONAL COMMITTEE REPORT ABOUT THE JEWS IN KRUSEVAC
DURING WORLD WAR II
ПРИЛОЗИ
Милија Стевановић, Крушевац .......................................................................................... 255

ТРАГОМ СТАРЕ ШКОЛСКЕ КЊИГЕ
ON THE TRAIL OF AN OLD BOOK
Мр Драгана Исаиловић, Народна библиотека Крушевац ............................................. 261
РАСИНСКИ ОКРУГ У ОДРЕДНИЦАМА
ЕНЦИКЛОПЕДИЈЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ (1955–1971)
RASINA DISTRICT IN THE GUIDE WORDS
OF THE ENCYCLOPEDIA OF YUGOSLAVIA (1955–1971)
Мирослав Милошевић, Дворане......................................................................................... 269
МИЛУТИН Р. ЈУГОВИЋ – 20 ГОДИНА ОД СМРТИ
MILUTIN R. JUGOVIC – 20 YEARS AFTER DEATH
Предраг Вертовшек, архитекта, Крушевац ...................................................................... 273
ХРАМОВИ ПРАВОСЛАВЉА
ORTHODOX TEMPLES
Александра Тодорoвић, етнолог и антрополог, Крушевац ........................................... 285
РЕКОНСТРУКЦИЈА КУЛТУРНОГ НАСЛЕЂА
НА ПРИМЕРУ ОБНОВЕ ТВРЂАВЕ У ГРАДУ СТАЛАЋУ
RECONSTRUCTION OF CULTURAL HERITAGE ON
THE EXAMPLE OF THE STALAC FORTRESS RENEWAL
Садржај - Contents ................................................................................................................. 327
проф. др Радован Радовановић, Београд
мр Небојша Ђокић, Београд
МИНИСТРИ УНУТРАШЊИХ ДЕЛА

КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ ЗА ВРЕМЕ ВЛАДАВИНЕ
МИЛАНА И АЛЕКСАНДРА ОБРЕНОВИЋА
Апстракт: У раду је дат преглед министара унутрашњих за време вла-
давине Милана и Александра Обреновића. Дате су и њихове сажете био-
графије
Кључне речи: попечитељи внутарњих дела, министри унутрашњих дела
књажевине Србије, Милутин Гарашанин, Филип Христић, Стојан Новако-
вић, Димитрије Маринковић, Радивоје Милојковић, Светозар Милосавље-
вић, Јован Бели Марковић, Коста Таушановић, Јован Ђаја, Стојан Д.
Рибарац, Светомир Николајевић, Михаило К. Ђорђевић, Јован Андоновић,
Ђорђе Генчић, Лазар Поповић, Никола Д. Стевановић, Велимир М.
Тодоровић
Пре десетак година објављена је монографија Министарство и минис-

три полиције у Србији 1811–20011 поводом јубилеја 190 година од настанка
Министарства унутрашњих послова у Србији. Као посебан одељак књиге
дате су биографије попечитеља и министара унутрашњих послова Србије у
овом периоду. Неоспорно је то и далеко најслабији део ове монографије.
Неколико година касније појавила се друга монографија Владе Србије:
1805-2005, коју је приредио Радош Љушић.2 Ова монографија је далеко
поузданија од прве али су у њој подаци о Министарству унутрашњих пос-
лова књажевине и краљевине Србије дати врло сажето. Ипак, овде су први
пут бар побројани сви попечитељи и министри унутрашњих дела (пос-
лова). Због тога су аутори ових редака решили да, за почетак, у серији
текстова дају преглед свих попечитеља и министара унутрашњих дела кња-
жевине и краљевине Србије, па је тако у прошлом зборнику објављен први
део наших истраживања. У том раду су обрађене личности које су водиле
ресор унутрашњих дела од повратка Обреновића до проглашења краље-
вине Србије. Овог пута обрађујемо министре унутрашњих послова (дела)
од проглашења краљевине па до Мајског преврата 1903. године. Као и у
претходном раду, за оне министре који су слабо или никако заступљени у
нашој стручној и научној литератури дали смо све оно што смо нашли у
1
Министарство и министри полиције у Србији 1811–2001, Београд 2002.
2
Владе Србије: 1805-2005, (приредио Радош Љушић), Завод за уџбенике и
наставна средства, Београд 2005.
42 проф. др Радован Радовановић, мр Небојша Ђокић, Београд
изворима, премда можда и не толико битно, док смо за министре добро
познате стручној јавности дали само кратке биографије или их само споме-
нули (рецимо као у случају Стојана Новаковића). Треба напоменути и да се
током овог периода променило 28 влада а да је на месту министра унут-
рашњих дела било чак 18 личности. На крају, напоменимо, да су сви
датуми дати по старом календару. Подаци за које не постоји напомена
одакле су узети потичу из неке од енциклопедија3 или из монографије
Министарство и министри полиције у Србији 1811–2001 у којој су се за
израду биографија највећим делом и користили већ постојећи подаци из
споменутих енциклопедија. Подаци о датуму формирања влада као и
њиховом паду узимани су из Деловодних протокола Државног савета у
Архиву Србије. Исто то и за датуме оставки министара унутрашњих дела,
ако су оставке подносили независно од остатка владе.
Владе за време владавине краља Милана

Србија је са Аустроугарском 28. марта 1880. године потписала желез-
ничку конвенцију. Кнез Милан је био дубоко увређен држањем Русије
према Србији. Одлази 1881. године у званичну посету Петрограду, код рус-
ког цара Александра III Романова. У Петрограду је примљен доста хладно,
готово са одбацивањем. Русија је потврдила своју политику са Берлинског
конгреса. По повратку из Петрограда, кнез Милан је посетио Беч и утана-
чио политички уговор са Аустроугарском. Тај документ, познат као Тајна
конвенција, у Београду је потписао Чедомиљ Мијатовић 16. јуна 1881.
године. Тајна конвенција је подразумевала узајамну и пријатељску поли-
тику Србије и Аустроугарске, где се Србија обавезала да на свом подручју
неће трпети политичка сплеткарења против Аустроугарске монархије, а за
узврат Аустроугарска се обавезала за проглашавање Србије за краљевину
код других сила. После овог споразума, прва мера је уследила од председ-
ника министарског савета Михаила Пироћанца који је кнезу Милану под-
нео оставку своје владе, која није прихваћена. Следећи чин је било прогла-
шење Србије за краљевину 22. фебруара 1882. године. Цар Франц Јозеф је
лично, први честитао краљу Милану Обреновићу.
Последњу владу у књажевини Србији формирао је Милан Пироћанац
21. октобра 1880. године и ова ће влада остати на власти све до 21. септем-
бра 1883. У овој влади министар унутрашњих дела је био Милутин
3
Народна енциклопедија, под редакцијом Станоја Станојевића, Мала енци-
клопедија Просвете или нека од енциклопедија Југославенског лексикографског
завода из Загреба. Нека од ових енциклопедија је директно цитирана само ако се
подаци разликују, зависно од енциклопедије до енциклопедије. Ми смо навели
одакле смо усвојили податак за који сматрамо да је тачан.
МИНИСТРИ УНУТРАШЊИХ ДЕЛА КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ ЗА
ВРЕМЕ ВЛАДАВИНЕ МИЛАНА И АЛЕКСАНДРА ОБРЕНОВИЋА 43
Гарашанин. Међутим, пошто је Милутин Гарашинин толико позната лич-
ност у српској историографији ми се овде нећемо задржати на њему.
Следећу владу је 21. септембра 1883. године формирао Никола Хрис-
тић, који је за себе задржао и место министра унутрашњих дела. Ова влада
је остала на власти до 7. фебруара 1884. године када је замењена владом
Милутина Гарашанина чији је министар унутрашњих дела био Стојан
Новаковић. И следећу владу је, 2. маја 1885. године, формирао Милутин
Гарашанин, али је министар унутрашњих дела, овог пута, био Димитрије
Маринковић. Ова влада је остала на власти до 23. марта 1886. године када
је на њено место дошла нова, али са старим председником владе Милути-
ном Гарашиноном који је поново за себе задржао и место министра
унутрашњих дела.
Гарашанинову владу је 1. јуна 1887. године заменила влада Јована
Ристића у којој је министар унутрашњих дела био Радивоје Милојковић.
Ова влада је остала на власти око пола године, да би 19. децембра 1887.
године била замењена владом Саве Грујића у којој је министар унутраш-
њих дела био Светозар Милосављевић.
Светозар Милосављевић
Светозар Милосављевић је рођен 19. октобра 1845. године у Крагу-
јевцу. По завршеној Великој школи у Београду постављен је за професора
гимназије. Директор Београдске гимназије је постао 1881. године, али је
већ следеће године, из политичких разлога, дао оставку на државну служ-
бу. Милосављевић је, иначе, био један од првих чланова Радикалне странке
у Србији, а припадао је фракцији свог пашенога Саве Грујића. Министар
народне привреде је био 1887. године у Ристићевом либерално–радикал-
ском кабинету. Министар просвете је био у Грујићевом радикалском каби-
нету 1889–90 и Докићевом и Грујићевом кабинету 1893–94 године. Мини-
стар унутрашњих дела је био више пута, најпре у Грујићевом либерално–
радикалском кабинету 19. децембра 1887. до 14. априла 1888. године,
затим у Грујићевом радикалском кабинету од 21. јануара 1891. до 11. феб-
руара 1892. и Пашићевим кабинетима од 21. марта 1892. до 9. августа 1892.
и од 1. априла 1893. до 12. јануара 1894. године и, најзад, у министар-
ствима Велимировића и Новаковића од 7. јула 1908. до 16. јуна 1909.
године. Дуги низ година је био члан Државног савета, и то од 1889. до
1894. и од 1897. до 1913. године.
Светозар Милосављевић је био посебно цењен као један од ретких
администратора у Радикалној странци, који се нису много обазирали на
партијску припадност.
Умро је у Београду 18. фебруара 1921. године.4
Владу Саве Грујића је 14. априла 1888. године заменила влада Николе
Христића који је за себе задржао и ресор министра унутрашњих дела.
Христићев кабинет је заменила једнодневна влада (од 22. до 23. фебруара
1889. године) Косте Протића чији је министар унутрашњих дела био
генерал Јован Бели Марковић.
Владе у време намесништва

