Gde

ptica peva najlepše

Alehandro Hodorovski

Prevod
Nataša Vujnović

Naslov originala

Alejandro Jodorowsky
DONDE MEJOR CANTA UN PÁJARO

Beograd, 2016.
„Ptica peva najlepše na svom porodičnom stablu.“

Žan Kokto
 UVOD

Svi likovi, mesta i događaji (iako je negde izmenjen vremenski sled), stvarni su,
ali je ta stvarnost preoblikovana i preuveličana da bi postala mit. S jedne strane,
porodično stablo je zamka koja nam ograničava misli, osećanja, želje i
materijalni život, dok s druge strane, predstavlja riznicu u kojoj se čuva najveći
deo naših vrednosti. Osim što je roman, ova knjiga je ujedno i odraz napora koji,
ako se ostvare, teže tome da svakom čitaocu posluže kao primer kako da, kroz
oproštaj, svoju porodičnu priču pretvori u epsku legendu.
 I
OČEVI KORENI
Te 1903, Tereza, moja baka, očeva majka, naljutila se na Boga i na sve Jevreje iz
Dnjepropetrovska u Ukrajini jer su i dalje verovali u njega uprkos pogubnom
izlivanju reke Dnjepar. U poplavi nestao je Hose, njen voljeni sin. Kad je voda
počela da plavi kuću, dečak je u hodnik izgurao ormar i zatvorio se unutra, ali
ovaj komad nameštaja nije plutao jer je bio natovaren s trideset sedam rasprava
iz Talmuda.
Posle pogreba, u pratnji muža, noseći u naručju preostalu decu, četvoro
mališana – Haimea i Benhamina, Lolu i Fani, začetih više iz obaveze nego iz
strasti – besno je uletela u sinagogu, prekinula čitanje devetnaestog poglavlja
Knjige Levitske, 'Kaži svemu zboru sinova Izrailjevih, i reci im…', zagrmevši:
„Sad ću ja nešto da im kažem!“
Ušla je u deo gde joj je, kao ženi, pristup bio zabranjen odgurujući muškarce
koji su, savladani detinjim strahom, sakrili svoja bradata lica iza belih svilenih
tkanina, bacila na pod svoju periku otkrivši tako ćelavu glavu crvenu od besa i,
priljubivši grubo lice na pergament Tore, proklela hebrejski tekst:
„Tvoje knjige lažu! Kažu da si spasao čitav narod, da si otvorio Crveno more
lako kao što ja seckam šargarepu, a ipak nisi učinio ništa za mog sirotog
Hosea… Ako već ta nevina duša nije ništa skrivila, čemu si hteo da me podučiš?
Da tvoja moć ne poznaje granice? To sam već znala. Da si nedokučiva tajna, da
treba da dokažem svoju veru mireći se s tim zločinom? Nikad! To je za proroke
Avramovog kova, oni mogu da dignu nož na grla svoje dece, a ne za jadnu ženu
kao što sam ja. S kojim pravom toliko tražiš od mene? Poštovala sam tvojih
šeststo trinaest zapovesti, mislila sam na tebe bez prestanka, nikad nikome nisam
naudila, porodici sam obezbedila topli dom, kuvala sam i čistila moleći se,
dozvolila sam da me obriju u tvoje ime, volela sam te više nego roditelje a ti,
nezahvalniče, šta učini? Naspram siline smrti moj dečak nije bio ništa više od
gusenice, mrava, muvljeg izmeta. Nemaš milosti! Ti si čudovište! Stvorio si
izabrani narod samo da bi ga mučio! Već vekovima nam se podsmevaš! Dosta!
Obraća ti se majka koja je izgubila svaku nadu i zato te se više ne plaši.
Proklinjem te, brišem te, osuđujem te na dosadu! Eto ti tvoja večnost, stvaraj i
uništavaj svetove, govori i grmi, ja te više ne čujem! Moja odluka je konačna i
neopoziva: gubi se iz moje kuće, od mene zaslužuješ samo prezir! Kaznićeš me?
Nek me napadne lepra, nek me raskomadaju na delove, nek mojim mesom
nahrane kerove, briga me. Hoseova smrt već me je ubila.“
Niko nije rekao ni reč. Hose nije bio jedina žrtva. I drugi su sahranili rodbinu i
prijatelje. Moj deda Alehandro, od kog sam nasledio samo deo imena jer druga
polovina potiče od majčinog oca, koji se takođe zvao Alehandro, beskrajno
pažljivo obrisao je suze koje su kao providni skarabeji svetlucali na hebrejskim
slovima, više se puta naklonio okupljenima. Crven u licu, promrmljao je
izvinjenje koje niko nije razumeo i odveo Terezu trudeći se da joj pomogne da
ponese četvoro dece. Ali ona nije htela da ih pusti već ih je tako snažno privila
na svoje velike grudi da su zavrištala. Osetio se silovit nalet vetra, prozori su se
otvorili i crni olujni oblak ispunio je hram. Sve muve iz okoline razbežale su se
pred iznenadnom kišom.
Za Alehandra Levija (u to vreme preživali smo se Levi) odluka njegove
supruge da raskine s tradicijom bila je samo još jedan u nizu teških udaraca.
Teški udarci bili su neizostavan deo njegovog bića: čitavog života stoički ih je
podnosio, bili su kao ruka, kao jedan od unutrašnjih organa, sastavni deo
stvarnosti. Nije napunio ni tri godine kad je Piroška, mađarska sluškinja,
poludela, ušla u sobu u kojoj je spavao u zagrljaju majke Lee, i ubila je sekirom.
Topli mlazevi obojili su njegovo malo nago telo u crveno. Pet godina kasnije, u
izlivu mržnje podstaknutom verovanjem da rabini koriste krv hrišćanske dece pri
pravljenju beskvasnog hleba, ulice Jekaterinoslava preplavili su pijani kozaci
koji su zapalili selo, silovali žene i decu i tukli Haimea, njegovog oca, jer nije
hteo da pljune na Knjigu, sve dok ga nisu pretvorili u modru kašu. Prihvatila ga
je jevrejska zajednica iz Zlatopolja, apstraktna celina bez pojedinaca. Dali su mu
krevet u verskoj školi. Tamo je naučio dve stvari: da muze krave (u zoru) i da se
moli (ostatak dana). Litre jutarnjeg mleka bile su jedini miris koji ga je podsećao
na majku i detinjstvo, i u nedostatku ženskog milovanja, naučio je preživare da
ga nagog ližu svojim velikim toplim jezicima.
Recitovanje hebrejskih stihova bilo je za njega pravo mučenje sve dok nije
sreo Rebea u međusvetu. Bilo je to ovako: od silnog klaćenja prilikom
recitovanja stihova koje nije razumeo, Alehandru se učinilo da su mu se noge
sledile, čelo zapalilo, a stomak ispunio kiselinom. Bilo ga je sramota da duboko
udahne, otvorenih usta kao riba van vode, i onesvesti se pred drugovima jer su
oni razumeli tekstove, makar njihovi izrazi duboke vere bili samo predstava da
bi ih kasnije nagradili bogatom večerom. Učinio je nadljudski napor i, ostavivši
telo da se klati, izašao iz njega da bi se našao u vremenu koje ne prolazi, u
prostoru koji se ne prostire. Ovo utočište bilo je pravo otkriće! Tamo je mogao
da vegetira u miru, ništa da ne radi, samo da živi. Prožeo ga je snažan osećaj šta
znači misliti bez telesnih opterećenja, bez telesnih potreba, bez brojnih strahova i
umora; bez tuđeg prezira ili sažaljenja. Poželeo je da se više nikad ne vrati, da
ostane tu u večnoj ekstazi.
Prešavši svetlosni zid, čovek obučen u crno poput rabina, ali iskošenih očiju,
žute kože i duge ravne brade, priđe da lebdi pored njega.
„Imaš sreće, momče“, rekao mu je, „neće ti se desiti isto što i meni. Kad sam
ja otkrio međusvet, nije bilo nikoga da me posavetuje. Prijao mi je baš kao i tebi
i odlučio sam da se ne vraćam. Velika greška. Moje telo, napušteno u šumi,
pojeli su medvedi i kad sam se uželeo ljudi, više nisam mogao da se vratim. Bio
sam osuđen na lutanje kroz deset ravni postojanja bez prava da se negde duže
zadržim. Tužna ptica lutalica. Ako mi dozvoliš da pustim korenje u tvojoj duši,
vratiću se s tobom. U znak zahvalnosti mogu da te savetujem – znam napamet
Toru i Talmud – i nikad više nećeš biti sam. Želiš li?“
Kako to ovo malo siroče ne bi želelo? Gladan ljubavi, usvojio je Rebea, koji je
bio Kavkazac obuzet izučavanjem Kabale pa se, tragajući za svetim mudracima
koji, prema Žoharu, obitavaju na onom svetu, izgubio u lavirintima vremena. U
tim beskrajnim samoćama, on, uporni pustinjak, naučio da ceni društvo ljudskih
bića, shvatio je pse koji stalno žude za gazdinim prisustvom, otkrio je da je
druga osoba samo vid duhovne hrane, da čovek bez čoveka kopni od duhovne
gladi.
Kad se osvestio, bio je ispružen na jednoj od školskih klupa. Oko njega su
stajali profesor i drugovi iz razreda, prebledeli od straha jer su mislili da je umro.
Po svemu sudeći, srce je prestalo da mu kuca. Dali su mu sladak čaj s limunom i
zapevali da proslave čudo vaskrsenja.
Rebe je za to vreme igrao za svoj groš. Niko, osim mog dede, nije mogao da
ga vidi ni čuje. Otuđeni je bio toliko srećan što se ponovo našao među Jevrejima
da je, prvi put, zaposeo Alehandrovo telo i grubim glasom, na hebrejskom,
odrecitovao psalm u zahvalnost Bogu:
Ti si nam utočište od koljenja do koljenja…
Užasnuli su se! Dečaka je zaposeo dibukl Treba isterati tog đavola iz njega!
Rebe je shvatio da je pogrešio pa u tren oka izađe iz dedinog tela. I ma koliko se
Alehandro bunio pokušavajući da objasni da mu je prijatelj obećao da se neće
vraćati u njegov organizam, nastavili su sa obredom isterivanja demona.
Premazali su ga sa sedam različitih trava, naterali ga da proguta rastvor kravlje
balege, okupali ga u Dnjepru, čija je temperatura bila mnogo stepeni ispod nule,
a zatim ga, da bi ga zagrejali, staviše u parno kupatilo i išibaše koprivama.
Iako su mislili da je izlečen, prema njemu su još neko vreme osećali
praznoverno nepoverenje, ali kako je moj deda rastao, navikli su se na prisustvo
njegovog nevidljivog prijatelja i počeli su da ga pitaju za savet, prvo oko
tumačenja Talmuda, kasnije i zbog bolesnih životinja a potom su, videvši dobre
rezultate, počeli da mu poveravaju svoje grehove da bi ga na kraju proglasili
sudijom za sva pitanja. Čitavo selo veličalo je Rebeovu pamet i mudrost, ali su
zapostavljali Alehandra. Po prirodi stidljiv i prilično skroman, nije znao da se
nametne čak ni kao posrednik. Na večere su pozivali Rebea, ali ne i njega. Kad
bi ušao u sinagogu, pitali su ga da li je Rebe s njim, pošto je povremeno nestajao
da bi posetio druge dimenzije u kojima je razgovarao sa svetim duhovima.
Ako je imao društvo, smestili bi ga u prvi red. U suprotnom, nikome ne bi
palo na pamet da mu se obrati ili ponudi stolicu. Kavkazac je rekao da najviše
voli da vidi decu. Kad su dolazili po savet u Alehandrovu skromnu sobicu pored
štale, roditelji su dovodili svoje potomke, okupane, očešljane i obučene kao za
sabat. Ova dečja parada bila je jedina naknada koju je dobijao. Nikome nije palo
na pamet da mu donese kolač s jabukama, riblju čorbu ili malo seckane
džigerice. Ništa. Postojao je Rebe, a nevidljiv je bio moj deda. Od kolevke
naviknut da mu se ne ugađa, nije se ni rastužio, ali ni obradovao. Muzao je
krave, molio se, a noću, pre nego što bi ga savladao umor, vodio je duge
razgovore sa svojim prijateljem iz međusveta.
Jednog dana, u cik zore, prišla mu je Tereza. Bila je sitna, ali imala je snažne
noge, zadivljujuće grudi i čeličnu volju. Prikovala je za njega svoje tamne oči,
dva ugljena glečera koji plove po užarenim upalim dupljama i rekla:
„Već neko vreme te posmatram. Stasala sam da rađam decu. Želim da im ti
budeš otac. Siroče sam kao i ti, ali nisam tako siromašna. Živećeš sa mnom u
kući koju su mi ostavile tetke. Da bismo prehranili decu, organizovaćemo
raspored savetovanja. Plaćaće tebi. Rebeu ništa ne treba jer ne postoji. On je
plod tvog ludila. Da, ti si lud! Ali to nije važno, izmislio si nešto divno. Sve što
misliš o njemu, odnosi se na tebe; to znanje potiče od tebe. Nauči da poštuješ
sebe da bi te drugi poštovali. Nikad više neće razgovarati direktno s duhom.
Ispričaće ti problem i kasnije će morati da se vrate da bi čuli odgovor. Više te
neće gledati dok u transu razgovaraš s nevidljivim čovekom. Ja ću odrediti
cenovnik i nećemo prihvatati prazne pozive na večeru. Rebe ostaje kod kuće.
Nikad neće izaći s tobom na ulicu, a ako mu se to ne sviđa, neka ide, ako može.
Čim se mrdne od tebe, raspršiće se u ništavilo.“
I ne čekajući Alehandrov odgovor, poljubila ga je u usta, legla je s njim ispod
kravljih sisa i zauvek prisvojila njegov polni organ. Pošto joj je sa spermom
predao i dušu, on uhvati vime i tela im zali kiša toplog mleka. Kad su se venčali,
ona je već bila nosila Hosea. Zajednica je prihvatila nova pravila igre i od tada
na porodičnoj trpezi nikad nije zafalilo pileće supe, prženih krompira, svežeg
karfiola ili ovsene kaše… Deset meseci po Hoseovom rođenju dobili su blizance.
Naredne godine, dve devojčice.
U prodavnici ženskog rublja, Tereza se pred komšinicama hvalila da živi sa
svecem koji se moli čak i tokom onih pet sati koliko obično spava; da jede, bez
obzira na vrstu hrane, uvek u istom ritmu kako mu žvakanje ne bi remetilo
recitovanje psalama, da se kreće najsporije što može da ne bi remetio kretanje
sveta, da kad se ne moli, ume da kaže samo jednu reč: „Hvala“.
Sve je dobro išlo, kad najednom, katastrofa! Hose je mrtav! Izuzetno dete,
dečak za primer, poslušan, pristojan, čist, anđeoskog glasa za pesme na jidišu,
zasenjujuće lepote. Da, njegova urođena razdraganost rasterivala je tugu, bio je
šaka soli u bljutavoj supi života, šarena kiša za sivi svet… Kad bi noću šetao
među drvećem, uspavane ptice budile bi se da zapevaju kao da je jutro… Rodio
se sa osmehom, rastao blagosiljajući svakog ko mu se nađe u vidokrugu, nikad
se nije požalio niti uputio neku kritiku, bio je najbolji učenik Ješive. Zašto je
sunce moralo umreti?
Tereza je loše podnosila patnju. Zaborav je za nju bio ravan izdaji. Odbijala je
da prihvati da je pokojnik sahranjen i stalno ga je zamišljala kako guta blatnjavu
vodu, modar od gušenja, večita žrtva, jagnje u beskrajnoj agoniji, da bi time
opravdala svoju mržnju, ne samo prema Bogu i njegovoj zajednici, već i prema
reci, biljkama, životinjama, zemlji, Rusiji, celokupnom čovečanstvu… Zabranila
je dedi da rešava tuđe probleme i zahtevala je od njega, zapretivši
samoubistvom, da više nikad ne pomene Rebea.
Prodali su ono malo što su imali i otišli da žive u Odesu. Tamo ih je primila
Beštija, Terezina dve godine mlađa sestra. Njen otac, moj pradeda, ženio se tri
puta i isto toliko puta ostao je udovac. Sve njegove žene umirale su na prvom
porođaju, baš kao i deca koja u kolevci ne bi izdržala duže od tri dana. Babice su
govorile da je smrt bila zaljubljena u njega i da mu je iz ljubomore odvodila žene
i potomke.
Abraham Grojsman bio je snažan, visok čovek, riđe kovrdžave brade i
krupnih zelenih očiju. Bio je pčelar. I ako je ono o zaljubljenoj smrti možda i
bila priča praznovernih šarlatanki, ljubav njegovih pčela je, s druge strane, bila
neosporna činjenica. Kad je išao da sakupi med iz stotine raznobojnih košnica,
životinje bi ga prekrile od glave do pete i nijedna ga nikad ne bi ubola, a kasnije
bi ga pratile kao poslušni oblak do šupe gde je ukusni nektar prelivao u tegle.
Noću su mu često, posebno za vreme ledenih zima, dolazile u krevet da naprave
tamni prekrivač, topao i treperav.
Rakel, Terezina majka, imala je trinaest godina kad se porodila na groblju.
Babice su je sakrile u grobnicu i prekrile sa šest čaršava da smrt ne bi videla
porođaj. Tu, na hladnoj zemlji, okružena mrakom i kostima, moja baka prvi put
je zaplakala, ali plač joj je ubrzo ugušila mirisna bradavica u nameri da sačuva
preko potrebnu tišinu: Smrt je imala hiljade ušiju! Abraham, ubeđen da će još
jednom izgubiti i majku i dete, pripremio je svoje srce za nesreću gušeći sva
osećanja. Činjenica da su ta dva bića preživela nije u njemu probudila ni radost,
ni tugu. Ostao je zaronjen u more pčela, razgovarao je s njima u nepristupačnom
svetu. Ali kad je Rakel, s petnaest godina, ponovo zatrudnela, nada mu je
zapalila dušu.
Iako su ga upozorili da ga crna dama prati kud god da krene, verna i puna
ljubavi kao pčele, približio se groblju odgurujući gospođe koje su držale sedam
slojeva čaršava i pogledao u duboku raku. Ugledao je kako iz krvavog hrama
izlazi najlepša od svih devojčica. Čudni vetar otrgnuo je bele plahte i odneo ih ka
brdima kao ogromne golubice.
Majka je počela da se muči. „Ludače!“, povikale su. „Zašto si došao? Doveo
si svoju strašnu ljubavnicu. Već proždire majku. Ubrzo će preći i na kćer.“
Detetovu glavu posule su solju i sirćetom i krstile ga imenom koje će uplašiti i
odbiti smrt: Beštija. Potom su je stavile u korpu, zatrpale grozdovima i odnele na
skrovito mesto, za koje otac nikad ne sme saznati, da bi je sakrile od
neprijateljice. Beštija je bila primorana da živi kao zatočenica u ambaru sve dok
s trinaest godina nije dobila prvu menstruaciju. Okončanjem detinjstva nestala je
i opasnost. Smrt je tražila devojčicu, ne ženu. Beštija se vratila u porodični dom
u pratnji babice. Dok je prolazila ulicom, ljudi su, prestrašeni, zatvarali vrata i
prozore. Da bi uplašila smrt, u slučaju da ona otkrije detetovo skrovište, naučili
su je da stalno pravi užasne grimase. Na njenom licu, nalik mekoj masci,
smenjivale su se ružne grimase. Glava bi zabolela svakoga ko bi je gledao duže
od deset sekundi.
Kad joj je sestra ušla u prostoriju koja je u isto vreme bila kuhinja, trpezarija i
spavaća soba, Tereza je pojurila u baštu zajedno s psima koji su počeli da
zavijaju i mačkama koje su frktale. Beštija je ostala sama. Čula je korake. Mora
da je smrt! Sad kad je izašla iz skrovišta, osećala se ranjivije nego pre. Pored
nagrđenog lika, počela je da izobličava i telo, iskrivila je noge, pogrbila kičmu,
zgrčila šake, uvezala ruke, slinavila i penila, a taj užasan prizor obojila je krvlju
koja je potekla sa izgriženih usana. Vrata se otvoriše uz zvuk zujanja insekata…
Abraham je ugledao nakazu, neku vrstu ogromnog pauka, ali nije pobegao, jer
se, od glave do pete prekriven pčelama, osećao bezbedno. Beštiju je zujanje
tamne mase podsetilo na pesmu crne dame.
Stajali su tako jedno naspram drugog i preznojavali se od užasa. Jedine koje
su možda shvatile o čemu se zapravo radi bile su pčele. Obrazovale su krug koji
se polako širio sve dok nije obuhvatio oca i ćerku. Unutar živog pojasa, devojka
je ugledala najlepšeg čoveka, kakvog nije mogla ni da zamisli, a u dubini
njegovih zelenih očiju otkrila je okean dobrote. Taj plemeniti duh postao je svet
u kojem je, da može da se smanji, želela da obitava. Polako je prestala da se
krevelji i ispravila telo pokazujući se u pravom svetlu, kao lepa žena. Abraham
je shvatio da sve ostale, one koje su umrle na porođaju, nisu bile ništa više od
skice onoga za čim je, nesvesno, oduvek tragao: uspravljena tu pred njim, kao
kakvo strašno čudo, njena duša ga je dozivala… Uronili su jedno u drugo,
izjavljivali ljubav, plakali, smejali se, pevali, pali u postelju. Pčele su obrazovale
zavesu koja ih je odvojila od sveta i tu su ostali, dva tela pretvorena u jedan
oganj, ne razmišljajući o posledicama.
Tereza je osetila da je suvišna. Sad kad su postali ljubavnici, otac i sestra za
nju više nisu postojali. Spakovala je u torbu ono malo što je imala i otišla da živi
s tetkama. Dve godine kasnije, primila je pismo u kojem ju je sestra obavestila o
novostima:

Oprosti mi, Tereza, što sam te zapostavila sve ovo vreme. Tata je umro. Jedino si
ti znala za našu tajnu. Razumećeš. Bilo je to jače od nas, strast koju nismo mogli
da obuzdamo. Niko iz komšiluka nije se ni usuđivao da pomisli na to. Kad god
bih izašla u nabavku, pravila bih grimase i grčila telo da mi se niko ne bi
obratio. Moj otac, moj ljubavnik, pojavljivao se samo ako je bio prekriven
pčelama. Naša prava tela bila su čudo u kojem smo uživali u intimi svog doma.
Da bi sprečio špijuniranje, Abraham je insekte naučio da se rasporede po
tavanici i spoljašnjim zidovima kuće i tako naprave debeo pokrivač. Vodili smo
ljubav u ogromnoj košnici, opijeni uživanjem, nesposobni da se zaustavimo,
stalno iznova, željni da se stopimo u jedno biće… Ta nezasitapotraga, to
nemoguće rastapanje, beskrajnom uživanju pridodalo je stalan bol, bodež koji
nam se zarivao u nisku orgazama. Ubrzo sam zatrudnela. Mislili smo da smo
anđeli, bića s drugog sveta, na koja ne utiču ljudske pojave: morali smo da se
vratimo u stvarnost. Posle pet meseci stomak je počeo da mi raste. Abrahama je
u snu posetila crna dama. Poludelaje od besa i ljubomore. Kad se probudio,
rekao mi je: 'Umrećeš zbog mene. Ona ne sluša moje molbe, njena okrutnost ne
poznaje granice. Nećeš preživeti porođaj… Razumi me, kćeri moja, ženo moja,
moram da se žrtvujem, da se predam smrti, da joj dozvolimo da me odvede u
svoju ledenu palatu. Tako će se zadovoljiti njena želja za ljubavlju i neće te
proždrati…'
Danima sam plakala, ali nisam uspela da ga ubedim da sam ja ta koja treba
da nestane. Napunio je kadu medom i skliznuo u zlatni sirup. Umro je gledajući
u mene, nikad nije zatvorio oči. Spokojno samoubistvo; on se osmehivao a pčele
su ga obletale obrazujući krunu koja je lenjo kružila iznad žute površine. Pod
jastukom sam pronašla poruku: 'Nikad neću prestati da te volim. Molim te, brini
o pčelama. Ne napuštaj ih, one su sećanje na mene…'
Pala sam na krevet. Raširila sam noge i dok mi se stomak ispumpavao, kroz
polni organ oteo mi se beskrajni uzdah. Od našeg deteta nije ostalo ništa.
Pretvorilo se u vazduh…

Tereza nikad nije odgovorila na ovo pismo, niti se vratila u roditeljski dom do
dana kad je sa Alehandrom i četvoro dece prešla da živi u Odesu. Dobrodošlicu
im je poželeo crni oblak. Kad su ušli u sobu, pčele su se odvojile od Beštije i
otišle da s tanjirića sisaju slatke sokove. Ona se u suzama bacila u zagrljaj
Terezinih mišićavih ruku. Kao da nije primećivala prisustvo mog dede ni njihove
dece:
„Sestro, niko nije primetio da je Abraham umro. I dalje pravim grozne
grimase kad izađem u kupovinu a one koji dolaze po med primam prekrivena
insektima, pa misle da je to on… Nisam ni sahranila našeg oca.“
I dok se ostatak porodice raspakivao, odvela je Terezu u šupu. Među
košnicama, odakle je dopiralo zujanje nalik na rekvijem, nalazila se kada puna
meda u kojoj se ispod žutog pokrova osmehivao leš.
„Med je svetinja, sestro. Savršeno je očuvao telo… Nikad nije želeo da ode,
osećam njegovo prisustvo. Čeka me.“
Dok je to izgovarala, Beštija se svlačila. Ubrzo je otkrila svoje nago telo vitke
građe i kože tako fine da se na njoj ocrtavala razgranata mreža vena. Od te
anđeoske krhkosti odudarale su guste, životinjske stidne dlake, izrazito crne s
plavim odsjajem, koje su joj prekrivale stomak sve do pupka.
„Nisam smela da napustim pčele i zato sam ostala na ovom svetu. On je to
tražio od mene. Ali sad kad si ti stigla, mogu da idem… Poveravam ti te mudre
životinje. Ako ih budeš dobro pazila, hraniće ti celu porodicu.“
I bez daljih objašnjenja uđe u kadu i, zagrlivši oca, pusti da je med proguta.
Nije davala znake davljenja, nije izgledala kao da pati ili umire. Naprosto je
ostala zauvek nepokretna, pogleda uprtog u otvorene oči drugog leša.
Terezi se činilo da je mrtva baš kao njeni otac ili sestra. U životu su je
održavale samo porodične obaveze, i mržnja. Pre svega mržnja. Bila j e izvor
energij e koji joj j e omogućavao da podnosi svet samo da bi mogla da ga
proklinje. U svemu je videla prisustvo okrutnog i prezira vrednog Boga. Sve joj
je izgledalo besmisleno, prolazno, nepotrebno. Život se zasnivao na bolu. Mogla
je da prepozna stalni strah u osmesima, u trenucima uživanja, u glupoj dečjoj
nevinosti.
Svet je za nju bio zatvor, smetlište, izopačeni san nakaznog Tvorca. Ono što
joj je najviše smetalo (bes zbog kojeg je uzvikivala uvrede otkako bi ustala pa do
odlaska na počinak) bilo je saznanje, koje nije želela da prizna, da ta mržnja
prikriva preveliku ljubav… Još kao devojčica naučila je da iznad svega obožava
Boga i sad, duboko razočarana, nije znala šta da radi s tim snažnim osećanjem,
uzburkanim okeanom koji nije mogla da usmeri prema mužu ili deci budući da
su oni osuđeni na preranu smrt.
Kao što se Dnjepar izlio i odneo Hosea, tako i njih može da odnese neka
nevolja. Sigurnost je krhka. Ništa ne traje večno. Sve nestaje. Moguće su
nezamislive nesreće. S nebesa može da padne neka stena i da ih smrvi; mrav bi
mogao da im snese jaja u ušima i da se tu nakoti armija životinjica koje će im
izjesti mozak; more smrdljivog blata moglo bi da se spusti s planina i zatrpa
grad; lude kokoške mogle bi postati mesožderke i početi da kljucaju oči deci; sve
bi moglo…
Šta uraditi s ljubavlju bez gospodara, koja joj se nakupljala u grudima
potresajući joj srce takvom silinom da su njegovi otkucaji noću zaglušivali
horsko hrkanje čitave ulice? Najednom je, ni sama nije mogla da shvati zašto,
otkrila šta jedino na svetu zaslužuje njenu ljubav: buve! Setila se cirkuske
predstave koju je gledala kao dete i odlučila je da pripitomi te insekte. Nije
zapostavila bračne i majčinske obaveze, porodici je pružala čist dom, kuvala je,
peglala proklinjući. Pre odlaska na počinak, zahtevala je da četvoro mališana
kleknu pored kreveta i odrecituju: Bog ne postoji, Bog nije dobar. Čeka nas
samo mačka koja će nam se pomokriti na grobove… I dok su spavali pod
velikom perinom, pored ozidane peći, ona bi se, skrivena u hladnom podrumu,
posvećivala pripitomljavanju buva.
Kad je pobegla iz roditeljskog doma, Tereza je od oca ukrala džepni časovnik,
jedinu uspomenu na njega koju je želela da sačuva. Sad mu je izvadila
mehanizam, beli krug s rimskim brojevima i kazaljke u obliku ženskih nogu, i u
kutijicu, na kojoj je izbušila rupe da bi im obezbedila preko potreban kiseonik,
smestila svoje učenike… Bilo ih je sedam. Svakom je namenila poseban deo gde
će sisati krv: na ručnim zglobovima, iza kolena, na grudima i pupku. Kupila je
lupu i ostali potreban pribor i napravila im odela, ukrase, sićušne predmete,
nameštaj, prevozna sredstva. Žrtvujući vreme za spavanje, provodila je noći
učeći ih da skaču kroz obruče, da pucaju iz malenih topova, da sviraju u doboše,
da balansiraju, da se igraju loptom. Polako ih je upoznavala. Svaka je bila ličnost
za sebe, primećivala je sitne razlike na telima, posebne oblike inteligencije. Dala
im je imena. S njima je uspostavila bolje veze nego s nekim psima. Rodila se
duboka bliskost. Posle duže vremena, s buvama je mogla i da razgovara i kuje
zavere protiv Boga.
Poredeći ljubav koju je primala od buva i onu koju su joj pružili Jevreji,
mržnja prema njima samo se produbila. Želela je da promeni narod, da ode i živi
s gojima. Prezime Levi obeležavalo ju je kao da na čelu nosi urezanu šestokraku
zvezdu. Moj deda – koji je i dalje viđao Kavkasca, iako to nije pominjao Terezi
da bi izbegao njene izlive nekontrolisanog besa tokom kojih je prodornim
kricima pomerala nameštaj – upoznao je neke plemiće poljskog porekla koji nisu
želeli da im sin jedinac služi vojsku među prostacima. Obezbedili su mu
potrebna dokumenta, kupljena od perspektivnog činovnika, da bi se prijavio u
vojsku umesto njihovog krhkog potomka. Postao je Hodorovski. S tim poljskim
prezimenom njegova porodica mogla je da se preseli u drugu zemlju, da bez
većih problema prelazi granice, da se stopi s narodima koji nisu izabrani… za
pet godina, kad odsluži vojni rok.
Iščekujući muževljev povratak, Tereza je izdržavala porodicu prodajući med i
slatka peciva u obliku meseca, kula i rakova. Noću je lečila usamljenost radeći
sa svojih sedam buva u želji da, izučavajući tragove koje su iscrtavale plešući na
brašnjavoj podlozi, otkrije način da predviđa budućnost.
U vojsci, Rebe nije bio od velike pomoći Alehandru. Vojnički svet delovao
mu je nečisto, a kad je u kantini video dedu kako proždire svinjska rebra ili neko
drugo zabranjeno jelo, lice bi mu još više požutelo a iz iskošenih očiju potekle bi
suze, nematerijalne kao i ostatak njegovog tela.
„Ako me ti ne razumeš, razumeće Mojsije, blagosloven bio. Moram da jedem
ruske pomije da ne bi otkrili ko sam. Dovoljno mi je teško da prikrivam da sam
obrezan. Ostavi me na miru. Šta ti znaš o bolovima u mojoj utrobi ako su ti creva
bestelesni prizori? Ako ćeš samo da mi staješ na muku, bolje je da mi se više ne
obraćaš…“
Za tih mučnih pet godina vojničke službe, Rebe nije progovorio više ni reč.
Alehandro je imao drugih problema. Svaki put kad bi uzeo pušku u ruke
prebledeo bi, pao na zemlju i počeo da povraća. Umorni od pokušaja da ga izleče
šutiranjem i bičevanjem, oficiri su ga premestili da pomaže u kuhinji i čisti
čizme. Pored toga, morao je da čisti i klozete i štale. Umesto da klone duhom,
naviknut da čitavog života prima udarce, odlučio je da nesreću preokrene u svoju
korist. Bog ga je smestio da guli kržljavo povrće, da čisti smrdljive čizme, među
ljudska i konjska govna, da bi ga naučio nečemu veoma važnom.
Ljubazan, smiren, nasmejan, oljuštio je tone krompira, šargarepa i krastavaca.
Iako se od njega zahtevala količina, ne kvalitet, trudio se da posao obavi brzo ali
dobro pazeći da na hrani ne ostane isklijalih ni sasušenih ili trulih delova.
Neprestano je prilagođavao stisak da bi uklonio koru tako da žrtvuje što manje
samog ploda. U stalnom razdvajanju blatnjavih kora sagledao je sebe, kao da je
svakog dana sa starih sećanja ljuštio koru, bol, ljutnju, zavist… Svaka povrćka
koja bi mu ogoljena i čista zablistala u rukama pružala mu je osećaj unutrašnjeg
rađanja. Tokom poslednjih meseci vojnog roka, obavljao je te poslove pevušeći s
detinjom nevinošću.
Sa istom nevinošću, ali starca od hiljadu godina, čistio je i izmet. Konji i ljudi
zbližavali su se prilikom tih pražnjenja. Beskrajna samilost, koja je prerastala u
ljubav, ispunjavala mu je dušu dok je čistio klozete. Fekalije su bile
svedočanstvo o animalnosti duše, njenih veza s telom. Oduševljavala ga je
pomisao da se u telima koja proizvode tu smrdljivu magmu mogu probuditi i
vera, ljubav i mnoga druga nežna osećanja. Naučio je da poštuje izmet, da se
poistoveti s njim, da posmatra iz tog poniznog ugla: otvorio je srce dok je
praznio klozetske posude trudeći se da bude istinski sluga, onaj koji u nesreći
vidi božja dela i radi da bi ih prikazao u pravom svetlu. U sebi je prepoznao
prisustvo vrhovnog božanstva i sa ushićenjem je poželeo da pridobije blagoslov
služeći mu. Upravo tamo, u tim mestima za pražnjenje, prvi put u životu iskreno
se pomolio. Ako je biće kao što je on, sakupljač izmeta, dostojno uspostavljanja
veze s vrhovnim bićem, vrata će se otvoriti i drugima koji, svi do jednog, to
zaslužuju više od njega.
Pošto je skoro dvesta sedamdeset meseci čistio čizme i kaljače, hiljade i
hiljade puta stalno iznova satima gulio prljavštinu, farbao, mazao, glancao, krpio
donove i popravljao iskrivljene krampone, zavoleo je taj posao. „Noge“, govorili
su instruktori, „najvažniji su deo vojnikovog tela. Loše obuven vojnik, izgubljen
je vojnik.“ Po hladnoći, na beskrajnim marševima, u brojnim vojnim pohodima,
pešadija mora da ima dobro zaštićene donje ekstremitete.
Alehandro je život zamišljao kao duhovnu borbu i osetio je gotovo neizdrživo
sažaljenje prema jadnicima koji marširaju bosonogi ili nogu bolnih od loše
izrađene obuće. Obućarski zanat odgovarao je njegovoj skromnosti. Ako je već
tu da bi služio, onda će svoj trud pretvoriti u umetnost. Svi koji su ranije hodali,
u njegovim cipelama će zaplesati… To je odlučio onog dana kad mu je neki
kapetan, uz gromoglasan smeh i smrad kobasica i votke, dao da očisti par čizama
umazanih jevrejskom krvlju. Glancao ih je sat vremena, ne da bi se sijale, već da
bi s njih uklonio taj mučni prizor. Zakleo se da će praviti samo meku i izdržljivu
obuću, poput vernih životinja, zbog koje će telo biti zdravo. Čovek koji pleše
može da peva, a svako pevanje, ljudsko ili životinjsko, slavi Boga.
Rebe se ponovo osmehnuo čim su odslužili vojni rok. Posle pet godina tišine
među uniformisanim gojima, zadovoljno je koračao sa Alehandrom u pravcu
jevrejskog naselja. Od sreće je, iznenada, uzleteo iznad krovova kao veliki
gavran. Ugledavši vrapce kako beže, moj deda je shvatio da su primetili duha.
Pao mu je kamen sa srca jer mu je to dokazalo da nije lud.
Uzviknuo je Rebeu: „Hej, prijatelju, siđi! Sad znam da nisi priviđenje!
Nastavićemo svoj razgovor!“
Kavkazac je prestao da prati suvi list nošen vetrom, sleteo i obratio se svom
prijatelju: „Gospodine Levi, izvinite, htedoh reći Hodorovski. Poslednjih
nekoliko godina, koliko nisam mogao da razgovaram s vama, preslišavao sam u
sebi svete knjige koje znam napamet. Palo mi je na pamet da ih sažmem u jedan
tom. Potom, u jedno poglavlje; zatim, na jednu stranu, i konačno, u jednu
rečenicu. Ta rečenica je najviša mudrost kojoj mogu da vas podučim. Deluje
prosto, ali ako je shvatite, više nećete morati da učite.“ I Rebe mu je reče. Od tog
trenutka Alehandrov život se promenio. „Ako Bog nije ovde, onda nije nigde;
ovaj trenutak je savršenstvo.“
Tereza je mog dedu dočekala suzdržano privijajući uza se par blizanaca. Bez
brkova i brade, bez lokni pored ušiju i duge kose, obučen kao goj, Alehandro je
bio neprepoznatljiv… Njegov osmeh pretvorio se u bezizražajni grč. Supruga
mu se ugojila a deca porasla. Dečaci su sad imali skoro sedam godina a
devojčicama je bilo blizu šest. Benhamin je bio potpuno ćelav. Fanina kosa se
ukovrdžala i poprimila jarkocrvenu nijansu. Haime i Lola, iako je on bio
mišićav, a ona utvarno mršava, ličili su kao jaje jajetu. Što se bake tiče, osim što
je utrostručila obim (jer je jela samo med da bi uštedela novac, kako je kasnije
rekla), na glavi joj se pojavilo zapetljano klupko sedih vlasi. Njeno mladoliko,
zaobljeno lice rumenih obraza odudaralo je od te bele kose.
Alehandro je zaplakao ispuštajući duboke jecaje. Pao je na kolena. Baka ga je
prepoznala. Uhvatila je decu za ruke i pojurila iz kuće. Mališani su se histerično
otimali iz očevog snažnog zagrljaja pa pobegoše kao preplašeni pilići u mračni
ugao, odlučni u nameri da nikad ne prihvate tog uljeza.
Rebe mu reče: „Čuvaj svoju ljubav. Čekaj. Jedno je dati, a drugo siliti
primanje. Polako će ti se približiti.“
Tereza se vratila u čistoj haljini i sa uredno očešljanom crnom perikom noseći
u keramičkoj posudi komade saća. Jednim uzvikom, silovitim i nežnim, poslala
je blizance u šupu. Dok je Alehandro halapljivo jeo pijuckajući komadiće voska,
Tereza je legla u krevet.
Namrgodila se i rekla: „Reci, znaš već kome, da i on ode.“
Alehandro je dostojanstveno odgovorio: „Ne moram to da radim: otišao je kad
i deca.“
I nasrnuo je na nju cepajući joj haljinu i donji veš na komadiće. Predali su se
jedno drugom s takvom strašću da se krevet raspao. Pri padu su oborili i mangal.
Ugalj se rasuo po podu. Daske je zahvatio plamen. Ogroman požar progutao je
nameštaj i zidove. Baba i deda ništa nisu primećivali. Nisu prestajali da se
miluju. Možda zbog znoja njihovih tela koji je natopio čaršave, ili zbog božje
volje, vatra nije zahvatila postelju. Pošto su doživeli i poslednji vrhunac, vratili
su se u ovu stvarnost i zatekli se kako leže usred kuće pretvorene u zgarište.
„Ne tuguj“, reče Tereza mom dedi, „sve se dešava kad mu za to dođe vreme.“
„Znam“, odgovorio je Alehandro. „Kad veruješ, sve ispadne dobro.“
„Onda pođi za mnom. Imam jedno iznenađenje za tebe…“
U kamenoj šupi u dnu dvorišta, deca, zauzeta igranjem drvene Marije pod
kupolom od pčela, ništa nisu primetila. Tereza je triput pljesnula rukama kao
upravnik cirkusa i mališani su smesta, nevoljno, počeli da pakuju med dok su se
insekti užurbano vraćali svom poslu u košnicama.
„Dobro pogledaj košnice, Alehandro… Da li ti je neka čudna?“
 Koliko god da je gledao, deda nije uspevao da primeti ništa neobično.
„Pitaj znaš već koga…“
Poslušavši savet supruge, pomislio je na prijatelja iz međusveta. Kavkazac,
koji je lebdeo pretvoren u oblačak, polako je povratio ljudsko obličje i pokazao
na sanduk koji je izgledao kao i svi ostali.
„Nešto mi govori da je ovaj, Tereza.“
„A po čemu se razlikuje od ostalih, Alehandro?“
Deda je progutao knedlu i krišom pogledao u Rebea koji mu reče: „Kroz
njegova vrata prolazi manje pčela.“
„U pravu si! Imaš dobro oko. Meni je trebalo četiri godine da primetim.
Možeš li mi reći zašto je to tako?“
„Zato što ima dvostruko dno.“
„Svaka čast, čestitam ti, Alehandro, pogodio si!“
Pohvale koje je deda bio prinuđen da primi bolno su mu ranile skromnost.
Zbog prihvatanja zasluga za tuđe uspehe oči mu se ispuniše suzama a grlo
jecajima.
„Pravo si dete“, reče mu baba. „Kad ćeš naučiti da prihvatiš svoje zasluge? To
što si pošten samo će pomoći pokvarenima da te ponize i iskoriste.“ I za utehu,
Tereza mu je zaronila glavu u svoje grudi.
Njemu se učinilo da mu je nos prošao kroz kilometarsku pukotinu pre nego
što je stigao do toplog dna koje je podrhtavalo sa svakim otkucajem ogromnog
srca.
„Dođi!“, rekla je.
Baka ga je uhvatila za ruku i odvela do košnice, izvadila nekoliko eksera i
skinula zadnji zid. Unutra je bio kožni kovčeg. Kad ga je otvorila, Alehandro je
prestao da plače i, izgubivši kontrolu nad mišićima lica, toliko je razrogačio oči
da je izgledalo kao da će mu jabučice svakog trenutka iskočiti. Kutija je bila
puna zlatnika!
Tereza je prasnula u nervozan smeh. „Da, prijatelju moj, završili smo sa ovim
skučenim kvartom, s njegovim ulicama prepunim bradatih fanatika i ćelavih
veštica! Otići ćemo u slobodan svet gde nećemo morati da verujemo u tog
okrutnog Boga koji od nas zahteva apsolutno obožavanje a zauzvrat nam daruje
samo krvoproliće koje je sam izazvao.“
„Tereza, ali reci mi, odakle ti toliko bogatstvo?“
„Pročitaću ti očevo pismo koje sam našla ispod novčića:

Pišem ovo u slučaju da jednog dana neko pronađe ovo blago koje meni nije bilo
ni od kalcve koristi. Čitave tri generacije, a možda i više, sakupljali smo ga uz
velike žrtve. Moj otac Moše veliki deo nasledio je od Davida, mog deđe, koji je u
Mađarskoj u ime države sakupljao porez; jedini posao koji su neznabošci
poveravali Jevrejima jer im je bilo ispod časti da sakupljaju novac. Živeo je od
iznuđivanja, zarobljen između mržnje naroda i aristokratske nadmenosti.
Jednog dana, pošto je prebrajao ušteđevinu, osetio je takvo gađenje kad se
pogledao u ogledalo da mu je na levom oku izašao tumor. Za manje od mesec
dana ostao je bez oka. Potom su mu se ruke ispunile bradavicama, a leđa
čirevima. Prestao je da jede i umro mršav i bled kao parafinska sveća. Moj otac
nasledio je kožni kovčeg, ispunjen do dve trećine. Pošto je sahranio Davida,
prebegao je u Ukrajinu i nastanio se u Odesi, kao lihvar. Zlatnici su se
umnožavali, zajedno s prezirom njegovih dužnika. Na kraju, pored toga što je
odbio da mu plati, jedan plemić nahuškao je i svoje hrtove na njega, a sluge su
ga namazale svinjskim izmetom… U potrazi za utehom, Moše je u sinagogu
stigao nag, smrdljiv i krvav. Iz očaja je odrecitovao sto drugi psalm: „Postadoh
kao gem u pustinji, ja sam kao sova na zidinama.“ Glas mu se pretvorio u ropac
životinje na izdisaju. Rabini su zavapili zajedno s njim: „I sjedim kao ptica bez
druga na krovu. Svaki dan ruže me neprijatelji moji.“ Računajući na podršku
sunarodnika koji su ga prekrili belim šalom, Moše uzviknu kraj psalma kidajući
glasne žice dok se svila natapala crvenim mrljama. Baš u tom trenu, kroz prozor
ulete pčela i, pošto je obletela sveće svetog svećnjaka, slete na grudi ranjenika i,
naizgled bez ikakvog razloga – jer on nije načinio nikakav nagli pokret, pošto je
bio usredsređen na razgovor s Jehovom – zari mu svoju žaoku u srce. Otac je
osetio kako mu se sva krv nakupila u tom organu, potom su mu grudi
eksplodirale i uzavreli talas mu preplavi mozak. Pao je na pod kao epileptičar.
Zavijao je pola sata da bi se potom onesvestio na tri sekunde. Probudio se kao
drugi čovek. Slomila se njegova uštogljena priroda ostavljajući za sobom
naizgled razumno, daleko otvorenije biće. Objavio je da mu je Bog poslao
poruku podarivši mu ljubav prema pčelama. Prljavi novac pribavljen
pozajmicama biće zamenjen mirišljavim medom… Oprostio je sve dugove i
postao pčelar.
Sakrio je kovčežić pun zlatnika u jednu košnicu obećavši da ih nikad neće
iskoristiti, sve dok od pčelarstva bude mogao da izdržava sebe i svoju porodicu.
Rut, njegova supruga, nije mogla da prihvati promenu. Uplašila se za svoju
budućnost te je, prešavši u hrišćansku veru, pobegla s nekim kozakom i ostavila
u kolevci njihovog sina jedinca, mene. Shvativši da njoj ne prija da subotom pije
alkohol, divljak joj, jednom prilikom kad se napio, odrubi glavu jednim potezom
sablje. Mislim da je tad smrt navukla majčin lik kao masku, i da je otad Moše
živeo prekriven pčelama da bi izbrisao svoje telo sa ovog sveta. Za mene je on
bio samo velika drhtava mrlja insekata. Nisam znao ni koje su mu boje oči jer ih
je uvek prikrivao odsjaj krila. Kad je umro? Nikad nisam saznao. Jednog dana
shvatio sam da je ljudsko obličje sačinjeno od pčela prazno. Možda je,
predosetivši da će umreti, zamolio insekte da ga pojedu. Ušao sam među njih,
ispunio prazninu koja je ostala iza mog oca i zauzeo njegovo mesto. Nikad nisam
morao da iskoristim nijedan od pomenutih novčića.

U potpisu: Abraham Grojsman

Alehandro i Rebe bili su dirnuti i nisu mogli da shvate kako je moja baka
pronašla kožni kovčežić…
„Ostavimo sve kako jeste, Tereza. Uzećemo samo nekoliko zlatnika da bismo
obnovili kuću a ostatak ćemo vratiti u košnicu. Živećemo od meda, čuda koje
nam daju te životinje, organizovane i miroljubive kao što će jednog dana to biti i
ljudi ako nauče da sarađuju.“
„Dosta!“, prekinula ih je Tereza. „Nisam se pretplatila na nesreću! Ako
ostanemo ovde, preklaće nas, uz blagoslov tvog Adonaja. Savez ruskog naroda
optužuje Jevreje da kradu krv hrišćanske dece a Protokoli sionskih mudraca
štampaju se u svim gradovima. Cela zemlja oštri noževe. Šta ti zapravo braniš?
Crno odelo? Subaru? Bradu i zulufe? Subotnji odmor? Tamo neke praznike
zasnovane na bajkama? Molitve na mrtvom jeziku? Odsečenu kožicu? Da li to
znači biti Jevrejin? Bljak, grozni smo kao i svi ostali! Zašto se onda ne bismo
mešali s drugima? Idemo u Ameriku. Tamo svi žive u palatama i imaju zlatne
zube. Niko ne obraća pažnju na to kako se zoveš niti pita odakle si. Zanima ih
samo koliko imaš. A mi imamo pravo bogatstvo. Lepo će nas primiti… Već
ćemo danas zatražiti dozvolu za putovanje. Počupaćemo korenje!“
U sumrak su odneli kadu s leševima dvoje ljubavnika i medom do Dnjepra i
predali je reci. Kao mala bela lađa, plovila je u crveni sumrak nošena strujom.
Pčele, zbijene u crni oblak, otišle su s njom.
Alehandro, Tereza i četvoro dece, ostavivši prazne košnice, napustili su
Odesu. Pored kovčežića koji je baka skrivala među nedrima, poneli su još samo
odeću koju su imali na sebi i iznajmili sobu u hotelu u Jelisavetgradu. Bez
problema pribavili su uverenje zahvaljujući poljskom prezimenu i magiji zlatnih
novčića:
„Izdajem ovo uverenje građaninu Alehandru Haimoviču Hodorovskom,
poreklom iz oblasti Zlatopolj, administrativna jedinica Kijev, starom trideset šest
godina, kao potvrdu da ne postoje nikakve smetnje od strane okruga Zlatopolj da
se sa svojom gospođom, Terezom Hodorovski, rođenom Grojsman, starom
trideset godina, i svojom decom Benhaminom i Haimeom, rođenim dvadeset
petog jula 1901, i Lolom i Fani, rođenim četvrtog jula 1902. godine, uputi u
inostranstvo, uz napomenu da u opštinskoj arhivi nije zabeleženo da su pomenuti
gospodin i njegova porodica bili osuđivani. Meni, Vladimiru Grigorijeviču
Ševčenku, u mojoj notarskoj kancelariji, koja se nalazi u Ulici Upenckaja broj
dvadeset sedam, u Jelisavetgradu, predat je original a ja kopiju predajem
porodici Hodorovski, koja boravi u oblasti trećeg okruga Jelisavetgrada… Dana
četrnaestog marta 1909. godine.“
Neopisive li sreće! Ovo papirče može da ih odvede na drugi kraj sveta! Čitav
niz pečata, žigova, potpisa i pompeznih reči koje donose slobodu: propis,
dokument, uverenje, građanin, moć, arhiva, osuđivan, okrug, administracija!
„Čovek je smešna luda“, prokomentarisala je Tereza posle naleta oduševljenja i
ušla u veliku prodavnicu da čitavu porodicu obuče u stilu goja.
Kupili su karte za treću klasu i, napunivši par korpi namirnicama, krenuše
vozom koji će ih odvesti do Pariza. Tamo će pribaviti vize za Sjedinjene Države
a u Marseju će se ukrcati na brod… Tokom putovanja naučiće engleski i zauvek
zaboraviti jidiš i ruski…
Jeli su haringe s prelivom, blinje, usoljene krastavce i kolač s jabukama. Tek
kad su napunili stomake, podigli su pogled da osmotre ostale putnike, goje. Na
svoje zaprepašćenje, primetili su da je vagon bio pun Jevreja koji su jadno
izgledali. Pretvarajući se da emigranti ne postoje, Tereza podrignu, zadovoljno
uzdahnu i snažnije privi uz grudi dragoceni kovčežić, uspava decu i, da bi
privukla muževljevu pažnju, štipnu ga za nogu…
„Biće ovo duga noć, Alehandro. Sad kad smo se ovako lepo smestili, mogu da
ti ispričam šta su ti deca radila poslednjih pet godina…“
Dedi je trebalo sat vremena da se usredsredi na priče svoje žene. Toliki Jevreji
zbijeni na uskim klupama, natovareni paketima umotanim u otrcane komade
platna, dostojanstveni u svojoj bedi, neki sa zavojima na glavi, drugi s rukama
uvezanim u šalove, s modricama oko očiju, slomljenim nosevima, sigurno bežeći
pred nekim pogromom, probudili su u njemu neizrecivu tugu. Ah, te majke s
velikim izboranim rukama koje sa psećom ljubavlju ližu rane svoje dečice! Ah,
ti neuhranjeni, isprebijani muškarci užarenog pogleda koji je posledica
religiozne posvećenosti! Ah, ta deca obučena u crno, nepomična i mudra,
udubljena u svoje Biblije koje već znaju napamet!
Svi zajedno, kao pleme pravednika, pate samo zato što Boga vole iznad svega
ostalog! Rebe je patio što nema pravo telo da bi zagrejao izbeglice u svom
zagrljaju, da bi im poljubio izranavljene noge. Leteo je s kraja na kraj ispuštajući
srceparajuće jecaje nad nesrećom svojih sunarodnika.
Alehandro, kog je Tereza neprestano štipkala, polako se udubio u priču…
Benhamin i Haime razvili su se u dve potpuno različite osobe. Imali su neobičnu
potrebu da se razlikuju jedan od drugog. Haime (koji će s dvadeset osam godina
postati moj otac) voleo je fizičke poslove, nasilne igre, voleo je da ubija vrapce,
mačke i mrave. Postao je majstor u sakupljanju poštanskih maraka i prebijanju
balavaca iz komšiluka… Benhamin je posmatrao život pčela, sakupljao bajke i
ulagao ogromne napore da što pre nauči da ih čita. Voleo je da zaliva cveće, uvek
je spavao sa upaljenom svećom, nije se igrao s drugovima, i najmanji kontakt s
grubim materijalima povredio bi mu nežnu kožu…
Isto je bilo i s bliznakinjama. Lola je bila ćutljiva, do te mere da je izgledalo
kao da zna da kaže samo dve reči, „da“ i „ne“. Jela je malo, volela je da se kupa
svaki dan, makar i u hladnoj vodi, slikala je lepe pejzaže na etiketama za med,
mrzela je da pomaže majci u kuhinji, ali je obožavala da postavlja sto, pali sveće
ili veze ptičice na salvetama… Fani je bila energična, zabavna i proždrljiva; sa
uživanjem je zavrtala kokošje šije i začuđujućom brzinom ljuštila krompir. Njeni
punački prsti s gađenjem su držali iglu za šivenje. S druge strane, obožavala je
da izrađuje stolariju, da okopava, čisti odžak ili da leti krade voće s komšijskog
drveća.
Dečaci se nisu lepo slagali, baš kao ni bliznakinje. Podelili su se u dva
mešovita para: Benhamin, nežni, voleo je da se druži s nestašnom Fani. Ona je
brzo postala vođa ovog dvojca i branila je brata u uličnim tučama. Znala je da
udara i šutira bolje od mangupa u pantalonama… Pored Lole, živahni Haime se
menjao. Nemir koji ga je terao da stalno bude u pokretu – da skače, prevrće se,
manipuliše – nestao je i on je posmatrao svoju mlađu sestru, opčinjen. Susret s
njenom krhkom ženstvenošću otkrio je u njemu neočekivane sklonosti, istančana
osećanja, nežne namere koje su ga tištile. Na kraju je zarežao da bi rasterao čini i
istrčao na ulicu gde je zveknuo prvo dete koje mu se našlo na putu.
Tereza je pričala u pauzama između dremeža dok je voz, odupirući se
silovitom vetru, brekćući kao bik na samrti, nestajao u oblacima pare i čitavu
večnost provodio na mračnim stanicama. Ulazilo je sve više izbeglica. Prolazili
su zadrigli policajci koji su proveravali pasoše, preturali po paketima, i ophodili
se prema Jevrejima s podsmehom i prezirom. Za najmanju grešku u
dokumentima išutirali bi iz voza čitave porodice. Nove grupe ubrzo bi popunile
prazna mesta…
Oko Hodorovskih, koji su smatrani gojimo, zbog uverenja koje su dobili na
osnovu administrativnog kodeksa, obrazovala se zavidna praznina. Izbeglice, u
strahu od uvreda, nisu se usuđivale ni da ih pogledaju i trudili su se da sednu što
dalje od njih. Ugledavši čarobni papir, vojnici su bučno udarali čizmama,
energično salutirali i pravili saučesničke grimase izvinjavajući se zbog bednog
okruženja koje tako uvaženi putnici moraju da trpe. Kroz vagone treće klase
prenosio se žamor na svim dijalektima iz ovog dela Evrope. Jidiš iz Litvanije,
Poljske, Ukrajine, s Krima, iz Bugarske, Rumunije, Austrije, Mađarske…
Sirotinja bez domovine, koja beži ko zna kuda…
 Tereza se uporno pretvarala da ih ne primećuje. Govorila je na ruskom,
pažljivo i polako da bi prikrila jevrejski naglasak, od reči je pravila štit koji je
njenu porodicu odvajao od stvarnosti koja je za nju sada bila samo stari košmar.
Uhvatila je Alehandra za levo uvo i šapnula: „Ako hoćeš da preživimo, moraš
da se promeniš. Zaboravi na druge i brini za nas. Sami su krivi za sve što im se
dešava jer šetaju prerušeni u pravednike i veruju u besmislice. Bog ih kažnjava.
Smrt se hrani glupavim dobričinama. Radi isto što i goji: svako radi za sebe a ko
umije, njemu dvije. Prestani da zijaš naokolo i slušaj kako je Benhamin ostao
bez kose:
„Jednog prolećnog jutra, kroz našu ulicu je, u pravcu glavnog trga, ofarbana
kao pogrebne kočije, prošla cirkuska prikolica koju su vukla dva rahitična konja
crne grive. Vozio ih je čovek prerušen u kostura. Pored njega je devojka
patuljastog rasta, obučena kao anđeo Strašnog suda, svirala neku tužnu melodiju
na staroj trubi. Privučeni njihovim sumornim izgledom pojurili smo da
pogledamo predstavu.
„Te akrobate umele su da zavedu publiku. Veseli spektakl ne bi mogao da se
takmiči s prirodom koja je bujala posle zimske uspavanosti. Između najezde
šarenih leptira i zavodljivog cveća, niko ne bi obratio pažnju na kljakavu
razdraganost nekolicine akrobata. Ali ovako sumorni i krezavi, kao bedni ostaci
ledene hladnoće, u nama su probudili osećaj da smo zdravi, dobro uhranjeni,
bezbedni.
„Izgladneli klovn koji se s krpenim psom borio za parče kobasice izazvao je
grohotan smeh a čovek od gume, prerušen u gusenicu, koji je u sanduku izvodio
raznorazne poze zlokobnim glasom obećavao nam je da će nas jednog dana
pojesti… Devojka kepec prostrla je čilim nasred trga i na njega stavila korpu.
Crn, mršav čovek, sigurno onaj kojeg smo ranije videli maskiranog u kostura, s
turbanom, plastom, u vrećastim pantalonama i cipelama izvijenog kljuna, od
glave do pete u crveno-zlatnoj odeći, kleknuo je pored korpe i počeo da svira
dugačku frulu s loptastim završetkom.
„Nikad dotad nismo videli takvu kožu, crnu i blistavu kao kozačke čizme. Niti
smo čuli sličan zvuk. Podsećao je na sovino nukanje pomešano sa stenjanjem
porodilje i škripom metalnih vrata. Govorio je nerazumljivim jezikom. Devojka
nam je rekla da je to Sanskrit, magični jezik Hindustana. Ovo je prvi put da u
Rusiji, pred cenjenom publikom nastupa krotitelj kobri, kraljice zmija otrovnica.
Da bismo obodrili indijskog princa, zamolila nas je da trubu napunimo
novčićima.
„Dok smo preturali po džepovima i s mukom se rastajali od to malo novca,
oko nas se razlegala neprekidna melodija, bez trenutka tišine, koja nas je nosila u
zemlju snova… Kad je završila s prikupljanjem novca, devojka je zamahnula
svojim papirnim krilima i otvorila korpu. Pojavila se ogromna zmija koja je
siktala kao besna mačka. Raširila je snažni vrat pokušavajući da ujede crnca koji
je vesto izbegavao napade ubrzavajući lelujavi ritam frule. Životinja je, baš kao i
mi, bila omađijana i zastade kruta, uspravna, u užasnom blaženstvu.
„Ne znam šta bi Haimeu. Ni danas ne mogu da shvatim. Svi smo bili sleđeni
od straha, hipnotisani Indijcem i njegovom zmijom, jedva smo se usuđivali da
dišemo u strahu da bismo mogli da razvejemo čini, kad je to dete zakoračilo u
prazan prostor unutar kruga koji smo obrazovali i uz širok osmeh ispružilo ruku
ka kobri i počelo da je mazi po glavi.
„Devojka, napeta, jednim gestom stavi nam do znanja da ne treba da se
pomeramo. Životinja bi, na najmanji šum, mogla da povrati agresivnost. Frulaš,
sa užasom na tamnom licu, nastavi da ponavlja istu frazu. Haime je poljubio
zmiju u njušku, podigao je i, gledajući je s ljubavlju, nežno zaigrao privijajući je
uz grudi. Kako je zmija bila mnogo duža od njega, rep joj se vukao po podu
proizvodeći metalni zvuk. Mene je podsetio na cvokot srebrnih zuba smrti…
„Haime se zaustavio pred Benhaminom i pružio mu životinju sa okrutnom
nevinošću. Benhamin se preznojavao od glave do pete, ali budući da mu se brat
toliko približio da mu je zmijinu njušku prislonio na usne, potisnuo je suze i
gađenje i uzeo hladnu životinju. 'Igraj! Igraj!', uzviknuo je Haime. Benhamin,
trapav, skamenjenih nogu, otvorenih usta, kratkog daha, napravi nekoliko
koraka. Devojka kepec uporno nam je pokazivala da ne smemo da se pomeramo.
Naša beznadežna tišina razlila se po ćelom naselju, nisu se čula kola, ptice nisu
pevale, vetar je zaboravio na lišće, sve je bilo ispunjeno jecajima frule.
Benhamin se polako vrteo balansirajući kao smrtno ranjeni medved, osećajući
kobrin prodoran pogled na svojim zenicama. Žuta tečnost slivala mu se niz noge
a mrlja boje kafe obojila mu je zadnji deo kratkih pantalona.
„Haime je prekrio nos i prasnuo u smeh. Zmija je pomahnitala.Počelaje da
kidiše njuškom ka Benhaminovom čelu. Ovaj je, van sebe od straha, nije puštao.
Na sreću, kako smo kasnije saznali, životinji su bili uklonjeni zubi i otrov. Ali
snažni udarci koje je zadavala pokušavajući da ga ujede bili su ravni udarcima
čekića. Pognuvši glavu da bi izbegao napade na lice, Benhaminu je stradalo
teme.
„Indijac baci frulu, potrča ka dečaku i pokuša da mu istrgne zmiju iz otežalih
ruku. Kobra je, osetivši da je dave, pokušavala da se oslobodi sve snažnijim
udarcima, ne samo njuškom, već i repom. Opasno bičevanje sprečavalo nas je da
priđemo. Čovek od gume izvadio je nož i pripremio se, ozbiljno rizikujući svoj i
dečakov život, da prekolje zmiju. Nisam znala šta da učinim. Bog ponovo hoće
da mi otme dete. Počela sam da ga proklinjem. Lola, jednako smireno kao i
Haime, uze frulu i zasvira.
 „Začuo se nežan, topao zvuk koji je podsećao na uspavanku. Kobra se (iako
smo kasnije saznali da je bila gluva) istog trena smirila. Benhamin je mogao da
popusti stisak. S kosmatog dela kože, koja je bila prekrivena ranama, slivao se
crveni mlaz. Indijac je doneo glinu u prahu, pomešao je s vodom i tom
zelenkastom smesom premazao Benhaminovu glavu. Krvarenje je prestalo. Svi
smo se smirili.
„Fani je zagrlila nogu crnog čoveka i zaplakala govoreći 'Tata!' On ju je
podigao u naručje i zaljuljao. Ubrzo je zaspala sa osmehom na licu.
„Crni čovek nam je rekao: 'U prethodnom životu, nekada davno, zaista sam joj
bio otac, dobri kralj. Ona je bila mudri princ po imenu Raula… Jednog dana
poželeo sam da testiram sinovljevu ljubav. Pozvao sam dve hiljade vojnika i
pomoću mantre pretvorio sam ih u kraljeve koji se ni po čemu nisu razlikovali
od mene. Vezir je mom sinu dao prsten i, pokazavši mu mnoštvo istih kraljeva,
među kojima sam se krio i ja, naredio mu: 'Visočanstvo, stavite ovaj prsten na
domali prst desne ruke svog oca.' Ne dvoumeći se ni trena, Raula zađe među
okupljene i zaputi se pravo ka meni. Njegovu iskrenu ljubav nisu mogle da
zasene dve hiljade iluzija…'
„Crni čovek dobi napad kašlja. Povratio se, predao mi Fani i nastavio da priča:
'Sad moramo da krenemo. Ovako bolestan, uskoro ću ispustiti dušu… Kad ova
devojčica napuni šesnaest godina, postaće mi majka. Ali ću, iscrpljen tolikim
reinkarnacijama, poživeti samo devet meseci u njenom stomaku a zatim ću
umreti na rođenju.'
„Danima se Fani, u zoru iskradala i odlazila na trg gde je sedela i plakala
mrmljajući: 'Tata'. Kosa je počela da joj se kovrdža i da poprima crvenu nijansu
koja je podsećala na odeću onog Indijca… Lola je morala da joj kupi drvenu
frulu. Devojčica je otkrila da je muzika jedino što je zanima u životu… Kad smo
Benhaminu skinuli glinenu kacigu, zapanjili smo se jer je oćelavio. Mislili smo
da će mu biti žao. Naprotiv, bio je srećan. 'Mama, kad porastem ne želim da
imam nijednu jedinu dlaku. Voleo bih da mi opadnu obrve i trepavice, da mi
ništa ne izraste ispod pazuha i na preponama, da nestanu zubi i nokti. Biću
srećan kad na mom telu više ne bude životinjskih odlika.'
„Haime je svečano obećao da će, kad poraste, krotiti lavove, tigrove, pantere i
slonove u cirkusu…“
Tereza je jedva nekako završila poslednju rečenicu tiho i razvučeno
izgovorivši cirkusu i zaspala pored blizanaca. Rebe je to iskoristio da Alehandru
pokaže jednog starca, čoveka i dečaka koji su se molili, s crnom kožom tfelina
na čelu. Pored njih, iscrpljena žena dojila je nervoznu bebu… Nešto dalje,
zdesna nalevo, svuda po vagonu, ljudi su preklinjali Boga. Svaka porodica
pravednika, koje je spojila patnja, odisala je mirom koji su dostigli zbog stalnog
kontakta sa istinom.
Alehandro, potresen, sledeći uporne savete Kavkasca, veoma pažljivo izvuče
kovčežić iz Terezinih grudi i zameni ga jednom svojom cipelom. Potom,
šepajući, priđe jednom verniku, otvori kutiju i pokaza mu njen sadržaj šapnuvši:
„Dajem zlato za bilo koju vrstu novca.“ Redom je delio svoje blago u zamenu za
bakrenjake i niklovane novčiće i novčanice male vrednosti.
Sa suzama zahvalnosti želeli su da mu ljube onu jednu bosu nogu, ali je on
ućutkivao jadnike plašeći se da ne probude moju baku. Razdelio je veći deo
zlata, ostavivši za svoju porodicu tačno koliko im je trebalo, odnosno, dovoljno
da otputuju u Sjedinjene Države i da plate boravak u Francuskoj dok čekaju
isplovljavanje broda. Proverio je težinu kovčežića: bio je znatno lakši. Stavio je
unutra Bibliju koju je krišom poneo i uzeo nazad cipelu, koja se toliko zagrejala
među velikim grudima da mu je skoro opekla ruke, pa je vratio kutiju za nakit na
mesto.
Supruga mu se na trenutak probudila, opsovala Boga kao po običaju i
nastavila da spava. Počeo je da pada sneg. Prestao je da pada sneg. Počela je
kiša. Izašlo je sunce. Promenili su voz, jednom, dvaput, ni sami više nisu brojali
presedanja. Haime i Fani su se potukli. Benhamin i Lola su se posvađali. Veliki
deo Jevreja sišao je u Nemačkoj. Ostatak izbeglica u Parizu su dočekali članovi
Svetske jevrejske alijanse.
Krajičkom oka Alehandro je sa setom gledao svoje sunarodnike kako se grle i
ljube plačući od uzbuđenja kao da se poznaju još od detinjstva. Osetio je oštar
bol u srcu kad je shvatio da više ne pripada toj porodici. Sami, na tom
ogromnom peronu kojim je šibao ledeni vetar, izgubljeni, on, njegova žena,
njihovo četvoro dece, Rebe, grane bez drveta, rasute laste, odsečene ruke koje
lebde u vazduhu.
Zažalio je što je Svetu knjigu iskoristio da poveća težinu kožnog kovčega.
Osetio je želju da se više nikad ne pomeri, da postane bestelesan kao i njegov
prijatelj, da zaroni nos u tekst i zauvek ostane gluvonem i zadubljen u čitanje.
Tereza i deca, zatečeni monumentalnom i zastrašujuće pustom železničkom
stanicom, priviše se uz njega. Kuda da krenu kad nemaju nikakvu adresu i ne
govore ni reč francuskog? Rebe je počeo da recituje dvadeset drugi psalm:
„Bože moj, bože moj! Zašto si me ostavio udaljivši se od spasenja mojega, od
riječi vike moje?“ I smesta dobi odgovor.
Jedan otmen čovek, s monoklom, štapom, u bundi, s cilindrom na glavi,
brišući znoj s lica svilenom maramicom, dogega se do njih i obrati im se na
savršenom ruskom: „Oprostite mi što kasnim, dragi sunarodnici. Ja sam
izaslanik Ruskog odbora, zadužen da vodim predstavnike naše plemenite države
kroz pariški lavirint. Besplatna državna usluga. Ovde imam spisak hotela,
restorana, muzeja, prodavnica, pozorišta i menjačnica s jasno istaknutim
cenovnicima.“ Poljubivši Terezinu ukočenu ruku, predstavi se: „Grof Stanislav
Spengler, vama na usluzi. S kojom porodicom imam čast da razgovaram?“
Alehandro se zakašljao, stisnuo usne i pogledom potražio pomoć od supruge.
Čim bi progovorio, izdao bi ga snažan jevrejski naglasak. Tereza, u želji da
zazvuči kao plemkinja, skupi usta, zauze milostivu pozu i zamišljajući da je
obučena kao grofica – u odeću optočenu dijamantima, smaragdima, rubinima,
dukatima i štrasom – progovori ozbiljnim nazalnim glasom:
„Mi smo porodica Hodorovski, Alehandro, Tereza, Benhamin, Haime, Lola i
Fani, iz Odese, trgovci medom, ali plemenitog poljskog porekla, i mnogo smo
bogati!“
Podstaknuta nekim mračnim nagonom, izvuče iz proreza među grudima
kovčežić, napravi njime veliki krst u vazduhu i vrati ga na sigurno. Grofu je
monokl spao s desnog oka. Nastupila je neprijatna tišina. Prekinuo ju je Haime
prišavši vozu da bi ispustio žućkasti mlaz koji je odzvanjao na čeličnim
točkovima. Odsečno, izaslanik Odbora za doček zatraži im dokumenta. Pažljivo
ih je proučio. Osmehnuo se: „Dobro, biću iskren. Bez obzira na to što nosite
poljsko prezime, vaš izgovor, gospođo, odaje da ste Jevreji. Bio bih vam
zahvalan kad ne bismo gubili vreme na ubeđivanja. Dovoljno je samo da bacimo
pogled na polni organ momčića koji je upravo mokrio.“
Tereza besno pogleda Haimea. Fani i Benhamin su se nasmejali. Lola ih je
prezrivo gledala. Alehandro nije mogao da skrene misli s grof ovih čizama.
Nikad nije video tako finu obuću i njihovo strogo savršenstvo uteralo mu je strah
u kosti.
„Imate sreće jer, iako sam plemićkog porekla, ne gajim mržnju prema
Jevrejima. Naprotiv, smatram ih starim prijateljima. U samotnim beloruskim
zimama, moj gospodin otac zanimao se izučavanjem mrtvih jezika. Tako se
zainteresovao i za hebrejski. Jednog dana otkrio je da Jevreji i dalje neguju ovaj
drevni jezik. Od tog trenutka, kroz našu kuću defilovali su rabini, jevrejski
bankari i lekari, koje. smo primali sa uvažavanjem kakvo priliči čuvarima tako
izuzetne kulture… Ne brinite. Iako mi to otežava posao – ne može vas primiti
naš Odbor, on je samo za Ruse – ja vam stojim na raspolaganju. Biće nam
prijatnije da razgovor nastavimo u restoranu pored stanice. Pođite sa mnom.“
Odahnuli su i sa osmesima na licima krenuli za grofom, koji im je,
izigravajući turističkog vodiča, objašnjavao hiljadu i jednu beznačajnu
pojedinost o velikom gradu. Kad su se smestili u zavučen ugao, za sto na kojem
su se pušile supe od luka i prženi krompirići, mogli su da razgovaraju u miru.
Kad je Stanislav Spengler saznao da žele da odu u Sjedinjene Države, odmahnuo
je svojom zalizanom glavom uz uzdah obeshrabrenja. „Pošto po Evropi kruže
priče da svetom potajno vlada trista jevrejskih magnata, stotine hiljada Jevreja
osetilo je potrebu da pobegne u Ameriku. Gotovo je nemoguće pribaviti vize.
Ipak, imam dobrog prijatelja koji radi u konzulatu, generalni sekretar, i može da
nam izađe u susret. Ali za to treba mnogo novca, možda i više nego što vi
imate!“
Tereza odgovori uz osmeh: „Šta košta da košta.“ I stavi kožni kovčežić na sto.
Rebe pobeže kroz prozor. Alehandro pozelene u licu. Moja baka ponosito podiže
poklopac.
Grof je proučio njegovu sadržinu, pa reče: „Biblija? Gospođo, vi ste pobrkali
duhovno i materijalno bogatstvo.“
Tereza, izbezumljena, uze knjigu u drhtave ruke, baci je na pod, pogleda
prljave novčanice, bakrenjake i isprazni sadržinu kovčežića na sto. Odvojila je
preostale zlatnike od ostalog novca. Zaurlala je gledajući u dedu: „Koje to
uradio? Ti ili duh? Ili obojica? Šta si uradio s tolikim zlatnicima? Nemoj da mi
kažeš, pusti me da pogađam! Podelio si ga onim odrpancima! Uh, uh, uh! Što
sam se udala za pravednika? Pravednika? ludaka, budalu! Više brine o
neznancima nego o svojoj porodici. Nije on ništa kriv, već ta prokleta knjiga!“
Podigla je knjigu, istrgla joj stranice, pljunula je, bacila je na ulicu i zaplakala u
muževljevom zagrljaju. A on, nesposoban da progovori, zasu joj lice poljupcima.
Grof, gurkajući zlatnike rubom monokla, poče da broji. „Dobro, ovde imamo
dovoljno za put i još malo za hotel, a ako izaberemo neki jeftin, možda će nam
ostati nešto da častimo mog prijatelja. Generalni sekretar duguje mi neke usluge.
Pokušaću da ga ubedim da ovog puta bude milostiv i pomogne porodici koja ima
tako velikodušnog oca.“ Grof joj je obrisao oči svilenom maramicom. „Ne
gubimo vreme. Još nije kasno. Iz ovih stopa idemo u američki konzulat.“
Tramvaj ih je dovezao do raskošne građevine pred kojom se vijorila čuvena
zastava sa zvezdicama i prugama. Plemić ih je zamolio da sednu u čekaonicu
dok on ode u kancelarije na drugom spratu da bi razgovarao s prijateljem.
Krenuo je ka stepeništu i zastao. Vratio se. „Gospođo Tereza, sinula mi je dobra
ideja. Ispričaću prijatelju fantastičnu priču o svetoj podeli. Pozajmite mi
nakratko kovčežić da bih generalnom sekretaru pokazao zlatnike i bezvredni
emigrantski novac. Ništa ga neće bolje ubediti. Siguran sam da će nagraditi
dobrotu koju je gospodin Alehandro ukazao svojim sirotim sunarodnicima i da
će vam dati besplatne vize.“
Tereza je svečano predala kovčežić u grofove ruke. Lupio je čizmama kao
vojnik i dostojanstveno ušao u lift…
Čekali su i čekali. Grof se nije vratio. Kad se oglasilo zvono koje najavljuje
zatvaranje konzulata, potrčali su uz stepenice koje su vodile do drugog sprata.
Tamo nisu zatekli kancelarije, već samo prostranu svečanu salu, praznu. Videli
su izlaz u slučaju nužde. Shvatili su.
Završili su na ulici, očajni, i bez prebijene pare. Baki se srušio čitav svet.
Šutnula je kofere, sela na pod, zažmurila i rekla: „Sredi ovo kako znaš i umeš. Ja
više ne mogu“
„Dobro“, odgovorio je Alehandro, „ako odustaješ, obnavljam svoje pravo da
pozovem Rebea. On će nas izvući iz nevolje“.
„Uf, još jedna glupost. Već sam ti rekla da Rebe ne postoji, ti si ga izmislio.“
„Izmišljen ili ne, Rebe je Rebe. Ako se on ne pojavi, ja ne mogu ništa da
učinim.“
„Dogovoreno, pozovi tog stvora. Iznenadilo bi me da nas izvuče iz ove
bede…“
I jeste se iznenadila jer im je Rebe ponudio jedino moguće rešenje. „Potražite
neku trgovačku ulicu. Pregledajte radnje. Ako neku drže Jevreji, siguran sam da
ćete u njoj prepoznati neki simbol naše vere. Obratite im se na jidišu.“ Tako su i
učinili.
Pronašli su, lutajući bez cilja, trgovačku aveniju. Na polici jedne zlatare
ugledali su sedmokraki svećnjak. Ušli su. Bilo je jasno da Moše Rozental govori
jidiš. Terezi je bilo mrsko da ponovo postane Jevrejka, pa se pretvarala da je
nema. Alehandro je ispričao samo deo njihovih nevolja i, posramljen, priču
završio lažima. Pobegli su, prerušeni u goje, od pogroma i sad su izgubljeni u
Parizu, nemaju novca, ne znaju šta da rade i gladni su, naročito deca.
Moše im je prvo dao da jedu u kuhinji koja se nalazila u zadnjem delu radnje.
Potom je zlataru prepustio supruzi i odveo ih u jevrejsku četvrt. Pošto im je
ponudio nešto novca, koji je Alehandro prihvatio ljubeći mu ruke, odveo ih je u
Izraelski humanitarni komitet, osnovan 1809. Primili su ih kao svoju decu,
smestili ih na dva dana u skroman ali čist pansion, košer, zatim su ih poslali u
Marsej, gde su se sa ostalim izbeglicama ukrcali na brod koji je isplovljavao za
Južnu Ameriku, i dali im jedine vize koje su uspeli da obezbede, čileanske…
Tereza nije znala ništa o Čileu, ali bila je ubeđena da u toj zemlji, tamo negde
nakraj sveta, ljudi ne žive u palatama i nemaju zlatne zube.
 II
MAJČINI KORENI
Ako se Tereza naljutila na Boga, s Jaše, majkom moje majke, desilo se nešto
sasvim suprotno, Bog se naljutio na nju, a s njim i svi Jevreji iz Lodeca, u
Litvaniji… Kako joj je menstruacija s matematičkom preciznošću počinjala u
isto vreme kad i Sari Lus, njenoj majci, i Šoski, sestri, odmah je otkriveno
kašnjenje te svete pojave, ponosa hasidskih žena, koja je potvrđivala da za
njihova tela važe isti zakoni kao i za zvezde. Daleko od muškaraca, plesale su
bez gaćica na mesečini da bi plazma mogla da im se sliva niz noge i tako nahrani
zemlju. Jaše je priznala, u suzama i grcajući od sreće, da se zaljubila u goja.
Dok joj je majka, izmičući prohibiciji, prodavala liker od šljiva jevrejskim
bankarima, Jaše je šetala ulicama Vilne. Za nju nije bilo uzbudljivijeg mirisa od
mirisa grada. Sasvim slučajno, stigla je pred Gradsko pozorište gde se Ruski
carski balet spremao za izvođenje Labudovog jezera. Devojka nikad dotad nije
gledala pozorišnu predstavu. Osetila je neodoljiv poriv da kupi kartu, onu
najjeftiniju. Osećajući na sebi lascivne poglede Litvanaca bez brade i kovrdžavih
zulufa, zauzela je svoje mesto u zadnjem redu ne usuđujući se da podigne pogled
s poda. Razlegla se muzika, začuo se zvuk dizanja zavese i bat baletskih patika
poput prigušene kiše, ali polako, među jednoličnim koracima prepoznala je jedne
koji su se izdvajali, grube, a ujedno nežne, koji su joj na neki čudan način bili
poznati.
Talas vreline razlio joj se utrobom i naterao je da pogleda ka pozornici. Nije
videla ni scenografiju, ni svetla, ni grupu plesača, ni ozbiljne gledaoce u ložama.
Nije videla ništa osim gorostasnog baletana bele puti, belje od mermera, sa
zlatnim uvojcima i plavim očima tako prodornim da ih je mogla osetiti pored
svog lica, iako je bila daleko, hiljadama kilometra daleko, u poslednjem redu
galerije; ali blizu, bliže njemu nego rođenom ocu.
Međunožje joj je pulsiralo takvom silinom da je, pokleknuvši pred njegovim
zahtevima, ustala sa stolice i, negde između uspavanog anđela i užarenog drveta,
zahvaćena nevidljivom olujom, potražila garderobe, ušla u onu na čija je vrata
bilo zakucano Hristovo raspeće, iznenadila nagog diva i zadržala na njegovom
udu čudnovat pogled koji je nagoveštavao potpunu predaju. Rus, i sam opčinjen,
polako ju je svukao. To maleno telo, savršeno – Jaše nije bila visoka ni metar i
šezdeset – s polnim organom bez usmina, nežnim prorezom krunisanim
neukroćenim trouglom, izazvalo je kod njega takvu vrtoglavicu da mu se na
trenutak soba okrenula i učinilo mu se da kao izvrnuti luster visi s poda, okrenut
ka plafonu.
 I ne znajući, Alehandro Prulanski celog života čekao je tu Jevrejku. Iako nije
imao nimalo iskustva, iako je upoznao samo mušku ljubav, znao je kako da je
uzme, mnogo je puta dovodeći do vrhunca, na sofi od cvetnog somota… Kad je,
iznemogao, zaspao u Jašinom naručju, ona se, pošto je s ljubavlju koja ju je
preplavila kao reka neko vreme posmatrala njegovu lepu, belu put, svesna toga
da je zatočenica Zakona, iskrala ne ostavivši ni ime, ni adresu.
Na sreću po ljubavnike, uspeh Carskog baleta produžio je gostovanje za još
nekoliko nedelja. Moj deda – prvak baleta, osvajač zlata na svim takmičenjima –
i dalje je bio tu, ispijen, očajan, čekajući nju, kad ju je Salomon Trumper, Jašin
otac, ostavio bremenitu, bez prtljaga, i novca, pred Gradskim pozorištem.
Nevernica je proterana iz sela i sahranjena na groblju, simbolično, tako što su u
kovčeg stavljene sve njene lične stvari i odeća. Sad će se njena porodica
narednih nedelju dana posipati pepelom, sedeti na podu i, obučena u rite, piti
pileću supu i oplakivati je kao da je mrtva.
Alehandro se zahvalio ikoni Bogorodice na tako divnom poklonu i venčao se s
Jaše u pravoslavnoj crkvi; nevesta u belom i mladoženja u crnom, kao običan
hrišćanski par. S tim da je on nosio jarkocrvene čizme. Kad ga je baka upitala
zašto je obuo te užasne čizme, znala je da se susret njihove dve duše, koji je
izgledao kao puka slučajnost, pažljivo pripremao već vekovima.
Dok joj je suprug pričao o porodičnim događajima koji su ga naveli da obuje
tako upadljive čizme, Jaše je tragala za korenima njihove ljubavi. Putovala je
kroz vreme vođena majčinim sećanjima i stigla do Španije, u vreme pre nesrećne
1492. godine, kad su, zbog te zle, ambiciozne veštice, otimačice, Izabele
Katoličke – dabogda u paklu izgubila sve zube osim jednog, koji će je večno
boleti – Jevreji koji su odbili da se pokrste proterani iz ove zemlje. Sara Lus, na
sredini devetnaestog veka, slušala je oca, Salvadora Arkavija, kako se žali i po
čitav dan proklinje kraljeve Kastilje i Aragona jer su ih proterali iz raja.
Da, Španija je, pre venčanja dvoje antisemitskih vladara, pre državne policije,
pre Inkvizicije, bila raj za Jevreje. Muslimani i hrišćani su ih trpeli. U tajnosti
jevrejskih četvrti, slobodni kao nikad dotad, negovali su svoju religiju. Tražili su
nove načine da ugase žeđ za nedostižnim Bogom. Predavali su se pismu kao
opijeni ljubavnici i raspršili ga menjajući glasove, buncajući brojeve, svakom
slovu dajući sudbinsko značenje. Postali su vizionari, zaluđenici, volšebnici;
otvorili su unutrašnja vrata, izgubili se u lavirintima Postanka pretvarajući svoju
vezu s Petoknjižjem u ličnu avanturu, dajući sebi za pravo da ga tumače kako im
je volja…
U ta dobra vremena, jedan Salvador Arkavi, prvi u dugom nizu Salvadora –
budući da su mu potomci po tradiciji nosili isto ime – iako je poštovao Svetu
knjigu, odlučio je da ne bude zatočenik slova. Sledeći ono što je Jakov prorekao
sinu – „A ruka će ti biti za vratom neprijateljima tvojim, i klanjaće ti se sinovi
oca tvojega. Laviću, Juda!“ – postade krotitelj lavova. Odlučio je da se približi
Bogu proučavajući te zveri, živeći kao lutalica i izvodeći predstave, a između
njega i životinja razvila se bliskost koja je prevazilazila granice ovog sveta i
prešla u oblast čudesnog. Lavovi su skakali kroz vatrene obruče, hodali su po
žici, plesali na dve noge, peli se jedni na druge da bi obrazovali piramidu, sricali
imena gledalaca birajući drvena slova i, kao vrhunac, među svoje čeljusti, bez
namere da ga povrede, uzimali krotiteljevu glavu da bi ga vukli ostavljajući po
piljevini trag u obliku šestokrake zvezde.
Moj predak izabrao je vrlo jednostavan način da se približi zverima: nikad ih
ni na šta nije primoravao i obuku je pretvorio u zabavu. Kad su hteli da jedu,
davao im je hranu, a ako su već jeli, nije ih terao da uzmu još. Ako im se
spavalo, dozvoljavao im je da se ispruže, a kad bi bili u teranju, puštao ih je da
se pare koliko im volja. Usvajao je njihov način života, obazrivo, pažljivo.
Pustio je kosu, jeo sirovo meso i nag spavao u kavezu među lavovima…
Jednog dana upoznao je Špankinju, Estrelju, koja je, opijena njegovim
životinjskim mirisom, odbacila hrišćansku veru i pošla za njim da bi mu se
predala, poleđuške, svaki put kad bi životinje počele da se pare. Lavići su došli
na svet u isto vreme kad i deca. Ponekad bi žena podojila malene mesoždere dok
bi njena deca otpuzala do lavica da utole glad.
Zaboravili su hebrejski i koristili samo sto reči španskog jezika. Velike mačke
savladale su većinu tih reči a, zauzvrat, svoje krotitelje naučile da se oglašavaju
rikom. Po završetku proba i predstava, posle večere, u pola noći, u privatnosti
velikog kaveza, ljudi i životinje seli bijedni naspram drugih i gledali se pravo u
oči. U tom trenutku lav je bio učitelj. On je bio taj koji je tu, prisutan,
usredsređen, nezainteresovan za prošlost ili budućnost, uključen u sveukupnost.
U njegovom životinjskom telu mogla se opipati božanska esencija… Lav je
podučio Arkavijeve ekonomiji pokreta, snazi odmora, uživanju u životu,
istinitosti osećanja, pokoravanju sebi samom. Konačno, videvši plemenitost te
zveri, njenu veličanstvenu unutrašnju samoću, shvatili su zašto je Jakov Judu
uporedio s lavom.
S druge strane, kabalistički rabini iz Toleda shvatili su da se rodio novi oblik
biblijskog tumačenja. U tišini, i s najvećim poštovanjem, ušli su u kavez
zaštićeni čudesnim Salvadorovim dodirom da bi meditirali gledajući u lavlje
zenice. Zamolili su za dozvolu da dovedu i svoju braću sa studija, i s njima
stigoše lepi stari Arapi obučeni u belo i bledi katolički monasi upalih i užarenih
očiju. Zadivljujuće zveri, sposobne da miruju kao svici koji su se, bežeći pred
jutarnjom hladnoćom, šćućurili u svoje tople čaure od kojih će nastati
fosforescentne statue, zasenile su Kuran, Toru i jevanđelja.
 Kad je prvi Salvador Arkavi bio na samrti, zatražio je da ga ne sahranjuju, već
da njegov leš raskomadaju i njime nahrane lavove. Estrelja je želela da to sama
učini. Kad je i poslednji komad njenog supruga nestao među životinjskim
čeljustima, otišla je na reku da opere crvene ruke, skinula se, ušla u vodu i
prepustila se struji. Njen sin Salvador nastavio je da izvodi predstave i ubrzo se
oženio dobrom ženom kojoj je na dan venčanja promenio ime u Estrelja, da bi je
zvao kao majku. Grupa mističara iz tri različite religije nastavila je da dolazi da
bi meditirala pred lavovima. Godine su prolazile. Promenila se politička
situacija. Horde fanatika počele su da pale jevrejske četvrti… Članovi bratstva
prestali su da dolaze. Krotiteljev karavan prolazio je kroz gradove gde su goreli
pokršteni Jevreji koje je osudila Inkvizicija. Razvijene zajednice pretvorile su se
u tužne ulice kojima šetaju rabini, sumorni i nečujni kao senke.
Čudan nagon naveo je Arkavijeve da krenu put Valensije. Dok su se
približavali luci, stotine porodica, praćene vojnicima, preplaviše put u
melanholičnim kolonama. Uspeli su da spakuju malo, tek nekoliko paketa
umotanih u vezene tkanine, ništa više. A i šta će im? Proterivali su ih iz zemlje
jer nisu želeli da se pokrste a državna policija im je, po dolasku u luku,
oduzimala veći deo porodičnog blaga. O, tužna li je 1492. godina! Bog ih je
kažnjavao zato što su poželeli da puste korenje u stranoj zemlji – oni, čiji je
zadatak bio da po svim zemljama seju sveti Zakon – podarivši im lopovskog
kralja i kraljicu. Zlato koje su mnoga pokolenja pošteno štedela obogatiće
kraljevsku riznicu. Jedino blago koje će bez problema moći da iznesu iz zemlje
biće španski jezik:

O, sveti jeziku,
ja te obožavam,
više i od srebra,
i od suvog zlata.
Iako je moj narod,
zbog tebe zarobljen,
zbog tebe je, voljeni,
sad i utešen.

Stigoše u Valensiju. Jevreji, svesni da im se bliži bolni rastanak s novcem, nisu

žurili da se ukrcaju. Kao mirno crno jezero, spavali su utučeni po molovima i
lučkim nasipima neumorno se moleći da Mesija zgromi Izabelu i Fernanda.
Tišina je bila jedini odgovor na njihove bolne vapaje… Ovoliko mnoštvo moglo
bi da šatre šačicu vojnika, ali nijedan vernik nije pokazivao nikakve znake
buntovništva. Samo su se klatili pevušeći i gledajući u nebo: navikli su se da ih
ponižavaju i pljačkaju. Morali su da obriju brade i spale svoje primerke Talmuda
i Tore. Iznad brda zapaljenih knjiga uzdizao se zelenkast oblak dima.
Da bi otvorili prolaz kroz neprohodnu masu, Arkavijevi su izveli svoje lavove
iz kaveza i nastavili put vodeći ih kao da su domaći psi. Stigli su do mola gde su
carinici čerupali izgnanike pre nego što bi im dopustili da se ukrcaju na sumnjive
jedrenjake. Nedaleko odatle, među đubretom, ležao je ugledni starac za kojeg su
procenili da je beskorisno brijati mu bradu budući da već umire od iznemoglosti,
gladi ili tuge. Salvador ga je prepoznao. Bio je to kabalista Abramijel, vođa
grupe koja ih je pratila gotovo po čitavoj Španiji a noću meditirala pred
zverima… Prineo je njegovim ustima bradavicu jedne lavice da bi ga isprskao
mlazom toplog mleka. Starac ga halapljivo proguta pa proli reku suza koja je
ostavila beli trag na njegovim obrazima prekrivenim zemljom.
„Kakav bol, kakva sramota, kakvo očajanje! Bol jer će sve odneti vetar. Iako
napamet znamo šta nam piše u knjigama, tužno je gledati ih kako gore. Ne zbog
onoga što tamo piše jer ćemo ih jednog dana ponovo ispisati, već zbog listova
koje smo toliko voleli. Vekovima smo prali ruke pre nego što bismo ih dotakli,
bile su nam bliski prijatelji, naše prave majke. Kako mogu predati plamenu te
anđele? Sramota zbog onih koji su izabrali da se pokrste, da jedu svinjetinu, rade
subotom, ne obrezuju svoju decu, jer su izgubili smisao života… Očajanje zato
što je sve što smo postigli, pomirenje tri religije, možda zauvek uništeno. Svete
knjige postaće opravdanje za ubistva.“
Starac otvori torbu od ljubičaste kože. Pogleda desno, pa levo. Izvadi mali
paket, umotan u svilenu maramu iste boje, i razvi je da bi pokazao špil karata.
„Ova prosta igra koju smo nazvali tarot obuhvata, ne imenujući ih, sve tri
mudrosti: jevrejsku, muslimansku i hrišćansku. Razvili smo je u senci tvojih
lavova, kad smo zahvaljujući njihovom primeru uspeli da pregazimo talog
tradicije da bismo stigli do jedinstvenog izvorišta. Posmatrajući zveri, između
sna i jave, primili smo prve dvadeset dve arkane. Svaku liniju, svaku boju,
poslao nam je Bog. Kasnije smo ih uključili u igru s pedeset šest arapskih karata,
koje smo prilagodili onome što nam je naloženo. Te karte su kao tvoje zveri,
treba ih posmatrati u tišini pamteći deo po deo, boju po boju, da bi im se
omogućilo da deluju iznutra, iz mračne oblasti duha. Znanje koje će ti podariti
neće biti traženo, već primljeno. Lov je zabranjen, dozvoljen je samo ribolov…
„Pogledajte prvu kartu, Salvadore i Estrelja Arkavi, onu bez broja: mače sledi
ludu. Ta sveta luda ide s njim, ono ga traži, ali ne obraća pažnju na njega, jer
sledi ideal koji je izvan njega samog… Kasnije, na karti broj jedanaest, Snaga,
glavata žena udružuje se s blistavim, žutim lavom. Zatvorenih usta, ona sluša a
on, otvorene njuške, govori, prenosi poruku beskrajne dubine. Zver, telo, i žena,
duša, postaju jedno biće. Znanje, božanska vizija, ne može se naći osim u
samom sebi… I na kraju, na poslednjoj karti, Svet, vidimo lava sa oreolom, što
ukazuje na posvećenje nagona. Što nas vraća Jakovljevim rečima: 'Laviću Juda!
S plijena si se vratio, sine moj.' Tako prosvetljeni čovek žrtvuje svoje materijalne
interese i uzdiže se, lav pretvoren u orla, u čist duh koji će se predati božanskom
lovcu da bi ga on proždrao.“
Arkavijevi nisu razumeli Abramijelov simbolični jezik, ali su, gledajući crteže
na kartama, osetili da ih obuzima neopisivo osećanje koje je bilo mešavina
divljenja i užasa.
„Deco moja, vi se prezivate Arkavi, što bi značilo 'videh arku'… Ponesite sa
sobom ovu poslednju lađu, ovaj hram koji će pregaziti potop prenoseći sveto
znanje kroz vekove.
Prepišite ga. Dajte ga narodu. Zasejte ga po svetu. Prikrijte ga maskom poroka
da ga, smatrajući ga običnom igrom, niko ne bi progonio. On će vam, u znak
zahvalnosti, dati da jedete i čuvaće vas podalje od nesreća koje se spremaju.
Nikad nemojte zaboraviti da prenosite biće koje će postepeno, potiskujući
neznanje, omogućiti jedinstvo svih ljudskih duša.“
Dok je Salvador pokušavao da ukroti životinje, Estrelja je krila tarot među
grudi. Stari mudrac zajahao je lavicu koja ga je dojila i zamolio je da ga odvede
do lomače na kojoj spaljuju knjige. Krotka, zver ga, u pratnji ostalih, odvede do
vatre. Abramijel ozarenog lica stupi u vatru i, dok ga je plamen gutao, odrecitova
pesmu na hebrejskom.
Svaki put kad bi Sara Lus Arkavi pričala svojoj ćerki Jaše o ovoj žrtvi, oči bi
joj se napunile suzama koje bi joj nezaustavljivo potekle niz vrat ostavljajući
taman trag na uštirkanoj kecelji i skliznule među mačke koje bi ih sa uživanjem
polizale. Nije patila. Nežno se osmehivala svesna toga da kanališe tugu koja
dolazi iz prošlosti i protiče kroz oči bezbroj pokolenja da bi stigla ko zna gde.
Možda se iza tog plača nije krila tuga, već divljenje. Stupanjem mudraca na
lomaču sećanje se raspršivalo a stvarnost mešala s legendom. U porodici su
kružile različite verzije tog događaja. Abramijel se penje uz zapaljene knjige kao
uz stepenice, stiže do vrha lomače i, šireći ruke u obliku krsta, gori,
blagosiljajući svet, proklinjući svet, glasno se smejući dok se ne pretvori u
pepeo, oslobađajući iskre u obliku orlova koji u jatu odleću ka Jerusalimu… Ili
otvara vrata u dimu i kroz njih prolazi u drugi svet, nestaje… Ne… Bio je
alhemičar koji je uspeo da napravi eliksir koji mu omogućava da, posle samo
nekoliko popijenih kapi, živi hiljadu godina. Abramijel je, iz protesta, žrtvovao
vekove postojanja. Pre nego što se žrtvovao, dao je napitak lavici koja ga je
nosila, pa je životinja nastavila da radi za različite Salvadore Arkavije i nikad
nije uginula… Ne… Abramijel je zapravo bio filozof Isak Abravanel, koji je
želeo da izvrši samoubistvo, ali je plamen, iz poštovanja prema njegovoj
mudrosti, odbio da ga proguta. Sišao je nepovređen s lomače i ukrcao se zajedno
s Estreljom, Salvadorom i lavovima na mavarski brod čija je posada obećala da
će ih prevesti do Maroka. Jaše je najviše volela ovu poslednju verziju.
Pošto su platili dogovorenu cenu, koja je uprkos okolnostima bila pristojna, uz
ljubaznu pomoć članova posade smestili su kaveze na palubu, blizu krme.
Koliko je bilo lavova? Baka nije znala tačne podatke. Moglo ih je biti dvanaest
kao dvanaest plemena ili sedam po ugledu na sveti svećnjak ili četiri kao slova
božjeg imena koje se ne može izgovoriti… Niko u porodici nikad nije utvrdio
tačan broj. Ipak, svi su znali da su s vremenom, a zbog učestalog incesta, na svet
počeli da dolaze albino lavovi. Njihove crvene oči i bela griva budili su
hipnotišući strah čak i među najokorelijim ratnicima…
Sa Arkavijevima ukrcao se i Isak Abravanel, kojem su lavlje mleko i
katarzični prolazak kroz vatru podarili novu snagu. Sledilo ih je dovoljno
porodica da se napune spremišta i ostatak palube. Mavari su svakom putniku
ponudili čašu čaja s nanom. Brod je zaplovio ostavljajući za sobom špansku
obalu. Žene su jecale, muškarci su stiskali usne, neko je izvadio gitaru i
promuklim glasom zapevao oproštajnu pesmu u čast izgubljene domovine.
Putnici su se ubrzo umirili, neki su zevali i opšta opijenost dovela je do toga
da svi poležu na spavanje dok je jedrenjak sekao vodu nošen povoljnim
vetrovima. „Adonaj izgleda okrutno“, reče Isak Mudri, „ali u trenutku najvećeg
bola štiti nas tako što nas uspavljuje usred bela dana kao da je noć. Ljubav mu je
velika koliko i okrutnost!“ Uprkos ovim rečima, Salvador je i dalje bio
uznemiren. Između njega i lavova nikad nisu postojale razlike. Ako bi oni
ogladneli, on je jeo; ako bi se parili, on bi naskočio na Estrelju; kad bi, bez
razloga, zveri obuzete nekontrolisanom srećom počele da riču, on ne bi mogao
prestati da viče iz sveg glasa zahvaćen sličnim osećanjem. Kako je onda moguće
da mu Bog pošalje san na oči kad se njegovim zverima ne spava? Naprotiv,
osvežene morskim povetarcem, nisu prestajale sa igrom. Borio se koliko je
mogao dok nije pao kao pokošen pored svoje žene koja ga je, jašući na
ogromnom skarabeju, tražila po džungli dok je hrkala otvorenih usta.
Zbog droge koju su im Mavari usuli u čaj, putnici su prespavali dva dana.
Probudili su se okovani lancima. Ovog puta bez ljubaznog osmeha, moreplovci
su otkrili svoje pravo lice, a bili su trgovci belim robljem. Zatvorenici će se
iskrcati u Konstantinopolju, odakle će se pregovarati o njihovom oslobađanju s
nekom od jevrejskih zajednica u Evropi. Ako otkup bude plaćen, neće im pretiti
nikakva opasnost, u suprotnom… Zlokobna tišina označila je kraj rečenice.
Salvador i Estrelja, u pratnji svojih lavova, urlikali su od besa i odbijali da
izađu iz kaveza. Mavari su doneli arkebuze i zapretili da će im poubijati zveri
ako ne izađu. Arkavijevi su se povinovali naredbama. Gusari su vezali Salvadora
raširenih nogu i ruku i u mangalu počeli da zagrevaju oštricu noža. Smejući se i
ispijajući tamno piće zasviraše u bubnjeve i zaigraše odgurujući između sebe
Estrelju, koja ih je grebala i ujedala.
Najednom joj strgoše odeću, oboriše na pod, razdvojiše butine i pred
užasnutim Jevrejima počeli su da je siluju. Salvador je zaurlao. Razdragani
gusari skinuli su mu tuniku od lavljeg krzna i izložili njegove genitalije
pogledima svih prisutnih. Oznojeni debeljko, mrljajući psovke, uzeo je užareni
nož i spržio mu mošnice. Videvši da joj je muž kastriran, Estrelja je ispustila
uzdah smrtno ranjene ženke i prestala da se opire.
Jedan za drugim, pijanci su pokušavali da je iskoriste, ali je tako snažno
stisnula vaginu da, uprkos silovitim naletima, nijedan nije uspeo da prodre u nju.
Klekli bi pred njom, pokušavali, a potom, praćeni sarkastičnim smehom
posmatrača, ustajali poniženi i natečenih penisa. Salvador se onesvestio. Estrelju
su bacili pored Isaka kao vreću đubreta. Počeli su da siluju ostale žene i zabava
se nastavila.
Smirenim, dubokim glasom, kao da se obraća detetu, Abravanel joj reče: „Bog
će ti pomoći da shvatiš, kćeri moja. Izvuci iz grudi jednu tarot kartu i kaži mi šta
vidiš…“
Estrelja, obamrla od bola, zavuče ruku u špil i izvuče Sunce.
„Dvoje dece… srećni su.“
„Dobro si videla, Estrelja. To dvoje su deca koju ćeš imati sa Salvadorom…“
Čuvši ovo, Estrelju preplavi neizdrživa patnja koja se pretvorila u napad
smeha… Toliko se smejala da je zarazila i Mavare koji, i ne znajući zašto,
prasnuše u smeh nalik na lavež. Žena prestade da se grči i očajnim glasom
prošapta: „Više nije muškarac. Moja utroba postala je jalova. Podsmevaš mi se.“
„Ne, kćeri moja. Tarot nikad ne laže. Veruj u nemoguće, ne gubi nadu…“ I
privukavši je na grudi, isplazio je jezik, nacrtao joj pljuvačkom na čelu
kabalistički znak i počeo da recituje čudne reči: Hamag! Abala! Maham! Alaba!
Gamah! takvom silinom da su jecaji, molitve, dobovanja, smeh i pesma odmah
utihnuli.
More se uzburkalo. Brod se zaljuljao. Talasi su porasli. Iz središta nebesa
spustili su se crni oblaci i snažan vetar procedio je reči od kojih je, iako ih niko
nije razumeo, zastao dah i stegla se srca. Jedan gusar ustremio se na Abravanela
sa isukanim simitarom. Nevidljiva ruka tresnu ga o jarbol, a udarac je bio tako
silovit da je raspukla lobanja ispljunula mozak.
„Oslobodite moju braću ili će brod potonuti!“, urliknuo je starac koji je,
obavijen zelenkastom izmaglicom, podsećao na demona.
U ovaj deo priče, iako ju je još kao devojčica čula od majke, Jaše nije mogla
da poveruje. Želela je da upozna pravi život svojih predaka, a ne bajku ili
biblijsku priču. Ali joj je Sara Lus, sa osmehom na licu, objasnila da se prošlost
stalno iznova izmišlja, da se svaka osoba s njenog stabla može uporediti s
kamenom koji se, s protokom godina i priča, polako uzdiže dok ne stigne do
nebesa gde će zasijati kao zvezda svetlošću slađom od šećera.
„Svi tvoji rođaci, mala moja, na kraju će postati šampioni, junaci, duhovi i
sveci. Ponašaj se prema svojim precima kao da su kovčezi u koje ćeš svakog
dana ostaviti delić blaga koje ti daruje tvoja bujna mašta. Šta ti se više sviđa,
bedni starac ugljenisan na lomači ili čarobnjak? Dozvoli mu da se ukrca na
jedrenjak da bi se, kad počne oluja, Mavari prepali i na kolenima ga preklinjali
za milost! Prihvati činjenicu da će se zarobljenici iskrcati u Nici. Isak Mudri,
razočaran u filozofiju, postaće luda i prihvatiće lutalački život krotitelja. Estrelja
će zatrudneti i rodice dvoje dece. Ovog puta nije reč o čudu: Salvador je postao
lukav kao lavovi. Kad su mu prislonili užareni nož, uvukao je mošnice u utrobu
tako da su mu spalili samo kožne kesice.“
Kroteći lavove i tumačeći karte, uz komične epizode za koje je bio zadužen
Abravanel, prešli su sredozemnu obalu od Francuske do Italije. Po dolasku u
Padovu, kuga im je odnela jednog od blizanaca. Mališan, koji nije znao ni da čita
ni da piše, pre nego što će ispustiti dušu, prošaptao je na savršenom hebrejskom:
„Mudrost je glavno; pribavi mudrost… Podiži je i ona će te uzvisiti… Metnuće
ti na glavu vijenac od milina, krasnu krunu daće ti.“
Isak mu je sklopio kapke i podigao donju vilicu dok je sa suzdržanim
oduševljenjem šaputao: „Odrecitovao je završne stihove četvrtog poglavlja Priča
Solomunovih! Ovaj nepismeni dečak umro je kao svetac! Aleluja!“ Strpljivo je,
između odsečnih komentara i gunđanja, ucveljenim roditeljima preveo
sinovljevu poruku… „Razumete li, prijatelji? Dečak vas je zamolio da naučite da
čitate naše svete knjige. Dosta ste govorili kao zveri. Povratite ljudsku
inteligenciju…“ Nakon što su lavovi pojeli maleni leš, Salvador i Estrelja imali
su svoj prvi čas hebrejskog. Trebalo im je sedam godina da ga savladaju, a
pritom su sve vreme nastupali u Veroni, Basanu, Roveretu, i tako dalje. Kad su
stigli u Veneciju, već su znali da čitaju i pišu. Lavovi su, baš kao i oni, sasvim
pristojno govorili hebrejski.
„Tako je, Jaše“, ozbiljno joj reče majka, „lavovi su naučili hebrejski. Ako želiš
da imaš koristi od priče, moraš prihvatiti ne samo ovo, već i mnoga druga čuda.
Sećanja sve mogu da pretvore u čudo. Dovoljno je samo da poželiš i surova zima
postaće proleće, sumorne prostorije ispuniće se pozlaćenim tapiserijama, ubice
postaju dobre a deca koja plaču od usamljenosti dobiće milostive učitelje, koji su
zapravo oni sami, pristigli iz vremena kad su već odrasli. Da, kćeri moja,
prošlost nije nešto kruto i nepromenljivo. Uz malo volje i vere možemo da je
promenimo ne brišući njenu tamu, već dodajući svetla, da bismo je ulepšali kao
da brusimo dijamant.“
Venecijanski geto, do kojeg se stizalo samo preko mosta na čijim su se
krajevima uzdizale stražarske kapije, podsećao je, posmatran odozgo, na veliku
tvrđavu gde su svi prolazi zatvoreni, a prozori zazidani. Arkavijevi i Abravanel
ušli su u ovu sumornu četvrt. Zatekli su čiste ulice preplavljene spokojnim
Jevrejima koji su ha glavama nosili neizbežne žute kape. Zbog blistave boje koja
je izvirivala iz belih šalova izgledali su kao polje suncokreta.
Pojava albino lavova protumačena je kao najava Mesijinog dolaska. Da bi
ubrzali njegov dolazak, Isak Abravanel predložio im je da u svakodnevne
molitve uključe riku zveri i njegovu magiju. Dobili su prenoćište a kad su, posle
ponoći, kapije zatvorene da nijedan Jevrejin ne bi mogao da napusti geto, u
tajnosti sinagoge, rabini su se klatili u transu, sve brže, dok su lavovi dubokim,
moćnim glasovima ponavljali prizivanja i čini filozofa prerušenog u ludu. Ova
ceremonija ponavljala se devet meseci.
Izgledalo je kao da je tvrđava utonula u san, ali zapravo je, iako stražari to
nisu primećivali, bežala iz Venecije. Zahvaljujući moći kabalističkih reći, njena
materija je zaleđena dok se iz kamenja i ljudskih tela uzdizala astralna supstanca.
Nevidljiv, geto je plovio nebom kao zvezda padalica, u pravcu Zida plača u
Jerusalimu…
„Tako je, Jaše, kćeri moja“, imala je običaj da govori Sara Lus, „blagoslovio
te onaj kojeg zovemo Bogom, molim te da poveruješ i da tako ispričaš i svom
budućem mužu, deci i unucima: godinama je svake noći, venecijanski geto
obilazio Svetu zemlju prizivajući Mesijin dolazak. Kad bi se u zoru oglasila
Marangona, najveće zvono Crkve Svetog Marka, avetinjska četvrt vraćala se
pustom kamenju i obamrlim stanovnicima i, po otvaranju kapija na mostu, život
je nastavljao da teče naizgled ustaljenim tokom.“
Isak nikad nije izgubio nadu i prenosio je svoj zanos na ljude i zveri: „Svet će
se sutra srediti.“ Božji izaslanik doći će da ujedini sve religije, da podeli pravdu,
da donese mir, posao, zdravlje i sreću, da ih sve vrati u Izrael…
Jedne noći uložio je toliki napor da ubrza veliki događaj, prizivao je s takvom
žestinom, preklinjao više ravni i primenio tako moćne čini da se pred njim
pojavio anđeo koji je od besa bacao munje… „Isače Abravanel, narušio si
ravnotežu anđeoskog hora, u svom vremenu i u svom svetu otvorio si vrata
ludosti. Vidi šta si uradio!…“ I mag je prenet u visine odakle je gledao kako su
jevrejske zajednice zaposeli božanski energumeni, David Reubeni, Mojsije Hajin
Lucato, Ašer Lamnlein, Mordekaj Mokija, Jankjev Libovic Frank, Jakobo
Kerido, Sabataj Zevi, Migel Kardozo i mnogi drugi. Horde mesija širile su se
kao kuga pozivajući na svete ratove između predanosti i gramzivosti, između
ponosa i straha od smrti, varajući svoje sledbenike.
 „Tvoja kazna biće lucidnost“, reče mu anđeo pre nego što ga je napustio. Isak
je pao na klupe u sinagogi kao pokošen.
„Magija ničemu ne služi. Otvorio sam petnaestu arkanu i pustio demone u naš
svet. Krenuo sam pogrešnim putem. Jedina nada nam je da stignemo do sebe
samih, jer Bog se krije u našim srcima. Ono što se ne radi ovde, neće se raditi ni
tamo. Nijedan čudotvorni glasnik neće doći da nam ponudi domovinu. Proterali
su nas iz zemlje da bismo je prevazišli i nastanili se u čistom duhu, a ne da
bismo ostali privrženi korenima, detinjstvu, predstavljajući prošlost kao savršenu
budućnost. Jednog dana sva ljudska bića postaće anđeli lutalice i plesače
vasionom u blistavoj slobodi… Estrelja, Salvadore, bili ste u pravu, oprostite mi.
Odvratio sam vas s pravog puta, pogrešno sam protumačio poslednje reči vašeg
sina. Nije ih uputio vama, već mojoj ludosti… Zaboravite na knjige, ponovo
budite lavovi, nastavite da putujete po čitavom svetu bez zaustavljanja.“
Načinivši natprirodan napor, Abravanel se probudio iz iluzije života i ušao u
stvarnost smrti nasmejavši se na sav glas tako da mu se smeh mogao čuti na
udaljenosti od nekoliko kilometara. Umro je kao sve prave lude: s nogama u
vazduhu, balansirajući na glavi.
Arkavijevi su se vratili starim navikama i polako zaboravili hebrejski. Kao
jedinu uspomenu, Estrelja je sačuvala tarot, a Salvador, mudračeve crvene
čizme. Od tada će ih on, i njegov sin, i sin njegovog sina, i svi njihovi potomci
koristiti na svim nastupima kao važan deo krotiteljske opreme. Dva veka
putovali su po Italiji, Grčkoj, Siciliji, Egiptu, Turskoj, Radili su to krišom,
pokolenje za pokolenjem živeći kao siromasi, a od jezika su koristili samo sto
španskih reči. Život na dnu društvene lestvice obezbedio im je mir…
Pri tumačenju tarota, isprva je Estrelja odgovarala samo na praktična pitanja:
gde je ukradena krava, da li će verenik biti dobar ili loš muž, da li će vreme
uticati na žetvu, da li će se neko u porodici razboleti? Ostalo je prećutkivala.
Posle toliko godina posvećenih proučavanju karata, lako je mogla da prepozna
kad će i kako klijent umreti. Skrivala je tu veštinu. Bilo je bolno i beskorisno
saznati budućnost jer ništa ne možemo da učinimo da bismo je promenili. I mada
je sve to znala, sebi je tumačila karte. Kad je trinaesta arkana izašla zajedno s
Točkom sreće, Snagom i Svetom, Estrelja se sledila. Kucnuo je čas od kojeg su
strepeli, lavovi će umreti. Izvukla je još jednu kartu: Božja kuća. Stradaćeu
zemljotresu! Bili su u Smirni. Pobegli su u Konstantinopolj. Zemljotres nije
zadesio Smirnu, već Konstantinopolj, i zveri je progutao ponor. Bilo je i vreme.
Tela su im se izdužila, a koža postala gotovo prozirna. Svaki udah, tako dubok,
podsećao je na jecaj. Od životinja nije ostalo skoro ništa. Bili su plemeniti starci
skrušene smirenosti koja je bila posledica sticanja samosvessti.
Bez lavova, Arkavijevi su morali da postanu trgovci, da prevoze cimet i
kamfor po morima kojima su harali gusari; prodavali su krzno, mačeve, evnuhe;
izvozili i uvozili tekstil, so, vino, pirinač, med, ovce, konje, mariniranu ribu,
mirise, bilo šta. Pošto ih ništa od toga nije zaista zanimalo, ništa im nije ni
potrajalo. Smenjivale su se godine, rođenja i smrti Salvadora i Estrelja, ali nisu
uspevali da uguše nostalgiju za lavovima… Crvene čizme, kojih muškarci nisu
želeli da se odreknu, budile su nepoverenje među saradnicima. Neobične čizme
otkrivale su da Arkavijevi nisu obični Jevreji, pa su ih polako isključivali iz
dogovora.
Bili su primorani da u Kinu prevezu tovar prostitutki. Isplovili su brodom iz
Konstantinopolja u nameri da pređu Crno more, iskrcaju se na obalama Kavkaza
i pređu kontinent da bi stigli do Čangana. Nažalost, zahvatila ih je oluja i
doživeli su brodolom. Salvador nije znao da pliva, ali kako je Estrelja bila
mesina od sto trideset kila, izvrnuo se na leđa, a njoj prepustio da pliva i vuče ga
za kosu.
Da je ne bi savladalo očajanje, žena je u sebi stalno iznova ponavljala
sedamdeset osam karata koje je znala napamet… Plivala je dva dana, bez
prestanka. More ih je izbacilo na plažu na Krimu. Salvador je iz vode izašao
žedan kao pas. Klekao je na pesak u nameri da se pomoli kad je shvatio da ne
zna nijednu molitvu i da je novac potisnuo Adonaja. Od Jevreja nije preostalo
ništa. Bez određenja, bez naroda, njegov svet polako je nestajao. Do te mere da
je i njegov polni organ postao beskorisna koža: više od deset godina žena mu
nije rodila dete koje liči na njega. Kad je shvatio da je sterilan, toliko je plakao
da je izgledalo kao da će ispustiti dušu.
Estrelja, opružena na stenama posle herojskog uspeha, iscrpljena od
ogromnog napora, ugleda supruga kako se guši u suzama i pažljivo proučava
svoj ud ni ne pomišljajući daproveri dali je živa… Iskoristila je poslednje atome
snage da iz nedara izvuče ljubičastu kožnu torbicu i s velikom preciznošću baci
karte pravo u muževljevu glavu. Udarac ga je vratio u stvarnost. Uzeo ju je u
naručje, polizao joj pesak s lica, ljubio joj ruke, milovao joj ledeno telo. Nije
želela da se pomeri. Uz uzdah olakšanja, prepustila se smrti.
„Sad kad si spašen, Salvadore,1 shvati da sam ja morala nestati. Bog me je
doveo u tvoj život samo da bi ti pokazao koliko nisko si pao. Bio si besmisleno
ponavljanje, kost bez srži, čovek bez tradicije. Uči, potraži istinu, a kad je
otkriješ, s njom ćeš ugledati i ženu koja ti pripada, majku svoje dece.“
Na licu mesta sahranio je masivnu pokojnicu a s njom i ono malo novca što
mu je ostalo. Ne znajući zašto, putovao je peške prošeci hranu po jevrejskim
zajednicama, u pravcu Litvanije, kao da ga je privlačio nevidljivi magnet. Jedne
tamne noći, sav prašnjav pošto je prepešačio stotine kilometara, pokucao je na
vrata škole Elijaua Gaona iz Vilne, velikog učitelja Talmuda i Kabale.
 Niko nije izašao da ga pozdravi. Sačekao je pet minuta, pa ponovo pokucao.
Nije bilo odgovora. Pola sata je dozivao. Duvao je snažan vetar od kojeg je lišće
na drveću šuštalo kao da je od metala. Salvador je razaznao još neko šuštanje,
jednako uporno, koje je dopiralo iz škole. Bili su to ljudski glasovi, jecaji.
Gurnuo je vrata koja se s lakoćom otvoriše. Prolazio je kroz hladan hodnik.
Jecaji se pojačaše. Prošao je pored mnogih soba s čistim kaminima, kao da niko
nije želeo da ih koristi, iako je bila zima. Kolektivni jecaj postao je glasan.
Popeo se uz stepenice i ušao u prostranu salu s klupama, koja je podsećala na
sinagogu, i tu je zatekao stotinu rabina kako sede bosih nogu zaronjenih u kofe s
ledenom vodom i mole se, plaču, cepaju svoju crnu odeću… U središtu sale,
tako hladne da je svima para izlazila na usta, nad postoljem od knjiga, stajao je
otvoren kovčeg u kojem je, kao da spava, ležalo mrtvo telo velikog učitelja.
Između jecaja, sledbenici su neprestano nabrajali zasluge Gaona iz Vilne:
„Ti, koji bejaše učitelj od svoje šeste godine…“
„Ti, koji si Spavao samo dva sata dnevno da bi više učio…“
„Ti, koji nisi palio kamin i koji su potapao noge u kofu ledene vode da bi
izbegao lenjost…“
„Ti, koji si nas štitio od hasidizma, te lažljive sekte koja veruje u zanos i
priviđenja…“
„Ti, koji si proučio sedam hiljada knjiga i naučio nas da razmišljamo…“
Salvador krenu ka pokojniku i niko nije pokušao da ga zaustavi. U ušima mu
nije odzvanjala neutešna pesma učenika, već Estreljine poslednje reči: „Kad
otkriješ istinu, s njom ćeš ugledati i ženu koja ti pripada.“ Pored Elijaua ben
Salomona Zalmana, obučena u belo, blistava kao srebro, stajala je ćerka.
Otkucaji srca neprestano su ponavljali, odsad pa zauvek, čak i posle njene smrti,
devojčino ime: Luna. Luna, Luna, Luna2… Kraljica noći, zbir svih Estrelja,3
Salvadori su išli od žene do žene približavajući joj se i sad, pred ostvarenjem
sna, on nije mogao da učini ništa više nego da se zahvali Bogu što ga je doveo
do kraja puta. Krenuo je ka njoj, uhvatio je za ruke, odvojio ih od kovčega i
prislonio na svoje grudi koje su se nadimale pri svakom otkucaju. I Luna je
odmah znala njegovo ime i kad ga je izgovorila, nestala je bol zbog očeve smrti
a probudila se ogromna radost koja je prvi put unela toplinu u taj ledeni svet:
„Salvadore!“ Jedan pogled bio je dovoljan da im se duše spoje i taj susret, na
koji se čekalo hiljadu godina, promenio je svet.
Spolja je dopirala druga grupa razdraganih glasova koji su bili mešavina
smeha i uzvika ushićenja. Salom je odjeknuo bat seljačkih čizama više od dvesta
hasida, koji su bazdili na alkohol i duvan, praćenih stamenim ženama i decom.
Sjaj baklji rasterao je senke i sivi zidovi poprimiše zlatne tonove. Topli vazduh
raspršio je paru koja je izlazila iz otvorenih usta rabina paralisanih ovim činom
svetogrđa. Na čelu razdragane horde bio je nizak ali snažan starac koji je na
glavi nosio veliku šubaru. Pušeći lulu i posrćući, zaustavio se pred Gaonom iz
Vilne, zamahnuo rukama, prasnuo u smeh od kojeg su klupe zadrhtale, zakolutao
očima i, poskočivši, šutnuo kovčeg tako da je s njega otpalo nekoliko dasaka:
„Dosta je bilo izmotavanja, Elijau! Govori ti lično Izrael ben Eliezer, Bal Šem
Tov, koji zna tajno božje ime. Ja ne mogu ništa, on može sve. Jašući na meni,
svom konju, došao je da ti dokaže da grešiš.“
Opsednuti podiže ruke: kovčeg polete u vazduh i zalepi se za tavanicu. Seljaci
su tapšali, ali je rabine uznemirio bolan uzdah. Vođa pijanih mističara nije se
obazirao na njih, već nastavi da proklinje pokojnika.
„Bacio si na nas anatemu dunuvši u rog i ugasivši sveće u svojoj školi da bi
ugasio naš duhovni život. Proglasio si nas prokletim od jutra do sutra, od
sumraka do svitanja, i kad ulazimo i kad izlazimo. Molio si Boga da nam ne
oprosti, da nas zaboravi i da izbriše naša imena sa Zemlje. Zabranio si da nam se
obraćaju i da nam pišu, da nam pomažu i da s nama borave pod istim krovom.
Savetovao si im da nas prijave hrišćanskim vlastima da bi nas uklonili…
Zaboravio si da smo braća. Zatvorio si prozore i utonuo u hladnoću i besanost.
Ubio si jezik snova. Pridobio si pamet, ali izgubio si ljubav. Već mesec dana
ležiš ovde pretvarajući se da si mrtav. Ne truliš jer si živ, ali savladala te je
dosada. Počni da dišeš, probudi se i zapleši s nama! Veselo! Veselo! Veselo!“
Kovčeg je pao s tavanice i razbio se o pod. Gaon iz Vilne otvorio je oči,
pogledao okupljene, doživeo napad smeha, ustao i potrčao da zagrli ćerku, a
potom i Salvadora, blagoslovio ih, zaigrao sa starcem i njegovim hasidima,
povukao rabine za bradu i naterao ih da uđu u kolo. Oglasile su se violine i daire.
Votkom su nakvasili grla. Žene su donele beli veo a muškarci ceradu i baršunasti
šešir. Na Salvadorovu glavu stavili su šešir a na Luninu veo. Gaon, u pratnji
pijanog starca, zastade pred parom i mladoženji pruži Bibliju.
„Ne mogu da poreknem osećanja koja su buknula u mojoj kćerki. Dokaži da si
dostojan tog žara. Kaži nam šta vidiš u sedam reči prve rečenice Postanka.“
Arkavi, dišući duboko, drhteći od glave do pete, otvori Svetu knjigu. Nije
umeo da čita hebrejski, niti je poznavao religiju. U njegovoj duši, punoj ljubavi
prema Luni, nije bilo Boga…
Stari hasid došapnu mu glasom Bal Šem Tova: „Prvo i poslednje slovo Tore
obrazuju reč srce. Nema većeg znanja od ljubavi. Možeš ti to. Usudi se. Ti si
krotitelj a svako slovo je lav.“
