Гимназија Велика Плана

Џон Арчибалд Вилер и црне рупе

Ученик: Ментор:
Јован Стошић др Катарина
Кањевац Миловановић

Школска 2020/21. година

1
 САДРЖАЈ
0.Увод..................................................................................................................................................3
1. Појам црне рупе…………………………………………………………………………………3
2.Како Настаје црна рупа?..............................................................................................................4
2.1Основне карактеристике....................................................................................................4
3.Посматрачки докази.....................................................................................................................5

3.1.Величина црних рупа..........................................................................................................6

3.2.Типови црних рупа…………………………………………………………………………………………………………7
4.Делови црне рупе………………………………………………………………………………...7
4.1.Неротирајућа црна рупа…………………………………………………………………..7
4.2.Ротирајућа црна рупа……………………………………………………………………..8
5. Експлозије црних рупа…………………………………………………………………………9
5.1.Пулсари................................................................................................................................9
6.Ентропија и Хокингова радијација.........................................................................................11
8.Арчибалд Вилер биографија………………………………………………………………….12
9.Закључак……………………………………………………………………………………...…12

2
 0.Увод
Идеја о црним рупама постоји још од пре две стотине година. У том времену су постојале две
теорије о светлости, да је она честица и да је талас. Касније се настанком квантне механике
испоставило да светлост има двојну, честично-таласну природу, и она је због својих
честицних особина подложна гравитацији.
У Кембриџу 1783. године је Џон Мичел објавио чланак у “Филозофским разменама
лондонског краљевског друштва”, у коме је изјавио да звезда довољно масивна и компактна
не би дозволила ни светлости да јој побегне, и да би свака емитована светлост остала
заробљена гравитацијом. Таква тела не бисмо могли да видимо, па су зато и названа црним
рупама, али бисмо могли да осетимо њихову гравитацију.
Неколико година касније је француски научник Маркиз Пјер Симон де Лаплас развио исти
став, да тело са брзином бега, односно другом космичком брзином, већом од брзине
светлости не би допуштало ни светлости да му побегне.
Пошто гравитација не може да успори светлост јер је брзина светлости константна,
Лапласова теорија је изгледала као грешка. Тек када је Ајнштајн 1915. године поставио
општу теорију релативности је схваћен утицај гравитације на светлост, а импликације тог
открића кад су масивне звезде у питању су још дуго разрађиване.
Теорију релативитета је преузео Карл Шварцшилд 1916. године и поставио је математичке
основе теорије црних рупа. Он је први који је пронашао егзактна решења Ајнштајнових
једначина, и по њему је назван Шварцшилдов радијус, удаљеност од средишта тела до
површине на којој је брзина бега једнака брзини светлости.

1.Појам црне рупе

Термин црне рупе(сл. 1) је настао у 20ом веку. Године 1969. Именовао га је амерички
научник Џон Арчибалд Вилер као графички опис једне замисли која је стара најмање две
стотине година. Ова замисао потиче из времена када су постојале две теорије светлости.
Једна од њих сматра да светлост има корпускуларну природу и да на њу делује гравитација.
(Међутим, ми данас знамо да су обе теорије тачне и да светлост има дуалну природу тј. да је
и талас и честица). Црне рупе су објекти са гравитационим пољем толико јаким да ниједан
облик материје или радијације не може да се отисне од ње. Чак ни кванти светлости за које
се сматра да имају највећу брзину у природи, не могу да побегну њеној јакој гравитационој
сили, због чега нам делује црно (по чему је добила и име – црна рупа).Општа теорија
релативности је описује као место у коме је простор-време бесконачно закривљено.

3
 Слика 1.0. Слика црне рупе

2.Како настаје црна рупа?