Прва влада у време намесништва била је влада Саве Грујића чији је
министар унутрашњих дела био Коста Таушановић.
Коста Таушановић
Коста Таушановић се родио 4. маја 1854. године у Алексинцу. Студи-
5
рао је пољопривреду у Табору (Tábor) у Аустро-Угарској (данашња
Чешка) и економију на Економској академији у Хоенхајму у Немачкој.
Учествовао је Првом српско–турском рату 1876. године, а као један од
оснивача Радикалне странке и члан првог главног одбора странке, био је и
посланик у Скупштини од 1880. до 1883. године. За време Тимочке буне
(1883) осуђен је, пресудом Преког суда у Зајечару од 28. новембра 1883.
године бр.149 на 8 година затвора због велеиздаје, али је почетком 1886.
6
године помилован. Био је један од главних заговорника сарадње између
радикала и либерала и склапања споразума између њих 1886. године. Био
председник Велике скупштине 1888. и одиграо је главну улогу у доношењу
Устава исте године. У то време је сматран вођом Радикалне странке.7
У Грујићевом кабинету Таушановић је од 1889. године био најпре
министар унутрашњих дела - од 23. фебруара 1889. до 1. маја 1890. године,
а затим министар народне привреде. Као министра унутрашњих дела, опо-
зиција га је критиковала да није спречио уличне нереде против напредњака
14. и 15. маја 1889. године. Међутим, Коста Таушановић је као министар
народне привреде показао велику иницијативу и одличне организаторске
способности. Установио је класну лутрију и основао Српско бродарско
друштво, а покушао је и да подигне кланицу. Из Грујићевог кабинета
4
По новом календару.
5
Табор (Tábor) се налази у данашњој Чешкој.
6
Из суднице – Рад преког суда по делу покушаја убојства над Њ.В. Краљем
Миланом од 24. јуна 1899.год., Бранич бр. 13–24 за 1899, 701
7
Споменица Косте Таушановића, Београд 1902, 5–11; Илустровани ради-
кални алманах: Грађа за педесетогодишњу историју Народне-радикалне странке
и политичку историју Србије, књ.1, Београд 1924, 55; Програми и статути срп-
ских политичких странака до 1918. године, прир. Василије Крестић, Радош
Љушић, Београд 1991, 131–138
Таушановић је 1891. године, као министар народне привреде, прешао у
Пашићев кабинет који је већ у јесен исте године напустио. Постепено се
све више удаљавао од Пашића, да би на крају створио своју фракцију у
Радикалној странци која се борила против Пашића.8
Пошто је 1894. године био уплетен у Чебинчеву аферу, осуђен је
пресудом првостепеног суда за варош Београд Бр.25429, од 31. децембра
1894. године, на две године затвора, због велеиздаје. Казну није издржао
јер се за време суђења и касније склонио на неко време из земље.9 Премда
је био оптужен за учешће у Ивањданском атентату 1899. године та оптужба
је одбачена али је ипак осуђен, на истом процесу, на 9 година затвора и то
због увреда нанетих краљевима Александру и Милану и омаловажавања
књаза Милоша. Следеће, 1900. године је осуђен и за извесне злоупотребе
које су му приписиване као управнику новчаног завода. Помилован је,
исте, 1900. године и пуштен из затвора, али веома нарушеног здравља.
Умро је 26. јануара 1902. године у Ријеци.
Коста Таушановић је био веома успешан и као послован човек. Био је
управник Београдске задруге за међусобно помагање и штедњу, Трговачке
задруге и Извозне банке. Када је због Чебинчеве афере морао да напусти
Србију, основао је у Загребу Српску банку, а 1897. је покушао да отвори
филијале српских новчаних завода у Македонији. У склопу Београдске
задруге је основао и прво српско друштво за осигурање, Трговачку задругу
је усмерио на послове извоза стоке, а много је урадио и на организацији
Извозне банке. Биран је за председника Српског новинарског удружења
1899. године, највероватније да би својим ауторитетом и утицајем помогао
новинарској организацији, чија је активност била скоро сасвим замрла.
Један је од оснивача Српског новинарског друштва и члан прве Управе (у
којој је био благајник); заједно са Јованом Ђајом покренуо дневни лист
„Народ“. Таушановићу су његови пријатељи 1905. године подигли и
споменик на Калемегдану, рад вајара Ђорђа Јовановића.
Коста Таушановић се као министар унутрашњих дела истакао током
тзв мајских нереда 1889. године. Наиме, напредњаци су 14. маја 1889.
године, сада у опозицији, у Београду држали Главни збор своје странке. То
је требало да буде њихов одговор онима који су, после линча 1887. и
потпуног напредњачког пораза на изборима за Уставотворну скупштину
8
Споменица Косте Таушановића, Београд 1902, 18; Aleksić V., Sprega države
i akcionarskih banaka u Srbiji do Drugog svetskog rata, Bankarstvo, Časopis Udruţenja
banaka Srbije 9/10 2011, Beograd 2011, 111; Heppner H., Serbien im Jahre 1889 nach
einem Bericht Ludwig Ludwig von Thallóczy`s, Mitteilungen des Österreichischen
Staatsarchivs, Sonderdruck 41/1990, 169
9
Из суднице – Рад преког суда по делу покушаја убојства над Њ.В. Краљем
Миланом од 24. јуна 1899. год, Бранич бр. 13–24 за 1899, 687–8 и 701
1888, тврдили да напредњака више нема у земљи, и да су им радикали
„семе затрли“. Збор је држан у башти „Велике пиваре“, која се граничила са
парком Министарства финансија. На збор су пуштани само позвани, а гра-
ђани су само могли да слушају и гледају „преко плота“. У парку Министар-
ства окупила се гомила грађана, много младих људи, „махом ђака“, стоји у
потоњим извештајима радикала. „Махом дечурлије и мангупарије“, пише у
напредњачким извештајима. Кад је збор завршен, практично по команди,
из парка су полетеле каменице, као знак да напредњацима, ни после две
године од силаска са власти, народ није заборавио „сејменски терор“,
гушење Тимочке буне у крви, прогоне радикала... Неколицина напредњака
је била погођена и повређена. Полицајци који су обезбеђивали збор, расте-
рали су изгреднике. Око две хиљаде напредњака који су присуствовали
партијском „конгресу“, мирно се разишло. Лидер напредњака, Милутин
Гарашанин, са стотинак другова, остао је на ручку. Тек што су сели за пос-
тављене столове, каменице су поново почеле да пљуште у супу! Камење је
падало у потпуној тишини, без и једног узвика. У први мах се није ни
видело одакле - као да пада са неба, као природна непогода. А затим, са
каменицама и моткама, присталице радикала, или како у једном опису
догађаја стоји - разна гуламферија, улети јуришајући на башту. Напред-
њаци - трк у зграду „Пиваре“. Али, јуришници који су кренули у полити-
чки обрачун моткама, нагло променише смер, па право за оне столове где
је био постављен банкет. И тек кад смазаше шта се ту нашло, јурнуше на
зграду. Тад полетеше каменице, мотке, усклици.
Београдска штампа описује како „утом наиђе управитељ вароши са
пандурима. Мало доцније, појави се и сам министар, господин Коста Тау-
шановић (радикал) лично.“ Министар и управитељ вароши дуго су убе-
ђивали застрашене напредњаке да сад, кад су они ту, смеју да изађу, јер им
се ништа неће десити. И кад су напредњаци најзад кренули кришом да
излазе, засуше их опет каменицама. Под кишом каменица, жандармерија је
пратила народњаке улицом Милоша Великог, па на Теразије. А тамо је
настала нова гужва. Напредњаци су се бранили како су могли, било је
гушања, потезања ножева, пуцања из револвера... Један метак оборио је на
земљу неког младића. Из гомиле се чули повици: „Уби га Гарашанин!“10
Гарашанин би био на месту линчован, да га пријатељи нису заклонили
својим телима и одвукли у Министарство унутрашњих дела, које је било у
близини. Ту ноћ Гарашанин је преноћио у гостионици, јер код куће није
био сигуран. Сутрадан се, с породицом, склонио чак у београдску Тврђаву.
10
Живановић Ж., Политичка историја Србије у другој половини 19. века,
књ.3, Београд 1924, 35; Видело, бр. 59, 21. мај 1889. године; Јовановић С., Влада
Александра Обреновића, књ.1, Београд 1990, 124–125
Туча код Теразијске чесме била је око пет поподне. Одмах затим, руља је
јуришала на гостионицу „Касина“, где су многи напредњаци потражили
прибежиште. Пред навалом гомиле на „Касину“, напредњаци су скакали
кроз прозоре, бежали на таван. Ко би пао у руке гомили зло би прошао.
Један поп који се једва искобељао из руку руље, виђен је како јури улицом
сав крвав - причали су очевици. Највише је страдала сама гостионица -
прозори, столови, столице, огледала, лампе... све је било поразбијано и
излупано. А и чекмеже с дневним пазаром, у жару политичке борбе, оби-
јено је и испражњено. Док је гломазна, тучана главна каса, која се није
могла обити, била из беса преврнута. Жандармерија, иако је била на лицу
места, није могла да спречи тучу напредњака, и демолирање „Касине“.
Министар унутрашњих дела, Коста Таушановић, покушао је својим бесе-
дама да смири народ. Народ му је викао „живео“, и настављао да бије и
руши. После напада на „Касину“, јурнули су на Гарашанинову кућу, а
после и на напредњачку штампарију. Гарашанинову кућу успели су да
одбране његови пријатељи, одвраћајући масу. А кад је руља стигла до
штампарије, тамо су је чекали кордони жандарма, и све се завршило мањом
штетом. У девет увече, мир је завладао у београдској чаршији.11
Сутрадан око десет пре подне, народ је кренуо у јуриш на Пандилову
механу, јер су чули да тамо има напредњака. Механа, ипак, није страдала
као „Касина“, али су зато страдали напредњаци у њој. Заиста их је било.
Двојица су тешко повређени и морали су бити пребачени у болницу. Жан-
дармерија је потискивала народ колико је могла, али нереди су заустав-
љени тек када се појавио министар Таушановић, који је овога пута, са
својим беседама учинио већи утисак на народ него дан раније. Доводио је
за собом и више жандарма!12
Тако су завршени такозвани Мајски нереди.
Коста Таушановић је био министар унутрашњих дела и у следећој
влади Саве Грујића, формираној 16. марта 1890. године, али само до 1. маја
1890. Тада га је на том месту заменио Јован Ђаја кога је опет, као
заступник, од 16. до 21. јануара 1891. године мењао Михаило Кр. Ђорђе-
вић. Коначно, од 21. јануара до 11. фебруара 1891. министар унутрашњих
дела у Грујићевом кабинету је био Светозар Милосављевић. Јован Ђаја је
био министар унутрашњих дела и у новом Пашићевом кабинету од 11.
фебруара 1891. па до 21. марта 1892. године. У следећем Пашићевом
11
Пироћанац М., Белешке, Београд 2004, 475; Петровић Б., Јован Ристић.
Биографске и мемоарске белешке, Београд 1912, 103–104
12
Трифуновић М., Историја Радикалне странке од постанка до 1917.
године, Београд 1995, 199; Видело, бр. 61, 28. мај 1889. године; Петровић Б., н. д,
106–107
кабинету који је био на власти од 21. марта до 9. августа 1892. године
министар унутрашњих дела је био Светозар Милосављевић.
Ђаја Јован
Потиче из скромне породице из дубровачког подграђа. Рођен је 21.
марта 1846. године у Мравињцу код Дубровника. Отац му је био Иван,
трговац, а мајка Петронија. У Дубровнику је учио гимназију код језуита
(исусоваца) а потом у Бечу завршио Филозофски факултет. По доласку у
Београд је најпре радио у просвети. Предавао је у Првој и Трећој гимназији
(1869–1888) и Вишој женској школи (1873–1882), најпре као суплент а од
1879. као професор. Предавао је историју, педагогију, немачки, латински и
француски. Бог је излио свој благослов над Ђајином кућом: породица се
увећавала сваке године са по једним чланом. А професорска се плата пове-
ћавала тек по истеку сваке пете године. Као сиромах засновао је породицу,
живео у сиротињи и умро као сиромах. Првих година Ђаја није улазио у
политику, јер није познавао ни прилике у Србији, ни људе који су се
бавили политиком. А кад је стао већ ногом на чвршће земљиште, ушао је у
коло млађих, слободоумнијих људи. Чим се организовала Радикална
странка, он је пришао њој а од 27. јула 1882. године је и члан њеног Глав-
ног одбора. Солидну спремност Ђајину и одлучност његову познавали су
они који су били на челу Радикалне странке, па стога је Ђаја и стао одмах у
прве редове њене. Улази у редакцију органа страначког и постаје главни
сарадник његов. Чланци Ђајини у Самоуправи одликовали су се колико
једрином, толико јасношћу и углађеношћу. Он је тукао противнике не
крупним речима и великим претњама, већ јаким разлозима. Као да је годи-
нама радио у редакцији каквог великог листа европског, такав је био
главни уредник главног органа Радикалне странке.13
За време Тимочке буне 1883. године био је, 28. октобра, ухапшен и
окован заједно са осталим члановима Главног одбора. Преки суд у Зајечару
га је, мећутим, ослободио свих оптужби већ месец дана касније, 28. новем-
бра 1883. године. После Српско–бугарског рата био је међу оним радикал-
ским првацима који су се залагали за споразум са Либералном странком.
Међутим, када је (априла 1886. године) између ове две странке склопљен
споразум, Ђаја није ушао у први либерално-радикални кабинет. Ипак,
заузимао је значајне положаје у државној служби. Најпре је 15. јануара
1888. године постављен за начелника Министарства иностраних дела. Дао
је оставку на то звање 13. октобра 1889, да би већ сутрадан, 14. октобра
1889. године, био изабран за народног посланика. Државни саветник је
13
Heppner H., n. č, 169
постао 16. марта 1890. године, после чега је 1. маја 1890. ушао у владу Саве
Грујића као министар унутрашњих дела, да би на том положају остао до
16. јануара 1891. Министар унутрашњих дела је био и у влади Николе
Пашића, од 11. фебруара 1891. па до 21. марта 1892. године. Постао је изу-
зетно непопуларан због начина на који је извршено протеривање краљице
Наталије. Стога је 21. марта 1892. године изашао из владе и никада више
није био у врховима Радикалне странке. На следећим изборима није био
чак ни кандидован за посланика. После укидања Устава из 1888. године, 9.
маја 1894. године је пензионисан као државни саветник. Постепено се
удаљава од Радикалне странке, али ипак остаје присутан у јавном животу,
као новинар и дипломата. 9. јануара 1899. године је постављен за посла-
ника у Атини, али је већ 4. јула исте године поново пензионисан. Следеће,
3. јула 1900. године, постао је дипломатски агент (у рангу посланика) у
Софији. Коначно је пензионисан 1. маја 1905. године, након чега се више
није враћао у државну службу.14
Умро је 18. јула 1928. године.
Јован Ђаја је оставио трага и у српском новинарству. Са Андром
Николићем и Стојаном Протићем је 1884. године покренуо Одјек (уместо
обустављеног радикалског органа Самоуправе). Био је и уредник политич-
ког листа Народ (1894), као и дугогогодишњи сарадник Трговинског глас-
ника (1887-1928). Словио је за новинара широке културе који се истицао
начелним и документованим писањем. Дуго година активан члан новинске
организације; после расцепа у Српском новинарском удружењу 1906.
године биран је за председника Друштва српских новинара и публициста, а
1926. за почасног председника Београдске секције Југословенског новинар-
ског удружења. Позната је његова брошура Савез Србије и Бугарске (1904)
у којој је доказивао потребу сарадње ове две државе у духу југословенства.
Сем тога, превео је Тацитове Анале, роман Виктора Игоа Деведесет трећа
као и Манцонијеве Веренике.
Михаило Кр. Ђорђевић

