Bram Stoker

DRAGULJ SEDAM ZVEZDA

Naziv originala – The Jewel of Seven Stars

ELEONORI I KONSTANCI
 Glava 1.
NOĆNI POZIV

Sve je izgledalo tako stvarno da teško mogoh zamisliti da se događalo

ikad pređe; a ipak je svaka epizoda stizala ne kao nov korak u logici stvari
nego kao nešto očekivano. Na taj način sećanje izvodi svoje šale na dobro
ili zlo; na zabavu ili bol; na polzu ili jad. Otud je život gorkosladak, a ono
što je učinjeno postaje večno.
Opet laki čamac, prestavši da hrli kroz lenju vodu kao kad su vesla
sevala i prskala, kliznu sa žestoke julske svetlosti sunčane u prohladnu
senku velikih spuštenih grana vrbe – dok sam ja stojao u zanjihanom
plovilu a ona sedela mirno i spretnim prstima se štitila od zalutalih grančica
ili slobode odbijanja pokretnih grana. Opet je voda izgledala zlatnomrko
ispod baldahina od poluprovidnog zelenila, a travnati nasip beše boje
smaragda. Opet smo sedeli u prohladnoj senci, s bezbroj šumova prirode i
van i unutar naše senice, koji su se slivali u onaj pospani mrmor u čijem
dostatnom okruženju veliki svet, sa svojim uznemirujućim jadom, i svojim
još više uznemirujućim radostima, može biti uspešno zaboravljen. Opet, u
toj blaženoj osami, mlada devojka izgubi držanje svog usiljenog,
uskogrudog vaspitanja, te mi je pričala na prirodan, sanjiv način o
usamljenosti svog novog života. Prigušenim glasom žalosti učini da osetim
kako je u tom njinom prostranom domu svako u domaćinstvu izdvojen
ličnim sjajem njenog oca i nje same; da tamo poverenje nema oltara, niti
sućut svetilišta; i da je tamo i lice njezina oca udaljeno ko što se sad čini
stari seoski život. Još jednom se mudrost moje muževnosti i iskustvo mojih
godina podastrše kod nogu devojčinih. To naizgled sami učiniše, jer se lično
“ja” u toj stvari nije pitalo, no je samo sledilo naređenja. I opet su se leteći
trenuci množili u beskraj. Jer u tajni snova bivstva se stapaju i obnavljaju,
menjaju a ipak ostaju ista – kao duša svirača u fugi. I tako je sećanje, stalno
iznova, nestajalo u snu.
Izgleda da nikad neće biti savršenog pokoja. I u Edenu zmija diže
glavu međ krcatim granama Drveta Saznanja. Tišinu besnene noći razbija
urlik lavine; šištanje nenadnih poplava; lepet zvona vatrogasnih kola što
pokazuje njino kretanje kroz zaspali američki gradić; zveket dalekih
lopatica preko mora... Šta god da je, razbija čar mog Edena. Baldahin od
zelenila iznad nas, posut ko zvezdama dijamantskim tačkama svetlosti, kao
da podrhtava u neprestanom lupanju lopatica; a neumorno zvono čini se da
ne bi da prestane...
Najednom se kapije Sna širom otvoriše, a moje budne uši prepoznaše
uzrok uznemiravajućih zvukova. Budno postojanje dosta je prozaično –
neko je kucao i zvonio na nečijim uličnim vratima.
U svom stančiću u ulici Cermin bejah dosta dobro navikao na prolazne
zvukove; obično me se nije ticalo, u snu ili na javi, šta rade, ma koliko to
činili bučno, moji susedi. Međutim, ova buka beše isuviše neprekidna,
isuviše nametljiva, isuviše nasilna da bi se zanemarila. Neka hitna obavest
bila je iza tog neprestanog zvuka; a neka važnost ili nužda iza te obavesti.
Nisam bio potpuno sebičan, te na pomisao o nečijoj nuždi ustanem, bez
premišljanja, iz kreveta. Nagonski pogledah na ručni časovnik. Upravo beše
tri sata; nejasna ivica sivog bila je oko zelene zavese koja zamračivaše moju
sobu. Beše očigledno da se kuca i zvoni na vratima naše kuće; i beše,
takođe, očigledno da nema nikog budnog da odgovori na taj poziv.
Navučem kućnu haljinu i papuče, te se spustim do vrata predvorja. Kad ih
otvorih, tu stojaše jedan doteran sluga, s jednom šakom stalno pritisnutom
na električno zvono, dok je drugom dizao postojanu buku zvekirom. Čim
me on ugleda, galama prestade; jedna šaka nagonski se diže do oboda
njegovog šešira, a druga izvadi pismo iz njegovog džepa. Spram vrata beše
otmena kočija, s konjima što su teško disali, kao da su dojurili. Jedan
policajac, sa svojom noćnom svetiljkom još upaljenom o pojasu, stojaše u
blizini, privučen na to mesto bukom.
“Izvinite, gospodine, žao mi je što vam smetam, ali mi je naređeno;
nisam smeo časiti ni časa, nego kucati i zvoniti dok neko ne dođe. Smem li
vas pitati, gospodine, da li gospodin Malkolm Ros živi ovde?”
“Ja sam Malkolm Ros.”
“Onda je ovo pismo za vas, gospodine, a i kočija je za vas,
gospodine!”
Uzeh, s čudnom radoznalošću, pismo koje mi on pruži. Kao advokat,
imao sam, ovda-onda, neobične doživljaje, uključujući i iznenadne zahteve
za mojim vremenom; no nikad nešto ovako. Odstupih u predvorje i zatvorih
vrata, ali ih ostavim odškrinutim; a onda upalim električno svetlo. Pismo
beše pisano čudnim rukopisom, ženskim. Počinjalo je naglo, bez “Dragi
gospodine” ili bilo kakvog sličnog naslova:
 “Rekoste da biste mi voleli pomoći ako mi to zatreba; a verujem da ste
mislili ono što ste rekli. To vreme je stiglo pre no što sam očekivala. U
groznoj sam nevolji, i ne znam kuda da se okrenem, niti kome da se
obratim. Pokušano je, bojim se, da se ubije moj otac; mada je, Bogu hvala,
on još uvek živ. Međutim, sasvim je besvesan. Poslano je po doktora i
policiju; ali ovde nema nikog na koga se mogu osloniti. Dođite odmah ako
ste kadri; i oprostite mi ako možete. Pretpostavljam da ću kasnije shvatiti
šta učinih tražeći takvu uslugu, ali zasad ne mogu misliti. Dođite! Dođite
odmah! MARGARETA TRELONI.”
Bol i radovanje borili su se u mojoj duši dok sam čitao; no glavna
misao beše da je ona u nevolji i da poziva mene – mene! To što sam je
sanjao, znači, ne beše sasvim bez razloga. Doviknuh sluzi: “Sačekajte!
Dolazim za minut!” Onda poleteh na sprat.
Vrlo malo vremena beše dostatno da se umijem i obučem, te smo se
uskoro vozili kroz ulice onoliko brzo koliko su konji mogli ići. Beše pijačno
jutro, i kad stigosmo na Pikadili beskrajni tok kola dolazio je sa zapada; ali
je dalje put bio čist, te smo išli brzo. Bejah sluzi rekao da uđe u kočiju sa
mnom, tako da mi može, dok se krećemo, ispričati šta se zbilo. On je sedeo
nespretno, sa šeširom na kolenima, dok je govorio.
“Gospođica Treloni je, gospodine, poslala čoveka da nam kaže da
odmah isteramo kočiju; a kad besmo spremni, ona lično dođe i donese mi
pismo, i reče Morganu – kočijašu, gospodine – da leti. Reče da ne gubim ni
trena, no da kucam dok neko ne dođe.”
“Da, znam, znam – rekli ste mi! Ono što želim znati jeste zašto je
poslala po mene. Šta se desilo u kući?”
“Ni sam ne znam, gospodine, sem da je gazda nađen bez svesti u
svojoj sobi, s čaršafima sasvim krvavim, i s ranom na glavi. Nikako ga nisu
mogli probuditi. Gospođica Treloni beše ona što ga nađe.”
“Kako se desilo da ga nađe u to vreme? Bilo je kasno noću, čini mi
se?”
“Ne znam, gospodine; baš ništa nisam čuo o pojedinostima.”
Kako mi više ništa ne mogaše reći, zaustavih kočiju načas, da ga
pustim da izađe na kočijaško sedalo; a potom sam tu stvar preturao po glavi
dok sam sedeo sam. Beše dosta stvari za koje sam mogao pitati slugu, pa
sam, zamalo pošto on ode, bio ljut na sebe što nisam priliku iskoristio. S
druge strane, pak, beše mi milo što je iskušenje prošlo. Osećao sam da će
biti doličnije da ono što želim znati o okruženju gospođice Treloni saznam
od nje a ne od njenih slugu.
Vozili smo se brzo Najtsbridžskim putem, a neznatna buka našeg
dobro opremljenog vozila zvučala je šuplje na jutarnjem vazduhu.
Skretosmo na Put Kensingtonske Palate i uskoro se ustavismo naspram
jedne velike kuće na levoj strani, bliže, koliko mogoh oceniti, notinhilškom
nego kensingtonskom kraju avenije. To beše zbilja lepo građena kuća, ne
samo u pogledu veličine nego i arhitekture. I na mutnom, sivom
svetlujutarnjem, koje je težilo da umanji veličinu stvari, ona izgledaše
velika.
Gospođica Treloni dočeka me u predvorju. Ona nikako ne beše
sramežljiva. Činilo se da vlada svima oko sebe nekakvom plemenitom
nadmoći, utoliko čudnijom što ona beše vrlo uzbuđena i bleda ko sneg. U
velikom predvorju beše nekoliko služinčadi, od kojih su muškarci stojali
skupa blizu vrata predvorja, a žene se držale skupa u udaljenijim ćoškovima
i dovracima. Jedan policijski nadinspektor beše razgovarao s gospođicom
Treloni; dva čoveka u uniformi i jedan u civilnom odelu stojahu uz njega.
Kad ona uze moju šaku uzbuđeno, u očima joj beše pogled olakšanja, i
ona ispusti lagan uzdah olakšanja. Pozdrav joj beše jednostavan: “Znala
sam da ćete doći!” Stisak šake može mnogo značiti, i kad mu nije
namenjeno da znači nešto posebno. Šaka gospođice Treloni nekako se
izgubi u mojoj. Ne što beše mala šaka; beše fina i gipka, s dugim, nežnim
prstima – retka i lepa šaka; to beše nesvesna predaja sebe. I mada tog časa
ne mogoh da se bavim uzrokom ushita koji me obuze, on mi se vrati
kasnije.
Ona se okrete i reče policijskom nadinspektoru: “Ovo je gospodin
Malkolm Ros.” Policijski oficir je salutirao dok je odgovarao: “Ja poznajem
gospodina Malkolma Rosa, gospođice. Možda će se on setiti da sam imao
čast da s njim radim na slučaju Brikstonskog falsifikata.” Ja ne bejah, na
prvi pogled, primetio ko je on, pošto mi sva pažnja beše na gospođici
Treloni.
“Naravno, nadinspektore Dolane, sećam se odlično,” rekoh dok smo se
rukovali. Ne mogoh a da ne primetim da se učini da je to poznanstvo
olakšanje za gospođicu Treloni. U njenom držanju beše neke nejasne
nelagode, koja privuče moju pažnju; nagonski osetih da će njoj biti manje
neprijatno ako priča sa mnom nasamo. Zato rekoh nadinspektoru: “Možda
bi bilo bolje da gospođica Treloni bude nasamo sa mnom nakratko. Vi ste,
naravno, čuli već sve što ona zna, a ja ću bolje shvatiti kako stoje stvari ako
mogu postaviti nekolika pitanja. Onda ću tu stvar raspraviti s vama, ako
smem.”
“Biće mi milo da pomognem koliko mogu, gospodine,” odgovori on
srdačno.
Sledeći gospođicu Treloni, pređoh u jednu otmenu odaju, u koju se
ulazilo iz predvorja i koja je gledala na baštu iza kuće. Kad uđosmo i ja
zatvorih vrata, ona reče: “Kasnije ću vam zahvaliti na vašoj dobroti što mi
dođoste u mojoj nevolji; a sad mi možete najbolje pomoći ako se upoznate s
činjenicama.”
“Nastavite,” rekoh. “Recite mi sve što znate i ne izostavljajte nijednu
pojedinost, ma kako nevažna sada može izgledati.”
Ona odmah nastavi: “Probudio me je neki zvuk; ne znam kakav. Samo
znam da mi dođe kroza san; jer odmah nađoh da sam budna i da mi srce
divlje tuče, i da zabrinuto osluškujem neki zvuk iz sobe moga oca. Moja
soba je do očeve, i često ga mogu čuti, pre no što zaspim, gde se kreće
okolo. On radi do kasno u noć, katkad zbilja kasno; tako da, kad se rano
probudim, kako biva povremeno, ili u ranu zoru, čujem gde se on i dalje
miče. Jednom pokušah da mu prigovorim što ostaje budan tako kasno, jer to
ne može biti dobro za nj; ali se ne usudih da taj pokušaj ponovim. Vi znate
kako on ume biti strog i hladan – barem se možda sećate šta sam vam
pričala o njemu; a kada je učtiv u takvom raspoloženju, onda je grozan. Kad
je ljut, to mogu mnogo bolje podneti; ali kad je spor i odmeren, i kad mu se
usta postrano podignu da otkriju oštre zube, mislim da se osetim – eto, ne
znam kako! Prošle noći, ustanem polako i prikradem se vratima, jer sam se
stvarno plašila da ga ne uznemirim. Nije bilo šuma kretanja, ni ikakve vike;
ali je bilo nekog čudnog zvuka povlačenja, i laganog, teškog disanja. Oh,
bilo je grozno čekati tu u tami i tišini, i plašiti se – plašiti se ne znam od
čega!
“Najzad skupih hrabrost na silu, te okrenem kvaku što sam laganije
moga i malčice otvorim vrata. Unutra beše sasvim mračno; videla sam samo
obrise prozora. A u tami je zvuk disanja, postavši razgovetniji, bio užasan.
Dok sam slušala, on se nastavljao; ali nije bilo drugog zvuka. Naglo otvorih
vrata. Plašila sam se da ih otvorim lagano; osećala sam kao da iza njih može
biti neki stvor užasan, spreman da me zaskoči! Onda upalih električno
svetlo i stupih u sobu. Prvo pogledah na krevet. Čaršafi behu potpuno
izgužvani, tako da sam znala da otac beše bio u postelji; a u sredini kreveta
beše velika, tamnocrvena mrlja, koja se pružala do njegove ivice, koja učini
da mi srce zastane. Dok sam buljila u nju, zvuk disanja stiže preko sobe i
moje oči odoše za njim. Tu beše moj otac, koji ležaše na svojoj desnoj
strani, s drugom rukom ispod sebe, baš kao da je njegovo mrtvo telo tu
bačeno na gomilu. Trag krvi išao je preko sobe do kreveta, a svud oko njega
beše barica, koja izgledaše strahovito crvena i svetlucava dok sam se ja
saginjala da ga pogledam. Mesto gde on ležaše beše odmah ispred velike
kase. On beše u pidžami. Levi rukav beše otkinut, te mu se videla gola
mišica, ispružena prema kasi. Izgledala je – oh – tako grozno, sva išarana
krvlju, i s mesom iskidanim ili isečenim svud oko zlatne lančane grivne na
njegovom zapešću. Nisam znala da on nosi takvu stvar, i to me nekako
iznova zgranu.”
Ona načas zastade; a kako sam želeo da joj pomognem kratkim
skretanjem misli, rekoh: “O, to ne treba da vas iznenadi. Možete videti da
grivne nose ljudi za koje to ne biste ni pomislili. Ja sam video gde sudija
čoveka osuđuje na smrt, a na zapešću je imao zlatnu grivnu.” Nije se činilo
da ona baš haje za te reči ili tu pomisao; zastoj joj, međutim, malo pomože,
te ona nastavi čvršćim glasom:
“Nisam gubila ni trena u pozivanju pomoći, jer sam se plašila da može
na smrt iskrvariti. Povukoh za zvono, a onda izađoh i povikah upomoć što
sam glasnije mogla. Kroz ono što sigurno beše vrlo kratko vreme – mada se
meni činilo neverovatno dugačkim – neki od slugu dotrčaše; a onda i ostali,
dok nije izgledalo da je soba puna izbuljenih očiju, i čupave kose, i
svakojake noćne odeće.
“Digosmo oca na sofu, a domaćica, gospođa Grant, koja ko da beše
prisebnija od bilo koga od nas, poče da gleda odakle krv teče. Kroz
nekoliko trenutaka beše jasno da dolazi od ruke koja beše razgolićena. Tu
beše jedna duboka rana – nepravilna – zasečena kao nožem, ali kao krzav
rascep ili poderotina – blizu zapešća, koja je izgleda zasekla u venu.
Gospođa Granta veza rubac oko posekotine i čvrsto ga uvrnu srebrnim
nožem za papir, te isticanje krvi ko da odmah prestade. Dotle se ja bejah
pribrala – onoliko koliko je moglo – i veoma poželeh da uza me bude neko
ko mi može pomoći. Tad se setih vas i vaše ljubazne ponude u čamcu ispod
vrbe; te, ne sačekavši da razmislim, rekoh ljudima da odmah spreme kočiju
i napisah poruku i poslah vam je.”
Ona zastade. Nisam želeo da odmah tad kažem išta o tom kako se
osećam. Pogledah je; mislim da ona razumede, jer joj se oči načas digoše do
mojih, a onda se oboriše, ostavivši joj obraze crvenim ko božuri. S očitim
naporom, ona nastavi svoju priču:
“Doktor nam stiže neverovatno brzo. Sluga ga beše zatekao gde
otključava da uđe u svoju kuću, te on dođe trkom. Napravio je propisnu
podvezu za ruku jadnog tate, a onda se vrnuo kući da uzme neki pribor.
Usuđujem se reći da će se vratiti praktično odmah. Onda stiže policajac i
posla poruku stanici, te je nadinspektor vrlo brzo bio tu. Onda vi dođoste.”
Dođe do dugog zastoja, a ja se usudih da načas uzmem njenu šaku.
Bez ijedne reči više, otvorismo vrata i pridružismo se nadinspektoru u
predvorju. On požuri do nas, govoreći: “Sve lično pregledam, a poslao sam
poruku u Skotland Jard. Vidite, gospodine Rose, činilo se da ima toliko toga
što je čudno u vezi sa slučajem, da sam smatrao da je bolje da imamo
najboljeg čoveka iz Kriminalnog istražnog odeljenja kog možemo dobiti.
Stog sam poslao poruku tražeći da narednik Dov bude odmah poslan.
Sećate ga se, gospodine, u onom slučaju američkog trovanja u Hokstonu.”
“O, da,” rekoh, “sećam ga se odlično; u tom i u drugim slučajima, jer
sam se nekoliko puta okoristio njegovom veštinom i pronicljivošću. Ima um
što zbilja radi kao malo koji što ga znam. Kad sam vodio odbranu, i verovao
da je moj čova nevin, bilo mi je milo da ga imam uz nas!”
“To je velika pohvala, gospodine!” reče nadinspektor zadovoljno.
“Milo mi je što odobravate moj izbor – da sam dobro postupio što poslah po
njega.”
Odgovorih srdačno: “Nije moglo biti bolje. Ne sumnjam da ćemo s
vama dvojicom stići do činjenica – i onog što leži iza njih!”
Popesmo se do sobe gospodina Trelonija, gde nađosmo sve tačno kako
opisa njegova ćerka.
Začu se zvonjava kućnog zvonceta, i časak kasnije u sobu uvedoše
jednog čoveka, mladića orlovskih crta lica, oštrih sivih ociju, i čela što se
isticalo, četvrtasto i široko, kao čelo mislioca. U ruci je imao crnu torbu,
koju on odmah otvori. Gospođica Treloni nas predstavi: “Doktor Vinčester,
gospodin Ros, nadinspektor Dolan.” Poklonismo se uzajamno, te on, ne
časeći ni časa, započe svoj posao. Svi smo čekali i žudno ga posmatrali dok
je počinjao da previja ranu. Kako je radio, osvrnuo bi se, ovda-onda, da
nadinspektoru skrene pažnju na neku stvar u vezi s ranom, a potonji bi
zatim unosio tu činjenicu u svoju beležnicu.
“Vidite! Nekoliko naporednih posekotina ili ogrebotina što počinju na
levoj strani zapešća i na nekim mestima ugrožavaju radijalnu arteriju.
 “Ove ranice ovde, duboke i iskrzane, izgledaju kao da su načinjene
tupim oruđem. Ovo posebno se čini kao da je načinjeni nekim oštrim
klinom; meso okolo izgleda iskidano ko od postranog pritiska.”
Obraćajući se gospođici Treloni, on zatim reče: “Mislite da bismo
mogli ukloniti ovu grivnu? To nije sasvim neohodno, pošto će pasti niže na
zapešće, gde može visiti komotno; ali bi moglo doprineti da pacijentu
kasnije bude udobnije.”
Sirota devojka jako pocrvene dok je odgovarala tihim glasom: “Ne
znam. Ja – ja sam tek nedavno došla da živim kod svog oca; i tako malo
znam o njegovom životu ili njegovim poimanjima da se plašim da teško da
mogu odlučiti u takvoj stvari.”
Doktor, pošto je prodorno pogleda, reče vrlo ljubazno: “Oprostite mi!
Nisam znao. No, u svakom, slučaju, ne treba da se žalostite. Ako bude bilo
potrebno kasnije, lako je možemo ukloniti turpijom. Vaš otac bez sumnje
ima neki cilj što je drži kako jeste. Pogledajte! Evo nekog ključića
okačenog o nju...” Dok je govorio, zaustavio se i sagao još niže, uzevši iz
moje ruke sveću koju sam držao, i spustivši je dok joj svetlost ne pade na
grivnu. Onda mi mahnu da držim sveću u istom položaju, pa iz džepa
izvuče lupu, koju podesi. Pošto obavi pažljiv pregled, on ustade i pruži lupu
Dolanu, govoreći: “Bolje da je i sami pogledate. To nije obična grivna.
Zlato je prepleteno preko trostrukih čeličnih karika; vidite gde se izlizalo.
Očigledno da naum ne beše da se lako ukloni; i bilo bi potrebno više od od
obične turpije da se to učini.”
Nadinspektor saže svoje veliko telo; no kako se tako ne približi
dovoljno, on kleče uz sofu onako kako doktor beše uradio. Pregledao je
grivnu polako, okrećući je ukrug, tako da nijedan deo ne izmakne
posmatranju. Onda ustade i pruži lupu meni. “Kad je vi budete pregledali,”
reče, “neka je gospođica pogleda ako želi,” reče i poče zapisivati nadugačko
u svoju beležnicu.
Ja napravim prostu izmenu u njegovom predlogu. Pružih lupu
gospođici Treloni, govoreći: “Nije li bolje da je vi prvi pregledate?”
Ona ustuknu, malo podigavši ruku u znak odbijanja, i reče uzbuđeno:
“Oh, ne! Otac bi mi je, bez sumnje, pokazao da je hteo da je vidim. Ne bih
to želela bez njegovog pristanka.” Onda dodade, bez sumnje u strahu da
njeno osetljivo gledište ne uvredi nas ostale: “Naravno da je ispravno da je
vi vidite. Morate ispitati i razmotriti sve; i zbilja – zbilja sam vam
zahvalna...”
 Ona se okrete; videh da tiho plače. Meni beše očigledno da i usred
njene nevolje i brige postoji jad što toliko malo zna o svome ocu, i što njeno
neznanje mora da se pokaže u takvo vreme i međ tolikim strancima. To što
su svi oni muškarci nije činilo da se stid lakše podnosi, mada u tom beše
nekog o lakšanja. Pokušavajući da rastumačim njena osećanja, ne mogoh a
da ne pomislim da njoj mora da je milo da neke ženske oči – koje poimaju
više nego muške – nisu na njoj u tom času.
Kad ustadoh od svog razgledanja, koje mi potvrdi doktorov nalaz, ovaj
potonji opet zauze svoje mesto kraj ležaja i nastavi sa svojim
činodejstvovanjem. Nadinspektor Dolan meni reče šapatom: “Mislim da
imamo sreće s našim doktorom!” Klimnuh glavom i taman da dodam nešto
u pohvalu njegove pronicljivosti, kad se začu tiho kucanje na vratima.
 Glava 2.
ČUDNA UPUTSTVA

Nadinspektor Dolan ode tiho do vrata; po nekom prirodnom

razumevanju, on beše preuzeo poslove u sobi. Mi ostali smo čekali. On
delimično otvori vrata, a onda ih, uz pokret očitog olakšanja, raskrili širom,
a unutra stupi jedan mladić. Mladić glatko obrijan, visok i mršav; s
orlovskim licem i sjajnim, živim očima, što kao da jednim pogledom upiše
sve oko njega. Kad on uđe, nadinspektor pruži ruku; ta dva čoveka toplo se
rukovaše.
“Odmah sam krenuo, gospodine, čim primih vašu poruku. Milo mi je
što još uvek uživam vaše poverenje.”
“Uvek ćete ga uživati,” reče nadinspektor srdačno. “Nisam zaboravio
naše prošle dane u ulici Bov, i nikad neću!” Onda, bez i reči uvoda, on poče
iznositi sve što je saznao do trenutka pojavljivanja pridošlice. Narednik Dov
postavi nekoliko pitanja – samo nekoliko – kad to beše neophodno za
njegovo razumevanje okolnosti, ili uzajamne položaje ličnosti; ali je, u
pravilu, Dolan, koji je svoj posao znao temeljno, predviđao svaki upit i
objašnjavao sve potrebne stvari dok je nastavljao. Narednik Dov bacio bi
povremeno brze poglede oko sebe; čas na jednog od nas; čas na sobu ili
neki njen deo; čas na ranjenog čoveka što leži besvesan na sofi.
Kad nadinspektor završi, narednik se okrete meni i reče: “Možda me se
sećate, gospodine. Bio sam s vama u onom hokstonskom slučaju.”
“Sećam vas se odlično,” rekoh dok sam pružao ruku.
Nadinspektor opet progovori: “Vi shvatate, naredniče Dove, da u
celosti vodite ovaj slučaj?”
“Pod vama, nadam se, gospodine,” upade ovaj.
Drugi odmahnu glavom i nasmeši se kad reče: “Čini mi se da je ovo
slučaj što će čoveku uzimati celokupno vreme i umne snage. Ja imam da
obavim drugi posao; ali ću biti više nego zainteresovan, i ako budem mogao
da pomognem na bilo koji način, biće mi milo da to učinim!”
“U redu, gospodine,” reče onaj drugi, prihvatajući odgovornost s
nekom vrstom umerenog salutiranja.
On odmah započe svoju istragu. Prvo priđe doktoru, te ga, pošto uze
njegovo ime i adresu, zamoli da napiše potpun izveštaj koji bi on mogao
koristiti, i koji bi se mogao uputiti centrali ako bude potrebno. Doktor
Vinčester se ozbiljno nakloni dok je to obećavao.
Potom narednik priđe meni i reče tihim glasom: “Dopada mi se kako
vaš doktor izgleda. Mislim da možemo raditi zajedno.”
Obraćajući se gospođici Treloni, on upita: “Molim vas da mi kažete šta
možete o svom ocu; o tom kako živi, njegovu prošlost – u stvari, sve, bilo
koje vrste, što bi ga moglo zanimati, ili u čemu bi mogao učestvovati.”
Ja upravo htedoh da upadnem i kažem mu ono što je ona već rekla o
svom neznanju u svim stvarima u vezi sa svojim ocem i njegovim
navikama, ali njena opominjuća šaka diže se k meni namerno, a ona
progovori sama: “Dvaj, znam malo ili ništa. Nadinspektor Dolan i gospodin
Ros već znaju sve što mogu reći.”
“Dobro, gospođice, moramo se zadovoljiti s tim da činimo ono što
možemo,” reče policajac veselo. “Ja ću početi tako što ću sprovesti kratko
ispitivanje. Velite da ste bili s one strane vrata kad ste čuli buku?”
“Bila sam u svojoj sobi kad sam čula neobičan zvuk – u stvari, mora
da me je probudio početan deo toga, ma šta bilo. Odmah sam izašla iz svoje
sobe. Očeva vrata bila su zatvorena, a ja sam videla celo odmorište i gornji
krak stepenica. Niko ne bi mogao izaći kroz ta vrata a da ja ne znam, ako
ste to imali na umu!”
“Upravo sam to imao na umu, gospođice. Ako mi svako ko nešto zna
bude tako dobro govorio, brzo ćemo doći do srži ovoga.”
On potom ode do kreveta, pažljivo ga pogleda i upita: “Da li je krevet
diran?”
“Ne, koliko ja znam,” reče gospođica Treloni, “ali ću pitati gospođu
Grant – domaćicu,” dodade ona dok je povlačila zvono. Gospođa Grant javi
se na nj lično.
“Uđite,” reče gospođica Treloni. “Ova gospoda žele da znaju, gospođo
Grant, da li je krevet diran.”
“Ne s moje strane, gospođice.”
“Onda ga,” reče gospođa Treloni, okrenuvši se naredniku Dovu, “niko
nije mogao dirati. Celo vreme sam ovde bila ja ili gospođa Grant, a ne
mislim da je i ko od slugu što dođoše kad digoh uzbunu uopšte bio blizu
kreveta. Vidite, otac je ležao ovde, baš ispod velike kase, i svi su se načetili
oko njega. Sve smo ih vrlo brzo udaljili.”
Dov, mahnuvši rukom, zatraži da svi ostanemo na drugoj strani sobe,
dok je on lupom pregledao krevet, pazeći, dok je prevrtao svaki nabor
posteljine, da ga vrati tačno na mesto. Onda je lupom pregledao pod kraj
njega, naročito ulažući trud tamo gde krv beše curila preko stranice kreveta,
koji beše od teškog crvenog drveta i obilno rezbaren. Palac po palac,
klečeći, pažljivo izbegavajući svaki dodir s mrljama na podu, sledio je
krvave belege do mesta sasvim ispod velike kase, gde telo beše ležalo. Svud
naokolo, i po tom mestu, pređe u poluprečniku od nekoliko jardi; ali, naoko,
ne naiđe ni na šta što bi mu privuklo posebnu pažnju. Onda pregleda
prednju stranu kase; oko brave, i duž dna i vrha dvostrukih vrata, a posebno
na mestima gde se napred dodiruju.
Zatim ode do prozora, koji behu pričvršćeni kukama.
“Da li su kapci bili zatvoreni?” upita gospođicu Treloni uzgredno, kao
da očekuje odrečan odgovor, kakav i dođe.
Celo to vreme, doktor Vinčester je opsluživao svoga pacijenta; čas
previjajući rane na zapešću, ili detaljno pregledajući glavu i grlo, kao i srce.
Nekoliko puta je svoj nos bližio ustima besvesnog čoveka i njušio. Kad god
bi to učinio, završio bi nesvesnim ogledanjem po sobi, kao da nešto traži.
Onda začusmo duboki, jaki glas detektivov: “Koliko mogu da vidim,
cilj beše prineti taj ključ bravi kase. Izgleda da postoji neka tajna u
mehanizmu, koju ja ne mogu da odgonetnem, mada sam radio godinu dana
kod Čaba pre no što sam stupio u policiju. To je brava s kombinacijom od
sedam slova; ali izgleda da postoji način da se i kombinacija zaključa. To je
jedna od Četvudovih; otići ću do njih i saznati štogod o tome.”
Zatim se on obrati doktoru, kao da mu je posao zasad završen, i reče:
“Imate li štogod da mi odmah kažete, doktore, što neće uticati na vaš
celoviti izveštaj? Ako ima ikakve sumnje, mogu sačekati, ali što pre saznam
nešto određeno, to bolje.”
Doktor Vinčester odmah odgovori: “Ni ja ne vidim razloga za čekanje.
Ja ću sačiniti celovit izveštaj, naravno. A u međuvremenu, reći ću vam sve
što znam – što, naposletku, nije baš mnogo, i sve što mislim – što je manje
određeno. Nema rane na glavi, koja bi mogla objasniti stanje omame u
kome je pacijent i dalje. Stoga moram smatrati da je on ili omamljen
opojnim sredstvom, ili je pod nekim hipnotičkim uplivom. Koliko mogu
oceniti, nije omamaljen nekim sredstvom – barem ne sredstvom čija su
svojstva meni znana. Naravno, obično u ovoj sobi ima toliko mirisa mumije
da je teško biti siguran u vezi s bilo čime što ima tanan miris. Usuđujem se
reći da ste primetili svojstvene egipatske mirise – bitumen, nard, mirisne
smole i začini, i tako dalje. Sasvim je moguće da je negde u ovoj sobi, među
raritetima i skrivena jačim mirisima, nekakva tvar ili tečnost što može imati
posledicu koju vidimo. Moguće je da je pacijent uzeo neko opojno sredstvo
i da se mogao, u nekoj fazi sna, sam povrediti. Ja ne verujem da je to
verovatno; a činjenice, drugačije od onih koje sam ja ispitivao, mogu
pokazati da taj zaključak nije ispravan. No, u međuvremenu, on je moguć; i
moramo ga, dok ne bude pobijen, imati u vidu.”
Tu narednik Dov upade: “Možda je tako, ali ako jeste, trebalo bi da
možemo naći oruđe kojim je zapešće povređeno. Negde bi bilo mrlja od
krvi.”
“Baš tako!” reče doktor, nameštajući svoje naočare kao da se sprema
za raspravu. “Međutim, kad bi bilo da je pacijent uzeo neko neobično
opojno sredstvo, to bi moglo biti neko što ne deluje odmah. Kako još ne
znamo njegovo delovanje – ako je, u stvari, ceo zaključak uopšte ispravan –
moramo biti spremni na sve.”
Ovde se gospođica Treloni uključi u razgovor: “To bi bilo sasvim
tačno, što se tiče delovanja opojnog sredstva; a prema drugom delu vašeg
zaključka, rana je mogla biti samozadana, i to pošto je opojno sredstvo
delovalo.”
“Tačno!” rekoše detektiv i doktor istovremeno.
Ona nastavi: “Kako, pak, doktore, vaše nagađanje ne iscrpljuje
mogućnosti, moramo imati na umu da neka druga varijanta te iste osnovne
zamisli može biti ispravna. Stoga smatram da naša prva potraga, koja će se
izvesti sa ove pretpostavke, mora biti za oružjem kojim je učinjena povreda
zapešća mog oca.”
“Možda je on oružje stavio u kasu pre no što je postao sasma
besvesan,” rekoh ja, oglašavajući budalasto napola uobličenu misao.
“To ne bi moglo biti,” reče doktor brzo. “Barem mislim da bi teško
moglo biti,” dodade on oprezno, uz kratak naklon prema meni. “Vidite, leva
šaka je pokrivena krvlju; a nema nikakve krvave mrlje na kasi.”
“Sasvim tačno!” rekoh ja, pa nastupi dugo ćutanje.
Prvi koji razbi tišinu beše doktor: “Ovde će nam biti potrebna
bolničarka što je pre moguće, a ja upravo znam jednu koja odgovara. Idem
odmah da je u grabim, ako mogu. Moram da zamolim da neko od vas bude
stalno s pacijentom dok se ja ne vratim. Možda će biti potrebno da se on
kasnije prebaci u drugu sobu; a u međuvremenu, najbolje je da se ostavi
ovde. Gospođice Treloni, smem li pretpostaviti da ćete bilo vi bilo gospođa
Grant ostati ovde – ne samo u sobi, no uz pacijenta, i da ga posmatrate –
dok se ja ne vratim?”
Ona se u odgovor nakloni i sede uz sofu. Doktor joj dade neka
uputstva glede toga šta da radi u slučaju da njen otac dođe svesti pre
njegovog povratka.
Sledeći koji povuče potez beše nadinspektor Dolan, koji priđe
naredniku Dovu i reče: “Bolje da se sad vratim u stanicu – sem, naravno,
ako ne želite da ostanem neko vreme.”
Ovaj odgovori: “Da li je Džoni Rajt još uvek u vašem odeljenju?”
“Jeste! Da li biste hteli da on bude s vama?”
Drugi klimnu glavom potvrdno.
“Onda ću vam ga poslati čim se to bude moglo srediti; pa će ostati s
vama koliko god želite. Reći ću mu da naređenja prima u celosti od vas.”
Narednik ga otprati do vrata, govoreći: “Hvala vam, gospodine; uvek
ste pažljivi prema ljudima koji rade s vama. Zadovoljstvo mi je što sam opet
s vama. Vratiću se u Skotland Jard i podneti izveštaj svom šefu. Potom ću
svratiti do Četvuda; a vratiću se amo što pre. Smatram da mogu
pretpostaviti, gospođice, da se mogu smestiti ovde na par dana, ako je
potrebno. Možda će biti od pomoći, ili će vama biti lakše, ako sam ja tu dok
ne razmrsimo ovu zakonetku.”
“Biću vam vrlo zahvalna.”
On ju je oštro gledao nekoliko trenutaka pre no što opet progovori:
“Pre nego što krenem, imam li dopuštenje da pogledam po stolu i pisaćem
stolu vašeg oca? Moglo bi biti nečeg što bi nam dalo uporište – ili barem
usmerenje.”
Njen odgovor beše tako jasan da ga skoro iznenadi: “Imate najšire
moguće dopuštenje da činite sve što nam može pomoći u ovoj užasnoj
nevolji – da otkrijete šta nije u redu s mojim ocem, ili ono što ga može
zaštiti u budućnosti.”
On odmah započe detaljnu pretragu toaletnog stočića, a posle toga,
pisaćeg stola u sobi. U jednoj od ladica nađe zapečaćeno pismo. On ga
donese odmah preko sobe i predade ga gospođici Treloni.
“Pismo – naslovljeno na mene – i s rukopisom moga oca!” izusti ona
dok ga žudno otvaraše. Posmatrao sam njeno lice kad poče čitati; no kad
odjednom videh da narednik Dov drži svoje oštre oči na njezinom licu,
postojano posmatrajući svaki prolazni izraz, od tog trena zadržah oči
upiljenim u njegove. Kad gospođica Treloni pročita pismo, u duši sam
stekao jedno ubeđenje, koje, pak, zaključah u svoje srce. Međ sumnjama u
umu detektivovom beše jedna, pre, možebit, moguća nego određena, na
samu gospođicu Treloni.
Nekoliko trenutaka je gospođica Treloni držala pismo u šaci, oborenih
očiju, razmišljajući. Onda ga opet pažljivo pročita. Ovog puta promenljivi
izražaji behu pojačani, a ja pomislih da ih mogu lako pratiti. Kad završi
drugo čitanje, ona zastade opet. Potom, mada s malo oklevanja, pruži pismo
detektivu. On ga revno pročita, s neizmenjenim licem; pročita ga po drugi
put, pa ga pruži natrag uz naklon. Ona opet malo zastade, a onda ga pruži
meni. Dok je to činila, načas molbeno diže oči prema mojima; brzo crvenilo
raširi se po njenim bledim obrazima i čelu. Ja ga uzeh, s pomešanim
osećanjima, ali mi, sve u svemu, beše milo. Nije pokazala da joj smeta što
daje pismo detektivu – mogla je da ne pokaže išta bilo kom drugom. Ali
meni... Plašio sam se da tu misao pratim dalje; nego sam čitao, svestan da
su oči i gospođice Treloni i detektiva uprte u mene.
“Mila moja kćeri, želim da ovo pismo smatraš za uputstvo – potpuno i
obavezno, koje ne dopušta nikakvo odstupanje – u slučaju da se meni desi
štogod nepovoljno, ili neočekivano za tebe i ostale. Ako bih bio nenadno i
tajanstveno oboren – bilo bolešću, nesrećnim slučajem ili napadom – moraš
ova upustva slediti bezuvetno. Ako već ne budem bio u svojoj spavaćoj sobi
kad ti saznaš za moje stanje, moram tamo biti odnesen što pre. I ako budem
mrtav, moje telo mora da se tamo odnese. Otad pa dok se ili ne osvestim i
ne budem mogao da sam izdajem uputstva, ili ne budem sahranjen, nikad ne
smem biti ostavljen da budem sam – ni na tren. Od nastupa mraka do rođaja
sunca, barem dve osobe moraju ostati u sobi. Biće uputno da obučena
bolničarka bude u sobi s vremena na vreme, i da zapiše simptome, bilo
trajne bilo promenljive, koji joj padnu u oči. Moji advokati, Marvin i
Džuks, iz broja 27B u Linkolnovom Svratištu, imaju celovita uputstva za
slučaj moje smrti; a gospodin Marvin se lično obavezao da se postara da se
moje želje izvrše. Savetovao bih ti, mila moja kćeri, pošto nemaš rođaka
kome bi se obratila, da pribaviš nekog prijatelja kome možeš poveriti da ili
ostane u kući, gde se može neposredno opštiti, ili da obnoć dolazi da
pomogne u bdenju, ili da bude nadomak. Takav prijatelj može biti muški ili
ženski; ali koji bio, treba da se doda, da bude pri ruci, još jedan posmatrač
ili pratilac suprotnog pola. Shvati da je sama bit moje želje da tu budu,
budne i vršeći službu na moju polzu, i muška i ženska pamet. Još jednom,
mila moja Margareto, da ti utuvim potrebu za posmatranjem i ispravnim
rasuđivanjem sve do zaključaka, ma kako čudnih. Ako budem bolestan ili
povređen, to neće biti neka obična prilika; i ja želim da te opomenem, tako
da bi tvoje nadziranje moglo biti potpuno.
“Ništa u mojoj sobi – govorim o retkostima – ne sme biti uklonjeno ili
pomereno na bilo koji način, ni iz bilo kog razloga. Imam naročit razlog i
naročit naum u postavljanju na mesto svake od njih; tako da bi bilo kakvo
njino pomeranje pokvarilo moje planove.
“Bude li ti manjkalo para ili saveta u bilo čemu, gospodin Marvin će
izvršiti tvoje želje, za šta ima moje celovito uputstvo.
Avelj Treloni.”

Pročitah pismo po drugi put pre no što progovorih, jer sam se plašio da
se ne odam. Izbor prijatelja za me je mogla biti značajna činjenica. Već
bejah imao osnova za nadu što me ona zamoli za pomoć u prvom bolu svoje
nevolje; ali ljubav stvara svoje sumnje, i ja sam se plašio. Činilo se da se
moje misli vrte munjevitom brzinom, te kroz nekoliko trenutaka ceo
postupak zaključivanja bi uobličen. Ne smem se nuditi da budem onaj
prijatelj za koga je otac svetovao kćer da ga nabavi da joj pomogne u
njenom bdenju; a ipak je onaj jedan pogled nosio pouku koju ne smem
prenebregnuti. Takođe, zar ona nije, kada joj pomoć beše potrebna, poslala
po mene – mene, tuđinca, ako se ne računa jedan susret na plesu i jedno
kratko popodne druženja na reci? Zar je ne bi ponizilo da me moli dvaput?
Nju ponizilo! Ne! Taj bol joj svakako mogu uštedeti; nije poniženje odbiti.
Zato, dok sam joj vraćao pismo, rekoh: “Znam da ćete da mi oprostite,
gospođice Treloni, ako budem previše drzak; ali bih bio ponosan ako biste
mi dozvolili da pomognem u bdenju. Mada je prilika žalosna, biću vrlo
srećan ako mi se da to pravo.”
Uprkos njenog očiglednog i bolnog napora da se suzdrži, crvena plima
prekri joj lice i vrat. I oči joj behu preplavljene i u oštroj suprotnosti s
njenim bledim obrazima kad se plima povuče. Ona odgovori tihim glasom:
“Biću vrlo zahvalna za vašu pomoć!” Onda, kao primisao, dodade: “No ne
smete dopustiti da budem sebična u svojoj nuždi! Ja znam da imate mnogo
obaveza koje vas čine zauzetim; i mada ću visoko ceniti vašu pomoć – vrlo
visoko – ne bi bilo pošteno da vam oduzimam sve vreme.”
“Što se toga tiče,” odgovorih odmah, “moje vreme je vaše. Svoj posao
za danas lako mogu urediti tako da mogu amo doći po podne i ostati do
jutra. Posle toga, ako prilika to još bude zahtevala, mogu tako urediti svoj
posao da imam još više vremena na raspolaganju.”
Ona beše vrlo ganuta. Video sam suze gde se skupljaju u njenim
očima, a ona okrete glavu.
Detektiv progovori: “Milo mi je što ćete biti ovde, gospodine Rose. I ja
ću biti u kući, pošto će mi gospođica Treloni dopustiti, ako moji u Skotland
Jardu budu dozvolili. To pismo kao da svemu daje drugačiji izgled; iako
zagonetka ostaje veća nego ikad. Ako možete da ovde sačekate par sati, ja
ću otići do centrale, a onda do proizvođača sefova. Posle toga ću se vratiti,
te vi možete mirnije otići, jer ću ja biti tu.”
Kad on ode, nas dvoje, gospođica Treloni i ja, ostadosmo u tišini. Ona
najzad diže oči i pogleda me načas; posle toga, ne bih s kraljem mesto
menjao. Ona se zamalo uposli oko improvizovane postelje svoga oca. Onda,
zamolivši me da ne skidam oka s njega dok se ona ne vrati, žurno izađe.
Kroz nekoliko minuta, ona se vrati s gospođom Grant i dve služavke i
par slugu, koji doneše ceo okvir i opremu lakog gvozdenog kreveta. Oni
počeše da ga sklapaju i pripremaju. Kad taj posao bi završen i sluge se
povukoše, ona mi reče: “Biće zgodno da sve bude spremno kad se doktor
vrati. On će jamačno želeti da oca stavi u krevet; a pravi krevet biće za nj
bolji nego sofa.” Onda prinese stolicu uz svog oca i sede da ga posmatra.
Ja sam hodao po sobi, tačno zapažajući sve što vidim. A zbilja beše
dovoljno stvari u sobi da izazove radoznalost bilo kog čoveka – pa ma
prateće okolnosti bile manje čudne. Celo to mesto, isključujući one
predmete nameštaja potrebne dobro opremljenoj spavaćoj sobi, beše
ispunjeno sjajnim retkostima, poglavito egipatskim. Kako soba beše
ogromna, bilo je prilike da se postavi velik broj njih, čak i ako su, ko što
ove behu, golemih dimenzija.
Dok sam ja i dalje istraživao sobu, ču se zvuk točkova na šljunku van
kuće. Na vratima predvorja zazvoni, te koji časak kasnije, posle uvodnog
kucanja na vratima i odgovora “Slobodno!”, uđe doktor Vinčester, praćen
jednom mladom ženom u tamnoj haljini bolničarke.
“Imao sam sreće!” reče on kad uđe. “Nađoh je odmah, i to slobodnu.
Gospođice Treloni, ovo je bolničarka Kenedijeva!”
 Glava 3.
POSMATRAČI

Dojmio me se način na koji te dve mlade žene pogledaše jedna drugu.

Pretpostavljam da sam toliko navikao da merim u pameti ličnost svedoka i
da stvaram sud po njihovim nesvesnim delanjima i načinu kako se drže, da
se ta navika proteže na moj život van sudnice kao i u njoj. U ovom trenutku
mog života, sve što je zanimalo gospođicu Treloni zanimalo je i mene; a
kako se nje dojmila ta pridošlica, i ja je nagonski odmerih. Upoređivanjem
njih dveju, činilo se da nekako stičem novo saznanje o gospođici Treloni.
Te dve žene su se svakako veoma razlikovale. Gospođica Treloni bila je
lepog stasa, s tamnoputim, otvorenim crtama lica. Imala je divne oči;
velike, širom otvorene, i crne i meke kao baršun, s tajanstvenom dubinom.
Gledati u njih beše kao zuriti u crno ogledalo kakvo je doktor Di koristio u
svojim veštičarskim obredima. Čuo sam gde, na pikniku, jedan stari
džentlmen, velik istočnjački putnik, opisuje dejstvo njenih očiju “kao
gledanje noću u velike udaljene lampe mošeje kroz otvorena vrata.” Obrve
behu svojstvene. Fino lučno savijene i bogate dugom, kovrčavom dlakom,
činilo se da su pravo arhitektonsko okruženje dubokih, sjajnih očiju. I kosa
joj beše crna, ali beše fina kao svila. Općenito, crna kosa je znamen
životinjske snage i liči na jaku izraženost sila jake prirode; no u ovom
slučaju nije moglo biti takve pomisli. Tu je bilo prefinjenosti i
visokorođenosti; i mada ne beše nikakve naznake slabosti, bilo kakav osećaj
snage koga beše pre je bio duhovan nego životinjski. Ceo sklad njenog bića
činio se potpunim. Držanje, stas, kosa, oči; pokretna, puna usta, čije
purpurne usne i beli zubi ko da osvetljavahu donji deo lica kao oči gornji;
širok opseg vilice od brade do uveta; dugi, fini prsti; šaka koja se pokreće iz
zapešća ko da ima vlastitu osetljivost. Sva ta savršenost činila je ličnost
koja vlada bilo svojom ljupkošću, bilo svojom dopadljivošću, svojom
lepotom, ili svojim čarom.
Bolničarka Kenedijeva, pak, beše dosta niža od prosečne ženske
visine. Beše stamena i zdepasta, punih udova i širokih, sposobnih šaka.
Žutosmeđa kosa beše gusta i duga, a zlatnosmeđe oči iskrile su iz pegave,
suncem opaljene kože. Njeni ružičasti obrazi nudili su općenitu predodžbu
bogate smeđe boje. Crvene usne i beli zubi nisu menjali taj obrazac boje,
nego su ga samo naglašavali. Imala je prćast nos – o tom nije bilo nikakve
sumnje; a on je, kao takvi nosevi općenito, otkrivao narav plemenitu,
neumornu i punu dobronamernosti. Njeno široko belo čelo, koje su cak
pege poštedele, beše puno prodorne misli i razbora.
Doktor Vinčester je nju, na putu od bolnice, uputio u nužne
pojedinosti, te ona bez reči preuze brigu o pacijentu i krete da radi. Pošto
pregleda novonapravljeni krevet i pretrese jastuke, ona porazgovara s
doktorom, koji izdade uputstva; ubrzo nas četvoro, koračajući skupa,
podigosmo besvesnog čoveka sa sofe.
Rano po podne, kad se narednik Dov vratio, ja odem do svog stana u
ulici Džermin i otpošaljem onu odeću, knjige i dokumente koji će mi
verovatno biti potrebni tokom nekoliko dana. Onda odem da izvršim svoje
zakazane pravne obaveze.
Sud je toga dana zasedao do kasno, jer se okončavao jedan važan
slučaj; otkucavalo je šest kad se dovezoh kroz kapiju na putu
Kensingtonske Palate. Nađoh da sam smešten u veliku odaju blizu
bolesničke sobe.
Te noći još ne besmo redovno organizovani za bdenje, te je rani deo
večeri pokazao da je straža nejednako izvagana. Bolničarka Kenedijeva,
koja je na dužnosti bila celog dana, prileže, pošto je odredila da opet nastupi
do dvanaest sati. Doktor Vinčester, koji je večerao u kući, ostade u sobi dok
se večera ne najavi, i vrati se čim se večera završila. Tokom večere, u sobi
ostade gospođa Grant, i s njom narednik Dov, koji je želeo da završi pomni
pregled, koji beše preduzeo, svega u sobi i blizu nje. U devet sati, gospođica
Treloni i i ja dođosmo da smenimo doktora. Ona beše prilegla nekoliko sati
po podne, kako bi se osvežila za svoj posao noću. Reče mi da je odlučila da
će bar noćas sedeti i bdeti. Ne pokušah da je odgovorim, jer sam znao da je
donela odluku. Tu i tada reših da ću bdeti s njome – sem, naravno ako vidim
da ona to zaista ne želi. Zasad ne rekoh ništa o svojim namerama. Uđosmo
na prstima, tako tiho da doktor, koji se saginjao nad postelju, nije čuo te je
izgledao malo presenećen kad nenadno diže pogled i vide da su naše oči na
njemu. Osetih da mu tajanstvenost cele te stvari ide na živce, kao što je već
načela živce nekih drugih od nas. Pomislih da je malo ljut na sebe što se
tako presenetio, te odmah poče govoriti užurbano, kao da bi da prevaziđe
našu predodžbu o njegovoj zbunjenosti: “Zbilja nisam pametan da
pronađem neki odgovarajući uzrok za ovu omamu. Opet sam izvršio
pregled najtačnije što sam mogao, i uveren sam da nema povrede mozga, to
jest, nema spoljne povrede. U stvari, svi njegovi vitalni organi čine se
neoslabljenim. Dao sam mu, ko što znate, hranu nekoliko puta, i to mu je
očito prijalo. Disanje mu je snažno i pravilno, a bilo je sporije i jače nego
što beše jutros. Ne mogu naći dokaza o bilo kom znanom opojnom sredstvu,
a njegova nesvest ne liči ni na jedan od mnogih slučajeva hipnotičkog sna
koje videh u Šarkovoj bolnici u Parizu. A glede ovih rana” – on nežno, dok
je govorio, stavi prst na previjeno zapešće, koje ležaše van pokrivača, “ne
znam šta da mislim o njima. Mogla ih je napraviti grebenaljka; ali ta je
pretpostavka neodrživa. U granicama mogućnosti je da ih je možda načinila
neka divlja životinja, ako se pobrinula da naoštri svoje kandže. I to je,
smatram, nemoguće.
Uzgred, imate li neke neobične ljubimce ovde u kući; bila šta od neke
posebne vrste, kao divlja mačka, ili bilo šta neuobičajeno?”
Gospođica Treloni se tužno nasmeši, što učini da mene zaboli srce, dok
je odgovarala: “Oh, ne! Otac ne voli životinje po kući, sem ako su mrtve i
balsamovane”. Ovo bi rečeno s primesom gorčine ili ljubomore; teško
mogoh reći kojeg. “I moje jadno mače puštano je u kuću uz prećutan
pristanak; i mada je on najmiliji i najvaspitaniji mačak na svetu, sad je na
nekoj uslovnoj slobodi i nije mu dopušteno da uđe u ovu sobu.”
Dok je ona govorila, ču se slab zveket kvake na vratima. Lice
gospođice Treloni očas se zasja. Ona skoči i ode do vrata, govoreći dok je
hodala: “Eto ga! To je moj Silvije. On se uspravi na zadnje noge i cima
kvaku na vratima kad želi da uđe u sobu.”
Ona otvori vrata, obraćajući se mačku kao da je dete: “Je l’ on hteo
svoju mamicu? Dede, onda; ali mora ostati kod nje!” Ona diže mačka i vrati
se s njim u naručju. On svakako beše veličajna životinja. Persijanac sive
boje činčile, s dugom svilastom dlakom; zbilja otmena životinja, uznosita
držanja uprkos svoje blagosti; i s velikim šapama, koje se raširiše kad ih on
stavi na pod. Dok ga je ona mazila, on se najednom izmigolji ko jegulja i
skliznu uz njenih ruku. Otrča preko sobe i stade naspram niskog stola na
kome stojaše mumija neke životinje, te poče mjaukati i režati. Gospođica
Treloni začas ode za njim i diže ga u naručje, dok se on otimao i borio i
migoljio da se otrgne; ali nije grizao ni grebao, jer je očigledno voleo svoju
lepu gospodaricu. On prestade praviti buku čim joj dođe u naručje. Ona ga
je grdila šapatom: “o, nevaljali Silvije! Prekršio si uslovnu slobodu koju ti
je majka dala. A sad, reci laku noć džentlmenima i hajde u materinu sobu!”
 Dok je govorila, ona meni pruži mačkovu šapu, da se rukujem. Dok
sam to činio, ne mogoh a da se ne divim njegovoj veličini i lepoti. “Ama,”
rekoh, “njegova šapa liči na boksersku rukavicu punu kandži.”
Ona se nasmeši: “I treba da liči. Zar ne primećujete da moj Silvije ima
sedam prstiju – vidite!” ona otvori šapu; i tu, jamačno, beše sedam zasebnih
kandži, svaka od njih smeštena u nežno, fino spremište nalik školjki. Dok
sam blago mazio šapu, kandže izroniše i jedna od njih se slučajno – sada
nije bilo ljutnje i mačak je preo – zabi u moju šaku. Ja nagonski rekoh dok
sam se povlačio: “Ama, kandže su mu ko brijači!”
Doktor Vinčester beše nam se približio i nagnuo se da pogleda kandže
mačkove; dok sam ja govorio, on izreče brzo, oštro: “Eh!” Čuh gde on brzo
udahnu. Dok sam ja milovao sada mirnog mačka, doktor ode do stola i
otkide komad upijaćeg papira s pisaće podloge i vrati se. On položi papir na
svoj dlan i, uz jednostavno “Oprostite mi!” gospođici Treloni, stavi mačju
šapu na nj i pritisnu je nadole svojom drugom rukom. Činilo se da uznositi
mačak baš ne podnosi tu prisnost, te pokuša da izvuče svoju šapu. To jasno
beše ono što je doktor hteo, jer je pri tom činu mačak otvorio spremišta
svojih kandži i napravio nekoliko grebova u mekom papiru.
Onda gospođica Treloni odnese svog ljubimca. Ona se vrnu kroz
nekoliko trenutaka. Kad uđe, reče: “To je vrlo čudno, glede te mumije! Kad
je Silvije došao u sobu prvi put – ja sam ga, u stvari, dovela ko mače da ga
pokažem ocu – on se ponašao sasvim na isti način. Skočio je na taj sto i
pokušao da grebe i ujeda tu mumiju. To je bilo ono što tako razljuti oca, i
što dovede do proterivanja sirotog Silvija. Samo ga je njegova uslovna
sloboda, isposlovana preko mene, zadržala u kući.”
Dok ona beše odsutna, doktor Vinčester je skinuo zavoj sa zapešća
njenog oca. Rana sada beše sasvim jasna, a odvojeni zaseci su se isticali kao
jarkocrvene crte. Doktor presavi upijaći papir po liniji proboda napravljenih
mačjim šapama i prinese ga rani. Kad to učini, diže pogled pobednički i
pozva nas pokretom k sebi.
Zaseci u papiru odgovarali su ranama na zapešću! Nikakvo objašnjenje
ne beše potrebno kad on reče: “Bilo bi bolje da gazda-Silvije nije prekršio
svoju uslovnu slobodu!”
Svi ućutasmo nakratko. Odjednom gospođica Treloni reče: “Ali Silvije
nije noćas bio ovde!”
“Jeste li sigurni? Možete li dokazati to ako je potrebno?”
 Ona oklevaše pre nego što odgovori: “Sigurna sam u to; ali se bojim da
bi bilo teško to dokazati. Silvije spava u korpi u mojoj sobi. Jamačno sam
ga stavila na spavanje; jasno se sećam da sam ga prekrila njegovim
ćebencetom i ušuškala ga. Jutro sam ga sama izvadila iz korpe. Jamačno ga
nisam primetila ovde; mada, naravno, to ne bi puno značilo, jer sam bila
previše zabrinuta za jadnog oca i previše zauzeta njime da bih primetila
Silvija.”
Doktor odmahnu glavom kad reče, uz izvesnu žalostivost: “Dobro, u
svakom slučaju, ne koristi pokušavati da se sada išta dokaže. Bilo koji
mačak na svetu očistio bi mrlje od krvi – kad bi nekih bilo – sa svojih šapa
u sgotom delu vremena koje je proteklo.”
Ponovo se svi ućutasmo; i ponovo ćutnju prekide gospođica Treloni:
“Međutim, sad kad se setim toga, jadni Silvije nije mogao biti taj što
povredi oca. Moja vrata behu zatvorena kad sam prvi put začula onaj zvuk;
i očeva behu zatvorena kad sam oslušnula od njih. Kad sam ušla, povreda
već beše naneta; tako da se to moralo zbiti pre no što Silvije mogaše ikako
ući.”
Ovo razmišljanje beše hvalevredno, pogotovo meni kao advokatu, jer
beše dokaz koji bi zadovoljio porotu. Meni je pružalo posebno zadovoljstvo
da Silvija oslobodim sumnje za taj zločin – možda zato što je on mačak
gospođice Treloni i što ga ona voli. Srećni mačak! Silvijeva gospodarica
beše očigledno zadovoljna kad rekoh: “Presuda – nije kriv!”
Doktor Vinčester, poćutavši malo, primeti: “Izvinjavam se gazda-
Silviju ovom prilikom; ali sam i dalje radoznao da saznam što je tako
naoštren protiv one mumije. Da li je isti takav prema drugim mumijama u
kući? Ima ih, pretpostavljam, puno. Videh tri u predvorju kad uđoh.”
“Ima ih puno,” odgovori ona. “Katkad ne znam da li sam u privatnoj
kući ili Britanskom Muzeju. No Silvije se ne bakće ni s jednom od njih
osim te posebne. Pretpostavljam da mora biti da je tako zato što je ona
mumija životinje, a ne čoveka ili žene.”
“Možda je mumija mačke!” reče doktor dok se dizao i kretao preko
sobe, da pogleda mumiju izbliza. “Da,” nastavi on, “ovo je mumija mačke, i
to neke vrlo lepe. Da nije bila miljenica neke vrlo važne osobe, ne bi joj
bilo ukazano toliko časti. Pogledajte! obojena škrinja i oči od opsidijana –
baš ko ljudska mumija. To je izvanredna stvar, to prepoznavanje vrste. Ovde
je mrtva mačka – i to je sve; možda je stara četiri ili pet hiljada godina – a
druga jedna mačka, od druge vrste, u onom što je, u stvari, drugi svet,
spremna je da poleti na nju, baš ko što bi da nije mrtva. Ja bih malo da
isprobam nešto u vezi s tom mačkom, ako vi nemate ništa protiv, gospođice
Treloni.”
Ona oklevaše pre nego što odgovori: “Naravno, radite sve što mislite
da je potrebno ili pametno; ali se nadam da to neće biti ništa što će povrediti
ili zabrinuti mog jadnog Silvija.”
Doktor se nasmeši i odgovori: “Oh, Silvije bi bio u redu; onom
drugom su namenjene moje simpatije.”
“Kako to mislite?”
“Gazda-Silvije će da napada, a onaj drugi će da strada.”
“Da strada?” U glasu joj beše bolan prizvuk.
Doktor se nasmeši još šire: “O, molim vas, ne brinite glede toga. Taj
drugi neće stradati onako kako mi to podrazumevamo; sem, možebit, u
svom sastavu i opremi.”
“Šta to, zaboga, želite reći?”
“Jednostavno to, draga moja mlada gospođice, da će protivnik biti
balsamovana mačka kao ova. Ima ih, pretpostavljam, dosta koje se mogu
nabaviti u Muzejskoj ulici. Nabaviću jednu i staviti je tu umesto ove –
nadam se da nećete pomisliti da će privremena zamena prekršiti uputstva
vašeg oca. Onda ćemo utvrditi, za početak, da li Silvije ima nešto protiv
svih balsamovanih mačaka, ili samo protiv ove posebne jedne.”
“Ne znam,” reče ona sumnjičavo. “Čini se da su očeva upustva vrlo
stroga.” Onda, pošto zastade, nastavi:
“No, naravno, u ovim okolnostima, sve što će u krajnjem biti za
njegovo dobro mora se učiniti. Pretpostavljam da ne može biti ničeg vrlo
posebnog u vezi s tom balsamovanom mačkom.”
Doktor Vinčester ne reče ništa. Sedeo je kruto, s tako ozbiljnim
izgledom na licu da višak njegove ozbiljnosti pređe na me; a u njenoj
prosvetljujućoj uznemirenosti ja počeh shvatati, više nego dosad, kako je
čudan slučaj u koji sam sada tako duboko umešan. Kad ta misao jednom
krete, tome nije bilo kraja. Zbilja je narastala, i cvala, i razmnožila se na
hiljadu razlicnih načina. Ta soba i sve u njoj nudila je podlogu za čudne
misli. Tu beše toliko prastarih retkosti da bi čovek nesvesno bio prenet
nazad u čudne zemlje i čudna vremena. Beše toliko mumija ili mumijskih
predmeta, oko kojih kao da se zauvek zadržavahu prodorni vonjevi
bitumena, začina i smola – “Blagi mirisi narda i Čerkezije” – da čovek ne
mogaše zaboraviti prošlost. Naravno, u sobi beše samo malo svetla, i to
brižljivo zasenjenog, tako da nigde ne beše bleska; nimalo onog izravnog
svetla što se ispoljava kao sila ili bit, i tako zamenjuje društvo. Soba beše
velika, i visoka u srazmeri sa svojom veličinom. U njenoj golemosti beše
mesta za mnoštvo stvari što se ne nalaze često u spavaćoj sobi. U udaljenim
ćoškovima sobe behu senke neprijatna oblika. Više puta me se, dok sam
razmišljao, tako dojmilo mnogostruko prisustvo mrtvih i prošlosti da se
uhvatih kako ustrašeno gledam naokolo, kao da je prisutna neka čudna
ličnost ili moć. Ni očito prisustvo doktora Vinčestera i gospođice Treloni ne
mogaše me sasvim utešiti ni zadovoljiti u takvim trenucima. S jasnim
osećajem olakšanja ugledah novu ličnost u sobi, u liku bolničarke
Kenedijeve. Nije bilo sumnje da ta spretna, samopouzdana, sposobna mlada
žena dodaje elemenat sigurnosti tako divljim uobraženjima kao moja. Imala
je osobinu zdravog razuma, koja kao da je prožimala sve oko nje, kao da je
je neka vrsta isijavanja. Do tog časa bejah gradio utvare oko bolosnog
čoveka; tako da, konačno, sve oko njega, uključujući i mene, beše postalo
zapetljano u njih, ili zapleteno, ili prožeto, ili... No sad, kad ona dođe, on se
vrnu na svoje pravo mesto kao pacijent; soba beše bolesnička soba, a senke
izgubiše svoje užasno svojstvo. Jedina stvar koju to ne mogaše sasma
poništiti beše čudni egipatski vonj. Mumiju možete staviti u staklenu
škrinju i zapečatiti je hermetički, tako da razjedajući vazduh ne može
dospeti unutra, a ona će ipak ispuštati svoj miris. Čovek bi pomislio da će
četiri ili pet hiljada godina iscrpsti olfaktorna svojstva bilo čega; no nas
iskustvo uči da ti vonjevi ostaju, i da su tajne njine nama nepoznate. Danas
su iste onolike zagonetke ko što behu kada balsamisti telo staviše u
natronsku kupku...
Očas sedoh uspravno. Bejah se izgubio u sveobuzimajućem snatrenju.
Taj vonj egipatski beše mi, izgleda, delovao na živce – na pamćenje – na
samu volju.
U tom času pade mi na pamet misao koja beše kao nadahnuće. Ako li
na mene taj vonj tako deluje, zar ne može biti da je bolesnik, koji po života
ili više živi u toj atmosferi, postepeno i laganim no sigurnim postupkom u
svoj sistem uneo nešto što ga je proželo u tolikoj meri da ono ima novu
moć, dobijenu iz količine – ili snage – ili...
Opet sam se gubio u snatrenju. Neće moći tako. Moram preduzeti
takve mere opreza da ostanem budan, ili bez takvih omamljujućih misli.
Prošle noći bejah spavao samo pola noći; a noćas moram ostati budan. Ne
govoreći šta nameravam, jer sam se plašio da bih mogao doprineti muci i
nelagodi gospođice Treloni, siđoh dole i izađoh iz kuće. Uskoro nađoh
apoteku, iz koje izađoh s respiratorom. Kad se vratih, bilo je deset sati;
doktor je za noćas odlazio. Bolničarka krete s njim do vrata bolesničke
sobe, primajući svoja zadnja uputstva. Gospođica Treloni sedela je i dalje
kraj kreveta. Narednik Dov, koji beše ušao dok je doktor izlazio, stojaše
malo dalje.
Kad nam se bolničarka Kenedijeva pridruži, dogovorismo se da ona
bude budna do dva sata, kad će je zameniti gospođica Treloni. Tako će, u
skladu s uputstvima gospodina Trelonija, u sobi uvek biti muškarac i žena; i
svi ćemo se preklapati, tako da nikad novi komplet posmatrača neće
nastupiti na dužnost a da nema nekog da ispriča ono što se – ako se jeste –
dogodilo. Legoh na sofu u svojoj sobi, pošto sam sredio da me jedan od
slugu pozove malo pre dvanaest. Kroz koji časak zaspah.
Kad se probudih, uze mi nekoliko sekundi da povratim misli tako da
prepoznam ko sam i gde sam. Kratki san mi, pak, beše prijao, te sam mogao
na stvari oko sebe gledati u stvarnijem svetlu nego što to mogoh ranije
uveče. Umih lice, te tako osvežen odem u bolesničku sobu. Kretao sam se
vrlo tiho. Bolničarka je sedela kraj kreveta, mirna i na oprezi; detektiv je
sedeo u naslonjači na drugoj strani sobe, u dubokoj senci. On se ne pokrete
dok sam išao k njemu, dok mu ne priđoh, kad izusti prigušenim šapatom:
“U redu je; nisam spavao!” To je nepotrebno reći, pomislih – nepotrebno
osim ako je netačno u biti. Kad mu rekoh da mu je smena gotova, da može
otići da spava dok ga ne budem pozvao u šest sati, učini se da mu je veoma
laknulo, te krete živahno. Kod vrata se okrete, vrati se do mene i rece
šapatom: “Ja spavam lako i imaću svoje pištolje kod sebe. Neću se osećati
ovako omamljeno kad izađem iz ovog mumijskog vonja.”
I on je, znaci, doživeo moje iskustvo pospanosti!
Upitah bolničarku da li joj išta treba. Primetih da ima mirisnu bočicu u
krilu. Bez sumnje je i ona osetila nešto od dejstva koje mene beše tako
pogodilo. Ona reče da ima sve što joj je potrebno, ali da će me odmah
obavestiti bude li joj nešto zatrebalo. Želeo sam da ona ne primeti moj
respirator, te odoh do stolice u senci tako da mi beše okrenuta leđima. Ovde
ga tiho stavim i namestim se udobno.
Sedeo sam, kako se činilo, dugo vremena, i razmišljao bez prestanka.
Beše to divlja zbrka misli, kako se moglo očekivati prema iskustvu od
prethodnog dana i noći. Opet se nađoh da razmišljam o tom egipatskom
vonju; a sećam se da osetih prijatno zadovoljstvo što ga ne osećam kao
pređe. Respirator je radio svoj posao.
Mora biti da je nestanak te uznemiravajuće misli doprineo spokoju
duše, koji je posledica telesnog odmora, jer sam, mada zaista ne mogu da se
setim da sam spavao ili se budio, video priviđenje – sanjao san, teško da
znam koje od to dvoje.
I dalje sam bio u sobi, posednut u stolici. Imao sam namešten svoj
respirator i znao sam da dišem slobodno. Bolničarka je sedela u svojoj
stolici, s leđima prema meni. Sedela je sasvim mirno. Bolesni čovek ležao
je mirno kao mrtav. To pre beše kao slika prizora nego stvarnost; sve beše
mirno i nemo; a mirnoća i nemost behu neprestani. Napolju, u daljini, čuo
sam zvuke grada, povremeno kotrljanje točkova, povik lumpača, dalek
odjek zvižduka i tutnjave vozova. Svetlo beše veoma, veoma slabo; njegov
odraz ispod zeleno zasenjene lampe beše mutno ublaženje tame pre nego
svetlo. Zeleni svileni porub lampe imao je tek boju smaragda viđenog na
mesečini. Soba je, uprkos sve svoje tame, bila puna senki. Činilo se, u
mojim uskovitlanim mislima, kao da su svi stvarni predmeti postali senke –
senke koje se kreću, jer su prelazile mutni obris visokih prozora. Senke koje
imaju moć osećanja. Čak pomislih da se čuje zvuk, slabašan zvuk kao od
mjaukanja mačke – šuštanje zastora i metalni zvek, kao od metala što lako
dotiče metal. Sedeo sam kao čovek omamljen. Najzad osetih, kao u
košmaru, da je to san i da je u prolasku kroz njegova vrata sva moja volja
nestala.
Odjednom se moja čula potpuno probudiše. Krik mi odjeknu u ušima.
Soba odjednom beše ispunjena sjajem svetla. Ču se zvuk pištoljskog hica –
jedan, dva; a u sobi je bila izmaglica od belog dima. Kad moje budne oči
povratiše svoju moć, mogao sam i sam kriknuti od užasa zbog onoga šta
videh pred sobom.
 Glava 4.
DRUGI POKUŠAJ