Као и жива бића, и звезде имају свој животни век, па се самим тим може говорити о рађању,
животу и смрти звезда(сл 2.0). Животни пут звезде може се поделити на неколико фаза.Како
ће оне изгледати, као и то како ће се окончати живот звезде, највише зависи од тога колика је
њена маса.Највећи део живота, звезда проведе на главном низу Х-Р дијаграма 1..То је
стабилна и, може се рећи, најмање узбудљива фаза термонуклеарних реакција сагоревања
(фузије) водоника у језгру.Када количина водоника у језгру постане толико мала да енергија
ослобођена нуклеарним реакцијама није више довољна да се звезда супротстави сопственој
гравитацији, нарушава се равнотежа и почиње сажимање. То сажимање представља крај
дугог боравка звезде на главном низу.
Међутим, када звезда истроши водоник у свом језгру, сажимањем температура у њој расте,па
и у танком слоју око језгра, где почиње да сагорева водоник. Како се гориво троши, горећи
слој се постепено помера све даље од језгра. Извор зрачења у омотачу загрева спољне
слојеве, они се шире и хладе.Резултат овог процеса је црвени џин – звезда великог радијуса,
а релативно ниске површинске температуре. Будући да су црвени џинови огромних
димензија, гравитација нема много утицаја на њихове спољне слојеве. Због тога велика
количина њиховог материјала одлази у међузвездани простор (звездани ветар). У овом
стадијуму звезда се ближи крају свог живота.
Масивне звезде могу проћи кроз ову фазу више пута у току свог живота. У зависности од
масе коју садржи после губитка спољних слојева, звезда проводи последњи стадијум свог
живота као бели патуљак, неутронска звезда или црна рупа.
Дакле, када код звезда највећих маса престану термонуклеарне реакције, не постоји сила која
би могла да се супротстави катастрофалном гравитационом колапсу, који масивну звезду
сабија у сингуларитет бесконачне густине.Гравитационо поље оваквог објекта је толико јако
да чак ни светлост не може да га напусти. Овакав завршетак живота звезде назива се црна
рупа.

Слика 2.0. Смрт звезде

2.1Основне карактеристике
Како код црних рупа долази до бесповратног ишчезавања материје која на њу падне, може се
дефинисати врло мало конкретних параметара који карактеришу ове објекте. У општем
случају, може се сматрати да је црна рупа описана ако је дата њена маса. За описивање
1
Херцшпрунг-Раселов или Х-Р дијаграм је графичка систематизација звезда по њиховој спектралној класи и
апсолутној величини.
4
услова који владају у изузетно јаком гравитационом пољу црних рупа није довољна Њутнова
механика, већ се мора применити Ајнштајнова теорија релативности. При анализи друге
космичке брзине2 , узима се у обзир да:
1) ниједна брзина није већа од брзине светлости
2) гравитација има знатног утицаја и на светлост,
као и на сву осталу материју. Ова брзина је дата формулом:
υc=√ 2 GM r
G - гравитациона константа
M – маса тела чији се гравитациони утицај испитује
r– полупречник тог тела.
На пример, за Земљу, чији је полупречник 6400km, брзина бекства је
11km/s.Хипотетички,ако бисмо Земљу смањили знатно запремински, не мењајући јој масу,
вредност критичне брзине би доста порасла. Рецимо, ако би се смањила на четвртину
садашње величине, брзина бекства би била двапут већа, а ако би се полупречник смањио
хиљаду пута, брзина би износила чак 630km/s. Ако наставимо са смањивањем и доведемо
Земљу до величине зрна грожђа, тада би критична брзина износила 300 000km/s, а то је
управо брзина светлости – највећа могућа брзина коју закони физике дозвољавају. Како је та
брзина недостижна, ниједан објекат не би успео да напусти нашу тако умањену планету са
веома јаким гравитационим пољем.Управо из тих разлога ништа не може да напусти црну
рупу.
Немачки научник, Карл Шварцшилд,први је коректно одредио критични радијус Rg, као
граничну вредност испод које масивна звезда због гравитационог колапса престаје да буде
видљива за посматрача. Тај критични радијус назван Шварцшилдовим или гравитационим
радијусом је:
M
Rg=2 GM c 2=2,96( )[km]
MΘ
За Земљу, овај радијус је 1cm, за Јупитер 3m, а за Сунце око 3km. Гранична површ радијуса
Rg назива се хоризонт догађаја јер ограничава област из које спољни посматрач не добија
никакве информације. Унутар ње не знамо шта се дешава и то је, заправо, црна рупа. Дакле,
хоризонт догађаја се може разумети и као површина (граница) црне рупе, али то није никаква
физичка граница,већ само граница престанка сваког вида комуникације са ,,другом страном
Међутим, треба имати на уму да црне рупе нису свемирски усисивачи, који иду наоколо и
уништавају сву материју око себе. Орбита објекта око црне рупе је иста као што би била око
звезде исте масе. Само ако објекат приђе ближе од Шварцшилдовог радијуса, долази до
промене. Такође ако би Сунце изненада постало црна рупа, гравитационо привлачење које
Земља трпи не би се ни најмање променило.