Михаило Ђорђевић се родио у Крагујевцу 16. марта 1850. године где
је завршио основну школу и нижу гимназију. Вишу гимназију и правни
факултет завршио је у Београду. Наставио је студирање правних и поли-
тичких наука у Минхену, Хајделбергу, Бону, Лајпцигу, Гану и Паризу, до
1871. године. Те године је ступио у државну службу. Писар Суда у
Београду и Министарству правде. Хонорарни професор на Великој школи.
14
Heppner H., n. č, 169; Агафонов К. В., Парижские тайны царской охранки,
Москва 2004, 73
Судија Окружног суда у Смедереву и Варошког суда у Београду. У
дипломатској служби од 1880. године (секретар посланства у Цариграду
1880–82 године), у којој је остао до 1882. године када постаје правозаступ-
ник. За народног посланика изабран је 1887. године. Као народни посланик
и адвокат постао је министар правде, у влади Саве Грујића, од 16. марта
1890. до 11. фебруара 1891. године. У истој влади, од 16. до 21. јануара био
је заступник министра унутрашњих дела. Министар иностраних дела, у
влади Николе Пашића, од 11. фебруара 1891. до 21. марта 1892. године.
Министар правде, у новој влади Николе Пашића, од 21. марта до 9. августа
1892. године. Као министар правде, извршио је наименовање судија по
Уставу из 1888. године и мада је припадао једној странци, гледао је да, при
избору судија, сачува неутралност и интегритет српских судова. Са тог
положаја је послат у Париз као изванредни посланик и опуномоћени мини-
стар Србије. У Паризу је, у јесен 1893. године преживео атентат који је на
њега извршио анархиста Лотија (Леатије). После шестомесечног боловања
у Паризу, у пролеће 1894. године вратио се у Србију, где је 15. октобра
1894. по трећи пут постао министар правде (остао на тој дужности до 20.
марта 1895. године). Заступник министра просвете од 15. до 23. октобра
1894. године. Крајем 1896. године, тачније 17. децембра 1896, постао је
министар унутрашњих дела у влади Ђорђа С. Симића. Био је први мини-
стар унутрашњих дела који је у полицију запослио већи број образованих и
школованих људи. На том положају се задржао до 11. октобра 1897.
године. Члан Уставног одбора 1898. године. Убрзо потом је послат у Буку-
решт као изванредни посланик и опуномоћени министар Србије где је
остао до августа 1900. године. По повратку у земљу најпре је стављен на
располагање а затим је постављен за државног саветника. Ђорђевић је
написао, поред низа мањих, два врло значајна правна дела: Енциклопедија
права по Арудсу, Варникенгу и Питеру (Београд, 1885), Наша дипломатска
струка и моје службовање у њој (1886) и Постанак меница.15
Умро је 1901. године у Београду.
Последњу владу за време намесништва формирао је 9. августа 1892.
године Јован Ђ. Авакумовић. У њој је министар унутрашњих дела био
Стојан Д. Рибарац.
Стојан Д. Јовановић Рибарац

