ОДНОС МИШЉЕЊА И ЈЕЗИКА

Можемо ли мислити, а да при томе не употребљавамо језик? У прилог томе да можемо обично
се наводе примери тренутних одлука које људи доносе у акцији и чији извор је перцепција
(рецимо, у спорту), или техничких интуиција (приликом решавања техничких проблема) које је
лакше схватити него описати.
Међутим, наше мишљење углавном је неодвојиво од језика (што постаје јасно чим покушате да
мислите о било чему, а да уједно избаците све речи из главе). При томе, веза између мишљења
и језика није спољашња веза – не „облачимоˮ ми своје мисли у речи, наше мисли се формирају
у језику.
Постоје различите теорије о вези речи и мисли. По једној, језик којим говоримо одређује наш
поглед на свет или бар омогућава да га формирамо на специфичан начин. Дете заједно с језиком
своје заједнице учи и да мисли на начин својствен управо тој заједници. Оно што нема свој назив
у језику не постоји ни у искуству нити га препознајемо као део стварности, попут нашег примера
с плавом бојом из текста у оквиру. По другој, наш ум (а то значи и сви процеси мишљења)
располаже урођеном дубинском граматиком, истоветном код сваког човека, захваљујући којој је
и структура мишљења код свих људи истоветна. Емпиријски језици (попут српског или
норвешког) настајали су под утицајем различитих искустава и културно-историјских околности,
па су разлике међу њима само површинске. Доказ о постојању ове урођене структуре је то што
мала деца без икаквог упознавања с граматиком лако и спонтано уче било који језик и на основу
неколико примера успевају да производе реченице какве никада раније нису чули.

Знак, значење и означено

Језик је уређени систем знакова који служи за комуникацију и омогућава живот у заједници.
Знак може бити било који материјални објект који својим присуством упућује на нешто изван
себе, нешто означава. То може да буде гест, слика, дијаграм, мелодија или нека природна појава
попут грмљавине, али да би био знак, мора да постоји неко ко га као таквог интерпретира
(дешифрује) и оно на шта се он односи (што означава). Све знаке према функцији коју обављају
можемо поделити на сигнале и симболе.
1. Код сигнала, између знака и онога на шта он упућује успоставља се чврста веза
заснована на узрочно-последичним односима: дим упућује на то да негде гори ватра, мирис
хране који се шири на то да се у близини припрема храна, црни облаци су сигнал да ће бити
невремена и сл. Сигнали се односе на конкретне појаве, њих разумеју и њима се служе и
животиње. Ипак, данас су многи од сигнала које човек користи вештачки: одређени звук на
нашем телефону је сигнал да нам је стигла порука, школско звоно да час почиње, односно да
се завршава итд. Функција сигнала је крајње практична: он је ту с циљем да утиче на наше
акције на недвосмислен начин и отуда је веома важно да се његово значење фиксира и тачно
интерпретира (нпр. облик и боја саобраћајних знакова).
2. За разлику од сигнала, између симбола и онога на шта он указује успоставља се
конвенционална веза и због тога његова интерпретација не мора бити једнозначна. Отуда, при
појави истог симбола можемо да призивамо различите асоцијације, у различитим
ситуацијама, да будемо креативни у мишљењу, али да непрекидно креирамо и сам језик.
Поред речи, које су у комуникацији најзаступљенији симболи, постоје и они друге врсте:
религијски, ликовни, музички, ритуални и сл. Способност за стварање, разумевање и
слободну интерпретацију симбола једна је од најважнијих особина човековог интелекта. На
њој почива уметност, наука, филозофија, мит, религија, дакле, целокупно духовно
стваралаштво: песници помоћу речи излизаних од свакодневне употребе стварају потпуно
 нове идејне светове, музика нас помоћу тонова, а плесачи својим покретима и фигурама
ослобађају физичког и одводе у апстрактна поља значења. На човековој симболичкој
способности почивају и друштвене институције као што су брак, пунолетство и сл.
Практично, не постоји ограничење у томе шта све може послужити као симбол, нити се може
ограничити историјска трансформација и производња нових језика и нових симбола.
Иако смо развили различите врсте језика (боја, мириса, покрета, гестова), вербални језик
представља најподесније средство за формирање и изражавање мишљења. Он је уређен
граматичким и значењским правилима за обликовање речи и њихово повезивање у реченице.
Веза између речи, мисли и стварности остварује се кроз оно како говорник ту реч разуме
(значење) и оно на шта се она односи (означено), а проучава је семантика (од грч. sema – знак).
Отуда се и овај њен схематски приказ назива семантички троугао.

ЗНАК – РЕЧ Углови троугла су

(МАЧКА/CAT/KATZE знак (реч), објекат у
/GATTA/CHAT/
КОШКА) стварности на који се
знак односи и појам
(мисао) о том објекту
. Објекти могу бити
физички (столица),
СПОЉАШЊИ ПОЈАМ (МИСАО О психички (туга) и
ОБЈЕКАТ (САМА МАЧКИ)
апстрактни односно
СТВАР) „Мала брката домаћа
животиња меког крзна, идеални (број,
која преде и лови лепота). Какав је
мишеве” однос између парова
повезаних страницама троугла?
Лева страница приказује однос између ствари и речи које их означавају. Да би неко знао како се
животиња у доњем левом углу назива, мора то да научи. Не постоји природна веза између речи
мачка и мале домаће животиње која преде и лови мишеве. Доказ је то што се на различитим
језицима ова животиња различито назива и, када учимо страни језик, између осталог морамо да
научимо речи којима се у том језику означавају предмети мишљења. Однос између речи и појма
(десна страница троугла) базира се на разумевању значења. Можемо да познајемо неку реч, да
знамо да је правилно изговоримо или напишемо, али ако не умемо правилно да је користимо, то
значи да не познајемо њено значење (немамо одговарајући појам). На пример, реч додекаедар
ученицима је позната, најчешће знају и да је то неко геометријско тело, али ако не знају о ком
геометријском телу се тачно ради (један од пет правилних полиедара, омеђен са дванаест
међусобно једнаких једнакостраничних петоуглова), немају јасан и разговетан појам о њему. О
односу између предмета и појма посредством ког мислимо о том предмету (доња страница
троугла) говорићемо у следећем одељку.
Да ли су реч и мисао, тј. језик и мишљење идентични?
Један од разлога за негативан одговор на ово питање дали смо већ у приказу семантичког
троугла. На различитим језицима иста мисао изражава се различитим речима. Осим тога, за једну
реч не морамо везивати само један појам, нити неки појам морамо увек саопштавати истим
речима. У сваком природном језику постоје речи које означавају различите ствари (хомоними:
мачка као назив за домаћу животињу и исти назив за род и породицу животиња, којој и домаћа
мачка припада) и различите речи за исту ствар (синоними: ученик и ђак). Када размишљамо о
овом питању, добро је сетити се превођења с једног природног језика на други: не преводимо
појединачне речи, нити реч по реч, него смисао текста.