Prizor koji mi dočeka oči posedovaše užas sna u snu, s dodatom

izvesnošću stvarnosti. Soba beše ista kao kad je zadnji put videh, sem što je
senkoviti izgled nestao u blesku mnogih svetala, a svaki predmet u njoj
stojaše ogoljen i temeljno stvaran.
Uz prazni krevet sedela je bolničarka Kenedijeva, kako je moje oči
videše zadnji put, uspravno ko strela u naslonjači kraj kreveta. Beše stavila
jastuk iza sebe, da bi joj leđa mogla biti prava; ali joj je vrat bio ukočen kao
nekom u katalepticnoj omami. U svakom slucaju, beše skamenjena. Na licu
joj ne beše nikakav poseban izraz – ni strah, ni užas; ništa što bi se moglo
očekivati od nekog u takvom stanju. Njene otvorene oči nisu pokazivale ni
čuđenje ni zanimanje. Ona prosto beše negativno postojanje, topla, dišuća,
mirna, ali sasma nesvesna sveta oko sebe. Čaršafi behu u neredu, kao da je
pacijent izvučen ispod njih a da nisu odbačeni. Ugao gornjeg čaršafa visio
je do poda; u blizini ležaše jedan od zavoja kojima doktor beše previo
povređeno zapešće. Još jedan pa još jedan pružahu se po podu, ko da prave
nit donde gde bolesnik sada leži. To beše skoro tačno tamo gde beše nađen
prethodne noći, ispod velike kase. Opet je leva ruka ležala prema kasi.
Međutim, izvršeno je novo nasilje: pokušano je da se ruka preseče blizu
grivne koja drži kljucić. Težak nož “kukri” – jedan od noževa u obliku lista
koje Gurke i druga brdska plemena Indije koriste onako uspešno – beše
skinut sa svog mesta na zidu, i njim je učinjen taj pokušaj. Beše očito da je
baš u trenutku udaranja zamah ustavljen, jer je samo vrh noža, a ne oštrica,
pogodio meso. U stvari, spoljna strana ruke beše posecena do kosti i krv je
liptala. Sem toga, pređašnja rana na prednjem delu ruke beše užasno
posečena ili iskidana, a jedna od posekotina ko da prskaše krv sa svakim
udarom srca. Uz svog oca klečala je gospođica Treloni, a bela joj haljina
beše umrljana krvlju u kojoj kleči. Nasred sobe, narednik Dov je, u košulji i
čakširama i s čarapama na nogama, stavljao nove metke u svoj revolver, na
zbunjen, mahinalan način. Oči mu behu crvene i teške, i on izgledaše tek
napo probuđen, i manje od upola svestan šta se zbiva oko njega. Nekoliko
slugu, držeći svetiljke raznih vrsta, beše okupljeno oko vrata.
 Kad ja ustadoh i priđoh, gospođica Treloni diže oči prema meni. Neću
zaboraviti kakvu je čudnu sliku ona predstavljala, sa svojom belom odećom
svom umrljanom krvlju, koja je, kad se ona diže iz te barice, tekla u
prugama ka njenim bosim stopalima. Verujem da sam bio samo zaspao; da
ma kakav upliv što je delovao na gospodina Trelonija i bolničarku
Kenedijevu, i – u manjoj meri – na narednika Dova, mene ne beše dotakao.
Respirator beše bio od neke koristi, mada nije sprečio tragediju čiji grozni
znaci behu preda mnom. Sad mogu razumeti – i tada sam mogao razumeti –
strah, dodat onom što se zbilo pređe, koji moja pojava mora da izazva. Još
sam nosio respirator, koji mi pokrivaše usta i nos; kosa mi beše nadignuta u
snu. Dok sam prilazio, tako umotan i raščupan, toj užasnutoj gomili, mora
da sam imao, u čudnoj mešavini svetala, neobičan i zastrašujući izgled.
Beše dobro što sam sve to prepoznao na vreme da sprečim novi katastrofu;
jer je napola omamljeni detektiv, postupajući mahinalno, ubacio metke i
digao revolver da puca u mene, kadli ja uspeh da strgnem respirator i da mu
viknem da ustavi ruku. I u tom je on postupao mahinalno; crvene, napo
budne oči nisu imale u sebi ni nakanu svesnog delovanja. Opasnost, pak,
beše otklonjena. Do razrešenja situacije dođe – dosta neobično – na prost
način. Gospođa Grant, videvši da njena mlada gazdarica ima na sebi samo
spavaćicu, beše otišla da donese noćni ogrtač, koji sada prebaci preko nje.
Taj jednostavni čin vrati nas sve u oblast činjenica. Uz dug uzdah, svi do
poslednjeg se predadosmo najhitnijoj stvari pred sobom – da zaustavimo
isticanje krvi iz ruke ranjenog čoveka. Poradovah se čim mi dođe pomisao
da delujem, jer je krvarenje upravo bilo dokaz da je gospodin Treloni još
živ.
Lekcija od prethodne noći ne beše protraćena. Više prisutnih je sad
znalo šta da čini u takvom slučaju, te su kroz nekoliko trenutaka voljne ruke
radile na podvesci. Jedan čovek bi odmah poslan po doktora, a nekoliko
slugu nestade da bi se uredilo. Podigosmo gospodina Trelonija na sofu, gde
je ležao juče; te, pošto smo uradilio za nj šta smo mogli, usmerismo pažnju
na bolničarku. U celoj toj gunguli, ona se ne beše makla: sedela je tu ko
pređe, uspravna i kruta, dišući tiho i prirodno, i sa spokojnim osmehom.
Pošto očigledno nije koristilo da se pokuša bilo šta s njom dok doktor ne
dođe, počesmo razmišljati o opštoj situaciji.
Gospođa Grant dotle beše odvela svoju gazdaricu i promenila joj
odeću; jer se ova ubrzo vrati u ogrtaču i papučama, a tragovi krvi behu joj
uklonjeni s ruku. Sad beše mnogo smirenija, mada je nevoljno drhtala, a
lice joj beše jezivo belo. Pošto pogleda na zapešće svog oca, dok sam ja
držao podvesku, ona pređe očima po sobi, ustvaljajući ih, sve iznova, na
svakom od nas zaredice, ali očito ne nalazeći utehe. Meni tako beše
očigledno da ona ne zna gde da počne, ili kome da veruje, da rekoh, kako
bih je umirio: “Sad sam dobro; samo bejah zaspao.”
Njen glas imao je jecaj u sebi kad ona reče tiho: “Zaspao! Vi! A moj
otac u opasnosti! Mislila sam da ste na straži!”
Osetih ubod istinitosti u tom ukoru; ali sam stvarno hteo da joj
pomognem, te rekoh: “Samo zaspao. Znam da je to dosta rđavo, ali ima
nešto više nego ‘samo’ oko nas ovde. Da nisam preduzeo određenu meru,
mogao sam biti kao ta bolničarka.”
Ona brzo skrete oči na tu čudnu priliku što ozbiljno sedi uspravno ko
obojen kip; a onda joj se lice smekša. S držanjem navadne uljudnosti, izusti:
“Oprostite mi! Nisam htela da budem gruba. Međutim, tako sam nesrećna i
uplašena da jedva znam šta govorim. Oh, to je grozno! Svakog časa strepim
od nove nevolje i užasa.”
Ovo me rani u samo srce, te iz punog srca rekoh: “Ne trošite misli na
mene! Ne zaslužujem to. Bio sam na straži, a ipak sam spavao. Sve što
mogu reći jeste da nisam hteo, i da sam pokušao da to izbegnem; ali me je
obuzelo pre no što sam i znao to. U svakom slučaju, to je sad gotovo, i ne
može se promeniti. Verovatno ćemo jednog dana moći razumeti sve to; ali
sad da pokušamo da dobijemo neku predodžbu o tom šta se desilo. Recite
mi, čega se sećate!”
Napor da se priseti kao da je osokoli; postade smirenija dok je
govorila: “Spavala sam i naglo se probudila s nekim groznim osećanjem da
je otac u velikoj i neposrednoj opasnosti. Skočih i pojurih, onakva kakva
bejah, u njegovu sobu. Beše skoro mrkli mrak, ali kad otvorih vrata beše
dovoljno svetla da vidim očevu noćnu odeću tamo gde je on ležao na podu,
ispod kase, baš kao one prve užasne noći. Onda načas pomislih da sam
poludela.”
Ona zastade i zadrhta. Moje oči skrenuše na narednika Dova, koji se
još uvek besciljno petljao s revolverom. Pazeći šta radim s podveskom,
rekoh mirno: “Sad nam recite, naredniče Dov, na šta ste opalili?”
Policajac kao da se pribra po navici poslušnosti. Pogledavši okolo u
sluge koje ostadoše u sobi, on reče, s onim izgledom važnosti koji je,
verujem, propisano držanje službenika zakona pred nepoznatima: “Zar ne
mislite, gospodine, da možemo dopustiti slugama da odu? Onda se možemo
bolje upustiti u tu stvar.” Klimnuh glavom u znak odobravanja; sluge
shvatiše taj znak i povukoše se, mada nevoljno, a poslednji zatvori vrata za
sobom.
Zatim detektiv nastavi: “Mislim da je bolje da vam iznesem svoje
utiske, gospodine, a ne da pričam o svojim postupcima. To jest, onoliko
koliko ih pamtim.” U njegovom držanju sad beše pokorne smernosti, koja
verovatno proizađe iz njegove svesti o mučnom položaju u kom se nalazi.
“Otišao sam na spavanje napo obučen, kao što sam sad, s revolverom pod
jastukom. To je zadnja stvar za koju pamtim da sam o njoj razmišljao. Ne
znam koliko sam dugo spavao. Bejah ugasio električno svetlo, te beše
sasvim mračno. Pomislih da čujem krik; no ne mogu biti siguran, jer sam se
osećao tupo, ko što se oseća čovek kad ga prerano pozovu posle naročito
dugotrajnog rada. Mada ovog puta nije bio takav slučaj. U svakom slučaju,
misli mi poleteše pištolju. Izvadim ga i istrčim na odmorište. Onda začuh
nekakav krik, ili, pre, poziv za pomoć, i utrčah u ovu sobu. Soba beše
mračna, jer lampa pored bolničarke beše ugašena, a jedino svetlo beše ono s
odmorišta, koje je dolazilo kroz otvorena vrata. Gospođica Treloni klečala
je na podu, kraj svog oca, i vrištala. Pomislih da vidim gde se nešto miče
izmeđ mene i prozora, te, bez razmišljanja, a pošto bejah napo omamljen i
samo napola budan, opalih u to. Ono se pomeri malo više nadesno izmeđ
prozora, te ja opalih opet. Onda se vi digoste iz velike naslonjače, sa svim
tim prevezom na licu. Izgledalo mi je, pošto, kako rekoh, bejah napola
omamljen a napola budan – znam, gospodine, da ćete ovo uzeti u obzir –
kao da to beste bili vi, pošto beste u istom pravcu kao stvor na kog sam
pucao. I tako, taman da opet opalim, kadli vi svukoste to pokrivalo.”
Tu ga ja upitam – sad sam unakrsno ispitivao i osećao se kod kuće:
“Kažete da ste pomislili da sam ja stvor na kog pucate. Kakav stvor?”
Odgovor stiže tihim glasom: “Ne znam, gospodine. Mislio sam da ima
nešto; ali šta je, ili na šta liči, nemam blagog pojma. Pretpostavljam da se to
desilo zato što bejah mislio na pištolj pre nego što zaspah, i zato što, kad
uđoh amo, bejah napo omamljen i samo upola budan – što ćete, nadam se, u
budućnosti uvek pamtiti.”
On se držaše te formule izvinjenja kao da mu je sidro za nuždu. Nisam
hteo da se preganjam s tim čovekom; naprotiv, hteo sam da bude uz nas.
Osim toga, imao sam i sam tad na sebi senku svog nemara, te rekoh što sam
ljubaznije mogao: “Sasvim tačno, naredniče! Vaš poriv bio je ispravan;
mada, naravno, u napola pospanom stanju u kome ste bili, i možda delom
napadnut tim uticajem – šta god on bio – koji mene uspava i koji je
bolničarku Kenedijevu doveo u tu kataleptičku omamu, nije se moglo
očekivati da ćete zastati da odmerite stvari. No sad, dok je ta stvar sveža, da
vidim tačno gde ste stojali i gde sam ja sedeo. Moći ćete da utvrdite put
svoje tanadi.”
Izgled na delovanje i primenu njegove naviknute veštine kao da ga
odmah okrepi; ličio je na drugog čoveka kad krete na posao. Zamolih
gospođu Grant da drži podvesku, te odoh i stadoh gde on stajaše i pogledah
kud beše, u mraku, nišanio. Ne mogoh a da ne zapazim mahinalnu tačnost
njegovog uma, kao kad mi pokaza gde je stojao, ili kad izvuče,
najprirodnije, revolver iz svog džepa za pištolj i nanišani njime. Stolica s
koje sam ustao još stojaše na svom mestu. Onda ga zamolih da nišani samo
šakom, jer želim da se krećem po putanji njegovog hica.
Baš iza moje stolice, i malo dalje od nje, stojaše visok orman s
intarzijama. Staklena vrata behu razbijena. Ja upitah: “Je li ovo pravac
vašeg prvog hica, ili drugog?”
Odgovor stiže odmah: “Drugog; prvo je bio tamo.”
On se okrete malo nalevo, više ka zidu gde stojaše velika kasa, i
pokaza. Pratio sam smer njegove šake i stigao do niskog stola, na kom je
počivala, izmeđ drugih retkosti, mumija mačke koja beše pobudila Silvijevu
srdžbu. Uzeh sveću i lako nađoh trag taneta. Ono beše razbilo staklenu
vaznicu i tacnu od crnog bazalta, izvanredno rezbarenu hijeroglifima, s
urezanim crtama ispunjenim nekim bledozelenim cementom, a cela ta stvar
beše uglačana do ravne površine. Tane, spljošteno o zid, ležaše na stolu.
Ja onda odem do razbijenog ormana. On očigledno beše spremište za
skupe retkosti, jer u njemu beše nekoliko velikih skarabeja od zlata, ahata,
zelenog jaspisa, ametista, safira, opala, granita i plavozelenog porcelana.
Nijedna od ovih stvari na sreću ne beše ni taknuta. Tane beše prošlo kroz
leđa ormana; ali nikakava druga šteta, sem razbijanja stakla, ne beše
učinjena. Ne mogoh a da ne zapazim čudan raspored retkosti na polici
ormana. Svi skarabeji, prstenovi, amajlije, itd., behu poređani u nejednak
oval oko izvanredno rezbarene zlatne figurice boga s glavom sokola,
ovenčane kolutom i perima. Zasad ne zastadoh da još pogledam, jer su moju
pažnju zahtevale stvari hitnije; ali reših da sprovedem detaljniji pregled kad
budem imao vremena. Beše očigledno da se nešto onog čudnog egipatskog
vonja zadržava uz te stare retkosti; kroz razbijeno staklo stiže dodatni dašak
začina, smole i bitumena, skoro jači od onih koje bejah primetio da stižu od
ostalih u sobi.
Sve ovo je uzelo tek nekoliko minuta. Bejah iznenađen kad mi oči
susretoše, kroz pukotine izmeđ tamnih prozorskih zastora i prozorskog
okvira, sjajniju svetlost nadolazeće zore. Kad se vratih do sofe i uzeh
podvesku od gospođe Grant, ona ode i povuče zastore.
Teško bi bilo zamisliti išta jezivije od izgleda sobe sa slabim sivim
svetlom ranog jutra što ulazi u nju. Kako prozori behu okrenuti severu,
svaka svetlost što bi ulazila u nju beše tvrda svetlost, bez ikakvog
ružičastog postojanja zore što stiže u istočnoj četvrtini neba. Električna
svetla izgledala su prigušeno a ipak bleskavo; a sve senke behu tvrdo
ocrtane. Ne beše nimalo jutarnje svežine; nimalo blagosti noći. Sve beše
tvrdo i hladno, i neizrečno turobno. Lice besvesnoga čoveka na sofi
izgledaše jezivo žuto; a bolničarkino lice beše poprimilo nagoveštaj zelenog
od senila lampe blizu nje. Samo lice gospođice Treloni izgledaše belo; i
bledilo njegovo beše takvo da mene srce zabole. Izgledalo je kao da ništa na
svetu Božijem neće nikad više da mu vrati boju života i sreće.
Svima nam odlaknu kad uđe doktor Vinčester, zadihan od trčanja. On
postavi samo jedno pitanje: “Može li mi iko reći išta o tom kako je ova rana
zadobijena?” Videvši odmahivanje glavom koje krete okolo međ nama pod
njegovim pogledom, ne reče ništa više, no se posveti svom lekarskom
poslu. Načas diže pogled na bolničarku što je sedela tako mirno, a onda se
baci na zadatak, dok mu je čelo beše ozbiljno namršteno. Tek kad arterije
behu povezane i rane sasvim previjene, on progovori opet, sem, naravno,
kad bi tražio da mu se doda nešto, ili da mu se pomogne.
Kad rane gospodina Trelonija behu detaljno zbrinute, on reče
gospođici Treloni: “Šta je s bolničarkom Kenedijevom?”
“Ja zbilja ne znam. Našla sam je, kad dođoh u sobu u pola tri, gde sedi
tačno ko što sedi sada. Nismo je pomerali, niti smo joj menjali položaj.
Otad se nije budila. Ni pištoljski pucnji narednika Dova nisu je uznemirili.”
“Pištoljski pucnji? Jeste li, onda, otkrili neki u zrok ovog novog
nasilja?”
Ostali su ćutali, te ja odgovorih: “Ništa nismo otkrili. Ja sam bio u sobi
i stražario s bolničarkom. Ranije uveče, učinilo mi se da me mumijski
vonjevi čine pospanim, te odoh i nabavih respirator. Bio mi je namešten kad
sam ovde došao na zadatak; ali me nije sprečio da zaspim. Probudio sam se
i video sobu punu ljudi; to jest, gospođicu Treloni, a narednik Dov, tek
napola budan i još omamljen od istog vonja ili uticaja što je na nas delovao,
pomisli da vidi gde se nešto miče kroz senkovitu pomrčinu sobe, te opali
dvared. Kad ja ustadoh sa stolice, lica umotanog u respirator, on pomisli da
sam ja uzrok te nevolje. Dosta prirodno, htede da opet opali, kad ja, srećom,
blagovremeno otkrih ko sam. Gospodin Treloni ležao je pored sofe, baš ko
što beše nađen prošle noći, i krvario obilno iz nove rane na zapešću. Digli
smo ga na sofu i napravili podvesku. To je, bukvalno i potpuno, sve što
neko od nas zasad zna. Nismo ni pipnuli nož, koji vidite gde leži uz baricu
krvi. Pogledajte!” rekoh i odoh da ga podignem. “Vrh je crven od krvi koja
se sasušila.”
Doktor Vinčester stojaše sasvim mirno nekoliko časaka pre no što
progovori: “Onda su događaji ove noći podjednako tajanstveni kao oni od
sinoć?”
“Podjednako!” rekoh.
On ništa ne odgovori, no se okrete gospođici Treloni i reče: “Bolje da
odnesemo bolničarku Kenedijevu u drugu sobu. Pretpostavljam da nema
ničeg što bi to sprečavalo?”
“Nema! Molim vas, gospođo Grant, vidite da li je soba bolničarke
Kenedijeve spremna; i zamolite dvojicu od ljudi da dođu i odnesu je tamo.”
Gospođa Grant izađe odmah, a kroz nekoliko časaka vrati se i reče:
“Soba je sasvim spremna, a ljudi su ovde.”
Po njenom uputstvu, dvojica slugu uđoše u sobu, digoše kruto telo
bolničarke Kenedijeve pod nadzorom doktora Vinčestera, i izneše je iz
sobe. Gospođica Treloni ostade sa mnom u bolesničkoj sobi, a gospođa
Grant ode s doktorom u bolničarkinu sobu.
Kad ostadosmo sami, gospođica Treloni mi priđe, uze obe moje ruke u
svoje, i reče: “Nadam se da nećete zapamtiti šta sam rekla. Nisam to mislila,
i bila sam van sebe.”
Ja ne odgovorih, no joj uzeh ruke i poljubih ih. Ima raznih načina da se
ljube ženske ruke. Ovaj način beše naumljen kao priznanje i poštovanje, i bi
prihvaćen kao takav na visokorodan, dostojanstven način, koji određivaše
držanje i svaki pokret gospođice Treloni.
Pređoh do sofe i pogledah dole na besvesnog čoveka. Zora se znatno
približila u zadnjih nekoliko minuta i u svetlosti beše nešto od jasnoće dana.
Dok sam gledao to strogo, hladno, kruto lice, sad belo ko mramorni
spomenik na bledom, sivom svetlu, ne mogoh a da ne osetim da postoji
neka duboka zagonetka iza svega toga što se zbilo tokom zadnjih dvadeset i
šest sati. Te istaknute obrve zaklanjaju neki krupan naum; to visoko, široko
čelo obuhvata neki završeni niz misli, kojem će široka brada i snažna vilica
pomoći da se ostvari. Dok sam gledao i čudio se, poče opet da mi se
prikrada ona faza lutajućeg razmišljanja što je noćas najavila bliženje sna.
Ja joj se odupreh, pa sam se strogo držao sadašnjosti. To je bilo lakše uciniti
kad mi gospođica Treloni priđe, nasloni čelo na moje rame i poče da nemo
plače. Tad se u meni probudi celokupna muževnost, spremna da deluje.
Pokušati govoriti beše od male koristi; reči behu nedorasle misli. Međutim,
mi smo razumeli jedno drugo; ona se ne povuče kad ja stavih ruku
zaštitnički preko njenog ramena, kako sam znao činiti sa svojom sestricom
davno, kad bi, u svojoj detinjoj nevolji, došla svom velikom bratu da bude
tešena. Taj sam čin ili postupak zaštićavanja učini me odlučnijim u mom
naumu, i kao da mi mozak raščisti od jalovog, snatrećeg lutanja u
razmišljanju. Međutim, s nagonom većeg zaštićavanja, sklonih ruku kad
čuh doktorove korake pred vratima.
Kad doktor Vinčester uđe, on pažljivo pogleda pacijenta pre nego što
progovori. Obrve mu behu sastavljene, a usta behu tanka, tvrda crta. On
ubrzo reče: “Ima mnogo zajedničkog izmeđ sna vašeg oca i onog bolničarke
Kenedijeve. Kakav god upliv da ga je izazvao, verovatno je dejstvovao na
isti način u oba slučaja. U slučaju Kenedijeve, omama je manje izražena.
Međutim, ne mogu a da ne mislim da s njom možemo postići više i brže
nego s ovim pacijentom, pošto nam ruke nisu vezane. Ja sam je postavio na
promaju, i ona već pokazuje neke znake, mada vrlo slabašne, obične
nesvestice. Krutost njenih udova je manja, a koža joj se čini osetljivijom –
ili, možebit, treba da kažem manje neosetljivom – na bol.”
“Pa kako to,” zapitah, “da je gospodin Treloni i dalje u ovom stanju
neosetljivosti; a ipak, koliko znamo, uopšte ne beše tako ukrućen?”
“Na to ne mogu odgovoriti. To je problem koji možemo rešiti kroz
nekoliko sati, ili može zahtevati nekoliko dana. Međutim, to će biti koristan
nauk u dijagnozi svima nama; i možda još mnogim drugim posle nas, ko
zna!” dodade on, s pravom vatrenošću zanesenjaka.
Dok je jutro napredovalo, on je neprestano lepršao izmeđ te dve sobe,
zabrinuto nadzirući oba pacijenta. Uredio je da gospođa Grant ostane s
bolničarkom, a bilo gospođica Treloni ili ja – općenito oboje – ostadosmo
kod ranjenog čoveka. Međutim, oboje smo uspeli da se okupano i obučemo;
doktor i gospođa Grant ostali su kod gospodina Trelonija dok smo mi
doručkovali.
 Narednik Dov otišao je da izvesti Skotland Jard o noćnom zbivanju; a
potom do mesne stanice, da sredi da dođe njegov drug, Rajt, kako je
uglavljeno s nadinspektorom Dolanom. Kad se vratio, ne mogoh a da ne
pomislim da su ga pekli na vatri što je pucao u bolesnickoj sobi; ili,
možebit, što je uopšte pucao, bez jasnog i odgovarajućeg uzroka. Njegova
opaska upućena meni prosvetli me u toj stvari: “Dobar karakter vredi nešto,
gospodine, uprkos tome šta neki od njih vele. Pogledajte! Još imam dozvolu
da nosim svoj revolver.”
Taj dan beše dugačak i pun brige. Pred noć, bolničarka Kenedijeva
toliko se oporavila da je krutost njenih udova sasma nestala. I dalje je disala
mirno i pravilno, a nepomičan izraz njenog lica, iako to beše dosta miran
izraz, ustupio je mesto oborenim očnim kapcima i negativnom izgledu sna.
Doktor Vinčester je predveče doveo još dve bolničarke, od kojih je jedna
trebalo da ostane s bolničarkom Kenedijevom, a druga da podeli bdenje s
gospođicom Treloni, koja je zahtevala da i ona ostane. Beše, da bi se
spremila za taj zadatak, odspavala nekoliko sati po podne. Svi se
posavetovasmo i ovako odredismo bdenje u sobi gospodina Trelonija.
Gospođa Grant da ostane pored pacijenta do dvanaest, kad će je smeniti
gospođica Treloni. Nova bolničarka će sedeti u sobi gospođice Treloni i
obilaziće bolesničku sobu svakih četvrt sata. Doktor će ostati do dvanaest,
kad ću ga ja smeniti. Jedan ili drugi detektiv ostaće nadomak poziva iz sobe
cele noći, i povremeno svraćati da vidi da li je sve u redu. Tako će
posmatraci biti posmatrani, i mogućnost za onakve događaje kao noćas,
kada oba posmatrača behu obrvana, biće izbegnuta.
Kad sunce zađe, čudna i ozbiljna zabrinutost spusti se na sve nas; a mi
se, na svoje posebne načine, spremismo za bdenje. Doktor Vinčester očito
beše razmišljao o mom respiratoru, jer izjavi da će otići i nabaviti jedan. U
stvari, on se tako zagreja za tu ideju da ja ubedih i gospođicu Treloni da
uzme jedan, koji može staviti kad joj dođe vreme za stražarenje.
 Glava 5.
JOŠ ČUDNIH UPUTSTAVA

Kad u pola dvanaest dođoh iz svoje sobe, nađoh da je sve u redu u

bolesničkoj sobi. Nova bolničarka, čista, uredna i pažljiva, sedela je na
stolici kraj kreveta, gde bolničarka Kenedijeva beše sedela prošle noći.
Malo dalje, izmeđ kreveta i kase, sedeo je doktor Vinčester, čio i oprezan,
ali je izgledao čudno i skoro smešno s respiratorom preko usta i nosa. Dok
sam stojao na ulazu i gledao ih, čuh lagan šum, a kad se okrenuh videh
novog detektiva, koji klimnu glavom, diže prst u znak tišine i tiho se
povuče. Dosad niko od stražara ne beše prevladan snom.
Zauzeh stolicu napolju pred vratima. Zasad nije bilo potrebe da
rizikujem da potpadnem pod tajanstveni uticaj od prošle noći. Prirodno,
misli su mi se vrtele oko glavnih događaja od prošlog dana i noći, te se
nađoh gde dolazim do čudnih zakljucaka, sumnji, nagađanja; ali se ne
izgubih, kao prošle noći, u nizu misli. Osećaj sadašnjosti bio je stalno uza
me, i zbilja sam se osećao kako treba da se oseća stražar na dužnosti.
Razmišljanje nije spor proces, a kad je ozbiljan vreme može brzo proći.
Činilo se, zbilja, da je prošlo kratko vreme kad se vrata, obično ostavljana
odškrinutim, širom otvoriše i doktor Vinčester se pojavi, skidajući raspirator
dok je izlazio. Njegov čin, kad ga je skidao, pokaza njegovu žustrinu. On
okrete nagore spoljnu stranu maske i pažljivo je pomirisa.
“Sad idem,” rece. “Doći ću rano ujutro, sem, naravno, ako ne bude
poslato po mene ranije. Međutim, čini se da je sve u redu noćas.”
Sledeći koji se pojavi beše narednik Dov, koji tiho uđe u sobu i zauze
mesto koje beše oslobodio doktor Vinčester. Ja i dalje ostadoh napolju, ali
sam svakih nekoliko minuta pogledao u sobu. Ovo pre beše ceremonija
nego stvar korisna, jer soba beše tako mračna da i ulazeći iz mutno
osvetljenog hodnika teško beše išta razaznati.
Malo pre dvanaest sati, gospođica Treloni izađe iz svoje sobe. Pre nego
što uđe u očevu, ona ode u onu gde beše bolničarka Kenedijeva. Posle par
minuta, izađe izgledajući, pomislih, malo veselije. Imala je respirator u ruci,
a pre nego što ga stavi upita me da li se išta posebno desilo otkad beše otišla
da prilegne. Odgovorih šapatom – noćas u kući nije bilo glasnog govora –
da je sve bezbedno, sve dobro. Ona onda namaknu svoj respirator, a ja svoj,
te uđosmo u sobu. Detektiv i bolničarka ustadoše, a mi zauzesmo njina
mesta. Narednik Dov beše zadnji koji izađe; on zatvori vrata za sobom,
kako besmo dogovorili.
Neko vreme sedeo sam mirno, dok mi je srce tuklo. Prostorija beše
sablasno mračna. Jedino svetlo beše ono slabo s vrha lampe, koja bacaše
beo krug na visoku tavanicu, sem smaragdnog odseva senila dok svetlo
zahvata njegove donje ivice. Čak se činilo da svetlo samo naglašava crnoću
senki. Ove uskoro počeše da izgledaju, ko prošle noći, kao da imaju vlastitu
osetljivost. Ja sam nisam se osećao ni najmanje pospanim; a kad god bih
lagano prišao da pogledam pacijenta, što sam činio otprilike svakih deset
minuta, video bih da je gospođica Treloni živo budna. Svakih četvrt sata,
jedan ili drugi policajaca pogledao bi kroz delimično otvorena vrata. Svaki
put i gospođica Treloni i ja rekli bismo “u redu” kroz svoje prigušivače, i
vrata bi se opet zatvorila.
Kako je vreme prolazilo, činilo se da se tišina i mrak povećavaju. Krug
svetla na tavanici još je bio tamo, ali se čino manje sjajnim nego sprva.
Zelena ivica senila lampe postade nalik maorskom nefritu pre nego
smaragdu. Šumovi noći u kući i zvezdana svetlost što širi blede linije duž
ivica prozorskih okvira činili su zavesu crnila unutra svečanijom i
tajanstvenijom.
Do dva sata slušali smo časovnik u hodniku gde otkucava četvrtine
sata svojim srebrnim zvonom; a onda mene obuze čudno osećanje. Videh,
po kretnji gospođice Treloni kad se osvrnu, da i ona ima neki novi osećaj.
Novi detektiv upravo beše pogledao unutra; nas dvoje bili smo sami s
nesvesnim pacijentom za još pola sata.
Srce mi je divlje tuklo. Obuze me osećaj straha. Ne za mene; moj strah
beše bezličan. Izgledalo je kao da je neka nova osoba ušla u sobu i da je
blizu meni budno neko snažno razumno biće. Nešto mi se očeša o nogu.
Spustih žurno ruku i dodirnuh krzneni kaput Silvijev. Uz vrlo slab, udaljen
zvuk režanja, on se okrete i ogreba me. Osetih krv na šaci. Lagano ustadoh i
priđoh krevetu. I gospođica Treloni beše ustala i osvrnula se, kao da je nešto
blizu njoj. Oči joj behu plahe, a grudi joj se dizahu i spuštahu kao da se bori
za vazduh. Kad je dodirnuh, ona kao da me ne oseti; mahala je rukama pred
sobom, kao da odbija nešto.
Ne beše ni časa za gubljenje. Zgrabih je u naručje i jurnuh vratima,
raskrilih ih i kročih u hodnik, vičući glasno: “Upomoć! Upomoć!”
 Očas se dvojica detektiva, gospođa Grant i bolničarka pojaviše na licu
mesta. Odmah za njima stiđe nekoliko slugu, i muških i ženskih. Čim
gospođa Grant priđe dovoljno blizu, stavih gospođicu Treloni u njeno
naručje, pa jurnuh nazad u sobu, upalivši električno svetlo čim ga mogoh
napipati. Narednik Dov i bolničarka su me pratili.
Stigosmo upravo na vreme. Sasvim ispod velike kase, gde je nalažen
dve noći zaredice, ležaše gospodin Treloni s ispruženom levom rukom,
golom ako se ne računaju zavoji. Uz bok mu beše egipatski nož u obliku
lista, koji beše ležao međ retkostima na polici razbijenog ormana. Njegov
vrh beše zaboden u parketni pod, odakle beše uklonjena prostirka umrljana
krvlju.
Međutim, nigde ne beše znaka da je nešto dirano; niti znaka bilo koga
ili bilo čega neoubičajenog. Policajci i ja pretražismo sobu detaljno, dok su
bolničarka i dvojica slugu dizali ranjenog čoveka nazad na krevet; no ne
mogosmo naći nikakvog znaka ni odgonetke. Gospođica Treloni se vrlo
brzo vratila u sobu. Beše bleda ali pribrana. Kad mi priđe, reče tihim
glasom: “Osetila sam da padam u nesvest. Nisam znala zašto, ali sam se
uplašila!”
Jedino drugo iznenađenje koje doživeh beše kad mi gospođica Treloni
doviknu, dok sam stavljao šaku na krevet da bih se sagnuo i pažljivo
pogledao njenog oca: “Vi ste ranjeni! Pogledajte – šaka vam je krvava! Ima
krvi na čaršafima!”
Ja bejah, u uzbuđenju, sasvim zaboravio Silvijevu ogrebotinu. Kad je
pogledah, sećanje mi se povrati; a pre no što mogoh izreći i reč, gospođica
Treloni zgrabi moju ruku i podiže je. Kad vide naporedne crte posekotina,
uzviknu opet: “Ista je rana kao očeva!” Onda moju šaku spusti blago ali
brzo, te reče meni i naredniku Dovu: “ Dođite u moju sobu! Silvije je tamo
u korpi.”
Mi smo je sledili, te nađosmo Silvija gde sedi budan u svojoj korpi.
Lizao je svoje šape.
Detektiv rece: “Očigledno je tu; ali zašto liže šape?”
Margareta – gospođica Treloni – jeknu dok se saginjala i uzimala u
šaku jednu od prednjih šapa; a mačku kao da se ne dopade to, te zareža.
Nato gospođa Grant uđe u sobu. Kad vide da gledamo u mačka, reče:
“Bolničarka mi veli da je Silvije spavao na krevetu bolničarke Kenedijeve
otkad vi odoste u sobu svog oca pa do malopre. Tamo je stigao upravo
pošto ste otišli u gazdinu sobu. Bolničarka kaže da bolničarka Kendijeva
stenje i mrmlja kao da ima košmar. Mislim da treba da pošaljemo po
doktora Vinčestera.”
“Učinite to odmah, molim vas!” reče gospođica Treloni, te se vratismo
u sobu.
Neko vreme, gospođica Treloni stojaše gledajući oca, nabrana čela.
Onda, okrenuvši mi se kao da je donela odluku, rece: “Zar ne mislite da
nam treba konsultacija o ocu? Naravno da sasvim imam poverenja u
doktora Vinčestera; čini se da je veoma pametan mladić. Ali je mladić; a
mora da ima ljudi koji su se posvetili ovoj grani nauke. Takav čovek imao
bi više znanja i više iskustva; a njegovo znanje i iskustvo mogli bi pomoći
da se baci svetlo na slučaj jadnog tate. Kako stoje stvari, doktor Vinčester je
izgleda sasvim u mraku. Oh, ne znam šta da činim! Sve je tako užasno!”
Tu ona malo klonu i zaplaka, a ja pokušah da je tešim.
Doktor Vinčester stiže brzo. Prva misao mu beše njegov pacijent; no
kad nađe da nema nove povrede, on poseti bolničarku Kenedijevu. Kad je
vide, pogled pun nade pojavi mu se u očima. Uzevši peškir, umoči njegov
ugao u hladnu vodu i pljesnu ga po licu. Koža se oboji, a ona se lako
promeškolji. On reče novoj bolničarki – nazva je sestrom Doris: “Ona je
dobro. Probudiće se najkasnije kroz nekoliko sati. Možda će sprva biti
smućena i van sebe, ili možda histerična. Ako bude tako, znate kako da s
njom postupite.”
“Da, gospodine!” odgovori sestra Doris smerno, te se mi vratismo u
sobu gospodina Trelonija. Čim uđosmo, gospođa Grant i bolničarka
izađoše, tako da u sobi ostadosmo samo doktor Vinčester, gospođica Treloni
i ja. Kad se vrata zatvoriše, doktor Vinčester me upita šta se dogodilo.
Ispričah mu sve, iznoseći tačno svaku pojedinost koliko se mogoh setiti.
Tokom moje priče, koja, pak, nije dugo trajala, on mi je stalno postavljao
pitanja o tom ko je bio prisutan i o redosledu po kome je svako ulazio u
sobu. Pitao je i druge stvari, ali ništa od važnosti; ovo beše sve što je držalo
moju pažnju, ili mi ostade u pamćenju. Kad se naš razgovor završi, on
gospođici Treloni reče zbilja vrlo odlučno: “Mislim, gospođice Treloni, da
bi bilo bolje da imamo konsultaciju u ovom slučaju.”
“Milo mi je što ste to pomenuli. Sasvim se slažem. Koga biste
predložili?”
“Imate li vi neki izbor?” upita on. “Nekog ko poznaje vašeg oca? Da li
je on ikad nekog konsultovao?”
 “Ne, koliko ja znam. Ali ja se nadam da ćete vi izabrati onog kog
smatrate da je najbolji. Moj mili otac treba da dobije svu pomoć koja se
može dobiti; a vi ćete me veoma zadužiti svojim izborom. Ko je najbolji
čovek u Londonu – bilo gde drugde – u takvom slučaju?”
“Ima nekoliko dobrih ljudi, ali su rasuti diljem sveta. Specijalista za
mozak se, nekako, rađa a ne stvara; iako dosta napornog rada odlazi u to da
se dovrši i opremi za svoj posao. Najsmeliji istraživač dosad je Čuni,
Japanac; ali on je pre hirurški eksperimentator negoli praktičar. Onda je tu
Camferst iz Upsale, i Fenelon s Pariskog univerziteta, i Morfezi iz Napulja.
Ovi su, naravno, dodatak na naše ljude, Morisona iz Aberdina i Ričardsona
iz Birmingema. Međutim, pre svih njih stavih bih Frera s Kraljevskog
koledža. Od sviju koje pomenuh, on najbolje sjedinjuje teoriju i praksu. On
nema hobija – to je svakako utvrđeno; a njegovo iskustvo je ogromno. Svi
što mu se divimo žalimo što tako čvrsti živci i tako vešta ruka moraju
popustiti pred vremenom. Što se mene tiče, pre bih uzeo Frera nego ikog
drugog živog.”
“Onda,” reče gospođica Treloni odlučno, “da uzmemo doktora Frera,
čim ga ujutro budemo mogli dobiti! Uzgred, je li on ‘doktor’ ili
‘gospodin’?”
“On je ser Džems Frer. Otići ću do njega lično što pre bude moguće da
ga vidim, i zamoliću ga da odmah dođe amo.” Onda se on okrete meni i
reče: “Bolje dajte da vam previjem šaku.”
“Ništa to nije,” rekoh.
“Ipak treba da se sredi. Ogrebotina bilo koje životinje može ispasti
pogibeljna; najbolje je biti siguran.”
Ja se predadoh; on odmah poče da mi previja šaku. Lupom je
pregledao onih nekoliko naporednih rana i uporedio ih s komadom papira
za upijanje, obeleženim Silvijevim kandžama, koji izvadi iz svoje beležnice.
On vrati papir i jednostavno napomenu: “Šteta što se Silvije ušuljava – i
išuljava – kad ne bi trebalo.”
Jutro je prolazilo lagano. Bolničarka Kenedijeva se do deset sati tako
oporavila da mogaše sedeti i pričati razumljivo. Međutim, i dalje beše
pomućenih misli, i ne mogaše se setiti ničega što se desilo prethodne noći,
pošto beše zauzela svoje mesto kraj bolesničkog kreveta. Zasad je izgledalo
da niti zna niti mari šta se desilo.
Beše skoro jedanaest sati kad se doktor Vinčester vratio sa serom
Džemsom Frerom. Nekako osetih da gubim raspoloženje kad ih s odmorišta
videh u dole u predvorju; znao sam da će gospođicu Treloni boleti to da još
jednom strancu priča o svom nepoznavanju života svoga oca.
Ser Džems Frer beše čovek koji izaziva pažnju praćenu poštovanjem.
Tako dobro je znao šta sam želi, da je odmah stavljao na jednu stranu sve
želje i zamisli manje određenih ličnosti. Puki sev njegovih prodornih očiju,
ili stiskanje njegovih odlučnih usta, ili obaranje njegovih velikih obrva, kao
da nametaše trenutno i voljno potčinjavanje njegovim željama. Nekako, kad
svi besmo predstavljeni i on beše sasvim međ nama, činilo se da se topi sam
osećaj tajanstvenosti. S dušom punom nade gledao sam kako on prolazi u
bolesničku sobu s doktorom Vinčesterom.
Oni ostadoše dugo u sobi; jednom poslaše po bolničarku, novu, sestru
Doris, ali ona ne ostade dugo. Obojica ponovo odoše u sobu bolničarke
Kenedijeve. On posla napolje bolničarku koja je nju pazila. Doktor
Vinčester ispriča mi kasnije da je bolničarka Kenedijeva, mada nije znala za
potonje stvari, dala potpune i zadovoljavajuće odgovore na sva pitanja
doktora Frera u vezi sa svojim pacijentom do trenutka kad je postala
besvesna. Potom oni odoše u radnu sobu, gde ostadoše tako dugo, a njihovi
glasovi, narasli u zagrejanoj raspravi, izgledahu tako odlučno
suprostavljeni, da počeh da se osećam nelagodno. Što se tiče gospođice
Treloni, ona beše skoro u stanju klonulosti od nervoze pre nego što nam se
oni pridružiše. Sirota devojka! To joj beše zbilja vreme brige i njena
živčana snaga skoro da popusti.
Oni najzad izađoše, i to ser Džems prvi, dok mu ozbiljno lice izgledaše
zagonetno kao sfingino. Doktor Vinčester dođe odmah za njim; lice mu
beše bledo, ali od one vrste bledila što liči na reakciju. Izazva mi pomisao
da je do maločas bilo crveno.
Ser Džems zamoli da gospođica Treloni dođe u radnu sobu. On
predloži da i ja pođem. Kad uđosmo, ser Džems se obrati meni i reče: “Čuo
sam od doktora Vinčestera da ste vi prijatelj gospođice Treloni i da ste već u
znatnoj meri upoznati s ovim slučajem. Možda je dobro da vi budete uz nas.
Ja vas već znam kao pronicljivog advokata, gospodine Rose, iako nemah
zadovoljstvo da se sretnem s vama. Pošto mi doktor Vinčester veli da van
ovog slučaja ima nekih neobičnih stvari koje izgleda njega zbunjuju – a i
druge – i za koje se, smatra on, vi možda posebno zanimate, možda bi bilo
dobro da se vi upoznate sa svim fazama slučaja. Što se mene tiče, ne
obraćam mnogo pažnje na tajanstvenosti – sem onih naučnih; a kako
izgleda da postoji neka pomisao o pokušaju ubistva ili pljačke, sve što
mogu reći jeste da ako su ubice bile na delu, treba da uzmu neke osnovne
lekcije iz anatomije pre svog sledećeg posla, jer izgleda da su sasvim neuke.
Ako im pljačka beše naum, čini se da su delovale s čudesnom
nesposobnošću. To, pak, nije moj posao.” Ovde on ušmrknu velik štipetak
burmuta, pa se okrete gospođici Treloni i nastavi: “Sad što se tiče pacijenta.
Ostavljajući po strani uzrok bolesti, sve što sad možemo reći jeste da
izgleda da pati od izraženog napada katalepsije. Sad se ništa ne može
učiniti, sem da mu se održava snaga. Lečenje mog prijatelja Vinčestera je
uglavnom onakvo kakvo odobravam, te sam uveren da će on, dođe li do
neke male promene, moći da se nosi s njom uspešno. To je zanimljiv slučaj
– vrlo zanimljiv; i dođe li do nekog novog ili neobičnog razvoja, biću
srećan da dođem bilo kad. Ima samo jedna stvar na koju vam želim skrenuti
pažnju, a iznosim je neposredno vama, gospođice Treloni, jer je to vaša
odgovornost. Doktor Vinčestere mi kaže da niste slobodni u toj stvari, no
ste obavezani uputstvima koja je vaš otac dao u slučaju da dođe baš do
ovakvog stanja stvari. Veoma bih odlučno savetovao da se pacijent premesti
u neku drugu sobu; ili, kao drugi izlaz, da se one mumije i sve takve stvari
sklone iz njegove sobe. Ama, dovoljno je staviti nekog čoveka u neobičan
položaj, da ima takav skup užasa oko sebe, i da udiše vazduh koji one
isejavaju. Već imate dokaza kako takav zagušljiv vonj može delovati. Ona
bolničarka – Kenedijeva, mislim da tako rekoste, doktore – još nije izašla iz
svog stanja katalepsije; a vi ste, gospodine Rose, doživeli, rečeno mi je,
nešto sa sličnim dejstvom. Znam ovo,” – tu mu se obrve spustiše više nego
ikad, a usta mu se ustrožiše – “da ja zapovedam ovde, zahtevao bih da
pacijent ima drugačiji vazduh; ili bih napustio slučaj. Doktor Vinčester već
zna da ja mogu biti opet konsultovan samo ako taj uslov bude ispunjen.
Međutim, verujem da ćete vi naći načina, kao što dobra kći, po meni, i
treba, da se pobrinete za zdravlje i zdrav duh svoga oca, pre negoli za neki
njegov hir – bez obzira da li ga podupiru prethodni strah, ili bilo koji broj
‘petparačkih’ misterija. Teško da je već došao dan, milo mi je da kažem to,
da Britanski Muzej i Bolnica Svetog Tome zamene svoje ciljeve. Zbogom,
gospođice Treloni. Ozbiljno se nadam da ću uskoro videti da vam se otac
oporavio. Zapamtite, ako ispunite osnovne uslove koje sam naveo, vama
sam na usluzi i danju i noću. Zbogom, gospodine Rose. Nadam se da ćete
moći da mi se javite uskoro, doktore Vinčestere.”
Kad on ode, mi ostadosmo nemi dok zamiraše tutnjava točkova
njegove kočije. Prvi koji progovori beše doktor Vinčester: “Mislim da je
pošteno reći da je po meni, ako govorim samo kao lekar, on sasvim u pravu.
Osećam da sam ga mogao napasti kad je to postavio kao uslov da ne napusti
slučaj; ali je, ipak, u pravu što se tiče lečenja. On ne shvata da ima nečeg
neobičnog u vezi s ovim posebnim slučajem, i neće da razume čvor u koji
smo svi vezani uputstvima gospodina Trelonija. Naravno – “
Prekide ga gospođica Treloni: “Doktore Vinčestere, da li i vi želite da
napustite slučaj, ili ste voljni da nastavite pod uslovima za koje znate?”
“Da ga napustim! Manje nego ikad. Gospođice Treloni, neću ga
napustiti dok je života u njemu ili nekom od nas!”
Ona ne reče ništa, nego pruži ruku, koju on toplo primi.
“Elem,” reče ona, “ako je ser Džems predstavnik reda specijalista, oni
mi više ne trebaju. Za početak, on izgleda ne zna ništa više nego vi o stanju
moga oca; i da se za nj zanima i stoti deo koliko vi, ne bi istrajavao u takvoj
formalnosti. Naravno, ja sam samo isuviše zabrinuta u vezi sa svojim
jadnim ocem; i ako budem videla neki načim da zadovoljim bilo koji od
uslova sera Džemsa Frera, učiniću to. Zamoliću gospodina Marvina da dođe
amo danas, i da me svetuje u pogledu granice očevih želja. Ako on misli da
sam ja slobodna da delam bilo kako na svoju ruku, neću oklevati da to
učinim.”
Potom se doktor Vinčester oprosti i ode.
Gospođica Treloni sede i napisa pismo gospodinu Marvinu, iznese mu
stanje stvari zamoli ga da dođe i poseti je, i da sa sobom ponese bilo kakav
dokumenat koji može baciti išta svetla na taj predmet. Ona otposla pismo
kočijom koja će dovesti advokata.
Čekali smo na njegov dolazak koliko smo mogli strpljivo.
Čoveku putovanje od ulice Bašte Palate Kensington do trga Poljane
Linkolnovog Svratišta nije vrlo dugačko; ali se činilo beskrajno dugim dok
se čekalo da ga neko drugi obavi. Međutim, sve stvari su podložne
vremenu; prođe manje od jednog sata, sve u svemu, dok gospodin Marvin
ne beše s nama.
On je cenio nestrpljivost gospođice Treloni, i kad saznade dovoljno o
bolesti njenog oca, reče joj: “Kad god budete spremni, mogu s vama da
uđem u pojedinosti glede želja vašeg oca.”
“Kad god vi hoćete,” reče ona, očito ne shvatajući ono što on želi reći.
“Zašto ne sad?”
On mene pogleda kao kolegu iz branše, i promuca: “Nismo sami.”
 “Ja sam gospodina Rosa dovela namerno,” odgovori ona. “On sad
toliko zna da ja želim da sazna više.”
Advokat je bio malo zbunjen, što je stvar koju bi oni što ga znaju samo
iz sudnice teško poverovali. Međutim, on odgovori, s malo oklevanja: “Ali,
draga moja mlada gospođice – želje vašeg oca! Poverenje između oca i
deteta – “
Tu ga ona prekide; na njenim bledim obrazima beše traga crvenila kad
to učini: “Zar zbilja mislite da to važi za sadašnje okolnosti, gospodine
Marvine? Moj otac mi ništa nije pričao o svojim poslovima; i ja sada mogu,
u ovoj žalosnoj nuždi, da saznam njegove želje samo preko džentlmena koji
mi je tuđ, i za koga ne čuh dok ne dobih pismo svoga oca, napisano da bi mi
se pokazalo samo u slučaju krajnje nužde. Gospodin Ros je nov prijatelj, ali
uživa moje puno poverenje, i volela bih da bude prisutan. Sem, naravno,”
dodade ona, “ako takvu stvar moj otac zabranjuje. Oh, oprostite mi,
gospodine Marvine, ako izgleda da sam gruba; ali sam u posledak u takvoj
muci i brizi da jedva vladam sobom.”
Ona pokri lice rukom na nekoliko časaka; nas dvojica se pogledasmo i
počekasmo, trudeći se da izgledamo neganuto. Ona nastavi čvršće; beše se
povratila: “Molim vas, molim vas da ne mislite da vam nisam zahvalna što
ste bili ljubazni da dođete amo tako brzo. Zaista sam zahvalna; i imam puno
poverenje u vaš sud. Ako želite, ili mislite da je tako najbolje, možemo biti
sami.”
Ja ustadoh, ali gospodin Marvin napravi pokret neslaganja. Očito beše
zadovoljan njenim držanjem; u njegovom glasu i držanju beše topline kad
progovori: “Nikako! Nikako! Nema ograničenja sa strane vašeg oca, a i ja
sam, sa svoje strane, sasvim voljan. U stvari, sve uzevši u obzir, možda je
tako bolje. Po onome što mi rekoste o bolesti gospodina Trelonija, i drugim
– pratećim – stvarima, bilo bi dobro, za slučaj neke ozbiljne nužde, da se
otprve shvati da su okolnosti određene strogim uputstvima vašeg oca. Jer
vas molim da me razumete – njegova su uputstva stroga – vrlo stroga.
Toliko su nepopustljiva da je meni dao punomoć, po kojoj se obavezah da
postupam, koja me ovlašćuje da da se staram da se njegove pisane želje
izvrše. Verujte, molim vas, jednom zasvagda, da je u celosti smerao sve što
je pomenuto u onom pismu vama! Dok bude živ, mora ostati u svojoj sobi;
a ništa od stvari ne sme se ukloniti iz nje ni pod kakvim okolnostima. Čak
mi dade spisak stvari koje se ne smeju premeštati.”
 Gospođica Trelonije je ćutala. Izgledala je pomalo ucveljeno. Stog,
misleći da shvatam neposredan razlog, upitah: “Možemo li videti taj
spisak?”
Lice gospođice Treloni odmah zasja, ali se opet izduži kad advokat
spremno odgovori – očito da beše spreman za to pitanje: “Ne, osim ako sam
ja primoran da postupim po punomoćju. Poneo sam taj dokumenat sa
sobom. Vi ćete primetiti, gospodine Rose,” – ovo on izusti s nekom
poslovnom uverenošću, koju sam zapazio u njegovom profesionalnom radu,
dok mi je pružao tu ispravu – “kako je on jako sročen, i kako je davalac
punomoćja učinio svoje želje jasnim na takav način da ne ostavlja nikakvog
izlaza. Reči su njegove, sem nekih pravničkih formalnosti; a ja vas
uveravam da retko videh strožiji dokument. Ni ja nemam ovlašćenja da
učinim ni najmanje popuštanje uputstava a da očigledno ne prekršim
poverenje. A to je, nema potrebe ni da vam kažem, nemoguće.” On potonje
reči očito dodade kako bi sprečio molbu upućenu njegovim licnim
obzirima. Nije mu se dopadala prividna grubost njegovih reči, jer dodade:
“Nadam se, gospođice Treloni, da vi razumete da sam ja voljan – iskreno i
nedvosmisleno – da učinim sve što mogu, u granicama svoje moći, da vam
olakšam nevolju. Međutim, vaš otac je imao, u svemu što je radio, neki svoj
naum, koji mi nije otkrio. Koliko mogu da vidim, nema nijedne reči
njegovih uputstava a da je on nije sasvim promislio. Kakvu god zamisao da
je imao na umu, to beše zamisao celoživotna; on ju je proučio u svim
mogućim fazama i bio spreman da je zaštiti sa svih strana.
“Sad se plašim da sam vas uznemirio, i zbilja mi je žao zbog toga; jer
vidim da već imate mnogo toga – isuviše – da izdržite. No ja nemam izbora.
Ako želite da se sa mnom savetujete bilo kad o bilo čemu, obećavam da ću
doći ne časeći ni časa, u svako doba dana ili noći. Evo moje privatne
adrese,” – on je pisao u svoju beležnicu dok je govorio – “i ispod nje adresa
mog kluba, gde se općenito mogu naći uveče.”
On istrže papir i pruži joj ga. Ona mu zahvali. On se rukova s njom i sa
mnom i ode.
Čim se vrata predvorja zatvoriše za njim, gospođa Grant kucnu na
vrata i uđe. Na licu joj beše takav izgled uznemirenosti da gospođica
Treloni ustade, smrtno bleda, i upita je: “Šta je, gospođo Grant? Šta je?
Neka nova nevolja?”
“Žao mi je što moram reći, gospođice, da su sluge, sem dvoje, dale
otkaz i da žele napustiti kuću danas. Pretresli su stvar među sobom; domar
je govorio u ime ostalih. Veli kako su voljni da se odreknu svojih plata, i
čak da plate svoje zakonske obaveze umesto otkaznog roka, ali da moraju
otići danas.”
“Kakav razlog daju?”
“Nikakav, gospođice. Vele kako im je žao, ali da nemaju šta da kažu.
Pitala sam Dženu, spratnu sobaricu, gospođice, koja nije s ostalima no
ostaje; i ona mi kaže u poverenju da su zabili u svoje lude glave neku
predodžbu da u kući ima duhova!”
Trebalo je da se smejemo, ali nismo. Ja nisam mogao gledati lice
gospođice Treloni i smejati se. Bol i užas na njemu ne otkriše nenadan izliv
straha; postojala je učvršćena misao, koju ovo potvrđuje. Što se mene tiče,
činilo se da je moj mozak pronašao glas. No taj glas ne beše potpun;
postojala je neka druga misao, mračnija i dublja, koja ležaše ispod njega,
čiji glas se još nije čuo.
 Glava 6.
SLUTNJE