Salvador više nije okleavao. Sa istom posvećenošću s kojom su njegovi preci
posmatrali velike mačke, uperio je pogled na slova ne trudeći se da pogodi šta
govore. Bila su bića, a ne znakovi. Prva reč započinjala je opadajućim lukom,
horizontalnom osnovom i tačkom: 3. Posmatrao je kako se oblik prazni
dopuštajući očima da posmatraju bez uticaja uma. Luk i linija polako su se
pretvorili u razjapljene čeljusti a potom je u njima tačka zatreperela kao rika
zveri, apsolutni, stvoriteljski urlik.
Usredsredio je pažnju takvom snagom da je malena mrlja porasla i produbila
se da bi se pretvorila u beskrajan tunel, nezasito ždrelo koje je počelo da guta
ostala slova. Na kraju je na stranici ostala samo ta tačka, ogromna, duboka.
Salvador je osetio da ga halapljivo središte proždire izvlačeći ga iz tela. Bez
straha mu je dozvolio da ga proguta i duša mu je prodrla u taj mračni hodnik.
Osećao je kako iščezava, ali je s verom nastavljao da grabi dalje.
Na kraju ga je čekala svetlosna sfera, ogromna, sunce koje ne peče. Ušavši u
nju počeo je da gubi pamćenje, ali otkucaji srca i dalje su mu ponavljali: Luna.
Njene grudi bile su zlatni hram u čijem središtu je bio oltar od živog mesa nad
kojim je stajao vatreni pehar pun svete vodice. Znao je da više nikad neće biti
žedan, da su njena usta luk, linija i tačka, božanski izvor, i pustio je da se ljubav
izlije i doživeo zadovoljstvo od izlivanja pehara, i voda preplavi svet, a on se
probudi propovedajući na španskom ili na jidišu ili na hebrejskom, nikad nije
saznao, okružen uplakanim rabinima, razigranim hasidima koji su ga ushićeno
slušali, i ženama koje su mu ljubile ruke i stavljale ih na glave svoje dece da ih
blagosilja.
Veliki Gaon iz Vilne kleknu pred njim i glasom duboke reke zapeva da bi ga
venčao sa svojom ćerkom. Po okončanju ceremonije, predao mu je ključeve
škole;
zamolio za oproštaj grehova, oprostio se od svih i pošao na putovanje u
Palestinu. Luna ga više nikad nije videla. Tuga je bila zabranjena. Svečana
okupljanja prerasla su u zabave na kojima se beskrajnom radošću iskazuje
zahvalnost Bogu. Salvador i Luna doživljavali su iste zanose i priviđenja i delili
ih sa sirotinjom. Zajedno su izlečili mnoge bolesti.
Prvi put u istoriji porodice Arkavi rodila se ćerka. Bila je plod jednogodišnje
bračne sreće, pa joj dadoše ime Felisidad.4 Pokušavali su da dobiju dečkića da bi
ga krstili Salvador, kao što je bio običaj. Posle dve godine, rodila se još jedna
ćerka. Dodavši njen blistavi pogled imenu Lunine pokojne majke (svetice koja je
jednog dana, obuzeta religijskim zanosom, progutala čitav tom Talmuda;
nažalost, nije uspela da svari debeli pergament i umrla je sa stomakom kao u
trudnice) nazvaše je Sara Lus.5
Prva devojčica kao talisman dobila je Abravanelove crvene čizme, a druga
torbicu od ljubičaste kože s tarot kartama… Prošlo je trinaest godina. Dve
devojke, iako različitih godina, dobijale su menstruaciju istog dana, u isto vreme.
Luna ih je budila usred noći i izvodila iz kuće dok se Salvador pretvarao da
spava. Čekala ih je grupa žena. Majka bi se pobrinula da devojke skinu
spavaćice pa bi se i sama svukla. Pridružile bi im se i ostale žene, koje su takođe
krvarile. Zaplesale bi među tek zaoranim brazdama da bi krv koja im se slivala
niz noge podstakla rast dobre pšenice.
Uživale su dok su udarale u daire i pevale kad u daljini ugledaše grupu
muškaraca kako mašu bakljama. Brzo su se obukle i uznemireno čekale. Nikad
dotad muškarci nisu prekinuli nijednu žensku ceremoniju.
Prebledeo, Salvador se obratio ženama: „Mnogo nam je žao, ali smesta morate
da se vratite u selo. Buknuo je nov talas antisemitizma. U susednom selu, ženu
rabina Sloma prvo su silovali, a potom raskomadali i zapalili joj kolibu.“
Svi su pojurili da se zatvore u kuće, a Felisidad je rekla majci: „Tata mora da
organizuje sakupljanje novca da bismo kupili oružje!“
„Oružje? Kako moja kći može da kaže tako nešto? Bog će te kazniti! Ako
zaslužujemo odbranu, Bog će nas braniti. Nama Jevrejima svete zapovesti
zabranjuju da prolivamo ljudsku krv.“
Te noći nisu mogli da zaspe. Pun mesec obojio je nebo u crveno. Psi nisu
prestajali da zavijaju. Sara Lus izvadila je svoj tarot, izmešala karte i žmureći
izvukla tri. Pogledala ih je i kriknula. Nije želela da kaže šta je videla… Sati su
prolazili. Pred zoru, šunjajući se zaklonjene snažnim pljuskom, deset crnih senki
spretno otvoriše vrata škole.
Na prvom spratu naišli su na tri porodice koje su Arkavijevirna pomagale u
poljskim radovima. Za nekoliko minuta vezali su i isprebijali muškarce koji im
nisu pružili ni najmanji otpor. Žene, tri odrasle i četiri devojčice, svukoše i
zatvoriše u kupatilo. Potom su izašli ispred kuće da bi se vratili s krupnim
čovekom, umotanim u medveđe krzno i lica skrivenog iza kožne maske, kojem
su ukazivali duboko poštovanje.
Despotskog držanja, ispružio je ogromnu ruku a jedna senka mu je, uz naklon,
predala oštar kuhinjski nož. Maskirani čovek zbacio je ogrtač i pokazao svoj
ogromni ud u erekciji. Njegove sluge grubo su izbacile jednu od žena iz kupatila
vukući je za kosu. Ugledavši čudovište, pojurila je ka vratima, istrčala na kišu i
pustila dug vrisak. Tamo ju je sustigao napadač koji joj je jednim potezom
odrubio glavu, zgrabio telo za vrat i počeo da ispija tople mlazeve koji su šikljali
iz arterija. Potom se nadvio nad obezglavljenom da bi prodro u nju stenjući od
zadovoljstva. Posrćući kao pijanac, vratio se u školu. Grubim potezima otresao
je nož. Pustili su devojčicu. Jurio ju je dok je nije saterao u ćošak.
Malena se baci na kolena i otkri lice obliveno suzama. Prvi udarac nožem
završio je na oku. Usledilo je još devedeset devet…
Iznad, na drugom spratu, Salvador, Luna i njihove dve ćerke mogli su sve da
čuju: zapomaganje žena, mlataranje njihovih bosih nogu po podu, krvnikovo
duboko disanje, oružje koje seče vazduh, gnjecav zvuk rasporenog mesa,
razmazivanje drobi po zidovima, krv koja šiklja po daskama kao vrelo guste
vode, teško zversko telo dok se valja po utrobi i njegov pobednički uzdah kad
dostigne vrhunac. Prebrajali su žrtve, sedam. A sad je krvožedna zver krenula uz
stepenice. Nemoćan, Salvador je počeo da se moli. Luna se svukla da bi se
žrtvovala u nadi da će tako zaštititi devojčice. Sara Lus potrčala je da se sakrije
ispod kreveta neprestano ljubeći tarot. Felisidad, koja je bila toliko besna da se
činilo kao da će joj sitno telo svakog trenutka pući, polako je navukla crvene
čizme i upalila sveće svetog svećnjaka.
Vrata su se otvorila uz silovit udarac od kojeg su sa zida spali slojevi maltera.
Kad je zločinac ušao u sobu, telo mu je bilo zamrljano krvlju a kroz otvor za usta
na masci cedila se kaša od drobi. Odblesak plamena sveća na nožu rasuo je
mrežu zlatnih zraka. Salvador je beznadežno raširio ruke. Luna je pomirljivo
krenula ka nožu. Krvnik se zgrčio da bi nasrnuo većom silinom i na delić
sekunde svet se zaustavio u večnoj tišini.
Zatim se sve ubrzalo. Felisidad uzviknu tako glasnu naredbu da su grede na
tavanici zaškripale a jedna zavesa se pocepala. „Stoj!“ Ispruživši desnu ruku,
zaustavila je zločinca. Presekla mu je kretanje. Njen stav nije odavao ni trunku
straha, samo potpunu samokontrolu. U krhkom telu krila se nadljudska volja.
Kroz nju se ispoljio duh svih krotitelja lavova. Za Felisidad, potomka tolikih
Salvadora, kroćenje divlje zveri bilo je nešto sasvim prirodno, i neophodno.
Nikad se nije bolje osećala.
Zver je zastala, zadržala pogled na užarenim očima sitne žene, ispustila krik i
uhvatila se za stomak kao da joj je utroba eksplodirala. Bacio je nož, pao na
kolena i zario svoju ogromnu glavu u devojčine grudi. Nežnim glasom, punim
ljubavi, prošaptao je na ruskom: „Oprosti.“ Ostali napasnici pojurili su uz
stepenice i pokušali da uđu u salu. U tome ih je sprečio samo jedan pokret
njihovog gospodara. Drugi ih je primorao da se naklone, a treći da siđu i izađu iz
škole.
Devojka uze kaiš sa svog ogrtača, priveza ga divu oko vrata i izvede ga u
dvorište kao domaću životinju. Kiša je prestala… Salvador, Luna i Sara Lus čuli
su topot konja koji se gubio u daljini. Felisidad im je zauvek nestala iz života. U
selima se više nisu ponovila slična ubistva…
Život porodice Arkavi više nije bio isti. Dok je zajednica veličala devojčinu
herojsku žrtvu, oni nisu mogli da zaborave njen pobednički osmeh kad je
privezala kaiš oko krvnikovog vrata. Osim toga, ovaj nije pokušao da je povede.
Ona je njega naterala da siđe niz stepenice kao poslušno pseto da bi se potom
izgubila u magli. Šta se posle desilo? ludak je mogao da se trgne iz omađijanosti
i raskomada je kao i sve ostale. Ali zašto su onda ubistva prestala?
 Jednog jutra, Luna se probudila vrišteći. U Salvadorovom naručju, zadihana i
izgubljenog pogleda, rekla je: „Pomislila sam nešto strašno. One noći kad se
desilo sedmostruko ubistvo, u susretu zveri i Felisidad prepoznala sam nešto
slično onome što se desilo nama: gledala ga je s ljubavlju, velikom ljubavlju,
iznenadnom, koja traje i posle smrti.“
Sara Lus više nikad nije htela da čuje za magiju. Sklonila je tarot u kovčeg i
učinila sve što je moguće da ga zaboravi. Trojica udovaca su je zaprosila. U
dogovoru sa ocem, izabrala je Salomona Trumpera, koji je bio mnogo stariji od
nje, ali jednostavan i staložen.
Na dan venčanja, po povratku s ceremonije, kola u kojima su se vozili
Salvador i Luna upala su u jarak jer je u konjsko uho uleteo žuti vilin konjic.
Oboje su poginuli. Godinu dana kasnije, u isto vreme, dan i mesec nesreće, Sara
Lus rodila je Jaše. Već sledeće godine, opet u isto vreme, dan i mesec, rodila je
Šoske. Jaše i Šoske, dva obična imena, bez nekog posebnog značenja, izabrana
nasumice, samo da bi se prekinulo s čudima.
Dve sestre vaspitavane su na isti način, spavale su zajedno, isto se oblačile,
učile da vezu, kuvaju, seju pšenicu i čiste kuću tako da subotom sve sija. Šoske
je bila zadovoljna takvim životom i mrzela je sve što je narušavalo rutinu. Jaše je
u početku osećala isto, ali jednog dana, dok se molila u bašti, žuti vilin konjic
poleteo je oko nje približavajući se sve dok joj nije proturio glavu u uho i
zazujao kao da želi da joj prenese neku poruku.
Jaše je pretpostavila da je to isti onaj insekt koji je izazvao smrt njene babe i
dede i da je došao da se iskupi. Mislila je da je shvatila šta joj je govorio:
„Oprosti, malena. Nikad nisam želeo da Salvador i Luna poginu. Zauzvrat ću ti
dati najvrednije blago na svetu.“ Poleteo je prema školi. Devojka je pojurila za
njim i popela se na tavan. Tamo je vilin konjic sleteo na stari kovčeg, a potom
izleteo kroz prozor. Jaše je otvorila kovčeg i pronašla tarot… Godinama je u
tajnosti posmatrala karte koje su postale njen učitelj podučavajući je kako da
vidi. Sve se promenilo. Postala je svesna ludila u koje su utonuli, verski zakon
podsećao ju je na tamnicu iz koje je pokušavala da pobegne, da se oslobodi
brojnih i besmislenih obaveza, sujeverja, prinudnog braka. Želela je da svi dani
budu kao subota, da voli slobodno, bez etničkih ograničenja, da jede šta joj je
volja, putuje po svetu, da ne živi jedan, već hiljade života, da obnovi magiju.
Nošena tim zanosom otkrila je vrata, svetlost, put: otkrila je njega, Alehandra
Prulanskog.
Čim je završila priču o svojim precima, ruski baletan uze Jaše u zagrljaj
stežući je kao da želi da je upije kroz kožu i reče: „Slučajnost je suptilan oblik
sudbine. Moja majka zvala se Felisidad, bila je Jevrejka i oteo ju je moj otac…
Moja porodična priča ne seže tako daleko u prošlost kao tvoja iz prostog razloga
što je moja baka, Kristina Prulanski, spalila dokumenta i portrete koji su je
vezivali za prošlost“.
Kao jedinu ćerku među šestoricom braće, mnogo starije od nje, plemićkog
porekla, Kristinu su podučavale učiteljice iz Nemačke. Melanholična popodneva
ove žene provodile su u šetnjama među borovima velikog parka na imanju,
stomaka nabreklih od silovanja od kojih njen otac, Ivan, udovac i grbavac, nije
mogao da se suzdrži kad bi se napio. Posle nekoliko meseci, crne kočije dovezle
bi novu i odvezle staru dadilju, koju više nikad ne bi videla. Za manje od deset
godina promenila je više od petnaest guvernanti.
U toj pustari, više od pedeset kilometara udaljenoj od Minska, s braćom koja
su služila vojsku i ocem koji nikad nije progovarao, jedina zabava bila joj je da,
kad god joj se prohte, kažnjava poslugu. Podizala im je suknje, spuštala lanene
pantalone i kratkim i snažnim udarcima ostavljala im modrocrvene brazde na
mlečnobelim zadnjicama. U njenoj porodici postojale su samo nevidljive žene i
mrtvi muškarci koji su stradali braneći Petra Velikog, Katarinu Prvu, Ivana
Šestog, Pavla Prvog, Petra Trećeg i ostale careve, u bitkama protiv Francuske,
Turske, Švedske, Velike Britanije i mnogih drugih zemalja. Njene dede, njeni
stričevi, braća, pretvarali su se u portrete, medalje i posthumno dodeljeno
ordenje koje je prekrivalo zidove ogromnog imanja. Samo je njen otac, obavijen
smradom votke, mokraće i bljuvotine, šetao naokolo postiđen zbog svog
izobličenog tela koje mu je onemogućavalo da učestvuje u stalnim pokoljima.
Kad je Kristina napunila petnaest godina, francuska dadilja, dovedena kao
rođendanski poklon, silovana je iste noći. Ivan, zatrovan alkoholom, zadnjice
umazane izmetom, zavijajući kao pas, razvalio je vrata sekirom, nasrnuo na
devojku, gnječio joj grudi dok nisu popucale, divljački prodro u nju i, u trenutku
vrhunca, odgrizao joj nos. Odgrižem komad zastao mu je u grlu. Njoj je stalo
srce, a on se ugušio. Kristina je ostala sama, okružena gomilom upravitelja,
sluga i kmetova.
Oca su sahranili u porodičnoj grobnici a dadilju pored stena u šumi. Te godine
zima je bila oštrija nego ikad pre. Tri puta su vukovi iskopavali žrtvino telo. U
dugačkim hodnicima dvorca, Kristina je viđala ženu bez nosa kako klizi poput
nečujnog broda… Već je počela da grize nokte i otkida komade mesa kad joj je
stigao poziv na krunisanje Aleksandra Prvog.
Nije ni znala da je prethodni car bio ubijen. U dadiljinom kovčegu pronašla je
večernju haljinu čiji je evropski kroj nadoknađivao skroman kvalitet tkanine.
Nakit njenih baka savršeno je dopunio svedenu toaletu. Čitavim putem, obučena
kao žena, u grubim kočijama napravljenim za prevoz vojnika, ona, koja se nekad
danima nije kupala i koja je navlačila pantalone i čizme pokojonog brata koji je
stradao u švajcarskim Alpima boreći se s Francuzima, osećala se čudno.
 Dok su se krepki konji približavali Moskvi, imala je utisak da joj te narukvice,
ogrlice i minđuše, ta nežna tkanina i svileni donji veš, hrane telo. Na put je
krenula ravna kao daska a sad su joj nabujale čvrste, velike grudi s bradavicama
tako osetljivim da joj je dodir grudnjaka, kad bi kočije poskočile, pričinjavao
takvo zadovoljstvo da nije mogla da mu se odupre uprkos ponižavajućem stidu.
Pore na koži njenog pubisa otvorile su se da propuste bujni trougao stidnih
dlačica i prvi put u životu osetila je vrelinu usmina svog polnog organa… Polako
je raširila noge, i rumena u licu i kolutajući očima, shvatila da ide na carsko
krunisanje da bi našla muškarca.
Kristinina devičanska lepota zasenila je dvor. Ta malena, nežna princeza, kojoj
je iz očiju sevala divlja snaga, privukla je gomilu plemića spremnih da je vole do
kraja života. Ona je ostala hladna. Nijedan od njih nije joj ubrzao puls. Bilo je
mladića lepih kao pastuvi, inteligentnih i zaštitnički nastrojenih
četrdesetogodišnjaka, impotentnih staraca spremnih da joj ponude opojnu moć…
Nijedan joj nije bio dovoljno dobar. Njena novootkrivena ženstvenost žudela je
za pravim ljubavnikom, oličenjem savršenstva.
Kad su zazvonila zvona, a fanfare oglasile početak krunisanja, Kristina je
prepoznala onog za kojim žudi u liku Aleksandra Prvog. Bio je to nedostižni
ideal, ali srce joj je prkosilo razumu. Podariće svoj himen caru i nikom drugom.
Pred tim mladim Hristom, nežnim i napetim, koji je više podsećao na senku,
nego na telo, bezgraničan kao svako srce koje je pronašlo svoj mir, a
istovremeno neumoljivim ratnikom sposobnim da svoju dušu pretvori u ledenu
sablju, svi muškarci pretvorili su se u mrtvake.
Bilo je dovoljno da joj se približe da bi se udvarali pa da zbog smrada iz
njihovih usta postane gluva za njihova laskanja. Videla je kako ih jedu nevidljivi
crvi. Rusko plemstvo bilo je smetlište koje se održavalo na nogama zahvaljujući
živom izvoru… Znala je da je voleti cara isto kao đavoli Sunce: pogubni san.
Bilo joj je svejedno. Protegla je svoju dušu pretvorivši je u nit koja se u obliku
burme obmotala oko Aleksandrovog domalog prsta… Napustila je dvor svesna
da je zauvek vezana za cara. Naterala je kočijaša da podbode konje. Želela je što
pre da se vrati u svoj svet, da bi, izolovana od svega, počela da živi sa svojim
ljubavnikom.
Poskidala je portrete svojih predaka i spalila ih zajedno s njihovim
uniformama, diplomama, medaljama, pismima i svim dokumentima koji bi
mogli da je podsete na njihovo postojanje. „Ko otkrije okean, zaboravi njegove
pritoke.“ Godinama je svake noći, bez izuzetka, sanjala da car dolazi da je
odvede iz spavaće sobe, pa da zajedno odlete do vrha stogodišnjeg hrasta gde će
je, u slavujevom gnezdu, uzeti i u najdubljem delu njene vagine ostaviti zlatnik
sa svojim bradatim likom.
 Sledeći reći kineskog mudraca koje je naučila od jedne od svojih guvernanti –
„Uredan sto dobrog pisara vredi koliko i uređena zemlja dobrog cara“ – na svom
imanju postepeno je počela da sprovodi carsku politiku. Kad je Aleksandar Prvi,
shvativši koliko je ruski narod neobrazovan, postavio školstvo na čelo svog
državnog programa, ona je desno krilo svoje palate pretvorila u školu i naterala
sluge da uče grčki i latinski. Nije štedela na udarcima biča, ali prosti ljudi nisu
uspevali da nauče više od tri reči. Kasnije, kad su carevi savetnici odlučili da
sastave novi ustav, provela je čitava tri meseca diktirajući zakone. Htela je da
kmetove nauči samoupravljanju. Da bi ih navela da iskoriste svoju slobodu,
proglasila je dva slobodna dana u nedelji kada svako ko je u njenoj službi mora
da donosi odluke koje smatra najprimerenijim. Rezultat je bio da su se svi opili,
bludničili, tukli i zapalili nekoliko koliba. Kristina se osetila poraženom.
Nedostajala joj je inteligencija njenog idola da bi rešila društvene probleme.
Tamo gde se završavalo njeno imanje počinjala su prostrana lovišta carske
porodice. Da bi stigla do same granice, morala je da jaše petnaest kilometara.
Radila je to svakog jutra u nadi da će ugledati cara lično. Želja joj se nikad nije
ostvarila. Ponekad bi do nje dopro lavež udaljenog čopora, ali ništa više od toga.
Morala je da se zadovolji noćnim posetama ljubavnika koji joj je utrobu
ispunjavao zlatnicima.
Napoleonova invazija omogućila joj je da bolje sarađuje s carem. U noći
Borodinske bitke, Aleksandar Prvi došao je da je poseti u pratnji četrdeset dve
hiljade ruskih žrtava. Njena spavaća soba morala je da se proširi nekoliko
kilometara u širinu i dužinu da bi mogla sve da ih primi. Mrtvi su na kolenima
posmatrali njihov uobičajeni seksualni odnos zavijajući kao tužni psi. Car je
slabašno ubacio u nju zlatnik i u njoj je njegov lik izgledao nejasno. Kristina ga
je preklinjala da ne gubi nadu, da se nikad ne preda neprijatelju. Skočila je s
postelje i bičem rasterala uplakane duhove. Ljubavnik joj je obećao da neće
odustati od borbe. Kristina je raširila noge i u plemenite ruke ispustila hrpu
novčića, sve koje je sakupila tokom noćnih poseta. To je bio njen način da
doprinese carskim ratnim naporima.
Kad je Napoleon ušao u Kremlj, a ruska vojska se povukla, odlučila je da
sama napadne osvajače. Naredila je da na kola natovare tri bureta votke i
naložila kočijašu da je odveze u Moskvu. Prolazila je pored opustošenih polja.
Videla je mršavu decu obučenu u vojne šinjele kako seku komade mesa sa
mrtvih konja. Bez problema prošla je pored pijanih Francuza zauzetih
silovanjem seljanki i prešla veliku prestonicu u potrazi za delom u kojem vetar
duva u odgovarajućem pravcu. Kola se zaustaviše u zavučenom uglu. Kristina
tužno udahnu miris moskovskih kuća, sve do jedne od drveta, isplaka gorke suze
i naredi kočijašu da votkom zalije što više zidova. Bilo je dovoljno da im priđe s
bakljom. Za nekoliko trenutaka plamen je zahvatio čitavo naselje. Vetar je
velikom brzinom proširio požar do drugog kraja grada. Nijedan Rus nije
pokušao da ga obuzda. Moskva se pretvorila u plamteću ružu.
Posle Napoleonovog poraza, izgubila je osećaj o vremenu. Napravila je vernu
kopiju vojne uniforme kakvu je nosio njen idol i počela da govori muškim
glasom. Jedne noći, car joj je došao nag i krvavih prepona i, tužno se
osmehujući, ponudio joj svoj odsečeni ud da ga stavi među noge. Kristina se
probudila uz bolan krik. Neko joj je pokucao na vrata spavaće sobe. Bio je to
glasnik: „Aleksandar Prvi je umro!“
Peneći od besa, postrojila je poslugu i naterala ih da plaču šibajući ih po
ustima. Kasnije su se dvorom pronele glasine da je car, umoran od vladavine,
pobegao u Sibir da bi tamo živeo kao sveti pustinjak. Leš istrulelog lica, koji je
narod video u carskom kovčegu, pripadao je njegovom sifiličnom rođaku… Da
bi smogla snage za dalji život, Kristina je morala da poveruje u te legende.
Pet godina posle navodne smrti Aleksandra Prvog, počele su da nestaju ovce.
Svakog punog meseca, u oborima nedaleko od carske šume, pronalazili su ovce s
povređenim polnim organima i anusima na kojima je bilo tragova sperme, za
koju su lekari tvrdili da je ljudska. Pošto bi ih napastvovao, počinilac bi
životinjama iščupao grkljan, rasporio stomak i razvukao creva pokušavajući da
oblikuje reči. Kristini se učinilo da vidi poziv u pomoć.
Jedne noći, kad je mesec dostigao punoću, oterala je nekoliko ovaca na ulaz u
šumu i čekala skrivena u jarku. Posle nekoliko časova pojavio se nag čovek
premazan blatom koji je režeći kao divlja zver napastvovao životinje, otkinuo im
glavu, rasporio stomak, izvadio creva i njima napisao Oprosti mi, Bože moj.
Onda je nestao u gustom rastinju.
Kristina mu je, poput veštog lovca, sledila tragove. Stigla je do ogromnog
hrasta. Srce joj je tako snažno tuklo da se činilo da će joj slomiti rebra. Isto takvo
drvo viđala je u snovima. Koliko se puta na vrhu drevnog drveta predala svom
voljenom? Više ni sama nije znala… Neočekivano pažljivo, muškarac poče da se
pere na malom izvoru. Ubrzo je ledeni potok sprao naslage blata i krvi. Skrivena
u žbunju, Kristina je na srebrnkastoj svetlosti mogla da razazna neke detalje s
tog krupnog tela, koje je moglo imati pedeset godina. Prateći oblik noktiju, luk
obrva, isturenu donju usnu, mermernu kožu, levu usnu školjku, plave oči, blago
šepanje i horizontalnu brazdu koja je presecala potiljak, Kristina shvati da je
ovaj čovek njegovo veličanstvo Aleksandar Prvi, ruski car… Ugušila je krik i,
trudeći se da ne napravi nikakav šum, pala na kolena ukazujući mu poštovanje.
Car je prošao kroz pukotinu na stablu i više nije izlazio. Kristina se ukipila i
čekala nekoliko sati. Pokrenula se kad je čula gromoglasno hrkanje koje je
dopiralo iz drveta. Oprezno je prošla kroz pukotinu i naišla na sedam stepenika
koji su vodili u pećinu. Na slamnatoj prostirci, bez ćebeta i jastuka, Aleksandar
Prvi, obučen u belu mantiju, sa ogrlicom od kostiju na kojoj je visio Hrist
razapet na ruskom krstu, spavao je dubokim snom, pod svetlošću svećnjaka.
Osim tri mrtve zmije okačene na kuku i ikone koja predstavlja Devicu dok
doji malog Isusa okruženu s dvanaest ovaca, prostorija je bila prazna, gotovo
dirljiva zbog dobrovoljnog siromaštva. Tu je živeo car, gospodar ogromne
Rusije, usamljen, hranio se gmizavcima, pretvoren u sveca, u izrod. Kristina se
nadvila nad supruga iz svojih snova, prekrstila se i potrčala nazad. Jurila je sve
do imanja. Olujna kiša natopila ju je do kostiju, ali ona to nije primećivala: telo i
duša su joj goreli.
Vikala je da probudi sluge. Izbacila je sav nameštaj iz velikog salona i tamo
ubacila stado ovaca. Čitav mesec živela je sa životinjama, a da nijednom nije
izašla, niti otvorila prozore. Nije joj smetalo što će životinjski izmet zaprljati
raskošne turske ćilime. Imala je jasan plan: poprimiće životinjski miris… Kad je
stigao pun mesec, isterala je stoku do oboda šume, vezala je ispod drveta i ubila
jednu ovcu da bi joj odrala kožu. Zatim se, naga, prekrila toplim krznom i stala
četvoronoške okrenuvši zadnjicu prema hrastu.
Izabrala je mesto natkriveno gustim granjem da bi se sakrila od mesečine.
Blejanje je privuklo cara, koji se, pretvoren u čudovište, bacio na ono što mu je
izgledalo kao najprivlačnija ovca. Kristina je primila udar suzbijajući uzvik
bolnog zadovoljstva. Njen lumen, očvrsnuo posle tolikih godina čekanja,
raspukao se u delove koji su je isekli kao staklo. To je nije sprečilo da gurne jače
ka testisima pritiskajući ih da bi primila toliko željenu tečnost. Pustinjak je
ejakulirao snažno se grčeći a zatim zario svoje čeljusti u ženku pokušavajući da
joj pregrize vratnu žilu. Kristina je razvila snažne mišiće, a noge su joj, od silnog
jahanja, bile čvrste kao stabla. Oslobodila se stiska i oduprla se napasniku.
Potom ga je vezala s leđa za neko korenje. Ne obazirući se na njegovo besno
zavijanje, sela je na njega i još sedam puta primila njegovu spermu. Pošto je
doživeo i poslednji vrhunac, čovek zaplaka zamuckujući: „Oprosti, Bože moj!“,
pa izgubi svest.
Kristina ga je u naručju odnela do velikog hrasta i, pošto ga je oprala hladnom
vodom, spustila ga je u jazbinu, navukla mu belu mantiju i smestila da spava.
Car je ubrzo počeo da bunca od groznice. Priviđale su mu se lascivne ovce koje
dolaze da mu pojedu testise, obučene u haljine od satena i hermelina kakve je
nosila njegova majka. Kad se, pred zoru, ohladio i povratio razum, izljubio je
Kristinine ruke u znak zahvalnosti. Nikad mu nije bilo Iako. Potčinjen porodici,
oženjen na silu ženom koju nije voleo, nesposoban da je oplodi, primoran da
postane saučesnik očevih ubica, pritisnut teretom vlasti, neuspešan u
oslobađanju svog naroda, napustio je sve u nameri da postane svetac. Ali duša
mu je bila iskvarena.
Kao dečaka, često su ga slali da uči od bake, Katarine Velike. U njenom krilu
naučio je mnogo više od vojne i političke strategije. Dok mu je pričala o ratnim
poduhvatima, o dvorskim spletkama, unukinoj veridbi sa švedskim kraljem
Gustavom, starica bi mu zavlačila artritičnu ruku u pantalone i zadovoljavala ga.
Potom bi klekla ispred njega, pohlepnog i zapovedničkog pogleda, i zarila svoje
trule zube u kožicu. On nije smeo ni da se makne u strahu od amputacije.
Trenutak bi potrajao čitavu večnost, a onda bi ga pustila smejući se kao gavran i
otkrivajući smrdljivu dubinu svog grla.
Mrzeo je baku, majku i suprugu. Bile su to tri žene spojene u jednu. Potražio
je utočište kod Device Marije. Nadao se da će u samoći prirodnog utočišta
dostići status sveca, ali jedne noći punog meseca, započeo je košmar. Posednut
zverskom požudom, osetio je neizdrživu potrebu da napada i kasapi stada ovaca.
Sada, posle ovoga što je Kristina uradila za njega, shvatio je da je ispod kože tih
životinja video naga tela Katarine, Marije Fjodorovne i Jelisavete, koje su mu
ugušile i izopačile mladost.
Suznih očiju, Kristina je nemo slušala – Nije joj se obraćao car, već Bog.
Aleksandar Prvi uze štap, poljubi je u čelo i oprosti se od nje, i od sveta.
Pešačiće do Sibira, pa i dalje, stići će do polarnog leda da bi umro u katarzičnoj
belini i hladnoći. Kristina ga je posmatrala dok se udaljavao kroz drveće. Zeleno
lišće sakrilo ga je i zauvek izbrisalo iz njenog života. Osetivši da je bremenita,
vratila se u palatu, okupila sluge i upravitelje da bi im objavila da će živeti u
šumi kao pustinjak. Obećala im je da će ih posećivati svakog punog meseca da
se uveri u dobro upravljanje imanjem pa se vratila u hrast iz svojih snova.
Tamo se, obučena u belu mantiju, molila, kupala na izvoru, jela zmije, rodila
Ivana, zubima pregrizla pupčanu vrpcu i pojela posteljicu. Živela je tako
petnaest godina. Rasli su joj beli brkovi i brada od nežnih prozirnih dlaka. Nije
učila sina ni da čita, ni da piše. Kad su se dečaku zacrnele prepone i kad je počeo
da dobija erekcije svaki put kad bi pogledao ikonu Device Marije, Kristina mu je
poklonila jednu ovcu da sebi da oduška.
Dečak danima nije pipao ovcu, ali u noći punog meseca bacio se na nju, zario
se u nju besno režeći, ejakulirao i rasporio joj stomak zubima uživajući u
razvlačenju creva. Njegova majka mislila je da je to čudo. Verovala je da u
Ivanovom telu živi carev duh. Nastavila je da mu donosi ovce sve dok se dečak,
izrastao u moćnog gorostasa, nije uvaljao u blato i otišao prema kućama njenih
kmetova. U zoru se vratio obliven krvlju. Onda je zaspao nasmejan, zadovoljan.
Ujutru, kad je otišla u palatu i završila mesečno kažnjavanje sluga, Kristina je
saznala da je prethodne noći osam žena silovano i rasporeno. Uzela je kuhinjski
nož i odjahala do hrasta da bi kastrirala svog sina. Zatekla ju je snežna mećava.
Kad je, iscrpljena, stigla u sklonište, napao ju je gladni medved. Začuvši povike,