Стојан Д. Рибарац је рођен у Свилајнцу 6. фебруара 1855. године. У
Београду је завршио Прву мушку гимназију и то у 29. генерацији која је
15
Мика Кр. Ђорђевић, бивши члан државног савета (некролог), Полицијски
гласник бр.1 од 14. јануара 1901; Михаило Кр. Ђорђевић - Министар унутрашњих
послова (некролог), Бранич за 1901, 183
матурирала 1869/70. године. По завршеном Правном факултету у Београду,
кратко време био је у државној служби, а кад су га напредњаци отпус-
тили 1880. године, положио је адвокатски испит и од 1882. био адвокат
у Пожаревцу. Припадао је Либералној странци, у којој је дуго био потпред-
седник Главног одбора и члан тзв. „адвокатске групе“, која је чинила једно
крило странке. Од 1887. године биран је за народног посланика пожаревач-
ког округа. Као министар унутрашњих дела у влади Јована Авакумо-
вића (9. августа 1892 - 1. априла 1893), Рибарац је по њеном паду априла
1893. године оптужен и стављен под суд због изборних насиља која су
довела до крвопролића (Горачићи), али је после промењених политичких
прилика 1894. године, поступак против њега обустављен.16 Наиме, пред
скупштинске изборе у фебруару 1893. Србија је била на ивици буне.
Либерали у влади више нису бирали средства да би истерали радикале из
општинских управа, па су у многима намештали да им се изгласа непове-
рење. Када су то учинили и у селу Горачићи, радикали нису хтели да се
повуку. Око општинске суднице сељаци су се улогорили с моткама и
секирама, и нису припуштали згради нову управу, па је она морала да се
смести у оближњој кафани. Окружни начелник из Чачка покушао је да
растури бранитеље општине, али су га они, псујући, отерали. Сутрадан се у
Горачићима појавила војска. Народ није хтео да се разиђе на командиров
позив, па је пало наређење да се отвори ватра на народ. Погинуло је 18
сељака, седам је било рањено, а у апсу је завршило 70 домаћина. Командир
је у извештају написао да су његове чете само одговориле на наводне
пуцње из гомиле, да су се сељаци спремали на јуриш, и да су војници
морали да се бране... Горачићки масакр требало је да одбије народ од
радикала.17
Стојан Рибарац је, као министар унутрашњих дела, усавршио ориги-
нални метод манипулације изборима. Његов систем је био следећи: припре-
мајући се за изборе Либерали су израчунала да је од 486.000 пореских
обвезника њих 400.000 имало бирачко право, а да је њих 150.000 дуговало
порез, и да су то, по њиховом мишљењу, били махом бирачи радикалне
16
Јездић Д. К., Стојан Д. Рибарац. Политичар и државник, Београд 1928,
17–67; Маријан В., Влада Јована Ђ. Авакумовића. Покушај сузбијања радикализма
у Србији крајем XIX века, Београд 1996, 15
17
Опширније о томе види у: Тодоровић Д., Горачићка буна 1893. Слободар-
ске борбе Драгачева у XIX веку, Чачак 1965, 81-101; Плазинић Р., Крвави Горачић
1893. Насиља либералног режима названо „зулумћарство” и невине радикалске
жртве, у: Пашић илустровани радикални алманах. Грађа за педесетогодишњу
историју Народне радикалне странке и политичку историју Србије, књ. 3, прир.
Душан Мил. Шијачки, Београд 1926, 52–56.
странке, које су „њихове општине пуштале на биралиште иако нису изми-
рили све порезе“. Како би „намакли“ потребну већину, требало је смислити
план и некако избацити из бирачког списка присталице опозиције. Пошто
је по тадашњим законским прописима сваки гласач морао претходно да од
Среског начелника добије бирачку карту која се издавала само оним
лицима која су „намирила порез“, најједноставније је било да се бирачке
карте издају само онима који су платили порез и за сва ранија полугођа, а
не и онима који су „измирили“ порез само за последње полугође, како су
тврдили радикали. И тако би, захваљујући овом Рибарчевом креативном и
широком „тумачењу“ закона, из бирачког списка било избрисано 150.000
порески несолветних грађана, иначе гласача опозиције. На дан скупштин-
ских избора, либерали су употребили последње оружје. У већим радикал-
ским упориштима, на улицама се појавила војска - груба демонстрација
силе на биралиштима била је последња опомена народу да се узме у памет.
Непосредно пре избора, министар полиције Стојан Рибарац је издао
следећу наредбу: „Све приватне депеше о резултату избора да се полициј-
ски забране“. Због тога после избора дуго није могло да се установи ко је
победио. Уз то, на неким местима гласање се поништавало, на другима
тражиле грешке у вођењу записника. Полиција је на Руднику одузела
изборна акта од бирачког одбора, а у пиротском округу радикалски
мандати су се поништавали због чистих формалности. Либерали су тако
добили већину посланика, иако је за њих гласало мање од 92.000 бирача, а
за радикале преко 130.000 душа!18
И поред свих ових пропуста, мешетарења и бројних марифетлука сви
ови избори су у основи били демократски јер се на њима релативно слобо-
дно одлучивало између неколико кандидата. А бројни, често комични про-
пусти у процедури, данас се објашњавају темпераментом народа, политич-
ким фолклором и локалним обичајима. Битно је да су постојали избори, да
је на њима радо учествовао народ, да су постојале јасне процедуре и да су
се на изборима стално смењивале елите власти.
Својим искључивим држањем подстакао је расцеп у Либералој
странци 1895. године. После Мајског преврата 1903. године, Рибарац је
постао вођа реорганизоване Либералне странке. Био је министар правде у
концентрационом кабинету Стојана Новаковића 1909. године.
Противио се у Скупштини споразуму са Бугарском 1912/13. године и
заступао националистичка схватања по питању Македоније.
18
АС, Фонд Николе Пашића, кутија IV, бр. 93, 16/28. јануар 1893. године,
Распис Стојана Рибарца свим начелницима; Ристић П. Љ., Велика Британија и
Србија (1889-1903), Београд 2007, 129; Маријан В., н. д, 20–21; Јездић Д. К., н. д,
208
Током Првог светског рата, након повлачења српске војске крајем
1915. године Стојан Рибарац је остао у земљи. Због тога је имао проблема
након ослобођења јер је био оптужен од више особа да је сарађивао са оку-
патором. Нарочито су биле озбиљне оптужбе Јована Сремца, брата позна-
тог књижевника Стевана Сремца, иначе Рибарчевог партијског колеге.19 У
Протићевом кабинету 1918–19 и 1920. године је био министар трговине и
индустрије.
Умро је у Београду 3. августа 1922. године.
Стојанова ћерка Радмила је била прва супруга познатог политичара и
академика Драгише Васића. Радмила је умрла током Првог светског рата
оставивши за собом ћерку Бранку.20
Владе у време владавине краља Александра Обреновића