Prvo sobom ovlada potpuno gospođica Treloni. U njenome držanju

beše uznositog dostojanstva kad reče: “Odlično, gospođo Grant; neka idu!
Platite ih do danas, i jednomesečnu platu. Dosad su bili odlične sluge; a
razlog za njihov odlazak nije običan. Ne smemo očekivati mnogo vernosti
ni od koga ko je obuzet strahovima. Oni što ostaju imaće ubuduće
dvostruku platu; i molim vas da mi ih pošaljete zamalo, kad budem javila.”
Gospođa Grant se nakostreši od prigušene srdžbe; sveukupna
domaćica u njoj beše razbešnjena takvim plemenitim postupanjem sa
slugama što se udružiše da daju otkaz: “Ne zaslužuju oni to, gospođice; da
se tako vladaju, posle načina na koji je s njima ovde postupano. U životu
nisam videla da se sa slugama tako dobro postupa, niti nekog tako dobrog
prema njima i tako milostivog kao vi. Što se tiče postupanja, mogli su biti u
Kraljevom domaćinstvu. A sad, baš kad ima muke, otići i učiniti nešto
ovako. To je gnusno, eto šta je!”
Gospođica Treloni je s njom bila vrlo blaga i prigušila je njeno
narogušeno dostojanstvo, tako da ova uskoro ode s manjom merom
neprijateljstva u držanju prema nedostojnicima. Ona se ubrzo vrati u sasvim
drugom duševnom raspoloženju, da upita da li bi njena gazdarica htela da
ona najmi celu postavu drugih slugu, ili da barem pokuša da to učini. “Jer
znate, gospođo,” terala je, “kad se jednom prepast smesti u predvorju za
sluge, skoro je nemoguće nje se trsiti. Sluge mogu doći, ali isto tako brzo
odu. Ne Mogu se zadržati. Prosto neće da ostanu; i kad odrađuju svoj
jednomesečni otkazni rok, nametnu vam takav život da želite svakog sata u
danu da ih niste zadržali. Žene su dosta loše, devojčure; ali su muškarci
gori!”
Ne beše ni zabrinutosti ni srdžbe u glasu gospođice Treloni kad reče:
“Ja mislim, gospođo Grant, da je bolje da se pokušamo snaći s onima koje
imamo. Dok je moj mili otac bolestan, nećemo imati nikakvog društva, tako
da će u kući biti samo nas troje koje treba služiti. Ako one sluge što su
voljne da ostanu ne budu dovoljne, najmila bih samo onoliko koliko je
dovoljno da im se pomogne da obave posao. Neće biti teško, rekla bih,
nabaviti nekoliko sluškinja; možda neke koje već poznajete. I molim vas da
imate na umu da one koje dobavite, i koje odgovaraju i hoće da ostanu,
odsad imaju istu platu kao one što ostaju. Naravno, gospođo Grant, vi
odlično shvatate da se, iako vas ja ne svrstavam nikako međ sluge, pravilo o
dvostrukoj plati primenjuje i na vas.”
Dok je govorila, ona pruži svoju dugačku ruku lepog oblika, koju ona
druga uze, a onda je, prinevši je usnama, poljubi upečatljivo, sa slobodom
starije žene prema mlađoj. Ne mogoh a da se ne divim plemenitosti njenog
postupanja prema slugama. U duši odobrih opasku gospođe Grant, učinjenu
ispod glasa, dok je izlazila iz sobe: “Nije čudo što je kuća ko Kraljeva kuća
kad je gazdarica princeza!”
“Princeza!” To je bilo to. Činilo se da mi ta pomisao duši udovoljava, i
da mi u valu svetla vraća prvi tren kad ona pređe preko moga vidnog polja
na balu na Trgu Belgrev. Kraljevska prilika, visoka i vitka, što se svija,
njiše, leluja ko ljiljan ili lokvanj. Odevena u lepršavu haljinu od neke tanke
crne tkanine prošarane zlatom. Ko ukras u kosi nosila je jedan stari
egiparski dragulj, sa sićušnim kristalnim kolutom umetnutim izmeđ
uzdignutih pera rezbarenih u lapisu. Na zapešću joj beše široka grivna ili
brazleta starinske izrade, u obliku para raširenih krila kovanih u zlatu, s
perima od dragog kamenja u boji. Uprkos svem njenom prijatnom držanju
prema meni kad nas naša domaćica upoznade, ja sam se nje tada plašio. Tek
kasnije, kad na izletu na reci shvatih da je mila i blaga, promenilo se moje
strahopoštovanje u nešto drugo.
Ona je neko vreme sedala i nešto zapisivala. Onda to odloži i posla po
svoje odane sluge. Pomislih da je bolje da taj razgovor obavi sama, te je
ostavih. Kad se vratih, u njenim očima bilo je tragova suza.
Sledeća faza u kojoj sam igrao neku ulogu beše još više
uznemiravajuća, i nemerljivo bolnija. Kasno po podne, narednik Dov dođe
u radnu sobu gde sam ja sedeo. Pošto pažljivo zatvori vrata i osvrte se svud
po sobi da se uveri da smo sami, on mi priđe.
“Šta je bilo?” upitah ga. “Vidim da želite da sa mnom govorite
nasamo.”
“Baš tako, gospodine! Mogu li govoriti u potpunoj poverljivosti?”
“Naravno da možete. U bilo čemu što je na dobrobit gospođice Treloni
– i, naravno, gospodina Trelonija – možete biti sasvim iskreni. Smatram da
obojica želimo da im služimo što bolje možemo.”
On oklevaše pre nego što odgovori: “Naravno, vi znate da ja imam
svoj zadatak koji obavljam; i mislim da me poznajete dovoljno dobro da
znate da ću ga izvršiti. Ja sam policajac – detektiv, i moj je zadatak da
utvrdim činjenice bilo kog slučaja koji mi se dodeli, bez straha ili
blagonaklonosti prema bilo kome. Radije bih da s vama govorim nasamo, u
poverenju, ako mogu, bez pominjanja bilo kakve obaveze bilo koga prema
bilo kome, osim moje prema Skotland Jardu.”
“Naravno, naravno” odgovorih mahinalno, a srce mi klonu a da nisam
znao zašto. “Budite iskreni prema meni. Uveravam vas u svoju
pouzdanost.”
“Hvala vam, gospodine. Podrazumevam da ono što budem rekao neće
otići dalje od vas – nikom. Ni samoj gospođici Treloni, a ni gospodinu
Treloniju kad mu opet bude dobro.”
“Svakako, ako to postavljate kao uslov!” rekoh malko kruće.
Čovek prepoznade promenu u mom glasu ili držanju, te reče s
izvinjavanjem: “Oprostite mi, gospodine, ali ja odstupam od svoje dužnosti
što uopšte razgovaram s vama o tom predmetu. Međutim, ja vas odavno
poznajem, i osećam da vam mogu verovati. Ne vašoj reči, gospodine, ona je
u redu; nego vašem rasuđivanju!”
Ja se naklonih. “Nastavite!” rekoh.
On odmah poče: “Razmišljam o ovom slučaju, gospodine, dok mi se
ne zavrti u glavi; no ne mogu da mu nađem nikakvo obično rešenje. U
vreme svakog od pokušaja, naizgled niko nije ušao u kuću; a jamačno niko
nije izašao. Šta vam se nameće kao zaključak?”
“Da taj neko – ili nešto – već bejaše u kući,” odgovorih, nasmešivši se
uprkos sebi.
“To je baš ono što ja mislim,” reče on, s jasnim uzdahom olakšanja.
“Odlično! Ko može biti taj neko?”
“‘Neko, ili nešto’ je ono što sam rekao,” odgovorih. “Neka bude
‘neko’, gospodine Rose. Onaj mačak, iako je možda grebao ili grizao, nije
starog gospodina izvukao iz kreveta i probao da grivnu s ključem skine sa
njegove ruke. Takve stvari su na mestu u knjigama u kojima vaši amaterski
detektivi, koji znaju sve i pre no što se izvrši, mogu da ih uguraju u teorije;
no u Skotland Jardu, gde ljudi takođe nisu budale, općenito nalazimo da
kada se zločin izvrši, ili pokuša, ljudi su ti, a ne stvari, koji su u biti toga.”
“Onda svakako nek to budu ‘ljudi’, naredniče.” “Govorili smo o
‘nekom’, gospodine.”
“Sasvim tačno. ‘Neko’, neka bude.”
 “Da li vam je uopšte palo u oči, gospodine, da je u svakoj od tri
odvojene prilike kad je nasilje izvršeno, ili pokušano, bila jedna osoba što
beše prva koja beše prisutna i koja diže uzbunu?”
“Da vidim! Gospođica Treloni je, verujem, digla uzbunu u prvoj
prilici. Ja sam lično bio prisutan, iako sam čvrsto spavao, u drugoj; a tako i
bolničarka Kenedijeva. Kad sam se probudio, bilo je nekoliko osoba u sobi;
vi ste bili jedna od njih. Pretpostavljam da je i tom prilikom gospođica
Treloni stigla pre vas. Prilikom zadnjeg pokušaja, ja sam bio tu; gospođica
Treloni je pala u nesvest. Ja sam je izneo i vratio se. Pri povratku, ja sam
bio prvi; a mislim da ste vi bili odmah iza mene.”
Narednik Dov načas razmišljaše pre nego što odgovori: “Ona je bila
prisutna, ili prva, u sobi u svim prilikama; škoda je učinjena samo u prvoj i
drugoj!”
Zaključak beše onaj koji ja, kao advokat, nisam mogao pogrešno
razumeti. Pomislih da je najbolje izaći mu napola u susret. Uvek utvrdim da
je najbolje napasti zaključak tako da se postigne da se pretvori u izjavu.
“Hoćete reći,” izjavih, “da je, pošto je u jedinoj prilici kad je stvarna
škoda učinjena gospođica Treloni bila prva koja je to otkrila, to dokaz da je
ona to izvela; ili da je, na neki način, bila povezana s tim pokušajem, kao i
otkrivanjem?”
“Nisam se usudio da to tako jasno izjavim; ali tome vodi sumnja koju
sam imao.” Narednik Dov bio je hrabar čovek; očigledno se nije ustezao ni
od jednog zaključka što proističe iz njegovog razmišljanja o činjenicama.
Obojica malo poćutasmo. Strah se poče uvlačiti u moju dušu. Ne
sumnja u gospođicu Treloni, ili u neko njeno delanje; nego strah da se takvo
delanje ne razume pogrešno. Negde je očito postojala neka zagonetka; i ako
se za nju ne može pronaći rešenje, sumnja će biti bačena na nekog. U
takvim slučajevima, nagađanja većine slede liniju najmanjeg otpora; i ako
se može dokazati da lična korist za bilo koga može proisteći iz smrti
gospodina Trelonija, ako ona nastupi, može se pokazati da je bilo kome
težak zadatak da dokaže nevinost s obzirom na sumnjive činjenice. Nađoh
da nagonski poprimam ono popustljivo držanje koje je, dok se ne okrije
plan bitke tužilaštva, odbrani u velikoj meri bezbedno ponašanje. Ne bi
valjalo da se ja, u ovoj fazi, borim protiv nekih teorija koje detektiv može
stvoriti. Gospođici Treloni najbolje mogu pomoći slušanjem i
razumevanjem. Kad bude došlo vreme da se te teorije rasprše i zbrišu, biću
sasvim voljan da koristim svu svoju borbenu revnost i sva oružja kojima
raspolažem.
“Znam da ćete vi, naravno, vršiti svoju dužnost,” rekoh, “i to bez
zazora. Šta nameravate da preduzmete?”
“Još ne znam, gospodine. Vidite, do ovog časa to kod mene nije čak ni
sumnja. Kad bi mi neko drugi rekao da je ta mila gospođica umešana u tu
stvar, mislio bih da je budala; ali moram da sledim svoje zaključke. Dobro
znam da se baš tako neočekivane osobe pokažu krivim, kad bi se ceo sud –
svi sem tužilaštva, i sudije, koji je svoj um naučio da čeka – zakleo da su
nevine. Ne bih, ni za šta na svetu, da naudim takvoj mladoj gospođici,
pogotovo kad mora da nosi tako okrutan teret. I možete biti sigurni da neću
izustiti ni reči što bi bilo koga drugog navela da iznese takvu optužbu. Zato
pričam s vama u poverenju, kao čovek s čovekom. Vi ste vešti u
dokazivanju; to vam je zanat. Moj domaša samo do sumnji, i onoga što
zovemo vlastitim dokazima – koji su, ipak, samo jednostran dokazni
materijal. Vi poznajete gospođicu Treloni bolje nego ja; i mada ja gledam
okolo po bolesničkoj sobi, i idem kud hoću po kući, i izlazim i ulazim u nju,
nemam istu priliku kakvu vi imate da upoznam tu gospođicu i kakav joj je
život, ili koja su joj sredstva, ni bilo šta drugo što bi moglo da mi pojasni
njeno delanje. Kad bih pokušao da to saznam od nje, to bi odmah probudilo
njene sumnje. Tad bi, ako li je kriva, nestala svaka mogućnost da se nađe
krajnji dokaz, jer bi ona lako našla načina da osujeti otkrivanje. A ako je
nevina, kao što se nadam da jeste, bila bi okrutna krivda optužiti je.
Premišljao sam o toj stvari u skladu sa svojim umnim sposobnostima pre no
što sam s vama razgovarao; a ako sam sebi uzeo previše slobode,
gospodine, zbilja mi je žao.”
“Niste ni slučajno, Dove,” rekoh toplo, jer su hrabrost i obzirnost tog
čoveka prisiljavali na poštovanje. “Milo mi je da ste sa mnom tako otvoreno
razgovarali. Obojica želimo da saznamo istinu; a ima toliko toga što je
neobično u vezi s ovim slučajem – tako neobično da prevazilazi svako
iskustvo – da je traganje za istinom naša jedina prilika da na kraju sve
razjasnimo – bez obzira kakva su nam gledišta, ili kakve ciljeve želimo
konačno postići!”
Narednik je izgledao zadovoljno kad nastavi: “Stog sam pomislio da će
se, ako je neko drugi zaokupljen takvom mogućnošću, postupno doći do
dokaza; ili, pak, do onakvih pretpostavki koje čoveka ubede bilo za bilo
protiv. Onda bismo došli do nekog zaključka; ili bismo, u svakom slučaju,
tako iscrpeli sve ostale mogućnosti da bi najprikladnija preostala kao stvar
najbliža dokazu, ili jakoj sumnji, koju možemo dobiti. Posle toga bismo
morali da – “
Upravo tog časa otvoriše se vrata i gospođica Treloni uđe u sobu. Čim
nas ugleda, ona brzo ustuknu, govoreći: “Oh, izvinite! Nisam znala da ste
ovde i da ste zauzeti.” Dok ja ustadoh, ona beše spremna da izađe.
“Ali uđite,” rekoh ja. “Narednik Dov i ja smo samo pretresali stvari.”
Dok ona oklevaše, pojavi se gospođa Grant, govoreći dok je ulazila u
sobu: “Doktor Vinčester je stigao, gospođice, i pita za vas.”
Ja poslušah pogled gospođice Treloni; skupa izađosmo iz sobe.
Kad doktor obavi svoj pregled, reče nam da naizgled nema promene.
Dodade da bi ipak voleo da ostane u kući te noći ako je to moguće.
Gospođica Treloni je izgledala zadovoljno, te posla po gospođu Grant, da
spremi sobu za nj.
Kasnije tokom dana, kad se desilo da on i ja ostanemo sami, on
odjednom reče: “Sredio sam da ostanem ovde noćas zato što želim da
popričam s vama. A kako želim da to bude sasvim nasamo, mislio sam da
će ponajmanje sumnjiv način biti da zajedno popušimo cigaru kasno uveče,
dok gospođica Treloni čuva svoga oca.” I dalje smo se držali svoga
dogovora – da bilo ćerka bolesnog čoveka bilo ja budemo na straži cele
noći. U ranim jutarnjim satima, trebalo je da tu dužnost delimo. Bio sam
zabrinut zbog toga, jer sam znao, iz našeg razgovora, da će i detektiv
stražariti, tajno, i da će u to vreme biti posebno pomnjiv.
Dan je prolazio mirno. Gospođica Treloni odspava po podne, i posle
večere ode da smeni bolničarku. Gospođa Grant ostade s njom, a narednik
Dov bio je na dužnosti u hodniku. Doktor Vinčester i ja pili smo kafu u
biblioteci. Kad zapalismo cigare, on tiho reče: “Sad kad smo sami, želim da
razgovaramo poverljivo. ‘Zakleti’ smo, naravno, da čuvamo tajnu, barem
zasad?”
“Baš tako!” rekoh, a srce mi malaksa kad pomislih na svoj razgovor s
narednikom Dovom jutros, i na uznemiravajuće i zbunjujuće strepnje koje
on ostavi u mojoj duši.
On nastavi: “Ovaj slučaj je dostatan da iskuša zdrav razum sviju nas
umešanih u nj. Što više mislim o njemu, čini se da postajem luđi; a te dve
vrpce, koje stalno jačaju, kao da sve jače vuku u suprotnim smerovima.”
“Kakve dve vrpce?”
 On me oštro pogleda načas pre no što odgovori. Pogled doktora
Vinčestera u takvim trenucima bio je kadar da zbuni. I meni bi bio takav da
sam imao, u toj stvari, neku ličnu ulogu osim svoga zanimanja za gospođicu
Treloni. Ovako, pak, izdržah ga mirno. Sad sam bio pravni zastupnik u tom
slučaju; amikus kuri je u jednom smislu, a u drugom najmljen za odbranu.
Sama pomisao da u duši ovog pametnog čoveka postoje dve vrpce,
podjednako jake i oprečne, beše sama po sebi tako utešna da otkloni moju
strepnju od novog napada. Kad doktor poče govoriti, na licu mu beše
zagonetan osmeh; ovaj, pak, ustupi mesto strogoj ozbiljnosti dok je
nastavljao: “Dve vrpce: činjenica i mašta! U prvoj je cela ova stvar: napadi,
pokušaji pljačke i ubistva; omamljivanja; nameštena katalepsija, koja
ukazuje bilo na zločinačko hipnotisanje bilo na nametanje misli, ili na neki
prost oblik trovanja, još nesvrstan u našoj toksikologiji. U drugoj, postoji
neka sila koja deluje, koja nije svrstana ni u jednu knjigu koju znam – van
stranica bajke. U životu ne osetih tako snažno istinu Hamletovih reci:
‘Više je stvari na nebu i zemlji...
No onih što se sanjaju u tvojoj filozofiji.’
“Da uzmemo prvo ‘činjeničnu’ stranu. Tu imamo čoveka u njegovom
domu, sred njegovog domaćinstva; sva sila raznih slugu u kući, što sprečava
mogućnost pripremljenog pokušaja izvedenog iz predvorja posluge. On je
bogat, učen, pametan. Po njegovoj fizionomiji, nema sumnje da je čovek
gvozdene volje i odlučnog nauma. Njegova ćerka – njegovo jedino dete,
rekao bih, živahna i pametna devojka – spava baš u sobi do njegove.
Naizgled, nema verovatnog razloga da se očekuje napad ili uznemiravanja
bilo koje vrste; niti pogodne prilike da neko spolja to izvede. Pa ipak,
imamo to da je napad učinjen; okrutan i nemilosrdan napad, učinjen usred
noći. Otkriće je brzo usledilo; usledilo je s onom brzinom za koju se u
zločinačkim slučajevima općenito nađe da nije slučajna, nego da je
smišljenog nauma. Napadač, ili napadači, očito su ometeni pre no što bi
dokončali svoj posao, ma kakva da im beše krajnja namera. A ipak, nema
nikavih znakova da su umakli; nikakvog oslonca, nikavog remećenja bilo
čega; nikakvih otvorenih vrata ili prozora; nikakvog zvuka. Baš ničega što
bi pokazalo ko je izveo to delo, niti, pak, da je delo učinjeno; sem žrtve, i
njenog okruženja koje ide uz to delo!
“Sledeće noći čini se sličan pokušaj, iako je kuća puna budnih ljudi;
iako su na straži, u sobi i oko nje, jedan policijski detektiv, obučena
bolnicarka, ozbiljan prijatelj, i čovekova vlastita kćer. Bolničarka je gurnuta
u katalepsiju, a prijatelj koji bdije – iako zaštićen respiratorom – u dubok
san. I detektiv je tako savladan izvesnim stepenom omame da ispaljuje svoj
pištolj u bolesničkoj sobi a ne može ni reći u šta misli da je pucao. Taj vaš
respirator jedina je stvar koja, izgleda, ima važnosti na ‘činjeničnoj’ strani
ove rabote. To što vi niste izgubili glavu kao ostali – s tim što učinak u
takvom slučaju beše u srazmeri s količinom vremena provedenog u sobi –
ukazuje na verovatnost da sredstvo omamljivanja nije bilo hipnotičko, ma
šta drugo da je bilo. S druge strane, stoji činjenica koja je oprečna.
Gospođica Treloni, koja je u sobi bila više nego iko od vas – jer je celo
vreme izlazila i ulazila i, takođe, odradila i svoj deo stalnog bdenja –
izgleda da uopšte nije bila pogođena. Ovo bi značilo da taj uticaj, ma šta
bio, ne pogađa općenito – sem, naravno, ako je ona, nekako, navikla na nj.
Ako bi se pokazalo da je to neko čudno isparenje iz neke od tih egipatskih
retkosti, to bi moglo biti objašnjenje za to; ali se onda suočavamo s
činjenicom da je gospodin Treloni, koji je bio najviše u sobi – koji je, u
stvari, u njoj proživeo više nego po svog života – pogođen najgore od sviju.
Kakav bi to mogao da bude uticaj kojim bi se objasnile sve ti različne i
oprečne posledice? Ne! Što više mislim o ovom obliku nedoumice, to sam
zbunjeniji! Ama, i da je napad, fizički napad, na gospodina Trelonija izveo
neko ko boravi u kući i ko nije u dometu sumnje, neobičnost omamljivanja i
dalje bi ostala zagonetka. Nije lako nekog gurnuti u katalepsiju. U stvari,
koliko se zasad zna u nauci, nema načina da se takav cilj postigne po volji.
Čvor cele stvari je gospođica Treloni, koja kao da ne podleže nikakvim
uticajima, ili, možebit, varijantama istog uticaja koji deluje. Ona kroz sve
prolazi nepovređena, ako se izuzme ona jedna laka polunesvestica. To je
vrlo čudno!”
Slušao sam, malaksala srca; jer, iako mu držanje ne beše obasjano
sumnjičavošću, obrazloženje njegovo beše uznemiravajuće. Iako ne beše
onako otvoreno kao sumnja detektivova, činilo se da gospođicu Treloni
izdvaja kao različnu od svih ostalih što su umešani; a u misteriji, biti sam je
biti osumnjičen, na kraju ako ne odmah. Pomislih da je bolje da ništa ne
kažem. U takvom slučaju, ćutanje je zbilja zlatno; a ako ne kažem ništa
sada, možda ću imati manje toga da branim, ili da objašnjavam, ili da
povučem, kasnije. Stog mi potajno beše drago što način na koji on iznese
svoje obrazloženje ne traži odgovor od mene – barem zasad. Nije se činilo
da doktor Vinčester očekuje neki odgovor – što je bila činjenica koja mi je
prijala, mada teško da sam znao zašto. On malo zastade, podnimivši bradu
rukom, zureći očima u prazno, dok mu obrve behu stisnute. Cigaru je držao
labavo međ prstima; očito je bio zaboravio na nju. Ravnomernim glasom,
kao da počinje tačno gde je prekinuo, on nastavi svoje obrazlaganje:
“Drugi pipak te nedoumice je jedna sasvim drugačija rabota; a ako se
jednom upustimo u nju, moramo za sobom ostaviti sve što liči na nauku i
iskustvo. Priznajem da to za me ima svojih čari; mada, pri svakoj novoj
misli, nalazim da raspredam na način koji čini da se odjednom priberem i
odlučno suočim s činjenicama. Katkad se pitam da li uticaj, ili isparenje,
ponekad pogađa i mene kao što je ostale – detektiva, na primer. Naravno,
može biti, ako je to nešto hemijsko, neka droga, na primer, u obliku
isparenja, da njeno dejstvo bude skupno. Međutim, šta to može biti što
može da proizvede takvo dejstvo? Soba je, znam, puna mumijskog vonja; i
to nije čudo, kraj toliko ostataka iz grobnice, da ne pominjem stvarnu
mumiju one životinje koju Silvije napade. Uzgred, sutra ću ga isprobati; bio
sam na tragu jednom balsamovanom mačku, i imaću ga sutra ujutro. Kad ga
budem doneo amo, utvrdićemo da li, u stvari, nagoni vrste mogu preživeti
pet hiljada godina u grobu. No, da se vrnemo na predmet koji se razmatra.
Sami ovi vonjevi mumijski nastaju od prisustva tvari, i spoja tvari, za koje
su egipatski sveštenici, koji behu učeni ljudi i naučnici svog vremena,
utvrdili vekovnim iskustvom da su dovoljno jake da ustave prirodne sile
raspadanja. Snažna sredstva mora da deluju da bi se postigao takav naum; i
moguće je da ovde imamo neku retku tvar, ili mešavinu, čija svojstva i
snaga se ne shvataju u ovo prozaičnije doba. Pitam se da li gospodin Treloni
poseduje neko znanje, ili makar slutnju, te vrste? Samo ovo znam zasigurno
– da se gora atmosfera za bolesničku sobu ne bi nikako mogla zamisliti; i
divim se hrabrosti sera Džemsa Frera kad odbija da ima ikakve veze sa
slučajem pod takvim uslovima. Ova uputstva gospodina Trelonija svojoj
kćeri i – prema onom što mi rekoste – briga s kojom je zaštitio svoje želje
preko advokata, pokazuju da je on nešto barem slutio. U stvari, skoro
izgleda kao da je očekivao da se nešto dogodi... Pitam se da li je moguće
saznati štogod o tom! Jamačno bi njegovi dokumenti pokazali ili navestili
nešto... To je teška stvar da je se lati, ali će možda morati da se to uradi.
Njegovo sadašnje stanje ne može večno trajati; i ako se nešto desi, mora
doći do istrage. U takvom slučaju, sve se mora potpuno ispitati... Kako stoje
stvari, policijski dokazi ukazali bi na višestruko ponovljen ubilački napad.
Pošto se ne vidi razlog, bilo bi potrebno potražiti ga u motivu.”
 On ućuta. Zadnje reči kao da stigoše sve tišim glasom dok je on
govorio. To je imalo utisak beznađa. Do mene stiže kao uverenje da je sad
na mene red da saznam da li on ima neku određenu sumnju; i kao da
poslušah neko naređenje, upitah: “Sumnjate li na koga?”
Izgledalo je da se pre trže nego iznenadi kad k meni okrete oči:
“Sumnjam li na koga? Na neku stvar, hoćete reći. Svakako da sumnjam da
postoji neki uticaj; ali, zasad, moje sumnje ostaju u tim granicama. Kasnije,
ako bude nekog dovoljno određenog zaključka za moje rasuđivanje, ili moje
razmišljanje – jer nema pravih podataka za rasuđivanje – mogu posumnjati;
zasad, međutim –”
On naglo zastade i pogleda na vrata. Ču se slab šum dok se kvaka
okretala. Moje srce kao da se ustavilo. Obuze me neka grozna, nejasna
strepnja. Jutrošnje prekidanje, dok sam razgovarao s detektivom, vrati mi se
silovito.
Vrata se otvoriše i gospođica Treloni uđe u sobu. Kad nas vide,
ustuknu, a duboko crvenilo obuze joj lice. Nekoliko časaka je ćutala; u
takvim trenucima, nekoliko sekundi zaredice kao da se produžuje
geometrijskom progresijom. Moja napetost i, koliko mogoh videti, i
doktorova, popustiše kad ona progovori: “Oh, oprostite mi, nisam znala da
ste zauzeti. Tražila sam vas, doktore Vinčestere, da vas pitam mogu li
večeras otići bezbedno na spavanje, pošto ćete vi biti ovde. Osećam se tako
umorno i iscrpeno da se plašim da se mogu srušiti; a večeras jamačno ne bih
bila od neke koristi.”
Doktor Vinčester odgovori srdačno: “Idite! Svakako idite na spavanje i
lepo se ispavajte. Sam Bog zna da vam to treba. Više mi je nego milo što ste
to predložili, jer se uplaših, kad vas videh noćas, da vas mogu dobiti kao
sledećeg pacijenta.”
Ona uzdahnu s olakšanjem, a umoran izgled kao da joj se istopi s lica.
Nikad neću zaboraviti dubok, ozbiljan pogled u njenim velikim, lepim
očima kad mi reče: “Vi ćete čuvati oca noćas, je li, s doktorom
Vinčesterom? Tako sam zabrinuta za nj da svaka sekunda donosi nove
strepnje. A ja sam zaista iscrpena; i ako se dobro ne naspavam, mislim da
ću poludeti. Za noćas ću promeniti svoju sobu. Plašim se da ću, ostanem li
tako blizu očevoj sobi, svaki šum umnožavati u nov strah. A vi ćete me,
naravno, dati da me probude ako bude nekog razloga. Ja ću biti u spavaćoj
sobi u onom redu soba uz budoar desno od predvorja. To su bile moje sobe
kad prvotno dođoh da živim s ocem, i tad nisam imala briga... Tamo će biti
lakše da se odmorim; i možda ću zaboraviti na nekoliko sati. Biće mi dobro
ujutro. Laku noć!”
Kad ja zatvorih vrata za njom i vratih se do stolića za kojim smo
sedeli, doktor Vinčester reče: “Ta sirota devojka je u užasnoj meri iznurena.
Oduševljen sam što će se odmoriti. To će je povratiti u život; a ujutro će biti
dobro. Njen živčani sistem je na ivici sloma. Jeste li primetili kako je bila
uplašeno uznemirena, i kako pocrvene kad uđe i nađe gde razgovaramo?
Tako obična stvar, u njenoj vlastitoj kući i s njenim gostima, u normalnim
okolnostima ne bi je uznemirila!”
Upravo htedoh da mu saopštim, kao objašnjenje u njenu odbranu, kako
joj je ulazak bio ponavljanje onog kad, ranije jutros, nađe mene i detektiva
skupa nasamo, kadli se prisetih da je taj razgovor bio tako tajan da i
nagoveštaj o njemu može biti neprijatan tako što bi izazvao radoznalost.
Stog ostadoh nem.
Ustadosmo da odemo do bolesničke sobe; a dok smo išli kroz mutno
osvetljeni hodnik, ne mogoh a da se ne setim, stalno iznova, iznova – jes, i
mnogo dana potom – kako je čudno što me je ona prekinula u dve takve
prilike u kojima sam se bavio takvom temom. Jamačno je postojala neka
čudna mreža slučajnosti, u čija smo okca svi mi bili zapetljani.
 Glava 7.
PUTNIKOV GUBITAK

Te noći sve prođe dobro. Znajući da sama gospođica Treloni nije na

straži, doktor Vinčester i ja udvostručismo budnost. Bolničarke i gospođa
Grant su bdele, a detektivi su obilazili svakih pola sata. Cele noći pacijent
ostade u svojoj omami. Izgledao je zdravo, a grudi su mu se dizale i
spuštale od lakog disanja ko u deteta. Međutim, nije se micao; da ne beše
njegovog disanja, mogao je biti od mramora. Doktor Vinčester i ja nosili
smo svoje respiratore, a ovi behu zamorni te nepodnosno vrele noći. Između
ponoći i tri sata, osetih se zabrinutim i opet doživeh ono jezno osećanje na
koje me navikoše tih zadnjih nekoliko noći; ali sivilo zore, prikravši se oko
ivica zastora, stiže s neizrečnim olakšanjem, praćenim spokojem, i prođe
kroz kuću. Tokom vrele noći, moje uši, napete da čuju svaki šum, behu
skoro bolno izmucene, kao da su moj mozak ili čula s njima bili u
zabrinutom dodiru. Svaki dašak bolničarke, ili šušanj njene haljine; svako
meko tapkanje nogu u papučama kad bi policajac obilazio; svaki časak
budnog života, činilo se da je novi podstrek na stražarenje. Nešto od tog
istog osećanja mora da je bilo rašireno po kući; ovda-onda čuo bih gore
zvuk nemirnih nogu, a više puta otvaranje prozora dole. S dolaskom zore,
pak, sve ovo prestade i celo domaćinstvo kao da počinu. Doktor Vinčester
ode kući kad sestra Doris stiže da odmeni gospođu Grant. On beše, čini mi
se, malo razočaran, ili najeđen, što se tokom njegovog dugog noćnog bdenja
nije zbilo ništa izuzetno.
U osam sati, gospođica Treloni nam se pridruži, a ja se zgranuh i
oduševih kad videh koliko joj je prijao njen noćni san. Prosto je sijala, baš
ko što je videh pri našem prvom susretu i na izletu. Čak beše naveštaja boje
u njenim obrazima, koji, pak, izgledahu zapanjujuće belo spram njenih
crnih obrva i purpurnih usana. S povraćenom snagom, kao da joj pristiže
nežnost koja je čak prevazilazila onu koju je sprva pokazivala prema svome
bolesnom ocu. Ne mogoh a da ne budem ganut dodirima punim ljubavi dok
mu ona nameštaše jastuke i sklanjaše kosu s njegova čela.
Ja, pak, bejah iscrpen od svog dugackog bdenja, te sad, kad je ona na
straži, kretoh na spavanje, trepćući umornim očima na jakom svetlu i
odjednom osetivši na sebi umor od besane noći.
 Dobro odspavah, pa posle ručka taman da izađem da odšetam do ulice
Džermin, kad primetih nekog nasrtljivog čoveka na vratima predvorja.
Sluga na dužnosti beše onaj što se zvao Moris, ranije “svaštar” a od odlaska
slugu unapređen u domara privremeno. Stranac je govorio dosta glasno,
tako da ne beše teško razumeti njegovu žalopojku. Sluga beše pun
poštovanja i na rečima i u držanju, ali stojaše pravce ispred velikih
dvostrukih vrata, tako da onaj drugi ne mogaše ući. Prve reči koje čuh od
posetioca dovoljno objasniše situaciju:
“Sve je to u redu, ali vam velim da moram videti gospodina Trelonija!
Kakva je korist od tog što kažete da ne mogu, kad vam velim da moram. Vi
me odlažete, i odlažete, i odlažete! Došao sam amo u devet; i tad ste kazali
da nije ustao, i da se, pošto nije dobro, ne sme uznemiravati. Došao sam u
dvanaest; a vi mi rekoste da još nije ustao. Onda sam zamolio da vidim
nekog od domaćinstva njegovog; rekoste mi da gospođica Treloni nije
ustala. Sad dolazim ponovo, u tri, a vi mi velite da je on još uvek u postelji i
da jošte nije budan. Gde je gospođica Treloni? ‘Zauzeta je i ne sme se
uznemiravati!’ E, mora da se uznemiri! Ili neko mora. Ovde sam u vezi s
naročitim poslom gospodina Trelonija; a stigao sam iz mesta u kom sluge
uvek počinju tako što kažu ‘Ne’. ‘Ne’ mi nije dovoljno dobro ovog puta!
Tri godine sam ga dobijao, čekajući ispred vrata i šatora kad je duže trajalo
ući unutra negoli u grobnice; a onda biste, pak, pomislili da su ljudi unutra
mrtvi ko i mumije. Dosta mi je bilo toga, velim vam. I kad stignem kući, i
vrata čoveka za kog sam radio nađem zaprečenim, baš na isti način i uz iste
stare odgovore, to me uzdrma na pogrešan način. Da li je gospodin Treloni
naložio da neće da me vidi kad budem došao?”
On zastade i uzbuđeno obrisa čelo. Sluga odgovori vrlo uljudno: “Žao
mi je, gospodine, ako sam vas, u vršenju svoje dužnosti, ikako uvredio. Ali
imam svoja naređenja i moram da ih slušam. Ako biste želeli da ostavite
neku poruku, predaću je gospođici Treloni; a ako ostavite svoju adresu, ona
može s vama stupiti u vezu ako želi.”
Odgovor dođe na takav način da se lako videlo da je govornik
dobrodušan čovek, i pravičan: “Dobri moj momče, kod vas lično ne nalazim
nikakve mane, i žao mi je ako sam vam povredio osećanja. Moram biti
pravičan, iako sam ljut. Međutim, naći sebe u položaju u kojem sam ja
dovoljno je da naljuti svakog čoveka. Vremena nema dovoljno. Ni sata – ni
trena – nema za gubljenje! A ipak me evo ovde, gde obijam pete šest sati,
celo vreme znajući da će vaš gazda biti stoput luđi od mene kad bude čuo
kako je vreme uludo protraćeno. On bi više voleo da ga probude hiljadu
puta iz sna negoli da mene ne vidi baš sad – i pre nego što bude prekasno.
Bože moj! Prosto je užasno, posle svega kroz šta sam prošao, da mi posao
bude pokvaren na kraju, i da ga omete na vratima glupi lakej! Zar u kući
nema nikog s razumom; ili s ovlašćenjima, čak i da nema razuma? Vrlo
brzo bih ga mogao ubediti da vaš gazda mora biti probuđen, i da spava ko
Sedam Spavača – “
Nije se moglo sumnjati u iskrenost tog čoveka, ili u hitnost i važnost
njegovog posla, barem s njegove tačke gledišta. Ja istupih. “Morise,” rekoh,
“bolje bi bilo da saopštite gospođici Treloni da ovaj džentlmen želi da vidi
baš nju. Ako je zauzeta, zamolite gospođu Grant da joj to kaže.”
“Odlično, gospodine!” odgovori on s tonom olakšanja, i odjuri.
Ja uvedem stranca u mali budoar spram predvorja. Dok smo hodali, on
me upita: “Jeste li vi sekretar?”
“Ne! Ja sam prijatelj gospođice Treloni. Zovem se Ros.”
“Hvala vam puno, gospodine Rose, na vašoj ljubaznosti!” reče on. “Ja
se zovem Korbek. Dao bih vam svoju kartu, ali karte se ne koriste tamo
odakle dolazim. I da sam nekoliko imao, pretpostavljam da bi i one nestale
prošle noći – “
On se naglo prekide, kao da je svestan da je previše rekao. Obojica
zaćutasmo; dok smo čekali, ja sam ga gledao ispitivački. Oniži, stamen
čovek, mrk kao zrno kafe; možda sklon gojenju, ali sada krajnje mršav.
Duboke bore na njegovom licu i vratu ne behu samo od godina i izloženosti
vremenu; tu su bili nepogrešni znaci gde je meso ili salo propalo, a koža se
opustila. Vrat naprosto beše isprepletana površina brazgotina i bora, i
nagrđen od pustinjske opaljenosti suncem. Daleki istok, tropska razdoblja, i
pustinja – svako od njih može imati svoj bojeni beleg. Ali svi trnje se
sasvim razlikuju; a oko koje je jednom spoznalo, posle može lako da ih
razlikuje. Turobno bledilo prvog; žarko crvenomrko drugog; i trećeg,
tamna, utisnuta opaljenost, koja kao da je postala stalna boja. Gospodin
Korbek imao je veliku glavu, masivnu i oblu, s kudravom, tamnom,
crvenomrkom kosom, ali ćelavu na slepoočnicama. Čelo mu beše lepo,
visoko i široko, sa – da upotrebim izraz iz fiziognomije – prednjim sinusom
snažno naglašenim. Njegova četvrtastost ukazivaše na “umovanje”; a
punoća ispod očiju – na “jezik”. Imao je kratak, širok nos, koji označava
snagu; četvrtastu donju vilicu – vidljivu uprkos gustoj, neurednoj bradi – i
jake čeljusti, što ukazivahu na veliku odlučnost.
 “Nije loš čovek za pustinju!” pomislih dok sam posmatrao.
Gospođica Treloni dođe vrlo brzo. Kad je gospodin Korbek ugleda,
izgledaše malo iznenađen. Ali mu ne nestadoše jed i uzbuđenost; sasvim
dosta ostade da prikrije neko takvo sasvim obično osećanje kao
iznenađenje. Međutim, dok je ona govorila, nije skidao očiju sa nje; a ja u
sebi zacrtah da ću što pre naći priliku da istražim razlog njegove
iznenađenosti.
Ona poče s izvinjenjem, koje sasvim izgladi njegova uzburkana
osećanja:
“Možete pred gospodinom Rosom izneti sve što možete i meni reći.
On uživa moje potpuno poverenje i pomaže mi u mojoj nevolji. Mislim da
ne shvatate sasvim koliko je ozbiljno stanje moga oca. Tri dana se nije
probudio, niti pokazao znaka svesti; a ja sam, u vezi s njim, u groznoj
neprilici. Na žalost, poprilično ne poznajem svoga oca i njegov život. Došla
sam da živim kod njega tek pre godinu dana, i baš ništa ne znam o onom šta
radi. Ne znam ni ko ste vi, ni kako je vaš posao povezan sa njim.” Ona ovo
izreče uz mali, smeran osmeh, potpuno uobičajen i sasvim pristojan, ko da
želi da izrazi, na najiskreniji način, svoje neobično neznanje.
On gledaše u nju postojano možda četvrt minuta; onda progovori,
počinjući odmah kao da je doneo odluku a njegovo pouzdanje
uspostavljeno:
“Zovem se Judžin Korbek. Ja sam magistar klasičnih jezika i
književnosti Kembridža, doktor prava i magistar hirurgije Kembridža;
doktor književnosti Oksforda; doktor filozofije Berlina; doktor orijentalnih
jezika Pariza. Imam i neke druge diplome, počasne i kojekakve, ali ne treba
da vas gnjavim s njima. Ove koje pobrojah pokazaće vam da sam dovoljno
nakićen diplomskim perjem da uletim i u bolesničku sobu. Rano u životu –
na sreću po moja zanimanja i zadovoljstva, a na nesreću po moj džep –
nabasah na egiptologiju. Mora da me je ugrizao neki moćan skarabej, jer
sam se njome gadno zaneo. Odoh da lovim grobnice; a uspevao sam da
nekako preživim i da naučim neke stvari koje ne možete steći iz knjiga. Bio
sam na dosta niskim granama kad sam sreo vašeg oca, koji je vršio neka
istraživanja za svoj račun; i otada ne nalazim da imam mnogo
nezadovoljenih potreba. On je pravi pokrovitelj nauke; nijedan ludi
egiptolog ne može se nadati boljem šefu!”
Govorio je s osećanjem, a meni beše milo što gospođica Treloni
pocrvene od zadovoljstva zbog hvale svoga oca. Međutim, ne mogoh a da
ne primetim da gospodin Korbek, u izvesnoj meri, kao da govori da dobije
na vremenu. Smatrao sam da želi, dok govori, da prouči svoj teren, da vidi
koliko bi bilo opravdano poveriti se dvoma stranaca pred sobom. Dok je
pričao dalje, videh da mu se poverljivost povećava. Kad sam kasnije o tom
razmišljao, i prisetio se šta je rekao, shvatio sam da je količina podataka
koje nam je dao određivala njegovo narastajuće poverenje.
“Nekoliko puta sam bio u ekspedicimama u Egiptu za račun vašeg oca,
i ovek sam nalazio da je zadovoljstvo raditi za nj. Mnoge od svojih
dragocenosti – a on ima, velim vam, neke baš retke – nabavio je preko
mene, bilo mojim istraživanjem, bilo kupovinom – ili – ili – drugacije. Vaš
otac, gospođice Treloni, poseduje retko znanje. On katkad odluči da nađe
neki posebnu stvar, o čijem je postojanju – ako jošte postoji – on saznao; i
slediće je diljem sveta dok je ne dobije. Ja sam baš sad bio u jednoj takvoj
potrazi.”
On se ustavi naglo, tako naglo ko da su mu usta zatvorena trzajem
uzice. Mi smo čekali; kad on nastavi, govorio je s oprezom, koji kod njega
beše nov, kao da želi da predupredi naše postavljanje bilo kakvih pitanja:
“Nisam slobodan da pomenem ništa o svojoj misiji; kuda, radi čega, ili
bilo šta u vezi s njom. Takve stvari su u poverenju izmeđ gospodina
Trelonija i mene; ja sam se zavetovao na potpunu tajnost.”
On zastade, a na lice mu se navuče zbunjen izraz. Odjednom izusti:
“Sigurni ste, gospođice Treloni, da vašem ocu nije dovoljno dobro da me
primi danas?”
Nato se na njenom licu pojavi izgled začuđenosti. On se, pak, odmah
raščisti. Ona ustade, govoreći tonom u kom behu pomešani dostojanstvo i
ljupkost: “Dođite i sami se uverite.”
Ona krete ka sobi svog oca; on je sledio, a ja sam išao poslednji.
Gospodin Korbek uđe u bolesničku sobu kao da je poznaje. Kod osoba
u novom okruženju postoji ponašanje ili držanje koje se ne može pogrešno
razumeti. I uz svoju želju da vidi svog moćnog prijatelja, on načas pogleda
po sobi, kao po poznatom mestu. Onda mu se sva pažnja usmeri na krevet.
Podrobno sam ga posmatrao, jer nekako osetih da od ovog čoveka
umnogom zavisi naše prosvećenje glede neobičnog slučaja u koji smo
upetljani. Nije da sam sumnjao u njega. Taj čovek je bio očigledno pošten; a
baš to svojstvo beše ono čega smo se morali plašiti. Imao je onu hrabru,
čvrstu odanost prema svojoj obavezi da će, bude li smatrao da mu je
dužnost da neku tajnu čuva, to činiti do posletka. Slučaj pred nama je, u
najmanju ruku, neobičan, pa će, sledstveno, zahtevati liberalnije
raspoznavanje granica obaveza tajnosti nego što bi važilo pod običnim
uslovima. Nama je neznanje bespomoćnost. Ako bismo mogli saznati bilo
šta o prošlosti, mogli bismo barem stvoriti neku predodžbu o uslovima koji
su prethodili napadu; i tako bismo mogli stići do nekog načina da
pomognemo pacijentu da se oporavi. Ima retkosti koje se mogu ukloniti...
Misli su opet počinjale da mi se kovitlaju; pribrah se grubo i osmotrih. Na
suncem ispeganom, rapavom licu, beše izgled beskrajne samilosti dok je on
zurio u svog prijatelja, koji leži tako bespomoćan. Strogost lica gospodina
Trelonija ne beše popustila u snu; ali je to, nekako, bespomoćnost činilo
istaknutijom. Čoveka ne bi mučilo to što vidi slabo ili obično lice u takvim
uslovima; ali ovaj odlučni, samovoljni čovek, što leži pred nama umotan u
neprobojan san, posedovaše sav patos veličajne ruševine. Nama taj prizor
ne beše nov; ali videh da je gospođica Treloni, u prisustvu tuđinca, iznova
ganuta kao i ja. Lice gospodina Korbeka se ustroži. Sve sažaljenje nestade,
a mesto njega nastupi smrknut, tvrd izgled, koji je slutio na zlo bilo kome
ko je bio uzrok ove silne propasti. Ovaj izgled, pak, ustupi mesto izgledu
odlučnosti; vulkanska snaga tog čoveka delala je s određenom svrhom. On
se osvrte na nas, a kad mu se oči spustiše na bolničarku Kenedijevu, obrve
mu se malo podigoše.
Ona primeti taj pogled i pogleda upitno gospođicu Treloni, koja
pogledom sevnu nazad odgovor. Ova tiho izađe iz sobe, zatvarajući vrata za
sobom. Gospodin Korbek prvo pogleda mene, s prirodnim porivom snažnog
muškarca da dozna od muškarca pre negoli od žene; a onda gospođicu
Treloni, setivši se obaveze uljudnosti, i reče: “Ispričajte mi sve o tome.
Kako je počelo i kada!”
Gospođica Treloni pogleda me molbeno, te ja mu odmah ispričam sve
što znam. Izgledalo je da se on ne miče celo to vreme, ali mu, neosetno,
bronzano lice postade čelik. Kad mu, na kraju, ispričah za posetu gospodina
Marvina i za punomoćje, njegov izgled poče da se vedri. A kad ja, videvši
da se zanima za tu stvar, kretoh u još pojedinosti glede uslova punomoćja,
on izjavi: “Dobro! Sad znam šta mi je obaveza!”
Ja ga čuh uzdrhtala srca. Činilo se da takva rečenica, izrečene u takvo
vreme, zatvara vrata mojim nadama na prosvetljenje.
“Šta želite reći?” upitah, osećanjujući da je moje pitanje nemoćno.
Njegov odgovor istače moje strepnje: “Treloni zna šta radi. Imao je
neki određeni naum u svemu što je činio, i mi ne smemo da ga ometamo.
Očito je da on očekuje da se nešto desi, te se zaštitio sa svih strana.”
“Ne sa svih strana!” rekoh plaho. “Negde mora da je postojala slaba
tačka, inače on ne bi ovde ležao ovako!”
Njegova mirnoća me je nekako iznenadila. Bejah očekivao da će on u
mojoj rečenici naći valjan sadržaj, ali ga ona ne ganu, barem ne na način
kako sam ja mislio. Nešto kao osmeh lebdelo je na njegovom preplanulom
licu kad mi odgovori: “Ovo nije kraj! Treloni se nije zaštitio tek tako. Bez
sumnje, i ovo je očekivao; ili, barem, da je to moguće.”
“Znate li šta je očekivao, ili odakle?” Pitanje je postavila gospođica
Treloni.
Odgovor odmah dođe: “Ne! Ne znam ni jedno ni drugo. Mogu
pretpostaviti...” On se naglo ustavi.
“Pretpostaviti šta?” Potisnuto uzbuđenje u devojčinom glasu beše
slično agoniji. Čelični izraz opet se navuče na preplanulo lice, ali je i u
glasu i u držanju bilo nežnosti i učtivosti kad on odgovori: “Verujte mi,
učinio bih sve što bih pošteno mogao da vam strepnju olakšam. Međutim, u
ovome imam jednu jaču obavezu.”
“Kakvu obavezu?”
“Ćutanje!” Kad on izusti tu reč, jaka usta zatvoriše se ko čelična
klopka.
Svi ostasmo nemi nekoliko časaka. U napetosti našeg razmišljanja,
tišina postade opipljiva stvar; mali zvuci života u kući i van nje činili su se
nametljivim. Prva koja to prekide beše gospođica Treloni. Videh gde
primisao – nada – sevnu u njenim očima; ali ona se pribra pre nego što
progovori:
“Koja beše ta hitna stvar u vezi s kojom se hteli da mene vidite,
znajući da moj otac nije – na raspolaganju?” Zastoj pokaza da ona vlada
svojim mislima.
Trenutna promena kod gospodina Korbeka beše skoro smešna.
Njegovo zaprepašćenje, koje dođe odmah posle gvožđem oklopljene
mirnoće, beše kao pantomimska promena. Međutim, svaka pomisao na šalu
bi zbrisana tragičnom ozbiljnošću s kojom se on seti svog prvotnog nauma.
“Bože moj!” izusti on, pa diže šaku sa stolice na kojoj je počivala i
lupi njome silinom koja bi sama po sebi privukla pažnju. Obrve mu se
nabraše kad produži: “Sasvim sam zaboravio! Kakav gubitak! I to baš sada!
Baš u trenutku uspeha! On leži tu bespomoćan, a meni je jezik zavezan! Ne
mogu da dignem ni ruku ni nogu jer ne znam šta on želi!”
 “O čemu se radi? O, recite nam! Toliko strepim za svog milog oca! Je
li to neka nova nevolja? Nadam se da nije! Oh, nadam se da nije! Već sam
toliko strepela i namučila se! Iznova me plaši kad čujem da tako govorite!
Zar mi nećete kazati nešto što će ublažiti ovu groznu strepnju i
neizvesnost?”
On savim uspravi svoje stameno telo i reče: “Avaj! Ne mogu, ne smem
vam ništa reći. To je tajna.” On pokaza na krevet: “A ipak – a ipak sam amo
došao da mi kaže, da me svetuje, da mi pomogne. A on leži tu
bespomoćan... I vreme nam promiče! Uskoro može biti prekasno!”
“O čemu se radi? O čemu se radi?” upade gospođica Treloni u
nekakvom izlivu zabrinutosti, lica napetog od bola. “Oh, recite! Recite
nešto! Ova briga, i užas, i tajnovitost mene ubijaju!”
Gospodin Korbek se smiri s velikim naporom.
“Ne smem da vam ispričam pojedinosti, ali sam pretrpeo velik gubitak.
Moja misija, u kojoj sam proveo tri godine, bila je uspešna. Otkrio sam sve
za čim sam tragao – i više; i doneo to kući sa sobom bezbedno.
Dragocenosti, vrlo vredne same po sebi, a dvostruko skupocenije njemu, po
čijim željama i uputstvima sam ih tražio. U London sam stigao tek sinoć, a
kad se probudih jutros – moj dragoceni teret bio je ukraden. Ukraden na
neki tajanstven način. Ni živa duša u Londonu nije znala da stižem. Niko
sem mene nije znao šta je u ofucanom kožnom koferu koji nosim. Moja
soba imala je samo jedna vrata, a ta sam zaključao i zasunio. Soba beše
visoko u zgradi, na petom spratu, tako da se nije moglo ući preko prozora.
U stvari, prozor sam lično zatvorio i navukao rezu, jer sam hteo da budem
svakojako siguran. Jutros ta reza beše nedirnuta... A ipak je moj kožni kofer
bio prazan. Lampe su nestale!... Eto, izletelo je! Išao sam u Egipat da
pronađem komplet starih lampi, kojima je gospodin Treloni želeo da uđe u
trag. Uz neverovatan rad, i kroz mnoge pogibli, dokopah ih se. Donesoh ih
bezbedno u domaju... A sad!” On se okrete, odveć ganut. I njegova
gvozdena priroda slamala se pod osećajem gubitka.
Gospođica Treloni priđe i stavi šaku na njegovu mišicu. Pogledah je
zapanjeno. Celokupno osećanje i bol koji je tako behu ganuli kao da uzeše
obličje odlučnosti. Njena prilika beše uspravna, oči su joj sevale; snaga se
ispoljavala u svakom živcu i žili njenog bića. I glas joj beše pun srčane
snage kad progovori. Beše jasno da je ona čudesno jaka žena, i da njena
snaga može da se odazove kad se to od nje traži.
 “Moramo odmah delovati! Želje moga oca moraju se izvršiti, ako nam
to bude bilo moguće. Gospodine Rose, vi ste advokat. Mi, upravo, u kući
imamo čoveka koga vi smatrate jednim od najboljih detektiva u Londonu.
Jamačno da nešto možemo učiniti. Možemo odmah početi!”
Gospodin Korbek ponovo ožive od njenog poleta. “Dobro! Vi ste kćer
svog oca!” beše sve što reče. Međutim, njegovo divljenje za njenu snagu
ispolji se po plahom načinu na koji uze njenu šaku. Ja kretoh ka vratima.
Hteo sam da dovedem narednika Dova, a po njenom pogledu odobravanja,
znao sam da Margareta – gospođica Treloni – razume. Bio sam kod vrata
kad me gospodin Korbek pozva nazad.
“Samo čas,” reče on, “pre nego što na binu dovedemo stranca. Mora se
imati na umu da on ne zna ono što vi sada znate – da su lampe bile predmeti
poduže, teške i opasne potrage. Sve što mu mogu reći, sve što mora saznati
iz bilo kog izvora, jeste da je nešto od moje imovine ukradeno. Ja moram
opisati neke od lampi, pogotovo jednu, jer je od zlata; a zazirem od toga što
lopov, koji ne zna njenu istorijsku vrednost, može, da bi prikrio svoj zločin,
dati da se pretopi. Radije bih platio deset, dvadeset, sto, hiljadu puta njenu
pravu vrednost nego da bude uništena. Ispričaću mu samo ono što je
potrebno. Stoga, molim vas, pustite da ja odgovorim na sva pitanja koja on
može postaviti; sem, naravno, ako ne zamolim ili se ne pozovem na nekog
od vas za odgovor.” Oboje klimnusmo glavom u znak saglasnosti.
Meni onda pade jedna misao na pamet, te rekoh: “Uzgred, ako bude
nužno da se ova stvar drži zataškanom, biće bolje, ako je moguće, da ona
bude privatan posao za detektiva. Ako stvar jednom stigne do Skotland
Jarda, van naše moći je da je držimo zataškanom, i dalja tajnost može biti
nemoguća. Ja ću ispipati narednika Dova pre nego što se on popne gore.
Ako ne budem ništa rekao, to će značiti da on prihvata zadatak i da će se
njime baviti privatno.”
Gospodin Korbek odmah odgovori: “Tajnost je sve. Jedina stvar koje
se plašim jeste da lampe, ili neke od njih, mogu biti odmah uništene.”
Na moje veliko iznenađenje, gospođica Treloni odmah izjavi, mada
tiho, odlučnim glasom: “One neće biti uništene; nijedna od njih!”
Gospodin Korbek se, pak, nasmeši u svojoj zgranutosti. “Kako,
zaboga, znate?” upita.
Njen odgovor beše još nerazumljiviji: “Ne znam kako znam; ali znam
da znam. Osećam to kroz sebe; kao da je to uverenje koje je uza me celog
života!”
 Glava 8.
NALAŽENJE LAMPI

Narednik Dov se sprva malo nećkao, ali na kraju pristade da privatno

daje savete o stvari koja mu se može izložiti. Dodade da ja treba da
zapamtim da se on prihvatio samo da daje savet; jer ako se traži delanje,
možda će stvar morati usmeriti na svoju direkciju. S ovakvim dogovorom,
ostavih ga u radnoj sobi, te mu dovedoh gospođicu Treloni i gospodina
Korbeka. Bolničarka Kenedijeva ponovo zauze svoje mesto uz postelju pre
nego što mi napustismo sobu.
Ne mogoh a da se ne divim opreznoj, trezvenoj preciznosti s kojom
putnik iznese svoj slučaj. Nije izgledalo da išta krije, a ipak je dao najmanji
moguć opis predmeta koji nedostaju. Nije razglabao o tajanstvenosti
slučaja; izgledalo je kao da na nj gleda kao na običnu hotelsku krađu. Pošto
sam znao da je njegov jedini cilj da povrati te predmete pre nego što bi se
uništila njina osebujnost, video sam retku intelektualnu veštinu s kojom je
odavao potrebne stvari a prećutkivao sve drugo, a da nije izgledalo da to
radi. “Zbilja,” pomislih, “ovaj čovek je naučio lekciju istočnjačkih bazara;
pa je, uz svoju zapadnjačku pamet, nadmašio svoje učitelje!”
On sasvim prenese svoju ideju detektivu, koji, pošto načas razmisli o
toj stvari, reče: “Lonac ili vaga? To je pitanje.”
“Šta to znači?” upita drugi, pronicljivo oprezan.
“Stara lopovska fraza iz Birmingema. Mislio sam da u ovo vreme
šatrovačkog jezika svi to znaju. U stara vremena, u Birmu, koji imaše svu
silu sitne metalne radinosti, zlatari i kujundžije bi kovinu kupovali skoro od
svakog ko se pojavi. A pošto bi kovina u malim količinama mogla da se,
općenito, dobije jeftino ako ne pitaju odakle je, postao je običaj da se pita
samo jedna stvar – da li mušterija želi da se zlato pretopi, u kom slučaju bi
kupac odredio cenu, a lonac za taljenje uvek beše na vatri. Ako bi da se
sačuva u svom postojećem stanju, po izboru kupca, odlazila bi na vagu i
dostizala uobičajenu cenu za staru kovinu.
“Dosta tog posla i dalje se obavlja, i na drugim mestima osim u Birmu.
Kad tražimo ukradene satove, često naiđemo na te radionice, i u gomili nije
lako identifikovati točkiće i opruge; a ne nailazimo često na kutije koje
nedostaju. Elem, u ovom slučaju, mnogo će zavisiti od toga da li je lopov
dobar čovek – tako zovu čoveka koji zna svoj posao. Prvoklasni lopov
znaće da li stvar vredi više od same kovine u njoj; i u takvom slučaju
ostavio bi je kod nekog ko bi je mogao prodati kasnije – možda u Americi,
ili Francuskoj. Uzgred, smatrate li da bi iko sem vas mogao prepoznati vaše
lampe?”
“Niko sem mene!”
“Ima li drugih kao one?”
“Ne, koliko ja znam,” odgovori gospodin Korbek; “mada može biti
drugih koje na njih liče u mnogim pojedinostima.”
Detektiv zastade pre nego što upita opet: “Da li bi neka druga stručna
osoba – u Britanskom Muzeju, na primer, ili trgovac, ili sakupljač kao
gospodin Treloni, znao vrednost – umetničku vrednost – lampi?”
“Jamačno! Bilo ko s glavom na ramenima video bi na prvi pogled da
su te stvari vredne.”
Detektivovo lice se razvedri. “Onda ima izgleda. Ako su vaša vrata
bila zaključana a prozor zatvoren, stvari nisu ukradene slučajnim nailaskom
sobarice ili sluge hotelskog. Ko god da je izveo taj posao, usmerio se na nj
posebno, i neće se rastati od svoga plena a da ne naplati svoju cenu. O
ovom slučaju moraju saznati vlasnici zalagaonica. U vezi s njim ima jedna
dobra stvar, barem, a to je da se ne mora nadići hajka. Ne moramo reći
Skotland Jardu, sem ako vi ne želite; možemo tu stvar raditi privatno. Ako
želite da tu stvar držite tajnom, to nam je prilika.”
Gospodin Korbek, pošto poćuta, reče mirno: “Pretpostavljam da ne
biste mogli nagađati kako je pljačka izvedena?”
Policajac se nasmeši osmehom znanja i iskustva: “Na vrlo prost način,
u to ne sumnjam, gospodine. Takvima se pokažu svi ti tajanstveni zločini,
na kraju. Zločinac zna posao i sve njegove smicalice, a uvek vreba priliku.
Štaviše, zna, iz iskustva, kakve će te prilike verovatno biti, i kako obično
nastupaju. Druga osoba je samo oprezna; ne zna sve smicalice i klopke koje
joj se mogu postaviti, i usled bilo kakvog malog previda upada u zamku.
Kad budemo saznali sve o ovom slučaju, čudićete se što niste od početka
uvideli njegov način izvođenja!”
Ovo kao da malo najedi gospodina Korbeka; u držanju mu beše
vidljive žestine kad odgovori: “Slušajte, dobri moj prijatelju, nema ničeg
prostog u vezi s ovim slučajem – sem da su stvari uzete. Prozor je bio
zatvoren; kamin beše zazidan. Na sobi postoje samo jedna vrata, i ta sam
zaključao i zasunio. Nema svetlarnika iznad vrata; čuo sam sve šta ima da
se čuje o hotelskim pljačkama kroz svetlarnik. Sobu nisam napuštao tokom
noći. Pogledao sam te stvari pre no što sam legao; i otišao da ih opet
pogledam kad sam se probudio. Ako iz ovih činjenica možete sklepati bilo
kakvu prostu pljačku, vi ste čovek sposoban. To je sve što velim; dovoljno
sposoban da smesta odete i povratite moje stvari.”
Gospođica Treloni stavi šaku na njegovu mišicu na smirujući način i
reče mirno: “Nemojte se nepotrebno uznemiravati. Sigurna sam da će se
one pojaviti.”
Narednik Dov se njoj okrete tako brzo da ne mogoh a da se ne setim
živo njegovih sumnji glede nje, već stvorenih, i reče: “Smem li pitati,
gospođice, na čemu zasnivate to mišljenje?”
Plašio sam se da čujem njen odgovor, ponuđen ušima već pobuđenim
na sumnju; ali ovaj mi ipak stiže kao nov bol ili udarac: “Ne mogu vam reći
kako znam. Ali sam sigurna u to!” Detektiv ju je nekoliko časaka gledao
ćuteći, a onda meni uputi brz pogled.
Potom on još malo popriča s gospodinom Korbekom o njegovim
kretanjima, o tačnom prikazu hotela i sobe, i kako da se prepoznaju te
stvari. On zatim ode da započne svoja raspitivanja, pošto mu gospodin
Korbek podvuče neophodnost tajnovitosti, da lopov ne bi načuo da je u
opasnosti i uništio lampe. Gospodin Korbek, odlazeći da se pobrine o
raznim pitanjima vlastitog posla, obeća da će se vratiti rano uveče i da će
ostati u kući.
Celog tog dana gospođica Treloni beše u boljem raspoloženju i
izgledaše snažnije nego što je bila dotad, uprkos novom potresu i sekiraciji
zbog krađe, koja, u krajnjemu ishodu, mora doneti toliko razočarenja
njenom ocu.
Provedosmo najveći deo dana razgledajući retke dragocenosti
gospodina Trelonija. Prema onom što sam čuo od gospodina Korbeka,
počeh dobijati neku predodžbu o golemosti njegovog poduhvata u svetu
egipatskog istraživanja; a u svetlu toga, sve oko mene poče poprimati novu
zanimljivost. Kako sam nastavljao, ta zanimljivost je rasla; bilo kakve
zaostale sumnje koja sam mogao imati promeniše se u čuđenje i divljenje.
Izgledalo je da je kuća pravo skladište čuda antičke umetnosti. Osim
retkosti, malih i velikih, u samoj sobi gospodina Trelonija – od velikih
sarkofaga do svakojakih skarabeja u ormanima s ladicama – veliko
predvorje, odmorišta stepenica, radna soba, pa i budoar, behu puni antičkih
predmeta koji bi učinili da sakupljaču pođe voda na usta.
 Gospođica Treloni je otprve pošla sa mnom, i s narastajućim
zanimanjem gledala sve. Pošto razgledasmo neke ormane s izvanrednim
amajlijama, ona mi reče dosta naivno: “Jedva da ćete poverovati da sam, u
poslednje vreme, retko i pogledala neku od ovih stvari. Izgleda da sam se
tek otkad se otac razboleo uopšte počela zanimati za njih. A sad sve više
utiču na mene, baš u punoj meri. Pitam se da li to počinje da se pokazuje
sakupljačka krv, koju nosim u venama. Ako je tako, čudna stvar je što taj
njen poziv nisam osetila pređe. Naravno, poznajem većinu velikih
predmeta, i pregledala sam ih u većoj ili manjoj meri; ali, u stvari, na taj
način što sam ih uvek uzimala zdravo za gotovo, kad da su oduvek tu.
Primetila sam, ovda-onda, istu stvar s porodicnim slikama, i način na koje
ih porodica uzima zdravo za gotovo. Ako dopustite da ih pregledam s vama,
to će biti divno!”
Mene obradova što čujem da tako govori, a njen potonji predlog me
sasvim oduševi. Obilazili smo skupa razne sobe i hodnike, pregledali
raskošne retkosti i divili im se. Tu beše tako zbunjujuća količina i
raznovrsnost predmeta da smo na većinu mogli samo baciti pogled; ali smo
se, kako smo išli, dogovarali da ćemo ih vaditi redom, dan po dan, i pobliže
razgledati. U predvorju beše neka vrsta okvira od čelika rađenog u obliku
cvetova, za koji Margareta reče da ga njen otac koristi za dizanje teških
poklopaca sarkofaga. On ne beše težak i mogao se pomerati dosta lako. Uz
pomoć njega, dizali smo pokrove zaredice i gledalu u beskrajne nizove
hijeroglifskih slika urezanih u većinu njih. Uprkos svojoj izjavi da je
neznalica, Margareta je znala podosta o njima; njena godina dana života s
ocem imala je, nesvesno, svoje dnevne i satne lekcije. Ona beše neobično
pametna i oštroumna devojka s izvanrednim pamćenjem, tako da je njena
zaliha znanja, prikupljenog malo-pomalo, bez razmišljanja, narasla do
veličine na kojoj bi mnogi naučnik zavideo. A ipak sve to beše tako naivno
i nesvesno, tako devojački i prosto. Ona je imala tako nove poglede i ideje, i
tako je malo mislila na sebe, da sam u njenom društvu načas zaboravio sve
nevolje i zakonetke koje drže kuću u mreži, te se opet osetih kao mladić.
Najzanimljiviji sarkofazi behu, bez sumnje, ona tri u sobi gospodina
Trelonija. Od ovih, dva behu od tamnog kamena, jedan od porfira, a drugi
od neke vrste siderita. U ove behu urezani nekoliki hijeroglifi. Međutim,
treći beše izrazito različit. On beše od neke žutomrke tvari, s prevlađujućom
bojom meksikanskog oniksa, na koji je svakojako ličio, sem što mu
prirodna šara zavoja beše manje naglašena. Ovde-onde behu mesta skoro
prozirna – sigurno providna. Ceo sanduk, pokrov i ostalo, beše izrezbaren
stotinama, možda hiljadama, sitnih hijeroglifa, naizgled u beskrajnim
nizovima. Leđa, lice, strane, ivice, dno, svi imahu svoj deo tih finih slika,
čija se duboka plava boja ocrtavaše jako i oštro u žutom kamenu. On beše
vrlo dugačak – skoro devet stopa, i možda jard širok. Stranice behu
valovite, tako da tu ne beše jake linije. I ćoškovi su imali tako lepe krivine
da su godile oku. “Zbilja,” rekoh, “ovo mora da je napravljeno za diva!”
“Ili za divkinju!” reče Margareta.
Ovaj sarkofag stojaše blizu jednom od prozora. U jednom pogledu
beše različit od svih drugih sarkofaga u zgradi. Svi drugi u kući, ma od
kakvog materijala – granita, porfira, siderita, bazalta, škriljca, ili drveta –
behu sasvim jednostavni po obliku iznutra. Neki su imali prostu
unutrašnjost; drugi behu izrezbareni, u celosti ili delimično, hijeroglifima.
No nijedan nije imao nigde nikakvog ispupčenja ili neravnu površinu.
Moglo je da bude kao da su bili korišćeni kao kade; u stvari, umnogom su
ličili na rimske kade od kamena ili mramora koje sam video. Unutar ove,
pak, beše uzdignuta površina, ocrtana kao ljudska prilika. Upitah Margaretu
da li može objasniti to ikako. Ona dade sledeći odgovor:
“Otac nikad nije hteo da o tome priča. To mi je privuklo pažnju otprve,
ali kada ga upitah o tom, on reče: ‘Ispričaću ti sve o tome jednog dana,
devojčice – ako li poživim! Ali ne još! Ta priča jošte nije ispričana, onako
kako se nadam da ću je ispričati tebi! Jednog dana, možda uskoro, znaću
sve; a onda ćemo kroz to proći skupa. I naći ćeš da je to jako zanimljiva
priča – od početka do kraja!’ Jednom, kasnije, rekoh, i to, bojim se, dosta
olako: ‘Je li ona priča, oče, o sarkofagu već ispričana?’ Odmahnuo je
glavom, ozbiljno me pogledao i rekao: ‘Nije još, devojčice; ali biće – ako li
poživim – ako li poživim!’ Njegovo ponavljanje te fraze o njegovom
ostajanju na životu dosta me uplaši; ne usudih se da ga opet pitam.”
Mene ovo nekako uzbudi. Ne mogoh tačno reći kako i zašto, ali se,
konačno, učinilo kao tračak svetla. Postoje, pomislih, trenuci kada um
prihvata nešto kao tačno, iako ne može da objasni ni tok misli niti, ako ima
više misli, vezu izmeđ njih. Dosad smo bili u takvom spoljnjem mraku
glede gospodina Trelonija i čudne nedaće koja ga zadesi da je bilo šta što
nudi oslonac, i najnejasnije i najtamnije vrste, imalo od početka
prosvetljujuću smirenost izvesnosti. Ovde behu dva svetla za našu
zagonetku. Prvo beše da gospodin Treloni vezuje za ovu posebnu retkost
sumnju da će ostati živ. Drugo, da on ima neku nameru ili nadu glede nje,
koju neće da otkrije, ni svojoj kćeri, dok ne bude okončana. S druge
stranem treba imati na umu da se ovaj sarkofag unutra razlikuje od svih
drugih. Šta znači to uzdignuto mesto? Ne rekoh ništa gospođici Treloni, jer
sam se bojao da je ili ne uplašim ili ne uljuškam nadama; ali odlučih da ću
iskoristi prvu priliku za dalju istragu.
Uz sam sarkofag beše nizak sto od zelenog kamena s crvenim žilama,
kao hematit. Noge behu izrađene kao šape šakala, a oko svake noge beše
uvijena zmija razjapljene čeljusti, izvanredno izrađena od čistog zlata. Na
njemu počivaše čudan i vrlo lep kovčeg ili sandučić od kamena neobična
oblika. Beše pomalo sličan malom lesu, sem što mu duže strane, umesto da
budu odsečene četvrtasto kao gornji ili ravni deo, behu produžene u špic.
Tako on predstavljaše nepravilan septaedar, s dve ravni na svakoj od dveju
strana, s jednim krajem i gornjom stranom i dnom. Kamen, u jednom
komadu od kog beše isečen, beša takav kakvog ne videh nikad pre. U
osnovi beše sasvim zelene boje, a spoljni mu sev, naravno, beše boje
smaragda. Međutim, nikako ne beše mutan, ni po boji ni po tvari, a beše
izvanredno tvrd i finog sastava. Površina beše skoro kao u dragulja. Boja je
postajala svetlija idući nagore, tako postepeno da to beše neprimetno, i
prelazila u lepo žuto, skoro boje “mandarinskog” porculana. Beše različit od
svega što sam video, i nije ličio ni na jedan kamen ili dragulj koji sam znao.
Smatrao sam da je to neki jedinstven matični kamen, ili rudni primesak
nekog dragog kamena. Sav je bio izrezbaren, sem na nekoliko mesta, finim
hijeroglifima, izvanredno iscrtanim i obojenim istim plavozelenim
cementom ili pigmentom koji se pojavljivao na sarkofagu. Po dužini je
imao oko dve i po stope; u širinu, oko polovinu toga, a beše skoro stopu
visok. Prazna mesta behu nepravilno raspoređena po gornjoj strani, koja se
slivala u špic. Ta mesta su izgledala manje neprozirna no ostatak kamena.
Pokušah da dignem poklopac, da bih video jesu li providna, ali taj beše
čvrsto zatvoren. Pristajao je tako tačno da je ceo kovčežić izgledao kao
jedinstven komad kamena, tajanstveno izdubljen iznutra. Na stranama i
ivicama behu neka ispupčenja neobična izgleda, izrađena isto onako fino
kao svi drugi delovi kovčega, koji beše izvajan po jasnom nacrtu za sečenje
kamena. Imala su rupe ili šupljine čudna oblika, različite u svakog; i, kao i
ostalo, behu prekrivene hijeroglifskim figurama, fino urezanim i ispunjenim
istim plavozelenim cementom.
Na drugoj strani velikoga sarkofaga stajao je drugi stolić, od
alabastera, izvanredno rezbaren likovima bogova i znacima zodijaka. Na
ovome stolu stojaše sanduk sa stranama dužine oko jedne stope, načinjen od
ploča stenskog kristala umetnutih u kostur od traka od crvenog zlata, divno
izrezbaren hijeroglifima, obojenim plavozeleno, nijanse baš kao figure na
sarkofagu i kovčegu. Ceo rad beše dosta savremen.
No ako je sanduk bio savremen, ono što sadržavaše nije bilo takvo.
Unutra, na jastuku od zlatotkanice fine ko svila, i sa svojstvenom mekoćom
starog zlata, počivaše šaka mumije, tako savršena da bi se čovek zapanjio
kad je vidi. Šaka žene, fina i duga, s vitkim, izduženim prstima i skoro
onako savršena kao kada beše predata balsamistu, hiljadama godina pređe.
U balsamiranju nije izgubila ništa od svog divnog oblika; i zapešće kao da
ne beše izgubilo ništa od svoje gipkosti, dok blaga krivulja ležaše na
jastuku. Koža beše bogate krem boje, ili boje stare belokosti; mrkobela
koža, koja je podsećala na vrelinu, ali vrelinu u senci. Velika neobičnost
njena, kao šake, beše da je imala ukupno sedam prstiju, s dva srednja prsta i
dva kažiprsta. Gornji deo zapešća beše krzav, kao da je odlomljen, i imaše
crvenomrku mrlju. Na jastuku, blizu šake, beše mali skarabej, izvanredno
izrađen od smaragda.
“To je još jedna od očevih tajni. Kad sam ga pitala o tome, reče da je to
možda najvrednija stvar koju ima, osim jedne. Kad ga upitah koja je to
jedna, odbio je da mi kaže i zabranio mi da ga pitam bilo šta u vezi s tim.
‘Ispričaću ti,’ reče, ‘i sve u vezi s tim, kad dođe vreme – ako li poživim!’”
Opet fraza “Ako li poživim!” Te tri stvari skupljene ujedno – sarkofag,
kovčeg i šaka – kao da su zbilja činile trilogiju tajne!
Tada gospođica Treloni bude pozvana u vezi s nekom stvari
domaćinstva. Ja sam razgledao ostale retkosti u sobi, ali se činilo da nikako
nemaju za me istu privlačnost sad kad je ona otišla. Kasnije tokom dana,
budem pozvan u budoar u kome se ona svetovaše sa gospođom Grant glede
smeštaja za gospodina Korbeka. Behu u nedoumici da li on treba da ima
sobu u blizini sobe gospodina Trelonija, ili sasvim udaljenu od ove, pa su
pomislile da je dobro da dobiju moj savet o toj stvari. Ja zaključih da je
bolje da on ne bude blizu; jer se, u svakom slučaju, može lako premestiti
bliže ako bude nužno. Kad gospođa Grant ode, ja upitah gospođicu Treloni
otkud to da je nameštaj ove sobe, budoara u kome smo, tako različit od
drugih soba u kući.
“Očeva smotrenost!” odgovori ona. “Kad sam ja prvotno došla, on je
pomislio, i dosta ispravno, da se ja mogu uplašiti od tolikih podsećanja na
smrt i grobnicu na sve strane. Stog je dao da se ova soba i stančić kraj nje –
ova vrata se otvaraju na dnevnu sobu – gde sam noćas spavala nameste
lepim stvarima. Vidite, sve su divne. Ta komoda je pripadala velikom
Napoleonu.”
“Znači da u ovim prostorijama nema ničeg egipatskog?” upitah pre da
bih pokazao zanimanje za ono što ona govori nego iz bilo kog razloga, jer
beše jasno kako je soba nameštena. “Kakva divna komoda!” Mogu li je
pogledati?”
“Naravno! Samo izvolite!” odgovori ona s osmehom. “Otac veli da je
njena politura, i spolja i iznutra, baš savršena.”
Ja priđoh i pogledah je izbliza. Beše napravljena od drveta magnolije, s
intarzijama, i beše optočena slikarskim zlatom. Izvukoh jednu od ladica,
gde sam rad mogao videti najbolje. Dok sam je izvlačio, unutra zazveketa
nešto, kao da se kotrlja; ču se kuckanje kao metala o metal.
“Hej!” rekoh. “Ima nečeg ovde unutra. Možda je bolje da je ne
otvaram.”
“Nema ničeg za šta ja znam,” odgovori ona. “Možda ju je neka od
sobarica koristila da nešto privremeno odloži, pa zaboravila. Svakako je
otvorite!”
Ja izvucem ladicu; kad učinih to, i gospođica Treloni i ja ustuknusmo
zgranuto. Tu, pred našim očima, ležaše jedan broj egipatskih lampi, raznih
veličina i čudnovato raznolikih oblika. Nagosmo se nad njih i pogledasmo
izbliza. Srce mi je tuklo kao mehanički čekić; a po nadimanju grudi
Margaretinih vidih da je neobično uzbuđena.
Dok smo mi gledali, zazirući da pipnemo i skoro zazirući i da mislimo,
ču se zvono na ulaznim vratima; odmah potom, gospodin Korbek, praćen
narednikom Dovom, uđe u predvorje. Vrata budoara behu otvorena, te
gospodin Korbek, kad nas videše, utrča, a detektiv ga je pratio sporije. Na
njegovom licu i u držanju beše obuzdavane radosti kad izusti uzbuđeno:
“Radujte se sa mnom, draga moja gospođice Treloni: moj prtljag je stigao i
sve moje stvari su nedirnute!” Onda mu se lice izduži kad dodade: “Osim
lampi; lampi koje su vredele hiljadu puta koliko sve ostalo...” On se ustavi,
zgranut čudnim bledilom njenog lica. Onda mu se oči, prateći njen i moj
pogled, spustiše na gomilu lampi u ladici. On ispusti neku vrstu krika
iznenađenosti i radosti kad se saže i dotače ih: “Moje lampe! Moje lampe!
Bezbedne su – bezbedne – bezbedne!... Ali kako, tako vam Boga – tako
vam svih bogova – stigoše amo?”
 Mi smo stojali ćuteći. Detektiv glasno i duboko uzdahnu. Ja ga
pogledah, a on uhvati moj pogled i skrenu oči na gospođicu Treloni, koja
mu beše okrenuta leđima. U njima beše onaj isti pogled sumnje koji beše
bio tu kad mi je govorio o tom da je ona bila prva koja je svog oca nalazila
prilikom napada.
 Glava 9.
POTREBA ZA ZNANJEM

Činilo se da je gospodin Korbek izgubio glavu što su lampe povraćene.