Ivan izađe iz stabla u trenutku kad je ogromna zver jednim potezom odgrizla
glavu njegove majke.
Uzeo je kuhinjski nož i zario ga u zverinje srce. Nikad dotad nije osetio toliku
sreću. Pogledao je u nebo i rekao: „Opraštam ti, Bože moj“. Od medveđeg krzna
napravio je bundu i masku. Preuzeo je imanje i među slugama odabrao
desetoricu najmišićavijih. Odsekao im je testise i pretvorio ih u ličnu gardu. Da
ne bi izazvao sumnju vlasti, napadao je samo jevrejska sela skrivajući se iza
antisemitizma…
Jednog dana napao je školu Gaona iz Vilne… Ugledavši Felisidad, shvatio je
da je čitavim svojim bićem, pretvorenim u zver, tragao za krotiteljem. Ova krhka
žena je njegova duša. Kad bi je uništio, zaronio bi u večnu izmaglicu. Predao joj
se onako kako samo životinje to umeju. Njegovo divljaštvo zamenila je
poslušnost. Felisidad je Zakon. Kada bi ga ona pustila s lanca, rasporio bi čitav
svet.
Felisidad, potomak čitavog niza krotitelja, znala je da joj život ima smisla
samo dok kroti zver. Ta zver deo je nje same, njen temelj, njena osnova. Ako je
dosad samo čamila, bez močvarnih voda koje bi joj nahranile vatreni cvet, sada,
pred ovim divnim čudovištem, osetila se kao preporođena. Savladavanje poroka
svetu daruje vrlinu. Vrlina nije ništa drugo do preoblikovana poganost. Da bi
muškarac ugledao svetlost, žena mora da zakopa svoju lampu u tamu. Sjediniće
svoj život s krvnikovim da bi umirila njegovu proždrljivost, navela ga da pusti
plen, da bi rezanje pretvorila u molitve, da bi ga naučila da u isto vreme da je i
prima, da bi ga pretvorila u prizmu koja upija svetlost svih boja a oslobađa samo
jedan prozirni zrak.
Ivan je u baštu izbacio sav nameštaj iz palate i tamo ga spalio. Potom je
evnusima naredio da okreče zidove, tavanice i podove u belo. Belaje bila jedina
boja koju je mogao da podnese, od ostalih mu se povraćalo. U poređenju s
Felisidadinom besprekornom kožom čak je i sneg izgledao prljavo. Zatvorio se u
taj blistavi prostor sa svojom krotiteljkom. Ona je odlučila da više nikad ne izađe
napolje. Njen zadatak bio je da u najvećoj usamljenosti stvori kamen koji će
bezvredne metale pretvarati u zlato: sina proroka.
Ivan i Felisidad pripremali su se mesecima, možda čak i godinama, bez reči,
gledajući se u oči, mirno ležeći po čitavu noć. On je jeo samo voće; ona, živo
meso. Kad je osetila da je ostvareno duhovno jedinstvo, Felisidad je legla na beli
pod i naredila Ivanu da započne njihov jedini zajednički seksualni čin.
Polako, pažljivo, nežno, muškarac je ušao u ženu, koja se otvarala sve dok
nije izbrisala granice i izmešala se sa samom zemljom. Sperma se spustila do
dubina planete, pala u tamni ambis u kojem su plesale galaksije. Kosmos je upio
vatrenu kišu. Felisidad je zanela. Ivan je sad mogao da nestane.
„Želim da me iseckaš na delove i pojedeš“, rekao je svojoj voljenoj i nežno
izdahnuo u njenom naručju. Ona je leš zakopala u sneg i jela ga tokom devet
meseci trudnoće.
Siroče se rodilo naopako. Babica ga je jednim potezom izvukla na svet. „Noge
će mu biti važnije od glave“, rekla je. Felisidad je shvatila: Alehandro Prulanski
postaće veliki baletan, a ne prorok. Za čovečanstvo, umetnost je važnija od
nedostižnog Boga – umetnost koja će materiju pretvarati u duh. Njegovo
porodično stablo svedoči o bolnim pokušajima bludnih bića koja tragaju za
lepotom, odbleskom skrivene istine. Zahvaljujući žrtvovanju ubilačkog nagona,
nasilje je moglo da se pretvori u poeziju. A nema lepše pesme od tela koje
pleše… Kad je dečak napunio pet godina, poslala ga je u moskovsku Carsku
baletsku školu. Tog jutra, Felisidad je otvorila prozore i pustila da uđe ledeni
mirisni vazduh koji je dopirao iz parka prekrivenog snegom. Pobelela joj je
svaka dlačica na telu. „Nikad me više nećeš videti“, rekla je Alehandru. „Neću
umreti, uroniću u belinu. Nikad me nemoj zaboraviti…“ Dečak je gledao majku
kako se svlači, bleda kao gipsana figura. Video je kako se oslanja na zid i stapa s
belim malterom. Kad je sklopila oči, jedine tamne tačke na svom telu, više nije
mogao da je razlikuje od ostatka prostorije. Potrčao je ka zidovima i očajnički ih
opipavao. Osećao je samo njihovu glatku površinu.
Gorostasni baletan zaplakao je u Jašinom naručju, zbog nedostatka majčinske
ljubavi, zbog maltretiranja koje prati učenje klasičnog baleta, zbog dečaka koji
su ljubili polne organe po garderobama, zbog onog starog koreografa koji ga je
silovao iza klavira kad mu je bilo jedanaest godina. Kad god bi ga smestili u
sobu s belim zidovima, udarao je u njih dok ne bi raskrvario čelo. Mogao je
umreti od tuge da nije bilo Abravanelovih crvenih čizama. Te neuništive,
vekovne čizme, koje su menjale veličinu prilagođavajući se njegovim dečačkim
stopalima da bi se produžavale u skladu s njihovim rastom, dokazivale su mu da
je on nosilac kolektivne duše, da mu se pružila prilika da stigne do kraja
vremena, dalje od svih prostora, tamo gde postoji samo istina.
Jaše je stavila crvene čizme na torbicu od ljubičaste kože u kojoj je bio tarot i
pored tih svetih predmeta spojila se sa suprugom da bi mojoj majci, Sari
Felisidad, pružila priliku da se otelotvori u materiji u kojoj obitava ljubav.
Budilnik se pokvario. Mladenci su skoro polugoli izjurili iz hotela i u
poslednjem trenutku stigli na voz koji ih je odveo do luke Bremen. Tamo su se
ukrcali na Veser, impresivni brod u čijoj su prvoj klasi putovali članovi Carskog
baleta, koji se uputio u Buenos Ajres da bi debitovao u čuvenom pozorištu
Kolon. Na Veseru su kabine bile u kinesko-francuskom stilu, večere je pratio
gudački kvartet, bilo je sauna, prostranih sala za vežbanje i dugačkih hodnika od
drveta koje je podsećalo na abonosovinu. U trećoj klasi, odnosno u skladištima i
na krmenom delu palube, natrpalo se hiljadu dvesta ruskih Jevreja koje je
argentinska vlada primila pod uslovom da kao zemljoradnici rade u pampi.
Čim je zakoračila na stepenice broda, Jaše je osetila da joj je sreća ugrožena.
Neko iz baletske grupe gledao ih je kako se ukrcavaju, oslonjen na ogradu
gornjeg sprata, i slao joj je nevidljivog crva mržnje. I Alehandro je osetio taj
zlobni napad. Prebledeojeirekaojoj: „Idi iza meneiponesi kofere kao da si
sluškinja, kasnije ću ti objasniti.“ Kad su ušli u prostranu kabinu koja mu je
pripadala kao prvaku baleta, gorostas je zagrlio Jaše zamuckujući izvinjenja.
Situacija je bila komplikovana: on je na neki način pripadao Carskom baletu,
a članovima trupe nije bilo dozvoljeno da se venčaju. To, naravno, nije pisalo u
ugovorima, ali prihvatalo se kao nepisani zakon… Upravnik, čije pravo ime niko
nije znao – prozvao se Vladimir Monomah u čast pretka moskovskih kneževa
koji se u jedanaestom veku proslavio svojim organizatorskim i upravljačkim
veštinama – nametnuo im je gvozdenu disciplinu i zahtevao je da danonoćno
vežbaju ne obazirući se na njihove emotivne potrebe.
Zbog Monomahove ljubomore strancima nije bilo dozvoljeno da učestvuju u
intimnom životu baletske trupe. Jednako ljubomorna bila je i veličanstvena
primabalerina Marina Leopoldovna, tiraninova miljenica, čije su hirove morali
da ispunjavaju jer je od nje zavisio uspeh turneje. Njen ogromni talenat, udružen
s besprekornom tehnikom, u svim zemljama privlačio je veliki broj gledalaca.
Sve joj je ovo govorio jer je morao da joj prizna nešto veoma neprijatno.
Jedne večeri, u nameri da zadovolji zahteve temperamentne dive, Vladimir
Monomah ušao mu je u garderobu i, procenivši koliko tačno duguje njemu i
samoj školi – pružili su utočište siročetu – naredio mu da zadovolji Marinine
seksualne apetite, koji su je obuzimali svakog dvadeset prvog u mesecu takvom
silinom da nije mogla da podnese bolove… Sa upravnikom nije bilo rasprave…
Nažalost, zbog brzine kojom se situacija odvijala, Alehandro nije imao vreme da
saopšti svojoj – nazovimo stvari njihovim pravim imenom – ljubavnici vest o
venčanju.
Vest koja će, bio je siguran, prouzrokovati brojne probleme jer će, poznajući
Marinu, ona prvo da se onesvesti pa će posle nekoliko trenutaka doći sebi i
zapeniti od besa; zatim će odbiti da nastupi, a na kraju, pošto je neumoljivi
upravnik primora da pleše, započeće tihi rat sejući mržnju među članovima
trupe, sve dok im potpuno ne zagorca život. To bi moglo da se spreči ako bi joj
Vladimir pronašao drugog ljubavnika iz trupe, što je nemoguće jer su svi ostali
bili previše feminizirani…
„Žao mi je, Jaše. Moraćeš da jedeš i spavaš u delu za poslugu. Putovanje će
trajati dugo, trideset pet dana, a turneja šest meseci, možda i više. Na brodu
ćemo se milovati kad mi budeš donosila ručak, a na kopnu, ako nam tokom
nedelje budu dali slobodan dan, ići ćemo u neki diskretan hotel. Kad se turneja
okonča, i vratimo se u Moskvu, konačno ćemo moći da se vratimo svom starom
životu jer ako zvezda sazna istinu pa zapadne u krizu, Monomah će istog
trenutka u školi naći nekoga ko bi me zamenio.“
Jaše je progutala gorke suze, svesna da mora da se pomiri sa situacijom, za
koju u ovom trenutku nije bilo boljeg rešenja. Jedino nije mogla da shvati zašto
ju je muž lagao da mu je prva žena u životu. Postiđen, oborio je pogled na pet
minuta, koji su potrajali kao pet sati. Zatim je promucao promuklim glasom:
„Sutra je dvadeset prvi. Pohota Marine Leopoldovne budi se s matematičkom
preciznošću. U svakom trenutku može da uđe u ovu kabinu.
Moraš da odeš bez osvrtanja i da se do narednog dana zatvoriš u svoju sobu.
Savetujem ti da ne razgovaraš sa ostalim slugama jer će ti napuniti glavu sočnim
tračevima. O, Jaše, kakvo mučenje! Moraš da veruješ da mi se sve ovo gadi i da
patim isto kao i ti.“
Jašina ljubav nije poznavala granice. Bacili su se jedno drugom u zagrljaj i
vodili ljubav strastvenije nego ikad pre. Oglasio se gong koji poziva na večeru.
Prekookeanski brod već je zaplovio po pučini. Oprostili su se uz dug,
saučesnički poljubac. Iako je naizgled delovala krhko, Jaše je bila žena
besprekorne moralne snage. Uzela je svoj kofer i ušla u prostorije za poslugu,
gde su je dočekali sumnjičavi pogledi starica zaduženih za garderobu. Nije se
bunila kad su je rasporedili u skromnu kabinu bez prozora prepunu trule repe.
Ravnodušna, otvorila je slavinu nalavabou, nakvasila pod i počela da čisti dok
sve nije zablistalo. Povremeno bi neko od tehničkog osoblja otvorio vrata i
uputio joj nepristojan i podsmešljiv pogled.
Njihov šef, debeli Ukrajinac koji je disao na usta uz tiho ali neprekidno
šištanje, došao je da je povede u trpezariju i ponudi joj mesto za zajedničkim
stolom. Ona, koja je upravo u more izbacila, suzdržavajući se da ne povrati, džak
gnjecave repe, kao jedini dodatak pohovanim šniclama dobila je nekoliko tih
crvenih tumorčića. Kiselo vino, napravljeno odvode i praha, točilo se bez
ograničenja. Pijani muškarci i žene počeli su da imitiraju klasičan balet.
Pokazujući gole zadnjice ispod teških i dugačkih sukanja, sluškinje, šminkerke,
modisfkinje, bestidno su širile noge da bi radnici stavili svoje žuljevite ruke na
tamne mrlje njihovih polnih organa i podigli ih kao trapave labudove.
U vazduhu su se pretvarale da lete, da bi odjednom počele da krešte, posle
čega su pale na sto gde su ih dograbili muškarci. Jaše je ustala trudeći se da ne
privuče pažnju i krenula pustim hodnicima ka svojoj kabini. Na nju se, kao
ogromni pelikan, obrušio Ukrajinac koji je vonjao na slatkasti znoj. Posrćući,
odvukao ju je na palubu da bi je polegao pod čamac za spašavanje. Nije se
opirala. Pustila je da joj zadigne suknju i strgne gaćice. Raširila je butine i
obema rukama uhvatila debeli ud kao da želi da ga namesti. Nežno je skliznula
prstima ka mošnicama i krvnički ih zgrabila pokušavajući da ih zgnječi. Prostak
se izvio i zaurlao od bola, ali ona nije popustila sve dok se nije onesvestio.
Potom je otišla u svoj svinjac i mirno zaspala.
Sledećeg jutra naručila je doručak u kuhinji prve klase i odnela ga mužu, kom
ništa nije ispričala da ne bi brinuo. Kad je popio čaj s limunom, unezvereno je
pogledao napolje, navukao zavese i zaključao vrata. Zatim ju je svukao i smestio
u krevet. Posle sat vremena, kad su oboje zaboravili gde se nalaze, Marina
Leopoldovna žurno je pokucala na vrata kabine. Jaše jedva da je stigla da se
obuče, dograbi četku, klekne pred klozetsku šolju i pretvara se da čisti.
Alehandro je, ne skrivajući svoju nagost, pusti da uđe. Diva je zastala nasred
sobe lupkajući o pod svojom malenom nogom. Udarci baletskih patika o
linoleum podsećali su na grmljavinu. Jaše je izašla pognute glave i zatvorila
vrata grizući usnu. Kad je brava škljocnula, u nju kao da je neko zario nož, a
nekoliko koraka koje je balerina napravila trčeći u naručje njenog gorostasa,
izrešetali su joj grudi kao meci. Vukla se kroz hodnik, mek, lepljiv, ka svojoj
mračnoj kabini. Želela je da povraća, da u jakom mlazu kroz polni organ izbaci
svu krv iz tela. Lice joj je pomodrelo, tabani su joj goreli. Potisnula je vrisak,
okrenula se i stisnutih zuba prišla kabini da bi špijunirala kroz prozor.
Balerina se, s despotskim osmehom, oslanjala leđima na Alehandrove široke
grudi, vukla ga je za kosu ka svom potiljku, koji je on ljubio kao po kazni. Jaše
nije mogla da obuzda mržnju prema toj lascivnoj i okrutnoj ženi i bol u stomaku
pomutio joj je um. Kao kroz maglu, videla je Ruskinju kako ldeči pred njenim
mužem i guta sveti organ ječeći kao devojčica. Potom je, poput glumica iz
tragedije, zbacila japanski svileni ogrtač koji joj je pokrivao golotinju i poput
bele, mršave, gusenice zavodljivo se popela na krevet nudeći svoju zadnjicu i
pretvarajući se da zavija kao kučka u teranju…
Magla se razišla a mržnju je zamenila strašna ozlojeđenost. Ono što je videla
dalo joj je takvu energiju da se osetila kao osma arkana, Pravda, s terazijama u
jednoj, i mačem u drugoj ruci, koji iako nevidljivi, nisu bili ništa manje opasni.
Već tog dana odlučila je da će svetom zavladati istina. Pravda svakome daje ono
što je zaslužio, a Marina Leopoldovna zaslužila je skandal.
Jaše je otišla u salu za probe i sakrila se iza klavira. Ubrzo je madam Teodora,
snažna i stroga starica, zazveckala dairama i za nekoliko trenutaka, čitava
baletska trupa razvrstala se u pravilne kolone, kao u vojsci. Profesorka je upitno
pogledala Vladimira Monomaha, koji je potvrdno klimnuo zalizanom glavom,
zadovoljan inspekcijom. Pijanista je zasvirao mazurku. Niko se nije makao
iščekujući da Leopoldovna, ispred prvog reda, izvede početne korake koje će
ostali s divljenjem i zavišću imitirati.
Prvakinja tek što je krenula da izvede plie kad je Jaše, kao besna mačka,
iskočila ispod klavira, nasrnula na nju i pocepala joj packu. Suknjica od tila je
poletela, ali niko od plesača, paralisanih od iznenađenja, nije se umešao.
Međutim, kad su na pod pale bele gaćice a crnilo prepona otkrilo svoju
animalnost na tom telu koje je uvežbanim pokretima ostavljalo utisak da dolazi
iz nekog drugog sveta, svi su kriknuli od užasa. Upravnik je strgnuo sa sebe
košulju s koje su poleteli dugmići i pojurio da pokrije Marinin ogoljeni stomak.
Prekasno. Istina je već izašla na videlo. Tajna koju je godinama čuvao, i koju je
podelio samo s prvakom baleta, jedinim ljubavnikom, sad je razotkrivena. Svi su
videli taj tanki, mlitavi penis karmincrvene boje, koji je visio među balerininim
nogama. Da, čuvena, uzvišena, nestvarna Marina Leopoldovna bila je muško.
Jaše je uzela muža za ruku, povela ga pored zapanjenih Rusa i smestila
naspram despota koji je tešio svog uplakanog pedera grleći ga sa iznenađujućom
nežnošću. Moja baka shvatila je ono što niko nije bio u stanju ni da pomisli. Sa
snažnim jevrejskim naglaskom, dostojanstveno mu se obratila na ruskom:
„Prstom ne možete zakloniti sunce. Ovaj sirotan je vaš sin. Vidite šta je vaša
ambicija napravila od njega. Oduzeli ste mu muškost da biste ga pretvorili u
dresiranog majmuna. Zaslužujete prezir celog sveta. Želim da znate da je ovaj
čovek moj muž i da više nemate prava da gospodarite njegovim privatnim
životom. Alehandro Prulanski više nije vaš rob!“
Upravnik je pogledao Alehandra u oči a ovaj mu je, prvi put u životu, uzvratio
pogled.
„Ili ova žena ili ja!“
Bez oklevanja, Alehandro je odgovorio: „Jaše!“ Uzeo ju je u naručje i izašao
na palubu da udahne opojni morski vazduh.
Odustavši od uobičajenog zapovednog tona, Vladimir Monomah obratio se
Carskom baletu. Sudbina trupe sad je zavisila od diskrecije njenih članova.
Skandal bi ih zauvek uništio. Skrušeno ih je zamolio da izbrišu iz sećanja ono
što su upravo videli. Uskoro, još iste godine, kad stignu u San Francisko, gde je
hirurgija bila daleko razvijenija, Marina će se podvrgnuti operaciji kojom će
ukloniti taj neprijatan detalj i postati žena kao i sve druge. Trupom se razlegao
aplauz… Alehandra Prulanskog odmah će izbaciti, ali će mu pre toga isplatiti
značajnu sumu da bi ga ućutkali. Novi aplauz… Marina nije prestajala da plače i
nekontrolisano se grčila. Otac ju je ošamario i navukao joj novu packu.
Povrativši svoj gromki glas, odlučniji nego ikad dotad, naredio joj je da nastavi
probu da je ne bi išutirao u guzicu. Leopoldovna je izduvala nos u ruke vernog
pomoćnika Tita i zaplesala. Ubrzo su svi plesali mazurku, zanesenije nego ikad
pre.
 Jaše, koju je sledio Alehandro s koferima u rukama i debelim svežnjem
novčanica od sto dolara u gaćama, siđe u treću klasu. Nijedan vernik nije hteo da
pozdravi tu malu otpadnicu koja je bila u društvu gorostasnog goja. Ako je
bežala od pogroma, s kojim pravom im je nametala prisustvo jednog Rusa? Kao
da im je zarila trn u oko. Niko se nije pomerio da im napravi mesta, samo su
nastavili da nežnim rukama trljaju komade grube kože kako bi dobili žuljeve da
bi izgledali kao zemljoradnici.
Baba i deda morali su da se sklone u grozni ugao, u jazbinu greha, u dnu
skladišta, između gajbi jabuka, gde je proteran Ičo Melnik i njegovih šest
jevrejskih prostitutki. „Čovek ne živi samo od Tore“, rekao je namignuvši i
ponudio im gutljaj votke dok su devojke, mrljajući prostakluke, nameštale
džakove koji će im poslužiti kao postelje.
Jaše je nabavila komad sapuna i vedro vode i, koristeći komad smotane
tkanine umesto sunđera, oprala gorostasa kao da je dete. „Ne budi tužan“, rekla
mu je, „Argentina je velika zemlja. Ima mnogo posla. Uložićemo novac koji su
nam dali i obogatićemo se. Osnovaćeš svoju baletsku trupu.“
Alehandro je rasterao tugu i počeo da se smeje. Zaspali su zagrljeni.
U skladištu nije bilo grejanja i putnici su se smrzavali. Malo-pomalo, kurve su
im se približavale da bi se priljubile uz njihova tela zagrejana ljubavlju. Ičo
Melnik, diskretni pijanac, otvorio je nekoliko gajbi i od jabuka napravio dušek.
Klateći se do iznemoglosti, grupa staraca mrzovoljno je pevala i čitala poslednju
molitvu te noći. Pre nego što je glasno zabrkao, podvodač je promrmljao: „Nema
smisla tražiti od Boga ono što čovek sam može da ostvari.“
 III
ZEMLJA NAKRAJ SVETA
Pošto su prešli Atlantik i Magelanov moreuz, i prepustili se ledenim vodama
Tihog okeana, stigli su do obale koja je bila toliko razuđena da je Rebe, sa
užasom na licu, uzviknuo: „Oy, vey! Bog je baš išutirao ovaj šupak sveta!“
Najzad su se usidrili u luci Valparaiso.
Tereza se četiri nedelje pretvarala da je mutava, i sad je u ustima osećala teret
potisnutih uvreda teških kao kamen. Okružena klaćenjem i izmaglicom,
svakodnevno je bila primorana da sluša šaharit (jutarnje molitve) i minhe
(večernje molitve), praćene lešinarskim kreštanjem ošamućenih mistika koji su
povraćali. Bez obzira na sve, uvek su bili opasani gartelima, trakama od crne
svile koje dele telo nadvoje, na duhovni deo – ruke, srce, mozak, dostojan da
služi Uzvišenom – i grešni deo, kao što su stomak, polni organ, i noge. Mogli su
da pretvore u šil, sinagogu, svako mesto, koliko god vulgarno bilo, da bi po čitav
dan, svih dvadeset četiri sata, mrmljali svoje molitve Bogu, „O, Strašni,
ispunjavamo svojih šeststo trinaest zapovesti da nas ne bi zgromio. Pravedni smo
jer smo opijeni strahom; vodiš nas ubodima, udarcima i ujedima. Poduči nas
svojim besom i kletvama.“
Tereza je Boga mrzela više nego ikad pre. Vidite gde nas je doveo taj okrutni
starac! Šta znači ova luka u kojoj skoro i da nema ravnog terena, načičkana
kućama koje kao da nisu tu izgrađene već su izrasle kao tumori koji prekrivaju
obronke brda. Ako su Rusi i bili opasni, makar nisu jeli ljudsko meso… Ko zna
šta sve rade ovdašnji Indijanci. Možda nisu kanibali, ali jesu lopovi! Na kraju
krajeva, zar je to uopšte važno kad im od ono malo dolara koje im je dao Moše
Rozental nije ostalo ni cvonjka.
Da ne bi morala da se meša s Jevrejkama (one nisu umele da žive bez trampe:
vuneni prsluk za tri para gaća, pola hleba s lukom za šest trulih narandži) koje su
zaposedale kuhinju da bi pržile svoje laike, kuvale kašu, pekle macu šamarajući
decu, sipajući neprekidan niz poslovica: Da ti dođe iz dupeta u glavu, U pitanju
je odgovor, Bog kažnjava one koje voli i isterujući sedimu iz svake kašike, noža,
viljuške, tanjira i šerpe, Tereza je platila momku iz restorana druge klase da im u
posudama donosi hranu koju jedu goji. Videvši te izdajnike kako proždiru
nečistu hranu, imigranti se udaljiše od njih, spremni da se još malo zguraju kako
bi oko otpadnika napravili prsten širine dva metra.
Dok je ostatak porodice spavao, Alehandro je puštao Rebea da položi usne
posred njegovog srca da bi, prateći ritam otkucaja, recitovao molitve koje su mu
ulazile u krv i čistile čitavo telo.
 Kad je brod ušao u luku koja vodi do glavne ulice, četvoro dece potrčalo je ka
ogradi, s lakoćom krčeći put kroz graktavu masu Jevreja koji su im se s
gađenjem sklanjali s puta. Dostojanstveno, Tereza je uhvatila Alehandra pod
ruku i prišla uzbuđenim potomcima da bi bacila prezriv pogled na luku. Pored
stepenica za iskrcavanje galamili su prodavci nudeći banane, grožđe, trešnje i
razno voće neobičnog imena – čerimoje, mušmule, avokado, kaki… Drugi su
nudili bukete cveća i trava. Odeća im je bila puna zakrpa i nisu imali obuću. Kao
ni perje, lukove i strele. Nešto dalje, grupe elegantnih ljudi zaklonjenih šarenim
suncobranima dočekivale su putnike prve i druge klase.
Brodovi su utovarivali i istovarivali Italijane, Engleze, Nemce, Šveđane,
Francuze… Nafrakane žene hvatale su mornare za ruke odvlačeći ih u lučke
gostionice. Kuće na uskoj ravnoj površini iza doka, za razliku od onih skromnih
koje su prekrivale brda, podsećale su na raskošne pariške vile.
Civilizovani grad, koji je bujao .na čistom, prijatnom, opojnom, mirisnom
vazduhu između odsjaja andskih stena i šuma mora, naterao je Terezu da
zastenje, ali ovog puta ne da bi negodovala, već kroz osmeh zbog kojeg joj je,
iako se trudila da ga prikrije, lice izgledalo kao ozarena jabuka. I dok j e orkestar
gitara i harfe svirao neku vrstu polke praćene pljeskanjem, uzvicima i mahanjem
maramica publike, Alehandro i deca zagrlili su je savladani neobuzdanim
veseljem.
Putnici su počeli da se iskrcavaju dočekivani toplim zagrljajima. Grupa lepo
obučenih ljudi koji su ličili na goje primala je doseljenike mašući zastavicama sa
šestokrakim zvezdama i dajući svakome po paket u kojem su očigledno bili
hrana i odeća. Ljubili su se kao braća, plakali, pevali himne na jidišu i odlazili u
pravcu luke. Terezin osmeh izvio se u ogorčenu grimasu. Otresla je sa sebe muža
i decu kao da su prašina i konačno progovorila: „Nema razloga za veselje, idioti!
Ne zaboravite da više nismo Jevreji! Stigli smo u pakao i nema žive duše koja bi
nas dočekala!“
Uzela je kofere i oholo sišla da obavi carinske formalnosti. Porodica ju je
sledila trudeći se da imitira njeno ranjeno dostojanstvo. Niko im nije pregledao
prtljag. Tamnoputi muškarci s crnim brkovima nezainteresovano su im pečatirali
pasoše i pokazali, smejući se između sebe, u pravcu izlaza.
Bilo je devet ujutru. Bili su nasred ulice u Valparaisu, na kraju sveta, nisu
znali ni reč španskog, nisu imali novca ni prijatelja. Šta sad? Baš kao i u Parizu,
Tereza je sela na pločnik, zažmurila i rekla: „Sredi ovo kako znaš i umeš. Ja više
ne mogu.“
Fani, Lola, Benhamin i Haime gledali su u oca. Ovaj je odgovorio: „Dobro,
mislim da se od mene ponovo očekuje da pozovem Rebea da nas izvuče iz
škripca.“
 Kavkazac se u ovoj prilici pokolebao. Nije poznavao ovaj svet. Dvoumio se…
„Ako je mudar čovek onaj koji zna da ništa ne zna, onda sam u ovom trenutku ja
mudrac. Da vidimo… Sve se svodi na novac i smrt. Izvrni džepove, Alehandro,
zlatni ključ otvara hiljadu vrata. Možda ti je ostala neka zaboravljena
novčanica.“
Deda je pažljivo pretresao svoje duboke džepove. U dubokom naboru kožne
jakne našao je novčić. Pola kopejke, skoro pa ništa.
Zažmurio je i strovalio se na pločnik pored žene. Rebeov pobednički usklik
naterao ga je da ustane… „Mazel rov.' Pola kopejke, kakvo čudo! Adonaj nas
zove. Setite se, Izlazak, trideseto poglavlje, od jedanaestog do šesnaestog stiha:
'Kad staneš brojiti sinove Izrailjeve, između onijeh koji idu u broj svaki neka
dade otkup za život svoj Gospodu, kad ih staneš brojiti, da ne bi došlo iz njih
kako zlo kad ih staneš brojiti. A neka da svaki koji ide u broj po sikla. Bogati da
ne da više, a siromašni da ne da manje od po sikla, kad daju prilog Gospodu na
očišćenje duša vaših. I uzevši novce za očišćenje od sinova Izrailjevih ostavi ih
za potrebu u šatoru od sastanka…'
„Shvataš li, Alehandro, srebrnjak, pola sikla, pola kopejke, isti simbol,
siromašni i bogati daju polovinu, posmrtnu polovinu, primaju sveukupnost
večnog života. Činilo se da si sve izgubio, ali Adonaj je u najmračnijem
skrovištu tvoje odeće ostavio najvažnije, pola sikla kao prilog da uđeš u
svetilište i uspostaviš vezu koja će te spasti smrtnosti. Glavu gore, Bog nas čeka!
Tebe, mene, tvoju porodicu; ima nas sedmoro, zlatni svećnjak, menoral Treba da
se razvrstamo u red pa da se popnemo na vrh onog brda kako dolikuje. Vidiš li
hram? Tamo ćemo ostaviti tvoj prilog i od Svevišnjeg primiti podstrek za
otpočinjanje novog života…“
Alehandro je začkiljio pokušavajući da, na vrhu brda prekrivenog grozdovima
kuća, ugleda ono što mu je Rebe pokazivao. Prepoznao je sivu zgradu,
pravougaonu, s dimnjakom iz kojeg se vio beli dim. „Žrtveni oganj.“ Kao i uvek,
deda je poverovao u sve što mu je Kavkazac rekao. Klekao je raširivši ruke i
krenuo ka Terezi koja je odbijala da otvori oči.
Hor zvonkih glasova pratio je njegov kratak i neudoban marš. Gomila
tamnopute dece, među kojima je bilo i dvoje-troje plavušana, u poderanoj odeći,
i u pratnji mršavih pasa, graktalo je oko njih tražeći milostinju: „Samo jedan
novčić! Petoparac! Hleba!“
Najednom se trula breskva raspukla o Benhaminovu ćelavu glavu. Svi su
počeli da se smeju i nastavili da ih gađaju đubretom.
„Tereza, znaš da nas Rebe uvek izvuče iz nevolje. Ako hoćeš, nastavi da se
pretvaraš da ne postojiš, ali žmureći uradi ono što tražim od tebe. Moramo da se
rasporedimo kao što mi je rekao i da se popnemo na vrh onog brda. Tamo će
nam Bog pružiti potrebnu pomoć.“
Tereza, odlučna u nameri da izigrava nepokretnu figuru, napeta, neumoljiva,
jedva da je i disala, nit se pomakla, nit je odgovorila. Kao i blizanci, i Alehandro
je znao da ne može slomiti ženinu volju. No, pocrnelo meso stare banane sletelo
je na njeno odlučno lice. Baka je otvorila dva besna oka, opsovala, urliknula kao
zver, zafrljačila kofer u glavu jednog kera, zgrabila najveće dete, spustila mu
pantalone i, presavivši ga preko kolena, dlanovima mu obojila zadnjicu u crveno.
Pustila ga je, kad je procenila da je dovoljno kažnjen, da stigne svoje drugove
koji su se razbežali kud koji.
Strašnog izraza lica koji bi paralisao čitavu vojsku, Tereza je pogledala
supruga, zagnjurila Fani i Lolu u svoja nedra i rekla trudeći se da joj reči zvuče
čvrsto kao kamen: „A-le-han-dro-Ho-do-rov-ski, ti si kriv što smo završili ovde.
Rebeova ludost zavila nas je u crno. Ovde saveti tvog duha ništa ne vrede. A ja
ne želim da nastavimo da živimo kao paraziti jevrejske zajednice. Prošlost je iza
nas! Novi svet, novi život! Ovo je poslednji put da prihvatam pomoć te male
nakaze. Postrojićemo se kao što si tražio i idemo na vrh brda. Videćemo da li će
nam tamo vrhovni bednik pomoći u zamenu za pola kopejke. Kunem ti se
životom, ako se ništa ne desi, ostavljam ti Haimea i Benhamina, vodim svoje
devojčice, idem s njima u gostionicu u luci da živimo kao kurve!“
Alehandro je progutao knedlu, pokušao da poljubi Terezinu ruku, ali je ona
besno povuče, i rasporedio je porodicu u vrstu. Pored Tereze, Fani, a uz Fani,
sasvim levo, stala je Lola. Pored nje, Benhamin, a pored Benhamina, Haime, na
samom desnom kraju. Kavkazac je išao u sredini. „Obrazovali smo zlatni
svećnjak. Naše duše su sedam plamenova… Sad ćemo se, držeći se za ruke,
popeti da damo prilog hramu.“
„Prvo pitaj svog Rebea da li će on da vuče kofere.“
Fani i Haime zakikotali su se na majčine reči. Rebe je odmah došapnuo
Alehandru: „Mudri Hilel je rekao: Ako želiš da imaš sve, ne zadovoljavaj se
sitnicama.' Ostavite sve što imate!“
„Tereza, dušo moja, kao što je rekao jedan mudrac, da bi posedovala sve ne
treba da poseduješ ništa. Ostavićemo kofere.“
„To te je savetovao tvoj Rebe? Da ostavimo da nam pokradu ovo malo što još