Прву владу за време владавине краља Александра Обреновића форми-
рао је Лазар Д. Ђокић 1. априла 1893. године. У овој влади министар
унутрашњих дела је био Светозар Милосављевић који ће остати на истој
дужности и у следећој влади Саве Грујића, формираној 23. новембра 1894.
године. Ову релативно врло краткотрајну владу смениће 12. јануара 1894.
године влада Ђорђа С. Симића у којој је министар унутрашњих дела био
Светомир Николајевић. И ово ће бити краткотрајна влада коју ће већ 21.
марта 1894. године заменити она на чијем ће челу бити управо Светомир
Николајавић, који ће за себе задржати и ресор министра унутрашњих дела.
Светомир Николајевић
Светомир Николајевић је рођен у селу Радуши, код Уба, 27. септем-
бра 1844. године. Као државни питомац, Светомир је од 1865. до 1871.
године студирао историју светске књижевности у Цириху, Берлину,
Паризу и Лондону. Постављен је 1873. за суплента Велике школе, а на
Катедру опште историје литературе с нарочитим погледом на литературу
Словена и Срба. Био је један од оснивача Радикалне странке и члан првог
главног одбора. За посланика је изабран 1880. године и ускоро се истакао
својим говором против Бонтуовог уговора. Радикалну странку је напустио
1883. године, а краће време (1887) је био и председник београдске
општине. Због једне здравице краљу Милану (после његове абдикације)
19
Пејовић М., Београдска штампа о суђењима за сарадњу са окупаторима у
Србији 1918–1920. године, Годишњак за друштвену историју 1–3/2005, Београд
2005, 85–109
20
После Другог светског рата Бранка је са мужем емигрирала у Америку, иза
њих је остало бројно потомство.
пензионисан је, као професор Велике школе - да би 1892. године био
враћен на катедру, а 1893. године постао и члан Државног савета.21
Постао је редовни члан Српског ученог друштва (Одсека филолошког
и философског) 17. фебруара 1874. године. Секретар Одсека филолошког и
философског СУД 1883/1884. За правог члана Српске Краљевске Акаде-
мије (Академије философских наука) наименован је 5. априла 1887. а
проглашен 4. септембра 1888. године.22
У Симићевом непартијском кабинету Светомир Николајевић је од
12/24. јануара до 21. марта / 2. априла 1894. године био министар унутраш-
њих дела, а после Симићевог23 повлачења са дужности, од 21. марта / 2.
априла до 15/27. октобра 1894, и председник владе и министар унутраш-
њих дела.24 Под његовим председништвом је укинут Устав из 1888. и
враћен онај из 1869. године. Николајевић је октобра 1894. изашао из владе,
а 1895. године је постављен за саветника. Указом краља Александра Обре-
новића од 6/18. априла 1901. г. постављен је за доживотног члан Сената, а
поново је постављен и за члана Државног савета.25 За посланика у Атини је
постављен 1903. - али је исте године и пензионисан.26
Никола Крстић наводи да је председник владе Светомир Николајевић
„прогнавши све радикале из државне, али поглавито из полицијске службе,
понамештао у исту напредњаке и либерале, а да се ни једни ни други не би
осилили, мислио је да је камен мудрости нашао у томе што је негде за
окружне начелнике поставио напредњаке и за среске либерале, или обртно,
па што је и писаре на исти начин измешао. /.../ Али, на жалост, постављени
чиновници осташе верни својим партијама. Либерални чиновници стараше
21
Програми и статути српских политичких странака до 1918. године, прир.
Василије Крестић, Радош Љушић, Београд 1991, 131-138
22
СКА год. 2, Београд 1888, 173, 175–76
23
Ђорђе С. Симић је био и министар иностраних дела поред тога што је био и
председник министарског савета. Јовановић С., Влада Александра Обреновића,
књ.1, Београд 1990, 246
24
АС, Војислав Ј. Марамбо, несређена грађа ф. 76, Писмо Вукашина
Петровића – краљу Александру, 15/27. децембар 1893. године; Пошто је Вукашин
Петровић одбио да буде министар финансија за новог министра је био одређен
Ђорђе Вајферт, за министра унутрашњих дела Андра Ђорђевић, за министра
спољних послова Ђорђе Симић, за министра привреде Милорад Шапчанин. Рајић
С., Александар Обреновић, Владар на прелазу векова, сукобљени светови, Београд
2011, 99–100 (даље Рајић С., Александар Обреновић, ...); Јовановић С., н. д, 250
25
Застава од 8. априла 1901.
26
Столић А., Ђорђе Симић, Последњи српски дипломата XIX века, Београд
2003, 175; Рајић С., Неутралне владе у Краљевини Србији (1893-1900), Српске
студије 1, Београд 2010, 136; Јовановић С., н. д, 264
се да припомогну либералима да освоје општине, а напредњаци то радише
за напредњаке. Отуд су настале несугласице и трења између самих чинов-
ника окружних и среских.“27
Један је од оснивача Друштва Светог Саве и масонске ложе „Побра-
тим“.28 Врло активан на просветном и хуманитарном пољу, Светомир
Николајевић се бавио и књижевним радом. Објавио је Листиће из књижев-
ности и путописне белешке Из Скандинавије, а као врстан познавалац
енглеске и још неких књижевности објавио је и низ чланака о страним
књижевницима.
Умро је у Београду 18. априла 1922. године.
Владу Светомира Николајевића је 15. октобра 1894. године заменила
влада Николе Христића, који је за себе задржао и ресор министра унутраш-
њих дела. Након Христићеве владе дошла је влада Стојана Новаковића која
је за оно време била прилично стабилна – потрајала је око годину и по
дана. У Новаковићевој влади министар унутрашњих дела је био Димитрије
Маринковић. Од 17. децембра 1896. до 11. октобра 1897. године на власти
је била влада Ђорђа С. Симића у којој је министар унутрашњих дела био
Михаило К. Ђорђевић. Симићеву владу је наследила најстабилнија влада за
време краља Александра Обреновића. Била је то влада Владана Ђорђевића
која је била на власти од 11. октобра 1897. па до 1. јула 1900. године. У тој
влади је, од њеног избора па до 30. јула 1899. године министар унутраш-
њих дела био Јеврем Андоновић, а од тада па до пада владе 8. јула 1900.
године Ђорђе Генчић.
Јеврем Андоновић
Јеврем Андоновић је рођен у Јагодини октобра 1842. године. Судија,
министар, политичар, истакнути члан Либералне странке. Најпре је био
министар правде у влади Светомира Николајевића29 од 21. марта до 15.
октобра 1894. године.30
На изборима од 22. јуна 1897. године забележена је мала излазност
бирача. Тако је, на пример, у Београду од 9.000 уписаних бирача гласало
само 1.200, а у Нишу укупно 139. Пошто су либерали одбили да учествују
27
Крстић Н., Дневник, Јавни живот, књ.4, 14. јануар 1888 – 20. август 1896.
године, прир. Милош Јагодић, Београд 2007, 212 – 213
28
Детаљније о животу Светомира Николајевића видети у некролозима
објављеним у: Браство 17 (1923) 230–237 (J. Хаџи Васиљевић) и Годишњица
Николе Чупића 35 (1923) 326–332 (3. P. Поповић).
29
С. Николајевић је био и министар унутрашњих дела, поред тога што је био
и председник Министарског савета.
30
Јовановић С., н. д, 250
на изборима, а напредњаци као странка нису више постојали, радикали су
освојили готово сва места у Скупштини. Указом је за посланике именовано
25 радикала, 15 либерала, 7 напредњака и 14 тзв неутралаца. Међу имено-
ваним посланицима налазили су се тзв независни либерали, предвођени
Јевремом Андоновићем и Светозаром Гвоздићем, који су искључени из
странке 1895. године. Покушај да се успостави јединство у странци није
уродио плодом, пошто на Главном збору странке одржаном 17. априла
1897. године није усвојена одлука истог одбора од 28. марта да се двојици
бивших дисидената омогући повратак у странку.31
Министар унутрашњих дела је био у влади Владана Ђорђевића32 од
11. октобра 1897. до 30. јула 1899. године, када га је заменио Ђорђе Генчић
који је остао на том месту све до пада владе 8. јула 1900. године. Влада је
била састављена од мање познатих напредњака, либерала и оних који нису
припадали ниједној политичкој партији. Овако састављена влада је била у
складу са краљевим планом да поново окуша срећу са неутралним владама,
као 1894. и 1895. године. „С тога су у Влади морали овога пута, у првом
реду, наћи место лични пријатељи краљевски, а доцније, у Скупштини
такви елементи, који ће наћи /.../ свога разлога да помогну нови систем и
Владу, којој је први и последњи разлог – исчезнуће радикалног партизан-
ства“, записао је истакнути либерал Живан Живановић. Ђорђевићева влада
се, исто као и претходне, позабавила чишћењем чиновничког апарата.
Министар унутрашњих дела Јеврем Андоновић је веома брзо „полибералио
читаву полицију“. При том се није поштовала она тачка програма Владе
којом је било прописано да се марљиви чиновници, без обзира на партијску
припадност, неће отпуштати из службе. У програму Владе било је предви-
ђено да се приликом именовања нових чиновника поштује принцип реци-
процитета, по коме је на свака два либерална чиновника требало да се
постави један напредњачки. Либерали су на тај начин добили дупло већи
број чиновника у државној управи од напредњака. Без обзира на против-
љење многих чланова кабинета, Ђорђевић је настојао да један број умере-
них радикала задржи у служби, па макар и у свом ресору. Међу умереним
радикалима које је Ђорђевић хтео да задржи у служби били су: Коста
Таушановић, Јован Ћаја, Милован Миловановић и Стојан Протић. Али му
то није пошло за руком. Убрзо су сви радикали уклоњени из владе. Једино
31
АС, Ђорђе Симић, Моје друго министровање, 163; АСАНУ, ЈР, VIII/4,