Uzimao ih je jednu po jednu i zagledao ih nežno, kao da su to bića koja
voli. U svojoj radosti i uzbuđenju, disao je tako jako da se skoro izgledalo
kao da mačak prede. Narednik Dov reče mirno, a njegov glas razbi tišinu
kao nesklad u melodiji: “Jeste li baš sigurni da su te lampe one koje ste
imali, i da su bile ukradene?”
Njegov odgovor bi dat jetkim glasom: “Siguran! Naravno da sam
siguran. Ne postoji drugi komplet lampi kao ovaj na celom svetu!”
“Koliko vi znate!” Reči detektivove behu dosta pomirljive, ali mu
držanje beše tako razdražujuće da sam bio siguran da on u tom ima neku
nameru; stog sam čekao ćutke. On nastavi:
“Naravno da može biti nekih u Britanskom Muzeju; ili je gospodin
Treloni već imao ove. Nema ničeg novog pod suncem, znate, gospodine
Korbeče; ni u Egiptu. Ovo mogu biti originali, a vaše su možda bile kopije.
Imali kakvih detalja po kojima ove možete prepoznati kao svoje?”
Gospodin Korbek se dosad zbilja razljutio. On zaboravi na svoju
uzdržanost; a u njegovoj ogorčenosti izli se bujica skoro nerazumljivih ali
prosvetljujućih, iskidanih rečenica:
“Prepoznati! Njihove kopije! Britanski Muzej! Glupost! Možda
komplet čuvaju u Skotland Jardu, da blentave policajce uče egiptologiji! Da
li ih prepoznajem? Kad sam ih nosio uz svoje telo, u pustinji, tokom tri
meseca; i ležao budan, noćima, da ih čuvam! Kad sam ih lupom
pregledavao, satima, dok me oči ne bi zabolele; dok mi svaka sitna mrlja, i
odlomljeno mesto, i zaprljanost, ne postade prisno ko njegova karta
kapetanu; prisno ko što, bez sumnje, behu celo vreme svakom glupavom
područnom tumaralu u granicama smrtnosti. Pogledajte, mladiću,
pogledajte ove!” On postavi lampe u niz na plohi komode. “Videste li ikad
komplet lampi takvih oblika – bilo kojeg od tih oblika? Pogledajte ove
istaknute figure na njima! Videste li ikad tako potpun komplet – čak i u
Skotland Jardu; čak u ulici Bov? Pogledajte, po jednu na svakoj, sedam
obličja boginje Hatore! Pogledajte tu figuru Keje princeze Dvaju Egipata,
gde stoji izmeđ Reja i Ozira u Čamcu Mrtvih, s Okom Sna što stoji na
nogama i klanja se pred njom; i Harmaka koji se diže na severu. Hoćete li to
naći u Britanskom Muzeju – ili ulici Bov? Ili su vam, možebit, vaša
izučavanja u Muzeju Gize, ili Ficvilijamu, ili Parizu, ili Lajdenu, ili Berlinu,
pokazala da je ta epizoda uobičajena u hijeroglifima; i da je ovo tek kopija.
Možda mi možete reći šta znači ta figura Ptah-Seker-Ozir što drži đed
umotan u skiptar od papirusa? Videste li je ikad pređe, čak i u Britanskom
Muzeju, ili Gizi, ili Skotland Jardu?”
On naglo prekide, a zatim nastavi na sasvim drugi način: “Ene-de!
Izgleda mi da sam ja glupava blenta! Molim vas da mi oprostite, staro
momče, moju grubost. Sasvim sam izgubio staloženost zbog natuknjivanja
da ne prepoznajem ove lampe. Ne ljutite se, je li?”
Detektiv odgovori srdačno: “Zaboga, gospodine, nikako. Ja volim da
vidim da se ljudi naljute kad se bavim njima, bili na mojoj ili na drugoj
strani. Kad su ljudi ljuti, onda od njih saznate istinu. Ja ostajem hladan; to je
moj zanat! Znate, više ste mi ispričali o tim lampama tokom protekla dva
minuta nego kada ste me punili podacima kako da ih prepoznam.”
Gospodin Korbek zamumla; nije mu prijalo što se odao. Odjednom se
okrete meni i reče sasvim prirodno: “A sad mi ispričajte kako ste ih
povratili!”
Bio sam tako iznenađen da rekoh bez razmišljanja: “Nismo ih mi
povratili!”
Putnik se otvoreno nasmeja. “Šta, zaboga, hoćete da kažete?” upita.
“Niste ih vi povratili! Ama, eto ih pred vašim očima! Zatekosmo vas gde ih
gledate kad uđosmo.”
Dotle sam se povratio od iznenađenja i pribrao. “Pa upravo je tako,”
rekoh. “Samo smo naišli na njih, slučajno, baš tog časa!”
Gospodin Korbek ustuknu i čvrsto pogleda gospođicu Treloni i mene,
prelazeći očima od jednog do drugog kad upita: “Hoćete da mi kažete da ih
niko nije amo doneo; da ste ih našli u toj ladici? Da ih tako reći, baš niko
nije vratio?”
“Pretpostavljam da ih je neko morao doneti ovamo; nisu mogle doći
same. Ali ko to beše, ili kada, ili kako, nijedno od nas ne zna. Moraćemo da
se raspitamo i vidimo da li iko od slugu išta zna o tome.”
Nekoliko časaka svi smo stojali ćuteći. To vreme se učini dugim. Prvi
koji progovori beše detektiv, koji nesvesno reče: “E, da sam proklet!
Oprostite, gospođice!” Onda mu se usta zatvoriše ko čelična klopka.
 Pozvasmo poslugu, jedno po jedno, i upitasmo ih znaju li išta o
predmetima stavljenim u ladicu u budoaru; ali niko od njih ne mogaše baciti
svetlo na činjenice. Nismo im rekli kakvi su to predmeti, niti im dadosmo
da ih vide.
Gospodin Korbek zapakova lampe u vatu i stavi ih u limenu kutiju.
Ova, mogu uzgred da pomenem, bude onda preneta u sobu detektivovu, gde
je jedan od slugu nad njima čuvao stražu s revolverom cele noći. Sutradan
donesmo u kuću jednu malu kasu i stavismo ih u nju. Postojala su dva
različita ključa. Jedan od njih ja zadržim; drugi stavim u svoj pretinac u
sigurnosnoj kasi bankarskog trezora. Svi smo bili rešeni da se lampe ne
izgube opet.
Otprilike jedan sat pošto smo našli lampe, stiže doktor Vinčester. Imao
je sa sobom jedan velik paket, za koji se, kad ga odmota, pokaza da je
mumija mačke. S dozvolom gospođice Treloni, on to stavi u budoar, a
Silvije bude dovede u blizinu toga. Međutim, na iznenađenje sviju, on ne
ispolji ni najmanju uznemirenost; uopšte to nije primećivao. Stojao je na
stolu blizu toga, i glasno preo. Onda ga doktor Vinčester, sledeći svoj plan,
odnese u sobu gospodina Trelonija, dok smo ga svi mi pratili. Doktor
Vinčester beše uzbuđen; gospođica Treloni – zabrinuta. Ja sam bio sam više
nego radoznao, jer počeh da naslućujem šta je doktorov naum. Detektiv je
bio mirno i hladnokrvno nadmoćan; a gospodin Korbek, koji beše
zanesenjak, bio je pun revne radoznalosti.
Čim doktor uđe u sobu, Silvije poče da mauče i da se vrpolji; pa mu
iskoči iz naručja, otrča do mumije mačke i poče da je gnevno grebe.
Gospođica Treloni imala je teškoća da ga odvede; a čim izađe iz sobe, on se
umiri. Kad se ona vrati, diže se graja objašnjenja.
“To sam i mislio!” od doktora.
“Šta li to može da znači?” od gospođice Treloni.
“To je stvar vrlo čudna!” od gospodina Korbeka.
“Neobično! Ali ništa ne dokazuje!” od detektiva.
“Odlažem svoj sud!” od mene, pošto sam smatrao da je uputno da
nešto kažem.
Onda, po dogovoru, napustismo tu temu – zasad.
To veče, u svojoj sobi pravio sam neke zabeleške o onome što se zbilo,
kad se začu tiho kucanje na vratima. Kad rekoh da je slobodno, unutra uđe
narednik Dov i pažljivo zatvori vrata za sobom.
“Dakle, naredniče,” rekoh, “sedite. O čemu se radi?”
 “Želeo sam da razgovaram s vama, gospodine, o tim lampama.” Ja
klimnuh glavom i počekah; on nastavi: “Vi znate da se soba gde su nađene
neposredno otvara na sobu gde je gospođica Treloni noćas spavala?”
“Da.”
“Tokom noći bio je otvaran prozor negde u tom delu kuće i zatvoren
opet. Čuo sam to, i pogledao naokolo, ali nisam mogao videti znake bilo
čega.”
“Da, znam to!” rekoh “I ja sam čuo neki prozor.”
“Zar vam se ništa ne čini čudnim u vezi s tim, gospodine?”
“Čudnim!” rekoh. “Čudnim! Ama, to je najzačudnija, najviše
izluđujuća stvar na koju sam ikad naišao. Sve je to tako čudno da se čovek
izgleda čudi i samo čeka šta će se sledeće desiti. A šta vi podrazumevate
pod čudnim?”
Detektiv zastade, kao da bira reči kojima bi započeo; a onda reče
oprezno: “Vidite, ja nisam čovek koji veruje u mađiju i takve stvari. Ja sam
za činjenice celo vreme; i uvek utvrdim, na kraju krajeva, da postoji razlog i
uzrok za sve. Ovaj novi džentlmen veli da su te stvari ukradene iz njegove
sobe u hotelu. Držim, po nekim stvarima koje on reče, da lampe pripadaju,
u stvari, gospodinu Treloniju. Njegova ćerka, gazdarica kuće, pošto je
napustila sobu u kojoj je obično, te noći spava u prizemlju. Čuje se da se
prozor otvara i zatvara tokom noći. Kad mi, koji smo tokom dana
pokušavali da nađemo rešenje te pljačke, stignemo u kuću, nađemo
ukradene stvari u sobi blizu one gde je ona spavala, i koja je s njome
povezana!”
On se zaustavi. Ja osetih kako mi se onaj isti osećaj bola i strepnje koji
bejah iskusio kad je on sa mnom pređe razgovarao opet prikrada, ili, pre,
kako me preplavljuje. Međutim, morao sam se suočiti sa tom stvari. To su
zahtevali moj odnos sa njom i osećanje prema njoj, za koje sam odlično
znao da predstavlja vrlo duboku ljubav i odanost. Rekoh što sam mogao
mirnije, jer sam znao da su na meni oštre oči veštog islednika: “A
zaključak?”
On odgovori s hladnokrvnom smelošću ubeđenja: “Meni je zaključak
to da nije ni bilo pljačke. Stvari je uzeo neko iz ove kuće, u koju su
primljene kroz prozor u prizemlju. Stavljene su u komodu, spremna da budu
otkrivene kad dođe pravo vreme!”
Osetih da mi nekako laknu; ta pretpostavka beše isuviše čudovišna.
Međutim, nisam želeo da se moje olakšanje primeti, te odgovorih što sam
ozbiljnije mogao: “A ko ih je, po vašem mišljenju, doneo do kuće?”
“Glede toga, razmatram sve mogućnosti. Možda lično gospodin
Korbek; stvar je možda isuviše škakljiva da bi se poverila trećoj strani.”
“Onda je prirodan nastavak vašeg zaključka da je gospodine Korbek
lažov i prevarant; i da je u zaveri s gospođicom Treloni da nekog prevari u
vezi s ovim lampama.”
“To su oštre reči, gospodine Rose. Tako su otvorene da čine da čovek
skoči na noge, i donose mu nove sumnje. No, ja moram ići tamo kuda
ukazuje moj razum. Može biti da u tome ima još jedna strana sem
gospođice Treloni. U stvari, da ne beše one druge stvari koja me potače da
mislim i porodi svoje sumnje u vezi sa njom, ne bih ni sanjao da nju mešam
u ovo. Ali sam siguran za Korbeka. Ma ko drugi da je u tom, on jeste!
Stvari ne bi mogle biti uzete bez njegovog pristanka – ako je tačno ono što
on kaže. Ako nije – ama, lažov je u svakom slučaju. Smatrao bih da je rđava
rabota da on boravi u kući s tako mnogo dragocenosti, jedino što će to meni
i mom drugu dati priliku da ga motrimo. I velim vam da ćemo dosta dobro
stražariti. On je sada gore u mojoj sobi, i čuva te lampe; ali tamo je i Džoni
Rajt. Ja nastavljam pre nego što on prekine, tako da neće biti puno prilike za
drugu provalu. Naravno, gospodine Rose, i sve ovo je izmeđ vas i mene.”
“Dakako! Možete se pouzdati u moje ćutanje!” rekoh ja, a on ode da
motri na egiptologa.
Činilo se kao da će sva moja bolna iskustva da idu u parovima, i da će
sled od prethodnog dana da se ponovi, jer nedugo potom opet me poverljivo
poseti doktor Vinčester, koji je sad završio svoju večernju posetu svome
pacijentu i kretao kući. On sede na stolicu koju ja ponudih, te odmah
započe:
“Ovo je, sve u svemu, čudna rabota. Gospođica Treloni upravo mi je
pričala o ukradenim lampama i njihovom nalaženju u komodi
Napoleonovoj. Čini se da je to još jedno zapetljavanje zagonetke; a ipak mi
je to, znate, olakšanje. Iscrpeo sam sve ljudske i prirodne verovatnoće
slučaja, i počinjem da pribegavam nadljudskim i natprirodnim
verovatnoćama. Ovde ima tako čudnih stvari da smatram, ako nisam lud, da
uskoro moramo dobiti rešenje. Pitam se smem li postaviti neka pitanja
gospodinu Korbeku i zamoliti ga za pomoć, a da nam ne napravim dalje
komplikacije i ne dovedem nas u nepriliku. On izgleda zna zapanjujuće
puno o Egiptu i svemu u vezi s njim. Možda se ne bi bunio da prevede nešto
malo hijeroglifa. To je za nj dečja igra. Šta vi mislite?”
 Progovorih pošto o toj stvari razmišljah nekoliko časaka. Nama treba
sva pomoć koju možemo dobiti. Što se mene tice, imam savršeno poverenje
u oba čoveka; a bilo kakvo upoređivanje beleški, ili uzajamna pomoć, može
dati dobre rezultate. Teško da bi to donelo neko zlo.
“Ja bih ga svakako zamolio. Izgleda da je on čovek izvanredno učen u
egiptologiji; a čini mi se da je dobar čovek kao i zanesenjak. Uzgred, biće
nužno malo pripaziti sa kim razgovarate u vezi s bilo kakvim podacima koje
vam on može dati.”
“Naravno!” odgovori on. “U stvari, ne bih ni pomislio da išta kažem
bilo kome, sem vama. Treba da upamtimo da se gospodinu Treloniju, kad se
oporavi, možda neće dopasti ako pomisli da smo previše brbljali o njegovim
poslovima.”
“Čujte,” rekoh, “što malo ne ostanete, a ja ću ga zamoliti da dođe i
zadimani s nama. Onda možemo porazgovarati o stvarima.”
On se saglasi, te ja odem do sobe u kojoj beše gospodin Korbek i
dovedem ga sa sobom. Pomislih da su detektivi zadovoljni što on odlazi. Na
putu do moje sobe on reče: “Nikako ne volim što te stvari ostavljam tamo,
sa samo dvojicom ljudi da ih čuvaju. One su isuviše dragocene da bi se
prepustile policiji.” Iz toga bi proizašlo da sumnjičavost nije ograničena
samo na narednika Dova.
Gospodin Korbek i doktor Vinčester, pošto brzo pogledaše jedan
drugog, odmah se naveliko sprijateljiše. Putnik izjavi da je voljan da pruži
svaku pomoć koju može, pod uslovom, dodade, da to bude nešto o čemu je
slobodan da govori. Ovo nije ulivalo mnogo nade, ali doktor Vinčester
odmah započe:
“Želim od vas, ako hoćete, da mi prevedete neke hijeroglife.”
“Svakako, s najvećim zadovoljstvom, ukoliko mogu. Jer vam mogu
reći da hijeroglifsko pismo jošte nije sasvim savladano; mada ga
dokučujemo! Dokučujemo ga! Kakav je to natpis?”
“Ima ih dva,” odgovori ovaj. “Jedan od njih doneću amo.”
On izađe, pa se začas vrati s mumijom mačke koju beše predstavio
Silviju te večeri. Naučnik je uze, te posle kratkog pregleda izjavi:
“Nema ničeg posebnog u ovom. To je molba Basti, Gospi od Bubasta,
da joj da dobar hleb i mleko na Jelisejskim poljanama. Možda ima još
unutra; i ako hoćete da to odvijete, učiniću sve što mogu. Međutim, ne
mislim da tu ima nečeg posebnog. Po načinu umotavanja, rekao bih da je iz
Delte, i iz kasnijeg perioda, kad je takvo balsamovanje bilo uobičajeno i
jeftino. Koji je drugi natpis koji želite da pogledam?”
“Natpis na mumiji mačke u sobi gospodina Trelonija.”
Lice gospodina Korbeka se spusti. “Ne!” izusti on. “Ne mogu to da
učinim! Ja sam, barem zasad, gotovo obavezan na tajnost u pogledu bilo
koje od stvari u sobi gospodina Trelonija.”
Komentar doktora Vinčestera i moj padoše gotovo istog časa. Ja
izustih samo jednu reč, “Mat!”, iz koje mislim da on mogaše shvatiti da ja
pogađam više o njegovom naumu i nakani nego što sam mu, možebit,
namerice preneo. On promrmlja: “Gotovo obavezan na tajnost?”
Gospodin Korbek odmah prihvati izraženi izazov:
“Nemojte me pogrešno razumeti! Nisam obavezan ni po kakvoj
određenoj zakletvi na tajnost; ali sam obavezan čašću da poštujem
poverenje gospodina Trelonija, meni ukazano, mogu vam reći, u vrlo
velikoj meri. Što se tiče mnogih od predmeta u njegovoj sobi, on ima na
umu određenu svrhu; i ne bi bilo ni pravo niti bi pristajalo meni, njegovom
prijatelju od poverenja i uzdaniku, da tu svrhu osujetim. Gospodin Treloni
je, možda to znate – ili će pre biti da ne znate, jer ne biste tako shvatili moju
opasku – naučnik, vrlo velik naučnik. Godinama je radio da postigne neki
cilj. Radi toga nije štedeo ni truda, ni troška, ni ličnu ugroženost ili
samoodricanje. On je nadomak rezultata koji će ga svrstati međ
najistaknutije otkrovitelje ili istraživače njegovog doba. A sad, baš u vreme
kad mu bilo koji čas može doneti uspeh, on je oboren!”
On se ustavi, naizgled prevladan osećanjem. Posle nekog vremena,
povrati se i nastavi:
“Dalje, nemojte me pogrešno razumeti glede jedne druge stvari. Rekoh
da je gospodin Treloni meni mnogo toga poveravao, ali ne želim da vas
navedem da verujete da ja znam sve njegove planove, ili njegove ciljeve ili
naume. Znam period koji je izučavao, i određenu istorijsku ličnost čiji život
je istraživao, i istorijske zapise koje je pratio, jedan po jedan, s beskrajnim
strpljenjem. Ali van ovoga ne znam ništa. Ubeđen sam da on ima neki cilj
ili svrhu u dopuni ovog znanja. Mogu da pogađam šta je to, ali ne smem
reći ništa. Molim vas da zapamtite, gospodo, da sam ja dobrovoljno usvojio
položaj onog koji prihvata delimično poverenje. Ja ga poštujem, i moram da
zamolim svakog od svojih prijatelja da učini isto.”
On je govorio s velikim dostojanstvom, i svakog trena i kod doktora
Vinčestera i kod mene sticao sve više uvaženja i poštovanja. Shvatismo da
nije završio s govorenjem, te smo u tišini čekali da nastavi:
“Rekoh ovoliko, mada dobro znam da i onakav naveštaj kakav možete
dobiti iz mojih reči može ugroziti uspeh njegovog rada. Uveren sam, pak,
da obojica želite da pomognete njemu – i njegovoj ćerki,” (on pogleda
mene pravo izmeđ očiju) “što bolje možete, pošteno i nesebično. On je tako
pogođen, i na način tako tajanstven da ne mogu a da ne mislim da je to
nekako posledica njegovog delanja. Svima nam je jasno da je on računao na
neko pogoršanje. Bog zna da sam voljan da učinim šta mogu, i da za njegov
račun primenim svakojako znanje. Stigoh u Englesku pun radovanja zbog
pomisli da sam ispunio misiju koju mi je poverio. Doneo sam ono što on
reče da su zadnji predmeti njegove potrage; i bio sam siguran da će on sad
moći započeti opit o kom mi je često natuknjivao. Zaista je užasno da ga
baš u takvo vreme snađe takva nesreća. Doktore Vinčestere, vi ste lekar; i,
ako je suditi po vašem licu, lekar pametan i smeo. Zar nema načina koji
možete primeniti da tog čoveka probudite iz njegove neprirodne omame?”
Nastade tišina; onda odgovor stiže, lagano i oprezno: “Nema
uobičajenog leka za koji ja znam. Moguće je da postoji lek neuobičajen.
Međutim, ne bi koristilo da se pokuša pronaći ga, sem pod jednim
uslovom.”
“A to je?”
“Znanje! Ja baš ništa ne znam ni o čemu vezanom za Egipat, o jeziku,
pismu, istoriji, tajnama, lekovima, otrovima, tajnim moćima – svemu što
sačinjava tajnu te tajanstvene zemlje. Ova bolest, ili stanje, ili ma kako se
zvalo to od čega gospodin Treloni pati, nekako je povezana s Egiptom. Na
to sam sumnjao otprve; a kasnije je to preraslo u izvesnost, mada bez
dokaza. Ono što vi rekoste večeras potvrđuje moje nagađanje i čini da
verujem da se može pribaviti dokaz. Mislim da ne znate baš sve šta se zbilo
u ovoj kući od noći napada – kad je nađeno telo gospodina Trelonija. Sad
predlažem da vam se poverimo. Ako se gospodin Ros slaže, zamoliću ga da
vam ispriča. On je veštiji od mene u iznošenju činjenica pred druge ljude.
Može da govori prema svojim zabeleškama, a u ovom slučaju ima najbolju
od svih zabeleški – iskustvo vlastitih očiju i ušiju, i dokaze koje je sam
prikupio na licu mesta od učesnika ili posmatrača onog što se desilo. Kad
budete sve znali, vi ćete, nadam se, biti u položaju da prosudite da li
gospodinu Treloniju možete najbolje pomoći, i njegove skrivene želje
podupreti, svojim ćutanjem ili svojim govorom.”
 Ja klimnuh glavom u znak odobravanja. Gospodin Korbek skoči na
noge i, na svoj impulsivan način, pruži ruku svakom od nas.
“Dogovoreno!” reče. “Zahvalan sam na časti što mi ukazujete
poverenje; a sa svoje strane, obavezujem se da ću – nađem li da moja
obaveza prema željama gospodina Trelonija dozvoljava, u njegovom
interesu, da usta otvorim u vezi s njegovim poslovima – govoriti slobodno
koliko smem.”
Sledstveno, započnem i ispričam mu, što sam tačnije mogao, sve što se
zbilo od trenutka kad sam se probudio zbog kucanja na vratima u ulici
Džermin. Jedino što prikrih beše ono što se ticalo mojih osećanja prema
gospođici Treloni i stvari od male važnosti za glavnu stvar koja je sledila; i
svoje razgovore s narednikom Dovom, koji sami po sebi behu privatni i koji
bi, u svakom slučaju, zahtevali da se o njima diskretno ćuti. Dok sam ja
govorio, gospodin Korbek je pratio sa zanimanjem, suzdržana daha. Katkad
bi ustao i špartao po sobi u nekontrolisanom uzbuđenju; a onda bi se,
odjednom, pribrao i ponovo seo. Katkad bi skoro progovorio, ali bi se, s
naporom, suzdržao. Mislim da mi je to pričanje pomoglo da dođem do
zaključka; jer još dok sam pričao, stvari kao da se pojaviše u jasnijem
svetlu. Stvari velike i male, u skladu sa svojom važnošću za taj slučaj,
dođoše u pravu perspektivu. Prikaz u celosti postade smislen, izuzev
njegovog uzroka, koji se činio tajnom većom nego ikad. To je vrednost
celovitog, ili sveobuhvatnog, prikaza. Pojedinačne činjenice, sumnje,
sumnjičenja, nagađanja, ustupaju mesto celovitosti koja je ubedljiva.
Da je gospodin Korbek ubeđen beše očigledno. On ne primeni nikakav
postupak objašnjenja ili ograničavanja, nego odmah progovori izravno o
suštini stvari, i neustrašivo kao muškarac:
“To me opredeljuje! Tu deluje neka sila koja zahteva posebnu brigu.
Ako svi nastavimo da radimo u mraku, smetaćemo jedan drugom, i tim
ometanjem pokvariti ono dobro koje svaki od nas, delujući u različnom
pravcu, može da postigne. Čini mi se da je prva stvar koju moramo postići
to da gospodina Trelonija probudimo iz tog neprirodnog sna. Da može biti
probuđen očito je po načinu na koji se bolničarka oporavila; mada
pretpostavljam da niko ne može znati koja mu je dodatna škoda učinjena
dok ležaše u toj sobi. Međutim, to moramo pokušati. On je tamo ležao, i ma
kakva da može biti posledica, ona je sad tu, i mi moramo, i moraćemo, s tim
da se nosimo kao s činjenicom. Dan manje ili više neće škoditi na duge
staze. Sad je kasno, a mi ćemo, verovatno, sutra imati pred sobom zadatak
koji će iznova tražiti našu snagu. Vi, doktore, treba da krenete na spavanje,
jer vas sutra, pretpostavljam, osim ovog čeka i drugi posao. Što se vas tiče,
gospodine Rose, shvatam da noćas imate stražarsku smenu u bolesničkoj
sobi. Daću vam knjigu koja će vam pomoći da vam prođe vreme. Otići ću
da je potražim u biblioteci. Znam gde je bila kad sam ovde bio zadnji put, a
ne verujem da ju je gospodin Treloni otad koristio. Odavno zna sve što je u
njoj a što bi ga moglo zanimati. Međutim, biće nužno, ili barem od pomoći,
razumeti druge stvari, koje ću vam izneti kasnije. Moći ćete ispričati
doktoru Vinčesteru sve što bi mu pomoglo, jer pretpostavljam da će naš
posao vrlo brzo da se razgrana. Svaki od nas imaće svoj kraj da ga podupre;
a svakom će trebati celokupno njegovo vreme i poimanje da bi obavio svoj
zadatak. Neće vam biti potrebno da pročitate celu knjigu. Sve što će vas
zanimati – hoću reći, naravno, u vezi sa našom stvari, jer je cela knjiga
zanimljiva kao izveštaj o putovanju po zemlji tada sasvim nepoznatoj –
jeste predgovor, i dva-tri poglavlja, koja ću vam obeležiti.”
On se toplo rukova s doktorom, koji se beše digao da krene.
Dok on beše odsutan, ja sam sedeo sam, razmišljajući. Dok sam
mislio, svet oko mene ko da beše beskrajno velik. Jedina tačkica za koju
sam se ja zanimao ličila je na trunčicu usred divljine. Van nje i oko nje beše
mrak i nepoznata pogibelj, koja navaljuje sa svih strana. A središnja prilika
u našoj maloj oazi beše prilika milošte i lepote. Prilika koju čovek može
voleti; za koju može raditi; za koju može umreti...
Gospodin Korbek vrnu se vrlo brzo s knjigom; odmah je beše našao na
mestu gde ju je video pređe tri godine. Pošto stavi u nju nekoliko traka
papira, da obeleži mesta gde ću čitati, on mi je stavi u šake, govoreći:
“To je ono što je potaklo gospodina Trelonija; ono što je potaklo mene
kad ga pročitah; i što će, bez sumnje, vama biti zanimljiv početak za
posebno izučavanje – ma kakav bio kraj. Ako, u stvari, iko od nas ovde
može sagledati kraj.”
On se kod vrata okrete i reče: “Želim da povučem jednu stvar. Onaj
detektiv je dobar čovek. Ono što mi ispričaste o njemu drugačije ga
prikazuje. Najbolji dokaz za to jeste što ja mogu noćas mirno otići na
spavanje i lampe ostaviti njemu na brigu!”
Kad on ode, ja uzeh knjigu sa sobom, navukoh svoj respirator i odoh
na svoju smenu u bolesničku sobu!
 Glava 10.
VRAČAREVA DOLINA

Stavih knjigu na stočić na kom stojaše zasenjena lampa i pomerih

senilo na jednu stranu. Tako mi je knjiga mogla biti osvetljena, a ja sam
mogao, kad dignem pogled, videti krevet, i bolničarku i vrata. Ne mogu reći
da su uslovi bili za uživanje, ili sračunati na to da dozvole onu obuzetost
predmetom koja se savetuje radi uspešnog proučavanja. Međutim,
usredsredih se na taj posao koliko sam mogao. Knjiga beše onakva kakva,
već po njenom izgledu, zahteva posebnu pažnju. To beše svezak od po arka,
na holandskom, štampan u Amsterdamu 1650. Neko je napravio doslovan
prevod, pišući općenito englesku reč ispod holandske, tako da su
gramatičke razlike izmeđ ta dva jezika činile da i čitanje prevoda bude
teško. Čovek je morao da skakuće napred-nazad izmeđ reči. To beše
dodatak na teškoću da se odgonetne neobičan rukopis od pre dvesto godina.
Međutim, nađoh da se, vrlo brzo, navikavam da na običnom engleskom
pratim holandsku konstrukciju, te mi, kad se više zbližih s rukopisom, moj
zadatak postade lakši.
Sprva me donekle ometahu okolnosti u sobi i strah da se gospođica
Treloni nenadno ne vrati i ne zatekne me gde čitam knjigu. Jer besmo
dogovorili međ sobom, pre no što doktor Vinčester ode kući, da se ona ne
uvlači u predstojeću istragu. Smatrali smo da bi se ženska duša mogla
nekako potresti kad se radi o stvarima očigledno tajnovitim; a sem toga, da
bi ona, kao kćer gospodina Trelonija, mogla kasnije biti dovedena u
nezgodan položaj kod njega ako učestvuje u prenebregavanju njegovih
izričnih želja, ili ako je makar čula za to. Kad se, pak, setih da ona ne dolazi
na dužnost bolničarke do dva sata, strah od prekidanja nestade. Imao sam
skoro tri sata pred sobom. Bolničarka Kenedijeva sedela je u svojoj stolici
kraj postelje, strpljiva i budna. Na odmorištu je kuckao časovnik; kuckali su
drugi časovnici u kući; život grada napolju ispoljavao se u udaljenom
mrmoru, koji bi, ovda-onda, narastao u huku kad bi povetarac što plovi na
zapad doneo sa sobom mnoštvo zvukova. Međutim, tišina ipak beše
preovladavajuća predodžba. Svetlo na mojoj knjizi i smirujuća rojta od
zelene svile oko senila pojačavahu, kad god bih digao pogled, tminu
bolesničke sobe. Sa svakim redom koji bih pročitao, činilo se da ona postaje
sve dublja, tako da je izgledalo, kad bi mi se oči vratile na stranicu, da me
svetlo zaslepljuje. Ipak sam se držao svog posla, te uskoro dovoljno uđoh u
predmet da bih se zainteresovao za nj.
Knjiga beše od nekog Nikolasa Vanhajna iz Horna. U predgovoru, on
je izneo kako je, privučen radom Džona Grivza “Piramidografija”, sam
posetio Egipat, gde se tako počeo zanimati za njegova čuda da je posvetio
nekoliko godina života posećivanju neobičnih mesta, i istraživanju ruševina
mnogih hramova i grobnica. Naišao je na mnoge varijante priča o građenju
Piramida, kako ih je izneo arapski istoričar Ibn Abdalhokin, od kojih je
neke zapisao. Ne zaustavih se da ove pročitam, nego produžih do
obeleženih strana.
Međutim, čim počeh da čitam ove, osetih na sebi neki uznemirujući
upliv. Par puta digoh oči da vidim da li se bolničarka pomerila, jer se
osećalo kao da je neko blizu mene. Bolničarka Kenedijeva sedela je na
svom mestu, postojana i budna ko i uvek, i ja se vratih s vojoj knjizi.
Povest je dalje iznosila kako je, pošto je nekoliko dana prolazio kroz
brda istočno od Asvana, istraživač stigao do jednog mesta. Ovde navodim
njegove reči, dajući, jednostavno, prevod na savremenom engleskom:
“Predveče dođosmo do ulaza u usku, duboku dolinu, koja je išla od
istoka ka zapadu. Želeo sam da prođem kroz nju, jer je sunce, sad skoro
dole na obzoru, pokazivalo širok otvor iza suženja stena. Međutim, felasi
potpuno odbiše da uđu u dolinu u to doba, tvrdeći da ih može uhvatiti noć
pre nego što bi mogli izaći na drutom kraju. Sprva ne htedoše dati razlog za
svoj strah. Dosad behu išli gde god sam želeo, i u svako doba, bez
oklevanja. Kad ih ja, pak, pritisnuh, rekoše da je to mesto Vračareva Dolina,
kuda niko ne sme otići po noći. Kad ih zamolih da pričaju o tom Vračaru,
oni odbiše, govoreći da nema nikakvog imena i da oni ništa ne znaju.
Međutim, ujutro, kad se sunce diglo i zasijalo na dolinu, njihov strah
unekoliko prođe. Onda mi ispričaše da je tu sahranjen u starini – ‘milioni
miliona godina’ beše izraz koji upotrebiše – jedan velik vračar, da li kralj ili
kraljica – nisu znali koje. Ime nisu mogli navesti, a do kraja su tvrdili da
ime ne postoji; i da bi svako ko bi ga pomenuo u životu tako propao da na
samrti od njega ništa ne bi ostalo što bi se opet uzdiglo na Drugom svetu. U
prolasku kroz dolinu držahu se na okupu, žureći preda mnom. Nijedan se ne
usudi da zastane. Navedoše, kao razlog što tako postupaju, da su ruke
Vračareve dugačke i da je opasno biti zadnji, što beše mala uteha meni, koji
sam zbog toga zauzeo to počasno mesto. U najužem delu doline, na južnoj
strani beše velika litica, koja se dizaše okomito, glatke i ravne površine. Na
ovoj behu urezani neki mistični znaci, i mnogo figura ljudi i životinja, riba,
gmizavaca i ptica, sunaca i zvezda, i mnogi čudni simboli. Neki od ovih
potonjih behu razdvojeni udovi i delovi lica, kao što su ruke i noge, prsti,
oči, nosevi, uši i usne. Tajanstveni simboli, koji će anđela što beleži na
sudnji dan zbuniti kako da ih rastumači. Litica beše okrenuta tačno na sever.
Nešto u vezi sa njom beše tako čudno, i tako različito od drugih rezbarenih
stena koje bejah posetio, da se zaustavih i provedoh taj dan u razgledanju
lica stene svojim teleskopom što sam bolje mogao. Egipćani iz moje
družine behu grozno uplašeni, pa su koristili sve vrste ubeđivanja da me
sklone da produžim. Ostadoh do kasno po podne, do kog vremena ne uspeh
da jasno razaznam ulaz u neku grobnicu, jer sam pretpostavljao da je ona
razlog tog rezbarenja stene. Dotle ljudi postadoše buntovni, te samo morao
da napustim tu dolinu ako nisam želeo da mi cela pratnja klisne. Međutim,
potajno se reših da otkrijem tu grobnicu i da je istražim. U tu svrhu odem
dalje u brda, gde se sastanem s arapskim šeikom koji beše voljan da stupi
kod mene u službu. Arape nisu sputavale iste praznoverice kao Egipćane;
šeik Abusam i njegovi sledbenici behu voljni da učestvuju u
istraživanjima.”
“Kad se vratih u dolinu s tim Beduinima, pokušah da se uspnem uz
prednju stranu litice, ali ne uspem, pošto beše neprelazno glatko. Kamen,
općenito gladak po prirodi, beše isklesan do potpunosti. Da tu behu bile
ispupčene stepenice beše očigledno, jer su ostali, nedirnuti čudesnom
klimom te čudne zemlje, tragovi testere i dleta i malja tamo gde su
stepenice bile odsečene ili odlomljene.”
“Tako osujećen da grnbnicu osvojim odozdo, i pošto nisam imao lestve
da se penjem, nađoh, uz mnogo zaobilaznog putovanja, stazu do vrha litice.
Dadoh da me odatle spuste konopcima, dok ne istražih onaj deo prednje
strane litice gde sam očekivao da ću naći otvor. Nađoh da postoji ulaz, ali
zatvoren velikom kamenom pločom. Ovaj beše usečen u stenu više od sto
stopa gore, što beše dve trećine visine litice. Hijeroglifi i mistični simboli
usečeni u stenu behu tako udešeni da ga sakriju. Usek beše dubok, i
nastavljao se kroz stenu i portale ulaza, i kroz veliku ploču koja je činila
sama vrata. Ova behu postavljena na mesto s tako neverovatnom tačnošću
da nikakvo dleto za kamen ili oruđe za sečenje koje sam imao kod sebe ne
mogaše da se umetne u međuprostor. Međutim, ja primenim veliku silu, te
mnogim teškim udarcima napravim prolaz u grobnicu, jer nađoh da to jeste
grobnica. Pošto kamena vrata padoše u ulaz, pređoh preko njih u grobnicu,
a primetim, dok sam išao, dugačak gvozdeni lanac, koji je smotan visio o
velikom nosaču uz ulaz.”
“Nađoh da je grobnica potpuna, u stilu najboljih egipatskih grbnica, s
odajom, i s oknom što vodi dole u prolaz, koji se završava mumijskom
jamom. Imao je ploču sa slikama, kao nekakav zapis – čije značenje je sad
zauvek izgubljeno – urezan u čudesnoj boji na čudesnom kamenu.
Svi zidovi te odaje i prolaza behu rezbareni neobičnim zapisima u
pomenutom tajnovitom obliku. Golem kameni les iliti sarkofag u dubokoj
jami beše ceo divno izrezbaren znacima. Arapski poglavica i još dvojica,
koji se odvažiše da uđu sa mnom u grobnicu, i koji očigledno behu navikli
na tako jeziva i straživanja, uspeše da skinu pokrov sa sarkofaga a da ga ne
razbiju; čemu su se čudili, jer takva dobra sreća obično ne prati takve
poduhvate. U stvari, nije se činilo da su isuviše pažljivi, i s raznom
opremom grobnice postupahu s tako malo brige da je, da ne beše debeo i
jak, i les mogao biti oštećen; što je mene veoma brinulo, jer on beše zaista
divno izrađen od retkog kamena, kakav nisam poznavao. Bilo mi je vrlo
krivo što nije moguće da se odnese. Međutim, vreme i pustinjsko putovanje
to su zabranjivali; mogao sam sa sobom poneti onakve sitne stvari kakve se
mogu nositi uza se.”
“Unutar sarkofaga beše telo, nesumnjivo žensko, umotano u mnoge
slojeve lanenog platna, kako je uobičajeno kod svih mumija. Po nekom
vezu na tome, zaključih da je bila od visokog roda. Preko grudi beše jedna
šaka, neumotana. Kod mumija koje ja bejah video, ruke i šake su u
omotima, a izvesni ukrasi od drveta, uobličeni i obojeni da liče na ruke i
šake, leže van umotanog tela.”
“Međutim, beše neobično videti ovu šaku, jer je bila prava šake te što
leži tu umotana, dok je ruka što viri iz mrtvačkog pokrova bila ljudska, u
procesu balsamovanjana učinjena nalik mramoru. Ruka i šaka behu
tamnobele boje, nijanse belokosti koja je dugo ležala na vazduhu. Koža i
nokti behu potpuni i celi, kao da je telo ostavljeno preko noći za sahranu.
Dodirnuh šaku i pomakoh je, a ruka beše donekle gipka, kao živa ruka;
mada kruta od duge neupotrebe, kao što su ruke fakira koje videh u Indiji.
Beše tu i dodatno čudo da na toj prastaroj šaci beše ništa manje nego sedam
prstiju, a svi behu fini i duti, i veoma lepi. Istini za volju, uzdrhtah i prođoše
me žmarci što dotičem tu šaku koja tu netaknuta ležaše toliko hiljada
godina, a ipak je kao živa. Ispod šake, kao štićen njome, ležaše golem
rubinski dragulj, veličajan kamen čudesne veličine, jer je rubin uglavnom
mali dragulj. Ovaj beše čudesne boje, kao čiste krvi na koju sija svetlost.
Međutim, njegova čudesnost nije ležala u njegovoj veličini i boji, mada ove
behu, ko što rekoh, od neprocenjive retkosti; već u tome što što je svetlo
njegovo sijalo iz sedam zvezda, svaka sa sedam krakova, jasno kao da su te
zvezde, u stvari, zatvorene tuna. Kad ta šaka bi podignuta, prizor tog
čudesnog kamena što leži tu tako me pogodi da se skoro načisto ukočih.
Stojao sam i zurio u nj, ko i oni sa mnom, kao da je to svenula glava
Gorgone Meduze, sa zmijama u kosi, od čijeg se prizora okamene oni što
gledaju. To osećanje beše tako jako da sam hteo da se žurno udaljim s tog
mesta. Tako i oni sa mnom. Stoga, uzevši taj retki dragulj, zajedno s nekim
amajlijama neobičnim i bogatim, pošto behu izrađene od dragog kamenja,
pohitah da odem. Bih ostao duže i još pregledao omotač mumije, ali sam se
bojao da to učinim, jer mi sasvim nenadno pade na pamet da sam na pustom
mestu, s tuđim ljudima, koji su sa mnom stog što nisu presavesni; da smo u
usamljenoj špilji mrtvih, stotinu stopa iznad zemlje, gde me niko ne bi
mogao naći ako bi mi bila učinjena škoda, niti bi me iko ikad tražio.
Potajno, pak, reših da ću doći ponovo, ali s bezbednijom pratnjom. Štaviše,
bio sam u iskušenju da dalje istražujem, jer sam, dok sam pregledao
omotač, u toj čudesnoj grobnici video mnoštvo stvari neobičnog značenja,
uključujući les nepravilna oblika, napravljen od nekog čudnog kamena, za
koji pomislih da može sadržati druge dragulje, zato što je bio bezbedno
postavljen u samom velikom sarkofagu. U grobnici beše jošte jedan sanduk,
koji, mada s ukrasima i retke veličine, beše jednostavnijeg oblika. On beše
od matičnog kamena velike debljine; a poklopac mu beše lako zacementiran
onim što je ličilo na biljnu smolu i beli gips, kao da se obezbedi da vazduh
ne može prodreti. Arapi uz mene tako zahtevahu da se on otvori, misleći da
je, zbog njegove debljine, unutra smešteno mnogo blaga, da ja pristadoh na
to. Međutim, kako se pokaza, nada im beše jalova. Unutra su, zbijena,
stojala četiri ćupa, lepo izrađena i izrezbarena raznim ukrasima. Jedan od
njih beše glava čoveka, drugi psa, pa šakala, pa jastreba. Otpre sam znao da
se takve pogrebne urne kao ove koriste da se smeste utroba i drugi organi
balsamovanih pokojnika; no kad ove otvorismo – vosak za zatvaranje, mada
ceo, beše tanak i lako popusti – nađosmo da sadrže samo ulje. Beduini su,
prosuvši najveći deo ulja, pipali šakama po ćupovima, za slučaj da je blago
tu sakriveno. Međutim, njina pretraga beše beskorisna – tu ne beše blaga.
Da sam u opasnosti opomenu me to što videh nekakve pohlepne poglede u
očima Arapa. Nato, da bih im ubrzao odlazak, poradih na onim
praznovernim zazorima, koji behu očigledno i u ovih okorelih ljudi.
Poglavica Beduina pope se iz jame da bi dao znak onima gore da nas
podignu; a ja, ne mareći da ostanem s ljudima kojima ne verujem, kretoh
odmah za njim. Ostali ne izađoše odmah, zbog čega sam strepeo da iznova
preturaju po grobnici, za svoj račun. Međutim, uzdržah se od tog da o tome
govorim, da ne bi došlo do goreg. Najzad izađoše. Jedan od njih, koji se
prvi pope, pri stupanju navrh litice izgubi oslonac i pade dole. On odmah
pogibe. Drugi su sledili, ali bezbedno. Potom dođe poglavica, a ja stigoh
poslednji. Pre nego što odoh, navukoh opet na mesto, što sam bolje mogao,
kamenu ploču koja zatvara ulaz u grobnicu. Želeo sam, ako je moguće, da
je sačuvam kako bih je pregledao ako opet dođem.
Kad svi izađosmo na brdo iznad litice, beše dobro videti, posle mraka i
čudne tajanstvenosti grobnice, ražareno sunce, koje beše sjajno i puno
veličajnosti. Čak mi beše milo što siroti Arap koji pade niz liticu i leži dole
na sucu leži tu a ne u toj tamnoj špilji. Rado bih bio otišao sa svojim
pratocima da ga potražim i da mu upriličim kakav-takav grob, ali šeik to
uze olako i posla dva čoveka da se o tom pobrinu, dok mi odosmo svojim
putem.”
“Te noći, dok smo logorovali, vrati se samo jedan čovek, i reče da je
pustinjski lav ubio njegovog druga pošto sahraniše pokojnika duboko u
pesku van Doline, i pokriše mesto gde on leži mnogim velikim kamenjem,
tako da šakali ili drugi grabljivci ne mogu da ga iskopaju, kakva im je
navada.
Kasnije, na svetlu vatre oko koje ljudi seđahu ili ležahu, videh gde on
pokazuje svojim drugovima nešto belo, koje oni, činilo se, posmatrahu s
posebnom plahoću i poštovanjem. Tu se ja tiho privučem i vidim da je to
ništa drugo doli bela šaka mumije, koja beše ležala, štiteći Dragulj, u
velikom sarkofagu. Čuh gde Beduin priča kako ju je našao uz telo onoga što
pade s litice. Nije moglo biti zabune, jer tu beše sedam prstiju, koje bejah
zapazio pređe. Taj čovek mora da je beše otkinuo od leša dok smo njegov
poglavica i ja bili nečim zauzeti; a po plahosti ostalih nisam sumnjao da je
bio kanio da je upotrebi kao amajliju, ili talisman. Međutim, ako je ona
imala moći, one ne behu uz onoga koji ju je uzeo s pokojnice, jer je smrt
njegova došla neposredno po njegovoj krađi. Njegova je amajlija već
doživela užasno krštenje, jer je zapešće mrtve šake bilo umrljano crvenim,
kao da je umočeno u svežu krv.”
 “Te noći bio sam u izvesnom strahu da ne dođe do nekog nasilja nada
mnom; jer ako se jadna šaka tako ceni kao amajlija, kakva mora da je
vrednost, u tom smislu, retkoga dragulja koji je štitila. Mada je samo
poglavica znao za nj, moja sumnja možda beše i veća, jer on mogaše tako
srediti stvari da mu budem na milost i nemilost kad on bude hteo.
Stog sam se čuvao budnošću što sam bolje mogao, rešen da prvom
prilikom napustim tu četu i dokončam svoje putovanje kući, prvo do obale
Nila, a onda niz njegov tok do Aleksandrije, s drugim vodičima, koji ne
znaju kakve neobične stvari imam pri sebi.”
“Najzad me obuze pospanost, tako jaka da osetih da joj se neću moći
odupreti. Plašeći se napada, ili da Beduin, pošto me pretraži u snu, može da
pronađe Zvezdani Dragulj, koji vide da ga, s ostalim, stavljam u haljine, ja
ga izvadih neprimećeno, pa sam ga držao u šaci. Činilo se da on odražava
svetlost treperave vatre i svetlost zvezda – jer ne beše meseca – podjednako
verno; a ja primetih da je na zadnjoj strani izrezbaren duboko nekakvim
znacima kakve bejah video u grobnici. Dok sam tonuo u besvesnost sna,
rezbareni Zvezdani Dragulj beše skriven u mojoj stisnutoj šaci.”
“Probudih se iz sna sa svetlošću jutarnjeg sunca na licu. Sedoh
uspravno i pogledah oko sebe. Vatra beše ugašena a logor beše pust, sem
jedne prilike, koja ležaše ispružena blizu mene. To beše arapski poglavica,
koji ležaše na leđima, mrtav. Lice mu beše skoro crno, a oči mu behu
otvorene, i užasno su buljile u nebo, kao da on tamo vidi neku groznu
prikazu. Očigledno beše udavljen, jer kad pogledah, spazih na njegovom
grlu crvene belege gde su prsti pritiskali. Izgledaše da ima sva sila tih
belega, pa ih ja prebrojah. Beše ih sedam, i svi naporedni, sem belega palca,
kao da su napravljeni jednom šakom. Zadrhtah od toga, jer se setih šake
mumije sa sedam prstiju.”
“I tu, u otvorenoj pustinji, učini se da čarolije mogu postojati!”
“U svom iznenađenju, otvorim, dok sam se saginjao nad njim, svoju
desnu šaku, koju sam dotle držao zatvorenom s osećanjem, nagonskim i u
snu, da sačuvam ono što ona drži. Kad to učinih, Zvezdani Dragulj, držan
tu, ispade i udari pokojnika po ustima. Mirabile diktu, iz mrtvih usta odmah
šiknu velik mlaz krvi, u kome crveni dragulj bi načas izgubljen. Da bih ga
našao, prevrnem pokojnika i nađem da ovaj leži s desnom rukom svinutom
pod sebe, kao da je pao na nju, a u njoj držaše golem nož, oštra sečiva i
vrha, kakav Arapi nose za pasom. Može biti da je on baš hteo da me ubije
kad se osveta spustila na nj, da li od Boga, ili od bogova iz davnine, ne
znam. Dovoljno je reći da nisam – pošto nađoh svoj rubinski dragulj, koji
sijaše kao živa zvezda iz bare krvi u kojoj ležaše – vreme gubio, nego
pobegoh s tog mesta. Putovao sam sam kroz vrelu pustinju, dok, milošću
Božjom, ne naiđoh na jedno pleme Arapa gde logoruje kraj jednog bunara,
a oni mi dadoše soli. S njima se odmorih , dok me ne uputiše mojim
putem.”
“Ne znam šta se desilo sa šakom mumije, ili s onima kod kojih je bila.
Kakav su razdor, ili sumnja, ili nesreća, ili pohlepa išli uz to, ne znam; ali
neki takav povod mora da je postojao, pošto su oni kod kojih je pobegli s
njom. Nju, bez sumnje, koristi kao moćnu amajliju neko pustinjsko pleme.”
“Čim uzmogoh, pregledah Zvezdani Rubin, jer sam hteo da pokušam
razumeti šta je urezano na njemu. Simboli – čije značenje, pak, ne mogoh
razumeti – behu kako sledi...”
Dvared, dok sam čitao ovu napetu pripovest, pomislih da vidim preko
strane pruge senke, koju neobičnost teme učini da liči na senku šake. Prvi
put utvrdih da opsena dolazi od rojte od zelene svile oko lampe; a drugi put
digoh pogled i oči mi se spustiše na šaku mumije na drugoj strani sobe, na
koju padaše svetlost zvezda ispod ivice zastora. Nije čudo da sam je
povezao s takvom povešću; jer ako me oči nisu varale, ovde, u ovoj sobi, sa
mnom beše upravo šaka o kojoj je putnik Vanhajn pisao. Pogledah prema
krevetu, te mi je prijalo kad pomislih da bolničarka i dalje sedi tu, mirna i
budna. U to doba, u takvom okruženju, tokom čitanja takve pripovesti, bilo
je dobro ohrabriti se prisustvom nekog živog bića.
Sedeo sam i gledao u knjigu na stolu pred sobom; a pritisnu me toliko
čudnih misli da mi se u glavi zavrtelo. Beše skoro kao da svetlost na belim
prstima preda mnom počinje da deluje na me nekako hipnotički. Odjednom,
kao da se sve misli ustaviše, i svet i vreme stojahu nepomično.
Tu na knjizi ležaše prava šaka! Šta beše tu, da me tako savlada, kao što
se desilo? Tu šaku koju videh na knjizi ja sam znao – i obožavao. Radovalo
me je da šaku Margarete Treloni vidim – da je dodirnem; a ipak je, u tom
času, pojavivši se posle drugih čudesnih stvari, na mene ostavila neobično
dirljiv dojam. To, pak, beše samo načas i prođe i pre nego što njen glas stiže
do mene.
“Šta vas muči? Zašto buljite u tu knjigu? Načas pomislih da ste opet
omamljeni!”
Ja skočih. “Čitao sam,” rekoh, “jednu staru knjigu iz biblioteke.” Dok
sam govorio, sklopih je i stavih je pod mišku. “Sad ću je vratiti, pošto znam
da vaš otac želi da se sve stvari, a posebno knjige, drže gde im je mesto.”
Moje reči behu namerice varljive, jer nisam želeo da ona sazna šta čitam, te
pomislih da je najbolje da joj ne probudim radoznalost ostavivši knjigu tu.
Odem, ali ne u biblioteku; knjigu ostavih u svojoj sobi, gde ću je moći uzeti
kad se naspavam po danu. Kad se vratih, bolničarka Kenedijeva beše
spremna da ide na spavanje, tako da je gospođica Treloni bdela sa mnom u
sobi. Nisam želeo nikakvu knjigu dok je ona tu. Sedeli smo blizu jedno
drugom i pričali šapatom, dok je vreme letelo. Iznenadih se kad primetih
gde se ivica zavesa menja iz sivog u žuto svetlo. Ono o čemu smo pričali
nije imalo veze s bolesnim čovekom, sem utoliko što sve što se tiče njegove
ćerke mora da se, u krajnjem, tiče njega. Ali to nije imalo veze s Egiptom,
ili mumijama, ili mrtvima, ili pećinama, ili beduinskim poglavicama.
Mogao sam lepo zapaziti, na sve jačem svetlu, da šaka Margaretina nema
sedam prstiju, nego pet; jer je ležala u mojoj.
Kad doktor Vinčester stiže ujutro i obiđe svoga pacijenta, on dođe da
me vidi dok sam sedeo u trpezariji za malim obedom – doručkom ili
večerom, jedva da sam znao koje je u pitanju – pre nego što legnem.
Gospodin Korbek dođe u isto vreme, te mi nastavismo razgovor gde ga
prekidosmo prethodne noći. Rekoh gospodinu Korbeku da sam pročitao
glavu o pronalaženju grobnice, i da mislim da i doktor Vinčester treba da je
pročita. Potonji reče da bi je, ako može, poneo sa sobom; tog jutra je morao
vozom putovati do Ipsviča, pa bi je čitao u vozu. Reče da će je doneti nazad
sa sobom kad se bude vratio uveče. Ja odem u svoju sobu da je donesem, ali
je nigde ne mogoh naći. Jasno sam se sećao da sam je ostavio na stočiću
kraj svog kreveta kad se popeh pošto gospođica Treloni nastupi na dužnost
u bolesničkoj sobi. To beše vrlo čudno, jer ta knjiga ne beše od one vrste
koju bi neko od posluge moguće uzeo. Morao sam da se vratim i ostalima
objasnim da je ne mogu naći.
Pošto doktor Vinčester ode, gospodin Korbek, koji kao da je znao
napamet delo Holanđaninovo, sa mnom raspravljaše o toj stvari. Rekoh mu
da me je promena bolničarki prekinula baš kad sam stigao do opisa prstena.
On se nasmeši i reče:
“Što se toga tiče, ne treba da budete razočarani. Ni u Vanhajnovo
vreme, ni skoro dva veka kasnije, značenje te rezbarije nije se moglo
razumeti. Tek kad se tog posla prihvatiše i kad mu se posvetiše Jang i
Šampolion, Birč i Lepsijus, i Roselini i Salvolini, Marijeta Bej i Volis Badž
i Flinders Petri, i ostali naučnici svog vremena, došlo je tog velikog uspeha
i do toga da se saznaju prava značenja hijeroglifa.”
“Kasnije, ja ću vam objasniti, ako gospodin Treloni ne objasni to sam,
ili ako meni ne zabrani da to učinim, šta to znači na tom posebnom mestu.
Mislim da će za vas biti bolje da saznate šta je sledilo posle Vanhajnove
pripovesti, jer se, s opisom kamena i pričom kako ga je doneo u Holandiju
po okončanju svojih putovanja, ta epizoda završava. Završava se što se tiče
njegove knjige. Glavna stvar u vezi s tom knjigom jeste da pokreće druge
na razmišljanje – i na delanje. Međ njima smo bili gospodin Treloni i ja.
Gospodin Treloni je dobar orijentalni lingvista, ali ne zna severne jezike. Ja,
pak, imam sposobnost za učenje jezika; a dok sam studirao u Lajdenu,
naučio sam holandski tako da bih lakše mogao praviti beleške u biblioteci
tamo. Tako se desilo da sam ja u Lajdenu – baš u vreme kad je gospodin
Treloni, koji je, praveći svoju veliku zbirku radova o Egiptu, pribavio,
preko knjižarskog kataloga, ovu knjigu s prevodom rukopisa – čitao jedan
drugi primerak, na izvornom holandskom. Obojice nas se dojmio opis
usamljene grobnice u steni, usečene tako visoko da je nedostupna običnim
tragačima; s brižno i potpuno uništenim pristupom, a ipak s tako savršenim
ukrašavanjem utlačane površine litice, kako ga opisa Vanhajn. Takođe nas
se dojmila jedna čudna stvar – jer se, tokom godina izmeđ Vanhajnovog
vremena i našeg, čudesno povećalo opšte poznavanje egipatskih retkosti i
prastarih zapisa – da u slučaju takve grobnice, načinjene na takvom mestu, i
koja mora da je koštala golemu sumu novca, nema vidljivog zapisa ili slike
da ukaže ko leži unutra. Štaviše, samo ime tog mesta – Vračareva Dolina –
imala je, u prozaično doba, svoju privlačnost. Kada smo se upoznali, što se
dogodilo tako što je on tražio pomoć drugih egiptologa u svom radu, pričali
smo o ovoj ko i o mnogim drugim stvarima, i odlučili da tragamo za
tajanstvenom dolinom. Dok smo čekali da krenemo na putovanje – jer beše
potrebno mnogo stvari, što gospodin Treloni preuze na sebe – ja odem u
Holandiju, da pokušam ako mogu ikakvim tragom proveriti Vanhajnovu
pripovest. Odem pravo u Horn i strpljivo krenem da tražim kuću tog
putnika i njegovih potomaka, ako ih ima. Nema potrebe da vas gnjavim
pojedinostima svoje potrage – i pronalaženja. Horn je mesto koje se nije
mnogo izmenilo od vremena Vanhajnovog, sem što je izgubio položaj koji
je držao međ gradovima trgovačkim. Njegova spoljašnjost je ista kakva
beše tada; u tako pospanom starom mestu par vekova ne znači mnogo.
Nađoh kuću i otkrih da nijedan od potomaka nije živ. Pretražih zapise, ali
samo s jednih ishodom – smrću i izumiranjem. Potom krenem da utvrdim
šta se zbilo sa njegovim dragocenostima; jer da je takav putnik imao velike
dragocenosti beše očigledno. Mnogima sam trag sledio do muzeja u
Lajdenu, Utrehtu i Amsterdamu, a nekolikim do privatnih kuća bogatih
kolekcionara. Najzad, u radnji jednog starog sajdžije i draguljara u Hornu,
nađoh ono što on smatraše svojom glavnom dragocenošću – velik rubin,
izrezan kao skarabej, sa sedam zvezda, i rezbaren hijeroglifima. Starac nije
poznavao značenje hijeroglifa, a u njegovom starovremenom, pospanom
životu, filološka otkrića skorašnjih godina nisu doprla do njega. Nije ništa
znao o Vanhajnu, sem da je takva osoba postojala, i da joj se ime, tokom
dva veka, veliča kao ime velikog putnika. Taj dragulj je cenio samo kao
redak kamen, delimično pokvaren sečenjem; i mada sprva odbijaše da se
rastane od tako jedinstvene dragocenosti, na kraju postade dostupan
trgovačkom razboru. Ja sam ima punu kesu, jer sam kupovao za gospodina
Trelonija, koji je, kako pretpostavljam da znate, silno bogat. Uskoro kretoh
nazad za London, sa Zvezdanim Rubinom bezbednim u mom novčaniku; a
u mome srcu radost i veselje nisu znali za granice.”
“Jer smo tu imali dokaz Vanhajnove čudesne priče. Dragulj bude
stavljen na sigurno u veliku kasu gospodina Trelonija, a mi kretosmo na
svoje putovanje puni nade.”
“Gospodin Treloni je do kraja bio nerad da ostavi svoju mladu ženu,
koju je veoma voleo; ali je ona, koja je njega isto toliko volela, znala za
njegovu čežnju da sprovede tu potragu. Stog mu ona – zadržavši za se, ko
što to rade sve dobre žene, sve svoje strepnje – naloži da do kraja sledi
svoju sklonost.”
 Glava 11.
KRALJIČINA GROBNICA