imamo? Nek ti bace so u oči, biber u nos i kamenje na srce! Nek ti iščupaju
creva iz utrobe, obmotaju ti ih oko vrata i obese te na drvo! Da se pretvoriš u
pticu, a on u mačku, pa nek te proždere i zadavi se, pa crknite zajedno!“
„Dosta, Tereza! Obećala si da ćeš me poslušati još ovaj, poslednji put.“
„Sad je sasvim jasno da ćemo se kurvati. Uništićeš moj i život svojih kćerki.
Umrećeš od sramote…“
„Verujem mu. Idemo!“
 Ulica je vijugala između jednospratnih i dvospratnih kućica čiji su prozori bili
ukrašeni saksijama s geranijumima i paprati. U poređenju sa ostalim, na kojima
su bile vile, vrtovi, crkve, ovo brdo bilo je najskromnije u Valparaisu. Čileanci
nisu bili nasilni. Iz soba su posmatrali porodicu kako prolazi posred ulice
preprečivši je držeći se za ruke, kao povorka kojoj su odsekli telo pa je ostala
samo predvodnica. Osmehivali su im se, pružali im čaše vode ili vina i parčiće
dinje. Zadihana, Tereza je blizancima zabranila da uzmu bilo šta, iako se i njoj,
pod zracima sunca koje je peklo silinom kakvu dosad nije osetila, sušilo grlo i
pucale usne.
Ispostavilo se da siva, pravougaona kućerina, s limenim odžakom iz kojeg se
vio beli dim, nije hram, već vojna kasarna pred čijim su metalnim vratima
stražarila dvojica vojnika. Posle loše prikrivenog razočaranja, Alehandro je bolje
pogledao i shvatio da odžak ne pripada kasarni, već je, oslonjen na zid, vodio do
drvene kolibe u kojoj se nalazila glinena peć i sto sa stolicama. Otkrivajući
poslednja tri preostala zuba, ćelavi starac nudio je neku robu pokazujući na dve
korpe prekrivene praznim džakovima brašna.
„Veruj“, rekao mu je Rebe. „Ništa nam nije dato, moramo ga zaslužiti. Bog se
krije da bismo ga tražili. Učeći da ga prepoznamo svuda oko sebe, mi se rađamo.
Hram je vojna kasarna zato što je poštovanje božjeg zakona jedina prava
sloboda. A ova skromna koliba, koja nas je prizvala dimom što se vije iz njene
pročišćujuće peći, najsvetije je od svih svetih mesta – žrtveni oltar. Starac koji
nas doziva sveštenik je ovog svetilišta. Daj mi pola kopejke za prilog da ga, u
ime porodice Hodorovski, stavim u njegove svete ruke.“
Videvši da je Alehandro pao u trans, poprimio drugačije ponašanje, grub glas i
vatren pogled Kavkasca, Tereza poče da čupa kosu. „Nekad bih rekla 'Bože moj',
a šta sad da kažem? Muž mi je poludeo i ostali smo sami na ovom svetu. Ubiću
se! Bolje biti mrtva lavica nego živeti kao šugavo pseto.“
Rebe joj, s blaženim osmehom, odgovori: „Ako nam je Bog dao žeđ, daće
nam i vode. Ako nam je podario zube, daće nam hleba. Priđite oltaru.“
Tereza, koju je savladao umor, krenu za suprugom. Krezavi starac izvadi iz
svake korpe po jedno trouglasto pecivo i reče: „Sa mesom, sa sirom.“
Rebeu nisu bile poznate empanade, ta čileanska hrana napravljena od testa
punjenog mlevenim mesom ili sirom, ali zadivljen izgovori: „Blagosloven bio!“
Bog mu se obraćao simbolima. Pred njima je bio najsvetiji simbol, Davidov štit!
Pomirisao je empanadu s mesom. „Ovo je Svevišnji predstavljen kao materija.“
Pomirisao je empanadu sa sirom. „A ovo je Svevišnji predstavljen kao duh.“ Iz
starčevih ruku uzeo je dva trougla i preklopivši ih napravio šestokraku zvezdu.
Magen David, jedinstvo neba i zemlje, vatre i vode, tela i duše. „Bog je hrana
koje nam nikad neće zafaliti. Pojedimo je.“ Zatražio je da svaki član porodice
zagrize svaki od šest ćoškića.
Stari sveštenik poče na španskom da recituje psalm zahvalnosti, koji oni nisu
razumeli: „Ko će da plati te dve empanade?“
Rebe je od porodice zatražio da jednoglasno ponove te svete reči. Usta koja su
mirisala na sir, luk i meso zahvalno zapevaše:
„Ko će da plati te dve empanade?“
Starac je ispružio otvorenu šaku zahtevajući isplatu. Rebe se spremio da
krene. „Ispunio sam svoj zadatak. Daj mu prilog i Svevišnji će se pokazati.“
Rebe nestade. Alehandro, sa osmehom na licu, stavi pola kopejke u suvonjave
prste. Starac pogleda sićušni novčić, lice mu se pretvori u okean od brojnih
talasastih bora, usta se izviše u oboreni polumesec i on se pripremi da izgovori
uvredu… Ali, pre no što je uspeo da razdvoji usne, tlo poče da podrhtava.
Luster, okačen na tamni gajtan ulepljen muvljim izmetom, poče mahnito da se
klati; pala je kiša suvog lišća, psi su zalajali takvom silinom da se činilo da će im
utrobe izleteti kroz njuške, a iz zemlje izroniše prašnjava čudovišta. Usledio je
strašan hropac praćen snažnijim potresima. Srušiše se neke kuće. Začu se ljudski
vapaj koji je bio mešavina straha i bola. Čitava luka je zaplesala. Ogromni talasi
odbaciše brodove na dokove. I uslediše još snažniji udari. Niko nije mogao da se
održi na nogama. Brda su pucala kao zrele voćke otkrivajući tamnocrvene
pukotine. Konji su upadali u provalije.
Hiljade građana preplavilo je ulice trčeći s kraja na kraj, izbjegavajući zidove
koji su se obrušavali. Eksplodirala su burad s naftom. Eksplozije i vapaji
pojačavali su paniku. Novi potresi, još snažniji. Ćela luka ljuljala se kao brod u
oluji. Nijedna zgrada nije ostala čitava. Srušila se vojna baraka. Dvojica stražara
ostali su nepomični na svojim mestima, kao da imaju korenje, dok im metalna
tabla nije odrubila glave.
Alehandro gurnu decu ka čeličnoj klupi koja je bila
pričvršćenazapod.Tusu,šćućurenimeđunjenimnogarama, čekali da prođe
zemljotres. Deda je počeo da recituje reči koje mu je diktirao Rebe. Bestelesni je
znao neku magijsku raspravu o činima koje mogu da ublaže besne potrese.
„KADAKAT, ARAKADA, DARENAK, AKESERA, KAMERAD, ADAKARA,
TAKADAK.“ Svi, usplahireni, drhteći od straha, ponoviše te reči.
Kad ih je čula, Tereza je poludela od besa. Stala je na klupu održavajući
ravnotežu vesto kao mornar. Nije marila što pored nje padaju stabla, komadi
cementa, prozori, izlomljeno staklo i cevi oštre kao jatagani. Uzdigla je pesnice
ka nebu uzvikujući: „Neka te stignu sve kletve koje su tvoja usta ubice
izgovorila otkako si stvorio svet! Gledaj koliko uništavaš samo da bi me slomio!
Neće ti uspeti! Nek cela planeta počne da se trese, briga me! Šta možeš protiv
žene čije je srce usahlo? Ubij me već jednom jer me ni zemljotresima nećeš
naterati da ti otvorim svoju dušu!“
Usta su joj se penila, prebledela je kao krpa podrhtavajući više nego tlo,
Alehandro ju je zgrabio za listove, oborio je u naručje i ludačkom snagom je
smestio pod klupu očajnički je ljubeći ne bi li je ućutkao.
Zaglušujuća škripa najavi pucanje tla. Starog sveštenika, dok je skičao kao
svinja, proguta ponor. Čelična klupa kliznu niz ulicu pričvršćena za ogroman
komad brda. Porodica Hodorovski ispusti neobičan vrisak koji je bio mešavina
Alehandrovog religijskog zanosa, Terezinog besa, Lolinog i Benhaminovog
užasa, i Faninog i Haimeovog oduševljenja. Ovo dvoje bili su na toboganu koji
ubrzava, i samo su hteli da što više uživaju u spustu ne pomišljajući da ih dole
čeka razorni sudar ili smrtonosno potapanje u okean.
Izvukli su se između nogara i popeli se na čeličnu ploču balansirajući na njoj
kao da jašu na vrhu talasa. Gomile stenja počele su da uništavaju ulične
svetiljke, da gnječe pse i ljude, ruše kuće ostavljajući za sobom trag krvavih
ruševina. Vožnja se ubrzavala istom silinom kojom je Tereza u skrovištu, s
Benhaminom i Lolom zaklonjenim ispod svojih ogromnih grudi, pojačavala
svoje kletve. Alehandro, čineći nadljudski napor, izroni ispod klupe i zgrabi Fani
štiteći je svojim telom. Haime nije dozvolio da ga uhvate. Skočio je s metalnog
postolja i pojurio ka vrhu brzog komada brda odakle je, uz pobedničke usklike,
izbegavao odlomljene zidove, izlomljeno staklo, grede i ljudske udove koji su
proletali pored.
Jurili su pravo na fabriku obuće. Zgrada skromnog izgleda, sačinjena mahom
od betonskih blokova spojenih tankim stubovima, poslužila je, sabivši se pri
sudaru, kao kočnica za komad brda koji se tu ugnezdio kao u kolevku. Klupa se
zaustavila u savršenom horizontalnom položaju. Jurnjava nizbrdo prošla je tako
da se čaša vode mogla prevesti bez ijedne prosute kapi.
„Čudo!“, uzviknu Rebe. „Tohu va'Bohu, Haos je jaje iz kojeg se rađa red!
Počinje novi život!“
Ne slušajući ga, Alehandro je naizgled čitavu večnost s porodicom ostao ispod
klupe, što je zapravo potrajalo koliko i jedan potres. U pitanju su bile sekunde,
minuti, sati. Nikad nije saznao, niti ga je to zanimalo. Njegov narod upoznao je
mnoge katastrofe i vekovni nagon naveo ga je da se preda istinskom vremenu,
onom koje se ne može izmeriti, u kojem dvadeset godina prolazi kao jedan sat a
jedna sekunda traje kao hiljadu godina. Znao je da bol i zadovoljstvo čitavog
jednog života ne traju duže od trena, ali i da svaki korak na večito stranom tlu
traje čitavu večnost.
Kad je tlo prestalo da se pomera, nastupila je tišina koja im je zaparala uši, a
zatim je, između Haimeovog smeha dok ih je pozivao da se spuste sa stene
gađajući ih raznoraznim cipelama, počeo da izranja splet jauka, hiljade ljudskih
glasova kukale su nad prirodnom kaznom mešajući se sa zavijanjem pasa, koji
su preko čitave zemlje, preko planina i dolina, prenosili vesti o prisustvu smrti,
nevidljive tarantule koja je prekrivala Valparaiso.
Alehandro je proverio da li su svi dobro, izašao ispod klupe i opalio Haimeu
šamar – prvi i poslednji u životu, ali šamar koji će obeležiti prelomni trenutak
posle kojeg će, polako ali sigurno, milimetar po milimetar, početi da se
udaljavaju jedan od drugog – pa počeo da pretražuje ruševine da bi video treba li
nekome pomoći. Našao je zgnječena tela, izobličena, raspuknuta. Savladao je
svoju veliku radoznalost – nešto, možda njegova životinjska strana, teralo ga je
da iskopava ruševine i miriše krv, gleda tajne tela, skrivenu utrobu koja se sad
pokazivala u punom svetlu – jer se povinovao vrhovnoj volji verujući da ono što
je Bog sakrio u mračnu unutrašnjost organizma, skrivenu od pogleda, treba
poštovati.
Obaveza je gledati ono što je otkriveno, ali ono drugo, što izranja iz bola
izazvanog nesrećom, treba izbegavati. Moramo biti obazrivi s čulima. Ima toga
što ne možemo videti, čuti, pomirisati, dodirnuti, ni pojesti. Od nas se očekuje da
veliku pažnju pridajemo organima opažanja, kao i željama, potrebama,
osećanjima i idejama. Ne može se misliti bez ograničenja. „Posveti se onome što
ti je dozvoljeno da saznaš i zaboravi na misterije.“ Ah, dobri Talmud!
Jauk ga je naveo da potrči i među ruševinama pronađe čoveka s gredom
zarivenom u grudi. Njegova koža, sve bleđa, odudarala je od potoka krvi koji mu
se izlivao iz tela. Čovek na samrti grčevito je držao ručku kožnog kofera.
Mudrim pogledom onih koji su svesni da stupaju u carstvo mrtvih, ponudio mu
ga je mrmljajući reči koje moj deda nije mogao da čuje, ali ih je osetio. Taj
čovek davao mu je svoju najveću dragocenost, alat. Zašto? U radnikovim očima
videla se iskrena molba a ujedno i velika sreća što svoju svest nudi smrti, kao
divlji cvet, čista i prosta žrtva, večni nestanak, vraćanje pozajmice, zmija na
steni, ptica na nebu, brod na moru, ne ostavljajući traga, ničega za šta bi se
uhvatio, samo mala zaostavština, namenjena svima, pojedincu, njegov alat,
vredniji od života, on, njegovo istinsko biće… Spoznaja da će skromne ruke kao
što su njegove nastaviti da rade s tim anđelima od drveta i metala, mudrim,
uslužnim, svetim, omogućilo mu je da sasvim mirno uroni u ambis.
Alehandro je otvorio kofer, izvadio alat, ljubio ga i s velikim poštovanjem ga
privijao na grudi dok mu je obućar na samrti tananim glasom imenovao svaki
predmet i objašnjavao njegovu namenu na španskom, s toliko ljubavi da je sve
razumeo kao da je na ruskom. Čekić za ispravljanje kože, štipaljka za
pričvršćivanje modela na kalup, klešta za prošivanje, presa za ravnanje, lopatica
za nanošenje voska na donove, dleto za donove, šilo za bušenje kože, okrugla
klešta, zumbalica, kutija imalina, paketić katrana i kalem lana. Videvši da je moj
deda uzeo alat i vratio ga u kofer, čovek duboko uzdahnu i predade svoj život uz
osmeh.
Rebe reče: „Vidiš li, Alehandro? Bogti je dao zanimanje. Sad si obućar.“
Deda stegnu kofer na grudi i brižnu u plač.
Tereza i deca dozivali su ga na sav glas. U glasovima su im se osećali
radoznalost i strah. Alehandro, preskačući grede oštre kao brijači, stiže do stene i
pope se na čeličnu klupu. Njegova porodica, koja je sedela kao u pozorištu,
pokazivala je na biće koje je skakutalo i mrdalo zadnjicom pokušavajući da
otkači čupavi rep zakačen za klovnovsko odelo. Govorio je kao čovek, ali su mu
usko i istureno čelo, duboko usađene oči, prćast nos, velika usta i izražene uši
ukazivali na majmuna. „Požurite, dođite! Može ponovo da zatrese!“, vikao je na
španskom. Tereza je odrečno odmahnula glavom i pokazala da ne razume.
Majmunoliki im je isto ponovio na italijanskom, francuskom, nemačkom,
engleskom, holandskom, portugalskom, poljskom i, konačno, na ruskom:
„Požurite, dođite! Može ponovo da zatrese!“
Pojurili su ka čudnom poligloti. Pokazao im je da se popnu na prikolicu
ukrašenu limenim drvećem koje treba da podseća na tropsku šumu gde
majmunoliki klovn kao da balansira iznad zelenih krošnji. Preveo im je velika
crvena slova ispisana na zadnjim vratima: „Majmunoliki. Samostalni cirkus.“
Potom je sa olakšanjem uzdahnuo.
„Uf, imali smo sreće! Svi iz te ulice su nastradali. Moja prikolica i konji prošli
su bez ogrebotine. Moramo što pre da odemo odavde. Posle prvog potresa uvek
sledi još jedan. Nema prvog bez drugog, reče rugoba. Vas dvoje sedite pored
mene a četvoro dece smestite na džakove sa senom, koje je odlična hrana za
konje. A sad, put pod noge! Kreči, Beli! Kreči, Crni!“
Konj kojeg je nazvao Beli bio je crn, a Crni je bio beo. Životinje, zahvaljujući
minimalnoj količini snage dobijene od „odlične hrane“, pokrenuše kosti najbrže
što su mogle, pa tromim hodom i hropćući napustiše Valparaiso. Baš kad su zašli
u dolinu s tamnom, skoro crvenom zemljom i drvećem debelih listova koje se
presijavalo kao oštrice, izbio je novi potres. Izuzev užasnog brektanja zemljine
utrobe, oblaka prašine i ponora koji su se otvarali u dugim sarkastičnim
osmesima, do njih je doprla i vriska žrtava zgnječenih u luci.
„Ovako sigurno kukaju i siroti osuđenici u paklu“, reče majmunoliki i, kako
su mu ruke bile zauzete grčevitim držanjem za prikolicu da ga siloviti potresi ne
bi zbacili na zemlju, prekrsti se desnom nogom. Bio je tako razgiban da je
palcem dodirnuo čelo. Potresi su prestali. Zrikavci i ptice su zapevali. Beli i
Crni, zauzeti problemima s varenjem, nastaviše da kaskaju.
„Nisam baš zadovoljan. Ovaj zemljotres je poguban za posao. Između
Valparaisa i Santjaga ima mnogo sela u kojima održavam predstave. Sad će
seljaci da pohrle u luku da bi opljačkali kuće i leševe pre nego što stigne vojska.
No, udri brigu na veselje.“
Nasmejao se pa naglo promenio temu: „Onda, vi ne govorite ni reč španskog,
je li tako? Da li bar imate prijatelje u Čileu, rodbinu, neko društvo, nekog ko
bivaš primio?“
„Ne, gospodine.“
„Da li vam je ostalo novca?“
„Ni pola kopejke.“
„Odeće za prodaju?“
„Samo ovo što je na nama.“
„Neki nakit, neka vrednost?“
„Ovaj obućarski alat.“
„A, to ne, gospodine! S tim možete da zaradite za život u Santjagu. A vi,
gospođo?“
Serafim, tako je čovek s majmunskom facom rekao da se zove, pogleda ka
dubokom rascepu između Terezinih grudi u koji je utonuo lančić od niklovanog
gvožđa. Baba je, na dedino ogromno iznenađenje jer je nikad ranije nije video u
takvom stanju, pocrvenela. Kako je kod nje sve bilo prenaglašeno, od naleta krvi
koji je izbrisao bledilo, lice joj je izgledalo kao da je stavila crvenu keramičku
masku. Deca su prasnula u smeh. Serafim je zviždukom zaustavio Belog i
Crnog, i ruku sklopljenih kao da se moli, nagnuo se ka Terezi mrmljajući:
„Devica zore“, a iz utrobe kao da mu se oteo dubok uzdah, koji je podsetio na
ranjenu životinju.
Baka je prekinula neobičan trenutak glasno podrignuvši. „Izgleda da sam i ja
poludela! Zbog tog nesrećnog zemljotresa zaboravila sam na svoju decu. Nisu
jeli čitavu večnost.“
Majmunoliki je otvorio kartonsku kutiju, izvadio četiri banane i dao ih deci.
Terezi i Alehandru pružio je dve jabuke. Kad su svi završili s jelom, baka izvuče
sat iz dubine grudi. Tamo je bilo sedam dresiranih buva: Baroko, Barono,
Naprepešev, Sedila, Kaske, Brila, Semudalala. Semudalala je bila smešna. Pre
nego što bi ujela izvela bi niz od dvadeset šest salto mortala.
Praćena ljubopitljivim pogledima svoje porodice, a naročito majmunolikog,
pored otvorenog sata spustila je desnu ruku i pozvala: „Baroko!“ Jedna buva
skočila je da je ujede na mesto gde se opipava puls. Namestila je i levu ruku, pa
rekla: „Barono!“ Druga buva skočila je da večera. Čedno je zadigla suknju i
približila kutijicu udubljenju iza desnog kolena.
Ugledavši belasanje mramornobele kože, Serafim se još jednom nakloni u
molitvu: „Presveta Bogorodice snega!“
„Tvoja večera, Naprepeševe!“ I iskoči i treća buva. Drugu nogu ponudila je
Sedili, koja se poslušno odazvala pozivu. Zatim je baka otvorila dekolte i
oslobodila svoje dve biserne lubenice. Majmunoliki se onesvestio i pao na leđa
među džakove slame. Alehandro je brzo skinuo kaput i pokrio suprugu. „Kaske,
Barila!“ Peta i šesta buva zauzeše svaka po jednu bradavicu. Tereza je odgurnula
muža, zadigla suknju, malo spustila gaće otkrivši tako duboki pupak i s dečjim
osmehom promrmljala: „Semudalala“. Poslednja buva izvela je niz salto mortala
i ugnezdila se u ukusnu rupicu.
Deca su zapljeskala. Alehandro se preznojavao. Serafini je počeo da se trese
kao da mu je temperatura skočila na četrdeset. Po završetku obroka, sedam buva,
bez ikakvog naređenja, odskakuta do svog skloništa. Tereza je zatvorila sat,
zagnjurila ga nazad u grudi i namestila haljinu. Majmunoliki se borio da dođe do
vazduha. Alehandro, mokar od glave do pete, izgubi razum. Oči mu se napuniše
krvlju. Šlic mu je nabrekao. Izgledalo je kao da ga je majmunoliki zarazio
groznicom. Tereza je ponovo pocrvenela. Muž ju je zgrabio za ruku, prožet
snagom koja je mogla da ukroti tajfun, i naterao je da siđe s prikolice da bi je
odvukao do brdašceta prekrivenog kaktusima. Nestali su među sočnim
bodljikavim biljkama.
Majmunoliki je zaustavio konje i ponovo pao na leđa, kao u ekstazi, na
džakove sa senom. Deca su sišla da bi krišom krenula za roditeljima. Bilo je
nemoguće probiti se kroz tunel od trnja, ali je silina strasti Alehandru omogućila
da prokrči put ostavljajući za sobom prolaz natopljen zelenom sluzi. Tuda su
prošla deca pazeći da se ne okliznu i štiteći oči od oštrih bodlji. Vetar je
promenio pravac i, zajedno s gnjecavom škripom polomljenih kaktusa, doneo
očev glas, besan, bolan, uzbuđen, uspavljujuć, uvredljiv, molećiv.
„Moja si, samo moja. Shvataš li? Nešto čudno ti se desilo sa onim majmunom.
Pokazala si mu sise i pupak. Odakle ti ta ideja? Niko ne sme da te gleda, čak ni
čudovište.
Ti si samo za moje oči, moj dodir, moja usta. Neću nikakve tajne. Zauzdaj
volju za pojasom, ne dozvoli da ludilo, nemir i čudna iskušenja savladaju tvoj
polni organ. Predaj mi se!“
U njegovom ljubomornom glasu bilo je crnih oblaka, munja, oluje. Dok je
govorio, vikao, pevao, skidao ju je i odbacivao joj odeću kao znojavu koru
slatkog voća. Deca su, sakupljajući odeću, stigla do vrha brdašca i ugledala ih
kako se valjaju, nagi, čvrsto isprepletani, po moru bodlji. Oštri vrhovi bi u
dodiru s njihovim telima pali spaljeni a opasna debela stabla pucala su i
pretvarala se u ljigave, mirisne dušeke. Od Alehandrovog mrdanja kukovima
planina je podrhtavala.
„Primi me! Celog! Još dublje! I još dublje! Do dna beskrajnog ambisa!
Pokušaj da progutaš moje kosti.“
 Očajnički je želeo da se Terezina koža otvori i prekrije ga kao krilo rastapajući
ga u svojoj krvi, da bi tako mogao celu da je prožme, da mu ništa ne ostane
uskraćeno, da mu otkrije i najskriveniji kutak svog tela; nije tražio zadovoljstvo,
želeo je da mu se žena raspukne u hiljadu vrelih ponora, da joj duša eksplodira
od zadovoljstva.
Njegovi pomahnitali pokreti pre bi se mogli pripisati ludaku nego životinji.
Činilo se da je pri svakom nasrtaju želeo da podari život. Po njegovim napetim
leđima padali su biljni ježevi i otvarali mu rane, ali to mu nije smetalo. Tereza
mu je uzvratila udarajući ga u rebra svojim vrelim grudima, stežući ga oko
pojasa životinjskim butinama, mešajući kukovima kao žestok vrtlog. No,
Alehandrovo očajanje nije slabilo, što je više dobijao, više je i tražio. Znao je da
mu supruga skriva tajni bedem, neosvojiv. Naleti njegovih kukova zvučali su
kao pucnji, činilo se da se kosti bakine karike polako lome. Privučene slatkim
sokom izgnječenih kaktusa, pojavile su se stotine, hiljade guštera, zelena,
svetlucava mrlja koja ih je okruživala kao živi venac. Zvuk tolikih jezičaka koji
ližu sok podsećao je na zvonki žubor potočića. Deda nije mogao više da izdrži.
Zabacio je glavu unazad izvijajući leđa kao da svojim hrapavim stenjanjem želi
da stigne u središte neba i svom silinom zario se u ženinu utrobu. Ona ga je
odgurnula takvom snagom da je odleteo dva metra i pao na leđa kad mu je iz
polnog organa štrcnulo belo drvce.
„Ne prosipaj svoje seme u meni! Novi život samo je još jedna smrt! Neću da
stvaram leševe za ubicu!“
Seme je palo u biljnu magmu teškim kapljicama koje su potonule stvarajući
prolazne zelene krunice. Iz svake se rodio jedan beli leptir. Jato leptira pokušalo
je da uzleti u potrazi za svetlošću, ali su gušteri vesto poskočili i sve ih odneli, u
agoniji, u svojim vlažnim njuškama.
Alehandro je došao sebi. Zagnjurio je glavu u Terezine grudi i počeo da se
smeje od stida. Smirila ga je kao dete.
„Nije to ništa, ludice moja. To je zemljotres, ova nova zemlja, drugo nebo,
drugo sunce. Uskoro ćemo se navići na sve to i ponovo ćemo biti isti kao pre.
Dođi, obuci se.“
Deca su polako prišla roditeljima i dodala im stvari. Tereza je proverila da li je
sedam buva na svom mestu i zadovoljno se obukla. Isto je učinio i njen suprug.
Uhvatili su decu za ruke i vratili se do prikolice sporim korakom kao da šetaju
kroz cvetne vrtove na obali Dnjepra, u godini bez pogroma.
Majmunoliki, koji se već osvestio, sačekao je da se popnu i konjima dao znak
da krenu. „Ajde, Beli, 'ajde Crni!“ Kasnije je, očiju punih skrušene tuge, zamolio
par: „Molim vas, gospođo Tereza, gospodine Alehandro, nemojte pogrešno da
me razumete, nemojte misliti da sam rob životinjskih nagona, nikad nisam bio sa
ženom. Koja bi me htela ovakvog? Nevin sam, i mada imam trideset godina,
nisam iskusniji od deteta. Gospođo, dozvolite da vam objasnim svoje postupke,
u njima nema ni trunke pohote. Kako su mi ispričali, majka me je bacila u
kontejner jer sam ružan. Da li je bila siromašna? Bogata? Bolesna? Žrtva
silovanja ili incesta? Nikad neću saznati. Pronašao me je neki prosjak koji je
odlučio da me preda Crvenom krstu. Izazvao sam pometnju. Bio sam star dva
dana i prekriven dlakom. Izvršili su svakojaka ispitivanja da bi otkrili da li sam
napredni majmun ili izopačeni čovek. Izabrali su drugu mogućnost. I danas
patim zbog toga.
„Da su me proglasili razvijenom životinjom, bolje bih prošao: raskošni kavezi,
prvoklasno obrazovanje, slava, uvažavanje celog sveta. Kao čoveka, Nacionalno
sirotište nevoljno me je primilo i nisu učinili mnogo da me održe u životu.
Odrastao sam u sobi koja je bila manja od kaveza u zoološkom vrtu. Staratelji su
mi se obraćali samo da bi me ponizili a deca da bi mi se rugala. I kako da ne
budem ovakav kad su čak i kerovi lajali i mačke siktale nakostrešene dlake kad
bi me ugledali? Jedini prijatelji bili su mi pauk, pacov i golub slomljenog krila.
Prilikom svečanih parada, na državne praznike, Praznik rada, godišnjicu
pomorske bitke kod Ikikea, zatvarali su me u sirotište uz strogu zabranu
izlaska…
„Tamo, u ledenoj samoći ogromne zgrade, čiji su tamni ćoškovi krili podle
pretnje a senke optuživale kao sudije, nemajući šta da radim, povlačio sam se u
kapelu Tri Marije. Bila je to velika fiskulturna sala pretvorena u hram. Oltar su
krasile tri device. Kako su svi čuvari bili muškarci, a dečaci i devojčice živeli u
različitim zgradama ove ustanove, te skulpture bile su jedine žene koje sam u
životu video. Jedna je bila bela, mermerna, Devica snega. Druga, od crvenog
porcelana, Devica zore. A treća crna, izrađena od abonosovine, Devica noći. Sve
divne, s najzanosnijim osmesima. Koristeći to što nema nikoga, pentrao sam se
uz oltar, grlio ih svojim ručicama i zasipao im usta poljupcima zamišljajući
majčine usne. Mermer, porcelan i abonosovina nisu bili topli kao ljudsko telo, ali
menije njihova hladnoća bila toplija od prezira čuvara i siročića.
„Jednom sam iz ambulante uspeo da ukradem lekove za spavanje. U sitne
sate, skliznuo sam niz hodnike, stigao u kapelu i, klečeći pred tri Marije, odlučio
da okončam svoj ništavni život. Spremao sam se da progutam šaku pilula kad mi
je lice okupao mlaz mleka. Isprva ništa nisam video, zaslepljen neprekidnim
dobovanjem mlake tečnosti o svoje oči. Zatim sam shvatio da mleko izvire iz
dojke crne device.
„Kad je to čudo presušilo, bela devica je zaplakala. Iz njenih očiju jurnuše dva
potočića. Požurio sam da joj poljubim suze drhteći od groznice. Kad sam polizao
poslednje kapi, na čelu crvene device izbi bezbroj sitnih rubina. Prislonio sam
grudi da ih oboji ta dragocena krv.
„Svaka na svoj način, obratile su mi se moje tri majke. 'Poveri nama fizičku
bol, duhovnu patnju i nahrani se našom ljubavlju. Nisi sam na svetu, postojiš za
nas. Zbog toga, živi za nas.' To sam i učinio. Bacio sam otrov i odlučio da živim.
Čudo posvećeno meni, samo meni, biće tajna koja će me podstaći i omogućiti mi
da se suočim s društvom. Bog otac me je napustio, usvojila me je beskrajna
milost svetog majčinskog trojstva. Pomislio sam: veće su mi šanse ako se,
umesto stremljenja ka visinama, strmoglavim nizbrdo. Umesto da se borim za
mesto koje mi pripada u ljudskom svetu, moram isticati životinjsko ponašanje,
moram postati više majmun nego čovek, prevazići njihovo ruganje, poniziti
samog sebe mnogo više nego što bi oni to mogli. Ako naglasim sarkazam,
vređajući svoje dostojanstvo, predajući se groteski, postaću im simpatičan. Iako
ću zauvek biti usamljen, biću okružen osmesima.
„Posle večere, svi siročići imali su pravo da, posle anemične supe i posnog
paprikaša, pojedu desert, marmeladu od guave ili žele od dunja sa sirom ili
biskvitom, ili, zimi, uštipke s toplim prelivom – svi osim mene. Meni su uvek,
uz pakostan osmeh, davali bananu. Rugali su se mom strašnom licu. Kao da su
me svako veče, pošto bih svojim lepim ponašanjem i preterano finim gestovima
pokušavao da prikrijem svoj majmunski izgled, razotkrivali. Izreka kaže: 'Vuk
dlaku menja, ali ćud nikada.'
„Ja bih se povukao, pogleda uprtog u bananu, ali ne bih je pojeo. Otišao bih na
počinak bez željenog deserta. Ovog puta, u službi tri Marije, kad su preda me
stavili uvredljivu voćku, pustio sam da mi sklizne tanka slina, počeo sam da se
udaram u grudi, istrljao sam se po ćelom telu, kao babun, pokušao da je pojedem
s korom i ispustio glasne krike nezadovoljstva. Na kraju sam je oljuštio i u
transu pogledao žućkasto meso, kao da vidim samog Boga. Isplazio sam jezik
što sam više mogao, obliznuo usne, zagrizao i, mljackajući s najvećim
uživanjem, stropoštao se na sto češkajući zadnjicu.
„Celo sirotište zapljeskalo je uz gromki smeh. Dobio sam prvu bitku. Od tog
trenutka biću veći majmun od majmuna. Posle mnogih časova vežbanja naučio
sam da vučem noge kao ćopavci. Jednog dana uspeo sam da pojedem bananu
koristeći samo donje udove. Kakav uspeh! Da bih ih ponovo zasmejao, deca su
mi poklanjala svoje kolače. Mogao sam da se naslađujem i jedem koliko mi
volja, ali platio sam ceh povremenim problemima s varenjem.
„Uskoro sam osetio obavezu da obogatim repertoar: svakog dana morao sam
drugačije da pojedem bananu. Besno: divljački sam je grizao žvaćući uz širok
osmeh. Mešavina besa i zadovoljstva dopala se mojim suparnicima. Zabrinuto:
pošto bih sakrio bananu ispod salvete, praveći se da je ne primećujem, kreštao
sam i tražio je na sve strane, čak i između nogu. Od mojih krika stezalo im se
srce i kad sam konačno podigao salvetu i srećno zaskičao, svi su počeli da tapšu.
Ipak, tačka koja im se najviše dopala, i koju sam morao da ponavljam bezbroj
puta, primajući za nju ne samo deserte, već i klikere, čigre, i druge igračke,
markice… bila je ona sa otrovnom bananom. Pretvarao sam se da sam gladan i
da jedva čekam da osladim njušku, zagrizao bih i među zubima zadržao maleni
zalogaj (smeh), da bih ga potom polako žvakao kao da je ogroman (još smeha),
progutao i podrignuo od zadovoljstva posle čega bih se naglo uhvatio za stomak
kao da me je uhvatio strašan grč i počeo da se previjam od bolova i vrištim na
sav glas. Kad bih prevazišao patnju, ponovo bih počeo da balavim i da se
smejem i uzeo bih još jedan zalogaj. Tako, parče po parče, podrigivanje za
podrigivanjem, previjanje za previjanjem, pojačavao bih napade dok ne bih
umro. Veličanstvena smrt jer bih u trenutku najvećeg bola, zgrčenih mišića, belih
očiju i sa užasnom grimasom, poslednji put zagrizao otrovnu bananu, posle čega
bih je prezrivo zgnječio o čelo. Konačno, moja popularnost rasla je jednako brzo
kao i moja duboka usamljenost. Nisam smeo da se ponašam kao čovek. Verovali