3. Посматрачки докази
Црне рупе се, из раније наведених разлога, не могу детектовати директно, већ посредним
путем. Једна од идеја за ,,лов на црне рупе“ било је посматрање њеног транзита преко неке
звезде.Међутим, то би било немогуће уочити услед њених јако малих димензија. Чак и када
бисмо били довољно близу посматране звезде, јавило би се велико скретање звездане
светлости која пролази поред црне рупе на путу до нас (сл. 3). Црна рупа се не би видела као
тачка, већ би читава слика била замрљана и нејасна. Много ефикаснији начин за налажење
црних рупа јесте уочавање њиховог утицаја на друге објекте. Посматрају се двојни звездани
системи у којима је само један члан директно видљив. Други члан, који не видимо, може
просто бити нека мања звезда окружена прашином или нечим другим што је чини
невидљивом за нас. Међутим, у неким случајевима, тај невидљиви пратилац може бити
управо црна рупа.
2
Друга космичка брзина или брзина бекства је критична вредност брзине коју објекат мора да достигне како би
у потпуности напустио гравитационо поље неког тела
5
 3.1.Величина црних рупа
Црне рупе могу имати скоро било коју масу. Скоро сваки објекат кад је довољно сабијен
може постати црна рупа, јер би његова гравитација расла са смањењем запремине. Међутим,
црне рупе природно могу да настану само са одређеним масама.Црне рупе се могу поделити
у више категорија у зависности од њихове величине:

Супермасивне црне рупе – имају масу једнаку милијарди соларних (маса Сунца). Сматра се да
се оне налазе у центрима галаксија јер се једино тако може објаснити шта може окупити
велики број звезда у једну галаксију. Чак се и у центру наше галаксије налази супермасивна
црна рупа, Сагитариус А. Један од начина на који могу да настану ове црне рупе је
гравитациони колапс супермасивног црвеног џина, али могу да настану и тако што мања
црна рупа једноставно „порасте“ апсорпцијом велике количине материје.
Црне рупе средње масе – садрже око хиљаду соларних маса.
Стеларне црне рупе – црне рупе које настају колабирањем индивидуалних звезда са масама
од 3 до 30 соларних. Медутим, теоретски „додавањем“ масе неутронској звезди може да
проузрокује то да она преде Чандрсекареву границу и да колабира.
Микро црне рупе – имају масу мању од сунчеве све до масе равне Планковој константи.
Такве црне рупе не би могле да настану под дејством гравитационог колапса јер имају масу
мању од Чандрсекарове границе, већ могу да настану само ако је материја сабијена до
огромних густина веома великим спољним притиском. Физичар Џон Вилер је израчунао, да
ако би се из свих океана на Земљи, узела тешка вода могла би се направити водонична бомба
која би у тој мери сабила материју у средишту да би ту настала црна рупа. Практична
могућност јесте да су такве црне рупе са малом масом настале при високим температурама и
притисцима веома ране васељене. Ове праисконске црне рупе су могле тада настати само ако
рана васељена није била савршено равномерна и једнообразна, зато што се једино неко мало
подручје са густином већом од просечне могло сабити на овај начин да се ту образује црна
рупа. Међутим, до данас није откривена ни једна оваква црна рупа. Други начин како могу
настати микро црне рупе јесте путем високо енергетских акцелератора честица, али уколико
је ово тачно то се онда дешава веома често јер су судари које изазове човек енергетски много
слабији од судара који се свакодневно дешавају у Земљиној атмосфери као последица
космичког зрачења. Црне рупе веома мале масе брзо нестају због Хокингове радијације.
Теоретски, трећи начин како би овакве црне рупе могле да настану јесте ако веће црне рупе
не дођу у додир са материјом, па им се маса за то време смањи због Хокингове радијације.

6
 Слика 3.0 Врсте црних рупа

3.2.Типови црних рупа

Астрофизичари класификују црне рупе по њиховом наелектрисању и угаоном моменту
Табела 3.1 Врсте црних рупа

Неротирајућа Ротирајућа

Ненаелектрисан
Шварцшилдова црна рупа Керова црна рупа
а

Рејснер-Нордструмова црна
Наелектрисана Кер-Њуманова црна рупа
рупа

Шварцшилдова црна рупа – У Ајнштајновој теорији релативитета Шварцшилдово решење

(или Шварцшилдов вакуум) описује гравитационо поље сферичне неротирајуће масе, као
рецимо (неротирајућа) звезда, планета или црна рупа. Такође је добра апроксимациона
рачуница за споро-ротирајућа тела као што су Земља или Сунце. Према Биркоховој теореми
ШР је најопштије, стационарно, сферно симетрично решење Ајнштајнових једначина поља.
Шварцшилдова црна рупа или статична црна рупа је црна рупа која није наелектрисана и не
ротира се. Једини критеријум по коме се две црне рупе овог типа могу разликовати је маса.