“Nadanje gospodina Trelonija beše veliko barem koliko i moje. On

nije tako nestalan čovek kao ja, sklon promenama raspoloženja i očajanju,
nego ima čvrst naum, koji nadu kristališe u veru. Ja sam se, povremeno,
plašio da bi mogla postojati dva takva kamena, ili da su pustolovine
Vanhajnove putnikova izmišljotina, zasnovana na nekom uobičajenom
sticanju te retkosti u Aleksandriji ili Kairu, ili Londonu, ili Amsterdamu.
Gospodin Treloni, pak, nije se kolebao u svom verovanju. Imali smo mnogo
stvari da nam um odvrate od verovanja ili neverovanja. To beše vreme
neposredno posle Arabi-Paše i Egipat ne beše mesto baš bezbedno za
putnike, pogotovo ako su Englezi. Međutim, gospodin Treloni je neustrašiv
čovek, a ja skoro da mislim, katkad, da ni sam nisam kukavica. Skupismo
družinu Arapa koje je jedan ili drugi od nas znao sa ranijih putovanja u
pustinju, i kojima mogasmo verovati; to jest, nismo u njih sumnjali koliko u
druge. Bili smo dovoljno brojni da se zaštitimo od pljačkaških družina na
koje se naleti, a sa sobom ponesmo velik prtljag. Besmo obezbedili
saglasnost i nevoljnu saradnju činovnika jošte prijateljski raspoloženih
prema Britaniji, a ne treba ni da kažem da je u pribavljanju te saglasnosti
bogatstvo gospodina Trelonija bilo najvažnije. Probismo se u dagabijama
do Asvana; odakle, pošto uzesmo nekoliko Arapa od šeika i dadosmo
uobičajeni bakšiš, kretosmo na svoje putovanje kroz pustinju.”
“Elem, posle mnogo lutanja i isprobavanja svakog zavijutka u
beskrajnom spletu brda, jedno veče najzad naiđosmo baš na onakvu dolinu
kakvu opisa Vanhajn; dolinu s visokim, strmim liticama, koja se sužava u
sredini a širi na istočnom i zapadnom kraju. Po danjem svetlu, bili smo
naspram litice i lako zapazismo otvor visoko gore u steni, i hijeroglifske
figure Keje, čija očita prvotna svrha beše da ga sakriju.
Međutim, znaci koji zbunjivahu Vanhajna i one iz tog doba – i kasnije
– nama ne behu tajna. Vojska naučnika koji predadoše svoju pamet i svoj
život ovom radu širom je otvorila tajanstveni zatvor egipatskog jezika. Na
isklesanom licu stenovite litice, mi – koji smo naučili te tajne – mogosmo
pročitati ono što je tebansko sveštenstvo tamo zapisalo pređe skoro pedeset
vekova.
 Jer taj spoljni zapis beše delo sveštenstva – i usto neprijateljskog
sveštenstva – tu nije moglo biti žive sumnje. Zapis na steni, dat u
hijeroglifima, tekao je ovako: “Amo bogovi ne dolaze ni po kakvom
pozivu. Bezimena ih je uvredila i zauvek je sama. Ne prilazi, da te njihova
osveta ne bi uništila!”
“Ta opomena mora da beše užasno moćna u vreme kad beše napisana i
hiljadama godina potom, i kad jezik na kome je data beše postao mrtva
tajna narodu te zemlje. Predanje o tom strahu trajalo je duže nego njegov
povod. I u korišćenim simbolima važnost je pojačana ponavljanjem.
‘Zauvek’ je dato u hijeroglifima kao ‘milioni godina’. Ovaj simbol
ponovljen je devet puta, u tri skupine po tri; a posle svake skupine – simbol
Gornjeg Sveta, Donjeg Sveta i Neba; tako da za ovu ‘Usamljenu’ nije
moglo biti, zbog osvete svih bogova, uskrsnuća ni u Svetu Svetlosti
Sunčane, ni u Svetu Mrtvih, niti duši u području bogova.
Ni gospodin Treloni ni ja ne usudismo se reći nekom od naših ljudi šta
to pisanije znači; jer iako nisu verovali u religiju iz koje ta kletva stiže, ni u
bogove čijom se osvetom preti, ipak behu tako praznoverni da bi verovatno,
da su za to znali, napustili sav posao i pobegli.”
“Međutim, sačuvaše nas njihovo neznanje i naša opreznost.
Napravismo logor u blizini, ali iza jedne izbočene stene, malo dalje niz
dolinu, tako da oni nemaju taj zapis stalno pred sobom. Jer je i samo
uobičajeno ime toga mesta – Vračareva Dolina – njih plašilo, a i nas preko
njih. Od građe koju smo doneli napravismo lestve uz prednju stranu stene.
Okačismo čekrk o gredu pričvršćenu tako da strši s vrha litice. Nađosmo
veliku stensku ploču, koja je činila vrata, postavljenu nespretno na svoje
mesto i osiguranu s nekoliko kamenova. Sama njena težina držala ju je u
sigurnom položaju. Da bismo ušli, morali smo da je gurnemo na unutra, te
pređosmo preko nje. Nađosmo velik smotak lanca za koji Vanhajn beše
napisao da je pričvršćen u stenu. Međutim, bilo je dovoljno dokaza u kršu
velikih kamenih vrata, koja se behu okretala na gvozdenim baglamama pri
vrhu i dnu, da prvotno beše učinjena dovoljna priprema da se ona zatvore i
pričvrste iznutra.”
“Gospodin Treloni i ja uđosmo sami u grobnicu. Besmo poneli sa
sobom dosta svetiljki, pa smo ih postavljali kako smo išli. Želeli smo da
sprva dobijemo celovit pregled, a potom da sve ispitamo detaljno. Dok smo
išli, ispunjavaše nas sve veće divljenje i ushit. Grobnica beše jedna od
najveličajnijih i najlepših koje ijedan od nas vide.
 Po savršenoj prirodi rezbarstva i bojenja, i savršenosti izrade, beše
očigledno da je grobnica spremana za života, te je namenjena kao mesto
počivanja. Crtež hijeroglifskih slika beše izvrstan, a boje prekrasne; a u toj
visokoj špilji, daleko i od vlage od poplave Nila, sve beše sveže kao kad su
umetnici odložili svoje palete. Tu beše jedna stvar koju ne mogosmo a da je
ne vidimo – to da je, mada je urezivanje na spoljnoj steni delo sveštenstva,
ravnanje lica litice verovatno deo prvotnog plana graditelja grobnice. I
simbolizam slika i rezbarenja unutra nudili su jedinstvenu predodžbu.
Spoljna špilja, delom prirodna a delom uklesana, neimarski je posmatrana
samo kao predsoblje. Na njenom kraju, tako da bude okrenut istoku, beše
trem sa stubovima, isklesan od temeljne stene. Stubovi behu masivni i behu
sedmostrani, na šta nismo naišli ni u jednoj drugoj grobnici. Izvajan na
glavnoj gredi, beše Čamac Meseca, s Hatorom kravlje glave i s kolutom i
perjem, i Hepijem pseće glave, Bogom Severa. Njime je krmanio
Harpokrat, na sever, koji predstavljaše Severnjača, okružena Zmajem i
Velikim Medvedom. U potonjem, zvezde koje tvore ono što mi zovemo
Plugom behu i zrezbarene veće nego bilo koja od drugih zvezda i behu
ispunjene zlatom, tako da se, u svetlu buktinja, činilo da plamte s posebnim
značenjem. Prošavši kroz trem, nađosmo dva od neimarskih obeležja
grobnice u steni – odaju, ili kapelu, i jamu, sve potpuno kako je zapazio
Vanhajn, mada u njegovo vreme nisu bila poznati nazivi koje su tim
delovima davali Egipćani iz starine.”
“Stela, ili zapis, koja imaše svoje mesto nisko dole na zapadnom zidu,
beše tako neobična da je detaljno pregledasmo, i pre no što produžismo
dalje, da pronađemo mumiju, što beše cilj naše potrage. Ova stela beše
velika ploča od lapisa, sva izrezbarena hijeroglifskim figurama male
veličine i velike lepote. Useci behu ispunjeni nekim izuzetno finim
cementom, i boje čistog cinobera. Zapis je počinjao: ‘Tera, Kraljica Egipata,
kći Antefa, Monarha Severa i Juga, Kći Sunca, Kraljica Dijadema’. Onda je
bila izneta, u celosti, povest njenog života i vladavine.
Znaci vrhovne vlasti behu dati sa zaista ženskom raskoši ukrašavanja.
Ujedinjene krune Gornjeg i Donjeg Egipta, naročito, behu usečene s
izvanrednom tačnošću. Nama obojici beše novost što nađosmo Hedžet i
Dešer – Belu i Crvenu krunu Gornjeg i Donjeg Egipta – na steli kraljice; jer
beše pravilo, bez izuzetka u zapisima, da u starom Egiptu bilo koju od
kruna nosi samo kralj; mada se mogu naći na boginjama. Kasnije nađosmo
objašnjenje, o kome ću više reći uskoro.”
 “Takav natpis sam po sebi beše stvar tako zapanjujuća da bi privukla
svačiju pažnju, bilo gde i u svako doba; no ne možete ni zamisliti dojam
koji ostavi na nas. Mada naše oči ne behu prve koji ga videše, behu prve što
ga vide s razumevanjem otkako je stenska ploča prvotno postavljena u otvor
stene, pređe skoro pet hiljada godina. Nama beše dato da čitamo ovu poruku
mrtvih. Ovu poruku one koja ratovaše protiv bogova starine i koja tvrđaše
da ih je savladala u vreme kada je sveštenstvo tvrdilo da je ono jedino
sredstvo da se pobude njihovi zazori ili da se zadobije njina dobra volja.”
“Zidovi gornje odaje jame i odaja sa sarkofagom behu obilato ispisani;
svi natpisi, sem onoga na steli, behu obojeni plavozelenim pigmentom. To
beše duboka jama, više od sedamdeset stopa, a nikada nije bila ispunjena.
Prolaz na dnu išao je koso do odaje sa sarkofagom, i beše duži nego što
obično biva. Ne beše zazidan.”
“Unutra nađosmo velik sarkofag od žutog kamena.
Ali njega ne treba da opisujem – videli ste ga u odaji gospodina
Trelonija. Njegov pokrov ležaše na zemlji. Nije bio zacementiran i beše baš
kako ga Vanhajn opisa. Nepotrebno je reći da smo bili uzbuđeni dok smo
gledali unutra. Morao je, pak, postojati jedan osećaj razočarenja. Nisam
mogao a da ne osetim koliko mora da beše različit prizor koji dočeka oči
Holanđaninove kad je on unutra pogledao i našao onu belu šaku gde
beživotno leži iznad tkanine omotača mumije. Istina, tu beše deo ruke, bele
i slične belokosti.”
“Ali mi doživesmo uzbuđenje koje izbeže Vanhajnu!
“Kraj zapešća beše pokriven sasušenom krvlju!
Beše kao da je telo krvarilo posle smrti! Iskrzani krajevi slomljenog
zapešća behu rapavi od zgrušane krvi; kroz ovu je bela kost, stršeći napolje,
ličila na matricu od opala. Krv beše tekla dole i zamrljala smeđi omotač kao
rđom. Ovde, znači, beše puna potvrda pripovesti. S takvim dokazam o
verodostojnosti pripovedačevoj pred sobom, nismo mogli sumnjati u druge
stvari koje je izneo, kao što je krv na šaci mumije, ili belezi sedam prstiju
na grlu udavljenog šeika.”
“Neću vas gnjaviti pojedinostima svega što videsmo, ili kako smo
saznali sve što smo znali. Deo toga bio je iz znanja svojstvenog naučnicima;
deo smo pročitali na steli u grobnici, i na kipovima i hijeroglifskim slikama
na zidovima.”
“Kraljica Tera bila je iz Jedanaeste ili Tebanske dinastije egipatskih
kraljeva, koja je vladala između dvadeset devetog i dvadeset petog stoleća
pre Hrista. Ona je nasledila presto ko jedino dete svoga oca, Antefa. Mora
da je bila devojka izvanrednog karaktera i sposobnosti, jer je bila tek
devojčica kad joj je otac umro. Njena mladost i pol ohrabrili su
častoljubovo sveštenstvo, koje beše steklo golemu moć. Svojim
bogatstvom, mnoštvom i učenošću gospodarilo je celim Egiptom, pogotovo
Gornjim delom. Oni tada potajno behu spremni da pokušaju ostvariti svoj
smeli i davno zamišljeni plan – da se vladarska moć prenese s kralja na
sveštenstvo. Međutim, kralj Antef je posumnjao u takav neki pokret i
preduzeo mere da obezbedi svojoj kćeri odanost vojske. Takođe ju je naučio
državništvu, i čak dao da se obrazuje u nauci samoga sveštenstva. Koristio
je one iz jednog kulta protiv onih iz drugog, jer se svaki nadao da će
uticajem na Kralja ostvariti neku trenutnu korist za se, ili da će, svojim
uticajom na kćer, postići neki krajnji cilj. Tako je princeza bila odgajana
među pisarima, a ni sama ne beše rđav umetnik. Mnoge od tih stvari behu
ispričane na zidovima, u slikama, ili hijeroglifskim pismom velike lepote; te
mi dođosmo do zaključka da je nemalo njih izvela sama princeza. Nije bez
razloga bila na steli zapisana kao ‘Zaštitnica umetnosti’.”
“Međutim, Kralj je otišao i dalje, te je svoju kćer naučio mađiji, kojom
ona imaše vlast nad Snom i Voljom. To je bila prava mađija – ‘crna mađija’,
a ne mađija hramova, koja, da objasnim, beše od ‘bele’ vrste i beše
namenjena pre da ostavi utisak negoli da izazove posledicu. Ona beše
sposobna učenica, te stiže dalje nego njeni učitelji. Njena moć i njena
sredstva dadoše joj velike prednosti, koje je ona koristila u punoj meri. Na
čudne je načine osvajala moći iz prirode, te čak ode tako daleko da sama
bude u grobnici, pošto je umotaše i u les staviše kao mrtvu ceo mesec dana.
Sveštenici pokušaše da prikažu da je prava Princeza Tera umrla u tom opitu
i da je jedna druga devojka stavljena na njeno mesto, ali ona odlučno
dokaza da greše. Sve to beše ispričano u slikama velike vrednosti.
Verovatno je u njeno vreme dat podsticaj da se obnovi umetnička
veličajnost Četvrte dinastije, koja svoje savršenstvo beše dostigla u vreme
Kufua.”
“U odaji sa sarkofagom behu slike i napisi koji pokazuju da je ona
pobedila San. U stvari, simbolizam beše svuda, čudesan i u zemlji i
vremenu simbolizma. Isticana je činjenica da ona, iako kraljica, traži sva
prava kralja i muškarca. Na jednom mestu je prikazana u muškoj odeći, dok
nosi Belu i Crvenu krunu. Na sledećoj slici je u ženskoj odeći, no i dalje
nosi krune Gornjeg i Donjeg Egipta, dok muško odelo leži kod njenih nogu.
Na svakoj slici gde beše izražena nada, ili cilj, uskrsnuća, postojao je
dodatni simbol Severa; a na mnogim mestima – uvek u predstavljanju
važnih događaja, prošlih, sadašnjih ili budućih – beše skupina zvezda Pluga.
Ona je, očigledno smatrala da je to sazvežđe na neki čudan način povezano
s njom.”
“Možda najčudnija izjava u zapisima, i na steli i u zidnim natpisima,
beše to da Kraljica Tera ima moć da bogove potčini. Ovo, uzgred, nije
usamljano verovanje u povesti egipatskoj, ali mu povod beše drugačiji. Ona
beše urezala na jednom rubinu, isečenom kao skarabej, i sa sedam zvezda
od sedam krakova, Gospodarske Reči kojima se potčinjavaju bogovi, i
gornjeg i donjeg sveta.”
“U toj izjavi jasno beše izneseno da ona zna da je čeka mržnja
sveštenika, i da će oni, posle njene smrti, pokušati da joj ime dokinu. Mogu
vam reći da to beše, u egipatskoj mitologiji, osveta užasna; jer bez imena
niko ne može posle smrti biti izveden pred bogove, niti se može moliti za
nj. Stoga ona beše naumila da joj uskrsnuće bude posle dugo vremena i u
zemlji severnijoj, pod sazvežđem čijih sedam zvezda je vladalo njezinim
rođenjem. U tom cilju, njena šaka trebalo je biti u vazduhu – neumotana – i
u njoj Dragulj Sedam Zvezda, tako da se, gde god ima vazduha, ona može
kretati baš ko što se njena Keja može kretati! Ovo je, složismo se gospodin
Treloni i ja, pošto o tom razmislismo, značilo da njeno telo može na
zapovest postati astralno, i tako se kretati, česticu po česticu, i opeta celo
postati kad i gde se to traži. Zatim tu beše neki zapis u kome se
nagoveštavao kovčeg ili sanduk u kome se sadrže svi Bogovi, i Volja i San,
a dvoje potonjih behu predstavljeni simbolima. Ta kutija se pominjala kao
da ima sedam strana. Stoga se ne iznenadismo mnogo kad, ispod mumijinog
stopala, nađosmo sedmostrani sanduk, koji ste vi, takođe, videli u sobi
gospodina Trelonija. Na donjoj strani zavoja beše naslikan, istom
cinoberskom bojom kao ona korišćena na steli, hijeroglifski simbol za
mnogo vode, a ispod desnog stopala – simbol zemlje. Mi tu simboliku
razumesto da znači da njeno telo, besmrtno i prenosivo po volji, vlada i
kopnom i vodom, vazduhom i vatrom – od kojih potonje beše prikazano
svetlošću Draguljskog Kamena, i još kremenom i ocilom koji ležahu izvan
zavoja mumijinog. Kad digosmo sanduk iz sarkofaga, primetismo na
njegovim stranama čudna ispupčenja, koja ste vi već videli; ali nismo
mogli, u to vreme, da ih objasnimo. U sarkofagu beše nekoliko amajlija, no
nijedna posebno vredna ili važna. Smatrali smo da su takve, ako li ih ima,
unutar zavoja, ili, verovatnije, u čudnom sanduku ispod stopa mumijinih.
Ovaj, pak, ne mogosmo otvoriti. Bilo je znakova da postoji poklopac;
jamačno da gornji i donji deo behu, svaki, od posebnog komada. Izgledalo
je da je fina crta, malo dalje od gornjeg dela, mesto gde je pričvršćen
poklopac; ali to beše urađeno s tako izvanrednom tačnošću i glačanjem da
se spoj teško mogao videti. Gornji deo se nikako ne mogaše pomeriti.
Smatrali smo da je nekako pričvršćen iznutra. Sve ovo vam pričam kako
biste razumeli stvari sa kojima kasnije možete doći u dodir. Morate sasvim
odložiti svoj sud. Tako čudne stvari su se događale u vezi s ovom mumijom
i sa svime oko nje da postoji potreba za nekakvim novim verovanjem.
Potpuno je nemoguće pomiriti neke stvari koje su se desile sa običnim
tokovima života ili znanja.”
“Zadržasmo se u Vračarevoj Dolini dok ne precrtasmo skoro sve crteže
i natpise na zidovima, tavanici i podu. Uzesmo sa sobom stelu od lapisa, čiji
urezani zapis beše obojen cinoberskim pigmentom. Uzesmo sarkofag i
mumiju; kameni kovčeg s alabasterskim ćupovima; tablice od hematita,
alabastera, oniksa i kornalina; i uzglavlje od belokosti, čiji svod počivaše na
četiri ‘spone’, a oko svake od njih beše omotan urej izrađen od zlata.
Uzesmo sve predmete što ležahu u kapeli i mumijskoj jami; drvene čamce s
posadama i pogrebnim figurama, i simbolične amajlije.”
“Kad izađosmo, smakosmo lestve, te ih, malo dalje, zakopasmo u
pesku ispod litice, što zabeležismo, da bismo ih opet mogli naći ako bude
potrebno. Onda, sa svojim teškim prtljagom, krenusmo na svoj mučni
povratak do Nila. Ne beše lak zadatak, velim vam, preneti sanduk s tim
velikim sarkofagom preko pustinje. Imali smo jednostavna kola i dovoljno
ljudi da ih vuku; ali se činilo da se užasno sporo napreduje, jer nam beše
stalo da svoje dragocenosti dovezemo na sigurno mesto. Noć nam beše
vreme strepnje, jer smo se plašili napada neke pljačkaške družine. A još
više smo se plašili nekih od onih sa nama. Na kraju krajeva, oni behu samo
grabežljivi, beozobzirni ljudi, a mi smo sa sobom nosili znatan teret
dragocenih stvari. Oni – ili barem oni opasni međ njima – nisu znali zašto je
taj teret tako dragocen; uzeli su zdravo za gotovo da je to što nosimo
materijalno blago neke vrste. Mumiju besmo izvadili iz sarkofaga i
upakovali je, radi sigurnosti u putovanju, u poseban sanduk. Tokom prve
noći, dva pokušaja behu učinjena da se ukradu stvari iz kola; a ujutro dva
čoveka budu nađena mrtva.”
 “Druge noći stiže žestok oluj, jedan od onih pustinjskih samuma koji
čini da čovek oseti svoju bespomoćnost. Budemo zasuti nošenim peskom.
Neki od naših beduina behu pobegli pred olujom, nadajući se da će naći
zaklon; mi ostali, umotani u svoje burnuse, trpeli smo strpljivo koliko smo
mogli. Ujutro, kad oluj prođe, spasosmo ispod gomila peska ono što
mogosmo od svoga prtljaga. Nađosmo da je sanduk u koji mumija beše
zapakovana sav razbijen, ali se sama mumija nije nigde mogla naći. Tražili
smo svuda okolo, ali uzaman. Nismo znali šta da radimo, jer gospodin
Treloni beše od srca želeo da tu mumiju nosi kući. Čekali smo ceo dan,
nadajući se da će se vratiti beduini koji behu pobegli; slepo smo se nadali da
su, možda, oni nekako sklonili mumiju iz kola i da će je vratiti. Te noći,
pred samu zoru, gospodin Treloni me probudi i šapnu mi na uvo:
‘Moramo se vrnuti do grobnice u Vračarevoj Dolini. Ujutro ne
oklevajte kada budem izdao naređenja! Ako išta budete pitali kuda idemo,
to će izazvati sumnju i osujetiti naš naum.’”
‘U redu!’ odgovorih. ‘Ali zašto da idemo tamo?’
Njegov odgovor kao da me protrese, kao da je unutra pogodio neku
naštimovanu strunu:
‘Mumiju ćemo naći tamo! U to sam siguran!’ Onda, očekujući sumnju
ili protivljenje, dodade:
‘Sačekajte i uverite se!’ pa upet utonu u svoje ćebe.
“Arapi se iznenadiše kad kretosmo nazad, a neki od njih ne behu
zadovoljni. Beše dosta trvenja, a dođe i do nekoliko dezertiranja, tako da
smo na svoje ponovno putovanje na istok išli sa smanjenom pratnjom. Šeik
sprva ne ispolji radoznalost glede našeg konačnog odredišta, ali kad postade
jasno da opet idemo u Vračarevu Dolinu, i on pokaza zabrinutost. Ova je
rasla kako smo se približavali, dok, na kraju, na ulazu u dolinu on stade i
odbi da ide dalje. Reče da će sačekati naš povratak ako rešimo da dalje
idemo sami. Da će čekati tri dana; ali da će otiće ako se dotle ne vratimo.
Nikakva ponuda novca ne bi ga navela da odstupi od te odluke. Jedino
ustupak koji htede napraviti beše da će naći lestve i doneti ih do litice. Ovo
on učini, a onda, s ostatkom čete, ode nazad da sačeka na ulazu u dolinu.”
“Gospodin Treloni i ja uzesmo užad i baklje, te se opet popesmo do
grobnice. Beše očigledno da je neko bio tamo u našem odsustvu, jer kamena
ploča koja je štitila ulaz u grobnicu ležaše oborena unutra, a neko uže je
visilo s vrha litice. Unutra beše drugo uže, koje se spuštalo u okno
mumijske jame. Mi se pogledasmo, ali nijedan ne reče ni reči.
 Pričvrstismo svoje uže, te se, po dogovoru, gospodin Treloni spusti
prvi, a ja odmah za njim. Tek kad skupa stadosmo u podnožju okna meni
sinu pomisao da smo možda u nekoj vrsti klopke; da se neko može spustiti
niz uže sa litice i da nas, presekavši uže kojim smo se mi spustili u jamu, tu
žive sahrani. Ta misao beše užasavajuća, ali beše prekasno da se išta učini.
Ostadoh nem. Obojica smo imala baklje, tako da beše dovoljno svetla kad
prođosmo kroz prolaz i stupismo u odaju gde beše stojao sarkofag. Prva
stvar koja se zapažala beše praznoća tog mesta. Uprkos svim svojim
veličajnim ukrasima, grobnica je učinjena pustom sa odsustva velikoga
sarkofaga, radi čijeg je čuvanja isklesana u steni; kovčega sa alabasterskim
ćupovima; tablica koje sadržavahu oruđa i hranu da ih mrtvi koriste, i
pogrebnih figura.”
“Još neizmerno pustijom činila ju je umotana prilika mumije Kraljice
Tere, koja ležaše na podu tamo gde veliki sarkofag beše stojao! Pored nje
ležahu, u čudnim iskrivljenim stavovima nasilne smrti, trojica od Arapa koji
behu napustili našu družinu. Lica im behu crna, a šake i vratovi im behu
umrljani krvlju koja beše linula iz usta, nosa i očiju.”
“Na grlu svakog od njih behu belege, sada pocrnele, šake sa sedam
prstiju.”
“Gospodin Treloni i ja stisnusmo se i uhvatismo se jedan za drugog u
užasu i strahu dok smo gledali.”
“Jer je – najčudesnije od svega – preko grudi balsamovane Kraljice
ležala šaka sa sedam prstiju, bela kao belokost, a na zapešću se video tek
ožiljak, kao krzava crvena linija, sa koje kao da višahu kapi krvi.”
 Glava 12.
MAĐIJSKI KOVČEG

Kad se povratismo od zgranutosti, koja kao da je trajala neuobičajeno

dugo, bez oklevanja odnesmo mumiju kroz prolaz i digosmo je uz okno
jame. Ja odem prvi, da je prihvatim na vrhu. Kad pogledah dole, videh gde
gospodin Treloni diže odsečenu šaku i stavlja je u svoja nedra, očito da bi je
zaštitio da se ne ošteti ili ne izgubi. Ostavismo mrtve Arape tamo gde
ležahu. Užetima spustismo svoj dragoceni teret na zemlju, a onda ga
odnesmo do ulaza u dolinu, gde je naša pratnja trebalo da čeka. Na naše
zaprepašćenje, nađosmo da oni polaze. Kad mi prigovorismo šeiku, on
odgovori da je ispunio svoj ugovor doslovce – čekao je tri dana, kako je
dogovoreno. Pomislih da laže da bi prikrio svoj bedni naum da nas ostavi; a
nađoh, kad uporedih zabeleške, da je gospodin Treloni isto sumnjao. Tek
kad stigosmo u Kairo nađosmo da je on imao pravo. Bio je treći novembar
1884. kad smo ušli u mumijsku jamu po drugi put; imali smo razloga da
zapamtimo taj datum.
“Besmo izgubili cela tri dana u svom računanju – od svojih života –
dok smo stojali čudeći se u onoj odaji mrtvih. Zar je čudno, onda, što smo
doživeli praznoverno osećanje glede mrtve Kraljice Tere i svega što joj
pripada? Zar je čudo što je ono i sada sa nama, uz zbunjujući osećaj neke
sile van nas ili našeg poimanja? Zar će biti čudno što će s nama otići u grob
kada dođe vreme? Ako li, u stvari, bude grobova za nas koji opljačkasmo
mrtve!”
On poćuta jedan dosta dug minut pre nego što nastavi:
“Stigosmo lepo u Kairo, a odande u Aleksandriju, gde je trebalo da
uzmemo, do Marselja, lađu servisa ‘Mesažeri’, a odatle da vozom odemo za
London. Međutim, ‘Najbolji planovi miševa i ljudi krenu naopako’. U
Aleksandriji, gospodin Treloni zateče telegram koji veli da je gospođa
Treloni umrla dok je rađala ćerku.”
“Njen zgromljeni muž odmah požuri ‘Orijent-ekspresom’, te sam ja
morao sam da donesem blago u pustu kuću. Stignem u London sasvim
bezbedno; činilo se da naše putovanje prati posebna dobra sreća. Kad stigoh
u ovu kuću, pogreb odavno beše završen. Dete beše dato dojilji, a gospodin
Treloni se toliko povratio od potresa od svog gubitka da se opet prihvatio da
sastavi pokidane konce svog života i rada. Da je bio potresen, i to gadno,
beše očigledno. Iznenadna sedina u njegovoj crnoj kosi beše po sebi
dovoljan dokaz; a osim toga, snažni izraz njegov lica postade krut i strog.
Otkad beše primio onaj telegram u brodarskoj kancelariji u Aleksandriji,
nikada ne videh srećan osmeh na njegovom licu.”
“Rad je najbolja stvar u takvom slučaju; i svom radu on se posveti i
srcem i dušom. Čudna tragedija njegovog gubitka i dobitka – jer se dete
rodilo pošto je mati umrla – desila se dok smo mi stojali u onoj omami u
mumijskoj jami Kraljice Tere. Činilo se da je ona nekako postala povezana
s njegovim egipatskim izučavanjima, a posebno s tajnama vezanim za
Kraljicu. On mi je vrlo malo pričao o svojoj kćeri, ali beše očigledno da se
u njegovj duši dve sile bore u vezi sa njom. Video sam da je voli, skoro
obožava. A ipak, nikako ne mogaše zaboraviti da je njeno rođenje koštalo
njenu mater života. Takođe, beše nešto čije postojanje je kidalo njegovo
očinsko srce, mada mi ne htede reći šta je to. S druge strane, jednom reče u
času kad mu popusti naum da ćuti: ‘Ona ne liči na svoju mater; nego i
prilikom i puti čudesno podseća na slike Kraljice Tere.’”
“Reče da ju je poslao ljudima koji će se o njoj starati onako kako on ne
može; i da, dok ne postane žena, treba da ima sva jednostavna zadovoljstva
koja mlada devojka može imati, i da je to najbolje za nju. Često bih s njim
pričao o njoj, ali on nikad ne bi mnogo rekao. Jednom mi reče ‘Ima razloga
što ne treba da pričam više nego što je nužno. Jednog dana ćete saznati – i
razumeti!’ Poštovao sam njegovu mučaljivost, i sem što bih se raspitao o
njoj po povratku s nekog putovanja, nisam o njoj opet govorio. Ne videh je
dok to ne bi u vašem prisustvu.”
“Elem, kad dragocenosti koje besmo – ah – uzeli iz grnbnice behu
donesene amo, gospodin Treloni je sam uredio njihov smeštaj. Mumiju je,
celu, sem odsečene šake, stavio u veliki hematitski sarkofag u predvorju.
Ovaj beše izrađen za tebanskog visokog sveštenika Anija i sav je, kao što
ste možda zapazili, ispisan čudnim zazivima starim bogovima egipatskim.
Ostatak stvari iz grobnice smestio je u svojoj sobi, kako ste videli. Međ njih
je stavio, iz nekih svojih razloga, šaku mumijinu. Ja mislim da je on smatra
najsvetijom od svega što poseduje, uz, možebit, jedan izuzetak. To je
izrezbareni rubin, kojeg zove Dragulj Sedam Zvezda, i kog čuva u onoj
velikoj kasi, koja je zaključana i zaštićena raznim spravama, kao što znate.”
“Usuđujem se reći da nalazite da je ovo dosadno, ali sam to morao da
objasnim, da biste shvatili sve do sadašnjeg vremena. Tek pošto prođe dosta
vremena od mog povratka s mumijom Kraljice Tere, gospodin Treloni
ponovo nače sa mnom tu temu. Beše bio nekoliko puta u Egiptu, nekad sa
mnom a nekad sam; a ja sam bio na nekoliko putovanja, za svoj račun ili za
njegov. Međutim, celo to vreme, skoro šesnaest godina, on ne pomenu tu
temu, sem ako neka neizbežna okolnost ne bi izazvala, odnosno zahtevala
spominjanje.”
“Jednog jutra rano, on hitno posla po mene; tad sam istraživao u
Britanskom Muzeju, te sam imao stan u ulici Hart. Kad dođoh, on beše sav
uspaljen od uzbuđenja. Ne videh ga tako zažarenog od pre vesti o smrti
njegove žene. On me odmah odvede u svoju sobu. Prozorski zastori behu
spušteni a kapci zatvoreni; ni zrak dnevnog svetla nije ulazio. Obično svetlo
u sobi ne beše upaljeno, nego je tu bila sva sila snažnih električnih lampi,
od najmanje pedeset sveća, poređanih na jednoj strani sobe. Hematitski
stočić na kom stoji septaedarski kovčeg beše dovučen do sredine sobe.
Kovčeg je izgledao prekrasno u sevu svetla koje je sijalo na nj. Zaista se
činilo da gori kao da je nekako o svetljen iznutra.”
“Šta mislite o ovome?” upita on.
“Liči na dragulj,” odgovorih. “Sasvim ga možete zvati Vračarevim
Mađijskim Kovčegom ako često izgleda ovako. Skoro se čini da je živ.”
“Znate li zašto se čini da je tako?”
“Od seva svetla, pretpostavljam?”
“Svetla, naravno,” odgovori on, “ali je, pre, u pitanju raspored svetla.”
Dok je govorio, on upali obična svetla a ugasi posebna. Dejstvo na kameni
sanduk beše iznenađujuće; očas je izgubio sav svoj ražareni izgled. I dalje
je bio vrlo lep kamen, ali je bio kamen i ništa više.
“Da li primećujete nešto u vezi s rasporedom lampi?” upita on.
“Ne.”
“Bile su u obliku zvezdi u Plutu, kao što su zvezde u rubinu!”
Ta izjava stiže do mene s izvesnim osećajem ubeđenja. Ne znam zašto,
sem da je bilo tako mnogo tajanstvenih veza sa mumijom i sa svime što je
vezano za nju da se bilo kakva nova činila prosvetljujućom. Slušao sam
Trelonija dok je on nastavljao da objašnjava:
“Šesnaest godina nisam prestajao da razmišljam o toj pustolovini, niti
da pokušavam da nađem ključ misterije koja je došla pred nas; ali nikako,
do sinoć, ne nađoh rešenje. Mislim da mora da sam o njemu sanjao, jer sam
se probudio sav uspaljen zbog toga. Iskočih iz postelje s rešenošću da nešto
učinim, pre nego što sam tačno znao šta je to što želim učiniti. Onda se,
odjednom, naum razjasni preda mnom. U natpisu na zidovima grobnice
beše pominjanja sedam zvezda Velikog Medveda koje čine Plug; a Sever se
stalno naglašavao. Isti simboli ponavljali su se u vezi s ‘mađijskom
kutijom’, kako je nazvasmo. Već smo bili zapazili ona neobična providna
mesta u kamenu kutije. Sećate se da je hijeroglifski natpis govorio o tom da
dragulj potiče iz srca aerolita, i da je sanduk takođe isečen od njega. Može
biti, pomislih, da svetlo Sedam Zvezda, dok sija u prikladnom pravcu,
nekako deluje na kutiju, ili na nešto u njoj. Digoh zastor i pogledah napolje.
Plug beše visoko na nebesima, a i njegove zvezde i Severnjača behu pravo
spram prozora. Izvukoh sto sa sandukom na to svetlo, pa sam ga pomerao
dok providna mesta ne behu po pravcu zvezda. Istog časa, kutija poče da
sija, kako ste je videli pod lampama, mada tek pomalo. Čekao sam i čekao,
ali se nebo naoblači i svetlo nestade. Stog donesoh žice i lampe – vi znate
koliko sam ih često koristio u opitima – i isprobah dejstvo električnog
svetla. Uze mi malo vremena da lampe pravilno postavim, tako da
odgovaraju delovima kamena, a onog časa kad ih tačno namestih cela ta
stvar poče sijati kako je videste.”
“Međutim, nisam mogao dalje ići. Očito je nešto nedostajalo.
Najednom mi pade na pamet da ako svetlo ima neko dejstvo, u grobnici
treba da postoji neki način da se svetlo proizvede, jer u mumijskoj jami u
špilji ne može biti zvezdane svetlosti. Onda cela stvar odjednom kao da
postade jasna. Na hematitski sto, koji ima ulegnuće usečeno u gornju ploču,
u koje naleže dno kovčega, stavih Mađijski Kovčeg, i odmah videh da
čudna ispupčenja, onako pažljivo izrađena u samom kamenu, odgovaraju na
neki način zvezdama u sazvežđu. Ona, znači, treba da drže svetla.”
“‘Eureka!’ uzviknuh. ‘Sve što nam sad manjka jeste lampe.’ Pokušah
da stavim električne svetiljke na ispupčenja ili blizu njih. Međutim, sjaj se
ne pojavi u kamenu. Stog postadoh uveren da postoje naročite lampe,
napravljene u tu svrhu. Ako ih možemo naći, zadobiće se korak na putu
razrešenja tajne.”
‘Ali šta s lampama?’ upitah. ‘Gde su? Kad ćemo ih otkriti? Kako da ih
prepoznamo kad ih nađemo? Šta –’
On me odmah ustavi:
‘Jedno po jedno!’ reče mirno. ‘Vaše prvo pitanje sadrži sva ostala. Gde
su te lampe? Reći ću vam: u grobnici!’
‘U grobnici!’ ponovih iznenađeno. ‘Ama, vi i ja smo to mesto
pretražili s kraja na kraj, i ne beše ni traga od neke lampe. Ni traga da je
bilo šta ostalo kad odosmo prvi put; ili drugi, osim tela Arapa.’
“Dok sam govorio, on razvi neke velike tabake papira, koje beše doneo
u ruci iz svoje sobe. Raširi ih na velikom stolu i pritisnu im ivice knjigama i
tegovima. Prepoznadoh ih na prvi pogled: to behu tačne kopije, koje je on
napravio, naših prvotnih prepisa s natpisa u grobnici. Kad mu je sve bilo
spremno, on mi se okrete i reče lagano:”
‘Sećate li se kako ste se čudili, dok smo pregledali grobnicu, što
nedostaje jedna stvar koja se obično nalazi u takvoj grobnici?’
‘Da! Nije bilo serdaba!’
“Serdab – mogao bih, možebit, da objasnim,” reče meni gospodin
Korbek, “jeste neka vrsta niše izgrađene ili uklesane u zidu grobnice. Oni
koji su dosad ispitani nemaju natpise i sadrže samo kip pokojnika za koga je
grobnica napravljena.” Onda nastavi sa svojom pripovešću:
“Treloni, kad vide da sam shvatio šta želi reći, nastavi da govori skoro
sa svojim starim oduševljenjem:
“Došao sam do zaključka da mora postojati serdab – tajni serdab. Bili
smo glupi što se toga nismo ranije setili. Mogli smo znati da graditelj takve
grobnice – žena, koja je, na druge načine, ispoljila osećaj za lepotu i
savršenost, i koja je svaku pojedinost dovršila sa ženskim bogatstvom u
doterivanju – ne bi zanemario takav neimarski detalj. Čak i da nije imao
svoju posebnu važnost u obredu, ona bi ga imala ko ukras. Drugi su ga
imali, a ona je htela da joj delo bude potpuno. Budite uvereni da je postojao
– da postoji – serdab; i da ćemo u njemu, kad bude otkriven, naći lampe.
Naravno, da smo znali tada ono što znamo sada, ili što barem nagađamo, da
postoje lampe, mogli smo posumnjati da ima neko skriveno mesto, neko
skrovište. Zamoliću vas da opet odete u Egipat, da nađete serdab i da
donesete lampe!”
‘A ako utvrdim da nema serdaba; ili ako ga otkrijem a ne nađem lampe
u njemu, šta onda?’
On se ozbiljno nasmeši onim svojim setnim osmehom, što se tako
retko video proteklih godina, kad reče lagano: ‘Onda ćete morati da se
muvate dok ih ne nađete!’
‘Dobro!’ rekoh.
On pokaza na jedan od tabaka: ‘Ovde su prepisi iz kapele, s južne i
istočne strane. Ja sam ponovo pregledao zapise, i nalazim da na sedam
mesta oko ovog ugla postoje simboli sazvežđa koje mi zovemo Plug, za
koje je Kraljica Tera držala da upravlja njezinim rođenjem i njenom
sudbinom. Pregledao sam ih pažljivo, pa vidim da su svi slikovite
predodžbe skupine tih zvezda, onako kako se to sazvežđe pojavljuje na
različnim delovima nebesa. Sve su astronomski tačne; i kao na pravom
nebu, Kazaljke pokazuju na Severnjaču, tako da sve one pokazuju na jedino
mesto u zidu gde se obično nalazi serdab!’
‘Bravo!’ uzviknuh, jer je takvo zaključivanje zahtevalo odobravanje.
Činilo se da je on zadovoljan kad je nastavio:
‘Kad budete u grobnici, pregledajte to mesto. Verovatno da postoji
neka opruga ili mehanička naprava za otvaranje tog spremišta. Šta može
biti, ne vredi pogađati. Najbolje ćete znati šta da činite kad budete na licu
mesta.’
“Sledeće nedelje krenuh za Egipat, i ne počinuh dok nisam opet stajao
u grobnici. Bejah našao neke od naše stare pratnje, te sam imao dosta dobru
ispomoć. Zemlja sada beše u stanju vrlo različitom od onoga u kome beše
pređe šesnaest godina; ne beše potrebe za vojnicima ili oružanim ljudima.”
“Sam se popeh uz lice stene. Nije bilo poteškoće, jer u tom lepom
podneblju građa lestvi beše jošte pouzdana. Beše lako videti da je tokom
proteklih godina bilo drugih posetilaca grnbnici; a srce mi zadrhta kad
pomislih da je neki od njih mogao slučajno naleteti na ono tajno mesto.
Zbilja bi bilo gorko otkriće naći da su me predupredili, i da je moje
putovanje bilo uzaman.”
“Gorčina se ostvarila kad upalih svoje baklje i prođoh izmeđ
sedmostranih stubova u kapelu grobnice.”
“Tu je, baš na mestu gde sam očekivao da ću ga naći, bio otvor
serdaba. A serdab beše prazan.”
“Međutim, kapela ne beše prazna, jer je sasušeno telo čoveka u
arapskoj nošnji ležalo uz otvor, kao da je on bio oboren. Pregledah svud
okolo po zidovima, da vidim da li je zaključak Trelonijev ispravan, te nađoh
da u svim položajima zvezda kako su dati Kazaljke Pluga pokazuju na
mesto na levoj strani, ili južnoj strani, otvora serdaba, gde beše jedincata
zlatna zvezda.”
“Ja je pritisnem, a ona popusti. Kamen koji obeležavaše prednju stranu
serdaba, i koji se naslanjaše na zid unutra, malo se pomeri. Kad potom
pregledah drugu stranu otvora, nađoh slično mesto, na koje ukazivahu druge
slike koje predstavljaju sazvežđe; a ono, pak, beše figura od sedam zvezda,
i svaka izrađena od žeženog zlata. Pritisnuh sve zvezde zaredice, ali bez
rezultata. Onda mi pade na pamet da ako je opruga za otvaranje nalevo, ova
nadesno može biti namenjena da se istovremeno pritisnu sve zvezde šakom
sa sedam prstiju. Koristeći obe šake, uspem da to izvedem.”
“Uz glasan škljocaj, jedna metalna prilika kao da izlete negde iz
blizine otvora serdaba; kamen lagano kliznu na svoje mesto i zatvori se
škljocnuvši. Pogled na izletelu priliku načas me zgranu. Ona je ličila na
onog mrgodnog čuvara kojeg je, prema arapskom istoričaru Ibnabdu
Alhokinu, graditelj Piramida, kralj Sorid Ibnsalhuk postavio u Zapadnu
Piramidu da štiti njeno blago: ‘Mramorna prilika, uspravna, s kopljem u
ruci, sa smotanom zmijom na glavi. Kad se neko približi, zmija bi ga
ugrizla s jedne strane, omotala mu se oko grla i ubila ga, pa bi se vratila na
mesto.’”
“Dobro sam znao da takva prilika nije izrađena zabave radi, i da nije
dečja igra čikati je. Mrtvi Arap kod mojih nogu beše dokaz onog šta se
može desiti! Stog ponovo pregledah sav zid, te nađem, ovde-onde,
odlomljena mesta, kao da je neko lupkao teškim čekićem. Ovo se, znači,
desilo: pljačkaš grobnice, u svom poslu stručniji nego što mi besmo,
posumnjao je da postoji skriveni serdab i pokušao da ga nađe. Slučajno je
udario oprugu i oslobodio osvetničkog ‘Rizničara’, kako ga je arapski pisac
opisao. Ishod je govorio za sebe. Ja uzmem komad drveta te, stojeći na
bezbednoj udaljenosti, pritisnem njegovim krajem zvezdu.”
“Kamen se očas raskrili. Prilika skrivena unutra izlete napred i isturi
svoje koplje. Onda se diže gore i nestade. Pomislih da sad mogu bezbedno
da pritisnem sedam zvezda, i učinim to. Opet se kamen povuče, a ‘Rizničar’
ulete u svoju skrivenu jazbinu.”
“Ponovih oba opita nekoliko puta, uvek s istim ishodom. Bio bih voleo
da ispitam mehanizam te prilike s tako zloćudnom pokretljivošću, ali to ne
beše moguće bez onog alata koji se ne mogaše lako dobaviti. Možda bi bilo
nužno seći kroz ceo presek stene. Nadam se da ću jednog dana da se vratim
tamo, odgovarajuće opremljen, i to pokušati.”
“Možda ne znate da je ulaz u serdab skoro uvek vrlo uzan; katkad
jedva da se može šaka umetnuti. Dve sam stvari naučio od tog serdaba. Prva
beše da lampe, akoli tu uopšte beše lampi, ne bi mogle biti velike; i drugo,
da bi, na neki način bile povezane s Hatorom, čiji simbol, jastreb u kvadratu
čiji gornji desni ugao tvori manji kvadrat, beše u reljefu usečen na zidu
unutra, i obojen svetlom cinoberskom bojom, koju besmo našli na steli.
Hatora je boginja koja u egipatskoj mitologiji odgovara Veneri u Grka,
utoliko što je božanstvo koje upravlja lepotom i zadovoljstvom. Međutim, u
egipatskoj mitologiji, svaki bog ima mnogo oblika, i u nekim vidovima
Hatora je povezana s pojmom uskrsnuća. Postoji sedam oblika ili vidova te
boginje; zašto se ovi nekako ne bi poklapali sa sedam lampi! Bio sam
ubeđen da je postojalo tih sedam lampi. Prvi pljačkaš grnbnice našao je
svoju smrt; drugi je našao sadržinu serdaba. Prvi pokušaj učinjen je pre
mnogo godina; stanje tela ukazivaše na to. Nisam imao predstavu glede
drugog pokušaja. Mogao je biti davno, ili je mogao biti nedavno. Ako, pak,
i drugih beše bilo u grobnici, verovatno je da su lampe uzete odavno.
Dobro! Utoliko teža će biti moja potraga; a ona se mora preduzeti!”
“To je bilo skoro pređe tri godine; a celo to vreme ja sam bio kao
čovek iz ‘Arabijskih noći’, koji traži stare lampe, ne u zamenu za nove,
negoli za gotovinu. Ne usuđivah se reći šta tražim, niti pokušah dati neki
opis, jer bi to osujetilo moj naum. Međutim, na početku sam u pameti imao
mutnu predodžbu onoga što moram naći. Tokom vremena, ona postajaše
sve jasnija, dok, na kraju, skoro ne premaših metu, tražeći nešto što bi
moglo biti pogrešno.”
“Razočarenja koja doživeh, i zaludan trud koji uložih, ispunili bi
knjigu, ali sam ja istrajavao. Najzad, pre nepuna dva meseca, jedan stari
trgovac u Mosulu pokaza mi jednu lampu kakvu sam tražio. Bejah je sledio
skoro godinu dana, stalno doživljavajući razočarenja, ali uvek potican na
dalje napore sve većom nadom da sam na tragu.”
“Ne znam kako se obuzdah kada shvatih da sam, najzad, barem
nadomak uspeha. Međutim, bejah vešt u lukavstvu istočnjačkog trgovanja,
pa je jevrejsko-arapsko-portugalski trgovac naišao na sebi ravnog. Zatražih
da vidim svu njegovu robu pre nego što kupim, a on, jednu po jednu, iz
gomila đubreta izvadi sedam različitih lampi. Svaka od njih imala je
svojstvenu belegu, a na svima beše, u nekom obliku, simbol Hatore. Mislim
da sam veličinom svoje kupovine uzdrmao ravnodušnost svoga tamnoputog
prijatelja; jer da bih ga sprečio da pogodi kakvu robu tražim, skoro sam mu
počistio dućan. Na kraju, on je skoro plakao, te reče da sam ga uništio, jer
sad nema šta da prodaje. Čupao bi kosu da je znao koju cenu bih, u
krajnjem, dao za nešto od njegove robe, što on možda najmanje ceni.”
“Rastadoh se od većine svog espapa po uobičajenoj ceni dok sam hitao
kući. Ne usudih se da je poklonim, niti da je zagubim, da ne bih navukao
sumnju. Moj tovar beše isuviše dragocen da bi se sad ugrozio bilo kakvom
glupošću. Napredovao sam koliko se brzo može putovati u takvim
zemljama, te stigoh u London samo sa lampama i nekim retkostima što se
mogu nositi, i papirusima, koje prikupih tokom putovanja.”
“Elem, gospodine Rose, sada znate sve što ja znam, a prepuštam vašoj
rasudnosti koliko ćete od toga, i da li ćete, saopštiti gospođici Treloni.”
Kad on završi, jasan mlad glas iza nas reče: “Šta bi s gospođicom
Treloni. Evo nje!”
Mi se osvrnusmo, zgranuti, i upitno se zgledasmo. Gospođica Treloni
stojala je na vratima. Nismo znali koliko je dugo bila tu, niti koliko je čula.
 Glava 13.
BUĐENJE IZ OMAME

Prve, neočekivane reči, mogu uvek zgranuti onog koji ih čuje, ali kad
zgranutost prođe, povrati se razbor slušaočev i on može suditi o načinu –
kao i o suštini – govora. Tako bi i ovom prilikom. S duhom sada na oprezi,
ne mogoh sumnjati u jednostavnu iskrenost Margaretinih sledećih reči.
“O čemu vas dvojica pričate celo ovo vreme, gospodine Rose?
Pretpostavljam da vam gospodin Korbek pripoveda sve svoje pustolovine u
pronalaženju lampi. Nadam se da ćete, jednog dana, i meni ispričati,
gospodine Korbeče; ali to ne sme biti pre nego što mom sirotom ocu bude
bolje. Sigurna sam da bi on voleo da mi o tim stvarima sve lično ispriča, ili
da bude prisutan dok ih ja slušam.” Ona oštro pogleda od jednog do drugog.
“Oh, to ste pričali kad sam ušla? U redu! Ja ću čekati, ali se nadam da to
neće biti dugo. Osećam da me nastavljanje očevog stanja slama. Malopre
osetih da me živci izdaju, te odlučih da izađem u šetnju po parku. Sigurna
sam da će mi to prijati. Želim da vi, gospodine Rose, ako hoćete, budete
kod oca dok sam odsutna. Onda ću se osećati sigurno.”
Ustadoh spremno, radujući se što sirota devojka izlazi, makar na po
sata. Izgledala je užasno iscrpeno i oronulo, a pogled na njene blede obraze
učini da me srce zaboli. Odoh do bolesničke sobe i sedoh na svoje
uobičajeno mesto. Gospođa Grant tada beše na dužnosti; ne besmo našli da
je nužno da više od jedne osobe bude u sobi tokom dana. Kad ja uđoh, ona
iskoristi priliku da ode i obavi neke domaće poslove. Zastori behu
podignuti, ali je okrenutost sobe ka severu ublažavala vreli blesak sunčane
svetlosti napolju.
Dugo sam sedeo i razmišljao o svemu što mi je gospodin Korbek
ispričao, i utkivao čudesnost toga u tkaninu od čudnih stvari koje su se zbile
otkad uđoh u tu kuću. Povremeno bejah sklon da sumnjam; da sumnjam i u
dokaze koje nude mojih pet čula. Opomene veštog detektiva stalno su mi se
vraćale u pamet. On je gospodina Korbeka držao za lukavog lažova i
saveznika gospođice Treloni. Margarete! To je odlučilo! Suočena s takvom
tvrdnjom, sumnja nestade. Kad god bi njen lik, njeno ime, sama pomisao na
nju, došli pred moje duhovno oko, svaki događaj bi se ocrtao oštro kao živa
činjenica. Život dajem da je iskrena!
 Budem prizvan iz svog snatrenja – koje brzo postajaše san ljubavni –
na zapanjujući način. Neki glas stiže od kreveta; dubok, jak, zapovedan
glas. Prva nota njegova dozva moje oči i uši ko trublja. Bolesni čovek bio je
budan i govorio je: “Ko ste vi? Šta radite ovde?”
“Zovem se Ros. Bdeo sam uz vas!”
On načas izgledaše iznenađeno, a onda videh kako nastupa njegova
navika da sam prosuđuje.
“Bdeli uz mene! Šta želite reći? Zašto biste bdeli uz mene?”
Njegovo oko sad se spusti na njegovo debelo zavijeno zapešće. On
nastavi drugačijim tonom, manje napadnim, ljubaznijim, kao neko ko
prihvata činjenice:
“Jeste li vi doktor?”
Osetih da se skoro smešim kad odgovorih; rasterećenje od dugotrajnog
pritiska zbog strepnje glede njegovo života poče da se oseća: “Ne,
gospodine!”
“Što ste onda ovde? Ako niste doktor, šta ste?” Ton mu opet beše više
nasilnički. Misao je brza; ceo sled rasuđivanja na kom mora počivati moj
odgovor preplavi mi mozak pre no što su reči mogle napustiti moje usne.
Margareta! Moram misliti na Margaretu! Ovo je njen otac, koji još ništa ne
zna o meni; čak ni da postojim. Biće, prirodno, radoznao, ako ne i rad, da
sazna što sam ja od svih ljudi izabran ko prijatelj ćerke njegove prilikom
njegove bolesti. Očevi su po prirodi malo ljubomorni kad se radi o takvim
stvarima kao što je izbor njine ćerke, i u neobjavljenom stanju moje ljubavi
prema Margareti ne smem učiniti ništa što bi je, u krajnjem, dovelo u
nepriliku.
“Ja sam advokat. Međutim, ovde nisam u tom svojstvu, nego, prosto,
ko prijatelj vaše ćerke. Verovatno je to što ona zna da sam pravnik bilo ono
što ju je prvo opredelilo da mene zamoli da dođem kad je pomislila da ste
ubijeni. Kasnije je bila tako dobra da me smatra prijateljem, i da mi dozvoli
da ostanem u skladu s vašom izraženom željom da neko ostane da bdije.”
Gospodin Treloni je očito bio čovek koji brzo misli a malo govori.
Zurio je u mene oštro dok sam govorio, a njegove prodorne oči kao da su
mi čitale misao. Na moje olakšanje, on tad ništa više ne reče na tu temu,
naizgled prihvativši moje reči na poverenje. Očigledno da mu na pameti
beše, za to prihvatanje, neki dublji razlog nego što sam ja znao. Oči mu
sevnuše, a usta se nesvesno pokrenuše – to jedva da beše trzaj – u znak
zadovoljstva. On je okončavao niz misli koje je imao na pameti. Iznenada
reče:
“Mislila je da sam ubijen! Je li to bilo noćas?”
“Ne! Pre četiri dana.”
On izgledaše iznenađeno. Dok beše prvotno govorio, seo je uspravno u
krevetu; sad učini kretnju kao da će iskočiti. Međutim, uzdrža se, s
naporom, te se opet nasloni na jastuke i reče mirno:
“Ispričajte mi sve o tome! Sve što znate! Svaku pojedinost! Ne
ispuštajte ništa! Ali čekajte – prvo zaključajte vrata! Želim znati, pre nego
što vidim bilo koga, kako stvari tačno stoje.”
Njegove potonje reči učiniše da mi srce nekako poskoči! “Bilo koga!”
On me, znači, prihvata kao izuzetak. S mojim sadašnjim stanjem osećanja
prema njegovoj kćeri, to je prijatna misao. Osetih se veselo dok sam išao do
vrata i tiho okrenuo ključ. Kad se vratih, nađoh da opet sedi uspravno. On
reče: “Nastavite!”
Sledstveno, ispričah mu svaku pojedinost, sve do najmanje koje sam se
mogao setiti, onoga što se desilo od trenutka mog dolaska u kuću. Naravno
da ne rekoh ništa o svojim osećanjima prema Margareti, i da sam govorio
samo o stvarima za koje je on već znao. Što se tiče Korbeka, jednostavno
rekoh da je doneo neke lampe za kojima je tragao. Onda nastavih da mu
pričam sve o njihovom gubitku i ponovnom otkrivanju u kući.
On slušaše sa samosavlađivanjem koje meni, u tim okolnostima, beše
tek malo manje nego čudesno. To ne beše ravnodušnost, jer bi, povremeno,
njegove oči sevnule ili zasjaktale, a jaki prsti njegove nepovređene šake
ščepali bi čaršaf i povlačenjem pravile dugačke nabore. Ovo se najviše
primeti kad mu ispričah o povratku Korbekovom, i kako su lampe nađene u
budoaru. Povremeno bi progovorio, ali samo nekoliko reči, kao nesvesno,
kao primedbu punu osećanja. Tajanstveni delovi, oni koji nas najviše
zbunjivahu, njemu kao da ne behu posebno zanimljivi; činilo se da već zna
za njih. Najveću brigu pokaza kad mu ispričah za pucnjavu Dovovu.
Njegov promrmljani komentar: “Glupi magarac!” i istovremeni pogled
preko sobe na oštećenu komodu, pokazaše stepen njegovog gnušanja. Kad
mu ispričah o tegobnoj brizi njegove ćerke za nj, o njenom neprekidnom
staranju i odanosti, o nežnoj ljubavi koju je pokazala, činilo se da je vrlo
ganut. Beše nekog prikrivenog iznenađenja u njegovom nesvesnom šapatu:
“Margareta! Margareta!”
 Kad ja završih svoju pripovest, dokončavši stvar s trenutkom kad je
gospođica Treloni izašla u šetnju – u prisustvu njenog oca mislio sam o njoj
kao o “gospođici Treloni”, a ne “Margareti” – on ostade nem dosta dugo. To
je, verovatno trajalo dva-tri minuta, ali se činilo beskrajno dugim.
Najednom se okrete i reče mi oštro: “Sad mi pričajte o sebi!”
Ovo me skoro obori s nogu; osetih da žestoko crvenim. Oči gospodina
Trelonija behu na meni; sad su bile mirne i upitne, ali ne prekidoše svoju
pretragu duše. Na ustima mu beše tek naveštaj osmeha, koji mi, mada
povećava moju zbunjenost, donese izvesnu meru olakšanja. Međutim, bio
sam suočen s teškoćom, te mi moja životna navika dobro posluži. Gledao
sam ga ravno u oči kad progovorih:
“Zovem se, kao što vam rekoh, Ros – Malkolm Ros. Po zanimanju
sam advokat. Učinjen sam kraljičinim zastupnikom u zadnjoj godini
Kraljičine vladavine. Dosta sam uspešan u svome poslu.”
Na moje olakšanje, on reče: “Da, znam. O vama sam uvek čuo dobre
stvari! Gde i kad ste upoznali Margaretu?”
“Prvo kod Heja na trgu Belgrejv, pre deset dana. Onda na izletu uz
reku, s ledi Stretkonel. Išli smo od Vindzora do Kukema. Mar – gospođica
Treloni bila je u mome čamcu. Ja pomalo veslam, te sam imao svoj čamac u
Vindzoru. Dosta smo razgovarali – naravno.”
“Naravno!” Tek se naslućivalo nešto podrugljivo u smirenom tonu, ali
nije bilo nikakvog drutog otkrivanja njegovog osećanja. Počeh da mislim
da, pošto sam u prisustvu snažnog čoveka, treba da pokažem nešto od svoje
snage. U mojim sadašnjim okolnostima, ne biti sasvim iskren bilo bi biti
slab. Stog se suprostavih poteškoći pred sobom, stalno, pak, imajući na umu
da moje reči mogu uticati na sreću Margaretinu zbog njene ljubavi prema
ocu. Nastavih:
“U razgovoru na mestu, u vremenu, i u okolnostima tako prijatnim, i u
osami koja poziva na poveravanje, nazreo sam njezin unutrašnji život,
onako kako ga čovek mojih godina i iskustva može nazreti u mlade
devojke!” Lice oca postajaše sve ozbiljnije kako sam ja terao dalje, ali on ne
reče ništa. Sad sam bio predan određenom smeru govorancije, te nastavih,
vladajući razborom koliko sam mogao. Prilika je mogla imati ozbiljne
posledice i po mene.
“Ne mogoh a da nevidim da joj je nad raspoloženjem duh
usamljenosti, koja joj je postala navikom. Mislio sam da to razumem – i ja
sam jedinče. Usudih se da je ohrabrim da sa mnom slobodno razgovara, i
bio sam srećan što sam u tom uspeo. Izmeđ nas se uspostavilo izvesno
poverenje.” U očevom licu beše nešto što me natera da dodam žurno:
“Ona, gospodine, ne reče, ko što možete zamisliti, ništa što nije tačno i
ispravno. Samo mi je pričala, na impulsivan način osobe koja čezne da se
čuju misli, dugo i pažljivo skrivane, o njenoj želji da bude bliža ocu koga
voli; više u saglasju s njim; da više uživa poverenje njegovo; da bude bliža
u krugu njegovih zanimanja. O, verujte mi, gospodine, da to beše samo
dobro! Sve ono čemu bi se srce očinsko moglo nadati ili ga poželeti! Bilo je
sasvim odano! To što je meni to kazala desilo se, možebit, stoga što sam bio
potpun stranac, prema kome nije bilo ranijih prepreka u poveravanju.”
Tu zastadoh. Beše teško nastaviti, a zebao sam da Margareti, u svojoj
gorljivosti, ne naškodim. Napetost olakša njen otac.
“A vi?”
“Gospodine, gospođica Treloni je vrlo mila i lepa! Mlada je, a njena
duša je kao kristal! Njena naklonost je radost! Ja nisam čovek star, a moja
osećanja nisu bila zauzeta. Nikad dotad nisu bila. Nadam se da toliko smem
reći, čak i ocu!” Moje oči se nehotice oboriše. Kad ih opet podigoh,
gospodin Treloni je i dalje oštro zurio u mene. Sva ljubaznost njegove
naravi kao da se splela u osmeh kad ispruži ruku i reče:
“Malkolme Rose, o vama sam uvek slušao kao o neustrašivom i
časnom džentlmenu. Milo mi je što moja devojčica ima takvog prijatelja!
Nastavite!”
Meni srce poskoči. Dobijen je prvi korak da se osvoji otac Margaretin.
Usuđujem se reći da sam malo preterivao u rečima i u držanju kad nastavih.
U svakom slučaju, tako sam se osećao.
“Jedna stvar koju steknemo kako starimo: da svoje godine koristimo
razborno! Ja imam mnogo iskustva. Za to sam se borio i za to radio celog
života, te sam osetio da imam prava da ga upotrebim. Usudih se da zamolim
gospođicu Treloni da računa na me kao na prijatelja; da mi dopusti da joj
pomognem ako se ukaže prilika. Ona obeća da hoće. Nisam pojma imao da
će moja prigoda da joj pomognem stići tako brzo, ili na takav način; ali te
iste večeri vi ste nastradali. U svom očaju i brizi, ona je poslala po mene!”
Zastadoh. On me je i dalje gledao kad nastavih:
“Kad se našlo vaše pismo s uputstvima, ja ponudih svoje usluge. Bile
su prihvaćene, kao što znate.”
“A ovi dani, kako su vam prolazili?” To pitanje me zapanji. U njemu
beše nečeg od Margaretinog glasa i držanja; nečeg što je tako podsećalo na
njene bezbrižnije trenutke da probudi svi muževnost u meni. Osetih da sam
sad na sigurnijem tlu, te rekoh:
“Ovi dani, gospodine, uprkos sve njihove zbunjujuće strepnje, uprkos
svem bolu koji su donosili devojci koju sam sve više voleo kako koji sat
prolazi, behu najsrećniji u mome životu!”
On je dugo ćutao; tako dugo da ja – dok sam čekao da progovori, a
srce mi tuklo – počeh da se pitam nije li moja iskrenost bila preterana. On
najzad reče:
“Pretpostavljam da je teško reći toliko toga u ime drugoga. Trebalo je
da vas čuje njena sirota mati; to bi je obradovalo!” Onda mu senka pređe
preko lica, te on nastavi užurbanije: “A jeste li sigurni u sve to?”
“Poznajem svoje srce, gospodine; ili barem mislim tako!”
“Ne! Ne!” odgovori on. “Nisam mislio na vas. To je u redu! Nego ste
govorili o ljubavi moje devojčice prema meni... a ipak...! A ipak je živela
ovde, u mome domu, celu godinu... Ipak, pričala vam je o svojoj
usamljenosti – svojoj tuzi. Nikad – boli me da kažem to, ali je istina – ne
videh znaka takve ljubavi prema meni tokom cele godine!” Glas mu
otreperi u tužno sećanje i samoispitivanje.
“Onda sam ja, gospodine,” rekoh, “bio povlašćen da u nekoliko dana
vidim više nego vi tokom celog njenog života!” Moje reči kao da ga
dozvaše iz njega samog, a ja pomislih da mu je i prijatno i da je iznenađen
kad reče:
“Nisam imao pojma o tome. Mislio sam da je ravnodušna prema meni.
Da mi se sveti za ono što je izgledalo kao zanemarivanje njene mladosti. Da
je hladna srca... Za me je radost neizrečna da me voli i kćer njene matere!”
On se, nesvesno, zavali na jastuk, izgubljen u sećanjima na prošlost.
Koliko mora da je voleo svoju ćerku! Njemu se sviđala ljubav deteta
njene majke pre negoli ljubav vlastite ćerke. Moje srce pohrli k njemu u
velikom valu sućuti i ljubaznosti. Počeh da shvatam. Da shvatam osećanje
ovih dveju velikih, ćutljivih, uzdržanih naravi, koje uspešno prikrivaju
veliku glad za ljubavlju one druge! Nije me iznenadilo kad on ubrzo
promrmlja za se:
“Margareta, dete moje! Nežna i pažljiva, i jaka i verna, i hrabra! Kao
njena mila mati! Kao njena mila mati!”
A ja se onda poradovah iz dubine srca što sam govorio onako iskreno.
Gospodin Treloni ubrzo reče: “Četiri dana! Šesnaesti! Znači da je ovo
dvadeseti jul?”
 Ja klimnuh potvrdno glavom; on nastavi: “Znači da sam ležao u
omami četiri dana. To nije prvi put. Jednom sam bio u omami, pod čudnim
okolnostima, tokom tri dana; i nisam u to ni posumnjao dok mi ne rekoše
koliko je vremena proteklo. Jednog dana ću vam sve ispričati o tome ako
vam je stalo da to čujete.”
Ja se razveselih od zadovoljstva. To što će on, otac Margaretin, da se
meni poveri, čini mogućim... U stvarnost me prizva poslovna, uobičajena
žustrina njegovog glasa kada opet progovori:
“Bolje bi bilo da sad ustanem. Kada Margareta uđe, vi joj recite da
sam dobro. To će otkloniti zaprepašćenje! I budite dobri te kažite Korbeku
da bih hteo da ga vidim čim budem mogao. Želim da vidim te lampe i da
čujem sve o njima!”
Njegovo ponašanje prema mene ispuni me ushićenjem.
Tu beše mogući tastovski pogled, koji bi me digao sa samrtne postelje.
Požurih da izvršim njegove želje, kadli me, dok mi šaka beše na ključu
vrata, njegov glas pozva nazad: “Gospodine Rose!”
Nije mi se dopalo što čujem da kaže “Gospodine”. Pošto beše čuo o
mom prijateljstvu sa njegovom ćerkom, beše me oslovio kao Malkolma
Rosa; a ovaj očigledan povratak na zvaničnost ne samo da me zabole, nego
me ispuni strepnjom. Mora biti da je nešto u vezi s Margaretom. Pomislih
na nju kao na “Margaretu” a ne “gospođicu Treloni”, sad kada je bilo
opasnosti da je izgubim. Sad znam šta sam tada osećao: da sam rešen da se
borim za nju radije nego da je izgubim. Vratih se, nesvesno se držeći
uspravno. Gospodin Treloni, pronicljiv posmatrač ljudi, kao da mi je čitao
misli; njegovo lice, koje beše obuzeto novom brigom, opusti se kad on reče:
“Sedite načas; bolje je da razgovaramo sada nego kasnije. Obojica smo
muškarci, i svetski ljudi. Sve ovo u vezi s mojoj ćerkom meni je sasvim
novo i vrlo iznenadno, te želim da znam tačno kako i na koji način gledam
na to. Pazite, ne stavljam nikakvu zamerku; ali kao otac imam obaveze koje
su ozbiljne i mogu ispasti bolne. Ja – ja...” Činilo se da je pomalo zbunjen
kako da počne, a to mi probudi nadu. “Pretpostavljam da treba da shvatim,
po onome što mi rekoste o svojim osećanjima prema mojoj ćerki, da kanite
da joj ruku prosite, kasnije?”
Ja odmah odgovorih: “Jamačno! Čvrsto i neopozivo; namera mi beše,
veče pošto sam sa njom bio na reci, da vas potražim – naravno, posle
pristojnog i dostojnog protoka vremena – i da vas upita smem li joj se
obratiti na tu temu. Događaji me nateraše na prisniji odnos brže no što sam
se mogao nadati da će biti moguće; ali ona prvotna namera ostala je
nepromenjena u mom srcu, a narasla je u snazi i uvećavala se sa svakim
satom koji otad prođe.”
Njegovo lice kao da se umekša kad me on pogleda; sećanje na vlastitu
mladost vraćalo mu se nagonski. Malo posle, on reče:
“Pretpostavljam da mogu, takođe, smatrati, Malkolme Rose,” –
povratak na prisnost u oslovljavanju prođe kroza me s divnim uzbuđenjem
– “da se još niste izjasnili mojoj ćerki?”
“Ne rečima, gospodine.”
Skrivena pobuda moje fraze pogodi me, ne vlastitom šaljivošću, nego
zbog ozbiljnog, ljubaznog osmeha na licu oca. Bilo je prijatnog ruganja u
njegovom komentaru:
“Ne rečima! To je opasno! Mogla bi posumnjati u reči, ili da im ne
veruje.”
Osetih kako crvenim do korena kose kad nastavih:
“Dužnost obzirnosti u njenom bespomoćnom položaju; moje
poštovanje prema njenom ocu – ja vas nisam znao tada, gospodine, kao vas
lično, nego samo kao njenog oca – obuzdavala me je. No, i da nisu
postojale te prepreke, ne bih se usudio, u prisustvu takvog jada i brige, da se
izjasnim. Gospodine Treloni, dajem vam svoju časnu reč da smo vaša kćer i
ja još uvek, što se nje tiče, samo prijatelji i ništa više!”
On opet pruži ruke i mi se toplo rukovasmo. Onda on reče srdačno:
“Zadovoljan sam, Malkolme Rose. Naravno, podrazumevam, dok je ja
ne budem video i ne budem vam dao dozvolu, da mojoj ćerki nećete ništa
izjavljivati – rečima,” dodade on, s popustljivim osmehom. Međutim, lice
mu opet postade strogo kad nastavi:
“Vreme pritiska, a ja moram misliti na neke stvari tako hitne i tako
čudne da ne smem izgubiti ni sata. Inače ne bih bio spreman da se upuštam,
uz tako kratku najavu i s tako novim prijateljem, u temu o životnom
sređivanju moje ćerke i o njenoj budućoj sreći.” U njegovom držanju beše
mnogo dostojanstva i ponosa, što se mene vrlo mnogo dojmilo.
“Poštovaću vaše želje, gospodine!” rekoh dok sam išao nazad i otvarao
vrata. Čuh gde ih on zaključava za mnom.
Kad ispričah gospodinu Korbeku da se gospodin Treloni sasvim
oporavio, on poče igrati okolo kao divljak. Međutim, odjednom se ustavi i
zamoli me da ne izvlačim nikakve zaključke, bar ne sprva, kad ubuduće
budem govorio o nalaženju lampi, ili o prvoj poseti grobnici. To ako bi
gospodin Treloni sa mnom razgovarao o toj temi; “kao što, naravno, i
hoće,” dodade on, postrance me pogledavši, što je značilo da zna za pitanja
moga srca. Složim se sa tim, osećajući da je to potpuno ispravno. Nisam
sasvim shvatao zašto, ali sam znao da je gospodin Treloni neobičan čovek.
Čovek ni u kom slučaju ne može pogrešiti tako što je mučaljiv. Mučaljivost
je osobina koju snažan čovek uvek poštuje.
Način na koji ostali u kući primiše vest o oporavku beše vrlo različit.
Gospođa Grant je plakala od osećanja, a onda je požurila da vidi može li
učiniti bilo šta lično, i da kuću dovede u red za “gazdu”, kako ga je uvek
zvala. Lice bolničarkino se izduži – ostala je bez zanimljivog slučaja. Ali to
razočarenje beše samo trenutno, te se ona poradova što je gotovo s
nevoljom. Beše spremna da ode pacijentu čim bude tražena, a dotle se
uposli pakovanjem svog kožnog kofera.
Ja odvedem narednika Dova u radnu sobu, tako da budemo sami kad
mu budem saopštio vest. Čak i njegovo gvozdeno samosavlađivanje bi
iznenađeno kad mu ispričah o načinu buđenja. Ja, pak, budem iznenađen
njegovim prvim rečima:
“A kako je objasnio prvi napad? Bio je nesvestan kad se drugi
dogodio.”
Do tog časa, priroda napada, koji beše povod mog dolaska u kuću, ne
pade mi na pamet, sem kad sam gospodinu Treloniju prosto ređao razne
događaje. Detektiv nije mislio bog zna šta o mom odgovoru: “Znate li da mi
ne pade na pamet da ga pitam!”
Profesionalni nagon u tog čoveka beše jak i činilo se da nadilazi sve
ostalo.
“Zato se tako malo slučajeva završava,” reče on, “sem ako su naši ljudi
u njih uključeni. Vaš ameterski detektiv ne lovi do smrti. Što se tiče običnih
ljudi, onog časa kada stvari počnu da idu nabolje, i pritisak napetosti se
skine s njih, oni batale stvar koja je u postupku. To je kao morska bolest,”
dodade on filozofski, pošto malo poćuta; “čim taknete obalu, više na nju ne
mislite, nego trčite do kredenca, da se najedete! Elem, gospodine Rose,
milo mi je što je slučaj završen; jer završen jeste, što se mene tiče.
Pretpostavljam da gospodin Treloni zna svoj posao, i da će ga, sad kad je
opet dobro, sam preuzeti. Međutim, možda neće ništa učiniti. Kao što se
činilo da nešto očekuje, a nije tražio nikako zaštitu policije, držim da ne želi
da se oni mešaju i da drže u izgledu kažnjavanje. Biće nam službeno
rečeno, pretpostavljam, da je to bio nesrećni slučaj, ili hodanje u snu, ili
nešto takvo, da bi se zadovoljila savest našeg prijavnog odeljenja, i to će
biti kraj. Što se mene tiče, reći ću vam iskreno, gospodine, da će me to
spasiti. Zbilja verujem da sam počeo da bivam luckast zbog svega toga.
Bilo je previše zagonetki, koje nisu moj fah, da bih zbilja bio zadovoljan
glede bilo činjenica bilo njihovih uzroka. Sad ću moći ruke oprati od toga i
vratiti se čistom, lepom kriminalističkom poslu. Naravno, gospodine, biću
zahvalan da saznam ako ikad naiđete na bilo kakav uzrok. I biću zahvalan
ako mi budete mogli reći kako je taj čovek izvučen iz kreveta kad ga mačak
ugrize, i ko je, drugog puta, koristio nož. Jer majstor Silvije to ne bi mogao
uraditi sam. Ali eto – ja i dalje razmišljam o tom! Moram paziti i obuzdati
se, ili ću misliti na to i kad budem morao da se usredsredim na druge
stvari!”
Kad se Margareta vratila iz šetnje, ja je dočekam u predvorju. Još uvek
je bila bleda i tužna; ja, nekako, bejah očekivao da je vidim gde sija posle
svoje šetnje. Čim me ugleda, oči joj zasjaše i ona me oštro pogleda. “Imate
neku dobru vest za me?” reče. “Je li ocu bolje?”
“Jeste! Zašto ste to pomislili?”
“Videla sam to na vašem licu. Moram odmah otići k njemu.” Ona krete
žurno, kad je ja zaustavih.
“On je rekao da će poslati po vas čim bude obučen.”
“Rekao je da će poslati po mene!” ponovi ona zgranuto. “Znači da je
opet budan, i svestan? Nisam ni pomislila da je tako dobro! O, Malkolme”!
Ona sede na najbližu stolicu i poče plakati. I ja se osetih savladanim.
Prizor njene radosti i osećanja, pominjanje mog imena na takav način i u
takvo vreme, navala sjajnih mogućnosti, i sve to odjednom – sasvim me
razmekša. Ona vide moje osećanje i kao da ga razumede. Ispruži ruku. Ja je
čvrsto uzeh i poljubih. Takvi trenuci kao ovi, prilika za ljubavnike, jesu
darovi bogova! Do ovog časa, mada sam znao da ja volim nju, i mada sam
verovao da ona uzvraća moju ljubav, imao sam samo nadu. Sad, pak,
predavanje izraženo u njenoj gotovosti da me pusti da joj stisnem šaku,
revnost njenog uzvratnog stiska, i sjajna ganutost ljubavi u njenim divnim,
dubokim, tamnim očima, kad ih diže prema mojima, behu sva rečitost koju
najnestrpljiviji ili najzahtevniji ljubavnik mogaše očekivati ili tražiti.
Ni reč ne bi izrečena; ne beše potrebna. I da nisam bio obavezan da ne
govorim, reči bi bile nedovoljne i slabe da izraze šta osećamo. Držeći se za
ruke, kao dvoje dečice, odosmo uz stepenice, te smo čekali na odmorištu
dok ne bude došao poziv od gospodina Trelonija.
 Šaptao sam joj na uvo – to beše lepše nego govoriti glasno i na većoj
udaljenosti – kako joj se otac probudio, i šta je rekao; i sve što se zbilo
među nama, sem kada je ona bila predmet razgovora.
Uskoro iz sobe zazvoni zvono. Margareta kliznu od mene i osvrte se s
opominjućim prstom na usni. Ona priđe vratima svoga oca i lagano pokuca.
“Napred!” reče snažni glas.
“To sam ja, oče!” Glas beše drhtav od ljubavi i nade.
U sobi se začu brz korak; vrata budu žurno raskriljena, i Margareta,
koja skoči napred, bi očas stisnuta u očevo naručje. Malo se govorilo; tek
nekoliko iskidanih rečenica.
“Oče! Mili, mili oče!”
“Dete moje! Margareto! Milo moje, milo dete!”
“O, oče, oče! Najzad! Najzad!”
Tu otac i kći uđoše u sobu skupa, a vrata se zatvoriše.
 Glava 14.
RODNA BELEGA