бр.96; Казимировић В., Никола Пашић и његово доба (1845-1926), књ.1, Београд
1990, 548 – 549; Јанковић Д., Рађање парламентарне демократије. О политичким
странкама у Србији XIX века, Београд 1997, 223
32
Владан Ђорђевић је био и министар иностраних дела поред тога што је био
и председник Министарског савета.
је успео да за шефа пресбироа у Министарству иностраних дела постави
Јована Ћају, истакнутог представника Радикалне странке.33 Интересантно
је да је Андоновић, као министар унутрашњих дела, био један од најжеш-
ћих противника предлога краља Милана да се после Ивањданског атентата
(24. јуна 1897. године) прогласи ванредно стање и да се уведе преки суд
који би судио учесницима атентата. Андоновића су подржали и Јован Ата-
нацковић, министар грађевина, и Сима Лозанић, министар народне прив-
реде. Добрим делом и због тога, на крају је постигнуто компромисно
решење да се ванредно стање и преки суд уведу само за град Београд и
Подунавски округ.34
Либерали десног крила под вођством Јеврема Андоновића одржали су
збор 1. децембра 1902. године на којем су одлучили да и они заузму опози-
циони став према Цинцар-Марковићевој влади. Живојин Величковић, при-
падник десног крила либерала је на збору оптужио Јована Авакумовића да
не поштује програм странке и либерална начела. Међу либералима окупље-
ним око Андоновића посебно су се истицали: Живојин Величковић, Тодор
Миловановић, Сима Несторовић и Светозар Гвоздић. Ова група либерала
покренула је лист „Српска независност“.35 Андоновић је убрзо напустио
опозициони став према Цинцар-Марковићевој влади, пошто га је краљ 20.
децембра 1902. године поставио за доживотног сенатора. Неколико дана
касније Андоновић је постављен и за члана Државног савета.36
Андоновић је умро у Београду 5. априла 1910. године.
33
АСАНУ, бр. 10321/IV, Белешке Андре Ђорђевића о седницама Министар-
ског савета; Рајић С., Владан Ђорђевић. Биографија поузданог обреновићевца, Бео-
град 2007, 169, 175 – 176; Ђорђевић В., Крај једне династије, књ.1 (1897-1898),
Београд 1905, 28, 161; Живановић Ж., н. д, 415
34
АС, Хартије Милована Миловановића – Ивањдански атентат, Миловано-
вићев чланак о Ивањданском атентату, Београд, 3/15. август 1899. године, куцани
текст, 2; Казимировић В., н. д, 564; Ђорђевић В., Крај једне династије, књ. 2 (1899-
1903), Београд 1905, 309,320, 327; Станковић У., Правна анализа закона о преком
суду за учеснике у Ивањданском атентату 1899. године, Истраживања 21, Нови
Сад 2010, 345 – 346
35
АС, ЈА, бр.25; Српска застава, бр. 247, 26. новембар 1902. године; Мали
журнал, бр.330, 2. децембар 1902. године. Авакумовић Ј., Мемоари, прир. Слобо-
дан Турлаков, Сремски Карловци – Нови Сад 2008, 462 – 463; Живановић Ж., н. д,
288-289; Рајић С., Александар Обреновић,..., 328; Рајић С., Нова политичка зајед-
ница и владе Михаила Вујића 1901-1902. године, Историјски часопис, књ. XL,
Београд 2011, 536
36
Српске новине, бр. 282, 31. децембар 1902. године; Рајић С., Нова поли-
тичка заједница и владе Михаила Вујића 1901-1902. године, Историјски часопис,
књ. XL, Београд 2011, 536
Владу Владана Ђорђевића је 12. јула 1900. године заменила влада
Алексе С. Јовановића у којој је ресор унутрашњих дела држао Лазар
Поповић. И следећу, врло краткотрајну владу (од 5. фебруара до 20. марта
1901. године) је саставио Алекса С. Јовановић али је овог пута министар
унутрашњих дела био Никола Д. Стевановић. Никола ће остати министар
унутрашњих дела и у следеће две владе чији је мандатар био Михаило В.
Вујић – првој од 20. марта 1901. до 6. маја 1902. и другој од 6. маја до 7.
октобра 1902. године.
Лазар Поповић
Лазар Поповић је био министар унутрашњих дела у влади Алексе С.
Јовановића од 12. јула 1900. до 05. фебруара 1901. Ова влада је остала
упамћена као „Свадбено министарство“ јер је за време њеног мандата
обављено венчање краља Александра и Драге Машин. Влада је била сас-
тављена од мање познатих политичких личности, углавном виших чинов-
ника. По свом саставу нова влада није била по вољи краљу Александру,
који није успео да у њу уведе познатије политичке личности. Председнику
владе је отворено рекао да ће његова влада имати привремени карактер, „са
циљем да обави венчање“ и да потом поднесе оставку. По свему судећи,
она је била веома слаба, од које се није могло очекивати да изведе озбиљ-
није политичке и привредне задатке који су јој били поверени.37
Поповић је био члан Либералне странке. Сматран је једним од
слабијих министара у и онако слабој Јовановићевој влади. Због тога је био
присиљен да поднесе оставку приликом реконструкције владе фебруара
1901. године. Након оставке постављен је за члана Државног савета, на
располагању влади.38 И након формирања нове Вујићеве владе остао је на
располагању.39
Никола Д. Стевановић
Фебруара 1901. године влада Алексе Јовановића је запала у кризу па
су министри правде, привреде и унутрашњих дела поднели оставке. У
влади реконструисаној 5. фебруара 1901. године за министра унутрашњих
дела постављен је напредњак Никола Стевановић, дотадашњи председник
37
Авакумовић Ј., н. д, 414 – 419; Јовановић А., Министарство. Подаци о
политичким догађајима у Србији (од 8. јула 1900. до 21. марта 1901. године),
Београд 1906, 32; Столић А., Краљица Драга Обреновић, Београд 2009, 98; Рајић
С., Александар Обреновић, ..., 301
38
Бранич за 1901,184
39
Главне контроле.40 Место министра унутрашњих дела је задржао и у влади
др Михаила Вујића формираној 20. марта 1901. и у којој је остао све до 7.
октобра 1902. године. У ствари, био је министар унутрашњих дела у три
узастопна Вујићева кабинета, првом од 20. марта до 6. априла 1901, другом
од 6. априла 1901. до 6. маја 1902. и трећем од 6. маја до 7. октобра 1902.
године. Указом краља Александра Обреновића од 6. априла 1901. Стевано-
вић је изабран за доживотног сенатора и члана Државног савета.41
У време атентата на краља Александра Обреновића био је државни
саветник и доживотни сенатор.
Министар унутрашњих дела Никола Д. Стевановић је 16. октобра
1901. наредио да „бакали, дућанџије и остали трговци могу држати и про-
давати само природне минералне воде, које су познате као кисељаци: аран-
ђеловачку, паланачку, ломничку...“ као и горке природне минералне воде,
али и забранио да се „држе и продају“ воде које садрже арсеник, и алкално-
салиничне воде. „Ове природне минералне воде, као и све вештачке мине-
ралне воде, које осим гасовите угљене киселине, имају и других састојака,
могу се држати и продавати само у апотекама и дрогеријама.“42
Последњи министар унутрашњих дела за време владавине Обреновића
био је Велимир М. Тодоровић и то у две владе. Најпре у влади Пере Вели-
мировића од 7. октобра до 6. новембра 1902. а затим у влади Димитрија
Цинцар-Марковића од 6. новембра 1902. до 29. маја 1903. године.
Велимир М. Тодоровић
Велимир Тодоровић43 је познати политичар из времена владе Милана
и Александра Обреновића. Рођен је у Смедереву 1848. године. Његова
40
Промена министарстава у Србији, Застава од 7. фебруара 1901; Бранич за
1901, 184
41
Застава од 8. априла 1901. г.
42
Полицијски гласник, 1901; 42:325
43
Тодоровићи, пореклом Марићевићи из Роваца, воде порекло од кнеза
крагујевачке нахије (од 1804. године) и обор кнеза јасеничке кнежине крагујевачке
нахије Теодосија Марићевића из Орашца, који је на збору у Орашцу, одржаном на
његовом имању у „Марићевића јарузи” на Сретење 1804. године, први био изабран
за вођу Првог српског устанка, али није прихватио избор већ је предложио
Карађорђа. Међутим, 1805. на скупштини у Пећанима пуцао на Карађорђа и
промашио. Карађорђе му одговорио „Којекуде, по души те твојој. Кад си знао
боље од мене уређивати и заповедати, зашто си ме нагонио да се овога посла
примим” и погодио га у лево раме. Однесен кући у Орашац, умро после пар
недеља. Кнез Теодосије Марићевић имао је шест синова: Тодора, Марка, Маринка,
Јоксима... Потомци кнеза Теодосија Марићевића презивали су се по његовим
синовима - Тодоровићи, Јоксимовићи, Марковићи, Маринковићи... Син Тодоров,
унук кнеза Теодосија је Милоје Тодоровић, окружни начелник. Јоксимови синови
отац, пуковник Милоје Тодоровић44 је био смедеревски окружни начелник.
Мајка Нада45 је потицала из познате породице Цинцар-Јанковић.
Тодоровић је по образовању био правник и најпре је радио као адвокат.
Био је и правни заступник имовине Велимира Вилхелма Теодоровића, ван-
брачног сина кнеза Михаила.46 Градоначелник Београда 1891. године.
У више наврата је био министар унутрашњих дела, најпре у влади
Петра Велимировића (7. октобра 1902 – 6. новембра 1902)47 а затим у две
узастопне владе Димитрија Цинцар-Марковића (6. новембра 1902. до 24.
марта 1903. и 24. марта 1903. до 29. маја 1903.). Тешко рањен приликом
атентата на краља Александра Обреновића. Изабран је 5. августа 1901.
године, као београдски адвокат, за сенатора за период 1901 – 1906. године
за округ руднички.48
Распис од 20. јануара 1903. године, у ком министар Велимир М. Тодо-
ровић скреће пажњу свим начелницима и Управи града Београда да „огла-
шавање појединих лекова у дневним листовима узело је у новије време
тако велике размере да се скоро у сваком броју може наћи по нека објава о
лековима спасоносним за поједине или и за све болести. У тим објавама
Живојин Јоксимовић и Јоксим Јоксимовић били су такође оркужни начелници.