Рејснер-Нордструмова црна рупа – Прву црну рупу која је наелектрисана али се не ротира
открили су Ханс Рејснер и Ганар Нордструм.

Керова црна рупа – Керово решење (или Керов вакуум) је решење Ајнштајнових једначина
поља које описује простор-време око масивног ротирајућег објекта, као на пример - црне
рупе.

7
Кер-Њуманова црна рупа – црна рупа која има угаони моменат и наелектрисање

4.Делови црне рупе

4.1.Неротирајућа црна рупа
Хоризонт догађаја(Сл.4) је ефективна граница црне рупе, унутар које се светлост не може
отиснути ка спољној средини. Хоризонт није физичка површина већ представља имагинарну
сферу око црне рупе унутар које посматрач не може ништа видети. Након колапса звезде
образује се хоризонт догађаја у виду сфере на месту где честице светлости, које се крећу од
црне рупе, успоре и стану образујући стојећи таласни фронт. Радијус ове сфере се назива
Шварцшилдов радијус. Хоризонт догађаја је пропустљив у једном смеру: информације могу
ући, али не могу изаћи из простора обухваћеног хоризонтом догађаја.
• Сингуларитет у једној тачки је карактеристичан за неротирајуће црне рупе. Физичари
сингуларитет дефинишу као део простора са бесконачном густином и нултом вредношћу
запремине. Међутим, постоји извесна несигурност у овом опису: за разлику од опште
релативности, квантна механика, која је у потпуности подржана у математичком и
експерименталном погледу, не дозвољава објектима да имају нулту вредност запремине, тако
да сингуларитет описује као велику количину масе сабијену у најмању могућу запремину.
• Фотонска сфера је сфера која се налази око хоризонта догађаја и састављена је од
фотона. Наиме фотони који тангирају на ову сферу бивају заробљени јаком гравитацијом
црне рупе па настављају да круже око црне рупе, чинећи сами, фотонску сферу. Радијус
фотонске сфере код неротирајуће црне рупе је 1,5 пута већи од радијуса хоризонта догађаја.
Ниједан фотон нема шансу да остане дуго у орбити и то из два разлога. Први, јер би
вероватно интераговао са материјом коју привлаћи црна рупа, а друго, јер му је путања веома
нестабилна тако да свако минимално одступање би касније проузроковало све веће и веће,
док фотон не падне у црну рупу или јој не побегне.
• Акреацијски диск настаје од материје која ће бити увучена у црну рупу. Материја због
јаке гравитације кружи око црне рупе формирајући диск. Материја је у диску веома сабијена
па је трење загрева до велике темпрературе, због чега емитује фотоне са великом енергијом.
Овај процес невероватно ефикасног претварања материје у енергију је ефикаснији од
нуклеарне фузије тј. од процеса сијања звезде.
• Млазеви плазме су још једна карактеристика црних рупа у процесу конзумирања
материје. Настају као последица магнетног поља које ствара материја у акреацијском диску.
Млазеви настају у правцу осе ротирања материје у акреацијском диску и могу бити дужине
готово, као читаве галаксије.