Tokom mog čekanja na poziv da uđem u sobu gospodina Trelonija, za

koji sam znao da će stići, vreme beše dugačko i usamljeničko. Posle prvih
nekoliko trenutaka ganutljive sreće zbog radosti Margaretine, nekako se
osetih izdvojenim i samim, a nakratko me obuze sebičnost ljubavnika. No
to nije trajalo dugo. Margaretina sreća mi beše sve, te u svesnom osećaju
toga izgubih sebičnijeg sebe. Margaretine zadnje reči kad se vrata zatvoriše
za njima davahu ključ za celu situaciju, kakva beše i kakva je. Ovo dvoje
ponosnih, snažnih ljudi, iako su otac i kći, upoznali su se tek kad je devojka
odrasla. Margaretina priroda beše od one vrste što rano sazreva.
Ponos i snaga svakog od njih, i mučaljivost što je njina posledica,
činili su prepreku spočetka. Svaki od njih je potom previše poštovao
mučaljivost drugog, te je nerazumevanje preraslo u naviku. I tako su ta dva
srca koja vole, od kojih je svako čeznulo za sućuti onog drugog, držana
odvojeno. Međutim, sad je sve u redu, te sam se ja, u dubini srca, radovao
što je Margareta najzad srećna. Dok sam još sanjario na tu temu, vrata se
otvore i gospodin Treloni mi mahnu da uđem.
“Uđite, gospodine Rose!” reče on srdačno, ali s izvesnom zvaničnošću
koje sam se plašio. Uđoh u sobu i on zatvori opet vrata. Ispruži ruku, a ja u
nju stavim svoju. On ne pusti, nego ju je još držao dok me je privodi svojoj
kćeri. Margareta je gledala od mene k njemu, pa opet nazad, pa joj se oči
oboriše. Kad sam bio blizu nje, gospodin Trelono pusti moju šaku, te,
gledajući svoju kćer pravo u oči, reče:
“Ako stvari stoje kako se meni čini, nećemo među sobom imati tajni.
Malkolm Ros već toliko zna o mojim poslovima da smatram da ili mora
stvari ostaviti tu gde jesu i ćutke otići, ili mora znati više. Margareto, jesi li
voljna da pustiš da gospodin Ros vidi tvoje zapešće?”
Ona baci jedan brz molben pogled, ali se činilo da, i dok to radi,
donosi odluku. Bez reči, ona diže levu šaku, tako da brazleta s raširenim
krilima, koja je pokrivala zapešće, spade niže i ostavi golu ruku. Tu kroz
mene prođe ledna jeza: na njenom zapešću beše tanka, crvena, krzava linija,
s koje kao da su visile crvene mrlje slične kapljama krvi!
 Ona stojaše tu, prava prilika strpljivog ponosa. Oh, kako je izgledala
ponosno! Kroz svu njenu ljupkost, sve njeno dostojanstvo, sve njeno
duševno samoodricanje koje bejah upoznao, i koje nikad nije izgledalo
izraženije no sada – kroz svu vatru koja kao da sija iz tamnih dubina njenih
očiju u samu moju dušu, ponos sijaše jasno. Ponos koji ima veru; ponos koji
je rođen iz svesne čistote; ponos prave kraljice iz starine, kad je biti uzvišen
značilo biti prvi, i najveći i najhrabriji u svim plemenitim stvarima. Dok
smo mi tako stojali nekoliko časaka, duboki, ozbiljni glas njenog oca
zazvuča kao izazov u mojim ušima: “Šta sad velite?”
Ne odgovorih rečima. Uhvatih Margaretinu desnu šaku u svoju dok je
padala, pa se, čvrsto je držeći, dok drugom odgurnuh zlatnu narukvicu,
sagoh i poljubih zapešće. Kad je pogledah, ne ispuštajući joj šaku, na
njenom licu beše izraz radosti kakav sanjam kad mislim o raju. Onda se
okretoh njenom ocu: “Imate moj odgovor, gospodine!”
Njegovo snažno lice izgledaše umilno ozbiljno. On izreče samo jednu
reč kad stavi svoju šaku na naše združene, dok se saginjao i ljubio svoju
kćer: “Dobro!”
Prekide nas kucanje na vratima. O odgovor na nestrpljivo “Napred!”
gospodina Trelonija, uđe gospodin Korbek. Kad nas vide na okupu, htede
da se povuče, ali gospodin Treloni očas skoči i povuče ga napred. Dok mu
držaše obe šake, ličio je na preobraženog čoveka. Sve oduševljenje njegove
mladosti, o kom nam je gospodin Korbek pričao, kao da mu se očas vratilo.
“Znači, imate lampe!” skoro uzviknu. “Moje zaključivanje je ipak bilo
ispravno. Hajdemo u biblioteku, gde ćemo biti sami, i ispričajte mi sve o
tom! A dok on to bude radio, Rose,” reče on okrenuvši se meni, “de, ko
dobar momak, donesite ključ iz bančinog trezora, tako da mogu da vidim
lampe!”
Onda njih troje, dok je ćerka s ljubavlju držala oca za ruku, odoše u
biblioteku, a ja požurih u Sokak Suda lorda kancelara.
Kad se vratih s ključem, nađoh da su još uvek zauzeti pripovešću, a
doktor Vinčester, koji beše stigao ubrzo po mom odlasku, beše s njima.
Gospodin Treloni ga je – čuvši od Margarete o njegovoj velikoj brizi i
pažnji, i kako je, uprkos pritiska u protivnom pravcu, postojano sledio
njegove pisane želje – zamolio da ostane i sluša. “Možda će vas zanimati,”
reče. “da saznate kraj priče!”
Svi smo, skupa, rano večerali. Posle toga, dugo smo sedeli, a potom
gospodin Treloni reče: “Elem, mislim da je bolje da se rastanemo i mirno
odemo rano na spavanje. Možda ćemo imati mnogo tog za priču sutra, a ja
noćas želim da razmislim.”
Doktor Vinčester ode i povede, s uljudnom smotrenošću, gospodina
Korbeka sa sobom, pustivši mene da ostanem. Pošto drugi odoše, gospodin
Treloni reče:
“Mislim da će biti dobro ako i vi noćas odete kući. Želim da budem
sasvim sam sa svojom ćerkom; ima mnogo stvari o kojima želim da joj
pričam, i to samo njoj. Možda ću, još sutra, i vama moći pričati o njima; a u
međuvremenu, oboje ćemo biti manje uznemireni ako budemo sami u
kući.”
Potpuno sam razumeo njegova osećanja i složio se s njima; no je
iskustvo proteklih dana u meni bilo jako, te rekoh, uz nešto oklevanja:
“Ali zar to ne može biti opasno? Kad biste znali kao što mi – ”
Na moje iznenađenje, prekide me Margareta: “Neće biti opasnosti,
Malkolme. Ja ću biti s ocem!” Dok je govorila, privila se zaštitnički uza nj.
Ja ne rekoh ništa više, nego ustadoh da odmah krenem. Gospodin
Treloni reče srdačno: “Dođite rano koliko želite, Rose. Dođite na doručak.
Posle njega, vi i ja ćemo skupa porazgovarati.”
On mirno izađe iz sobe, ostavivši nas same. Ja stiskoh i poljubih ruke
Margaretine, koja mi ih beše pružila, a onda nju privučem k sebi, i naše se
usne sretoše po prvi put.
Te noći nisam mnogo spavao. Sreća na jednoj strani moje postelje i
Briga na drugoj odbijahu san. Međutim, ako sam mučno brinuo, ja sam bio i
srećan koliko nikad nisam bio u životu – niti ikad mogu biti. Noć prođe
tako brzo da se učini da zora navaljuje na me, a ne da se prikrada, kako joj
je navada.
Bio sam u Kensingtonu pre devet časova. Sva briga kao da nestade ko
oblak kad sretoh Margaretu i videh da je bledilo njenog lica već ustupilo
pred svežinom koju ja poznajem. Ona mi reče da je njen otac dobro spavao
i da će ubrzo biti s nama.
“Verujem,” šapnu, “da se moj mili i pažljivi otac zadržao namerno,
tako da se mi možemo prvo sastati, i to sami!”
Posle doručka, gospodin Treloni odvede nas u radnu sobu, govoreći
dok je ulazio: “Zamolio sam i Margaretu da dođe.”
Kad sedosmo, on reče ozbiljno: “Sinoć vam rekoh da ćemo možda
imati nešto da kažemo jedan drugom. Usuđujem se reći da ste možda
pomislili da se radi o Margareti i vama. Nije li tako?”
 “Tako sam pomislio.”
“Pa, momče moj, to je u redu. Margareta i ja smo popričali, i ja znam
šta ona želi.”
On ispruži ruku. Kad je ja protresoh, i poljubih Margaretu, koja
privuče stolicu uz mene, tako da se možemo držati za ruke, on nastavi, ali
uz izvesno oklevanje – to se teško moglo nazvati nervozom – koje beše
novo meni:
“Vi podosta znate o mom lovu za ovom mumijom i onim što ide uz
nju; a usuđujem se reći da ste naslutili dobar deo mojih teorija. Međutim,
njih ću, u svakom slučaju, kasnije objasniti, sažeto i jasno, ako bude
potrebno. Ono o čemu se s vama želim posavetovati jeste ovo: Margareta i
ja se ne slažemo oko jedne stvari. Ja sam pred tim da izvedem jedan opit;
opit koji će krunisati sve ono čemu sam, da bih se pripremio za to, posvetio
dvadeset godina istraživanja i pogibelji. Kroz to možemo naučiti stvari koje
su skrivene od očiju ljudskog znanja vekovima; dvadesetinama vekova. Ne
želim da moja kći bude prisutna; jer ne mogu zatvoriti oči pred činjenicom
da u njemu može biti opasnosti – velike opasnosti, i nepoznate vrste. Ja sam
se, pak, već suočavao s opasnostima vrlo velikim i nepoznate vrste; a tako i
taj hrabri naučnik koji mi je pomagao u radu. Što se mene tiče, voljan sam
da se izložim ma kolikoj opasnosti. Jer nauka, i istorija, i filozofija mogu
imati koristi, i možemo okrenuti jednu staru stranicu mudrosti nepoznate u
ovo prozaično doba. Ali sam nerad da se moja ćerka toliko izlaže opasnosti.
Njen sjajni mladi život je isuviše dragocen da bi se olako odbacio, pogotovo
sada, kad je ona na pragu nove sreće. Ne želim da vidim kako se njen život
žrtvuje, ko što život njene majke beše – ”
On načas malaksa i pokri oči rukama. Margareta mu očas priskoči, pa
ga zagrli i poljubi, tešeći ga nežnim rečima. Ona se zatim uspravi, s jednom
rukom na njegovoj glavi, i reče:
“Oče, majka ti nije rekla da ostaneš kraj nje, i kad si hteo da kreneš na
onaj put – koji je nosio neznanu pogibelj – u Egipat; iako ta zemlja tada
beše uznemirena s jednog kraja na drugi, od rata i opasnosti što dođu posle
rata. Pričao si mi da te je puštala da slobodno ideš kako želiš; mada se to da
je mislila na opasnost u kojoj si i da se plašila za tebe dokazuje ovim!” Ona
diže svoje zapešće sa ožiljkom, koji kao da beše krvav. “Elem, materina
kćer čini onako kako bi sama mater činila!”
Onda se okrete meni: “Malkolme, vi znate da vas volim! A ljubav je
poverenje, i vi mi morate verovati u opasnosti kao i u radosti. Vi i ja
moramo uz oca stati u ovoj neznanoj pogibli. Skupa ćemo proći kroz to, ili
ćemo skupa propasti. To je moja molba; moja prva molba mome mužu!
Mislite li da sam, kao kći, u pravu? Recite mome ocu šta mislite!”
Ličila je na kraljicu koja se saginje da moli. Moja ljubav prema njoj je
bivala sve veća i veća. Stadoh kraj nje i uzeh je za ruku, te rekoh:
“Gospodine Treloni, u ovom smo Margareta i ja jedno!”
On uze naše dve ruke i steže ih čvrsto. Malo potom reče, s dubokim
osećanjem: “To je onako kako bi njena mati učinila!”

Gospodin Korbek i doktor Vinčester stigoše tačno u zakazano vreme i

pridružiše nam se u biblioteci. Uprkos mojoj velikoj sreći, osetih da je naš
sastanak vrlo ozbiljan obred; jer ne mogoh zaboraviti čudne stvari koje su
se zbile; a pomisao na čudne stvari koje se mogu zbiti beše mi kao oblak
koji pritiska na sve nas. Po ozbiljnosti mojih sadruga zaključih da i svakim
od njih vlada neka takva premoćna misao.
Nagonski okupismo svoje stolice ukrug oko gospodina Trelonija, koji
beše zauzeo veliku naslonjaču blizu prozora. Margareta je sedela uz njega,
njemu zdesna, a ja do nje. Gospodin Korbek mu beše sleva, s doktorom
Vinčesterom na drugoj strani. Posle nekoliko trenutaka tišine, gospodin
Treloni reče gospodinu Korbeku:
“Ispričali ste doktoru Vinčesteru sve do vremena sadašnjeg, kako se
dogovorismo?”
“Da,” odgovori ovaj, a gospodin Treloni reče: “A ja sam ispričao
Margareti, tako da svi znamo!”
Onda se okrete doktoru i upita: “A da li mogu smatrati da vi, pošto ste
saznali sve kako to znamo mi koji smo se tom stvari bavili godinama, želite
da učestvujete u opitu za koji se nadamo da ćemo ga izvesti?
Odgovor potonjeg beše otvoren i nepokolebljiv: “Jamačno! Ama, i kad
mi je ta stvar bila nova, ja sam ponudio da s tim idem do kraja. Sad, kad je
tako čudno zanimljivo, ne bih to propustio ni za šta što biste mogli
pomenuti. Nek vam duša bude sasvim mirna, gospodine Treloni. Ja sam
naučnik i istraživač pojava. Nemam nikog ko mi pripada ili zavisi od mene.
Sasvim sam sam, i slobodan da činim šta želim s onim što je moje –
uključujući moj život!”
Gospodin Treloni se nakloni ozbiljno, pa se okrete gospodinu Korbeku
i reče:
 “Stari prijatelju, vaše mišljenje znam već mnogo godina, tako da ne
treba da vas ništa pitam. Što se tiče Margarete i Malkolma Rosa, oni su mi
već, na vrlo jasan način, saopštili svoje želje.”
On zastade nekoliko trenutaka, kad da bi da svoje misli, ili reči,
dovede u red; onda poče objašnjavati svoje poglede i namere. Govorio je
vrlo pažljivo, naizgled stalno vodeći računa o tom da su neki od nas što
slušamo neuki glede same srži i prirode nekih stvari što se pominju, i
objašnjavajući ih dok je pričao:
“Opit koji je pred nama treba da utvrdi ima li ili nema neke moći, neke
istine u prastaroj mađiji. Ne može da bude povoljnijih uslova za taj opit, i
moja je želja da učinim sve što je moguće da prvotna zamisao uspe. Čvrsto
verujem da ima neka takva živa moć. Ne bi bilo moguće takvu moć stvoriti,
ili pripremiti i oživeti, u naše vreme; ali držim da je – ako je neka takva
moć u staro vreme postojala – možda neka, izuzetno, preživela. Na kraju
krajeva, Biblija nije mit, a čitamo u njoj da se Sunce ustavilo na zapovest
čoveka, i da je magarac – ne ljudski – govorio. I ako je Veštica u Endoru
mogla Savlu prizvati duh Samuilov, zašto nije moglo biti drugih, s
podjednakim moćima; i zašto jedna među njima ne mogaše preživeti? U
stvari, u ‘Knjizi Samuilovoj’ kaže nam se da je Veštica iz Endora samo
jedna od mnogih, i to što se Savle s njome svetovao bilo je stvar slučaja. On
je samo tražio jednu od mnogih onih što ih je prognao iz Izrailja: ‘sve one
što imaju lične duhove, i čarobnjake.’ Ova egipatska kraljica, Tera, koja
vladaše skoro dve hiljade godina pre Savla, imala je ličnog duha i bila je,
takođe, čarobnica. Vidite li kako su sveštenici njenog vremena, i oni
potonjeg, pokušali da joj ime izbrišu sa lica zemlje, i da kletvu stave na
sama vrata njene grobnice, tako da niko ne može da otkrije to izgubljeno
ime. Jes, i tako su dobro uspeli da joj ni Maneto, istoričar kraljeva
egipatskih, kad je pisao u desetom veku pre Hrista, s celokupnim predanjem
sveštenstva tokom četrdeset vekova za sobom, ni ime ne mogaše naći. Da li
nekom od vas pade na pamet, dok ste razmišljali o proteklim zbivanjima, ko
je ili šta je njezin lični duh?”
Dođe do prekida, jer doktor Vinčester jako lupi šakom o šaku i
uzviknu: “Mačak! Balsamovani mačak! Znao sam to!”
Gospodin Treloni mu se nasmeši: “U pravu ste! Sve ukazuje da je lični
duh čarobnjačke kraljice bio taj mačak, koji je balsamovan kad i ona, i ne
samo da je stavljen u njenu grobnicu, nego i položen u isti sarkofag s njom.
To je ono što me je ujelo za zapešće, što me iseče svojim oštrim kandžama.”
 On ućuta. Margaretin zaključak beše sasvim devojački: “Znači da je
moj jadni Silvije oslobođen! To mi je milo!”
Njen otac je pomilova po kosi i nastavi:
“Ova žena je, izgleda, imala izvanrednu moć predviđanja, moć
predviđanja daleko, daleko izvan svoga doba i filozofije svoga vremena.
Izgleda da je prozrela slabosti svoje religije, i da se čak pripremila za
prelazak u drugi svet. Sve joj težnje behu prema Severu, smeru kompasa iz
kojeg se duvali hladni, okrepljujući vetrovi, što čine život radosnim. Od
početka joj oči, izgleda, privuče sedam zvezda Pluga, sa činjenice, kako je
zabeleženo u hijeroglifima u njenoj grobnici, da je na njenom rođenju pao
velik aerolit, iz čije je nutrine na kraju izvađen Dragulj sedam zvezda, koji
je ona smatrala talismanom svog života. On je, izgleda, toliko upravljao
njenom sudbinom da su se sve njene misli i briga vrtele oko njega. Iz istog
izvora saznajemo da je Mađijski Kovčeg, tako čudesno izrađen sa sedam
strana, potekao iz aerolita. Sedam njoj beše mađijski broj, i to nije čudno.
Sa sedam prstiju na jednoj šaci i sa sedam na jednom stopalu, s talismanom
od retkog rubina sa sedam zvezda i u istom položaju kao u sazvežđu koje
vlada njenim rođenjem, a svaka zvezda sa sedam krakova – što je samo po
sebi geološko čudo – bilo bi neobično da je on nije privukao. Takođe, bila je
rođena, kako saznajemo prema steli iz njene grobnice, u sedmom mesecu u
godini – mesecu što počinje poplavom Nila; mesecom čija je vladajuća
boginja Hatora, boginja njenog doma, Antefa iz tebanske loze – boginja
koja, u raznim obličjima, simbolizuje lepotu, zadovoljstvo i uskrsnuće.
Takođe, u ovom sedmom mesecu – koji, po kasnijoj egipatskoj astronomiji,
počinjaše 28. oktobra i trajaše do našeg 27. novembra – sedmog dana se
Kazaljka Pluga upravo diže iznad nebeskog obzora kod Tebe.
“Tako su, na čudesan način, u životu ove žene skupljene te različne
stvari. Broj sedam; Severnjača sa sazvežđem od sedam zvezda; boginja
meseca, Hatora, koja beše njena posebna boginja, boginja njene porodice,
Antefa iz Tebanske dinastije, čiji beše kraljevski simbol, i čijih sedam
obličja upravljaše ljubavlju i radostima života i uskrsnuća. Ako ikad beše
osnove za mađiju, za moć simbolizma prenetog u mističnu upotrebu, za
verovanje u konačne duše u dobu koje nije znalo za Živoga Boga, to je
ovde.”
“Setite se, takođe, da je ova žena bila stručna u celokupnoj nauci svog
vremena. Njen mudri i oprezni otac pobrinuo se o tome, znajući da će
vlastitom mudrošću ona, u krajnjem, morati da se bori protiv spletki
sveštenstva. Imajte na umu da se, u starom Egiptu, nauka astronomije
začela i razvila do izvanredne razine; a da je astrologija sledila astronomiju
u njenom napredovanju. Moguće je da, u potonjem razvoju nauke što se tiče
zraka svetlosti, utvrdimo, ipak, da je astrologija zasnovana na nauci. Naš
sledeći talas naučne misli možda će se time baviti. Ubrzo ću imati da vas
podsetim na nešto posebno u vezi sa tim. Imajte na umu, takođe, da su
Egipćani poznavali nauke o kojima danas, uprkos svih svojih prednosti, mi
baš ništa ne znamo. Akustika, na primer, egzaktna nauka kod neimara
hramova Karnaka, Luksora i Piramida, danas predstavlja tajnu Belu,
Kelvinu, Edisonu i Markoniju. Takođe, ovi stari čudotvorci verovatno da su
razumeli neke stvarne načine korišćenja drugih moći, i međ njima moći
svetlosti, o kojima mi zasad ni ne sanjamo. No, o toj ću s tvari govoriti
kasnije. Taj Mađijski Kovčeg Kraljice Tere je verovatno mađijska kutija na
više načina. On možda – i verovatno – sadrži moći za koje mi ne znamo. Ne
možemo da ga otvorimo; mora da je zatvoren iznutra. Pa kako je zatvoren?
To je kovčeg od masivnog kamena, zapanjujuće tvrdoće, sličniji dragulju no
običnom mramoru, s poklopcem podjednako masivnim; a ipak je ceo tako
fino izrađen da se ni najtanje oruđe danas napravljeno ne može umetnuti u
spoj. Kako je tako savršeno izrađen? Kako je to kamen izabran da ona
prozirna mesta odgovaraju odnosima sedam zvezdi sazvežđa? Otkud, ili iz
kog razloga, da sija iznutra kad zvezdana svetlost pada na nj; da je sjaj još
veći kad postavim lampe u sličan oblik; a kutija ipak ne reaguje na obilnu
svetlost, ma kako bila jaka? Velim da ta kutija krije neku veliku tajnu
nauke. Utvrdićemo da će je svetlost nekako otvoriti, bilo padanjem na neku
tvar, na poseban način osetljivu na njeno delovanje, ili oslobađanjem neke
velike moći. Jedino se nadam da u svojoj neukosti nećemo tako zabrljati
stvari da oštetimo njezin mehanizam, i tako znanju našeg doba uskratimo
lekciju predatu, kao čudom, kroz blizu pet hiljada godina.”
“I na drugi način, takođe, mogu u toj kutiji biti sakrivene tajne koje, na
dobro ili zlo, mogu prosvetliti svet. Mi znamo iz njihovih zapisa, kao i
posredno, da su Egipćani izučavali svojstva biljaka i minerala u mađijske
svrhe – bele mađije kao i crne. Znamo da su neki od čarobnjaka iz starine
mogli izazvati u zaspalog snove bilo koje vrste. Nimalo ne sumnjam da se
ovo postizalo uglavnom hipnozom, koja beše još jedna veština ili nauka
starog Nila. Pa ipak, mora da su posedovali znanje o drogama koje nadilazi
sve što mi znamo. Mi svojom farmakopejom možemo, donekle, izazvati
snove. Čak možemo praviti razliku izmeđ dobrih i loših – snova
zadovoljstva, ili uznemirujućih i mučnih snova. Međutim, ti stari stručnjaci
izgleda da su bili u stanju po volji dobijati bilo koji oblik ili boju sanjanja;
da su mogli preokrenuti svaku datu temu ili misao u bilo kakvu koja se
traži. U stvari, neke od moći što u njemu leže možda su već korišćene u
mojoj kući.”
Opet dođe do prekidanja od strane doktora Vinčestera: “Ako su, u
vašem slučaju, korišćene neke od tih zatočenih moći, šta ih je oslobodilo u
prikladnom trenutku, ili kako? Sem toga, vi i gospodin Korbek jednom ste
pređe bili dovedeni u stanje omame tokom cela tri dana, kad ste bili u
Kraljičinoj grobnici drugi put. A onda, kako sam zaključio iz priče
gospodina Korbeka, Kovčeg nije bio u grobnici, iako mumija jeste.
Jamačno da je u oba ta slučaja morala biti budan neki delatni um, i s nekom
dodatnom moći na raspolaganju.”
Odgovor gospodina Trelonija beše podjednako razložan: “Jeste
postojao neki budan i delatni um. U to sam ubeđen. I raspolagao je moći
koja mu nikad ne manjka. Verujem da je u obe te prilike hipnoza bila ta moć
na raspolaganju.”
“A u čemu se ta moć sadrži? Kakvo gledište imate o tom pitanju?”
Glas doktora Vinčestera podrhtavaše od napetosti njegovog uzbuđenja dok
se on naginjao napred, teško dišući i izbuljenih očiju.
Gospodin Treloni reče svečano: “U mumiji Kraljice Tere! Upravo sam
dolazio na to. Možda je bolje da pričekamo dok malo ne raskrčim zemljište.
Ono što ja smatram jeste da je priprema te kutije urađena radi neke posebne
prilike; kao i sve pripreme grobnice i svega što joj pripada. Kraljica Tera
nije se mučila da bi se zaštitila od zmija i škorpija, u toj kamenoj grobnici
usečenoj u lice okomite litice stotinu stopa iznad razine doline i pedeset
ispod vrha. Njene mere opreza behu protiv uznemiravanja od strane
ljudskih ruku; protiv ljubomore i mržnje sveštenika, koji bi, da su znali
njene prave ciljeve, probali da ih osujete. S njene tačke gledišta, ona je
pripremila sve za vreme uskrsnuća, ma kada to da bude. Zaključujem,
prema simboličkim slikama u grobnici, da se ona toliko razlikovala od
verovanja svoga vremena da je očekivala uskrsnuće telesno. Bez sumnje
ovo beše ono što je pojačalo mržnju sveštenstva i dalo mu prihvatljiv razlog
za uništenje i samog postojanja, sadašnjeg i budućeg, nekoga ko je
oskrvrnuo njine teorije i hulio na njine bogove. Sve što joj je moglo biti
potrebno, bilo u postizanju uskrsnuća ili posle toga, beše sadržano u onom
skoro hermetički zatvorenom nizu odaja u steni.
 U velikom sarkofagu, koji je, kao što znate, neuobičajeno velik i za
kraljeve, beše mumija njenog ličnog duha, mačka, za kojeg smatram, zbog
njegove izuzetne veličine, da je neka vrsta divlje mačke. U grobnici, takođe
u jakoj škrinji, behu utrobni ćupovi, koji obično sadrže unutrašnje organe,
što se posebno balsamuju, ali koji, u ovom slučaju ne imahu taj sadržaj;
tako da ja smatram da je, u njenom slučaju, bilo odstupanja u balsamovanju,
i da su organi vraćeni u telo, svaki na svoje pravo mesto – ako li su uopšte i
vađeni. Ako je taj zaključak tačan, naći ćemo da mozak Kraljičin ili nije
vađen na uobičajeni način, ili, ako je tako izvađen, da je i vraćen, umesto da
bude umotan u mumijin zavoj. Na kraju, u sarkofagu je bio Mađijski
Kovčeg, na kome su počivala stopala. Takođe obratite pažnju na trud koji je
uložen u to da se očuva njena moć da vlada elementima. Prema njenom
verovanju, otvorena šaka izvan zavoja vladala je vazduhom, a čudni
Draguljni Kamen sa sjajnim zvezdama vladao je vatrom. Znaci ispisani na
njenim tabanima davali su vlast nad kopnom i vodom. O Zvezdanom
Kamenu ću vam pričati kasnije; ali dok pričamo o sarkofagu, obratite
pažnju kako je ona branila svoje tajne za slučaj provaljivanja u grobnicu ili
ulještva. Niko ne mogaše otvoriti njezin Mađijski Kovčeg bez lampi, jer
znamo da obično svetlo neće delovati. Veliki poklopac sarkofaga ne beše
zapečaćen kao obično, jer je ona htela da vlada vazduhom. Međutim, sakrila
je lampe, koje po sastavu pripadaju Mađijskom Kovčegu, na mesto gde ih
niko ne može naći, sem ako ne prati tajno uputstvo, koje ona beše
pripremila samo za mudre oči. Pa i tu se zaštitila od slučajnog otkrovenja,
tako što je pripremila strelu smrti za neopreznog otkrovitelja. Da bi to
postigla, primenila je lekciju iz predanja o osvetničkom čuvaru blaga
piramide, koju sagradiše njeni veliki preci iz četvrte dinastije prestola
egipatskog.”
“Zapazili ste, pretpostavljam, kako je bilo, u slučaju njene grobnice,
nekih odstupanja od uobičajenih pravila. Na primer, okno mumijske jame,
koje se obično ispunjava potpuno kamenjem i otpacima, beše ostavljeno
otvorenim. Zbog čega? Držim da je ona sprovodila priprema za napuštanje
grobnice kada, posle svoga uskrnuća, bude nova žena, s drugom ličnošću, i
manje svikla na teškoće koje je pretrpela tokom svog prvotnog postojanja.
Koliko joj možemo oceniti nameru, sve stvari nužne za njen izlazak u svet
behu osmšiljene, sve do gvozdenog lanca – koji je opisao Vanhajn – uz ulaz
u steni, po kojem bi ona mogla da se spusti na zemlju. Da je očekivala da će
proći mnogo vremena vidi se po izboru materijala. Obično uže bi postalo
slabije ili nebezbedno s protokom vremena, pa je ona mislila, i to ispravno,
da će gvožđe pretrajati.”
“Šta joj behu namere kad jednom opet bude hodila zemljom napolju –
mi ne znamo, niti ćemo znati, osim ako njene mrtve usne ne odmeknu i ne
progovore.”
 Glava 15.
NAUM KRALJICE TERE

“Elem, glede Zvezdanog Kamena! Njega je očito smatrala najvećom

od svojih dragocenosti. Na nj je urezala reči koje niko iz njenog vremena ne
smede izgovoriti.”
“U starom egipatskom verovanju držalo se da postoje reči koje, ako se
pravilno koriste – jer način govora njima beše važan koliko i same reči –
mogu zapovedati gospodarima Gornjeg i Donjeg sveta. ‘Heka’, iliti reč
moći, beše vrlo važna u nekim obredima. Na Dragulju Sedam Zvezda, koji
je, kao što znate, isečen u obliku skarabeja, urezani su, u hijeroglifima, dve
takve heke – jedna odozgo, a druga ispod. Međutim, bolje ćete shvatiti kad
to vidite! Sačekajte ovde! Ne mičite se!”
Kad to reče, ustade i ode iz sobe. Mene obuze velika strepnja za nj, ali
mi, na neki neobičan način, laknu kad pogledah Margaretu. Kad god bi
postojala neka mogućnost pogibli po njenoga oca, ona je ispoljavala veliku
strepnju za nj; sad je bila stišana i mirna. Ne rekoh ništa, nego sam čekao.
Gospodin Treloni se vrnu kroz dva-tri minuta. U šaci je držao zlatnu
kutijicu. Ovu, kad ponovo sede na svoje mesto, stavi preda se na sto. Svi se
nagosmo napred kad je otvori.
Na postavi od belog satena ležao je čudesan rubin goleme veličine,
velik skoro kao krajnji zglavak Margaretinog malog prsta. Beše isečen – to
ne mogaše nikako biti njegov prorodni oblik, ali se na draguljima ne vidi
trag alata – u obliku skarabeja, savijenih krila, i nogu i ticala pritisnutih uz
bokove. Sijajući kroz njegovu čudesnu boju golubije krvi, tu beše sedam
različnih zvezda, svaka s po sedam krakova, tako raspoređenih da čine
tačno oblik Pluga. Nije moglo biti zabune glede ovoga u glavi bilo koga ko
je ikad zapazio to sazvežđe. Na njemu behu neki hijeroglifski znaci, usečeni
s izvanrednom tačnošću, kako videh kad na mene dođe red da uzmem lupu,
koju gospodin Treloni izvadi iz džepa i pruži nam je.
Kad ga svi potpuno pregledasmo, gospodin Treloni okrete ga tako da
počiva na leđima u šupljini načinjenoj da ga drži, u gornjoj strani kutije.
Donja strana ne beše manje čudesna od gornje, a beše isečena da liči na
donju stranu tog kukca. I ona je imala neke hijeroglifske znake usečene na
sebi. Gospodin Treloni nastavi sa svojim predavanjem, dok smo svi sedeli, s
glavama priklonjenim tom divnom dragulju:
“Kao što vidite, postoje dve reči, jedna na gornjoj strani, druga na
donjoj. Simboli na gornjoj predstavljaju jedincatu reč, sastavljenu od jednog
produženog sloga, s njenim odrednicama. Znate, svi vi, pretpostavljam, da
je egipatski jezik bio fonetski, i da je hijeroglifski znak predstavljao glas.
Prvi znak ovde, motika, znači ‘mer’, a dve zašiljene elipse – produženje
krajnjeg ‘r’: mer-r-r. Figura koja sedi sa šakom na licu je ono što zovemo
‘odrednica’, ili ‘misao’, a svitak papirusa – ‘apstrakcija’. Tako dobijamo reč
‘mer’, ‘ljubav’, u njenom apstraktnom, općenitom, i najpunijem značenju.
To je heka koja može zapovedati Gornjim svetom.”
Margaretino lice je sjalo kad izusti dubokim, tihim, zvonkim glasom:
“O, pa to je istina. Kako su stari čudotvorci naslutili svemoćnu istinu!”
Onda joj duboko crvenilo pređe licem, a oči joj se oboriše. Njen otac joj se
nežno nasmeši, te nastavi:
“Prikazivanje te reči na suprotnoj strani je jednostavnije, mada je
značenje skrivenije. Prvi simbol znači ‘men’, ‘istrajavanje’, a drugi, ‘ab’ –
‘srce’. Tako dobijamo ‘istrajavanje srca’, ili, na našem jeziku, ‘strpljenje’. I
to je heka za zapovedanje Donjem svetu!”
On zatvori kutiju, pa nam mahnu da ostanemo gde smo, i ode u svoju
sobu, da vrati Dragulj u kasu. Kad se vratio i ponovo seo, on nastavi:
“Taj dragulj, sa svojim mističnim rečima, a koji je Kraljica Tera držala
pod šakom u sarkofagu, trebalo je da bude važan činilac – verovatno
najvažniji – u sprovođenju čina uskrsnuća. Kao da sam to otprve nekako
nagonski shvatio. Držao sam Dragulj u svojoj velikoj kasi, odakle ga niko
nije mogao izvaditi; ni Kraljica Tera sa svojim astralnim telom.”
“Svojim ‘astralnim telom’? Šta je to, oče? Šta to znači?” U glasu
Margaretinom beše žustrine kad postavi pitanje koje mene malo iznenadi;
ali Treloni se nasmeši nekim popustljivim roditeljskim osmehom, koji
prodre kroz njegovu strogu ozbiljnost kao svetlost sunčana kroz raskoljen
oblak kad reče:
“Astralno telo, koje je deo budističkog verovanja, mnogo posle doba o
kome govorim, i koje je prihvaćena činjenica savremenog misticizma,
nastalo je u Starom Egiptu; barem koliko mi to znamo. To je kad obdaren
pojedinac može po volji, brzo kao sama misao, da prebaci svoje telo kuda
god izabere, razlaganjem i ponovnim uteljovljenjem čestica. U prastarom
verovanju bilo je nekoliko delova ljudskog bića. Dobro bi bilo da ih
upoznate, tako da razumete stvari koje se odnose na njih ili koje zavise od
njih, kad se budu pojavile.”
“Prvo, postoji Keja, ili Dvojnik, koja se, kako doktor Badž objašnjava,
može opisati kao ‘apstraktna samosvest ličnosti’, koja beše prožeta svim
svojstvenim osobinama pojedinca koga predstavlja, i koja je imala potpuno
nezavisno postojanje. Bila je slobodna da se po volji kreće od jednog do
drugog mesta na zemlji, i mogla je uću u raj i razgovarati s bogovima. Onda
je postojala Beja, ili duša, koja je obitavala u Keji i imala moć da po volji
postane telesna ili bestelesna; ‘imala je i suštinu i oblik... Imala je moć da
napusti grobnicu... Mogla se vratiti telu u grobnici...i mogla ga je opet
ovaplotiti i s njim opštiti.’ Dalje, postojao je Kuj, duhovni razbor, ili duh.
Uzimao je oblik ‘sjajnog, svetlog, neopipljivog obličja tela.’... Zatim, dalje,
postojao je Sekem, ili moć muškarca, njegova oličena snaga ili životna sila.
To su bili Habit ili senka, Ren ili ime, Hat ili fizičko telo, i Ab, srce, u kom
život boravi, koji su svi sačinjavali čoveka.”
“Tako ćete videti da – ako se ova podela zadataka, duhovnih i telesnih,
nebeskih i zemaljskih, zamišljenih i stvarnih, prihvati kao tačna – postoje
svakojake mogućnosti i sposobnosti za telesni prenos, kojim uvek upravlja
nezarobljiva volja ili razbor.”
Kad on zastade, ja promrmljah stihove iz Šelijevog “Oslobođenog
Prometeja”:
“Zoroaster Veliki...
Srete svoj lik gde šeta u bašti.”
Gospodin Treloni ne beše nezadovoljan. “Baš tako!” reče na svoj
miran način. “Šeli je imao bolju predodžbu o starim verovanjima negoli
ijedan od naših pesnika.” Ponovo izmenjena glasa, on nastavi svoje
predavanje, jer je to što ono beše nekima od nas:
“Postoji još jedno verovanje starih Egipćana koje morate imati na umu;
ono koje se odnosi na pogrebne figure Ozira, koje su stavljane s
pokojnikom da obavljaju njegov posao u Donjem svetu. Proširenje te
predodžbe dovelo je do verovanja da je moguće preneti, mađijskom
formulom, dušu i svojstva svakog živog bića kipu načinjenom prema
njegovom liku. To bi užasno povećalo moć onog ko ima dar mađije.”
“Sjedinjenjem raznih ovih verovanja, i prirodnim naravoučenijim iz
njih, došao sam do zaključka da je Kraljica Tera očekivala da će biti u
stanju da izvede vlastito uskrsnuće, kada, i gde i kako bude htela. Da je pred
sobom imala određeno vreme kad će to pokušati, ne samo da je moguće
nego je i verovatno. Neću sada zastati da to objasnim, nego ću se u tu temu
upustiti kasnije. S dušom kod bogova, s duhom koji može zemljom lutati po
volji, i s moći telesnog prenosa, ili astralnog tela, njene težnje mogle su biti
bez granica. Nameće nam se verovanje da je tokom ovih četredeset ili
pedeset vekova ležala uspavana u svojoj grobnici – i čekala. Čekala s onim
‘strpljenjem’ koje može vladati bogovima Donjeg sveta na onu ‘ljubav’
koja može zapovediti onima iz Gornjeg sveta. Šta je mogla sanjati, ne
znamo; ali njeno sanjanje mora da je bilo prekinuto kad je istraživač
holandski stupio u njenu izrezbarenu špilju, a njegov pratilac povredio svetu
usamljenost njene grobnice svojim grubim oskvrnućem – krađom njene
šake.”
“Ta krađa, sa svime što je usledilo, ipak nam je pokazala jednu stvar:
da svaki deo njenog tela, iako je odvojen od ostalih, može biti središte ili
mesto okupljanja delova ili čestica njenog astralnog tela. Ona šaka u mojoj
sobi mogla bi obezbediti da se njeno telo očas pojavi, i isto tako brzo
iščezne.”
“Sad dolazi kruna mog zaključka. Svrha napada na mene beše da se
kasa otvori, tako da se može izvaditi sveti Dragulj Sedam Zvezda. Ona
golema vrata kase nisu mogla napolju zadržati njeno astralno telo, koje bi,
celo ili bilo kojim delom svojim, moglo da se pojavi kako unutar tako i
izvan kase. I ne sumnjam da je, u tami noći, ona balsamovana šaka često
potražila taj talismanski dragulj i crpela nova nadahnuća iz njegovog
dodira. Međutim, uprkos svoj njegovoj moći, astralno telo nije moglo izneti
dragulj kroz pukotine kase. Taj rubin nije astralan i mogao se uzeti samo na
uobičajeni način – otvaranjem vrata. U tom cilju, Kraljica je koristila svoje
astralno telo, i divlju silu svoga ličnog duha, kako bi u ključaonicu kase
ubacila glavni ključ, koji joj uskraćuje ono što želi. Godinama sam
naslućivao, ama, verovao ovo, te sam se i ja štitio od sila donjeg sveta. I ja
sam strpljivo čekao dok ne sakupim sve činioce potrebne za otvaranje
Mađijskog Kovčega i za uskrsnuće balsamovane Kraljice!”
On ućuta, a začu se glas njegove ćerke, i jasan i pun snažnog osećanja:
“Oče, da li je, u egipatskom verovanju, moć uskrsnuća balsamovanog
tela općenita, ili je ograničena? To jest: da li je ona mogla izvesti uskrsnuće
mnogo puta tokom vekova, ili samo jednom, i to konačno?”
“Bilo je samo jedno uskrsnuće,” odgovori on. “Bilo je nekih što su
verovali da bi to bilo konačno uskrsnuće tela u stvarnom svetu. Međutim,
po običnom verovanju, duša nalazi radost na Poljima Jelisejskim, gde ima
obilje hrane i nema straha od gladi. Gde ima vlage i trske s dubokim
korenom, i svih onih radosti kojima se mogu nadati ljudi iz sušne zemlje i
žarkog podneblja.”
Onda Margareta progovori s ozbiljnošću koja ukazivaše na uverenje iz
same njene duše:
“Meni je, onda, dato da razumem šta je bio taj san ove velike i
dalekomisleće i uznosite gospe iz davnine; san koji je, dok su prolazile sve
te desetine vekova, njenu dušu držao tako da strpljivo čeka na njegovo
ostvarenje. San o ljubavi koja bi mogla postojati; ljubavi za koju je osećala
da bi je i ona, baš u novim uslovima, mogla zazvati. Onu ljubav što je san
života svake žene, iz vremena davnog ili sadašnjeg; mnogobožačke ili
hrišćanske; ispod svakog sunca, ma kog položaja ili zanimanja; ma kakvi
joj bili radost ili bol njenog života u drugom smislu. Oh, znam ja to! Znam
ja to! Ja sam žena i poznajem žensko srce. Šta beše pomanjkanje hrane ili
njeno obilje; šta beše gozba ili glad ovoj ženi, rođenoj u palati, sa senkom
Krune Dva Egipta na čelu? Šta behu trščane močvare, ili žubor vode koja
teče, njoj, čiji čamci raskošni mogahu prelaziti Nilom od planina do mora?
Šta su bili sitne radosti i odsustvo malih strahova njoj, čije je podizanje ruke
moglo vojske pokrenuti, ili pristanu njezine palate privući trgovinu sveta!?
Na čiju se reč dizahu hramovi ispunjeni svakojakom umetničkom lepotom
starine, koju da obnovi beše njezin cilj i zadovoljstvo! Koja učini da se
stena masivna razjapi u grobnicu koju je ona zamislila!”
“Jamačno, jamačno je takve imala snove plemenite! Mogu da ih
osetim u srcu; vidim ih svojim snatrećim očima!”
Dok je govorila, izgledaše da je nadahnuta; a oči joj imahu odsutan
pogled, kao da vide nešto izvan domašaja smrtnog oka. A onda joj se
duboke oči ispuniše neprosutim suzama velikog osećanja. Kao da je sama
duša te žene govorila u njenom glasu, dok smo mi koji smo slušali sedeli
omamljeni.
“Vidim je u njenoj samoći i u ćutanju njenog silnog ponosa, gde sneva
svoje snove o stvarima daleko različitijim od onih oko nje. O nekoj drugoj
zemlji, daleko, daleko ispod baldahina neme noći, osvetljene hladnim,
divnim svetlom zvezda. Zemlji ispod Severnjače, odakle duvaju blagi
vetrovi što hlade grozničavi vazduh pustinjski. Zemlji blagotvornog
zelenila, tamo daleko, daleko. Gde nema spletkarenja i zloćudnog
sveštenstva, čije namisli treba da vode ka moći kroz mračne hramove i još
mračnije špilje mrtvih, kroz beskrajni obred smrti! Zemlji gde ljubav nije
sebična, nego božansko svojstvo duše! Gde može postojati neka srodna
duša, koja može s njenom razgovarati smrtnim ustima kao što su njena; čije
biće se može sjediniti s njenim u slatkoj vezi duše s dušom, dok se dašci
njihovi mogu pomešati u okolnom vazduhu! Ja poznajem to osećanje, jer
sam ga i sama doživela. Sad smem o tom govoriti, jer je u moj život stigao
blagoslov. Smem o tome govoriti jer mi to omogućuje da tumačim osećanja,
samu čeznutljivu dušu te slatke i ljupke kraljice, tako različite od svog
okruženja, tako uzdignute iznad svog vremena! Čija priroda, u reč
pretočena, mogaše vladati moćima Donjeg sveta; a čije težnje samo ime,
mada samo urezano na dragulj zvezdama osvetljen, mogaše zapovedati
svim moćima panteona velikih bogova.”
“A kad taj san zadovolji, ona će jamačno želeti da počine!”
Mi muškarci sedeli smo nemo dok je ta mlada devojka pružala svoje
snažno tumačenje nauma ili namere žene iz starine. Svaka njena reč i ton
nošahu svedočanstvo o onome što ona veruje. Njene uzvišene reči, što su
tekle u muzičkoj kadenci i drhtale od unutrašnje snage, kao da su izlazile iz
nekog velikog instrumenta prirodne moći. I njen glas beše nov svima nama,
tako da kao da smo slušali neko novo i neobično biće iz novog i neobičnog
sveta. Lice njenog oca beše puno ushita. Ja sam mu znao povod.
Razumedoh sreću koja se javila u njegovom životu pošto se u svet koji
poznaje vratio iz onog dugačkog boravka u svetu snova. Da nađe da mu je
kćer, čiju prirodu dosad nije upoznao, takvo blago ljubavi, takva divota
duhovnog zapažanja, takva učena mašta, takva... Ostatak njegovog osećanja
beše nada!
Ona druga dva čoveka ćutala su zamišljeno. Jedan je svoje snove
odsanjao; drugom će njegovi snovi tek doći.
Što se mene tiče, bio sam kao omamljen. Ko je ovo novo, sjajno biće
što se probilo u život iz magle i tame naših strahova? Ljubav nudi božanske
mogućnosti srcu ljubavnika! Krila duše mogu se raširiti bilo kad sa ramena
voljene, koja onda može preći u anđeoski oblik. Ja sam znao da u prirodi
moje Margarete ima božanskih mogućnosti mnogih vrsta. Kad smo bili u
senci nadnetih vrba na reci, zurio sam u dubine njenih prelepih očiju, i otad
sam strogo verovao u višestruku lepotu i uzvišenost njene prirode; ali ovaj
uznositi i razumni duh zbilja je otkrovenje. Bio sam, kao i njen otac, van
sebe od ponosa; moja radost i oduševljenje behu potpuni i najveći!
Kad se vratismo na zemlju, svako na svoj način, gospodin Treloni,
držeći ruku svoje kćeri u svojoj, nastavi sa svojim predavanjem:
 “Elem, glede vremena za koje je Kraljica Tera naumila da se u njemu
desi njeno uskrnuće! Mi smo upoznati s nekim od viših astronomskih
proračuna u vezi s pravom orijentacijom. Kao što znate, zvezde menjaju
svoje relativne položaje na nebu; ali iako su stvarne razdaljine koje prelaze
van svakog običnog poimanja, posledice kako ih vidimo jesu male. Ipak,
one su podložne merenju, ne godinama nego zbilja vekovima. Na taj način
je ser Džon Heršel došao do datuma građenja Velike Piramide – datuma
određenog vremenom potrebnim da se zvezda tačnog severa promeni sa
Drakonisa na Severnjaču, što je otad potvrđeno kasnijim otkrićima. Prema
tome, ne može biti nikakve sumnje da je astronomija bila egzaktna nauka
kod starih Egipčana barem hiljadu godina pre Kraljice Tere. Elem, zvezde
koje čine sazvežđe menjaju, tokom vremena, svoje relativne položaje, a
Plug je upadljiv primer. Promena u položaju zvezda i tokom četrdeset
vekova toliko je mala da je teško primećuje oko koje nije obučeno za vrlo
tačna osmatranja, ali se mogu izmeriti i proveriti. Da li ste vi – bilo ko od
vas – zapazili koliko tačno zvezde u Rubinu odgovaraju položaju zvezda u
Plutu; ili kako to isto važi za prozirna mesta na Mađijskom Kovčegu?”
Svi se saglasismo. On nastavi:
“Sasvim ste u pravu. Ona se tačno poklapaju. A ipak, kad Kraljica Tera
beše položena u svoju grobnicu, ni zvezde u Rubinu ni prozirna mesta na
Mađijskom Kovčegu nisu odgovara položaju zvezda u Sazvežđu kako su
tada bile!”
Mi se zgledasmo kad on zastade: poče da nam svanjuje pred očima. S
prizvukom nadmoći utlasu, on nastavi:
“Zar ne vidite značenje toga? Zar to ne baca svetlo na naum Kraljičin?
Ona, koja se vodila predskazanjem i mađijom, i praznoverjem, prirodno je
izabrala vreme za svoje uskrsnuće koje kao da su označili sami veliki
bogovi, koji poslaše svoju poruku na gromu iz drugih svetova. Kad je takvo
vreme izabrala natprirodna mudrost, zar ne bi bio vrhunac ljudske mudrosti
da se time koristi? Otud je” – tu mu glas postade dublji i zadrhta od jačine
osećanja – “nama i našem vremenu data prilika za ovaj čudesni pogled u
stari svet, što je povlastica kakvu niko nije imao u našem dobu; koje možda
više neće biti.”
“Od početka do kraja, tajni napisi i simbolika one čudesne grobnice te
čudesne žene puni su svetlosti koja vodi, a ključ mnogih tajni leži u onom
baš čudesnom Dragulju, koji je držala u svojoj mrtvoj šaci iznad mrtvog
srca, za koje se nadala da će opet lupati u novijem i plemenitijem svetu!”
 “Sad samo da razmotrimo nepovezane delove. Margareta nam je dala
pravo unutarnje osećanje te druge kraljice!” On je pogleda nežno i
pomilova je po ruci kad to reče. “Sa svoje strane, iskreno se nadam da je u
pravu, jer će, u tom slučaju, biti veselje, siguran sam, svima nama da
pomognemo u takvom ostvarenju nade. Međutim, ne treba da idemo
prebrzo, ili da suviše verujemo u naše sadašnje stanje nauke. Glas koji
čujemo stiže iz vremena čudno drugačijeg od našeg; kad je ljudski život
malo vredeo, i kada se moral doba nije ustezao da ukloni prepreke na putu
ostvarenja želje. Moramo očima upirati u naučnu stranu, i čekati razvoj na
strani duševnoj.”
“Elem, sad o kamenoj kutiji, koju zovemo Mađijskim Kovčegom. Kao
što rekoh, uveren sam da se ona otvara samo sledeći neko načelo svetlosti,
ili primenom svojih moći, zasad nama nepoznatih. Ovde ima mnogo osnove
za nagađanje i za izvođenje opita, jer naučnici još nisu potpuno razlučili
vrste, moći i stupnjeve svetlosti. Ne upuštajući se u analizu raznih zraka,
možemo, čini mi se, prihvatiti kao istinito da postoje različna svojstva i
moći svetlosti; a ovo veliko polje naučnog istraživanja je skoro netaknuta
zemlja. Zasad znamo tako malo o prirodnim silama da mašta ne treba da
postavi granice svojim uzletima u razmatranju mogućnosti u budućnosti.
Tokom samo nekoliko godina učinili smo takva otkrića kakva bi, pre dva
veka, na lomaču poslala otkrivače. Prevođenje kiseonika u tečno stanje;
postojanje radijuma, helijuma, polonijuma, argona; različne moći rendgena,
katode i Bekerelovih zraka. I kao što možemo, na kraju, dokazati da postoje
različite vrste i svojstva svetlosti, tako možemo ustanoviti da sagorevanje
ima svoje moći razlučivosti; da u nekim plamenima ima osobina kojih nema
u drugima. Može biti da su bitna stanja tvari stalna, čak i kad se unište njine
baze. Noćas sam razmišljao o ovome, i zaključio da ko što ima nekih
osobina u nekim uljima kakvih nema u drugim, tako može biti nekih sličnih
ili odgovarajućih svojstava u mešavinama sviju. Pretpostavljam da smo svi
primetili, a pre, a posle, da svetlo od ulja repice nije sasvim isto kao svetlo
od parafina, ili da su plamenovi rasvetnog gasa i kitovog ulja različni. U
svetionicima nalaze da je tako! Odjednom mi pade na pamet da može
postojati neka posebna odlika u ulju koje je nađeno u ćupovima kad je
otvorena grobnica Kraljice Tere. Ovi nisu korišćeni da se sačuva utroba,
kao što je uobičajeno, tako da mora da su tamo stavljeni u neku drugu
svrhu. Setih se da je, u Vanhajnovoj pripovesti, on pominjao način na koji
su ti ćupovi zapečaćeni – slabo ali delotvorno; mogli su se otvoriti bez
primene sile. Ćupovi su, pak, bili sačuvani u sarkofagu, koji se, iako vrlo
čvrst i hermetički zapečaćen, mogao lako otvoriti. Sledstveno, odmah odem
da pregledam ćupove. Malo ulja – vrlo malo – još beše preostalo, no se beše
zgusnulo tokom dva i po veka u kojima ćupovi behu otvoreni. Ipak, nije
bilo užegnuto, a kad ga pregledah, nađoh da je to kedrovo ulje, i da i dalje
ispušta pomalo od svoje prvotne arome. To mi izazva misao da se ono
koristi da se lampe napune. Ko god da je ulje stavio u ćupove, a ćupove u
sarkofag, znao je da može doći do smanjenja tokom vremena, i u vazama od
alabastera, i o tom je u svemu vodio računa; jer bi svaki od ćupova ispunio
lampe po tuceta puta. Zato s delom ulja koje je preostalo izvedoh neke
opite, što će možda dati korisne rezultate. Znate li, doktore, da kedrovo ulje,
koje se mnogo koristilo u pripremi i obredima za egipatske umrle, ima neku
moć prelamanja koju ne nalazimo u drugim uljima. Na primer, koristimo ga
na sočivima mikroskopa da bi dalo dodatnu jasnoću viđenja. Noćas sam
malo stavio u jednu od lampi i nju postavio blizu prozirnoga dela
Mađijskog Kovčega. Učinak je bio zbilja silan; sjaj svetla unutra beše puniji
i jači nego što mogoh zamisliti, dok je električno svetlo, slično postavljeno,
imalo mali učinak, ako li ikakav. Bio bih isprobao ostale od sedam lampi da
mi nije ulja nestalo. Međutim, u toku je da se to ispravi. Poslao sam po još
kedrovog ulja, i očekujem da ću uskoro imati dovoljnu zalihu. Šta god da se
desi zbog drugih razloga, naš opit neće, ni u kom slučaju, omanuti zbog
ovoga. Videćemo! Videćemo!”
Doktor Vinčester je, očigledno, pratio logički tok uma drugog čoveka,
jer njegova opaska beše: “Nadam se da se, kad svetlost bude uspela da
otvori kutiju, mehanizam neće oštetiti ili uništiti.”
Njegova sumnja zabrinu neke od nas.
 Glava 16.
MOĆI – STARE I NOVE

Vreme je prolazilo, na neki način čudesno lagano, a na neki izvanredno

brzo. Danas bih, u novonađenoj radosnoj sigurnosti da mi je ljubav
uzvraćena, voleo da Margareta bude samo sa mnom. Međutim, ovaj dan ne
beše za ljubav ni za ljubavisanje. Nad njim beše senka užasnog iščekivanja.
Što sam više razmišljao o predstojećem opitu, to se sve činilo čudnijim; to
smo budalastiji bili mi koji se u nj svesno upuštamo. Sve je tako
izvanredno, tako tajanstveno, tako nepotrebno! Ishodišta behu tako golema,
opasnost tako čudna, tako nepoznata. I ako bude uspešno, kakve li sve nove
poteškoće neće izazvati. Kakve se promene mogu dogoditi ako ljudi saznaju
da vratnice Kuće Smrti nisu, u stvari, zauvek zatvorene, i da mrtvi mogu
opet izići! Možemo li shvatiti šta znači za nas, savremene smrtnike, biti
svrstan u bojne redove protiv bogova iz starine, s njinim tajanstvenim
moćima, dobijenim od prirodnih sila, ili od njih začetih kada svet beše
mlad. Kad se kopno i voda uobličavahu od iskonskog mulja. Kad se i sam
vazduh prečišćavao od prirodne nečistoće. Kad su “zmajevi osvita” menjali
svoja obličja i svoje moći, stvorene samo da se bore s geološkim silama, da
bi rasli u skladu s novim biljnim životom koji nicaše oko njih. Kada
životinje, kada i sam čovek i pojava čoveka behu raslinje prirodno kao
planetarno kretanje, ili sjaj zvezda. Jes, i još pređe, kad Duh što se kretao po
licu voda još ne beše izustio reči koje zapovedaju da nastane Svetlost, i
Život koji je prati.
Ama, i van ovog beše još većeg nagađanja. Cela mogućnost Velikog
Opita na koji sad besmo obavezni počivaše na stvarnosti postojanja starih
sila što dolaze u dodir s novom civilizacijom. Da je bilo – i da ima – takvih
kosmičkih sila, ne možemo sumnjati, niti da je postojao i da postoji Um koji
je iza njih. Da li tim iskonskim i prirodnim silama upravlja katkad neki
drugi a ne Konačni Uzrok koji hrišćanstvo smatra kao samu svoju bit? Ako
beše istine ikako u verovanju starog Egipta, onda su njihovi bogovi stvarno
postojali, imali stvarnu moć, stvarnu silu. Božanstvenost nije odlika koja
podleže nedaćama smrtnika: pošto je tvorbena, i to uvek iznova, ne može
umreti. Svako verovanje u suprotno protivilo bi se razumu, jer bi držalo da
je deo veći od celine. Ako su, znači, stari bogovi zadržali svoje sile, u čemu
je nadmoć novih? Naravno, ako su stari bogovi izgubili svoju moć, ili ako
je nisu ni imali, Opit ne može uspeti. Ako li, pak, uspe, ili ako ima
verovatnoće da će uspeti, onda bismo se suočili sa zaključkom tako
neodoljivim da bi se čovek teško usudio da ga prati do kraja. To bi bilo: da
borba izmeđ života i smrti više ne bi bila pitanje ovog sveta, zemaljskog; da
bi se rat natprirodnih sila pomerio iz opipljivog sveta činjenica u srednje
područje, ma gde ono bilo, koje je dom bogova. Postoji li takvo područje?
Šta to vide Milton slepim očima u zracima svetla poetskog što padaše izmeđ
njega i neba? Otkud stiže ono čudesno viđenje Jevanđelistovo, koje
osamnaest vekova drži začaranim moć poimanja hrišćanstva. Ima li mesta u
svemiru za suprostavljene bogove; ili – ako takvi postoje – hoće li jači
dopustiti ispoljavanja moći na strani suprotne sile, koja će težiti da oslabe
Njegovo učenje i naum? Jamačno, jamačno bi, ako bi ova pretpostavka bila
tačna, došlo do nekog čudnog i užasnog događanja – do nečeg
neočekivanog i nepredvidivog – pre no što se dozvoli da dođe do kraja!
Tema beše pregolema i, u sadašnjim uslovima, prepuna čudnih
nagađanja. Ne usudih se da je pratim! Namestih se da strpljivo sačekam dok
ne dođe to vreme.
Margareta ostade božanski smirena. Mislim da sam joj zavideo, i dok
sam joj se divio i voleo je zbog toga. Gospodin Treloni beše plaho zabrinut,
kao i ostali muškarci. Kod njega to poprimi oblik kretanja; kretanja i tela i
uma. U oba smisli beše nemiran, pa je išao s mesta na mesto, s razlogom ili
bez razloga, čak bez izgovora; i prelazio od jedne teme razmišljanja na
drugu. Ovda-onda, dopuštao je da se nazre užasna strepnja koja ga
ispunjava, tako što je očigledno očekivao da slično stanje nađe kod mene.
Stalno bi objašnjavao stvari, a u njegovim objašnjenjima video sam način
na koji u glavi pretura sve pojave, sve moguće uzroke, sve moguće
posledice. Jednom, usred vrlo učene rasprave o razvoju egipatske
astrologije, on skrete na drugu temu, ili, pre, na ogranak ili dodatak istoj
temi: “Ne vidim zašto zvezdana svetlost ne može imati neku svoju
tajanstvenu osobinu! Znamo da ostala svetla imaju svoje posebne moći.
Rendgenski zrak nije jedino što se može otkriti u svetu svetlosti. Sunčana
svetlost ima svoje moći koje nisu date drugim svetlostima. Ona greje vino;
ona ubrzava gljivični razvoj. Ljude često sludi mesečina. Zašto, onda, ne bi
bilo tajanstvene, mada manje delotvorne ili moćne, sile u svetlosti zvezda?
To treba da je čista svetlost što dolazi kroz takvu golemost prostora i može
imati svojstvo koje čista, nepokretna sila može imati. Možda nije daleko
vreme kad će astrologija biti prihvaćena na naučnoj osnovi. U oživljavanju
tog zanata, iskrsnuće mnoga nova iskustva; mnoge nove izmene stare
mudrosti pojaviće se u svetlu svežeg otkrića i ponuditi osnovu za novo
razmišljanje. Ljudi će možda naći da je ono što se čini iskustvenim
zaključivanjem u stvari posledica višeg uma, i učenosti veće od naše. Već
znamo da je ceo živi svet pun mikroba različitih moći i sasvim
suprostavljenih načina delovanja. Zasad ne znamo da li oni mogu ležati
pritajeni dok ih ne oživi neki zrak svetlosti, jošte neprepoznat kao odvojena
i samosvojna sila. Zasad ništa ne znamo o tome šta je potrebno da se stvori
ili prizove delatna iskra života. Ne posedujemo znanje o metodima začeća;
o zakonima koji vladaju molekularnim ili embrionalnim rastom, o krajnjim
uplivima koji su prisutni pri rađanju. Učimo godinu za godinom, dan za
danom, sat za satom; ali kraj je daleko, daleko. Čini mi se da smo sada u
onoj fazi intelektualnog napredovanja u kojoj se iznalazi gruba mašinerija
za pravljenje otkrića. Kasnije, imaćemo dovoljno prvotnih načela da nam
pomognu u razvoju opreme za istinsko izučavanje nutrine stvari. Onda
ćemo možda stići do savršenstva sredstava za ostvarenje cilja koje naučnici
starog Nila dostigoše u vreme kad je Metuzalem počinjao da se hvališe
brojem svojih godina, a možda čak kad praunuci Adamovi počinjahu da na
starog gledaju ko na ono što naši prekoatlanski prijatelji zovu ‘stari broj’.
Moguće je, na primer, da ljudi koji izmisliše astronomiju nisu, u krajnjem,
koristili instrumente osobite tačnosti; da primenjena optika nije bila strast
nekih od stručnjaka u visokoj školi tebanskog sveštenstva. Egipćani u biti
behu stručnjaci. Istina je da je, koliko možemo proceniti, opseg njinog
izučavanja bio ograničen na predmete povezane s njinim ciljevima
vladavine na zemlji putem nadziranja svega što se tiče života koji sledi. A
može li iko zamisliti kako je očima ljudi, nepomognutim sočivima
izvanrednog kvaliteta, astronomija dovedena do takvog vrhunca da je tačna
orijentacija hramova, piramida i grobnica pratila, tokom četiri hiljade
godina, lutanja planetarnih sistema u prostoru. Ako se traži primer njinog
poznavanja mikroskopije, dozvolite mi jednu pretpostavku. Otkud to da u
svom hijeroglifskom pismu uzmu kao simbol ili određujući znak za “meso”
upravo oblik koji nauka danas, oslanjajući se na otkrića mikroskopa što
uvećava hiljadu puta, daje protoplazmi – onoj jedinici živog organizma koja
se razlikuje kao flagelula? Ako su mogli praviti takvu analizu, što da nisu
mogli otići i dalje? U onom čudesnom podneblju njihovom, gde se žestoka i
jasna svetlost sunčeva neprestano poklapa sa danom, gde suvoća zemlje i
vazduha daje savršeno prelamanje, što da nisu mogli naučiti tajne svetlosti,
skrivene od nas u gustini naših magli severnih? Zar ne beše moguće da
nauče da skladište svetlost, baš kao što mi naučismo da skladištimo
elektricitet. Ma i više – zar nije moguće da su i ovo postigli: mora da su
imali neki oblik veštačkog svetla, koje su koristili pri izgradnji i kićenju
onih golemih špilja, isklesanih u masivnoj steni, koje postadoše cela groblja
mrtvih. Ta neke od tih špilja, sa svojim zamršenim zavijucima i beskrajnim
prolazima i odajama, potpuno isklesanim i izrezbarenim, i obojenim s
razradom detalja koja sasvim zbunjuje čoveka, mora da su uzele godine i
godine da se završe. A ipak u njima nema traga dima, kakav bi lampe i
baklje ostavile za sobom. S druge strane, ako su znali kako da skladište
svetlost, nije li moguće da su naučili da shvate i razdvoje njene sastavne
delove? I ako su ti ljudi iz starine stigli dotle, zar ne možemo i mi to, kad
dođe vreme? Videćemo! Videćemo!”
“Ima, takođe, još jedna stvar na koju nedavna otkrića u nauci bacaju
svetlo. To je, zasad, samo odsev, odsev dovoljan da osvetli verovatnoću, pre
nego stvarnost, ili mogućnost. Otkrića Kirijevih i Laborda, sera Viljema
Kruksa i Bekerela, mogu imati dalekosežne posledice po egipatska
istraživanja. Ovaj novi metal, radujum – ili, pre, ovaj stari metal o kome je
naše znanje novo – možda je bio poznat starim narodima. U stvari, možda
je korišćen hiljadama godina pređe u većoj meri nego što se danas čini
mogućim. Zasad se Egipat ne pominje kao mesto gde se može otkriti
uranov oksid, u kome se jedino, koliko se zna, sadrži radijum. A ipak je više
nego verovatno da radijuma ima u Egiptu. Ta zemlja poseduje možda
najveće zalihe granita koje se mogu naći na svetu, a uranov oksid se nalazi
kao žila u granitnim stenama. Nigde i nikad se granit nije vadio u takvim
količinama kao u Egiptu za ranijih dinastija. Ko može reći kakve su velike
žile uranovog oksida možda nađene u divskim operacijama klesanja
stubova za hramove, ili velikih kamenova za piramide. Ama, možda su ti
stari kamenolomci iz Asvana, ili Ture, Mokatama i Elefantine, našli žile
uranovog oksida bogatije nego one za koje se zna u našim novim rudnicima
u Kornvolu, ili Bohemiji, ili Saksoniji, Mađarskoj i Turskoj.”
“Osim toga, moguće je da su, ovda-onda, u tim golemim
kamenolomima granita nalažene ne samo vene nego i slojevi ili džepovi
uranskog oksida. U takvim slučajevima, moć na raspolaganju onima što su
znali kako da ga koriste mora da je bila čudesna. Nauka Egipta čuvala se
međ njegovim sveštenstvom, a u njegovim golemim bratstvima mora da je
bilo ljudi vrlo učenih, ljudi što su dobro znali kako da najbolje iskoriste, i to
onako kako oni hoće, strahovite sile kojima raspolažu. I ako je uranov oksid
postojao i postoji u Egiptu, zar ne mislite da njegov znatan deo mora da je
oslobođen postepenim slabljenjem i trošenjem granitnih stena? Vreme i
pogoda na kraju sve stene pretvore u prašinu; i sam pesak pustinjski, koji
vekovima baš u toj zemlji pokriva neke od najvećih spomenika ljudskog
dostignuća, jeste dokaz te činjenice. Ako se, znači, radijum može deliti na
tako sićušne čestice kako nam to kažu naučnici, i on mora da je vremenom
oslobođen iz svoje granitne tamnice i ostavljen da deluje na vazduhu.
Čovek bi skoro smeo da natukne da uzimanje skarabeja kao simbola života
nije bilo bez temelja u iskustvu. Zar ne bi bilo moguće da balegari poseduju
moć ili nagon da se domognu sićušnih čestica radijuma što daje toplotu,
svetlost – možda život – i da ih zatvore sa svojim jajima u one kuglice
gnojiva, koje tako marljivo valjaju, i po kojima vuku svoje pređašnje ime,
Pilularije. U milijardama tona pustinjske jalovine jamačno da ima umešan
neki deo i zemlje i stena i metala, iz njihovog područja; a priroda, prema
svakom, stvara svoje žive stvari što cvetaju na onima bez života.”
“Putnici nam pričaju da staklo ostavljeno u žarkim pustinjama promeni
boju i potamni na žestokoj sunčevoj svetlosti, baš kao što to čini pod
dejstvom zraka radijuma. Zar to ne podrazumeva neku vrstu sličnosti izmeđ
te dve sile, koju tek treba odrediti!”
Ove naučne, ili kvazinaučne, rasprave mene smirivahu. Odvlačile su
mi um od snatrenja o tajnama natprirodnog tako što su ga privlačile čudima
prirode.
 Glava 17.
ŠPILJA