Матић – Зрнић Н., Наталија, Дневнички записи Наталије Матић Зрнић (1880-
1956), приредила и допунила арх. Олга Поповић Ошмјански, Београд 2002, 1.
44
Пуковник Милоје Тодоровић, унук кнеза Тодосија, по сину Тодору, од
1860. године смедеревски окружни начелник, који је у браку са Надом Цинцар-
Јанковић, ћерком војводе Цинцар-Јанка; имао сина Велимира Тодоровића, прав-
ника, адвоката, министра унутрашњих послова, Милосава Тодоровића, начелника
Министарства пољопривреде, Љубомира Тодоровића, свештеника, Светозара
Тодоровића и ћерку Драгу, удату за Петра Марковића, среског начелника.
45
По другим подацима мајка му се звала Мила.
46
Велимир Михаило Теодоровић (Рогашка Слатина, 8. мај 1849. године –
Минхен, 31. јануар 1898. године) је био ванбрачни син кнеза Михаила и Марије
Бергхаус.
47
Влада је била састављена углавном од непознатих политичких личности
без јачег партијског упоришта. Упркос истицању програмског континуитета са
претходном владом, она је изгледала као бледо издање радикалско - напредњачке
сарадње. Oд осам министара у Велимировићевом кабинету само су тројица потпи-
сала радикалско - напредњачки споразум из 1901. године: председник владе Пера
Велимировић, министар правде Арон Нинчић и министар унутрашњих дела Вели-
мир Тодоровић. Опозициони лист „Одјек” оштро је критиковао Велимировићеву
владу, називајући је „производом четврте странке.” По „Одјеку”, ову политичку
групацију чиниле су личности без већег политичког ауторитета, које су радиле у
служби личног режима краља Александра. Јовановић С., Влада Александра Обре-
новића, књ.3, Београд 1990, 263-265
48
АС, С, Ф2, Р11901, Списак сенатора изабраних на основу члана 70. устава
из 1901. године; Дневник, бр. 96, 6. август 1901. године.
хвали се ванредно дејство и таквих продуката, који и нису никакви лекови,
јер немају никакво терапевтично дејство, и њихово препоручивање има за
крајњи циљ превару необавештеног света“. Да би се овим злоупотребама
стало на пут, министар забрањује „увоз, држање, оглашавање и продају
електро-магнетских крстова за које је доказано да немају никакво терапев-
ско дејство“ и наређује да „ни апотекари, ни дрогисте, ни остали трговци
немају права оглашавати лекове у нестручним новинама и њихово добро
дејство препоручивати“.49
У другом, министар унутрашњих дела, Велимир М. Тодоровић, на
основу Закона о уређењу санитетске струке, а према извештају државне
хемијске лабораторије и мишљења Главног санитетског савета, решењем
од 2. маја 1903. „одобрава г. Петру Кушаковићу, апотекару из Врања, да
може свој артикал „Српски Калодонт“ у тубама од 20 грама продавати у
Србији по 0,50 дин.50
Велимир Тодоровић је са женом Јеленом Тодоровић (1856 – 1928)
имао сина Ђорђа Тодоровића, дипломату, кћерку Јелену (1884 – 1953) која
је била удата за сан. пуковника др Константина Косту Ст. Ристића и кћерку
Милицу, удату за Милана Томића, новинара, познатог под псеудонимом
„Никац од Ровина“. Велимир Тодоровић је умро 1920. године.
ЛИТЕРАТУРА И ИЗВОРИ
Необјављена грађа
АС, Фонд Николе Пашића, кутија IV, бр. 93, 16/28. јануар 1893. године,
Распис Стојана Рибарца свим начелницима
АС, Војислав Ј. Марамбо, несређена грађа ф. 76, Писмо Вукашина
Петровића – краљу Александру, 15/27. децембар 1893. године
АС, Ђорђе Симић, Моје друго министровање, 163.
АС, ЈА, бр. 25
АС, С, Ф2, Р11901, Списак сенатора изабраних на основу члана 70. устава
из 1901. године; Дневник, бр. 96, 6. август 1901.
АС, Хартије Милована Миловановића – Ивањдански атентат, Миловано-
вићев чланак о Ивањданском атентату, Београд, 3/15. август 1899. године,
куцани текст, 2
АС – Државни савет – Деловодни протоколи од 1858. до 1883. године.
АС, ПО, 71, 33
АСАНУ, ЈР, VIII/4, бр. 96
49
Полицијски гласник, 3 – 4 за 1903, 18
50
Полицијски гласник, 26 за 1903, 202
АСАНУ, бр. 10321/IV, Белешке Андре Ђорђевића о седницама Минис-
тарског савета.
АСАНУ, бр.9287/II, Ј. Авакумовић, Записи - моји доживљаји.
АСАНУ, бр. 7200, Мемоари Николе Крстића – Јавни живот.
Објављена грађа
Грујић Јеврем, Записи I – III, Београд 1922.
Животопис Јеврема Грујића, Аранђеловац 2009.
Из суднице – Рад преког суда по делу покушаја убојства над Њ.В. Кра-
љем Миланом од 24. јуна 1899. год., Бранич бр. 13 – 24 за 1899.
Јагодић Милош, Извод ратних страдалника у Србији 1876. године,
Мешовита грађа 28, Београд 2007, 165 – 191
Јовановић Милорад, Димитрије Ђорђевић, успомене на прве дане у осло-
бођеном Нишу, Пешчаник бр. 3, Ниш 2005, 109 – 117
Пироћанац М., Белешке, Београд 2004.
Полиција 1/10 за 1911.
Програми и статути српских политичких странака до 1918. године, прир.
Василије Крестић, Радош Љушић, Београд 1991.
Српске новине од 1847, 1858 – 1883, 1885, 1888, 1901.
Станојловић Нинослав, Тестамент Стефана Стевче Михаиловића, Корени
1, Јагодина 2003, 155 – 168
Успомене и доживљаји Димитрија Маринковића 1846–1869. Приредио
Драгослав Страњаковић, Београд 1939.
Христић Н. Коста, Записи старог Београђанина, Нолит, Београд 1989.
Христић Никола, Мемоари 1840 – 1862, Просвета, Београд 2006.
Новинске вести
Бранич за 1901.
Видело, бр. 59, 21. мај 1889.
Видело, бр. 61, 28. мај 1889.
Промена министарстава у Србији, Застава од 7. фебруара 1901.
Мали журнал, бр. 330, 2. децембар 1902.
Српска застава, бр. 247, 26. новембар 1902.
Српске новине, бр. 282, 31. децембар 1902.
Литература
Авакумовић Ј., Мемоари, прир. Слободан Турлаков, Сремски Карловци –
Нови Сад 2008.
Агафонов К. В., Парижские тайны царской охранки, Москва 2004.
Aleksić V., Sprega drţave i akcionarskih banaka u Srbiji do Drugog svetskog
rata, Bankarstvo, Časopis Udruţenja banaka Srbije 9/10 2011, Beograd 2011,
106 – 122
Владе Србије: 1805-2005, (приредио Радош Љушић), Београд 2005.
Гавриловић Андра, Седамдесет Анегдота из живота српских књижевника,
Београд 1911.
Деретић Јован, Алманаси Вуковог доба, Београд 1979.
Димитријевић – Стошић Д. Полексија, Кључеви Белог града, Београд
1967.
Ђорђевић В., Крај једне династије, књ.1 (1897-1898), Београд 1905.
Ђорђевић В., Крај једне династије, књ. 2 (1899-1903), Београд 1905.
Живановић Ж., Политичка историја Србије у другој половини 19. века,
књ. 3, Београд 1924.
Илустровани радикални алманах: Грађа за педесетогодишњу историју
Народне-радикалне странке и политичку историју Србије, књ.1, Београд
1924.
Јанковић Д., Рађање парламентарне демократије. О политичким
странкама у Србији XIX века, Београд 1997.
Јездић Д. К., Стојан Д. Рибарац. Политичар и државник, Београд 1928.
Јовановић А., Министарство. Подаци о политичким догађајима у Србији
(од 8. јула 1900. до 21. марта 1901. године), Београд 1906.
Јовановић С., Влада Александра Обреновића, књ.1, Београд 1990.
Јовановић Слободан, Влада Милана Обреновића књ. I, Београд 1934.
Казимировић В., Никола Пашић и његово доба (1845-1926), књ. 1,
Крстић Н., Дневник, Јавни живот, књ. 4, 14. јануар 1888 – 20. август 1896.
године, прир. Милош Јагодић, Београд 2007.
Кулаузов Маша, Уставни нацрт Радивоја Милојковића од 1868. године,
Истраживања, бр. 17, Нови Сад 2005, 63 – 77
Маријан В., Влада Јована Ђ. Авакумовића. Покушај сузбијања
радикализма у Србији крајем XIX века, Београд 1996.
Матић – Зрнић Н., Наталија, Дневнички записи Наталије Матић Зрнић
(1880-1956), приредила и допунила арх. Олга Поповић Ошмјански,
Мика Кр.Ђорђевић, бивши члан државног савета (некролог), Полицијски
гласник бр.1 од 14. јануара 1901.
Милићевић Ђ. Милан, Поменик знаменитих људи у српског народа
новијег доба, Београд 1888.
Милићевић Ђ. Милан, Додатак Поменику, Београд 1901.
Министарство и министри полиције у Србији 1811 – 2001, Београд 2002.
Михаило Кр. Ђорђевић - Министар унутрашњих послова (некролог),
Бранич за 1901, 183
Никић Федор, Локална управа Србије у XIX и XX веку, Београд 1927.
Пејовић М., Београдска штампа о суђењима за сарадњу са окупаторима у