4.2.Ротирајућа црна рупа

• Два хоризонта догађаја карактеришу ротирајућу црну рупу, унутрашњи и спољашњи.
Када се ротација убрза унутрашњи хоризонт се шири, а спољни се сабија, уколико је
ротација веома брза оба хоризонта се стапају и смањују ка сингуларности. Када потпуно
нестану остаје само гола сингуларност.
• Две фотонске сфере се налазе око оба хоритонта догађаја. Фотони који би наилазили
у правцу супротном од спина црне рупе, обилазили би у спољној фотонској сфери око
спољашњег хоризонта догађаја, а фотони који би наишли у правцу спина црне рупе
обилазили би кружним путањама у унутрашњој фотонској сфери.
• Ергосфера је област изван спољњег хоризонта догађаја. Назив потиче од грчке речи
„ергон“ што значи „радити“. Има елипсоидни облик и додирује хоризонт догађаја на
половима. Спољња граница је ергоповрш, која није физичка, већ имагинарана, а унутрашња
граница ергосфере је спољашњи ХД. У самој ергосфери простор-време ротира око црне рупе
брже од светлости док на ергоповрши ротира брзином светлости. Све честице које упадну у
8
ергосферу убрзавају (а самим тим добијају енергију) и ротирају око црне рупе, али с обзиром
да нису обухваћене хоризонтом догађаја не морају да доживе сингуларност, већ могу бити
емитоване у околни простор. Овај процес се назива Пенроузов процес, јер је математичар
Роџер Пенроуз први на то указао 1969. године. Наиме, сматра се да уколико би одређена
количина материје ушла у ергосферу, на основу закона вероватноће један њен део би
завршио у сингуларности док би други,, побегао” из ергосфере са енергијом већом од
енергије почетне материје. Самим тиме црна рупа би изгубила енергију.
• Сингуларитет у облику прстена – општа релативност предвиђа да ротирајуће црне
рупе имају сингуларитет у облику прстена који лежи у екваторијалној равни црне рупе, и има
нулту вредност дебљине. Важно је напоменути да квантна механика не дозвољава објектима
да имају нулту вредност било које димензије, али док се не развије нова свеобухватна
теорија ово је најприближнија идеја о сингуларности.

Слика 4. Хоризонт догађаја и структура црне рупе

5. Експлозије црних рупа

Стивен Хокинг(Британски теоријски физичар)ујединио је две најсложеније теорије у
физици,квантну теорију и теорију релативности. Он је разматрао својства малих црних рупа
где је гравитација веома јака и знатно се мења на врло малим даљинама. Утврдио је да
принцип неодређености3 важи и у домену енергије .Није могуће измерити енергију коју
поседује било које тело или систем у тачно одређеном тренутку. Тако да, неки мали пакет
енергије може изненада да се појави и, ако довољно брзо ишчезне, ми га не бисмо могли
детектовати, а ипак закон одржања енергије не би био нарушен. Тај краткоживући пакет
енергије могао би да се претвори у пар честице и античестице (нпр. електрон и протон), које
би обично скоро тренутно анихилирале једна другу, а пошто би се то десило јако брзо, ми не
бисмо успели да детектујемо њихово постојање.
Али ако се пар честица-античестица појави у области простора непосредно ван црне рупе,
једна честица из пара може да ,,упадне“ у црну рупу и тако не буде у могућности да се
поништи са другом.Из даљине изгледа као да црна рупа емитује појединачне електроне и
протоне, који у ствари долазе из области око ње. Позитивна енергија тако емитоване честице
уравнотежује се ,,негативном“ енергијом коју црна рупа обезбеђује у процесу апсорпције

3
Принцип неодређености нам говори да не можемо довољно прецизно истовремено одредити и тренутни
положај и брзину честице.
9
античестице. Слободне честице, у ствари,односе масу из црне рупе, тако да се њена укупна
маса смањује. Коначно, сва маса црне рупе,,испариће“ на тај начин. Црна рупа се на крају
распада као пљусак најједноставнијих честица. То је идеја коју је развио Хокинг, која,
међутим, важи само за мање црне рупе. Он каже и да се коначни нестанак црне рупе
одиграва у делићу секунде.Црна рупа тако експлодира(Сл 5.0.).

5.1.Пулсари

Џоселин Бел је 1967. открила пулсаре(Сл. 5.1). Примљени су јако кратки и правилни
импулси таласне дужине 3,7m. То је указивало да извор емитовања мора бити веома мали,
јер велика тела не могу емитовати кратке, оштре импулсе, јер би време путовања зрачења са
различитих делова таквог тела замутило сигнал. Зато је морало бити у питању нешто
компактно, објекат мањи од неколико хиљада километара, а ипак на удаљености звезде.

Прво се мислило да су у питању ванземаљци и зато су прва 4 откривена пулсара названи

ЛГМ 1-4 (енгл. Little green man, односно мали зелени људи). Пулсари су компактни објекти,
хиљаду пута гушћи од воде. У њима су протони и електрони слепљени у неутроне. Они
настају приликом експлозије супернове, где у њеним доњим слојевима долази до имплозије у
објекат као што је неутронска звезда (или црна рупа). Неутронске звезде које ротирају зову
се пулсари. Јаки су извори радио таласа, али њихова оса ротације се не поклапа са осом
магнетног поља тако да зрачење пулсара долази у прекидима тј. импулсима и то онда када је
оса магнетног поља уперена ка нама. Одавде се види да зрачење пулсара није топлотно, већ
потиче од убрзаног кретања наелектрисаних честица у магнетском пољу. Њихов пречник је
свега неких десетина километара.