Gospodin Treloni uveče ceo skup opet odvede u radnu sobu. Kad svi
načuljismo uši, on poče da otkriva svoje planove:
“Došao sam do zaključka da za pravilno sprovođenje onog što ćemo
zvati svojim Velikim Opitom moramo imati savršenu i potpunu osamu.
Osamu ne samo tokom par dana, nego onoliko dugo koliko bude potrebno.
Ovde bi takva stvar bila nemoguća; potrebe i navike velikog grada, s
njegovim ugrađenim mogućnostima za ometanje, nas bi sasvim pomele, ili
bi nas mogle pomesti.
Telegrami, preporučena pisma, ili brzi teklići bili bi, sami po sebi,
dostatni; a velika vojska onih koji žele da dobiju štogod učinila bi nevolju
izvesnom. Osim toga, zbivanja tokom zadnje nedelje privukla su pažnju
policije na ovu kuću. I da nisu izdata posebna uputstva o tome iz Skotland
Jarda ili područne stanice, možete biti sigurni da će je svaki pojedini
policajac, tokom svojih obilazaka, pomno držati pod paskom. Takođe, sluge
što dadoše otkaz uskoro će početi da pričaju. Moraju, jer treba, zarad svoga
mesta, da daju neki razlog za napuštanje službe koja, rekao bih, ima
društveni ugled u susedstvu. Sluge iz susedstva počeće da pričaju, a možda i
sami susedi. Onda će se živahna i pronicljiva štampa, sa svojom
uobičajenom revnošću za prosvetljenjem javnosti i gledajući da poveća
tiraž, dočepati te stvari. Kad nam izveštač bude za petama, nećemo imati
mnogo prilike za tajnost. I kad bismo se zaključali unutra, ne bismo se
oslobodili prekidanja, moguće ni ulještva. Svako od njih bi nam pokvarilo
planove, te tako moramo preduzeti mere da izvedemo povlačenje, ponevši
sav svoj prtljag sa sobom. Ja sam spreman na to. Odavno sam predvideo
takvu mogućnost i za nju se pripremio. Naravno, nisam predvideo ono što
se desilo, ali sam znao da se nešto hoće, ili da se može, desiti. Duže od
protekle dve godine, moja kuća u Kornvolu pripremala se da primi sve
retkosti koje se čuvaju ovde. Kad je Korbek otišao u svoju potragu za
lampama, stara kuća u Kilionu bila je spremna; ona je svude opremljena
električnim osvetljenjem, i sva postrojenja za proizvodnju osvetljenja su
spremna. Bolje da vam kažem – jer niko od vas, ni Margareta, ne zna ništa
o tome – da je kuća potpuno zaklonjena od mogućnosti prilaza, pa i od
pogleda. Stoji na malom, kamenitom rtu iza visokog brega, i ne može se
videti osim s mora. Od davnine je zagrađena visokim kamenom zidom, jer
je kuću na čijem je ona mestu sagradio jedan moj predak u vreme kad je
velika kuća daleko od središta morala biti spremna da se brani. Tu je, znači,
mesto tako dobro prilagođeno našim potrebama da je moglo biti
pripremljeno namerno. Objasniću vam to kad svi budemo tamo. To će biti
skoro, jer je naša seoba već počela. Javio sam Marvinu da se spremi sve za
naš prevoz. Obezbediće poseban voz, koji će ići noću, tako da se izbegne da
bude primećen. Takođe, nekoliko kola i taljiga, s dovoljno ljudi i opreme da
prenesu sve naše sanduke do Pedingtona. Otići ćemo pre nego što reporter
Argusovih očiju počne vrebati. Danas ćemo početi da pakujemo, a
usuđujem se reći da ćemo do sutra uveče biti spremni. U šupama imam sve
sanduke što su korišćeni da se te stvari donesu iz Egipta, a uveren sam,
kako behu dostatni za putovanje preko pustinje i niz Nil do Aleksandrije, a
odande do Londona, da će bez greške poslužiti odavde do Kiliona. Naš
četvorica muškaraca, s Margaretom koja će nam dodavati one stvari koje
nam zatrebaju, moći ćemo da bezbedno pripremimo stvari; a ljudi
prevoznika preneće ih do kola.”
“Danas sluge idu za Kilion, a gospođa Grant izvršiće pripreme koje
budu potrebne. Poneće sa sobom zalihu potrepština, tako da lokalnu pažnju
ne privlačimo svojim svakodnevnim potrebama; i snabdevaće nas iz
Londona lako kvarljivim namirnicama. Zahvaljujući Margaretinom
mudrom i plemenitom postupanju sa slugama koje rešiše da ostanu, imamo
osoblje na koje se možemo osloniti. Već su upozoreni na tajnost, tako da ne
treba da zaziremo od naklapanja iznutra. U stvari, kako će sluge biti u
Londonu pošto se završe njine pripreme u Kilionu, neće biti mnogo tema za
naklapanje, barem ne potanko.”
“Međutim, pošto treba odmah da počnemo s neodložnim poslom na
pakovanju, kasniju proceduru ostavićemo za posle, kad budemo imali
vremena.”
Sledstveno, navalismo na posao. Pod vođstvom gospodina Trelonija, i
uz pomoć slugu, izvadismo iz šupa velike sanduke za pakovanje. Neki od
njih behu izvanredno jaki, ojačani mnogostrukim slojevima drveta i
gvozdenim okovima i šipkama sa zavrtnjima i maticama. Stavismo ih svuda
po kući, svaki blizu predmeta koji će sadržati. Kad taj prethodni posao bi
završen, a u svaku sobu i u predvorje behu stavljene velike gomile svežeg
sena, pamučnog otpada i papira, sluge budu otposlate. Onda mi navalismo
na pakovanje.
Niko ko nije naviknut na pakovanje ne može pojma imati o količini
rada potrebnog za takav zadatak na kakvom smo bili zaposleni. Što se mene
tiče, imao sam nejasnu predstavu da u kući gospodina Trelonija postoji
velik broj egipatskih predmeta, ali dok me ne zapade da se s njima bavim
zaredice nisam pojma imao o njihovoj važnosti, o tom koliko su neki od
njih veliki, i da im broja nema. Radili smo do duboko u noć. Katkad bismo
za jedan predmet koristili svu snagu koju mogosmo udružiti; ili bismo radili
razdvojeno, ali uvek po neposrednim uputstvima gospodina Trelonija. On,
pak, uz Margaretinu pomoć, zapisivaše tačno svaki komad.
Tek kad sedosmo, krajnje umorni, za dugo odlaganu večeru, počesmo
da shvatamo da je velik deo posla gotov. Međutim, samo nekoliko sanduka
beše zatvoreno, jer je preostalo da se uradi još puno toga. Besmo završili
neke od sanduka, od koji je svaki sadržao samo jedan od velikih sarkofaga.
Sanduci koji sadržavahu više predmeta nisu mogli biti zatvoreni dok se svi
ne razluče i ne popakuju.
Te sam noći spavao a da nisam mrdnuo niti sanjao, a kad ujutro
uporedismo svoja zapažanja, nađoh da su svi ostali imali isto iskustvo.
Do večere sutra nanoć ceo posao bi završen, i sve beše spremno za
prevoznike koji će doći u ponoć. Malo pre zakazanog vremena, čusmo
tutnjavu kola, a onda nas nakratko osvoji vojska radnika, koji kao da su,
samom snagom brojnosti, bez napora otpremali, u beskrajnoj povorci, sve
naše pripremljene sanduke. Trebalo im je nešto više od sata, a kad kola
otutnjaše, svi se spremismo da ih sledimo do Pedingtona. Trebalo je da
Silvije, naravno, bude ponesen kao jedan iz grupe.
Pre nego što kretosmo, svi zajedno prođosmo kroz kuću, koja zbilja
izgledaše pusto. Pošto sluge behu sve otišle za Kornvol, nije se ni pokušalo
da se raspremi; sve sobe i hodnici u kojima smo radili, i sva stepeništa, behu
prekriveni papirom i otpadom i obeležena prljavim stopama.
Zadnja stvar koju gospodin Treloni učini pre polaska beše da izvadi iz
velike kase rubin sa sedam zvezda. Kad ga on stavi bezbedno u svoj
novčanik, Margareta, koja beše iznenada postala izgledom smrtno umorna
te stojaše kraj oca bleda i nepomična, odjednom sva zasja, kao da ju je
pogled na taj dragulj nadahnuo. Ona se nasmeši ocu s odobravanjem i reče:
“U pravu si, oče. Noćas više neće biti nevolje. Neće ti ona, ni iz
kakvog razloga, osujetiti pripreme. U život bih se kladila da je tako.”
 “Ona – ili nešto – nas osujeti u pustinji, kad izađosmo iz grobnice u
Vračarevoj Dolini!” beše ozbiljna opaska Korbeka, koji stojaše u blizini.
Margareta mu odgovori kao osupnuta:
“Ah, ona tada beše blizu grobnice iz koje njeno telo ne beše pomerano
hiljadama godina. Mora da zna da su stvari sada drugačije.”
“Otkud mora da zna?” upita Korbek živo.
“Ako ima ono astralno telo o kome je otac govorio, jamačno mora
znati! Kako može da ne zna, uz nevidljivo prisustvo i um koji može krstariti
slobodno sve do zvezda i svetova daleko od nas!” Ona ućuta, a njen otac
dodade ozbiljno:
“Od te pretpostavke polazimo. Moramo imati hrabrosti da verujemo i
da po tom postupamo – do kraja!”
Margareta ga uze za ruku, pa ju je držala nekako snatreći dok smo
izlazili iz kuće. I dalje ju je držala kad zaključasmo vrata predvorja, i kad
odosmo putem do kapije, odakle uzesmo fijaker do Pedingtona.
Kad sva roba bi ukrcana na stanici, svi radnici popeše se na voz; ovaj
je primio i neke od taljiga koje su se koristile za prevoz sanduka sa velikim
sarkofazima. Obična kola i dovoljno konja moglo se naći u Vestertonu, koji
beše naša stanica za Kilion. Gospodin Treloni beše naručio spavaća kola za
našu četu; čim voz krete, svi uđosmo u svoje pregratke.
Te noći sam čvrsto spavao. Beše me obuzeo osećaj sigurnosti, koji
beše potpun i izvanredan. Margaretina jasna izjava, “Noćas neće biti
nevolje!”, kao da je sobom nosila jemstvo. Ja je nisam dovodio u sumnju, a
ni ostali. Tek posle sam počeo da razmišljam otkud da je tako sigurna. Voz
beše spor i zaustavljao se mnogo puta na duže. Kako gospodin Treloni nije
želeo da stigne u Vesterton pre mraka, nije trebalo žuriti, a izvršene su
pripreme da se radnici nahrane na određenim mestima usput. Mi smo uz
sebe imali svoju košaru u privatnom vagonu.
Celo to popodne raspravljali smo o Velikom Opitu, koji kao da je
postao jasna celina u našim mislima. Kako je vreme prolazilo, gospodin
Treloni postajaše sve oduševljeniji; nada je kod njega postajala izvesnost.
Doktor Vinčester kao da je postajao prožet donekle tim duhom, mada bi,
povremeno, nabacio neku naučnu činjenicu koja bi ili dovela u nepriliku
dokazivanje onog drugog, ili bi došla kao zanimljiva sablazan. Gospodin
Korbek, pak, izgledaše pomalo protivan teoriji. Može biti da je, dok su
mišljenja ostalih napredovala, njegovo stojalo u mestu; no učinak beše
držanje koje izgleda odrečno, ako ne i sasvim suprostavljeno.
 Što se tiče Margarete, izgledalo je da je nekako obrvana. Ili to beše
neka nova mena osećanja kod nje, ili je ona tu stvar uzimala ozbiljnije nego
dosad. Općenito beše manje-više zamišljena, kao utonula u sanjarenje. Iz
ovog bi izašla trgnuvši se. Ovo bi se obično desilo kad bi došlo do neke
upadljive zgode tokom putovanja, kao što je zaustavljanje na stanici, ili kad
bi grmeća tutnjava prelaska vijadukta probudila odjeke od brda i litica oko
nas. U svakoj takvoj prilici, ona bi se ubacila u razgovor, uzimajući u njemu
onakav udeo kakav bi pokazao da su joj čula, ma kako da je odsutno
razmišljala, sasvim primala sve što se beše dešavalo oko nje. Držanje prema
meni beše joj čudno. Katkad bi ga obeležilo odstojanje, napola stidljivo a
napola uznosito, koje meni beše novo. Drugi put je bilo trenutaka osećanja,
u izgledu i kretnjama, koji bi me skoro pomeli od radosti. Međutim, malo
šta značajno se desilo tokom putovanja. Bila je samo jedna epizoda koja
imaše u sebi neke elemente uzbune, ali nas, kako smo svi tad spavali, nije
uznemirila. Dok se kretao izmeđ Doliša i Tenmuta, voz je ustavljen
upozorenjem koje je davao neko ko je mahao amo-tamo bakljom na samim
šinama. Mašinovođa je saznao, kad je zaustavio, da je došlo do malog
odrona odmah ispred voza, pošto se sručilo nešto crvene zemlje s visokog
nasipa. Međutim, ona nije stigla do koloseka, te je vozovođa nastavio,
nezadovoljan zbog zadržavanja. Po njegovim rečima, vozovođa je smatrao
da “ima previše proklete opreznosti na ovoj pruzi tuna!”
Stigosmo u Vesterton oko devet časova uveče. Kola i konji su čekali, te
istovaranje voza započe odmah. Naša četa nije sačekala da se posao završi,
jer je bio u rukama sposobnih ljudi. Uzesmo kočiju, koja je čekala, te kroz
noćnu pomrčinu požurismo ka Kilionu.
Sve nas se dojmila kuća kad se pojavila na svetloj mesečini. Velika
zgradurina od sivog kamena, iz jakovljanskog perioda; golema i prostrana,
stojala je visoko nad morem, na samoj ivici visoke litice. Kad izbismo iz
krivine prolaza usečenog kroz stenu, i izađosmo na visoku zaravan na kojoj
kuća stajaše, tresak i mrmor valova što se lome o stenu daleko dole stigoše s
okrepljujućim daškom morskog vetra. Tu očas shvatismo koliko smo dobro
isključeni od sveta, na toj kamenitoj izbočini iznad mora.
U kući nađosmo da je sve spremno. Gospođa Grant i njeno osoblje
dobro su radili, i sve beše svetlo, i sveže i čisto. Nakratko pregledasmo
glavne sobe, a onda se razdvojismo, da bismo se umili i promenili odeću
posle dugog putovanja od više od dvadeset i četiri sata.
 Večerali smo u velikoj trpezariji na južnoj strani, čiji zidovi su zbilja
visili nad morem. Mrmor stizaše gore prigušen, ali ne prestajaše. Kako je
mali rt dobrano zadirao u more, severna strana kuće beše otvorena; a pravo
prema severu ne beše zatvorena velikom masom stena, koja je, uzdignuta
visoko nad nama, isključivala ostatak sveta. Daleko preko zaliva, videli smo
drhtava svetla zamka, a ovde-onde duž obale – slabo svetlo ribarskog
prozora. Dalje je more bilo tamna, modra ravnica, s povremenim
svetlucanjem kad bi odsev svetlosti zvezdane pao na kosinu nadimajućeg
vala.
Kad se večera završila, svi se okupismo u sobi koju gospodin Treloni
beše odvojio kao svoju radnu sobu, uz koju beše njegova spavaća soba. Kad
uđosmo, prva stvar koju primetih beše velika kasa, donekle sličan onoj koja
je stojala u njegovoj sobi u Londonu. Kad smo svi bili u sobi, gospodin
Treloni priđe stolu, te izvadi svoj novčanik i stavi ga na sto. Dok je to radio,
on ga pritisnu dlanom. Čudno bledilo prekri mu lice. Drhtavim prstima
otvori novčanih, govoreći dok je to radio:
“Ne izgleda da mu je obujam isti; nadam se da se ništa nije desilo!”
Nas sva trojica muškaraca načetismo se okolo. Samo Margareta ostade
hladna; stojala je uspravno i nemo, i mirno kao kip. Imala je odsutan pogled
u očima, kao da niti zna niti mari za ono što se zbiva oko nje.
Očajnim pokretom, Treloni otvori pregradak novčanika u koji beše
stavio Dragulj Sedam Zvezda. Kad se sručio na stolicu koja stojaše blizu
njega, reče hrapavim glasom: “Bože moj! Nestao je. Bez njega, Veliki Opit
može da propadne!”
Njegove reči kao da probudiše Margaretu iz njenog zamišljenog
raspoloženja. Bolan grč joj pređe licem, ali se ona skoro očas smiri. Skoro
se smešila kad reče: “Možda si ga ostavio u svojoj sobi, oče. Možda ti je
ispao iz novčanika dok si se presvlačio.”
Bez reči, svi pohrlismo u susednu sobu, kroz otvorena vrata između
radne sobe i spavaće. A onda se na nas spusti iznenadan mir, kao oblak
straha.
Tamo, na stolu, ležaše Dragulj Sedam Zvezda, svetleći i iskreći žarkim
svetlom, kao da svaki od sedam krakova svih sedam zvezda bleska kroz
krv!
Plaho pogledasmo iza sebe, a onda jedan drugog. Margareta sad beše
kao mi ostali. Beše izgubila svoj mir kipa. Sva njena zamišljena krutost
beše je napustila, a šake je stiskala dok joj zglavci ne pobeleše.
 Bez reči, gospodin Treloni podiže Dragulj i požuri s njim u susednu
sobu. Što je mirnije mogao, otvori vrata kase ključem pričvršćenim za svoje
zapešće i stavi Dragulj unutra. Kad teška vrata behu zatvorena i zaključana,
učini se da on diše slobodnije.
Nekako je izgledalo da nas ta epizoda vraća nama samima. Otkad smo
napustili London bili smo prenapeti, te ovo beše neka vrsta olakšanja. Još
jedan korak u našem čudnom poduhvatu beše učinjen.
Preokret beše izraženiji u Margarete no u ikoga od nas. Možda beše u
pitanju to što je ona žena, dok smo mi muškarci; možda beše to što ona beše
mlađa od ostalih; možda su oba ta uzroka delovala, svaki na svoj način. U
svakom slučaju, promena beše tu, a ja bejah srećniji nego što sam bio
tokom dugogo putovanja. Sva njena vedrina, njena nežnost, njena duboka
osećajnost, kao da opet sijahu; ovda-onda, kad bi se oči njenog oca spustile
na nju, činilo se da mu se lice ozaruje.
Dok smo čekali da stignu kola, gospodin Treloni nas provede kroz
kuću, pokazujući i objašnjavajući gde će se staviti predmeti koje smo doneli
sa sobom. Samo u jednom pogledo on uskrati poverenje. Mesta svih onih
stvari koje imahu veze s Velikim Opitom nisu bila pokazana. Sanduci koji
njih sadrže biće ostavljeni, zasad, u spoljnjem predvorju.
Pre nego što završismo razgledanje, kola počeše da pristižu, te se
obnoviše gužva i graja od prethodne noći. Gospodin Treloni stojao je u
predvorju, kraj teških, gvožđem okovanih vrata, i davao uputstva glede
postavljanja svakog od velikih sanduka. Oni koji sadržavahu više predmeta
behu stavljeni u unutrašnje predvorje, gde će se raspakovati.
Cela pošiljaka bi isporučena za neverovatno kratko vreme, te ljudi
odoše, uz napojnicu svakom, datu preko njinih predradnika, što učini da se
zahvale onoliko. Onda svi mi odemo u svoje sobe. Sve nas je obuzelo
čudno samopouzdanje. Ne verujem da je iko od nas imao ikakvu sumnju
tokom mirnog prolaženja ostatka noći,
Ta vera beše opravdana, jer kad se opet okupismo ujutro, saznadosmo
da smo svi spavali dobro i mirno.
Tokom dana, sve retkosti, sem onih potrebnih za Veliki Opit, behu
stavljene na mesta određena za njih. Onda se utanačilo da će se sutradan sve
sluge, sa gospođom Grant, vratiti za London.
Kad oni svi odoše, gospodin Treloni, pošto se postara da se zaključaju
vrata, sve nas odvede u radnu sobu.
 “Sada,” reče kad posedasmo, “imam da saopštim jednu tajnu; ali,
prema starom obećanju, koje mi ne ostavlja slobodu, moram svakog od vas
zamoliti da mi svečano obeća da je neće otkriti. Barem tokom tristo godina,
takvo obećanje tražilo se od svakog kome je saopštavana, a više puta život i
sigurnost sačuvani su doslednim pridržavanjem toga obećanja. Čak i tako,
ja kršim slovo, mada ne i duh tog predanja, jer bi trebalo da to saopštim
samo bliskim članovima svoje porodice.”
Svi dadosmo traženo obećanje. On onda nastavi:
“U ovoj kući postoji tajno mesto, pećina, prvotno prirodna ali
dorađena, ispod ove kuće. Neću da se prihvatim toga da tvrdim da je uvek
korišćena u skladu sa zakonom. Tokom Krvavih Suđenja, podosta
Kornvolaca našlo je u njoj utočište; a i kasnije i pređe, činila je, uopšte ne
sumnjam, korisno mesto za skladištenje krijumčarene robe. Trepolpenci su,
verujem da znate, oduvek krijumčari, i njihovi rođaci, prijatelji i susedi nisu
prezali od tog poduhvata. Zbog svih tih raloga, bezbedno skrovište uvek se
smatralo vrednom imovinom; a kako su glave naše kuće uvek zahtevale da
se ta tajna sačuva, ja sam na to čašću obavezan. Kasnije, ako sve bude bilo
dobro, ispričaću, naravno, tebi, Maragareto, i vama, Rose, pod uslovima
koje moram postaviti.”
On ustade, a mi kretosmo za njim. Ostavivši nas u spoljnjem
predvorju, on se sam udalji na nekoliko minuta, a kada se vrati, mahnu nam
da ga sledimo.
U unutrašnjem predvorju, nađosmo da je pomeren ceo deo jednog
otvorenog ćoška, a u šupljini videsmo veliku sumračnu rupu, i početak
grubih stepenica u sečenih u stenu. Pošto nije bio mrkli mrak, očigledno da
je postojao način da se ona prirodno osvetli, pa smo bez zastajanja pratili
svog domaćina dok je silazio. Posle pedesetak stepenika usečenih u vijugav
prolaz, stigosmo u veliku pećinu, čiji drugi kraj se gubio u crnilu. To beše
golemo mesto, mutno osvetljeno nekolikim nepravilnim prorezima čudna
oblika. Očigledno ovi behu pukotine u steni, koje lako dopuštaju da se
prozori prikriju. Uz svaki od njih visio je kapak, koji se lako mogao navući
uz pomoć prikačene uzice. Daleko odozdo, stizao je prigušeni zvuk
neprestanog udara valova. Gospodin Treloni odmah poče govoriti:
“Ovo je mesto koje sam izabrao, kao najbolje koje znam, za pozornicu
našeg Velikog Opita. Na stotinu različnih načina ispunjava uslove za koje
smatram da su glavni kad je uspeh u pitanju. Ovde jesmo, i bićemo,
osamljeni kao što bi Kraljica Tera bila u svojoj kamenoj grobnici u
Vračarevoj Dolini, i usto u kamenoj špilji. Na dobro ili zlo, tu moramo
okušati svoju sreću i prihvatiti posledice. Budemo li uspešni, moći ćemo na
svet savremene nauke pustiti takvu poplavu svetla iz Staroga Sveta kakva
će promeniti celokupne prilike u razmišljanju, opitu i praksi. Omanemo li,
onda će i spoznaja o našem pokušaju umreti s nama. Na to, kao i na sve
ostalo što može doći, verujem da smo spremni!” On ućuta. Niko ne
progovori, ali svi ozbiljno prignusmo glave u znak saglasnosti. On nastavi,
no s nekim oklevanjem:
“Još nije prekasno! Ako neko od vas oseća sumnju ili zebnju, neka je
sad kaže, tako mu Boga! Ko god bio, može ići odavde bez zadržavanja i
smetnje. Mi ostali možemo nastaviti sami!”
On ponovo ućuta i pogleda nas oštro zaredice. Mi pogledasmo jedno
drugo, ali niko ne klonu. Što se mene tiče, da osetih neku sumnju glede
nastavljanja, izgled lica Margaretinog bi me opet umirio. Ono beše
neustrašeno; beše napeto; beše puno božanske mirnoće.
Gospodin Treloni duboko uzdahnu, pa nastavi veselijim i odlučnijim
glasom:
“Pošto svi mislimo isto, što pre pokrenemo nužne stvari to bolje.
Dopustite da vam kažem da se ovo mesto, kao i ostali deo kuće, može
osvetliti strujom. Nismo mogli prikopčati žice na mrežu, da se naša tajna ne
bi saznala, ali ja imam ovde kabl koji možemo prikopčati u predvorju i
dobiti strujno kolo!”
Dok je govorio, on poče da se penje uza stepenice. U blizini ulaza, uze
kraj kabla, povuče ga napred i uključi u utičnicu u zidu. Onda okrete
prekidač i preplavi svetlom ceo hodnik i stepenice dole. Ja sad videh, po
količni svetla što je prodiralo u hodnik, da rupa pored stepnica ide pravo u
pećinu. Iznad nje beše čekrk i gomila jake užadi s koloturima Smitonovog
niza. Gospodin Treloni, videvši da gledam u to, reče, ispravno tumačeći
moje misli:
“Da, to je novo! Ja sam ga sam namerno okačio. Znao sam da ćemo
morati spuštati velike terete, a kako nisam želeo da se poveravam mnogima,
to sam nabavio čekrk s kojim sam mogu raditi ako bude potrebno.”
Odmah navalismo na posao, te pre večeri spustimo, otkačimo i
postavimo, na mesta koja odredi gospodin Treloni, sve velike sarkofage i
ostale retkosti i druge stvari koje smo doneli sa sobom.
To beše neobičan i čudan postupak – postavljanje tih čudesnih
spomenika nestalog doba u tu zelenu špilju, koja predstavlja – po tom kako
je usečena i čemu služi, i po savremenim spravama i električnim svetlima –
i stari svet i novi. No kako je vreme prolazilo, sve sam više prepoznavao
mudrost i ispravnost izbora gospodina Trelonija. Veoma me uznemiri kad
Silvije, koji beše donesen u pećinu u naručju svoje gospodarice, i koji je
spavao na mome kaputu koji sam skinuo, skoči kad se raspakova mumija
mačke i polete na nju s istom divljačnošću koju je pre ispoljio. Taj događaj
prikaza Margaretu u novom liku, i to onom koji učini da me srce zaboli.
Ona je stojala sasvim mirno u jednom kraju pećine, naslonjena na sarkofag,
u jednom od onih napada zamišljenosti koji su je obuzimali u poslednje
vreme; ali kad ču taj zvuk i vide kako Silvije žestoko navaljuje, izgledalo je
da je obuze pravi napad besa. Oči joj sevnuše, a usta poprimiše tvrd i
okrutan izraz, koji meni beše nov. Ona nagonski kroči prema Silviju, kao da
bi da spreči napad. Međutim, i ja iskoraknuh, a njome, kad me ugleda,
prođe čudan grč i ona se ustavi. Njegova jakost učini da zadržim dah, te
podigoh ruku da protrljam oči. Kad ja to učinih, ona očas povrati svoju
mirnoću, a na licu joj se pojavi kratak izraz čuđenja. Sa svom svojom
pređašnjom ljupkošću i umilnošću, ona se saže i diže Silvija, baš kako je
činila u ranijim prilikama, te ga je držala u naručju i mazila ga i s njim
postupala kao da je malo dete koje je pogrešilo.
Dok sam gledao, obuze me čudan strah. Margareta koju poznajem kao
da se menja; te se u dubini srca pomolih za to da uzrok koji izaziva
uznemirenost što pre nestane. Više nego ikad, u tom času želeo sam da se
naš užasni opit uspešno okonča.
Kad u sobi sve beše sređeno kako je gospodin Treloni želeo, on se
okrete k nama, jednom po jednom, dok ne privuče na se pažnju sviju nas.
Onda reče: “Na ovom mestu je sad sve spremno. Moramo jedino sačekati
pravo vreme za početak.”
Mi smo neko vreme ćutali. Doktor Vinčester beše prvi koji progovori:
“Koje je pravo vreme? Imate li neku procenu, makar i da niste sigurni da je
to tačan datum?”
On odmah odgovori: “Posle zornog razmišljanja, odlučio sam se za 31.
jul.”
“Smem li pitati zašto taj datum?”
On odgovor iznese polako: “Kraljica Tera se, u velikoj meri,
rukovodila misticizmom, a ima toliko dokaza da je težila uskrsnuću da je
prirodno da bi izabrala period kojim vlada bog posvećen tom cilju. Elem,
četvrtim mesecom vremena poplave vladao je Harmak, a to je naziv za
Reja, Sunčanog Boga, kad se diže ujutro, i stog oličava buđenje ili dizanje.
Ovo je očito dizanje u telesni život, jer je u središtu svakodnevnog ljudskog
života. Dakle, pošto taj mesec počinje na dan našeg 25.jula, sedmi dan bi
bio 31. jul, jer možete biti sigurni da mistična Kraljica ne bi izabrala bilo
koji dan osim sedmog, ili neke potencije broja sedam.
“Usuđujem se reći da su se neki od vas pitali što su naše pripreme
preduzete tako smotreno. Pa zbog toga! Moramo biti spremni na svaki
mogući način kad to vreme dođe; a nije bilo potrebno da se čeka okolo
nepotrebno danima.”
I tako smo čekali samo na 31. jul, prekosutra, kad će se izvesti Veliki
Opit.
 Glava 18.
SUMNJE I STRAHOVI

Velike stvari učimo preko malih iskustava. Povest vekova je tek

beskrajno ponavljanje povesti sati. Zapis duše samo je umnožak priče
jednog trena. Anđeo što zapisuje u Veliku Knjigu ne piše u duginim
nijansama; pero ne umače u boje negoli u svetlo i tamu. Oku beskrajne
mudrosti nijansiranje ne treba. Sve stvari, sve misli, sva osećanja, sva
iskustva, sve sumnje i nade i strahovi, sve namere, sve želje sagledane do
donjih slojeva njinih stvarnih i mnogobrojnih sastavnih delova, na kraju se
pretvore u jasne suprotnosti.
Da je neko ljudsko biće čeznulo za sadržajem života u kome su
skupljena i sažeta sva iskustva koje dete Adamovo može imati, povest,
potpuno i iskreno napisana, o mojoj duši tokom sledećih četrdeset osam sati
pružila bi mu sve što može poželeti. A Zapisničar je mogao raditi, kao i
obično, na svetlu ili u senci, za koje se može smatrati da predstavljaju
krajnje slike Nebesa i Pakla. Jer je na najvišim nebesima Vera; a Sumnja
visi iznad razjapljenog crnila Pakla.
Bilo je, naravno, perioda svetlosti sunčane tokom ta dva dana;
trenutaka kad bi se, u predočavanju Margaretine umilnosti i njene ljubavi
prema meni, sve sumnje raspršile ko jutarnja magla pred suncem. Ali
ostatak vremena – a to beše pretežan ostatak – tmina visaše nada mnom ko
pokrov. Onaj čas, na čiji sam dolazak pristao, bližio se tako brzo i beše već
tako blizu da me pritiskaše osećaj konačnosti! Ishod je, možda, život ili
smrt bilo koga od nas; ali na to besmo svi spremni. Margareta i ja bili smo
jedinstveni što se tiče opasnosti. Pitanje moralne strane tog slučaja, koje
uključivaše religiozno verovanje u kome sam odgajan, ne beše ono što me
muči, jer u mojoj moći ne beše to da razumem ishode i uzroke što leže iza
njih. Sumnja u uspeh Velikog Opita beše sumnja što postoji u svim
poduhvatima što imaju velike izglede. Meni, kome je život prolazio u nizu
intelektualnih borbi, ovaj oblik sumnje pre beše podsticaj nego sredstvo
odvraćanja. Šta to onda beše ono što mi izaziva muku, koja postajaše
strepnja kad bi mi se misli na njoj dugo zadržale?
Počinjao sam da sumnjam u Margaretu!
 Nisam znao u šta to sumnjam. To ne beše njena ljubav, ni čast njena, ni
iskrenost njena, ni ljubaznost njena, ni revnost njena. Šta to onda beše? To
beše ona sama! Margareta se menjala! Povremeno, tokom proteklih
nekoliko dana, jedva bih je prepoznao kao onu istu devojku koju sretoh na
izletu, i s kojom sam njena bdenja delio u bolesničkoj sobi njenog oca.
Onda je, u trenucima najvećeg bola ili straha, ili zebnje, sva bila život i
misao, i pronicljivost. Sad, uglavnom, beše rastresena, a povremeno u
nekakvom odrečnom stanju, kao da njena duša – samo njeno biće – nije tu.
U takvim trenucima, potpuno bi vladala zapažanjem i pamćenjem. Znala bi
i pamtila sve što se dešava i što se dešavalo oko nje; ali njen povratak staroj
sebi meni je nekako donosio osećaj da nova osoba ulazi u sobu. Do odlaska
iz Londona, ja bih bio zadovoljn kad god bi ona bila prisutna. Držao bi me
onaj divan osećaj sigurnosti koji dolazi sa svešću da je ljubav uzajamna. A
sada je sumnja zauzela njegovo mesto. Nikad nisam znao da li je ta prisutna
ličnost moja Margareta – stara Margareta, koju sam zavoleo na prvi pogled
– ili druga, nova Margareta, koju jedva da razumem, i čija intelektualna
uzdržanost tvori nevidljivu barijeru izmeđ nas. Katkad bi se, u stvari,
odjednom probudila. U takvim trenucima bi – mada bi mi govorila mile i
prijatne stvari, koje je pre često izgovarala – ponajmanje ličila na sebe.
Skoro kao da je govorila papagajski, ili po diktatu nekog ko može čitati reči
ili postupke, ali ne i misli. Posle par ovakvih iskustava, moje vlastito
sumnjanje poče da biva barijera; jer nisam mogao govoriti s lakoćom i
slobodom koji su za me uobičajeni. Tako smo se, sat po sat, udaljavali jedno
od drugog. Da ne beše onih nekoliko retkih trenutaka kad bi mi se stara
Margareta vratila sa svom svojom ljupkošću, ne znam šta bi se desilo.
Ovako, svaki takav trenutak bi me snavljao i moju ljubav sprečavao da se
izmeni.
Bio bih svet dao da se mogu nekom poveriti, ali to beše nemoguće.
Kako bih o sumnji u Margaretu mogao govoriti s bilo kime, pa i s njenim
ocem! Kako bih o sumnji u Margaretu mogao govoriti kad je sama
Margareta tema! Mogao sam samo da trpim – i da se nadam. A od to dvoje
trpljenje je manje bolelo.
Mislim da je Margareta povremeno osećala da je izmeđ nas neki oblak,
jer pred kraj prvog dana poče da me malo izbegava; ili je, možebit, postala
prema meni uzdržana više nego obično. Dotle je tražila svaku priliku da
bude sa mnom, kao što sam i ja pokušavao da budem sa njom, tako da je
sada svako izbegavanje, jednog od strane drugog, bilo novi bol za oboje.
 Toga dana činilo se da je kuća vrlo mirna. Svako od nas bavio se
svojim poslom, ili beše zauzet svojim mislima. Sastasmo se samo u vreme
obeda; i tada smo, iako smo razgovarali, izgledali manje-više prezauzeto. U
kući ne beše ni pomena od uobičajenog služenja. Predostrožnost gospodina
Trelonija da se tri sobe pripreme za svakog od nas učinila je sluge
nepotrebnim. Trpezarija beše temeljno snabdevena kuvanim jelima za
nekoliko dana. Ja predveče sam izađem u šetnju. Bejah potražio Margaretu,
da je zamolim da pođe sa mnom; ali kad je nađoh, ona beše u jednom od
svojih ravnodušnih raspoloženja, te mi se čar njenog prisustva učini
nepristupačnim. Ljut na sebe, ali nesposoban da prigušim svoj osećaj
nezadovoljstva, kretoh sam preko kamenitog predgorja.
Na litici, sa širokim prostranstvom čudesnog mora pred sobom, i bez
zvuka doli udara valova dole i prodornih krikova galeba gore, misli su mi
tekle nesmetano. Šta god da sam radio, one su se stalno vraćale na jedan
predmet – razrešenje sumnje koja me je obuzela. Ovde, u osami, usred
širokog kruga sile i borbe prirode, um poče da mi uistinu radi. Nađoh da
nesvesno postavljam pitanje na koje ne želim sebi dopustiti da odgovorim.
Najzad, upornost uma koji radi istinski prevlada: suočih se sa svojom
sumnjom. Moja životna navika poče da se potvrđuje, te sam analizirao
dokaze pred sobom.
To beše tako zapanjujuće da sam morao da se prisilim da se potčinim
logičnom naporu. Moje polazište beše ovo: Margareta se promenila – na
koji način, kako? Da li je to njena ćud, ili njen um, ili njena priroda? Jer
njen telesni izgled ostao je isti. Počeh da ređam sve što sam ikad o njoj čuo,
počevši od njenog rođenja.
Bilo je čudno od samog početka. Ona se, prema Korbekovoj izjavi,
rodila a majka joj umrla dok su njen otac i njegov prijatelj bili u omami u
grobnici kod Asvana. Omamu je, navodno, izazvala jedna žena, žena
balsamovana, no koja je sačuvala – kao što imamo sve razloge da to
verujemo po potonjem iskustvu – astralno telo, koje se potčinjava slobodnoj
volji i živom umu. S tim astralnim telom, prostor je prestao da postoji.
Golema razdaljina između Londona i Asvana postala je ništava; a kakvu
god moć vračanja da je ta čarobnica imala, ona mogaše biti primenjena na
mrtvu majku i, moguće mrtvo dete.
Mrtvo dete! Da li je moguće da je dete bilo mrtvo i ponovo oživljeno?
Otkud onda dolazi duh života – duša? Logika mi sad pokazivaše put, i još
kako!
 Ako je egipatsko verovanje važilo za Egipćane, onda su Keja mrtve
Kraljice i njen Kuj mogli oživeti šta god ona izabere. U tom slučaju,
Margareta uopšte ne bi bila osoba, nego, prosto, jedan vid same Kraljice
Tere – astralno telo podređeno njenoj volji!
Tu se ja pobunih protiv logike. Svaki delić moga bića odbijaše takav
zaključak. Kako mogu verovati da Margareta uopšte ne postoji, nego samo
oživljen lik, koji za svoje ciljeve koristi dvojnik žene od pre četrdeset
vekova! Nekako mi izgledi behu sad vedriji, uprkos novih sumnji. Barem
imam Margaretu!
Logično klatno se opet vratilo. Dete, znači, nije bilo mrtvo. Ako je
tako, da li je čarobnica imala ikakve veze s njenim rođenjem? Očigledno je
– to sam takođe uzeo od Korbeka – da postoji neobična sličnost izmeđ
Margarete i slika Kraljice Tare. Otkud to? To ne može biti neko
oživljavanje, kao rodnog znaka, onoga što beše u majčinoj pameti, jer
gospođa Treloni te slike nikad nije videla. Ama, ni njen otac ih nije video
dok ne uđe u grobnicu samo nekoliko dana pre njenog rođenja. Ove mene
ne mogoh se otresti tako lako kao prethodne; delići mog tela ostadoše nemi.
Preostade mi užas sumnje. Čak i tad – tako je čudan ljudski um – sama
Sumnja dobi stvarnu sliku – goleme i neprobojne tmine, u kojoj svetlucaju,
nepravilno i namah, tačkice nestalne svetlosti, što tama kao da oživljava u
stvarno postojanje.
Preostala mogućnost odnosa Margarete i balsamovane Kraljice beše da
ta čarobnica, na neki tajnovit način, ima moć da s njom zameni mesta. Ovo
viđenje stvari ne može se tako olako odbaciti. Ima previše sumnjivih
okolnosti koje ga potvrđuju, sad kad mi je pažnja na to usmerena i kad moj
um prepoznaje tu mogućnost. Nato počeše da mi padaju na um sve one
čudne, neshvatljive stvari koje su nam proletele kroz živote tokom zadnjih
nekoliko dana. Sprva su na me navalile u zbrkanoj gomili, ali opet prevlada
navika uma iz mog radnog života, te se one središe. Nađoh da je sada lakše
da vladam sobom, jer postoji nešto za šta se može uhvatiti, neki posao koji
treba uraditi; mada je on od žalosne vrste, jer jeste, ili može biti,
nenaklonjen Margareti. Ali sama Margareta je u pitanju! Ja razmišljam o
njoj i borim se za nju; pa ipak, ako budem radio u mraku, mogao bih još i
naškoditi. Moje prvo oružje u njenoj odbrani jeste istina. Moram znati i
shvatiti; onda bih možda mogao delati. Jamačno je da ne mogu delovati
blagotvorno bez pravog poimanja i prepoznavanja činjenica. Složene po
redu, one behu kako sledi:
 Prvo: neobična sličnost Kraljice Tere s Margaretom, koja je rođena u
drugoj zemlji, udaljenoj hiljadama milja, gde njena majka ne mogaše ni
površno znati kako ona izgleda.
Drugo: nestanak Vanhajnove knjige kad sam dočitao do opisa
Zvezdanog Rubina.
Treće: nalaženje lampi u budoaru. Tera je, sa svojim astralnim telom,
mogla otključati vrata Korbekove sobe u hotelu, i opet ih zaključati pošto
izađe s lampama. Mogla je, na isti način, otvoriti prozor i staviti lampe u
budoar. Nije moralo da bude da je Margareta lično imala ikakvog udela u
ovome; ali – ali ovo je barem čudno.
Četvrto: ovde mi se sumnje detektiva i doktora vratiše obnovljenom
snagom, i s većim razumevanjem.
Peto: bilo je prilika kad je Margareta tačno predviđala dolazeće
periode spokojstva, kao da je imala neko ubeđenje ili saznanje o namerama
Kraljice astralnog tela.
Šesto: tu je njen nagoveštaj da će se naći rubin, koji je njen otac
izgubio. Kad sad iznova razmislih o toj epizodi u svetlu sumnje u kojoj se
javljaju njene vlastite moći, jedini zaključak do kog mogoh doći beše –
uvek pod pretpostavkom da je tačna teorija o astralnoj moći Kraljičinoj – da
je Kraljica Tera, kojoj beše stalo da sve ide dobro tokom putovanja od
Londona do Kiliona, na svoj način uzela taj dragulj iz novčanika gospodina
Trelonija, smatrajući da joj nečem koristi u njenom natprirodnom
starateljstvu o putovanju. Onda je, na neki tajanstven način, preko
Margarete natuknula o njegovom gubitku i nalaženju.
Sedmo, i poslednje, beše neobični dvojni život koji Margareta izgleda
da vodi u zadnje vreme; i koji nekako izgleda da je posledica ili ishod svega
što se dešavalo pređe.
Dvojni život! Ovo zbilja beše zaključak koji prevladava sve teškoće i
miri suprotnosti. Ako, u stvari, Margareta nikako nije stvorenje slobodno,
nego može da se prisili da govori ili dela kako joj se naloži; ili ako se celo
njeno biće može zameniti drugim, bez mogućnosti da iko primeti da je to
učinjeno, onda su sve stvari moguće. Sve bi zavisilo od prirode stvora koje
nju tako može prisiliti. Ako bi taj stvor bio valjan, dobar i čist, sve bi moglo
biti dobro. Akoli ne... Ta misao beše isuviše užasna da bi se izrekla.
Škrgutnuh zubima od nemoćnog besa, dok su kroza me hujale predodžbe o
užasnim mogućnostima.
 Do jutros su Margaretini prelasci u njenu novu ličnost bili malobrojni i
jedva primetni, osim kad je, par puta, njeno ponašanje prema meni bilo
obeleženo meni čudnim držanjem. Međutim, danas je slučaj bio suprotan, i
ta promena sluti na zlo. Može biti da je drugi stvor prostije a ne bolje vrste!
Kad sad pomislim na to, imam razloga da se plašim. U povesti te mumije,
od vremena kad je Vanhajn provalio u grobnicu, spisak smrti za koje
znamo, verovatno ishođenih njenom voljom i delanjem, beše zapanjujući.
Arapin koji beše ukrao šaku mumijinu; i onaj koji ju je uzeo s njegovoga
tela. Arapski poglavica koji je pokušao da ukrade Dragulj od Vanhajna, i
čije je grlo nosilo belege sedam prstiju. Dva čoveka nađena mrtva prve noći
kad Treloni odnese sarkofag; i tri po povratku u grobnicu. Arapin koji je
otvorio tajni serdab. Devet mrtvaca, a jedan od njih očigledno zgubljen
šakom same Kraljice! A osim toga, i nekoliko divljačnih napada na
gospodina Trelonija u njegovoj sobi, tokom kojih je, pomognuta svojim
ličnim duhom, ona pokušala da otvori kasu i izvadi talismanski dragulj.
Njegova ideja da pričvrsti ključ za zapešće čeličnom grivnom, mada
uspešna na kraju, skoro ga je koštala života.
Ako, znači, Kraljica, naumna da uskrsne pod svojim uslovima, tako
reći, gaca k tome kroz krv, šta sve neće učiniti ako joj se svrha osujeti?
Kakav grozan korak neće preduzeti da ostvari svoje želje? Ama, kakve su
joj želje; koji joj je krajnji cilj? Dosad smo o njima imali samo Margaretinu
izjavu, datu u punom, veličajnom oduševljenju njene uzvišene duše. U
njenom zapisu nema izraza ljubavi što se traži ili nalazi. Sve što znamo kao
izvesno jeste da je ona postavila preda se cilj uskrsnuća, i da u njemu sever,
koji je ona očito volela, treba da ima posebnu ulogu. Međutim, očigledno je
da uskrsnuće treba da se izvrši u osamljenoj grobnici u Vračarevoj Dolini.
Sve pripreme su pažljivo sprovedene za izvršenje iznutra, i za njen potonji
izlazak u njenom novom i živom obličju. Sarkofagu poklopac ne beše
prikucan. Mada zatvoreni hermetički, ćupovi s uljem mogli su se lako
otvoriti rukom; a predvidelo se opadanje u njima tokom golemog perioda
vremena. Čak su kremen i ocilo obezbeđeni za kresanje plamena. Mumijska
jama je ostavljena otvorenom, protivno običaju; a kraj kamenog ulaza na
licu litice beše pričvršćen neuništiv lanac, kojim bi se ona mogla bezbedno
spustiti na zemlju. Ali glede njenih potonjih namera nismo imali odgonetku.
Ako ta beše da ona kani da započne život kao skromna jedinka, u toj
pomisli beše nečeg tako plemenitog da mi se srce zagreja za nju i natera me
da joj poželim uspeh. Činilo se da sama ta ideja podržava Margaretino
veličajno priznanje njezinom naumu, i da pomaže da se smiri moja
izmučena duša.
Tada i tu, još obuzet tim osećanjem, odlučih da opomenem Margaretu i
njenoga oca glede užasnih mogućnosti, i da sačekam, onoliko zadovoljan
koliko mogu biti u svome neznanju, da se dese stvari nad kojim imam moći.
Vratih se kući u duševnom stanju različitom od onoga u kojem je bejah
napustio, i budem očaran kad nađoh Margaretu – staru Margaretu – gde
čeka na mene.
Posle večere, kad sam nakratko bio sam sa ocem i ćerkom, načeh tu
temu, mada uz znatno oklevanje:
“Zar ne bi bilo dobro da se preduzmu sve mere opreznosti za slučaj da
Kraljica možda ne želi ono što mi radimo, u odnosu na ono što se može
desiti pre opita, i za vreme i posle njenog buđenja, ako on uspe?”
Margaretin odgovor stiže brzo, tako brzo da sam bio ubeđe da ga je
ima spremnog za nekog:
“Ali ona je saglasna! Jamačno ne može biti drugačije. Otac radi, svom
svojom pameću i svom snagom i svom svojom velikom hrabrošću, baš ono
što je velika Kraljica pripremila!”
“Ali,” rekoh, “teško da može biti tako. Sve što je ona pripremila bilo je
u grobnici visoko u steni, u pustinjskoj osami, sklonjeno od sveta na sve
moguće načine. Izgleda da se ona oslonila na tu usamljenost da se obezbedi
protiv nezgoda. Jamačno, ovde, u drugoj zemlji i drugom dobu, sa sasvim
različitim uslovima, da može, u svojoj strepnji, načiniti greške i postupiti s
nekim od vas – od nas – kao s onima drugima u prošlim vremenima. Devet
ljudi, za koje znamo, zgubljeno je njenom rukom ili na njen poticaj. Ona
zna biti nemilosrdna kad hoće.” Tek mi posle pade na pamet, kad sam
premišljao o tom razgovoru, koliko sam potpuno prihvatio, kao činjenicu,
živo i svesno stanje Kraljice Tere. Pre no što bejah progovorio, zazirao sam
da bih mogao uvrediti gospodina Trelonija, ali se on, na moje prijatno
iznenađenje, smešio sasvim srdačno dok mi je odgovarao:
“Dragi moj momče, na neki način ste sasvim u pravu. Kraljica je, bez
sumnje, htela usamljenost; i, sve u svemu, bilo bi najbolje kad bi se njen
opit izveo kako ga je ona pripremila. Ali samo se setite – to je postalo
nemoguće kad je holandski istraživač provalio u njezinu grobnicu. To nije
bilo moje delo. Ja sam nevin što se toga tiče, mada je to bio povod da se
zaputim da i ja otkrijem grobnicu. Pazite, ni jednog trenutka ne velim da ne
bih učinio isto što i Vanhajn. U grobnicu sam otišao iz radoznalosti; a odneo
sam šta sam odneo, zapaljen revnošću gramzivosti koja pokreće skupljača.
Međutim, setite se, takođe, da u to vreme nisam znao za Kraljičin naum da
uskrsne; nisam imao pojma o potpunosti njenih priprema. Sve to dođe
mnogo kasnije. Ali kada je došlo, ja sam učinio sve što sam mogao da njene
želje izvršim u celosti. Moja jedina zebnja jeste da sam, možda, pogrešno
protumačio neka od njenih tajnih uputstava, ili da sam štogod ispustio ili
prevideo. No sam u ovo siguran: nisam ništa ostavio nesvršenim što mogu
misliti da je ispravno da se učini; i nisam učinio ništa za šta znam da se kosi
s pripremom Kraljice Tere. Želim da njen Veliki Opit uspe. U tom cilju
nisam štedeo ni trud, ni vreme, ni pare – ni sebe. Trpeo sam tegobu i
prkosio pogibelji. Sva moja pamet; sve moje znanje i učenost, takvi kavi su;
svi moji napori, onakvi kakvi mogu biti, bili su, jesu i biće posvećeni ovom
cilju, dok ili ne zadobijemo ili ne izgubimo veliki ulog za koji igramo.”
“Veliki ulog?” ponovih ja. “Uskrsnuće jedne žene, i život te žene?
Dokaz da se uskrsnuće može izvesti, mađijskim moćima, znanjem nauke, ili
korišćenjem neke sile koju danas svet ne poznaje?”
Onda gospodin Treloni iznese nade svoga srca, koje je dosad pre
naveštavao nego izražavao. Bejah, par puta, čuo gde Korbek govori o
vatrenoj snazi njegove mladosti, ali, osim plemenitih reči Margaretinih kad
je govorila o nadi Kraljice Tare – koje, dolazeći od njegove ćerke, učiniše
mogućim da se poveruje da je njena snaga u neku ruku nasledna – ne videh
jasnog belega njezinog. Međutim, njegove reči sada, noseći pred sobom ko
bujica svako suprotno mišljenje, ponudiše mi novu predodžbu o tom
čoveku.
“‘Život te žene!’ Šta je život jedne žene prema onom čemu se nadamo!
Ama, već rizikujemo život jedne žene; meni najdraži život na svetu, i koji
postaje sve draži sa svakim satom koji prolazi. Rizikujemo, takođe, živote
četiri muškarca; vaš i moj, kao i one dvojice drugih što su predobijeni na
našu smelost. ‘Dokaz da se uskrsnuće može izvesti!’ To je mnogo. Čudesna
stvar u ovo doba nauke, i skepticizma koji znanje stvara. Međutim, život i
uskrsnuće su, sami po sebi, tek pojedine stavke u onome što se može dobiti
izvođenjem ovog Velikog Opita. Zamislite šta će to biti za misaoni svet –
istinski svet ljudskog napretka – pravi put ka zvezdama – itur ad astra starih
naroda – ako nam se iz neznane prošlosti može vratiti neko ko nam može
doneti predanje smešteno u velikoj Aleksandrijskoj biblioteci i izgubljeno u
njenim uništavajućim plamenovima. Ne samo da se istorija može ispraviti, a
učenja nauke učiniti istinitim od njihovih početaka, nego možemo biti
izvedeni na put ka saznanju izgubljenih veština, izgubljene učenosti,
izgubljenih nauka, tako da nam noge hode naznačenom stazom ka njihovom
krajnjem i potpunom obnavljanju. Ama, ova žena može nam reći kakav je
svet bio pre onoga što zovemo ‘Potop’; može nam dati poreklo tog
golemog, zbunjujućeg mita; može um vratiti ka razmatranju stvari koje nam
se sada čine iskonskim, ali koje behu stare priče pre vremena Patrijarha. No
to nije kraj! Ne, čak ni početak! Ako priča ove žene bude sve to što mislimo
– što neki od nas čvrsto veruju; ako se pokaže da su njene moći i njina
obnova ono što očekujemo – ama, tada još možemo dostignuti znanje izvan
onog za koje je naš vek ikad znao – izvan onog što se danas smatra
mogućim deci ljudskoj. Ako se ovo uskrsnuće zbilja može izvesti, kako da
sumnjamo u staro znanje, staru mađiju, staro verovanje! I ako bude tako,
moramo smatrati da je Keja ove velike i učene kraljice osvojila tajne više
nego smrtne vrednosti iz svog okruženja među zvezdama. Ova žena je, u
svome životu, dobrovoljno živa otišla u grob, i povratila se, kako saznajemo
iz zapisa u njezinoj grobnici; izabrala je da umre dok je mlada, tako da se na
svom uskrsnuću u jednom drugom dobu, posle omame beskrajno duge,
može pojaviti iz svoje grobnice u punoj neokrnjenosti i sjaju svoje mladosti
i moći. Već imamo dokaza – mada joj je telo spavalo strpljivo tokom tih
mnogih vekova – da joj um nije umro, da joj odlučnost nije malaksala, da
joj volja ostaje premoćna; i, najvažnije od svega, da joj je pamćenje
neoslabljeno. Oh, kakvih ima mogućnosti u dolasku takvog bića među nas!
Bića čija povest započe pre čvrstih učenja naše Biblije; koje je živelo pre no
što su izmišljeni grčki bogovi; koje može povezati staro i novo, zemlju i
nebo, i dodati znanim svetovima misli i telesnog postojanja tajnu
nepoznatog – starog sveta u njegovoj mladosti, i svetova van našeg
dosega!”
On ućuta, skoro obrvan. Margareta mu beše uzela ruku dok je govorio
koliko mu je ona draga, pa ju je čvrsto držala. Dok je govorio, nastavila je
da je drži. A na licu joj se dogodi ona promena koju sam tako često viđao u
poslednje vreme; ono tajanstveno zastiranje njene ličnosti, koje mi je davalo
tanan osećaj da sam razdvojen od nje. U svojoj strastvenoj žestini, njen otac
nije primećivao, a kad on ućuta, ona, odjednom, kao da opet postade svoja.
U njenim divnim očima pojavi se dodatni sjaj neprosutih suza, i ona se,
kretnjom strasne ljubavi i divljenja, saže i poljubi ruku svoga oca. Onda se
okrete meni pa i ona progovori:
 “Malkolme, govorili ste o smrtima koje stigoše od jadne Kraljice; ili,
pre, koje pravično stigoše sa pačanja u njene pripreme i ometanja njenog
nauma. Zar ne mislite da ste, onako kako ste to izneli, bili nepravedni? Ko
ne bi postupio baš kao ona? Setite se da se borila za svoj život! Jes, i za više
a ne samo za svoj život! Za život, i ljubav, i sve sjajne mogućnosti one
mutne budućnosti u neznanom svetu severa, koji je njoj nosio tako
očaravajuće nade! Zar ne mislite da se ona, sa svom učenošću svoga doba, i
sa svom velikom i neodoljivom snagom svoje moćne prirode, nadala da će
na jedan dalekosežniji način širiti težnje svoje duše! Da se nadala da će
doprineti osvajanju nepoznatih svetova, i koristiti, na polzu svog naroda,
sve ono što je dobila od sna i smrti, i vremena; što je sve moglo biti
osujećeno bezobzirnom rukom ubice ili lopova. Da ste to vi bili, zar se ne
biste, u takvom slučaju, svim sredstvima borili da ostvarite cilj svog života i
nade; čije su mogućnosti narastale protokom tih bezbrojnih godina? Zar
možete pomisliti da je taj živi mozak mirovao tokom svih tih zamornih
vekova, dok je njena duša lepršala od sveta do sveta u beskrajnim
prostorima zvezda? Zar te zvezde, u svom beskrajnom i raznolikom životu,
nisu njojzi nauk nudile, kao što ga nude nama otkada sledimo taj dični put
što nam ga obeležiše ona i njen narod, kad poslaše svoje krilate maštarije da
kruže međ lampama noći!”
Tu ona ućuta. I ona beše obrvana, a nadošle suze su joj curile niz
obraze. Ja, pak, bejah ganut više no što mogu reći. Ovo zbilja beše moja
Margareta; a moje srce poskoči, svesno da je to ona. Sa moje sreće dođe
smelost, te se ja usudih da sad kažem ono što se bejah plašio da će biti
nemoguće: nešto što će obratiti pažnju gospodina Trelonija na ono što što
sam smatrao da je dvojni život ćerke njegove. Pošto uzeh ruku Margaretinu
u svoju i poljubih je, rekoh njenom ocu:
“Ama, gospodine, ne bi mogla govoriti rečitije ni da je sam duh
Kraljice Tere bio uz nju da je potakne i natukne misli!”
Odgovor gospodina Trelonija prosto me obori od iznenađenja. On mi
pokaza da je i on prošao kroz takav misaoni proces kao moj.
“Pa šta i da je bio; i da jeste! Ja dobro znam da je duh njene majke u
njoj. Ako je, povrh toga, tu i duh te velike i čudesne Kraljice, ona mi onda
ne bi bila ništa manje draga, no dvostruko draga! Ne plašite se za nju,
Malkolme Rose; barem se ne plašite više negoli za nas ostale!”
Margareta preuze tu temu, govoreći tako brzo da su joj reči ličile na
nastavljanje reči njenog oca, a ne na njino prekidanje:
 “Ne plašite se previše za me, Malkolme. Kraljica Tera nas poznaje i
neće nas povrediti. Znam to! Znam to tako pouzdano kao što tonem u
dubine svoje ljubavi prema vama!”
U njenom glasu beše nečeg meni tako čudnog da je brzo pogledah u
oči. Behu sjajne ko i uvek, ali zakrite tako da ne vidim misao nutarnju za
njima, kao što su oči zatočenog lava.
Onda uđoše ona druga dvojica, te se tema promeni.
 Glava 19.
LEKCIJA KEJINA