Србији 1918 –1920. године, Годишњак за друштвену историју 1–3/2005,
Београд 2005, 85 – 109
Петровић Б., Јован Ристић. Биографске и мемоарске белешке, Београд
1912.
Плазинић Р., Крвави Горачић 1893. Насиље либералног режима названо
„зулумћарство“ и невине радикалске жртве, у: Пашић, илустровани
радикални алманах. Грађа за педесетогодишњу историју Народне
радикалне странке и политичку историју Србије, књ. 3, прир. Душан Мил.
Шијачки, Београд 1926.
Полицијски гласник, 42 за 1901.
Полицијски гласник, 3 – 4 за 1903.
Полицијски гласник, 26 за 1903.
Радовановић Р., Ђокић Н., Попечитељи и министри унутрашњих дела
Књажевине Србије од повратка Обреновића до проглашења Краљевине
Србије, Структура и функционисање полицијске организације –
традиција, стање и перспективе I, Криминалистичко полицијска
академија Београд 2013, 1 – 31
Рајић Сузана, Влада Николе Христића 1888 – 1889, Народна књига Алфа,
Рајић С., Александар Обреновић, Владар на прелазу векова, сукобљени
светови, Београд 2011.
Рајић С., Владан Ђорђевић. Биографија поузданог обреновићевца,
Рајић С., Неутралне владе у Краљевини Србији (1893-1900), Српске
студије 1, Београд 2010.
Рајић С., Нова политичка заједница и владе Михаила Вујића 1901-1902.
године, Историјски часопис, књ. XL, Београд 2011.
Ристић П. Љ., Велика Британија и Србија (1889-1903), Београд 2007.
Споменица Косте Таушановића, Београд 1902.
Станковић У., Правна анализа закона о преком суду за учеснике у
Ивањданском атентату 1899. године, Истраживања, 21, Нови Сад 2010.
Стефановски Марија, Нацрт устава Радивоја Милојковића из 1867.
године, Зборник Матице Српске за друштвене науке, бр. 138, Нови Сад
2012, 1 – 16
Столић А., Ђорђе Симић, Последњи српски дипломата XIX века, Београд
2003.
Столић А., Краљица Драга Обреновић, Београд 2009.
Тодоровић Д., Горачићка буна 1893. Слободарске борбе Драгачева у XIX
веку, Чачак 1965.
Трифуновић М., Историја Радикалне странке од постанка до 1917.
године, Београд 1995.
Heppner H., Serbien im Jahre 1889 nach einem Bericht Ludwig von
Thallóczy`s, Mitteilungen des Österreichischen Staatsarchivs, Sonderdruck
41/1990.
Summary
Milan Pirocanac formed the last government in the Principality of Serbia on
October 21, 1880 and this government remained until September 21, 1883.
Minister of the Interior in this government was Milutin Garasanin. Since he is a
well-known person in Serbian historiography, we will not keep much attention
on him.
Nikola Hristic formed the next government, on September 21, 1883, and he
kept the position of the Minister of the Interior. On February 7, 1884, that
government was replaced, at the forefront of the new one has come Milutin
Garasanin and Stojan Novakovic was the Minister of the Interior. Milutin
Garasanin also formed the next government, on May 2, 1885 with Dimitrije
Marinkovic as the Minister of the Interior. This government ruled until March
23, 1886. The new one was formed, but with the old Prime Minister Milutin
Garasanin, who again kept the position of the Minister of Interior.
The government of Jovan Ristic, in which the Minister of the Interior was
Radivoje Milojkovic, replaced Garasanin‟s government, on June 1, 1887. After
half a year, it was replaced with the government of Sava Grujic, on December
19, 1887. Minister of Interior was Svetozar Milosavljevic.
In the newly formed government on April 14, 1888, Nikola Hristic was the
Prime Minister and the Minister of the Interior. One-day government of Kosta
Protic (22-23 February 1889), with general Jovan Beli Markovic as the Minister
of the Interior, replaced Hristic‟s cabinet.
The first government in the Regency period was the one of Sava Grujic,
with Kosta Tausanovic as the Minister of Interior. He kept the same position in
the next government of Sava Grujic, formed on March 16, 1890, but only until
May 1, 1890. Jovan Djaja, whose representative was Mihailo Kr. Djordjevic in
the period 16 - 21 January 1891, replaced him. Finally, in the period January 21
- February 11, 1891 Minister of Interior in Grujic‟s cabinet was Svetozar
Milosavljevic. Jovan Djaja was also the Minister of Interior in the new Pasic‟s
cabinet in the period Fabruary 11, 1891 until March 21, 1892. In the next Pasic‟s
cabinet, which ruled in the period March 21 – August 9, 1892, the Minister of
Interior was Svetozar Milosavljevic.
Jovan Dj. Avakumovic formed the last government during the Regency
period on August 9, 1892, in which the position of the Minister of the Interior
held Stojan D. Ribarac.
Lazar D. Djokic formed the first government during the rule of King Alek-
sandar Obrenovic on April 1, 1893. Svetozar Milosavljevic held the position of
the Minister of the Interior, in this and in the next government, formed by Sava
Grujic on November 23, 1893. In the new government, formed by Djordje Simic
on January 12, 1894, on the position of the Ministry of the Interior was Svetomir
Nikolajevic. It was replaced on March 21, 1894 by the government of Svetomir
Nikolajevic, who retained the Ministry of the Interior.
The government of Svetomir Nikolajevic was replaced with the one formed
by Nikola Hristic, on October 15, 1894, who was also the Ministry of Interior.
After Hristic‟s, came the government of Stojan Novakovic, which was stable
(for the circumstances) – it lasted a year and a half. In Novakovic‟s government,
the Minister of the Interior was Dimitrije Marinkovic. In the period December
17, 1896 – October 11, 1897, came the government of Djordje S. Simic, with
Mihailo K. Djordjevic as the Minister of the Interior. Simic‟s government, was
inherited by the most stable government during the rule of Aleksandar Obreno-
vic - the government of Vladan DjorĎevic, in the period October 11, 1897 – July
1, 1900. Ministers of the Interior in that government were Jevrem Andonovic
(October 11, 1897 – July 30, 1899) and Djordje Gencic (July 30, 1899 – July 8,
1900).
The government of Vladan Djordjevic, on July 12, 1900 was replaced by
the government of Aleksa S. Jovanovic, with Lazar Popovic as the Minister of
the Interior. The next government (February 5 – March 20, 1901) was also
formed by Aleksa S. Jovanovic, but this time the Minister of the Interior was
Nikola D. Stevanovic, who also held this position in the next two governments
formed by Mihailo V. Vujic (the first one, March 20, 1901 – May 6, 1902; the
second May 6 – October 7, 1902).
The last Minister of the Interior, during the rule of Obrenovics, was Velimir
M. Todorovic in the government of Pera Velimirovic (October 7 – November 6,
1902) and of Dimitrije Cincar-Markovic (November 6 – May 29, 1903).

58689834

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

You might also like

58689834

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

58689834

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Историјски архив Крушевац

Штампање овог броја часописа финансирано је

Издавач: Историјски архив Крушевац

Главни и одговорни уредник: Ненад Соколовић

Штампа: Milirex, Крушевац

Живојин Андрејић, Центар за митолошке студије Србије, Рача - Крагујевац ........ 7

Аца Агатоновић и Александар Станковић, Историјски архив Крушевац ................ 197

Милија Стевановић, Крушевац .......................................................................................... 255

МИНИСТРИ УНУТРАШЊИХ ДЕЛА

Пре десетак година објављена је монографија Министарство и минис-

Владе за време владавине краља Милана

Владе у време намесништва

Михаило Кр. Ђорђевић

Стојан Д. Јовановић Рибарац

Владе у време владавине краља Александра Обреновића

Живојин Јоксимовић и Јоксим Јоксимовић били су такође оркужни начелници.

You might also like