Слика 5.0 Експлозија црне рупе

10
 Слика 5.1 Пулсар

6.Ентропија и Хокингова радијација

Стивен Хокинг је још 1971. показао да хоризонт догађаја класичне црне рупе не може никада
да се смањи. То је веома подсећало на други закон термодинамике, тачније на физичку
величину познату као ентропија којом се мери степен нереда неког система. Чињеница да ће
се неред повећати ако се ствари препусте саме себи представља ствар свакодневног искуства.
Неред се може претворити у ред али је за то потребно да се уложи енергија. Пример тога је
понашање молекула гаса у кутији. Да претпоставимо да кутија има две преграде и да се
молекули гаса налазе у једној где су сабијени и у сређеном стању. Када се уклони преграда
молекули ће испунити целу кутију, сударајући се и одбијајући међусобно и од зидова кутије.
Ентропија кутије се повећала, а да би се смањила потребно је уложити енергију како би се
сви молекули вратили натраг на своје место.
Црна рупа, наизглед нарушава други закон термодинамике, јер ако би прогутала материју са
пуно ентропије, укупна ентропија изван црне рупе би се смањила. Може се, наравно рећи да
се укупна ентропија рачунајући материју у црној рупи, није смањила али како нема начина
да се завири у црну рупу, не можемо ни да установимо којом се ентропијом одликује
материја у њој. Једно решење овог проблема предложио је Џејкоб Бекенстајн, изложећи
замисао по којој подручје хоризонта догађаја представља меру ентропије црне рупе, с
обзиром да када материја доспе у црну рупу она јој повећа масу а самим тим и њено
гравитационо привлачење и хоризонт догађаја.
Замисао је била добра, али је отворила и нова питања. Ако црна рупа има ентропију мора
имати температуру, а ако има температуру мора емитовати зрачење. Али како црна рупа
може да одашиље честице ако по њеној самој дефиницији ништа не може да побегне из
подручја хоризонта догађаја? Одговор лежи у квантној теорији. Честице које емитује црна
рупа не потичу из хоризонта догађаја већ из његове непосредне близине. Опште је познато да
вакуум није празан простор већ да садржи мале количине енергије. Квант енергије се може
представити као један пар честице и античестице. Будући да се енергија не може створити ни
из чега један члан пара имаће позитивну, а други негативну енергију. Ономе са негативном
енергијом је суђено да буде кратковечна виртуелна честица, зато што стварне честице имају
11
позитивну укупну енергију под нормалним околностима. Али гравитационо поље црне рупе
је толико јако да ту чак и стварна честица има негативну енергију, стога може и виртуелна
античестица да упадне у црну рупу самим тим ослобађајући свог партнера са којим се није
потрла. Та честица може опет упасти у црну рупу, али може јој и побећи у виду стварне
честице или античестице. Удаљеном посматрачу би ово деловало као да је честицу
емитовала црна рупа. Као противтежа позитивној енергији емитованог зрачења јавио би се
прилив честица са негативном енергијом у црну рупу. Према Ајнштајновој једначини
енергија је управно сразмерна маси, тако да прилив негативне енергије у црну рупу доводи
до смањења њене масе. Како црна рупа губи масу, подручје њеног хоризонта догађаја се
смањује, самим тим и њена ентропија, али ово смањење ентропије црне рупе добија више
него пуну надокнаду у ентропији емитованог зрачења, тако да никада не долази до
нарушавања другог закона термодинамике.