Te noći svi odosmo rano na spavanje. Sledeća noć biće noć brige, te je
gospodin Treloni smatrao da svi treba da se ojačamo s onoliko sna koliko
možemo dobiti. Dan će, takođe, biti pun rada. Sve u vezi s Velikim Opitom
moraće da se pregleda, da na kraju ne bismo omanuli sa neke neočekivane
greške u svom delovanju. Obezbedili smo, naravno, da se pomoć pozove
ako to bude potrebno; no ne misli da je iko od nas zbilja zazirao od
opasnosti. Jamačno se nismo plašili onakve opasnosti od kakve smo se
čuvali u Londonu tokom duge omame gospodina Trelonija.
Što se mene tiče, osetih čudno olakšanje u tom pogledu. Bio sam
prihvatio zaključak gospodina Trelonija da ako bi Kraljica bila zbilja takva
kakvu zamišljamo – takva kakvu sad, u stvari, prihvatamo za gotovu
činjenicu – neće biti suprostavljanja s njene strane, jer mi izvršavamo njene
želje do posletka. Toliko sam bio miran – daleko mirniji nego što sam ranije
tokom dana smatrao da je moguće; no je bilo drugih izvora tegobe, koje
nisam mogao izbrisati iz pameti. Glavni među njima beše čudno stanje
Margaretino. Ako ona zbilja ima u svojoj ličnosti dvojni život, šta se može
desiti kada ta dva života postanu jedan? Stalno iznova, tu sam stvar preturao
po glavi dok skoro ne kriknuh od plahe strepnje. Nije me tešilo to što se
setih da je sama Margareta zadovoljna, a njen otac saglasan. Ljubav je,
naposletku, sebična stvar, i baca crnu senku na sve ono gde stoji izmeđ toga
i svetlosti. Činilo mi se da čujem kazaljke kako idu oko brojčanika
časovnika; videh gde se pomrčina pretvara u tminu, a tmina u sivilo, i sivilo
u svetlost, a da nadiranje niza mojih kukavnih osećanja niti zastade niti
prestade. Najzad, kad to po pristojnosti beše moguće a da druge ne
uznemirim, ustadoh. Šuljao sam se hodnikom, da vidim da li je sve u redu s
ostalima, jer besmo dogovorili da će vrata sviju naših soba biti ostavljena
odškrinuta, tako da se svaki zvuk nekog meteža jasno i razgovetno čuje.
Spavali su svi do jednoga; čuh pravilno disanje svakoga od njih, te mi
se srce poradova što je ova nesrećna noć strepnje bezbedno prošla. Kad
klekoh u svojoj sobi u izlivu zahvalne molitve, u dubini srca sam znao
koliko se plašim. Izađoh iz kuće i odoh do vode dugačkim stepenicama
usečenim u stenu. Plivanje u hladnom, sjajnom moru okrepi mi živce i učini
da opet budem stari ja.
Kad se vratih navrh stepenica, videh gde se za mnom diže sjajna
svetlost sunčana i pretvara stene na drugoj strani zaliva u svetlucavo zlato.
A ipak se osetih nekako uznemireno. To sve beše presjajno, kao što je,
katkad, pred nailazak oluje. Kad zastadoh da to posmatram, osetih meku
šaku na ramenu, a kad se okrenuh, nađoh Margaretu kraj sebe; Margaretu
sjajnu i blistavu ko jutarnja divota sunca! Ovog puta, to beše moja
Margareta! Moja stara Margareta, bez primese neke druge, te osetih da je
barem ovaj zadnji i kobni dan dobro započet.
Ali avaj – radost nije potrajala! Kad se vratismo u kuću iz šetnje oko
litica, ista stara, jučerašnja kolotečina se ponovi: sumor i strepnja, nada,
veselost, duboka potištenost, i ravnodušna uzdržanost.
Međutim, to je trebalo da bude dan rada, te svi navalismo na nj sa
snagom koja je stvarala vlastito spasenje.
Posle doručka, svi se sjatismo u pećinu, gde gospodin Treloni pređe,
tačku po tačku, kroz položaj svake pojedine stvari naše opreme. Usput je
objašnjavao zašto je svaka stvar tako postavljena. Imao je uza se velike
svitke papira s razmernim planovima i obeležjima i crtežima, koje je
napravio prema svojim i Korbekovim grubim zabeleškama. Kako nam beše
ispričao, one sadržavahu svekolike hijeroglife sa zidova, tavanice i poda
grobnice u Vračarevoj Dolini. I da nisu te dimenzije, pravljene u razmeri,
označavale položaj svakog komada opreme, mi bismo ih mogli, u krajnjem,
postaviti proučavanjem tajanstvenih zapisa i simbola.
Gospodin Treloni nam objasni još neke druge stvari, neunete na kartu.
Kao, na primer, da izdubljeni deo stola tačno odgovara dnu Mađijskog
Kovčega, koji je, sledstveno, namenjen da se stavi na nj. Pojedine noge
ovog stola behu označene različito uobličenim urejima ocrtanim na podu, a
glava svakog od njih pružala se u smeru sličnog ureja omotanog oko noge.
Takođe, da mumija, kad se položi na uzdignuti deo dna sarkofaga, očito
napravljen da odgovara obličju, leži s glavom prema zapadu a nogama
prema istoku, i tako prima prirodne struje Zemlje. “Ako je to namerno,”
reče on, “kao što ja pretpostavljam da jeste, zaključujem da sila koja će se
koristiti ima veze s magnetizmom ili elektricitetom, ili s oboma. Može biti,
naravno, da će se koristiti neka druga sila, kao, na primer, ona što izbija iz
radijuma. Ja sam pravio opite s potonjim, ali s tako malom količinom kakvu
sam mogao nabaviti; ali zasad mogu potvrditi da je kameni kovčeg potpuno
nepristupačan za njegov uticaj. Mora da postoji neka takva neosetljiva tvar
u prirodi. Radijum se naizgled ne pokazuje kad je raspoređen u uranovom
oksidu, a postoje, bez sumnje, druge takve materije u kojima on može biti
zatočen. Možda one pripadaju onoj vrsti ‘inertnih’ elemenata, koje je otkrio
ili izdvojio ser Viljem Remzi. Stoga je moguće da je u ovom kovčegu – koji
je napravljen od aerolita, te stog, možda, sadrži neki elemenat nepoznat u
našem svetu – možda zatočena neka moćna snaga, koja će se osloboditi kad
se on otvori.”
Izgledalo je da je to kraj ovog odeljka teme, no kako je on i dalje imao
upiljen pogled nekog koje obuzet temom mi smo svi čekali ćutke. Posle
zastoja, on nastavi:
“Ima jedna stvar koja me je, priznajem dosad zbunjivala. Možda nije
od bitne važnosti, no u ovakvim stvarima, gde je sve nepoznato, moramo
smatrati da je sve važno. Ne mogu ni pomisliti da se u tako savesno
razrađenom poslu takva stvar previdi. Kao što vidite prema tlocrtu grobnice,
sarkofag stoji blizu severnog zida, s Mađijskim Kovčegom južno od njega.
Površina koju prvi zauzima ostavljena je bez simbola ili ukrasa bilo koje
vrste. Na prvi pogled, izgledalo bi da to znači da su crteži napravljeni pošto
je sarkofag postavljen na svoje mesto. Međutim, detaljnije ispitivanje
pokazuje da je simbolika na podu tako uređena da se postiže određena
svrha. Vidite, ovde zapisi teku pravilno, kao da su preskočili preko tog
razmaka. Samo po nekim ishodima biva jasno da postoji nekakvo značenje.
Kakvo to značenje može biti jeste ono što želimo da znamo. Pogledajte vrh
i dno prazne površine, koja leži u smeru zapad-istok, podudarno s glavom i
stopom sarkofaga. Kod oba postoji udvajanje iste simbolike, ali tako
uređene da delovi svake od njih pripadaju nekom drugom zapisu koji teče
popreko. Tek kad bacimo pogled bilo od glave bilo od stope, prepoznamo
da postoje simbolični znaci. Pogledajte, oni su utrnjeni kod uglova i sredine
i vrha i dna! U svakom slučaju postoji sunce presečeno linijom sarkofaga,
kao obzorom. Odmah iza svakog od njih, i od njega okrenuta, kao da
nekako zavisi od njega, jeste vaza, koja u hijeroglifskom pisanju
simbolizuje srce – Egipćani su ga zvali Ab. Iza svakog od ovih, pak, jeste
prikaz para raširenih ruku, okrenutih naviše iz lakta; to je određujući znak
za Keju, ili Dvojnika. Međutim, njegov odnosni položaj različit je na vrhu i
dnu. Kod glave sarkofaga, vrh Keje okrenut je prema ustima vaze, a kod
stope – raširene ruke pokazuju od nje.”
 “Ta simbolika izgleda da znači da se tokom prolaska Sunca od istoka
na zapad – od zalaza do rođaja, ili kroz Podzemni svet, to jest noć – Srce,
koje je telesno i u grobnici, i ne može da je napusti, jednostavno okreće,
tako da uvek može počivati na Reju, Sunčanom Bogu, izvoru svih bogova;
ali da Dvojnik, koji predstavlja živo počelo, ide kuda hoće, podjednako i
noću i danju. Ako je ovo tačno, to je upozorenje – opomena – podsećanje da
svest mumije ne miruje, nego da se s njom mora računati.”
“Ili mu je svrha da saopšti da će, posle same noći uskrsnuća, Keja
sasvim napustiti srce, te tako predočava da će, u svom uskrsnuću, Kraljica
biti vraćena u niži i čisto telesni život. U tom slučaju, šta bi bilo s njenim
pamćenjem i iskustvima njene nadaleko lutajuće duše? Glavna vrednost
njenog uskrsnuća bila bi za svet izgubljena! Međutim, ovo mene ne
uzbunjuje. Naposletku, to je samo nagađanje, i protivno je duhovnom
verovanju egipatske teologije – da je Keja bitan deo ljudskosti.” On ućuta, a
mi ostali smo čekali.
Tišinu razbi doktor Vinčester: “A zar ne bi sve to značilo da se Kraljica
plašila da joj se ne provali u grobnicu?”
Gospodin Treloni se nasmeši i odgovori: “Dragi moj gospodine, ona je
na to bila spremna. Pljačkaš grobova nije savremena primena
preduzetništva; verovatno se za nj znalo za Kraljičine dinastije. Ne samo da
je bila spremna za provalu, nego ju je, kako se vidi na nekoliko načina, i
očekivala. Skrivanje lampi u serdabu, i postavljanje osvetničkog ‘rizničara’,
pokazuje da je postojala odbrana, pozitivna kao i negativna. U stvari, po
mnogim znacima datim u rešenjima podastrtim okolo s potpunom
promišljenošću, skoro da možemo zaključiti da je ona prihvatila kao
mogućnost to da se drugi – kao mi, na primer – mogu, sasvim ozbiljno,
latiti posla koji je ona pripremila za svoje ruke kad bude došlo vreme. Sama
ova stvar o kojoj sam pričao je dokaz. Rešenje je namenjeno očima koje
vide!”
Opet zaćutasmo. Margareta beše ona koja progovori: “Oče, hoćeš li mi
dati tu mapu? Htela bih da je tokom dana proučim!”
“Svakako, mila!” odgovori gospodin Treloni usrdno dok joj je pružao
mapu. On nastavi sa svojim uputstvima, drugačijim glasom, trezvenijim,
primerenijim stvarnoj temi, koju ne okružuje tajanstvenost:
“Mislim da bi bilo bolje kad biste ste svi razumeli kako radi električno
svetlo, za slučaj da se javi hitna potreba. Čini mi se da ste primetili da
imamo punu snabdevenost u svim delovima kuće, tako da nema potrebe da
igde bude neki mračan budžak. To sam naročito uredio. Radi uz pomoć
serije turbina, koje pokreću plima i oseka, na način turbina na Nijagari.
Nadam se da ću na taj način osujetiti nezgode i da ću u svako doba imati
sigurno snadevanje strujom. Hajdete sa mnom, pa ću vam objasniti sistem
strujnih kola, i pokazati vam gde su prekidači i osigurači.”
Nisam mogao a da ne primetim, dok smo išli s njim po celoj kući,
kako je sistem nesumnjivo potpun, i kako se on zaštitio od svake nezgode
koju ljudska misao može predvideti.
Međutim, od same te potpunosti javio se strah! U takvom poduhvatu
kao što je naš, granice ljudske misli su uske. Izvan njih leži božanska
mudrost, i božanska sila!
Kad se vratismo u pećinu, gospodin Treloni se lati druge teme:
“Sad treba da odredimo konačno tačan čas u koji će se Veliki Opit
izvesti. Što se tiče nauke i mehanizma, ako su pripreme okončane, svaki čas
je isti. Međutim, kako moramo da se nosimo s pripremama koje je izvela
žena izvanredno domišljatog uma, i koja je potpuno verovala u mađiju i
tajno značenje u sve unosila, treba da se stavimo na njeno mesto pre nego
što odlučimo. Sad je očigledno da zalazak sunca ima važno mesto u
pripremama. Kako su ona sunca, presečena onako matematički ivicom
sarkofaga, bila poređana s punim naumom, mi moramo svoje rešenje uzeti
odatle. Takođe, svuda vidimo da je broj sedam imao važan uticaj na svaku
fazu Kraljičinog razmišaljanja i zaključivanja, kao i delanja. Logična
posledica jeste da je sedmi čas posle sunčeva zalaska vreme koje je
određeno. To potvrđuje činjenica da je, svakom prilikom kad je u mojoj
kući došlo do zbivanja, to bilo izabrano vreme. Pošto sunce večeras u
Kornvolu zalazi u osam, naš čas će biti tri ujutro!”
On je govorio činjenički, mada s velikom ozbiljnošću; a u njegovim
rečima ili držanju ne beše ničeg tajanstvenog. Ipak smo svi bili dirnuti u
velikoj meri. Mogao sam to videti u drugih muškaraca, po bledilu koje im
se pojavilo na licu, i po muku i bespogovornom ćutanju s kojim se ta odluka
prima. Jedina osoba koja ikako ostade mirna bila je Margareta, koja beše
zapala u jedno od svojih raspoloženja zamišljenosti, ali koja kao da se
probudi na znak neke radosti. Njen otac, koji ju je posmatrao napeto,
nasmeši se; njeno raspoloženje njemu beše izravna potvrda njegove teorije.
Što se mene tiče, bio sam skoro obrvan. Konačno određivanje časa
činilo se kao glas propasti. Kad na to sad pomislim, mogu shvatiti kako se
osuđenik na smrt oseća pri izricanju presude, ili kada čuje koji mu je zadnji
čas.
Sad nije moglo biti povratka! A ipak... Koje druge sile su u borbenom
poretku? Šta će biti sa svima nama, jadnim atomima zemaljske prašine,
uzvitlane u vetru što stiže i odlazi a da nema čoveka da zna odakle i kuda.
Nije mene radi... Margareta...
Dozva me čvrsti glas gospodina Trelonija: “Sad ćemo se postarati za
lampe i završiti svoje pripreme.”
Sledstveno, navalismo na posao, te pod njegovim nadzorom
spremismo egipatske lampe, pazeći da budu dobro napunjene kedrovim
uljem, i da fitilji budu podešeni i kako treba. Palili smo ih i isprobali jednu
po jednu, i ostavili ih spremnim, tako da će se upaliti odmah i ravnomerno.
Kad to bi gotovo, pogledasmo općenito naokolo, te sve sredismo za svoj
posao noćas.
Sve je ovo uzelo vremena, a mi se, čini mi se, svi iznenadismo kad
začusmo, dok smo izlazili iz pećine, gde veliki časovnik u predvorju
odzvanja četiri.
Ručali smo kasno, što se moglo izvesti bez muke u tekućem stanju
naših intendantskih priprema. Posle toga se, po savetu gospodina Trelonija,
razdvojismo, tako da se svako na svoj način pripremi za napor predstojeće
noći. Margareta izgledaše bledo i pomalo umorno, tako da je ja posavetovah
da legne i proba da zaspi. Ona obeća da hoće. Zamišljenost što je na
mahove obuzimaše celog dana zasad je nestala; sa svojom starom
umilnošću i nežnošću punom ljubavi, ona me poljubi za rastanak do daljeg!
S osećajem sreće koji mi ovo dade, izađoh da prošetam na liticama. Nisam
želeo da mislim, a nagonski sam osećao da će svež vazduh i Božja svetlost
sunčana, i bezbroj lepota dela njegovih ruku, biti najbolja priprema
odvažnosti za ono što će doći.
Kad se vratih, svi su se okupljali za malo kasni čaj. Upravo došavši s
razveseljavanja prirodom, dojmilo me se skoro kao komično što smo mi,
koji se bližimo kraju tako čudnog – skoro čudovišnog – poduhvata, još
sputani potrebama i navikama svog života.
Svi muškarci u skupini behu ozbiljni; vreme osame, čak i ako im je
pružilo odmor, pružilo im je i priliku da misle. Margareta beše živahna,
skoro lepršava; no je meni kod nje manjkalo malo njene uobičajene
prirodnosti. Prema meni pokaza prividan izgleda ravnodušnosti, što mi
malo povrati sumnjičavost. Kad se čaj završi, ona ode iz sobe, ali se začas
vrati sa svitkom crteža koji beše uzela ranije tokom dana. Prišavši
gospodinu Treloniju, ona reče:
“Oče, pažljivo sam razmatrala ono što si dana rekao o skrivenom
značenju onih sunaca i srca Kejinih, te sam opet pregledala crteže.”
“A s kojim ishodom, dete moje?” upita gospodin Treloni žudno.
“Postoji još jedno moguće tumačenje!”
“A to je?” Njegov glas je sad drhtao od strepnje.
Margareta progovori s čudnim zvonom u glasu, zvonom kog ne može
biti osim ako je iza njega svest o istini:
“To znači da će, za noćas, Kraljičina Dvojnica, koja je inače slobodna,
ostati u njenom srcu, koje je smrtno i ne može napustiti svoju tamnicu u
omotaču mumije. To znači da će, kad sunce bude zapalo u more, Kraljica
Tera prestati da postoji kao svesna moć, sve do rođaja sunca, sem ako je
Veliki Opit ne bude mogao prizvati u budan život. To znači da neće biti
ničeg zbog čega bi ti ili ostali zazirali od nje na onaj način za koji svi
imamo razloga da ga se setimo. Kakva god promena može doći od
izvođenja Velikog Opita, nikakva ne može doći od jadne, bespomoćne,
mrtve žene, koja je sve ove vekove čekala na ovu noć; koja je predstojećem
satu predala svu slobodu večnosti, stečenu na stari način, u nadi na novi
život, u novom svetu za kojim je čeznula!” Ona odjednom zaćuta. Kad beše
počela da govori, njene reči dostigoše svečanu, skoro molbenu obojenost,
koja me darnu u živac. Kad je zaćutala, videh, pre nego što ona okrete
glavu, da su joj oči pune suza.
Ovog puta srce njenog oca ne odgovori na njena osećanja. Izraz mu
beše veseo, ali uz mrgodnu oholost, koja me podseti na krut izraz njegovog
ozbiljnog lica dok on ležaše u omami. On ne ponudi nikakvu utehu svojoj
ćerki u njenom saosećajnom bolu. Samo izjavi: “Možemo proveriti tačnost
tvog zaključka, i njenih osećanja, kad dođe vreme!”
Pošto to izreče, on ode uz kamene stepenice u svoju sobu. Margaretino
lice izgledaše zabrinuto dok je gledala za njim. Dosta čudno, ali njena
zabrinutost me ne darnu u živac, kao obično.
Kad gospodine Treloni ode, zavlada tišina. Ne mislim da je iko od nas
želeo da govori. Uskoro Margareta ode u svoju sobu a ja izađoh na terasu
nad morem. Svež vazduh i lepota napolju pomogoše da povratim dobro
raspoloženje koje bejah spoznao ranije tog dana. Uskoro osetih da se, u
stvari, radujem u uverenju da je otklonjena opasnost koje sam se ja plašio
od Kraljičine nasilnosti u predstojećoj noći. Verovao sam u Margaretino
uverenje tako duboko da mi ne pade na pamet da dovedem u pitanje njen
zaključak. U dobrom duševnom raspoloženju, i s manje strepnje nego što
sam osećao danima, odoh u svoju sobu i legoh na sofu.
Probudi me Korbek, koji me je užurbano zvao:
“Siđite u pećinu što pre možete. Gospodin Treloni želi da nas tamo sve
odmah vidi. Požurite!”
Skočih i odjurih dole u pećinu. Svi behu tu osim Margarete, koja stiže
odmah posle mene, noseći Silvija u naručju. Kad mačak vide svog starog
dušmana, borio se da se otme, ali ga je Margareta držala čvrsto i smirivala.
Pogledah na sat. Bilo je blizu osam.
Pošto Margareta stiže, njen otac odmah progovori, s mirnim
navaljivanjem, koje meni beše novo:
“Ti veruješ, Margareto, da se Kraljica Tera dobrovoljno poduhvatila
toga da se odrekne svoje slobode za noćas? Da postane mumija i ništa više,
dok Opit ne bude okončan? Da bude zadovoljna što će biti nemoćna u svim
mogućim okolnostima dok sve ne bude gotovo i čin uskrsnuća ne bude
izveden, ili taj pokušaj ne bude propao?”
Margareta malo oćuta, pa uzvrati tihim glasom: “Da!”
Tokom te ćutnje, njeno celo biće, izgled, izraz, glas, držanje –
promeniše se. I Silvije to primeti, te joj se žestokim naporom izmigolji iz
naručja; ona kao da to ne primeti. Očekivao sam da će mačak, pošto steče
slobodu, napasti mumiju, a li on, ovom prilikom, to ne učini. Izgledaše
suviše zaplašen da bi joj se približio. On ustuknu, te uz žalosno “mjau”
priđe i počeša se o moje nožne zglobove. Ja ga uzeh u naručje, i on se tu
zadovoljno ugnezdi.
Gospodin Treloni opet progovori: “Sigurna si u ono što veliš?! Veruješ
u to iz dubine duše?”
Margaretino lice beše izgubilo zamišljen izraz; sad se činilo obasjanim
gorljivošću nekog kom je dato da govori o velikim stvarima. Ona odgovori
glasom koji je, iako miran, podrhtavao od uverenosti: “Znam to! Moje
znanje premaša verovanje!”
Gospodin Treloni opet progovori: “Znači da si tako sigurna da bi, da si
ti sama Kraljica Tera, bila voljna da to dokažeš na bilo koji način koji ja
predložim?”
“Da, na bilo koji način!” zazvoni njen odgovor neustrašeno.
On opet progovori, glasom u kome ne beše ni prizvuka sumnje: “Čak i
da prepustiš svoga ličnog duha smrti – uništenju?”
 Ona zastade, a ja videh da pati – da užasno pati. U očima joj beše
pogled lovljene divljači, koji nijedan muškarac ne može neganuto gledati u
očima svoje voljene. Htedoh da se umešam, kad se oči njenog oca,
gledajući okolo s plahovitom odlučnošću, sretoše s mojima. Oćutah, skoro
začaran; a tako i ostali muškarci. Pred nama se dešavalo nešto što ne
razumemo!
U nekoliko dugih koraka, gospodin Treloni ode do zapadne strane
pećine i raskrili kapak koji prekrivaše prozor. Hladan vazduh ulete unutra, a
svetlost sunčeva preli se preko njih oboje, jer Margareta već beše uz njega.
On pokaza tamo gde je sunce zalazilo u more u kolutu zlaćane vatre, a lice
mu beše čvrsto kao kremen. Glasom čiju ću potpuno nepopustljivu čvrstinu
čuti u ušima, povremeno, do svog smrtnog dana, on reče: “Biraj! Govori!
Kad sunce bude uronilo ispod mora, biće prekasno!”
Sjaj zamirućeg sunca osvetli lice Margaretino, dok se ono ne ozari kao
da je iznutra obasjano plemenitom svetlošću, a ona odgovori: “I to!”
Onda priđe tamo gde na stočiću stojaše mumija mačke i stavi šaku na
nju. Sad se beše sklonila sa sunca, te se po njoj videše tamne i duboke
senke. Jasnim glasom, ona reče: “Da sam ja Tera, rekla bih: ‘Uzmite sve što
imam! Ova noć je samo za bogove!’”
Dok je ona govorila, sunce utonu, a hladna senka iznenada pade na
nas. Svi smo neko vreme stojali nemo. Silvije iskoči iz moga naručja i otrča
do svoje gospodarice, te se prope uz njenu haljinu ko da moli da bude
podignut. Sad uopšte nije obraćao pažnju na mumiju.
Margareta je sijala od svoje uobičajene umilnosti kad reče tužno:
“Sunce je zašlo, oče! Hoće li ga iko od nas ugledati opet? Došla je noć svih
noći!”
 Glava 20.
VELIKI OPIT

Da se tražio neki dokaz kako smo potpuno svi do jednog poverovali u

duhovno postojanje Egipatske Kraljice, bio bi nađen u promeni koju je,
tokom nekoliko trenutaka, izvršila izjava o dobrovoljnom odricanju data,
ako smo svi verovali, preko Margarete. Uprkos predstojećem strašnom
iskušenju, čije naslućivanje beše nemoguće zaboraviti, mi smo se gledali i
postupali kao da smo doživeli veliko olakšanje. Zbilja besmo živeli u
takvom stanju ustrašenosti tokom onih dana kad gospodin Treloni ležaše u
omami da nas je to osećanje duboko izjedalo. Niko ne zna dok ne iskusi šta
to znači biti u stalnome strahu od neke neznane pogibli, koja može stići u
svako doba i u bilo kom obličju.
Promena se ispoljila na razne načine, prema svačijoj prirodi. Margareta
beše tužna. Doktor Vinčester je bio dobro raspoložen i jako pažljiv; misaoni
postupak što beše služio kao protivotrov strahu, koji sad beše oslobođen
svoje obaveze, doprineo je njegovom duhovnom oduševljenju. Izgledalo je
da je gospodin Korbek pre u raspoloženju da misli o prošlosti negoli da
umuje. Ja, pak, pre bejah sklon da budem veseo; oslobođenje od izvesne
strepnje glede Margarete bilo mi je, zasad, dovoljno.
Što se tiče gospodina Trelonija, on je izgledao manje izmenjen no bilo
ko. Možda to beše baš prirodno, jer je on toliko godina imao na pameti
naum da učini to čime smo noćas zaposleni da se svaki događaj povezan sa
tim njemu čini samo epizodom, korakom ka tom cilju. Priroda mu beše ona
zapovedna, koja tako gleda na cilj nekog poduhvata da je sve drugo od
sporedne važnosti. I sad on, iako je njegova užasna ozbiljnost popustila
usled oslobođenja od napetosti, nije malaksavao niti se kolebao ni načas u
svojoj nameri. On zamoli nas muškarce da pođemo s njim, te odosmo u
predvorje i ubrzo uspesmo da spustimo u pećinu jedan hrastov sto, dosta
dugačak i ne preširok, koji beše stojao uza zid u predvorju. Stavismo ga
ispod jakog snopa električnih sijalica u sredini pećine. Margareta je neko
vreme posmatrala, a onda joj lice najednom ublede i u na uzbuđenim
glasom reče: “Šta ćeš to da učiniš, oče?”
“Da odmotam mumiju mačke! Kraljici Teri neće trebati noćas njen
lični duh. Ako bi ga zatrebala, to bi po nas moglo biti opasno, tako da ćemo
da ga učinimo bezopasnim. Nisi uznemirana, mila?”
“Oh, ne!” odgovori ona brzo. “Ali sam mislila na mog Silvija, i kako
bi se on osećao da je mumija koju će odmotati!”
Gospodin Treloni pripremi noževe i makaze, pa mačka stavi na sto. To
beše jeziv početak našeg posla, a učini da mi srce malakše kad pomislih na
ono šta se može desiti u toj usamljenoj kući u gluvini noći. Osećaj
usamljenosti i odvojenosti od sveta beše pojačan zavijanjem vetra, koji beše
zloslutno narastao, i udaranjem valova o stene dole. Međutim, imali smo
pred sobom preozbiljan zadatak da bi nas pokolebale spoljne pojave.
Odmotavanje mumije započe.
Tu beše neverovatan broj zavoja, a zvuk cepanja – pošto oni behu
slepljeni jedan za drugi bitumenom i smolama, i začinima – i oblačić
crvene, ljute prašine koji se diže, pritiskahu čula sviju nas. Kad se skidoše
zadnji omoti, ugledasmo zvera gde sedi pred nama. Bio je postavljen
sasvim uspravno; njegova dlaka, zubi i kandže behu celi. Oči behu
zatvorene, a kapci nisu imali divljačan izgled koji sam ja očekivao. Brci
behu bili pritisnuti zavojima uz lice, ali se, kad pritisak bi uklonjen,
ispraviše kao što bi da su živi. To beše veličajan stvor, divlji mačak goleme
veličine. A dok smo ga gledali, naš prvotni pogled udivljenja promeni se u
pogled straha, a jeza prođe kroz sve nas, jer tu beše potvrda strahova koje
smo pretrpeli: njegovi gubica i kandže behu zamazani sasušenim, crvenim
mrljama od skorašnje krvi!
Doktor Vinčester beše prvi koji se povrati; krv sama po sebi njega je
malo uznemiravala. On izvadi svoju lupu, pa je razgledao mrlje na
mačkovoj gubici.
Gospodin Treloni glasno uzdahnu, kao da mu laknu “Baš kao što sam i
očekivao,” reče. “Ovo ima dobro značenje za ono što dolazi.”
Dotle je doktor Vinčester prešao na razgledanje crveno zamrljanih
kandži. “Kao što sam očekivao!” reče. “On, usto, ima sedam kandži!”
Otvorivši svoj novčanik, on izvadi komad upijaćeg papira obeležen
Silvijevim kandžama, na kom olovkom beše ucrtana i skica posekotina
načinjenih na zapešću gospodina Trelonija. On stavi papir ispod šape
balsamovanog mačka. Belezi su se tačno podudarali.
Pošto pažljivo pregledasmo mačka, a da ne nađosmo ništa čudnog u
vezi sa njim osim čudesne očuvanosti njegove, gospodin Treloni ga podiže
sa stola.
Margareta iskoraknu i viknu: “Pazi, oče! Pazi! Može te povrediti!”
 “Više ne, Mila!” odgovori on dok je išao prema stepeništu.
Njoj se izduži lice. “Kuda ideš?” upita slabim glasom.
“U kuhinju,” odgovori on. “Vatra će ukloniti svaku opasnost za
budućnost; ni astralno telo ne može se povratiti iz pepela!” On nam dade
znak da ga pratimo.
Margareta se okrete uz jecaj. Ja joj priđoh, ali me ona odbi rukom i
prošaputa: “Ne, ne! Idite sa ostalima. Možda ćete biti potrebni ocu. Oh, ovo
liči na ubistvo! Miljenik sirote Kraljice...” Suze su kapale ispod prstiju što
joj pokrivahu oči.
U kuhinji su već bila spremna drva za vatru. Gospodin Treloni im
prinese šibicu; kroz nekoliko trenutaka, sitne treske prihvatiše i plamenovi
liznuše. Kad se vatra razgore, on na nju baci mačkovo telo. Ono ležaše,
nekoliko sekundi, kao tamna gomila usred plamenova, a soba zasmrde od
vonja zapaljene dlake. Onda se zapali i osušeno telo. Zapaljive tvari
korišćene u balsamovanju postadoše novo gorivo, te plamenovi zaurlaše.
Nekoliko časaka žestokog gorenja, a onda odahnusmo slobodno. Ličnog
duha Kraljice Tere više nije bilo!
Kad se vratismo u pećinu, nađosmo Margaretu gde sedi u mraku. Beše
ugasila električno osvetljenje, te je samo slab odsjaj večernjeg svetla
dolazio kroz uske otvore. Njen otac joj brzo priđe i zagrli je na zaštitnički
način, pun ljubavi. Ona mu stavi glavu na rame na trenutak, pa se činilo da
joj je lakše. Uskoro zatraži od mene: “Malkolme, upalite svetlo!”
Ja izvrših njeno naređenje, te videh da su joj, iako je plakala, oči sada
suve. I njen otac to vide, pa se činilo da mu je to milo. Reče nam ozbiljnim
glasom: “Sad bi bolje bilo da se pripremimo za svoj veliki zadatak. Ne bi
valjalo da išta ostavimo za zadnji trenutak!”
Margareta mora da je slutila šta dolazi, jer upita klonulim glasom: “Šta
ćete sad da radite?”
I gospodin Treloni mora da je slutio kakva su njena osećanja, jer
odgovori tihim glasom: “Da odvijemo mumiju Kraljice Tere!”
Ona mu priđe i reče molećivo, šapatom: “Oče, nećete je razmotati! Svi
vi muškarci! I još na jarkom svetlu!”
“A zašto ne, mila?”
“Pomisli samo, oče – žena! Sasvim sama! Na takav način! Na takvom
mestu! Oh, to je okrutno, okrutno!”
Ona očito beše veoma obrvana. Obrazi joj se zacrveneše, a oči joj behu
pune gorkih suza. Njen otac vide njezin jad, te je, saosećajući s njim, poče
tešiti. Ja kretoh, ali mi on dade znak da ostanem. Pomislih da želi, na
uobičajeni muški način, pomoć u takvoj prilici, i da, kao muškarac, želi da
na nekog drugog prebaci zadatak bavljenja ženom koja je ogorčena i
žalosna. Međutim on prvo poče da se obraća njenom razumu: “Nije žena,
mila; mumija! Mrtva je skoro pet hiljada godina!”
“Šta to mari? Pol nije pitanje godina! Žena je žena, pa da je mrtva pet
hiljada vekova! A ti očekuješ da ona uskrsne iz tog dugog sna! To ne može
biti prava smrt, ako će uskrsnuti iz nje! Naveo si me da verujem da će živa
izaći kad se kovčeg otvori!”
“Jesam, mila, i verujem u to! Ali ako to kod nje nije smrt sve te
godine, onda je nešto neobično slično njoj. S druge strane, razmisli samo –
nju su balsamovali muškarci. Nisu imali ženska prava ni ženske doktore u
starom Egiptu, mila! Osim toga,” nastavi on slobodnije, videvši da ona
prihvata njegovo objašnjenje, iako mu se ne predaje, “mi muškarci smo
navikli na takve stvari. Korbek i ja smo odmotali stotine mumija, a međ
njima beše žena koliko i muškaraca. Doktor Vinčester, u svome radu, morao
je da se bavi ženama kao i muškarcima, dok navika nije učinila da o polu ne
razmišlja. I Ros je u svome radu kao advokat...” On naglo ućuta.
“I vi ćete pomagati!” reče ona meni, izgledajući ogorčeno.
Ja ne rekoh ništa; mislio sam da je najbolje ćutati. Gospodin Treloni
žurno nastavi; video sam da mu beše milo što je bio prekinut, jer je deo
njegovog razlaganja u vezi s radom advokata bio svakako slab:
“Dete moje, i ti ćeš biti s nama. Zar bismo mi učinili išta što bi tebe
povredilo ili uvredilo? Dede! Budi razumna! Nismo na zabavi. Svi smo
ljudi ozbiljni, što započinjemo ozbiljno opit koji može otkriti mudrost
prošlosti i beskrajno uvećati ljudsko znanje, što može um ljudski izvesti na
novi put razmišljanja i istraživanja. Opit,” nastavi on, dok mu glas postajaše
dublji, “koji može smrt doneti nekom od nas – svima nama! Znamo, po
onome što se zbilo, da postoje, ili da mogu postojati, pogibelji goleme i
neznane pred nama, čiji kraj možda niko u ovoj kući neće dočekati.
Verujem, dete moje, da ne postupamo olako, nego s punom trezvenošću vrlo
ozbiljnih ljudi. Osim toga, mila, kakva god osećanja imala ti – ili bilo ko od
nas – u vezi sa tim, nužno je, radi uspeha opita, da se ona odmota. Mislim
da bi, u svakom slučaju, bilo potrebno da se zavoji uklone pre nego što ona
postane živo ljudsko biće umesto oduhovljenog leša s astralnim telom. Kad
bi se njen prvotni naum izvršio i ona u novi život došla unutar njenih
mumijskih zavoja, to bi značilo zameniti kovčeg za grob! Ona bi umrla
smrću onog ko je živ sahranjen! Ali sada, kad je dobrovoljno privremeno
napustila svoju astralnu moć, ne može biti sumnje u vezi sa tim.”
Maragretino lice se razvedri. “U redu, oče!” reče ona i poljubi ga. “Ali
ipak, to izgleda kao užasna nedostojnost za kraljicu i ženu.”
Ja kretoh ka stepeništu, kad me ona pozva: “Kuda vi idete?”
Ja se vratih, uzeh joj ruku i pomilovah je, i rekoh “Vratiću se kad
odmotavanje bude gotovo!”
“Možda je ipak bolje da ostanete! Može biti korisno za vaš rad kao
advokata!” Ona se nasmeši kad me pogleda u oči, ali se očas promeni. Lice
joj postade ozbiljno i samrtno bledo. Sanjarskim glasom reče: “Otac je u
pravu! Ovo je užasna prilika; svi treba da budemo ozbiljni dok ona traje. Ali
ipak bi – ama, baš zbog toga je bolje da ostanete, Malkolme! Biće vam
kasnije milo što ste bili tu noćas!”
Srce mi malaksa na njene reči, ali pomislih da je bolje da ništa ne
kažem. Strah se već otvoreno širio međ nama!
Dotle je gospodin Treloni, uz pomoć gospodina Korbeka i doktora
Vinčestera, podigao poklopac sarkofaga od belog kamena, koji sadržavaše
mumiju Kraljičinu. On beše velik, ali ne prevelik. Mumija beše i dugačka i
široka, i visoka, a toliko beše teška da nije bio lak zadatak, ni za četvoricu
nas, da je izvadimo. Po uputstvima gospodina Trelonija, postavismo je na
sto spremljen za nju. Tada, i tek tada, meni sinu koliko je cela ta stvar
užasna! Tu, u punom sevu svetlosti, cela zemaljska i prljava strana smrti
učini se zapanjujuće stvarnom. Spoljni ovoji, pocepani i razlabavljeni
grubim dodirom, i boje potamnjene od prašine ili prosenjene od trenja,
izgledahu izgužvani kao od nespretnog postupanja; iskrzane ivice ovojne
tkanine ličile su na rojte; premaz beše neujednačen, a lak oguljen. Ovoji
behu mnogostruki, jer opseg beše velik. Međutim, kroz sve to se nazirala
ljudska prilika što se sakriti ne može, koja kao da izgleda, kad je delimično
skrivena, užasnije nego inače. To pred nama beše Smrt, i ništa drugo. Sva
bajkovitost i osećanje mašte behu nestali. Dva starija čoveka, zanesenjaci
koji su često obavljali takav posao, ne behu smetena; i doktor Vinčester
izgledaše da se drži poslovno, kao pred operacionim stolom. Međutim, ja
sam se osećao neraspoloženo, jadno i postiđeno; a osim toga, bolelo me je i
uzbunjivalo Margaretino smrtno bledilo.
Onda posao započe. Odmotavanje balsamovanog mačka beše me
pomalo pripremilo za nj; ali ovaj beše mnogo veći, i toliko beskrajno
zamršeniji, da se činilo da je sasvim druga stvar. Štaviše, u svemu tom beše
– sem stalno prisutnog osećaja smrti i ljudskosti – nečeg tananijeg. Mačak
beše balsamovan grubljim materijalima; ovde je sve, kad se ukloniše spoljni
ovoji, bilo rađeno finije. Izgledalo je da su u ovom balsamovanju korišćene
samo najbolje smole i začini. Ali tu beše isto okruženje, ista prateća crvena
prašina i prodorna prisutnost bitumena; tu beše isti zvuk cepanja koji prati
trganje zavoja. Ovih beše ogroman broj, a opseg im beše golem kad se
otvoriše. Dok su ih muškarci odvijali, ja sam postajao sve uzbuđeniji.
Nisam u tom učestvovao; Margareta me beše pogledala zahvalno kad sam
odstupio. Uzeli smo se za ruke i držali se čvrsto jedno drugog. Kako se
odmotavanje nastavljalo, zavoji postajahu finiji, a vonj manje opterećen
bitumenom, ali prodorniji. Mi svi, čini mi se, počesmo da to doživljavamo
kao da nas pogađa ili dira na neki poseban način. To, pak, nije ometalo rad;
on se odvijaše nesmetano. Neki od nutarnjih zavoja imali su simbole ili
slike. Ovi katkad behu izvedeni u celosti u zelenoj boji, a katkad u mnogo
boja, ali uvek s preovladavanjem zelene. Ovda-onda, gospodin Treloni ili
gospodin Korbek bi pokazali na neki poseban crtež pre no što bi zavoj
ostavili na gomilu pored sebe, koja je narastala do čudovišne visine.
Najzad spoznasmo da zavoji stižu do kraja. Već veličina beše smanjena
na onu normalnog tela, očito visine Kraljičine, koja beše visoka iznad
proseka. A kako se kraj bližio, tako je raslo bledilo Margaretino, a srce joj
je tuklo sve divljije, dok joj se grudi ne počeše nadimati tako da me to
prepade.
Baš kad je njen otac uklanjao zadnje zavoje, desi se da je digao pogled
i opazio bolan i zabrinut izraz njenog bledog lica. On zastade, pa,
pomislivši da se ona brine zbog povrede pristojnosti, reše utešno: “Neka ti
ne bude nelagodno, mila! Pogle – nema ničeg što ti smeta. Kraljica ima na
sebi odeždu. Jes, usto i kraljevsku odeždu!”
Taj zavoj beše jedan širok komad, dugačak koliko celo telo. Kad se on
ukloni, pojavi se bogata, potpuna odežda od belog platna, koja pokrivaše
telo od grla do stopala. I to od kakvog platna! Svi se sagosmo da
pogledamo.
Margaretu napusti zabrinutost, sa njenog ženskog zanimanja za finu
tkaninu. Onda i mi ostali pogledasmo s divljenjem, jer jamačno da takvo
platno ne videše oči našeg doba. Beše fino kao najfinija svila. Ali nikada ne
beše predene ili tkane svile koja bi ležala u tako skladnim naborima, iako
ovi behu stisnuti zavojima tkanine za balsamovanje i stvrdnuti protokom
hiljada godina.
 Oko vrata joj behu ukusno izvezene, čistim zlatom, sitne grančice
smokve, a oko stopala, slično urađeni, behu beskrajni redovi lokvanja
nejednake veličine, u zbilja ljupkoj neobuzdanosti prirodnog raslinja.
Preko tela, ali očigledno ne i oko njega, beše pojas od dragulja.
Čudesan pojas, koji je sijao i sjajio u svim oblicima i menama boja
nebeskih! Pređica beše jedan velik žuti kamen, okrugla obrisa, dubok i
zakrivljen, kao da je podatna kugla zgnječena. Sjajio je i sijao kao da unutra
leži pravo sunce; zraci svetlosti njegove kao da su izbijali i osvetljavali sve
okolo. Sa svake strane mu behu dva velika mesečeva kamena manje
veličine, čije sijanje, pokraj sunčeva kamena, beše ko srebreni odsjaj
mesečine. A zatim, na obe strane, povezan kopčama izvanredna oblika, beše
niz plamenih dragulja, čije boje kao da su se žarile. Svaki od tih kamenova
kao da je sadržao živu zvezdu, koja je treperila na svakoj meni nepostojane
svetlosti.
Margareta diže ruke u zanosu. Ona se saže da razgleda izbliza, ali,
odjednom, ustuknu i uspravi se u svoj svojoj visini. Izgledalo je da govori s
uverenošću potpune spoznaje: “To nije pokrov mrtvački! Nije namenjen da
bude odeća smrti! To je odežda venčana!”
Gospodin Treloni se naže i dodirnu platnenu haljinu. On podiže nabor
kod vrata, a ja sam znao, po njegovom brzom uzdahu, da ga je nešto
iznenadilo. On podiže još malo, a onda i on ustuknu, govoreći: “Margareta
je u pravu! Ta haljina nije namenjena da je nosi pokojnik! Pogledajte –
njeno telo nije odeveno u nju. Samo je stavljena preko nje.”
On ukloni pojas od dragulja i predade ga Margareti. Zatim, s obe ruke,
podiže bogatu odeždu i položi je preko ruku koje ona ispruži s nagonskim
porivom. Stvari takve lepote behu isuviše dragocene da se s njima ne bi
postupalo sa najvećom pažnjom.
Svi smo stojali puni strahopoštovanja prema lepoti tela koje, ako se
izuzme veo na licu, ležaše sad potpuno nago pred nama. Gospodin Treloni
se saže i rukama koje lako drhte diže ovu platnenu tkaninu, koja beše iste
finoće kao odežda. Kad se on povuče i cela veličajna lepota Kraljice bi
otkrita, ja osetih gde me obuzima navala stida. Nije bilo ispravno što smo tu
i buljimo nedostojnim očima u tako neodevenu lepotu; to je nepristojno; to
je skoro bogohulno! A ipak, to belo čudo toga divnog tela beše nešto što se
sanja. Uopšte nije ličilo na smrt; ličilo je na kip izrezan u belokosti rukom
Praksitela. Nije bilo ničeg od onog užasnog opadanja, koje smrt kao da očas
postiže. Nije bilo ničeg od smežurane žilavosti, koja je, valjda, glavna
odlika većine mumija. Nije bilo zbrčkanog smanjenja tela sasušenog u
pesku, ko što videh pređe u muzejima. Svaka pora toga tela kao da beše
očuvana na neki čudesan način. Mišićje beše puno i zaokrugljeno, kao u
žive osobe; koža beše glatka kao saten. Boja je izgledala izvanredno. Beše
kao belokost, sem tamo gde desna ruka, s iskidanim, krvlju umrljanim
zapešćem, beše ležala otkrivena u sarkofagu toliko desetina stoleća.
Iz ženskog poriva, usta oborenih od sažaljenja, s očima što sevaju od
gneva i zažarenih obraza, Margareta prebaci preko tela krasnu odeždu što
joj ležaše preko ruke. Onda se videlo samo lice. Ono beše još uzbudljivije i
od samog tela, jer se činilo da nije mrtvo nego živo. Očni kapci behu
zatvoreni, ali su dugačke, crne, izvijene trepavice prekrivale obraze.
Nozdre, raširene u svečanom ponosu, kao da imahu spokoj koji je, kad se
vidi u životu, veći nego spokoj smrti. Iza punih, crvenih usana naziraše se,
iako usta ne behu otvorena, jedva primetan beli niz bisernih zuba. Njena
kosa, izvanredno bogata i sjajnocrna kao gavranovo krilo, beše zgomilana
iznad belog čela, na koje je nekoliko kovrčavih uvojaka zalutalo ko izdanci
loze. Zapanji me sličnost s Margaretom, mada sam u duši bio na to
pripremljen navođenjem, od strane gospodina Korbeka, izjave njezina oca.
Ova žena – nisam o njoj mogao misliti kao o mumiji ili lešu – beše slika
Margarete kad je moje oči ugledaše prvi put. Sličnost beše povećana
ukrasom od dragulja koji je ona nosila u kosi, “kolutom i perima”, kakav i
Margareta beše nosila. I ovaj beše izvanredan dragulj: jedan plemeniti biser
mesečeva sjaja, oivičen rezbarenim komadima mesečeva kamena.
Gospodin Treloni beše obrvan dok je gledao. Sasvim je malaksao, a
kad Margareta polete k njemu i zagrli ga i poče ga tešiti, čuh ga gde mrmlja
slomljeno: “Izgleda kao da si ti mrtva, dete moje!”
Nastade duga ćutanje. Čuo sam zavijanje vetra napolju, koji sada beše
prešao u oluju, i besno lupanje valova dole. Glas gospodina Trelonija razbi
čaroliju: “Kasnije moramo pokušati da ustanovimo koji je postupak
balsamovanja. Ne liči ni na jedan koji ja poznajem. Ne izgleda da je bilo
izrezanog otvora radi vađenja utrnbe i organa, koji su, izgleda, ostali
nedirnuti u telu. S druge strane, u mesu nema vlage, a ona je zamenjena
nečim drugim, kao da su vosak ili stearin ubačeni u vene nekim domišljatim
postupkom. Pitam se da li je moguće da su u to vreme mogli koristiti
parafin. Možda je on, nekim postupkom koji mi ne poznajemo, upumpan u
vene, gde se stvrdnuo!”
 Margareta nas, pošto baci jedan beli čaršaf preko tela Kraljičinog,
zamoli da ga odnesemo u njenu sobu, gde ga položismo na njen krevet.
Onda nas udalji, govoreći: “Ostavite je samu sa mnom. Ima da prođe još
mnogo sati, a ja ne želim da je ostavim da leži tamo, sasvim naga na blesku
svetla. Ovo je možda venčanje za koje se spremala – venčanje smrti; pa će
barem nositi svoju lepu odeždu.”
Kad me ona uskoro opet dovede u sobu, mrtva Kraljica beše obučena u
odeždu od finog platna sa vezom od zlata, a svi njeni divni dragulji behu na
mestu. Sveće behu upaljene oko nje, a belo cveće joj ležaše na grudima.
Držeći se za ruke, stojali smo i posmatrali je neko vreme. Onda je
Margareta, uz uzdah, pokri jednim od svojih snežnih čaršafa. Ona se okrete,
pa se sa mnom, pošto tiho zatvori vrata sobe, vrati ostalima, koji sada behu
došli u trpezariju. Ovde svi počesmo da razgovaramo o stvarima koje su se
zbile, i koje će doći.
Ovda-onda, mogao sam osetiti kako neko od nas sili razgovor, kao da
nismo sigurni u sebe. Dugo bdenje počelo je da nam se poznaje na živcima.
Meni beše jasno da je gospodin Treloni prepatio u onoj omami više nego što
smo sumnjali, ili što je on mario da pokaže. Istina, njegova volja i njegova
odlučnost behu jaki kao uvek, ali je čisto telesna strana njegova bila malo
oslabljena.
Kako su sati mileli, vreme proticaše sve sporije. Činilo se da ostali
muškarci nesvesno postaju pomalo pospani. Pitao sam se da li se kod
gospodina Trelonija i gospodina Korbeka, koji su već bili pod hipnotičkim
uplivom Kraljice, ispoljava ista uspavanost. Doktor Vinčester imao je
periode uznemirenosti, koji postajahu sve duži i češći kako vreme
odmicaše.
Što se tiče Margarete, napetost se na njoj videla preko mere, kao što se
i moglo očekivati kad je žena u pitanju. Sve više je bledela, dok ja, najzad,
oko ponoći ne počeh da zbilja brinem zbog nje. Uspeh da je nagovorim da
sa mnom ode u biblioteku, i pokušah da je nateram da malo legne na sofu.
Kako gospodin Treloni beše odlučio da će opit da se izvede sedmog časa po
zalasku sunca, biće skoro tri sata ujutro kad se Veliki Opit bude izvodio. I
da se ceo sat predvidi za zadnje pripreme, još uvek smo imali da izdržimo
dva sata čekanja. Obećah da ću je verno paziti i da ću je probuditi u vreme
koje ona odredi, ali ona ne htede ni čuti za to da se odmara. Lepo mi zahvali
i nasmeši se dok je to činila. Međutim, saopšti mi da nije pospana i da je
sasvim sposobna da izdrži; da je bledom čine samo napetost i uzbuđenje
čekanja. Složih se nasilice, ali sam je duže od sata držao u biblioteci, u
razgovoru o mnogim stvarima, tako da sam na kraju, kad ona zatraži da se
vrati ocu, osetio da sam barem nešto učinio da joj pomognem da vreme
prođe.
Nađosmo trojicu muškaraca gde u tišini strpljivo sede u trpezariji. S
muškom rešenošću, behu zadovoljni da ćute, pošto su osećali da su učinili
sve što je u njinoj moći.
I tako smo čekali.
Izbijanje dva časa kao da nas sve ožive. Ma kakve senke da su se
spuštale na nas tokom dugih prethodnih sati kao da se odmah digoše, te svi
kretosmo za svojim pojedinim dužnostima, budni i čili. Prvo pregledasmo
prozore, da se postaramo da budu zatvoreni, jer je bura sad tako žestoko
besnela da se uplašismo da nam može pokvariti planove, koji, pak,
počivahu na savršenoj tišini.
Onda pripremismo svoje respiratore, da ih stavimo kad se vreme bude
približilo. Od početka smo dogovorili da ih koristimo, jer nismo znali neće
li neki škodljiv dim izaći iz Mađijskog Kovčega kad bude otvoren.
Izgledaše kao da nekako nikom od nas ne pada na pamet da postoji sumnja
da će se on otvoriti.
Zatim, pod vođstvom Margaretinim, prenesosmo telo Kraljice Tere,
jošte odeveno u venčanu odeždu, iz njene sobe u pećinu.
To beše čudan prizor, i čudno iskustvo. Skupina ozbiljnih, nemih ljudi
što odnose od upaljenih sveća i belog cveća belo, nepomično telo, koje je
ličilo na kip od belokosti kad se od našeg kretanja odežda zarozala.
Položismo je u sarkofag i stavismo odsečenu šaku na njeno tačno
mesto na njenim grudima. Ispod nje beše postavljen Dragulj Sedam Zvezda,
kojeg gospodin Treloni beše izvadio iz kase. Taj je sevao i bleskao kad ga
on postavi na mesto. Blistav sjaj električnih sijalica hladno je padao na
veliki sarkofag, pripremljen za konačni opit – Veliki Opit, posledicu
celoživotnog istraživanja te dvojice iskusnih naučnika. Osim toga,
zapanjujuća sličnost izmeđ Margarete i te mumije, pojačana njenim
izvanrednim bledilom, povećavaše neobičnost svega.
Kada sve beše konačno pripremljeno, beše prošlo tri četvrti časa, jer
smo bili temeljni u svemu što radimo. Margareta mi mahnu, te ja odem s
njom u njenu sobu. Tu ona učini stvar koja mene neobično ganu i jasno mi
predoči groznu prirodu poduhvata kog smo se prihvatili. Jednu po jednu,
ona pažljivo utuli sveće i vrati ih na njihovo uobičajeno mesto. Kad završi,
reče mi: “S njima je gotovo! Šta god bude – život ili smrt – sad nema svrhe
da se više koriste!”
Vratismo se u pećinu s čudnom uzbuđenošću konačnosti. Sad neće biti
uzmaka!
Stavismo svoje respiratore i zauzesmo mesta kako beše dogovoreno.
Trebalo je da ja stojim kraj prekidača električnih sijalica, spreman da ih
gasim i palim kako gospodin Treloni bude nalagao. Njegova zadnja
opomena meni da njegova uputstva izvršavam tačno beše skoro kao pretnja;
jer on me upozori da smrt nekog od nas ili sviju može proisteći iz neke
greške ili nehata s moje strane. Margareta i doktor Vinčester trebalo je da
stoje izmeđ sarkofaga i zida, tako da ne budu izmeđ mumije i Mađijskog
Kovčega. Trebalo je da tačno promatraju sve što se zbiva u vezi s
Kraljicom.
Gospodin Treloni i gospodin Korbek će se postarati da se upale lampe,
a onda će zauzeti svoja mesta – prvi čelo nogu, a potonji čelo glave
sarkofaga.
Kad se kazaljke časovnika približiše vremenu, oni su stojali spremni sa
svojim zapaljenim svećama, ko tobdžije iz starine sa svojim fitiljima.
Tokom nekoliko minuta koji uslediše, prolaženje vremena beše lagani
užas. Gospodin Treloni stojaše s časovnikom u ruci, spreman da da znak.
Vreme se bližilo s nezamislivom sporošću; no najzad se ču zujanje
točkića koje opominje da je čas nadomak. Učini se da odbijanje srebrnoga
zvona časovnika udara po našim srcima kao zvon propasti. Jedan! Dva! Tri!
Fitilji lampi prihvatiše, a ja isključih električno svetlo. U mutnosti
lampi koje su se mučile, i posle sjajnog seva električnog svetla, soba i sve u
njoj poprimi neobičan izgled, i sve kao da se očas promeni. Mi smo čekali,
dok su nam srca tukla. Znam da je moje tuklo, a zamišljao sam da čujem
kucanje ostalih. Napolju je oluja besnela; kapci uskih prozora tresli su se,
napinjali i cimali, kao da se nešto bori da uđe.
Činilo se da trenuci proleću na olovnim krilima; bilo je kao da ceo svet
miruje. Prilike ostalih se ocrtavahu mutno, dok se Margaretina bela haljina
jedina jasno videla u tmini. Glomazni respiratori, koje smo svi nosili,
povećavahu neobičan izgled. Oskudno svetlo lampi osvetljavaše četvrtastu
vilicu gospodina Trelonija i jaka usta, i mrko, naborano lice gospodina
Korbeka. Njine oči kao da su sevale u tome svetlu. Na drugom kraju sobe,
oči doktora Vinčestera svetlucahu kao zvezde, a Margaretine su bleskale
kao crna sunca.
 Hoće li se te lampe ikad razgoreti!
Prođe, sve u svemu, samo nekoliko trenutaka dok one ne zaplamtaše.
Lagano, postojano svetlo, koje postajaše sve sjajnije, i koje promeni boju od
plave u kristalno belu. One tako ostadoše par minuta a da se nikakva
promena u Kovčegu nije primećivala. Najzad po njemu celom poče da se
javlja slabo rumenilo. Ovo je sve više jačalo, dok ne postade slično
ražarenom dragulju, a onda kao živo biće čija je bit svetlost. Gospodin
Treloni i gospodin Korbek nemo se pomeriše na svoja mesta pored
sarkofaga.
Mi smo čekali i čekali, a činilo se da su nam se srca ustavila.
Najednom, ču se zvuk sličan slaboj, prigušenoj eksploziji, a poklopac
kovčega podiže se ravnomerno nekoliko palaca; sad nije moglo biti nikakve
sumnje, jer cela pećina beše puna svetlosti. Onda se poklopac, ostavši
nepomičan na jednoj strani, lagano podiže na drugoj, kao da popušta
nekakvom pritisku. Ne mogoh videti šta je unutra, jer mi se isprečio
podignuti poklopac. Kovčeg i dalje nastavi da sija; iz njega poče da se
iskrada slabo, zelenkasto isparenje, koje zaplovi u pravcu sarkofaga, kao
gonjeno ili privučeno k njemu. Nisam mogao sasvim da ga omirišem, s
obzirom na respirator, ali sam, i kroza nj, bio svestan čudnog, prodornog
mirisa. Posle nekoliko trenutaka, isparenje posta nešto gušće i poče da
prelazi pravo u otvoreni sarkofag. Sada beše očigledno da ga balsamovano
telo nekako privlači, kao i da ono nekako deluje na to telo, jer sarkofag
postupno postade obasjan, kao da je telo počelo da sija. Ne mogoh videti
unutra odande gde sam stojao, ali zaključih, po licima svih četvoro
posmatrača, da se nešto čudno dešava.
Poželeh da i sam otrčim tamo i pogledam, ali se setih ozbiljnog
upozorenja gospodina Trelonija, te ostadoh na svom mestu.
Oluja je i dalje grmela oko kuće, a ja osetih gde se stena na kojoj je
ona sagrađena trese pod besnim naletima valova. Kapci se napinjahu, kao
da bi silni vetar napolju u samome gnevu da provali unutra. U tom užasnom
trenutku iščekivanja, kada su se sile života i smrti borile za prevlast,
uobrazilja beše probuđena. Skoro pomislih da je oluja živi stvor, i da je
pokreće gnev živih!
Najednom se žudna lica oko sarkofaga nagnuše napred. Pogled
neizrečnog čuđenja u očima, osvetljen onim natprirodnim sjajem iz nutrine
sarkofaga, imao je nadljudski sjaj.
 Moje oči behu zaslepljene tom užasnom, onesposobljavajućom
svetlošću, tako da sam im jedva mogao verovati. Videh gde se nešto belo
diže iz otvorenog sarkofaga; nešto što mojim namučenim očima izgledaše
da je paučinasto, kao bela izmaglica. Usred te izmaglice, koja beše mutna i
neprozirna kao opal, beše nešto kao šaka koja drži ražareni dragulj što bukti
od mnogih svetala. Kad se žarko rumenilo Mađijskog Kovčega susrete s
ovim novim, živim svetlom, zeleno isparenje koje je lebdelo izmeđ njih
ličilo je na slap bleštavih tačkica – čudo svetlosti!
Međutim, baš u tome času dođe do promene. Žestoka oluja, boreći se
sa kapcima uskih otvora, zadobi pobedu. Uz zvuk pištoljskog hica, jedan od
kapaka razbi svoje spone i bi na šarkama odbačen na zid. Unutra nahrupi
žestok nalet vetra, koji povijaše plamenove lampi amo-tamo, a zeleno
isparenje skrenu sa njegovog smera.
Istog trena dođe do promene u izlivu iz kovčega. Vide se brz plamen i
ču prigušena eksplozija, a poče izlaziti crn dim. Ovaj postajaše sve
neprozirniji užasnom brzinom, u sve gušćim gomilama, dok cela pećine ne
poče da se mrači, a obrisi joj se ne izgubiše. Oštri vetar je hujao unutra i
kovitlao ga. Na znak od gospodina Trelonija, gospodin Korbek ode i zatvori
kapak, pa ga zaglavi jednim klinom.
Želeo sam da pomognem, ali sam morao čekati na uputstva od
gospodina Trelonija, koji se nesmiljeno držao svog mesta čelo glave
sarkofaga. Ja mu mahnuh rukom, ali mi on odmahnu da ostanem.
Postepeno, obličja sviju njih uz sarkofag postadoše nerazgovetna u dimu što
se oko njih valjaše u gustim, ustalasanim oblacima. Na kraju, sasvim ih
izgubih iz vida. Užasno sam želeo da odjurim tamo, kako bih bio uz
Margaretu, ali se opeta uzdržah. Ako se stigijska tmina nastavi, svetlo će
biti nužno za bezbednost, a ja sam čuvar svetla! Moja strepnja dok sam
stojao na svome mestu beše skoro nepodnosna.
Kovčeg je sad bio tek mutne boje, a lampe su slabile, kao da ih
savaladava gusti dim. Uskoro će se na nas spustiti potpun mrak.
Čekao sam i čekao, nadajući se svakog trenutka da ću čuti zapovest da
upalim svetlo; ali ona ne dođe. I dalje sam čekao, i gledao, s mučnom
napetošću, valjajuće oblake dima koji su i dalje sipali iz sanduka, čiji je sjaj
bledeo. Lampe opadahu, te su gasnule, jedna po jedna.
Na kraju, ostade upaljena samo jedna lampa, i ta beše mutno plava i
treptava. Piljio sam prema Margareti, u nadi da ću je videti kad se tmina
malo digne; sad je sva moja zabrinutost bila usmerena na nju. Jedva sam
nazirao njenu belu haljinu iza mutnog obrisa sarkofaga.
Crna magla postajaše sve gušća, a njena oštrina poče da mi napada
nozdre i oči. Sad se učini da se količina dima što dolazi iz Kovčega
smanjuje, i da je sam dim manje gust. Na drugoj strani sobe videh da se
pomera nešto belo tamo gde je sarkofag. Bilo je nekoliko takvih pomeranja.
Na zamirućem svetlu, tek sam mogao brzo nazreti odblesak beline kroz
gusti dim, jer sad i poslednja lampa poče ubrzano treptati pre no što će se
ugasiti. Onda nestade i zadnji plamičak. Osetih da je došlo vreme da
progovorim, te skinem svoj respirator i povičem:
“Da upalim svetlo?” Ne bi odgovora. Pre no što me gusti dim zaguši,
viknuh opet, ali glasnije: “Gospodine Treloni, da upalim svetlo? Odgovorite
mi! Ako mi ne zabranite, ja ću ga upaliti!”
Pošto ne bi odgovora, ja okretoh prekidač. Na moj užas, ništa se ne
desi – nešto sa svetlom se pokvarilo! Kretoh, u nameri da jurnem uza
stepenice i potražim uzrok, ali ništa nisam video – sve beše mrkli mrak.
Pipanjem potražih put preko sobe, prema mestu gde sam mislio da je
Margareta. Dok sam išao, spotakoh se o neko telo. Osetih, po njenoj haljini,
da je to žena. Srce mi malaksa – Margareta je u nesvesti, ili čak mrtva.
Podigoh to telo u naručje i kretoh pravo napred dok ne dodirnuh zid. Prateći
ga naokolo, dođoh do stepeništa, i požurih uza stepenice koliko sam brže
mogao, ometen, pak, svojim dragocenim teretom. Može biti da je nada
olakšala moj zadatak, ali se činilo, dok sam išao, da se težina koju nosim
smanjuje dok se penjem iz pećine.
Položih telo u predvorje i napipah put do Margaretine sobe, gde, znao
sam, ima šibica, i sveća koju ona beše stavila kraj Kraljice. Upalih šibicu, i
gle – beše dobro videti svetlo. Zapalih dve sveće, te uzeh po jednu u svaku
ruku i požurih nazad u predvorje, gde sam, kako sam mislio, ostavio
Margaretu.
Njeno telo ne beše tamo. A na mestu gde je bejah položio, beše
venčana odežda Kraljice Tere, i oko nje pojas od čudesnih dragulja. Tamo
gde je bilo srce, ležaše Dragulj Sedam Zvezda.
Ojađen, i sa strahom koji nema imena, siđoh u pećinu. Moje dve sveće
behu kao puke tačke u crnom, neprobojnom dimu. Ponovo stavih na usta
respirator, koji mi je visio oko vrata, te uđoh da potražim svoje sadruge.
Nađoh ih sve tamo gde su stojali. Behu se sručili na pod, pa su gledali
nagore upiljenim očima neizrečnog užasa. Margareta je šake stavila preko
lica, ali staklasti zur njezinih očiju kroz prste beše grozniji no otvoreno
piljenje.
Povukoh kapke svih prozora, da unutra pustim koliko mogu vazduha.
Oluja je zamirala brzo ko što se i podigla, i sad je dolazila samo u
povremenim dašcima. Mogla je biti mirna – njen posao beše obavljen!
Učinih šta sam mogao za svoje sadruge; ali nije bilo ničeg što bi moglo
koristiti. Tamo, u toj usamljenoj kući, daleko od pomoći ljudske, ništa nije
moglo koristiti.
Beše milostivo što sam bio pošteđen bola nadanja.
KRAJ
 O PISCU I KNJIZI

Abraham (Bram) Stoker (1847—1912) je britanski pisac romana i

kratkih priča, koji je rođen i odškolovan u Dablinu, u Irskoj, gde je i živeo
do ženidbe u svojoj tridesetoj godini.
Iako bolešljiv kao dete, bio je proglašen za prvog atletu Dablinskog
univerziteta, na čijem je Koledžu Trojstva s odličjem diplomirao
matematiku.
Umesto matematikom, potom se bavio svojom studentskom ljubavlju –
pozorištem, te je vrlo brzo postao profesionalni pozorišni kritičar od ugleda.
Njegov lep prikaz izvođenja tada najčuvenijeg britanskog glumca, sera
Henrija Irvinga, prvo mu je doneo doživotno prijateljstvo s ovim potonjim,
a nešto kasnije i doživotno zaposlenje – kao Irvingovog ličnog menadžera i
upravnika pozorišta “Liceum” u Londonu, u kome je Irving i glumio i imao
glavni poslovni interes.
Posle ženidbe, Stoker, 1878, sa suprugom prelazi u London i započinje
pomenutu službu kod Irvinga, sa čijom je trupom proputovao dobar deo
Evrope i Sjedinjenih Država. Potpuna predanost tom poslu i lična odanost
Irvingu učiniše da je Stoker za života bio više poznat u tom svojstvu negoli
kao književnik, iako se on književnim zanatom bavio uspešno i paralelno sa
svojim velikim poslovnim obavezama.
Poznat skoro isključivo kao autor arhetipskog romana strave “Drakule”
(objavljenog 1897), i smatran za jednog od rodonačelnika tog žanra, Stoker
je objavio još jedanaest romana iz ove oblasti, uz tri zbirke pripovedaka i
niz nesakupljenih priča. Njegov roman “Gospa od Pokrova” iz 1909. može
se uzeti kao preteča naučne fantastike.
Stoker je vršio obimna istraživanja pozadine svojih dela, naročito za
“Drakulu”, pre čijeg pisanja se detaljno nekoliko godina upoznavao s
predanjima i mitovima o vampirima.
Kao pravo čedo Viktorijanskog doba, verovao je u nauku i progres, u
dobronamernost Britanske Imperije, u irsku autonomiju u okrilju britanske
krune i, odozgo, u američku demokratiju.
Za njegove knjige može se reći da čitaoca drže kako specifičnošću
fantazije žanra strave, tako i neospornim vrednostima stila pisanja, što ga,
uz činjenicu da se prevodi i doštampava diljem sveta, svrstava u klasike
književnosti.
“Dragulj Sedam Zvezda”, objavljen 1903, jeste roman u kom čuveni
arheolog Treloni nastoji da u Kornvolu, u Velikoj Britaniji, izvede opit
uskrsnuća mumije egipatske Kraljice Tere – koju je otkrio nekoć u svojoj
mladosti u Egiptu – sledeći uputstva koja je rastumačio iz hijeroglifa u
njenoj grobnici. U tome mu pomaže družina koju čine njegova prelepa kći
Margareta, njegov saradnik Korbek, porodični lekar Vinčester, i Malkolm
Ros, advokat, verenik Margaretin i narator povesti. Stoker gradi zaplet kroz
niz misterioznih zbivanja, koja kulminiraju u uspešno započetom i nesrećno
okončanom opitu, u kom stradaju svi učesnici sem naratora. Zanimljivo je
da je izdavač zahtevao da se za drugo izdanje knjige preradi kraj i uvede
srećan završetak, “zbog osetljivosti čitalaca”, što je Stoker i učinio.
Sledstveno, slično nekim postmodernim delima, “Dragulj” ima dva
završetka, “na biranje”. Mnogi izdavači i dalje izdaju samo drugu verziju, a
neki daju obe – obično drugu kao dodadatak. U ovoj knjizi koristi se prva
verzija – pravi kraj iz prvotnog izdanja, koji, u stvari, jedino i ima smisla.
Branislav G. Romčević
 POJMOVNIK PREVODIOČEV

Aerolit: meteorski kamen.

Amikus kurije. latinski: prijatelj suda, onaj koji svojim znanjem ili
saznanjem pomaže sudu.
Arabi-Paša; jedno od imena koje su Englezi koristila za Ahmeda
Orabija (1841–1891), velikog borca za nezavisnost Egipta i vođu ugušene
pobune 1879–1882.
Basta: boginja mačaka i mesno božanstvo u Bnbasfi.
Blagi mirisi narda i Čerkezije: stih iz Miltonove poeme “Raj ponovo
zadobijen.”
Bov: ulica u centru Londona, nekoć s policijskom stanicom i mirovnim
sudom.
Bubasta: grad i administrativni centar u starom Egiptu, u delti Nila.
Dahabija: plovilo na Nilu, široko i plitka gaza, s oštrim kljunom i s
jedrima.
Dva Egipta. (Dva Kraljevstva, Dve Zemlje), dva egipatska regiona,
severni (Donji Egipat, koji je počinjao na sever od početka račvanja Nila u
Deltu) i južni (Gornji Egipat, na jug do Asvana), ujedinjena u jednu državu
oko 300o. godine pne.
Delta: delta Nila.
Doktor Di: Džon Di (1527-1608), engleski matematičar, astronom,
astrolog i okultist.
Drakonis: drugo ime za zvezdu Eltanin u sazvežđu Zmaja.
Đed; staroegipatski simbol u obliku stuba koji predstavlja stabilnost.
Endor: biblijski grad u kome je izrailjski kralj Savle, pre bojeva s
Filistejcima, tražio da mu ishod prorokuje Veštica iz Endora, koja bi
prizivala duhove mrtvih.
Itur ad astra: latinski: “Ići ćeš do zvezda” (skraćeno od Vergilijevog
stiha Sic itur ad astra – “Ovako ćeš ići do zvezda”).
Jakovljanski period: vreme vladavine (1603-1625) engleskog kralja
Džemsa Prvog (Jakova Prvog), koji je bio i škotski kralj, pod imenom
Džems Šesti.
Kazaljke: ovde, dve zvezde u Velikom Medvedu, ili Plugu – Alfa
Kentauri (Dubi) i Beta Kentauri (Merak) – koje pokazuju na Severnjaču.
 Keja: staroegipatska predstava ljudske duše kao životne sile, odvojena
od drugih predstava duše.
Kensington: bogataški kraj u zapadnom Londonu.
Kuj: staroegipatska predstava ljudske duše kao nosioca individualnih
osobina.
Kraljičin zastupnik: (ili “Kraljev zastupnik”): u Engleskoj, pravnik
odnosno advokat kome je profesionalni statut priznat i otvorenim pismom
vladara, što donosi izvesne privilegije.
Krvava suđenja: niz suđenja buntovnicima protiv engleskog kralja
Jakova Drugog, 1685, tokom kojih je skoro 150o ljudi osuđeno na smrt.
Linkolnovo skravište: jedno od četiri advokatska udruženja u
Engleskoj, smeštena u posebnim građevinama.
Mirаbilе diktu: lаtinski: “Čudеsnо је rеći” u znаčеnju “Kао čudоm”.
Mosul: grad na severu Iraka.
Najbolji planovi miševa...: stih iz pesme “Mišu” škotskog pesnika
Roberta Bernsa (1759-1796).
Notinghil: kraj u zapadnom Londonu.
Ozir: staroegipatski bog mrtvih i zagrobnog života.
Pedington: naziv jedne od železničkih stanica u Londonu.
Pikadili: jedna od glavnih londonskih ulica, koja ide od ugla Hajd-
Parka na zapadu do Trga Pikadili na istoku.
Plug: ovde, sazvežđe Velikog Medveda, Velikih Kola.
Ptah-Seker-Ozir: u egipatskoj mitologiji kasnijeg perioda, trojstvo
oboženja prvobitnog kopna i stvaranja sveta, odvajanja duše od tela, i Ozira.
Rej: staroegipatski bog Sunca, koji je, vremenom, postao glavni bog u
egipatskom panteonu.
Samuilo: izrailjski vođa i jedan od prvih proroka, koji je miropomazao
dva prva izrailjska kralja – Santa i Davida.
Savle: prvi izrailjski miropomazani kralj (1407-1007 pne.)
Sedam spavača: po hrišćanskoj legendi, sedmorica nepokajanih
hrišćana, koji zaspaše u jednoj planinskoj pećini, a imperator Decije dade
da se ulaz zazida, te ovi prespavaše tu oko dva veka, da bi, po buđenju,
našli da je hrišćanstvo pobedilo.
Serdab: arapski: podrum, odaja u staroegipatskim grobnicama u kojoj
se držao kip keje.
Smiton: Con Smiton (1724-1792), engleski pravnik i fizičar,
građevinski i mašinski inženjer i pronalazač.
 Sokak Suda lorda kancelara: ulica u centru Londona, nazvana po Sudu
iz svog imena, koji je u njoj, na raznim lokacijama, zasedao od 12. veka do
svog spajanja s drugim sudovima u 19. veku; poznata po tome što su u njoj
uglavnom advokatske kancelarije.
Trepolpenci: kolokvijalni naziv za Kornvoljane, nastao od spajanja
triju najčešćih prefiksa, u kornvolskom jeziku, za imena i mesta (“tre”,
“pol” i “pen”).
Urej: reč grčkog porekla, prevod egipatske reč za lik egipatske kobre,
koji je služio kao simbol vladaoca.
Harmak: lokalni naziv za staroegipatskog boga neba, Heruja (Sokola).
Harpokrat: starogrčko ime izvedeno od imena staroegipatskog Hora,
boga novorođenog Sunca.
Hatora: staroegipatska boginje, oličenje načela ženske ljubavi,
majčinstva i radosti, ali i uskrsnuća.
Horn: grad u Holandiji, oko 35 km severno od Amsterdama.
Čab: čuveni engleski proizvođač bezbednosnih brava.
Džermin, ulica: poznata ulica u Londonu, u blizini trga Pikadili.