Слика 6.0 Термодинамика црних рупа

7.Математичка формула
Црне рупе су математички описане преко Опште теорије релативности. Оне се могу добити
из решења Ајншајнових једначина поља. Једно од решења јесте Шварцшилдово решење које
описује простор-време изван неротирајуће црне рупе, преко следеће једначине са сферним
координатама:
−1
Rs 2 2 Rs
2 2
(
c dr =− 1−
r) c dt +(1− ) dr 2+ r 2 (d θ2+ sin2 θ d φ 2)
r
Овде је:
G- гравитациона константа;
r - радијална кордината
d φ - колатитуда и лонгитуда у радијанима - колатитуда и лонгитуда у радијанима
Rs- Шварцшилдов полупречник, дефинисан као:
2 MG
Rs= 2
c
Према овом решењу, ако r једнак Шварцшилдовом полупречнику, тада простор-време
поседује хоризонт догађаја. Дакле, на тој дистанци од центра црне рупе, је њен хоризонт
догађаја, као омотач. Ако радијална кордината има вредност 0, тада се ради о сингуларитету.
Из овога се види да у областима унутар тела облика сфере са Шварцшилдовим пречником,
ниједно тело са њене површине, која представља хоризонт догађаја, без обзира да ли се креће
и брзином светлости, не може да се одупре гравитацији те сфере. Због тога ово решење
описује црне рупе.

8.Арчибалд Вилер биографија

Рођен је у Џексонвилу, Флорида. Докторирао је 1933. на теорији о апсорпцији и дисперзији
хелијума. Након доктората одлази у Копенхаген код Нилса Бора.
12
Био је професор физике на Универзитету Принстон до 1938. до 1976. Године 1976. прелази
на Универзитет Остин у Тексасу где је био директор Центра за теоријску физику. Под
његовим менторством докторирали су Ричард Фајнман, Кип Торн и Хју Еверет.
Године 1937. представио је С-матрицу која је постала незаменљив алат у физици честица.
Био је, заједно са Бором и Фермијем, један од пионира у теорији нуклеарне фисије. Када је
Бор дошао у Америку, сарадња Вилера и њега се наставила 1939. године када су радили на
моделу течних капи.

Слика 8.0 Џон Арчибалд Вилер

„Можете причати о људима као што су Буда, Исус, Мојсије, Конфучије, али ствари које су
ме убедиле да ти људи постоје су разговори са Бором”, рекао је једне прилике Џон Вилер.
Током Другог светског рата радио је на развијању атомске бомбе у „Пројекту Менхетн”.
После рата радио је на развијању хидрогенске бомбе.
Године 1957. поново се враћа на Принстон и ради на пољу опште теорије релативности.
Резултат тога су „црвоточине”, хипотетички тунели у простор-времену. Његов рад на теорији
опште релативности резултовао је теоријом гравитационог колапса. Године 1967, за време
говора на Насином Годардовом институту за свемирске студије, први је употребио термин
„црна рупа”. Један је и од пионира теорије квантне гравитације.
Вилер је заслужан за развиће теорије опште релативности. Заједно са Денисом Шамом
(Кембриџ) и Зелдовичем (Москва) увео је општу релативност на универзитете.
Добио је Волф награду за физику 1997. године.
Преминуо је 13. априла 2008. године.

9.Закључак

Сумирајући наведено,с обзиром на ток збивања у Васиони, могуће је да ће њен последњи

стадијум бити у облику супермасивне црне рупе, ако се узме у обзир да је она крајње
последњи стадијум колапса материје, а уз то и најстабилнији.

Ако се претпостави да ће све галаксије у Васиони колапсирати у црну рупу, она би имала
пречник од 10 милијарди светлосних година са густином неког густог гаса. Узимајући у
обзир масу Васионе, црна рупа која би настала од све те материје имала би пречник од 25
милиона светлосних година, а то је управо пречник свемира у коме ми живимо.
Значи, могуће је да читава Васиона представља једну црну рупу. То је хипотеза коју је
поставио Кип Торн. Ако је то тачно онда је свемир одувек био овакав и заувек ће овакав
остати.

13
Литература

[1]Chaisson, E., McMillan, S., Astronomy today - 6th edition, 2008, Pearson Education, Pearson
Addison – Wesley

[2]Henbest, N., Eksplozija vasione, 1983, Globus, Zagreb

[3]Hoking, S., Kratka povest vremena, 2002, Alnari, Beograd

[4]Vukićević-Karabin, M., Atanacković, O., Opšta astrofizika, 2010, Zavod za udžbenike,

Beograd

[5]http://www.pmfst.unist.hr/~anaprp/crne_rupe.html

[6]http://www.pitt.edu/~jdnorton/teaching/HPS_0410/chapters/black_holes/

[7]Наука 50: Црна рупа (РТС Образовно-научни програм - Званични канал)

[8]https://www.bbc.com/serbian/lat/svet-47880927

14