su da me usrećuju kad mi daju kesice kikirikija.
„Jedne večeri, direktor sirotišta došao je da večera s nama, na šta ga je
obavezivao neki član pravilnika, i video moj nastup. Zalomila mu se 'Gorka
banana'. Ja, siroti, naivni, prostodušni majmun, mislio sam da sam našao
najslađu od svih voćki. Nestrpljivo sam je oljuštio i prineo njeno meso ustima.
Fuj, kakvo razočaranje! Gorko kao čemer! Zašao sam među stolove i počeo da
skupljam posude za šećer. Vratio sam se na svoje mesto i počeo da zasipam
bananu šećerom, malo, mnogo, previše, gomila… ali koliko god da zasladim
površinu, u dubini bi ostajala gorka. Na kraju sam, bespomoćan, zavijao, ne više
kao majmun, već kao povređeni pas. U ruci sam držao sakriven komadić luka
kojim sam istrljao oči da bi mi krenule suze.
„Okružen smehom i zvižducima koji su slavili moju nesreću, plakao je još
samo direktor. Moj nastup dotakao mu je slabu tačku. Ustao je od stola, pozvao
me i nežno me uhvativši za ruku, odveo u svoju kancelariju, tajnovito mesto,
strašno, sveto, u koje nije stupilo nijedno siroče. Soba tamnozelene boje delovala
je strogo: arhivski ormar, diplome na zidu, portret predsednika republike,
metalni radni sto, vaza s belim ružama, tri kožne fotelje, i na niskom stočiću,
fotografija mlade žene u venčanici, prozirne, gotovo svetlucave, kože, s loknama
plave kose koje su provirivale ispod belog vela.
„Direktor me je upitao: 'Kako se zoveš, dečače?'
'Serafim, gospodine.'
'Zašto? Ne pristaje ti to ime.'
'Dali su mi to ime da bih u svojoj ružnoći imao bar nešto lepo.'
'Shvatam… Znaš, Serfime, veoma si talentovan. Pravi si umetnik. Ono što si
uradio u trpezariji ima duboko značenje. To je, ni manje ni više nego verna slika
života svakog od nas, sirotih smrtnika. Pokušavamo da ga zasladimo, ali ono što
je prijatno ostaje spolja jer život je iznutra uvek gorak. Pogledaj ovaj portret, bila
mi je supruga. Voleo sam je onako kako samo čovek trideset godina stariji od
svoje žene može voleti. Imao sam četrdeset sedam godina, a ona sedamnaest.
Malo je reći da sam je obožavao. Pristala je da se uda za mene uprkos velikoj
razlici u godinama. Uveravam te da me je podmladila. Svako njeno milovanje
skidalo mi je poneku godinu. Sve je bilo slatko dok stvarnost nije pokazala svoju
gorku stranu. Tri dana po venčanju, Rosio, u naletu sreće, počeo da pleše, saplete
se i ispade kroz prozor. Živeli smo u stanu na desetom spratu. Glupa priča,
pogrešan korak i okean žuči. Godinama pokušavam da se oporavim, da se
zabavim, da ponovo zavolim. Nemoguće. Kao i tebi, ne preostaje mi ništa drugo
nego da zavijam pred voćem koje nikad neće moći da me zadovolji.'
„'Mnogo mi je žao. Gospođa je bila veoma lepa. Skrušeno priznajem da vam
zavidim, gospodine direktore. Ta tri dana ostaće vam večno u sećanju. Ja nikad
neću doživeti ništa slično, čak ni na tri minute.'
„'Naučio si me još jednu lekciju, Serafime, uvek može biti gore. Sviđaš mi se i
učiniću nešto za tebe. Smatraj da odsad imaš posao: odličan si klovn. Možeš da
živiš od svojih šala. Poklonicu ti prikolicu i dva konja da bi mogao da kreneš na
put. Izmotavanjem ćeš zaraditi svoju koru hleba. Kaži mi kako želiš da ukrasiš
kola i pod kojim ćeš imenom nastupati. Reći ću radnicima u radionici da ti sve
srede.' Izvadio je bocu piska iz jedne od fioka u stolu. 'Sad idi, Serafime, jer
hoću da se napijem.'
„Tako je i bilo: poklonio mi je ovu prikolicu. Nikad ga više nisam video, ali
znam da se ubio skočivši kroz isti onaj prozor. Već godinama lutam putevima
kao što je on hteo. Narod je siromašan. Kad ispružim šešir, pored novčića male
vrednosti, dobijam šargarepu, sveže jaje, nekoliko krušaka. Tako živim. Sam kao
i moja duša. Po završetku predstave niko ne prilazi da razgovara sa mnom. Zašto
bi to radili? Njištao sam zajedno sa svojim vernim Crnim i Belim. Mnogo sam
patio kad su uginuli od starosti, ali ljubav koju sam gajio prema njima nije me
sprečila da ih iseckam na komadiće, usolim i osušim na suncu. Sahranio sam ih u
svom stomaku.
„Na svu sreću, zaradio sam dovoljno da ih zamenim konjima iste boje.
Nastupajući u Valparaisu, shvatio sam da u zoni crvenih fenjera lutaju mornari
raznih narodnosti koji ne govore ni reč španskog. Nemo bi se opijali s
prostitutkama. Ponekad bi pokazivali fotografije supruga, dece, pasa i mahali
njima dok su štucali od alkohola. Tu sam video priliku da osetim malo ljudske
topline: postao sam prevodilac. Molio sam se trima Marijama da mi pomognu da
nađem profesora od kojeg ću naučiti mnoge jezike. Čudo se desilo: upoznao sam
Anarhistu, mudrog i velikodušnog čoveka koji mi je podario znanje ne tražeći
ništa zauzvrat.
„Posao sam podelio na dva dela: tokom leta i proleća bio sam klovn. Tokom
jeseni i zime, prevodilac, maskota kurvi, mornara i švercera. Istina je da se niko
nije potrudio da me upozna, zanimalo ih je jedino da s jednog na drugi jezik
prenesem njihova osećanja, i ništa više. Opet sam u društvu, ali ovog sam im se
puta približio. Na netaknutnoj koži mogao sam da osetim njihov topao dah
natopljen alkoholom i duvanom. Zanemarljiv kontakt za normalne ljude, ali za
mene nezamisliv. Shvatate li me sad? Zahvaljujući zemljotresu, prvi put se neko
popeo na moju smrdljivu prikolicu. Usamljenici se zapuste i priznajem da se
retko umivam i kupam. Kad ste se zarumeneli, gospođo, video sam Devicu zore.
Kad ste hranili svoje buve, pa otkrili belinu svog tela, pomešao sam ga s
Devicom snega. Znam da ćete jednog dana pocrneti, ne znam kako, i da će kroz
vas progovoriti Devica noći. Poslale su vas moje tri svetice. Ovaj susret je pravo
čudo. Kažite mi, molim vas, šta vaše buve znaju da urade osim da se odazivaju
na imena?“
„Znaju da skaču kroz vatrene obruče, sviraju bubnjeve, igraju se loptom i
predviđaju budućnost.“
„Genijalno! Došli ste mi kao kec na desetku! Cirkus se proširuje. Ako se
udružimo i gospođa Tereza predstavi svoje životinjice, imaćemo uspeha u
Santjagu i ostalim velikim gradovima. Majmunoliki i Madam Očičornije sa
svojim čarobnim buvama! Zaradićemo brdo novca koji ćemo podeliti na ravne
časti. Tako ćete moći da prehranite svoju porodicu.“
Alehandro je slušao sve ovo ne znajući šta da kaže, dok su deca bila
oduševljena. Tereza, neobično nervozna, neodlučna, osećala je svrab po čitavom
telu. Iz nepoznatog razloga, radovala se ideji da će postati proročica. Videvši da
njegov predlog nije naišao na prezrivo odbijanje, majmunoliki sa olakšanjem
odahnu.
„Niste odbili, što znači da još možete pristati. Kakva radost! Imam za vas
jednu dobru ponudu. U Santjagu imam praznu sobu u kojoj možete da
odsednete. Tu je i nekoliko komšija koji mogu da vam pomognu, među njima je
i Anarhista. Gospodin Alehandro potražiće zgodno mesto za svoju obućarsku
radnju a ja ću vas upoznati s kepecom koja može da čuva decu dok ste vi,
Madam Očičornije, sa mnom na turneji s koje ćete svake nedelje donositi dobru
zaradu i hranu. Sad smo partneri! Ajde Beli, 'ajde Crni, moramo da stignemo do
sutra uveče!“
Loli se učinilo da muve na putu pevaju nebesku melodiju tanušnim ženskim
glasovima.
Serafim je živeo u stambenoj zgradi u četvrti Independensija. Na ulazu je
stajao natpis: Društvo slobodne braće. Država nismo mi. Kad im je špansku reč
za stambenu zgradu, conventillo, preveo kao „mali samostan“, Alehandru i
Terezi nije bilo jasno poreklo te reči. Mesto je bilo prljavo, bedno. Po arhitekturi
više je podsećalo na zatvor, nego na hram, s dugačkim središnjim hodnikom oko
kojeg su bile raspoređene stambene jedinice, kao ćelije. Porodice su živele
skučene u tim prostorijama bez prozora koje su u isto vreme služile kao dnevna
soba, spavaća soba, kuhinja i klozet.
„Anarhista će vam bolje od mene objasniti situaciju. Čile nije Evropa. Ovde
postoje dve odvojene stvarnosti. Retki žive u raju, a ostali, u najvećoj beđi.
Samo bogati mogu da uvećaju svoje bogatstvo; mi siromašni možemo postati
samo siromašniji.“
„Anarhista?“
„Prvo se smestite u ovu sobu, pa ću vas upoznati. Doneću nekoliko džakova
slame da vam posluže kao kreveti. Ostatak nameštaja moraćete da napravite od
praznih gajbica koje sam pokupio iz đubreta ispred prodavnice. Ovde imate
čekić i eksere. Imate i luka, kozjeg sira, šargarepe i malo čorbe od boranije.
Trudite se da što manje koristite šporet na ugalj, nije dobro za pluća. Ostaviću
vas da se raskomotite pa ću se vratiti da vas upoznam sa komšijama. Ah, umalo
da zaboravim! U rupi u ćošku možete da obavite fiziološke potrebe. Nije
naročito higijenski mešati u istoj sobi mirise hrane koja ulazi i one koja izlazi, ali
tako su odlučila gospoda vlasnici da bi uštedeli na izgradnji kupatila i povećali
broj soba. Novac diktira. Na kraju krajeva, videćete da ćete se navići i brže nego
što ste mislili.“
Baba i deda bili su srećni; koliko god grozan, krov nad glavom je krov nad
glavom. Imali su nešto malo hrane, prevodioca, možda ljubazne komšije i nova
zanimanja. Šta im je još trebalo da započnu novi život u ovoj nepoznatoj zemlji?
Tereza je za kratko vreme od gajbica napravila sto, stolice, kredence. Alehandro
je za to vreme, veoma posvećeno pripremio svoju obućarsku tezgu. Kad se vratio
s džakovima slame, majmunoliki čovek doneo je i komadiće tkanine, iglu i
konac da bi moja baka napravila, skrpivši ih, čaršave, stolnjake i zavese. Dao im
je i zbirku praznih tegli da im posluže kao činije i tanjiri. Zatim ih je odveo u
posetu komšijama. Krenuli su od Anarhiste. Majmunoliki im je objasnio:
„Priča se da ovaj gospodin potiče iz jedne od najbogatijih porodica u Čileu, ali
da se gadi novca dobijenog od iskorišćavanja sirotinje. Činjenica je da je došao
da živi kod nas privučen imenom četvrti: Independensija.6 I umesto da zarađuje
odvratne pezose, u zamenu za to što mu plaćamo stanarinu i dajemo hranu,
izmišlja nova zanimanja da bismo zaradili za život. Videćete već: silan je to
čovek. Bio je jedan od retkih, mogu da ih nabrojim na prste jedne noge, koji je
prepoznao moju ljudsku inteligenciju. Budući da je obrazovan i da govori
trideset jezika, naučio me je samo najosnovnije za svaki od njih i tako sam
postao prevodilac. Novac, ljubav, hrana, porok, šta još preostaje? Mi, njegovi
učenici osnovali smo Komitet braće i sestara, koji slobodu ne smatra pobunom,
već očuvanjem beskrajne mašte pred zabranama koje nameće vlast. Dobro, on će
vam sve bolje objasniti… Uđite, verujte mi.“
Otvorio im je vrata sobe devet na kojima je pisalo: Bez imena. Anarhista.
Izumitelj zanimanja. Dočekao ih je čovečuljak neodređenih godina, ćelav, s
debelim naočarima ispod dugih, crnih obrva, koji je grickao tanke usne i kršio
blede, gotovo modre, prste, potamnele od nikotina. Zidovi prostorije bili su
zatrpani gomilama knjiga koje su se protezale od poda do plafona. Umesto
stolica, enciklopedije. I sto je bio napravljen od brda knjiga, baš kao i nešto što
je trebalo da posluži kao krevet.
„Zdravo, ruska braćo, vaša nekad mudra bivša domovina priprema se da
načini novu svetsku grešku: istinu ućutkuje centripetalna sila koja diktira odnose
vertikalne poslušnosti. Na sreću, vi, parije istorije, upali ste u odlično društvo i
odsad pripadate našem anarhističkom bratstvu. Ali da se razumemo…“
Alehandro i Tereza, pomalo naježeni i ledenih nogu, slušali su tog čudaka,
izgubljenog u siromašnoj četvrti Santjaga de Čilea, bogu iza leđa, kako drži
govorancije na najfinijem ruskom koji su ikad čuli. O politici nisu znali ništa.
Kad su čuli ono „da se razumemo“, pokušali su da prikriju svoje tupave izraze
lica razrogačivši oči i kažiprstom pomerivši usnu školjku.
„Nismo mi tamo neki anarhisti koji se bune protiv Boga, nauke i države. Ni
govora. Takva borba može da obezbedi samo da po sirotinji zapljušte udarci i
meci. Država, a preko nje i kapital, u kakvom god obliku da se pojavi, bitku je
dobila još pre dva ili tri veka. Ništa neće promeniti tok razvoja industrijskog
doba. Crvi su već napali sir i ništa ih ne može zaustaviti. Proizvodnja se neće
zaustaviti do potpunog uništenja planete. Retki će preživeti. U bliskoj
budućnosti, siromašni će možda imati bolju odeću, smeštaj i hranu, ali i dalje će
biti siromašni; to jest, svaki put sve zaduženiji kod vlasti, iako sad možda više
neće plaćati krvlju i plućima, već će zauzvrat davati nešto tako dragoceno kao
što je osmeh, ili pamet. Sirotan će se pretvoriti u zadovoljnu gluperdu. Kakav se
zaključak nameće? Najvažnije je preživeti! Ne smemo dozvoliti da nas propast
društva uništi. Ali sedite, objasniću vam.“
Umesto taburea dao im je dve istorije filozofije, jednu na francuskom i drugu
na nemačkom. Majmunoliki je deci dao kesu klikera i poslao ih da se igraju na
ulici. Alehandro i Tereza i dalje ništa nisu razumeli.
„Umesto da nastavimo da trpimo bogatašku eksploataciju, mi, radna snaga,
moramo otkriti način da mi njih iskorišćavamo, a da ih pritom, naravno, ne
pljačkamo. To ne dolazi u obzir. Moramo delovati tamo gde oni ne mogu, niti
znaju kako. Ovo nije rešenje za većinu, već samo za odabrane vaši koje imaju
talenta. Svinja mora da jede đubre da bi proizvela krv. Vaši, bez prljanja, sisaju
svinjsku krv. E sad, kad peku životinju, spale i parazite jer su paraziti glupi.
Mogli su na vreme da skoče i pređu na kasapinovu glavu. No, pređimo na stvar:
vlast nije kreativna i bogataši se dosađuju. Imaju sve osim sebe samih. To je i
logično. Da bi pronašao sebe, moraš da se odrekneš svega, a oni rade sasvim
suprotno i sve prisvajaju. Razumete li?“
Trepćući, Alehandro i Tereza preterano ubedljivo izgovoriše: „Nego šta nego
razumemo!“
„Svaki čovek s poznatim zanimanjem: obućar, pekar, rudar, stolar, moler,
sajdžija, lekar, inženjer i slično, predstavlja plen za državu, koja ga iskorišćava
dok mu ne isisa koštanu srž. Bavljenje običnim zanimanjima podrazumeva
gubitak slobode. Treba se posvetiti nepoznatim zanimanjima, koja ne utiču na
materijalni život, već proizvode stanja svesti. Za to nam ne treba druga sirovina
osim mašte. Svinja je vesta, ali glupa. Od njene gluposti možemo da živimo dok
ona ne dođe do samouništenja. Molim vas da posetite moju braću. Poverio sam
im nove dužnosti s kojima mogu da prežive svaki krah svetske ekonomije. Takve
krize utiču samo na sirotinju i na sitne kapitaliste. Retki velikaši, sam krem
društva, ne gube moć, odnosno, ne gube ništa. Svinjče će promene prebroditi bez
većih problema. U tim mračnim trenucima, moji sledbenici će, jače nego dotad,
zgrabiti svoje svinje.“
Rusi su se spremili da pođu, vođeni majmunolikim, koji je govoranciju slušao
povremeno zdušno aplaudirajući, kad ih je Anarhista zaustavio.
„Brate Alehandro, dozvolite mi da vas nešto priupitam. Vaš prijatelj rekao mi
je da želite da postanete obućar. Da li je to tačno?“
„Jeste, gospodine.“
„Nije vam to dobro. To je poznato zanimanje. Država će na kraju da ga
iskorišćava. Kad završite obilazak, vratite se ovamo. Smisliću vam novo
zanimanje, 'ublažitelj praznina' ili 'popravljač senki', nešto tako.“
„Hvala, gospodine, nije potrebno. Imajući u vidu kako ću ja raditi, mislim da
će i obućar postati novo zanimanje.“
Majmunoliki je proveo Terezu i Alehandra po komšiluku upoznajući ih s
članovima Društva slobodne braće i sestara. Upoznali su „dezinfekcionera
ogledala“, „profesora nevidljivosti“, „čudesnog biologa, izumitelja tela“,
„pogrebnog klovna“ i mnoge druge koji nisu mogli da im objasne čime se
zapravo bave jer je majmunoliki, prihvatajući na svakom ulazu po piće,
bauljajući kao pijanac, zaboravio ne samo ruski, već i ostale jezike i prevodio na
čudan jezik sazdan od podrigivanja, štucanja i balavljenja. Makar su u početku
saznali šta radi „krotitelj pegica“.
 Bio je debeljuškast, tamnoput čovek, i vonjao je na vino kao i ostali goji koje
su videli u komšiluku. S njim je bila krezuba žena i osmoro dece koja su
nekontrolisano jurcala po jedinoj prostoriji. Krotitelj bi udario u mali bubanj i,
otvorivši oči koje su neobično sijale, naredio mladežu da se pomeri s mesta.
Činjenica je da su mnoge gospođe želele da im mladež bude u blizini usana, na
obrazu, između grudi ili na nekom skrovitijem mestu. Lakovernu klijentkinju
uveravao bi da će se mrlja s vremenom premestiti, milimetar po milimetar, sve
dok ne stigne do željenog mesta.
Jasno je da bubanj, blistav pogled i hipnotičke naredbe krotitelja nisu bile
dovoljne. Pored svega, klijentkinja je morala da se moli i iskreno veruje. Posle
nekoliko seansi tvrdio bi da se mladež pomerio nekoliko milimetara. Ako bi
gospođi dosadili brojni susreti ili bi počela da se žali na spor napredak, krotitelj
bi slegnuo ramenima kao da je smrtno uvređen i odgovorio da nije kriv on, već
nedostatak vere tokom molitve. I otišao bi da traži novu žrtvu. Uvek bi pronašao
neku naivnu damu da zaradi hleb za svoju brojnu porodicu. Ponekad, veoma
retko, pegice bi se pomerile.
Kad su obišli sve članove zajednice, Serafim, kojeg je mučila sve veća žeđ,
odveo ih je u prostoriju u dnu hodnika, istu kao i sve prethodne, ali obeleženu
natpisom: Bar zadovoljnog srca. Pedesetak goja, muškaraca i žena, bosih, u
odrpanoj odeći, zbijenih u znojavi blok oko kojeg se širio kiselkast miris, plaćali
su sićom čaše vina koje je Andalužanin niskog rasta i širokog struka punio iz
bureta ofarbanog u crveno, smeštenog u samom srcu prostorije. Vesto kao
mornar, polumajmun se probio kroz taj mesnati talas i vratio se, poskakujući na
desnoj nozi, s tri pune čaše; dve je držao u rukama a jednu levom nogom. Ispio
je onu iz donjeg ekstremiteta a ove dve koje je držao u gornjim ponudio je
svojim Rusima. Alehandro je odmah pokazao da ne prihvata piće. Izvesna
verska načela branila su mu da pije u baru. Pedesetak goja našlo se uvređenim i
jedan od njih je navaljivao: „Nemoj da nas vređaš, druže.“
Predosećajući da se sprema oluja, Tereza je podigla svoju čašu i naiskap je
ispraznila. Blok od tela podržao ju je veselim povicima.
Rebe je posavetovao dedu: „Vidi, Alehandro, Hilel Mudri je rekao: 'Među
obučenima idi obučen, a među golima se svući.' Oni vino doživljavaju kao
nekakav dokaz prisnosti. Mislim da ne bi trebalo da odbiješ. Mogli bi da te
ubiju. Popij i drži se one stare: 'Ako već činiš greh, radi to kako valja'.“
Onda je Alehandro uzeo vino i sa uživanjem ga popio. Stresao se pet puta a od
grla do stomaka razlila mu se žestoka vrelina. Zakašljao se. Opšti smeh. Aplauz.
Majmunoliki se vratio s tri nove čaše. Zdravice „Pijmo za sreću“ potrajale su
satima. Baba i deda, iznureni, izobličeni, postali su deo ljudskog bloka, pevušili
su čileanske melodije, između napada smeha i povraćanja. Veselje je završeno
kad je vinsko bure presušilo. Probudili su se narodnog dana, opruženi na
betonskom podu svog skromnog smeštaja, suvog jezika i sa užasnom
glavoboljom. Novi život je otpočeo. Deca su bila gladna.
Prošlo je pet godina tokom kojih je Alehandro radio kao obućar a Tereza kao
proročica. Madam Očičornije odlazila je na turneje od po tri do šest dana,
ponekad i petnaest, i uvek se vraćala sa širokim osmehom i korpom punom jaja,
pilića, mekanih hlebova, voća, povrća, slatkiša i ostalih namirnica koje pomažu
popravljanje kilaže. Zahvaljujući majmunolikom, koji nije prestajao da je
obožava kao idola, prilično je dobro naučila španski, iako je zadržala ruski
naglasak koji je ostavljao jači utisak na publiku. Buve su pogađale budućnost s
neverovatnom preciznošću i kad bi stigli u zaseoke, budući da su već uživali
određenu popularnost, sirotinja je pravila redove da bi postavila uvek ista
pitanja. Taj i taj me iskreno voli? Da li sam pogrešio što sam izabrao baš tu
ženu? Da li će se vratiti moj izgubljeni dragi? Da li ću se izlečiti od ove bolesti?
Da li ću naći bolji posao? Šta je lepo život spremio za mene?
Benhamin, Haime, Fani i Lola znali su da stiže zbog zvuka praporaca
zakačenih na Belog i Crnog i pojurili bi niz ulicu da je dočekaju kličući od sreće.
I oni su govorili španski jer su išli u državnu školu, koja je bila obavezna da im,
pored obrazovanja, obezbedi i besplatan doručak. S druge strane, Alehandro je
uspeo da nauči samo jednu reč novog jezika: sreda. Kad bi ga neka mušterija
upitala: „Kad će mi biti gotove cipele?“, odgovorio bi: Sreda. „Koliko košta
popravka?“, Sreda. „Lep dan danas, zar ne?“ Sreda.
Ako i nije imao dara za jezike, kao obućar bio je više nego odličan.
Odbio je Anarhistin predlog i nije ublažavao praznine niti popravljao senke,
ali zauzvrat mu je predložio da svoju privrženost obućarskom zanatu razvija u
neobičnom pravcu, odnosno, da pravi cipele po meri ne samo da bi zadovoljio
noge, već i dušu. I bez fiksne cene. „Neka svaka mušterija plati koliko želi ili
može. To će ih primorati da razviju moralni stav, da biraju hoće li dati najmanje
što mogu, onoliko koliko je pošteno ili najviše što mogu, i tako će upoznati
sebe.“ Anarhisti su se dopale ove ideje pa je mom dedi dodelio titulu
„obućarologa“.
Alehandro je otišao na gradsku deponiju i sakupio sve komade kože i grubog
platna koje je uspeo da nađe. Kao i kože pacova, mačaka, pasa. I izlomljene
štapove i daske. To će biti materijal od kog će praviti kalupe i obavljati
popravke. Po povratku u sobu, posvetio se meditaciji i pustio da mu kroz misli
prodefiluju čizme i kamašne koje je dvesta šezdeset nedelja čistio u vojsci.
Gledao je kako su izrađene i analizirao im delove:
„Najvažniji od svega je đon, prenosiva platforma, zaštitna podloga koja treba
da bude nevidljiva da bi je taban prihvatio kao drugu kožu, sigurnu, nesavladivu,
osetljivu i, iznad svega, punu ljubavi. Donovi, kao majke, čeličnom voljom
rađaju svaki korak dajući punu nadu da će se stići tamo gde treba, neprestani
tvorci puta, domaći donovi… A potpetica? Treba da pruži podršku, da obezbedi
puno poverenje, da bude zid koji razdvaja od prošlosti i da korak smesti usred
stvarnosti, u blistavu sadašnjost, omogućavajući dostojanstvenoj peti da osvoji
prostor, da prodre, upotpunostipreuzme, postane središte razdraganog početka
života. Ali istovremeno ne sme biti tvrda, kruta, već nežna koliko i moćna, ne
samo da bi pogurala nogu unapred, u budućnost, nego i da bi upila okeansku
plimu prošlosti… A vrhovi? Moraju biti fini da ne bi povredili nežne prste koji
treba što lakše da stupe u sutrašnjicu, u ono što nam predstoji, što je uvek
nagrada, jer je na kraju svakog puta Bog, a ne smrt, koja je samo preobražaj.
Neka ih svaki korak koji naprave u mojim cipelama odvede ka sreći,
blagosloveni bili.“
Prve mušterije bili su mu siromasi koji su dolazili zbog popravki. Alehandro
je prihvatao poslove, ma koliko skromni bili, i od tih hrpa zakrpa pravio
luksuzne cipele. Polako su došli i kupci iz srednje klase a na kraju, kao da su
krenuli u egzotičnu avanturu, pojavili su se dame i gospoda iz aristokratskih
krugova. Alehandro je morao da potraži pomoćnike. Pronašao ih je u samom
komšiluku, tako da su mogli da rade a da ne napuštaju svoje sobe. Svako ko nije
imao posao mogao je da učestvuje u izradi cipela koje su pravljene isključivo
ručno, šivenjem i lepljenjem, bez ikakvih eksera, i od običnih, a ipak plemenitih
materijala. Deda se zakleo da nikad neće upotrebiti neku od onih bezličnih
mašina. Svaki par cipela treba da bude proizvod napravljen s ljubavlju i potpuno
drugačiji od ostalih. Svaki čovek ima svoje otiske prstiju, jedinstvene na svetu, a
takve treba da mu budu i cipele, za njega i nikog više. Dobijeni novac – „Koliko
koštaju?“
„Koliko vi mislite da treba.“ – delio je sebi i radnicima na ravne časti. Uprkos
tome što je svakodnevno provodio nezamisliv broj sati radeći, osmišljavajući
modele, dobijao je isto koliko i njegov najskromniji pomoćnik, onaj koji izrađuje
kartonske kalupe. Na kraju je za njega radilo više od sto saradnika, sa osmehom
na licu.
Svaki put kad bi se vratila s turneje, sa sve baroknijim turbanima, sa sve više
prstenja, narukvica i ogrlica, više maškare na očima i dugačkih noktiju
nalakiranih u ljubičasto, Tereza je bila sve goropadnija. „Ovo je glupo! U tvojoj
glavi nešto nije kako treba. Za to je sigurno kriv onaj prokleti Rebe. Kako je
moguće da ti broj mušterija neprestano raste, da za tebe radi sto ljudi, a da stalno
isto zarađuješ: neku siću? Prošlo je pet godina, a ti se još nisi obogatio. Bogati te
iskorišćavaju, zabavno im je da ti plaćaju manje od milostinje, ne doživljavaju te
kao sveca, već kao budalu. Nije fer! Moram da iscrpljujem svoje buve
primoravajući ih da predviđaju beznadežne sudbine hiljada bednika da bismo, sa
onim što ti i ja zaradimo, mogli da živimo iznad same granice siromaštva. I dalje
pokušavaš da se dokažeš pred nemilosrdnim očima velikog podlaca. Ne uživaš u
životu zato što želiš da budeš pošten. Sve si nas strpao u svoju mističnu
grobnicu. Bog voli samo mrtve! Moraš da se vratiš u stvarnost!“
Deda se smejao, ljubio ženu u čelo i nastavljao da sneva na javi kako bi
mogao da poboljša svoje proizvode. Sad je tražio način kako da pravi cipele koje
se pri hodanju mole!
Iznenada se pojavio Kekec Eremberg, prvi Jevrejin kojeg je moj deda video za
sve te godine. Bio je istinski odvratan, sa ogromnom glavom, kratkim nogama,
dugačkim torzom, bez vrata, debelog stomaka, dlakav, s jednim smeđim, a
drugim zelenim okom. Vrteo je ručnim zglobom da bi pokazao zlatni sat koji je
podsećao na budilnik verujući da ga, zbog njega, žene smatraju neodoljivim.
Šepurio se pred radnicama kao da je dovoljno samo da pucne prstima pa da one
ispuste donove na zemlju i pohrle ka njegovom šlicu. Došao je iz radoznalosti –
prijatelji su mu pričali o ludaku koji radi za onoliko koliko mu date – da naruči
par čizama. Kad ih je dobio, ponudio je deset puta manje nego što zaista vređe.
Alehandro ga je pogledao užarenim očima i samo rekao, pokazujući ka sobama
svojih pomoćnika: „Hvala u njihovo ime.“
Eremberg, iznenađen, posramljen, dade još nekoliko pezosa, promrmljavši:
„Za bakšiš.“ Zatim prasnu, vičući na jidišu: „Ma, molim vas, gospodine
Alehandro! Prijatelji su mi rekli da ste ludi i bili su u pravu. Šta ovo znači? Kad
podelite zaradu, svi, čak i onaj balavac što čisti rupe koje služe kao klozet,
dobiju isto koliko i vi! Da li je to ponašanje dostojno jednog Jevrejina? Jer vi ste
Rus koliko sam ja Poljak. Ne pretvarajte se! Čini mi se da ste goje zamenili
hasidima i da brkate izopačenost i svetost! Pravi industrijalac utvrđuje visoke
cene i niske plate. Ovo je industrijsko doba, prijatelju! Srednja klasa sad ima
velike šanse. U ovoj zemlji lezilebovića, mi stranci možemo da zgrnemo
bogatstvo. Radna snaga je praktično besplatna. Ove neznalice nemaju sindikate
ni socijalnu zaštitu. Vojska nas štiti. Ako objave štrajk, dovoljno je da ih
isprebijaju. Videli ste šta se desilo u Marija Eleni. Hteli su da se pobune, pa su ih
prebili ko volove. Uostalom, pored fabrike možemo da otvorimo prodavnicu i da
im plaćamo bonovima, pa će biti primorani da potroše ono što kod nas zarade po
cenama koje nama odgovaraju. To su idealni uslovi. Iskoristite ih, gospodine
Alehandro! S vašim talentom za zanat i mojim poslovnim veštinama možemo da
postanemo milioneri. Ako se udružimo, Bog neće morati da nam pomaže.“
Alehandro se nasmejao, nije ni prihvatio, ni odbio, nastavio je da radi i
iznenada je razneženo prošaptao, dirnut time što ponovo koristi jidiš:
„Razgovaraćemo o tome u sredu, gospodine Eremberg, moram da razmislim…“
 Kekec je slegnuo ramenima. Bilo je jasno da deda, onako posvećen
izmišljanju različitih modela za svaku mušteriju, nikad neće razmisliti. Uprkos
tome, ovaj je jednom nedeljno dolazio da mu dosađuje.
Činilo se da se sve ustalilo u nepromenljivom, večnom ritmu kad je stiglo
pismo. Donela ga je neka mala skitnica kojoj su dali tvrdokuvano jaje da bi ga
predala u Alehandrove ruke. Iako obućarolog nije znao ni da čita ni da piše,
prepoznao je Terezin rukopis koja je sve naučila od majmunolikog. Bilo je
obimno, važno, poverljivo; zašto bi se inače njegova žena toliko pomučila?
Grudi mu je stegnuo bolan predosećaj i ispustivši alat potrča kod Anarhiste da
mu ga ovaj pročita. Profesor je na brzinu preleteo pogledom preko papira – čitao
je zadivljujućom brzinom tužno pomerio ćelavu glavu, oglasio zvono koje
poziva na sastanak i odvukao Alehandra ka baru. U „Zadovoljnom srcu“ čekala
su ih Slobodna braća i sestre okupljeni u blok oko vinskog bureta.
„Braćo“, rekao je Anarhista, „ovo je veoma osetljiv trenutak u životu jednog
muškarca. Videćemo kako se ruši sve što je mislio o sebi, njegova izgrađena
ličnost, a pojavljuje se nova, koja se krije ispod kože, čovek načinjen od srca
koji se budi samo ako ga smrtno rane. Vi nećete razumeti šta čitam jer ću
prevoditi na ruski. Njegova supruga već je naučila španski; žene uče jezike kroz
neki oblik osmoze, za razliku od nas, sirotih muškaraca, obdarenih intelektom
koji nije prilagođen za takve veštine. Ali pratićete izraze lica našeg prijatelja,
kojem moramo ukazati duboko saosećanje – rana koju zada žena mnogo je
bolnija od zamaha sabljom – i shvatićete o čemu je reč.“ Pa nastavi na ruskom:
„Poštovani gospodine Alehandro, nemojte piti vino, uzmite ovu bocu piska i
iskapite je. Da biste podneli pismo, morate dobro da se napijete. Da, znam, vera
vam ne dozvoljava da pijete. Danas napravite izuzetak ili ćete nam umreti.
Hajde, pijte! Živeli! Počinjem da prevodim:

Mužu, poznajem te. Mnogo te je iznenadilo moje pismo. Naravno, ako

razmenimo tek tri do četiri rečenice o novcu, deci i tvojim cipelama kad smo
zajedno, šta bih ti sad mogla napisati? Pomislio si da je nešto strašno i pojurio
kod Anarhiste. Sad ga slušaš kako prevodi. Za nekoliko trenutaka molićeš me da
ti se smilujem, ali ne mogu to da učinim. Moram sve da ti kažem otvoreno, iako
nečeš poverovati i tražićeš da ti više puta ponove ovu rečenicu: Serafim i ja smo
se zaljubili, sad sam njegova ljubavnica. Moja osečanja toliko su snažna da ne
mogu nastaviti da živim s tobom i s decom. Vi ste moja prošlost, vreme koje sad
vidim tek kroz maglu. Verovala sam da te volim, ali to je bio samo životinjski
nagon, želja za muškim udom, za decom, instinkti kaleve imaju i krave. Sjedinili
smo se, a nikad se nismo videli. Ja sam se gojila, gomilala frustracije, borila se
da pri svakom odnosu eksplodiram kao da je kraj sveta, divlje, bez nežnosti. Ni ti
ni ja nismo umeli da se milujemo, da budemo nežni, da se predamo jedno
drugom. Ti si živeo u svom svetu, s Rebeom, Bogom, obućarskom radnjom; ja u
svom, hleb, kuća, izmet, mržnja prema Stvoritelju; razdvojeni. Nisi me poznavao,
nisi znao šta nosim iznutra; video si svetu preživarku usred doma koji je bio
grobnica, a ne hram; dopustio si da se dosađujem, nisu te zanimali moji snovi,
ništa. Bili smo primitivni, prosti, dosadni; izgubili smo životnu iskru, nežno
zadovoljstvo. Kopnela sam. Sreća koju nisam imala nadimala mi je telo.
Ponekad bih gledala druge muškarce kao da su neko čudno, ali zabranjeno voće.
Mučena grizom savesti, hipnotisana, davila sam se u tebi, u tvojoj praznini,
tvojoj grubosti nesvesne neznalice, bez dvoumljenja prihvatajući da žrtvujem
najbolje godine svoje mladosti. Očima sam tražila tvoj pogled da bismo pronašli
nešto drugo, vezu izvan ovog sveta, ali ne, znao si da me uzmeš samo s besom i
nadmenošću kojoj te je naučio Jahve. Mislio si jedino na to kako da mi pružiš
monstruozan orgazam pa si gurao kukovima, snažno kao da tucaš kamen, ali
nedovoljno da osvojiš ženu. Bio si bezosećajan i trapav. Ja ništa nisam
primećivala jer nisam imala iskustva, ni mogućnosti da uporedim s nečim
drugim. Prepuštena bedi, u koju si nas ti gurnuo svojom ludom željom da budeš
pošten, čemu sam mogla da se nadam? No, čudo, ne božje, već ljudsko, postoji.
Ljubav je čudo, što ti nisi mogao da vidiš jer si bio zaokupljen samo sobom.
Stavio si me u svoju službu, kao što je to učinio i tvoj otac sa svojom ženom, i
otac tvog oca, slušajući velikog podlaca koji pre svega negira čudesno telesno
uživanje. Istina je da sam u svom životinjskom stanju verovala da te volim, ali u
Serafima sam se zaljubila kao ljudsko biće. To je nešto veličanstveno što ti ne
umeš da spoznaš. Nemoj misliti da sam bila neiskrena, da sam te prevarila.
Koliko sam samo želela da ti budem verna do smrti da ne bi patio ovako kako
znam da patiš u ovom trenutku. No, protiv prirode se ne može. Desilo se
iznenada, bez najave, katastrofa velika kao zemljotres. Kad nas je pokupio u
Valparaisu, sećaš li se, Serafimje video moje grudi i ja sam se zarumenela. I ne
shvativši to, u njegovom užarenom pogledu prepoznala sam svoje potisnute želje.
Njegov pogled prodro mi je do jajnika i polni organ natopio mi se vodom. Nisam
želela, ni najmanje, da mi se desi tako nešto, naročito ne s nekim koje toliko
ružan. Uz velike napore osušila sam se i odbacila tu nepoznatu ženku koja je
zagospodarila mojom vaginom. Nekoliko trenutaka kasnije, dok sam hranila
buve, savladala me je snažna želja da pred njim pokažem svoje nago telo.
Osećala sam kako drhti pri otkrivanju svakog centimetra moje kože i zbog
njegovih neobuzdanih osećanja zatitrale su mi ćelije, proključala mi je krv. Ti si,
na neki čudan način, shvatio da sam se uzbudila i uzeo si me očajničkom
silinom, jer si, i ne znajući, osećao da me zauvek gubiš. Ukrao si mi orgazam
namenjen njemu, a ne tebi. Taj orgazam zaboleo me je kao da si mi iščupao zub.
Mislila sam da sam poludela, ubedila sam sebe da sam uznemirena zbog
zemljotresa i nisam rekla ništa jer mi je to sa Serafimom izgledalo nemoguće,
sramotno. Ponovo sam postala ono što sam oduvek bila, majka posvećena
oporoj porodičnoj stvarnosti. Nastavila sam da taložim salo da bih tim inertnim
štitom prikrila očajanje koje me je izjedalo iznutra. Bez ljubavi, moje oči bile su
puste, moje uši su kopnele, dodir je bio grub, vazduh otrovan, a svaki novi dan
bio je crni most koji treba preći na slepoj kobili. Turneje sa Serafimom malo su
me smirile, ali nismo želeli da priznamo uzajamnu privlačnost koja nas je bolela.
On, ubeđen da nije dostojan ljubavi, činio je sve za mene, skroman, ranjiv, tužan,
sa obazrivim držanjem čudovišta. Ja sam bila ubedena da je on najružniji čovek
kojeg sam u životu videla. Pre nedelju dana nastupili smo u rudniku uglja u Loti.
Rudari su želeli da siđemo u duboke tunele, da i taj mračni svet upozna smeh i
znanje. Serafim je izveo najbolji nastup u životu koristeći se i opsenarstvom: bio
je novi kralj Mida koji je sve što dodirne pretvarao u banane. Osetila sam kako
govori: 'Sve je hrana, čak i bol.' Ja sam potom predviđala samo lepu budućnost
obećavajući svakoj od tih krtica vazduh i svetlost. Mnogo smo im se dopali i u
znak naklonosti stavili su nam svoje metalne slemove i umazali nam lica gorom.
Po povratku u prikolicu, Serafim me je pogledao, počeo da se grči i pao preda
mnom na kolena šapćući: 'Devica noći.' Pomazila sam ga po dlakavom potiljku.
Dopuzaoje kao dete i ugnezdio mi se među grudi. Jecajući me je zamolio: 'Učini
čudo, daj mi svoje sveto mleko.' I na moje iznenađenje, dirnute beskrajnom
nežnošću njegovog glasa, grudi su pustile mleko i okupale ga belom tečnosću.
Zatim je zaplakao. Ližući moje suze prošaptao je: 'Devica snega.' Tad je s mog
čela potekla krv, kao da su mi navukli krunu od trnja. Reče u zanosu: 'Devica
zore.' Pun mesec prekrio nas je srebrom. 'Moja si, pogledaj me prvi puf,
preklinjao je a ja, opijena, dok mi je srce lupalo tako snažno da sam mislila da
će iskočiti iz grudi, okrenuh pogled ka njemu. Predrasude su se najednom
raspršile, istinski sam ga videla i konačno primetila njegovu pritajenu lepotu.
Ako se uporedi sa ostalim muškarcima i ako primenjujemo stare kanone lepote,
Serafim je čudovište. Ali ako se izdvoji iz okruženja i posmatra zasebno, sam za
sebe, bez poređenja, on je savršen. Njegove nedokučive oči odlikuje anđeoska
dobrota, njegove jasne crte lica diraju u dušu, mišićavo telo i svilenkasto krzno
beskrajno su prijatni na dodir, dah mu je sladak i mirisan kad se probudi, kreće
se elegantno kao da pleše, svaka reč koju izgovori prodire mi u um kao blistavi
dragulj; on, zapravo, nikad i ne priča, već peva. Kad je osetio toplinu mog
pogleda, skinuo je klovnovsko odelo i pokazao mi celo svoje telo, živu skulpturu.
Usred zanosa koji je u meni izazvala ta nagost, ispružila sam ruke i pustila da mi
njegov ud klizne u vlažne dlanove. Navikla sam na tvoj debeli, grubi, neosetljivi
ud sa arogantnom, golom glavom. Serafimov ud bio je bled, tanak, nežan i, iznad
svega, ceo. Nežna kožica podarila mu je pritajenu senzualnost, skromnost
udruženu s moćnom privlačnošću, i na kraju, mirnu životinjsku prirodnost, bez
religijske oštrice, bez ikakve obaveze prema Bogu. Kad bi ti prodirao u mene, s
tobom je dolazio i Jahve. Naredio je da ti odseku komadić kako bi prisvojio tvoja
uživanja. Sa zadovoljstvom i strašću poljubila sam kožicu i ponudila mu sve
otvore na svom telu. Nije ga želela samo moja školjka, već i moja usta, moj anus,
moje uši, pupak, moje pore, moja duša. Povela sam ga ka sebi kao što majka
vodi dete i on, koji nikad nije upoznao ženu, polako mi je ponudio svoju nebesku
čistotu. Bez grubosti, bez žurbe, nežno, osećajno, s poštovanjem… Kad se ceo
našao u meni, postao je jedino što me zanima u životu. Serafim je prestao da se
pomera, da traži trljanje koje donosi užitak, završno pražnjenje i, pogledavši me
pravo u oči, opivši me svojim dahom, počeo je da govori. Njegov glas, najnežniji
koji sam ikad čula, otkrio mi je osećanja koja je skrivao od trenutka kad sam se
prvi put zarumenela. Dok sam ga tako ispunjena slušala, volela sam ga toliko da
sam mogla podneti, čak i prihvatiti, da nas je sjedinio Bog. Da, iako ti je teško
da poveruješ, zahvaljujući njemu, opojnom užitku koji mi je pružio, oprostila
sam velikom podlacu jer je dozvolio da postoji ljubav. Serafim mi je rekao, nikad
neću zaboraviti njegove reći: 'Između tebe i mene nema granica, naši svetli i
senoviti principi seprepliću, plešu u okeanu večnosti. Mi smo dva usaglašena
krika koji izranjaju kao dragulj iz te smrti koja nije ništa drugo do još jedna
božja maska. Ti i ja smo božanska radost, otelotvorena u materiji. Među nama
postoji poverenje, dostizanje svetosti, buđenje nade, pojava vere. Mi smo leva i
desna ruka velikog čina ujedinjenja sveta i ponuda pomirenja. Kroz naše
uživanje Bog zadovoljno ispoljava svoju ljubav. Mi smo put pretvoren u svetlost.
Mi smo dve usamljenosti koje napreduju savršeno ispreplitane. Zadovoljstvo je
naše utočište.' I poljubio me je, a usne su mu bile slatke i započeo je niz
orgazama, sve jačih, kao talasi koji me prelivaju od početka do kraja vremena.
Doživela sam vrhunac sto puta, bez grize savesti, bez kajanja, zaboravljajući na
sve osim na njega. Smejali smo se na sav glas, ječali, vrištali, plakali od sreće.
Od tada nismo prestajali da se sparujemo, u svako doba, na svakom mestu,
bezbroj puta, svaki put drugačije. Kad njegov ud nije uronjen u mene, kao da
nisam tela. Mi smo dva ognja koji će plamteti godinama. Želimo da putujemo, da
upoznamo Ameriku, Argentinu, Peru, bilo šta. Ne treba nam mnogo da bismo
Uveli a čuda ne prestaju. Sad volim zemlju, nebo, zore koje dočekujem u
njegovom naručju, ukus vazduha, biljke, pa čak i ljudska bića. Želim da slavim,
da se zabavljam, da pušim, da budem prisutna. Svakog dana izgubim pola
kilograma. Serafim želi da budem okretna i vitka, zadovoljiću ga. Zbogom
zauvek, siroti Alehandro. Žao mi je što nikad nisi znao da voliš. Nemoj me tražiti
jer Tereza koju si ti poznavao više ne postoji. Smatraj da sam umrla. Deci više
nisam potrebna. Neka rastu, neka otkrivaju.

„U potpisu: Serafimova Tereza“

Dok je Anarhista čitao pismo koje je prevodio glasom punim saosećanja, mom
dedi, savladanom bolom, pukla su tri rebra oglasivši se kao pucnji iz puške. Suze
bez jecaja izmešale su se s krvavom pljuvačkom. Bar, pun sabraće koja se
zgurala oko Rusa da ga pridrže kad mu klecnu kolena, delovao je tiho uprkos
dubokom disanju mog dede, koji je podsećao na ranjenog bika, i nežnom šapatu
mudračevog glasa. Ovi jadnici razumeli su njegov bol i sa samilosnim
poštovanjem prisustvovali su razaranju jednog srca. Vino im je teklo grlima
žuboreći kao izvor. Krotitelj pegica, da bi raskravio atmosferu, zazviždao je
poput kanarinca. Bez prestanka, da bi mu pomogli da podnese ovakve novosti,
obućarologu su davali velike čaše piska. Pod je zaplesao, zidovi su oslabili i
počeli da propuštaju buku sveta, dečji smeh, ženska ogovaranja, rasklimatana
kola, povici putujućih trgovaca. Unutra, muž je patio, napolju, grad je
nezainteresovano nastavljao da živi. Nekoje zapevao, jedan je počeo da dobuje
po buretu, čitav blok je zaigrao, počelo je veselje. Od zagrljaja do zagrljaja,
obamrla žrtva ljubila ih je kao da su rod rođeni tražeći ruke koje bi je uhvatile da
se ne izgubi u gorkoj reci koja bi se ulila u smrt. Povraćao je u mlazevima, krv i
pisko, i pao bez svesti. Otvorili su mu usta kašikom i u grlo mu sasuti još pola
boce piska. Sedam dana bio je pijan. Išao je od jedne do druge sobe u komšiluku
i grlio svaku porodicu, starce, decu, muškarce, žene, mačke. Dočekivali su ga sa
osmesima jer su tamo pijanca nesrećnog zbog ljubavi doživljavali kao sveca.
Uništio je svoju odeću i, nag, besneo na Mesec. Jurcao je naokolo četvoronoške
sa psima lutalicama. Bacio je sve cipele u jarak i plakao, plakao, plakao.
Kad se konačno otreznio, našao se u svojoj sobi okružen nameštajem koji je
napravila Tereza, pretvorenim u gomilu izlomljenih dasaka. U ustima je osećao
gorak ukus, ne od alkohola, već od tuge. Tuge koja mu se ugnezdila u grudi kao
turobni rak. Progonili su ga prizori iz pisma, smenjivali su mu se u mozgu: polni
organ njegove supruge, sav vlažan, prima ud jednog goja; ona vrišti od
zadovoljstva i guta spermu; ona širi noge, nudi mu se, meša kukovima,
zaboravlja ga zbog užitka koji joj pruža prodiranje nekog drugog muškarca,
mlađeg, zgodnijeg, pametnijeg, umešnijeg. Ona, Tereza, tako dobra, sposobna za
iskrenu nežnost, nevina milovanja, prepušta svoj život čudovištu, daje tom
čudovištu ono što njemu nikad nije dala. O, kakav oštar bol! Kakav težak
udarac! Smatrao ju je krivom, pa nevinom, potom se lupao po glavi: „Ja sam
kriv. Nisam urneo da je poljubim, da se predam njenim vlažnim usnama; nisam
joj se predao čitavom dušom, već sam odabrao da je ponudim Bogu; nisam je
milovao; nisam je poštovao kao kraljicu; nikad nisam priljubio svoje usne na
njen organ kao da umirem od žeđi; sve se vrtelo oko mene; udavio sam je
obavezama; dosađivao sam joj; podario sam joj ledeni breg umesto doma;
uzimao sam je kao jarac; izbacivao sam spermu u njen stomak; nikad nisam
drhtao od uzbuđenja dok posmatram okolinu; nisam žrtvovao san da bismo
proveli noć zajedno pričajući koještarije, mirišući jedno drugom kožu, zureći
jedno drugom u oči. Izgubio sam je. Sad kad više nije tu, konačno shvatam
koliko sam je voleo. Do kraja života nedostajaće mi njeno prisustvo. Voleću
prazninu koju je ostavila za sobom, moje mesto je tamo gde nje više nema.
Nestalo je svetlosti.“
Izgubio je apetit. Za ceo dan pojeo bi tek parče sira i malo salate. Pogurio se,
počeo je da pliva u svojoj odeći. Pokušao je da je mrzi, ali nije mogao. Potom je
pokušao da zamrzi majmunolikog. Ni to mu nije pošlo za rukom. Taj nevini
čovek, to siroče kao što je i on bio, nije bio kriv. U žaru ljubavi niko nije kriv; to
je dar od Boga. Pokušao je da bude srećan misleći na Terezinu radost, dok se
svakodnevno sparuje s bićem koje je smatrala toliko lepim, konačno uživajući u
životu… ali sumorni rak stiskao mu je grudi svojim kleštima. Klonuo je među
krhotinama u sobi, odlučan u nameri da se ne pomeri do smrti. Anarhisti su mu
lupali na vrata. Dreknuo bi: „Ništa!“, i ne bi ih otvorio. Dolazili su njegovi
obućari. „Ništa!“ Njegovo četvoro dece. „Ništa!“ Ta tuga, to poniženje, jer bio je
strašno ponižen, toliko da ga je falus boleo kao da su ga rasekli, nikad neće
nestati. Ništa ga nije vezivalo za život. „Ništa!“
Rebe je bio jedini koji je uspeo da se probije u tu sobu sad pretvorenu u
tvrđavu. Usadio se usred Alehandrovog uma i koliko god da se ovaj opirao,
vređao i bljuvao kletve, nije se makao odatle čekajući da ovaj obamre od
iscrpljenosti da bi ga naterao da sluša.
„Prijatelju, poznajem tvoje telo. Ova nesreća uništila ti je srce i uskoro ćeš,
baš kao što priželjkuješ, umreti. Pre toga, moraš da izmiriš račun s Bogom. Tvoj
bol ga vređa jer on, hvaljen bio, zna šta radi i njegove namere su nam nepoznate.
Zaboravio si da si Jevrejin. Pre nego što nestaneš, moraš se vratiti pod okrilje
zajednice, koja te je odbacila zbog supruge. Postao si goj i vidi šta ti se desilo.
Moraš se, za kaznu, upisati među dobročinitelje našeg naroda. Dok si ti ležao
pijan, ja sam obišao sinagogu. Zamisli da se u ovom gradu mole bez prave Tore,
od kože, prepisane rukom, zaštićene raskošnim koricama. Kakva tragedija!
Jevrejska kolonija bez Svete knjige! Zaboravi na svoj bol, idi u Argentinu i
donesi pravu Bibliju. Posle umri ako želiš. Tvoj život imao je neku svrhu.“
Argentina? Morao bi da pređe ogromni venac Anda, u oba smera, noseći
svirke na muli. Ustao je. Čitavo njegovo telo, njegovo biće, tražilo je izgovor da
bi nastavilo da živi, da bi ispunilo sveobuhvatnu prazninu koju je Tereza
ostavila. Rebe je bio u pravu. Svima će dokazati da od njega ima neke vajde.
Tim velikim delom povratiće dostojanstvo. Možda njegova supruga sazna za taj
herojski poduhvat i oseti bar malo divljenja.
„Ne! Dosta! Ne smem da podgrevam nade, biće samo još teže. Moram da se
vratim u stvarnost, prihvatim razlaz i ispunim ovu dužnost, samo za sebe i za
Boga.“
Izašao je iz stana, seo na svoju obućarsku klupu i, ne obraćajući pažnju na
razdragane radnike, počeo da radi. Napraviće par čizama od ovčje kože za
hladne noći. Nikad više neće spavati. Žalost zbog napuštanja, tuga pri pomisli na
svoju ženu u tuđem naručju, uskratila mu je tu mogućnost. San je zauvek nestao
i njegov nedostatak pomutio mu je um, kao da živi u polusnu. Kad je završio
čizme, postoje radio trideset sati bez prestanka, podočnjaci su mu bili ljubičasti a
oči zamućene, istovremeno prisutne i odsutne, bol postojanja zatvarao ih je
iznutra, pokretni zatvori, jer se i najmanji Terezin trag zarivao u jabučice koje su
pekle kao rane.
Pozvao je Kekeca Eremberga i s njim potpisao ugovor na španskom ne
razumevši ni reč. Kekec ga je ubeđivao da je sve u redu. Jevreji mogu da veruju
jedni drugima. On će se pobrinuti za organizaciju, prikupljanje i podelu novca,
kao što je i red. Alehandro će mu ostaviti zbirku modela i adrese kupaca. Za
decu ne mora da brine. Može da ih pričuva jedna njegova prijateljica.
Deda je majstora za empanade zamolio da mu pokloni pseću kožu koju je
skrivao. Od nje je napravio dugačku bundu. Opremljen samo štapom i bez ijedne
pare – ono malo ušteđevine što je imao poverio je Erembergu da je preda
blizancima u slučaju da se njemu nešto desi – krenuo je ka Vinja del Maru u
nameri da stigne do Kilote, Ljajljaja, Rio Blanka, Portilja, klanca Bermeho, da
pređe Ande i nastavi kroz prostranu argentinsku ravnicu do Mendose, a odatle,
do Buenos Ajresa. Da li će to biti pešačenje od dve hiljade kilometara? Nije
znao, niti mu je bilo važno. Koliko će trajati? Vreme više nije postojalo, nestalo
je, živeo je izvan njega.
Prešao je velike razdaljine hraneći se kupinama koje su rasle pokraj puta.
Pronašao je i nar, smokve i jabuke. Nekad bi ga nakratko povezli u kolima, ali
njegov neobični izgled budio je strah i seljaci su radije izbegavali njegovo
društvo. Deca su ga često jurila i gađala kamenjem, neki su mu davali vode i
sveza jaja. Hodao je danju, hodao je noću, i s vremenom sve jasnije čuo otkucaje
svog srca. Koliko je samo bolelo! Trudio se da ne razmišlja o njoj, ali ga je kao
okrutna osa proganjala da mu pokaže neizdržive prizore i ubode ga žaokom.
Pljuvačka drugog čoveka u njenim ustima. Pomozi mi, Bože! Bela sperma,
natopljena strašću, zaliva njenu vulvu. Pomozi mi, Bože! Ona poredi lepotu
suparnikovih zuba s njegovim, požutelim i trulim. Pomozi mi, Bože! Ona spava
iscrpljena, zadovoljena, s ljubavnikovim mesnicama u rukama. Pomozi mi, Bože!
Ona, opčinjena, trčkara za njim kao jagnje za majkom. Pomozi mi, Bože! Hodaj.
Hodaj. Pokušaj da zaboraviš.
Prljav, zarastao u bradu, prekriven prašinom, podsećao je na utvaru. Da ga ne
bi zaustavljala policija, kretao se u senci, zguren, grozničav. Konačno je krenuo
putem koji vodi ka planinama. Bez šumskih plodova kojima bi ublažio napade
gladi, hranio se leptirima, muvama, mravima, crvima, bubama i paucima. Nebo
su prekrili oblaci i noć je postala tamna. Ne videći prst pred okom, nastavio je
opipavajući put ka vrhu. Kad se pojavio pun mesec, zatekao se nasred planine
prekrivene snegom. Vetar je podmuklo zavijao. Stene i još stena. Činilo se da
tamo nema ničega osim hladnoće. Postavljene čizme i bunda od psećeg krzna
nisu bili dovoljni. Umro bi od hladnoće, ali spasao ga je plamen ljubomore koji
mu je goreo u utrobi. Iako nije mogao da je mrzi – bila je u pravu – srce mu se
ispunilo besom i tugom, neiscrpni izvor patnje koji se pretvarao u groznicu.
Nastavljao je svoj put, u inat mrazu, vetru, snegu, ledenoj kiši u zoru; u inat
snažnom bolu u nogama koji je, u svakom slučaju, bio bolji od duševnog bola.
Izgubio se. Nekoliko dana kasnije, praznog stomaka i suvog grla, pao je između
stena. Iznemogao od gladi. Pozvao je Rebea.
„Ti si me u ovo uvalio. Želim da završim ono što sam započeo. Napravi
čudo.“
„Postoji samo jedno čudo, Alehandro. Čudo vere! Ne odustaj. Veruj do samog
kraja. Ima nade sve dok postoji i jedna životna nit. Ako dišeš, to je zato što ti
Bog pomaže.“
Alehandro se gorko nasmejao. „Da, Bog mi pomaže.“ Začuli su se životinjski
koraci i lavež. Skačući sa stene na stenu, iskeženih očnjaka, spremna da ga
raskomadaju, približavala su se tri ogromna divlja psa. Rebe se zakikotao pred
ovom neprijatnom situacijom, ponovio „Veruj!“ i pobegaoumeđusvet. Deda je
strašno pobesneo. Napad zveri bio je kap koja je prelila čašu. Toliko su ga
mučili, sve su mu oduzeli, poražen je, kastriran, bačen u jamu i sad, za kraj,
treba da ga pojedu psi. Što da ne? Da nije možda zaslužio da umre
dostojanstveno, on, prezrena ništarija nesposobna da zadobije ljubav majke svoje
dece? Nije vredniji od pseta i tako će se i ponašati.
Zveri su se polako približavale režeći. Najednom je skočio na sve četiri,
pokazao zube i, izvijajući se kao divlja životinja, počeo glasno da zavija s
takvim besom da je odjek u daljini izazvao lavinu. Tri psa iznenađeno su zastala
i zagledala se u njega nakostrešene dlake, režeći. Pomahnitali obućar ponovo je
zalajao i krvožedno jurnuo na njih. Hteo je da im raspori stomake, počupa
utrobu, ne njihovu, već preko njih, božju. Psi su se povlačili. Dozivao ih je
jecajima, jurio ih je jedan kilometar, želeo je da umre oduzimajući im život,
želeo je da pokaže Svevišnjem u kakvog krvnika ga je pretvorio.
Zveri su nestale iza stena. Deda je seo na kameniti put i zaronio bradato lice u
šake, postiđen svojom mržnjom prema Stvoritelju. Kad mu se disanje smirilo a
planinska tišina otkrila svu gorčinu njegove beskrajne samoće, nešto mu se
očešalo o noge. Bila su to tri psa koja su se vratila da bi ga prihvatila kao svog
gospodara. Mahali su repovima, lizali ga, umiljavali mu se pokorno iščekujući
da ih pomazi.
„Čudo“, veselo uzviknu Rebe, „nazvaćemo ih Keter, Hohma i Bina, kao tri
prva sefirota Drveta života.“
Alehandro je zarežao. Kavkazac se oborene glave vratio u svoje astralno
skrovište. „Nazvaću ih Radost, Tuga i Ravnodušnost“, reče moj deda i, iscrpljen,
jedva ih nekako pomazi po leđima. Spavao je dubokim snom, što mu nedeljama
nije polazilo za rukom. Kad se probudio, zatekao je pse koji su ga posmatrali kao
da se osmehuju, a pored nogu mu je ležao veliki mrtvi zec. Odrao ga je oštrim
kamenom, raskomadao na četiri parčeta i s novim prijateljima podelio obrok od
sirovog mesa. Pošto su pojeli čak i kosti, počeli su da ližu sneg s jednog vrha.
Alehandro je nastavio svoj put. Radost, Tuga i Ravnodušnost hranile su ga i
povremeno bi ga, posle mnogo zavijanja, naterale da zastanu i odmore i spavale
su grejući ga svojim telima dok je on čuvao stražu. Da bi rasterao misli o Terezi
– koju je zamišljao kako se sve više zaljubljuje u majmunolikog, miriše mu
pazuh, guta litre sperme, dopušta mu da je uzme otpozadi, gleda odraz zvezda u
njegovim očima – počeo je da se moli oslanjajući se na ritam otkucaja svog srca.
„Ja-sam-tvoj… Smi-luj-mi-se“. Od tog trena ponavljao je ove reči dvadeset
četiri sata dnevno bez prestanka. I dalje je osećao bol, sklupčan među rebrima,
ali više mu nije toliko smetao.
Jedne noći sreo je grupu ljudi na mulama. Za pojasom su imali mačete, a na
sedlima puške. Jedan je sjahao da ga pretrese. Hteo je da mu skine bundu i
čizme, ali zgadio se zbog njihovog smrada.
Obratio se onome koji je, po svemu sudeći, bio vođa: „Da mu prerežem
grkljan?“
Razbojnik je odgovorio: „Bolje ga ostavi na miru. Lud je. Isus Hrist štiti
ludake jer je i sam bio lud. Traži mu da nas blagoslovi.“
„Jesi li čuo, sveti bedniče? Blagoslovi nas.“
Alehandro, koji nije razumeo šta mu govore, raširi ruke da bi im pokazao da
ne razume njihov jezik. Razbojnici su to prihvatili kao sveti znak, prekrstili se i
nastavili put. Alehandro je shvatio da bi mu bilo draže da su mu prerezali vrat.
To više nije bio on. Izgubio se u sebi. Rana ga je proždirala. Pokušavao je da se
pogleda i na svom mestu zatekao je neznanca.
Polako je zaboravljao ruski i jidiš. Čak bi se moglo reći da je te jezike zbacio
kao mrtvu kožu. Više nije razmišljao; otkucajima srca prepustio je molitve, a on
je lajao. Tek tako, samo još jedan pas u čoporu, tražio je orlova jaja, jeo guštere i
zmije, pio iz blatnjavih bara. Na kraju je stigao do granice planinskog venca gde
je počinjala argentinska pampa. Radost, Tuga i Ravnodušnost zastale su kod
poslednje stene, podigle njuške ka nebu i počele da zavijaju kao da je neko
umro. Bile su planinske životinje i nisu mogle da prežive u ravnici. Seljaci bi ih
poubijali puškama. I deda je počeo da zavija da bi izrazio patnju zbog rastanka.
Potom je otkinuo tri komada kože sa unutrašnje strane bunde, s delova gde se
najviše znojio i bacio ih svojim prijateljicama. Svaka je uhvatila po parče u letu
i, noseći ih u zubima, vratiše se u planine.
Alehandro je ponovo bio sarn. Sve se više molio dodajući „Ve-ru-jem-u-te-be“
svom srčanom ritmu. Odatle do Mendose i od Mendose do Buenos Ajresa, nije
ni osetio put. Prešao ga je snevajući na javi. Prešao je kukuruzišta, vinograde,
plantaže jabuka, reke, potoke. Kad bi ga ugledali kako prolazi mumlajući kao
mutavac ili kreten, neki seljaci dali bi mu parče hleba, suvog mesa i malo matea.
Ljudi su prema njemu gajili sujeverno poštovanje. Puštali bi ga da prođe,
prekrstili se i dobacili mu bocu mleka ili vina. Stigao je u Buenos Ajres ne
znajući da li su prošli dani, nedelje ili meseci. Oblak muva, kao crna izmaglica,
okruživao ga dosađujući mu bez prestanka. Umoran od pokušaja da ih otera,
pustio ih je da mu slete na lice pa su mu kapci bili prekriveni tim životinjama.
Tako je, raspitujući se izdaleka jer bi građani zapušili nos, stigao u Izraelski
klub, gde se nalazila sinagoga.
U početku, smatrajući ga još jednom u nizu lutalica koje su dolazile iz
unutrašnjosti republike da prose u prestonici, pokušali su da ga izbace prskajući
ga vodom iz baštenskog creva. Ali kad je, posednut Rebeom koji je želeo da ga
izvuče iz nevolje, počeo da recituje iz glave, reč po reč, prvi tom Talmuda,
shvatili su da im je sunarodnik. To je izazvalo komešanja. Izraelska kolonija,
budući da je bila zaokupljena naporima da se Argentincima predstavi u
najboljem svetlu, stidela se takvog parije. Kupili su mu odeću i ponudili peškire,
sapun, makaze za kosu i slobodan pristup kupatilima. Alehandro je sve odbio.
Ostao je da stoji pred vratima sinagoge recitujući sad već drugi tom Talmuda.
Mladi rabin otvorio je prozor hrama i bez okolišanja ga upitao: „Kako se
zoveš? Odakle dolaziš? Šta hoćeš?“
Deda nije mogao da mu odgovori na prva dva pitanja, zaboravio je svoje ime i
svoju prošlost, a treće je blistalo kao užarena tačka u njegovoj svesti. „Želim
jednu od dve Tore koje imate, za sinagogu u Santjagu de Čileu.“
Mladi rabin se nasmejao. „Ništa manje. Istina je da imamo dve.
Pretpostavljam da želiš da je kupiš. Skupa je. Mnogo je stara. Doneli su je iz
Poljske.“
 „Platiću svojim radom.“
„Ne bije otplatio do kraja života, čak i da radiš dvanaest sati dnevno da bi
sakupio novac.“
„Radiću dvadeset četiri sata dnevno.“
„Dosta šale. Ja ne mogu ništa da učinim. Veliki rabin zatvorio se da proučava
Rašijeve komentare Svete knjige i neće se pojavljivati u javnosti naredna dva
meseca.“
„Čekaću ovde.“
Odluka je bila neopoziva. Kako će reagovati uvaženi članovi Kluba kad
ugledaju tog ludaka na stepeništu sinagoge? Nisu mogli da ga izbace na silu, bio
je Jevrejin, i to učeni Jevrejin, jer je, u pauzama razgovora, stigao do recitovanja
trećeg toma Talmuda. Posavetovao se sa ostalom dvojicom mladih rabina.
Ponudili su mu sobu i tri obroka dnevno. Nije prihvatio, ali im se, uz nadljudske
napore, obratio na jidišu: „Imate li pse čuvare?“
„Naravno.“
„Onda želim da spavam i jedem s tim životinjama. Ono što date njima, biće
dobro i za mene.“
Niko nije mogao da ga ubedi da se predomisli. Na sve pokušaje odgovarao je
nastavljajući da recituje Talmud. Čuvši da je stigao do četvrtog toma, odustali su
i dozvolili mu da se smesti u štenaru, gde su ga psi, možda zbog bunde, dočekali
kao jednog od svojih.
Tamo je proveo dva meseca moleći se uz otkucaje svog srca, sklupčan, ne
sklopivši ni oka, pijući vodu kao pseto, glođući kosti, ostatke mesa i druge
hrane. Ponekad bi, kad bi se pojavila Tereza, naga, lica užarenog od orgazma,
počeo očajnički da zavija od čega bi mu otupele emocije. Mladi rabini, ubeđeni
da laje od gladi, bacali bi mu komade sirovog mesa, koje je on gutao bez
žvakanja, kao psi, možda čak i pokušavajući da sebi oduzme život i uguši se.
Veliki rabin završio je godišnje čitanje Rašijevih komentara i blistavog lica,
besprekorne odeće, mirišući na kolonjsku vodu, došao daposeti sinagogu. Bio je
zadovoljan onim što je video: njegovi pomoćnici dobro su je održavali pa ni po
ćoškovima nije bilo ni trunke prašine. Odlučio je da proveri da li sa istom
pažnjom održavaju i dvorište, gde su bile štenare. Mladi su zadrhtali. Nisu se
usuđivali da mu kažu za prisustvo smrdljivog ludaka okruženog oblakom muva,
koji sada recituje četrnaesti tom Talmuda.
Kad je veliki rabin ušao u štenaru, Alehandro se onako visok uspravio i,
užarenog pogleda, ispružio ruke toliko da se činilo kao da pokušava da ih iščupa
iz ramena.
„Želim jednu Toru za sinagogu u Santjago de Čileu.“
Mudri starac preblede pa, lijući suze i ne misleći na prljavštinu ni muve, zagrli
odrpanca, na iznenađenje ostalih rabina. „Čudni su i nedokučivi putevi
Gospodnji. Sinoć sam zaspao sa Svetom knjigom, blagoslovena bila, i usnio sam
da iz svitaka izlazi biće koje je pola čovek, a pola pas. Neki glas mi je naredio:
'Ne odbacuj onoga koga ti šaljem jer on je kruna mog srca! Podaj mu sve što ti
zatraži! Ja progovaram kroz usta ludaka!'“
Alehandro je napustio Buenos Ajres jašući na muli natovarenoj raskošnom
kutijom u kojoj je bila Sveta knjiga umotana u fine plahte. Na zahtev velikog
rabina dali su mu još dve mule natovarene kobasicama i raznim dugotrajnim
košer namirnicama. Vratio se istim putem zaustavljajući se samo da bi odmorio
životinje. Često je delio hranu s lutalicama koje su prelazile pampu bez jasnog
cilja. Napuštali su posao iz dosade i kretali da upoznaju svet praznih džepova. U
njima je bilo nečega – možda skrušeni mir srca koje je izgubilo nadu – što ga je
malo smirivalo.
Do podnožja Anda stigao je po noći, sa skoro praznim džakovima. Dve
dodatne mule sad su predstavljale nepotreban teret. Ugledao je imanje na kojem
je treperela petrolejka. Približio se u nameri da pokloni životinje. Niko nije
izašao da ga dočeka. Gurnuo je vrata i ušao. Na bednoj, rasklimatanoj postelji
ležala je žena i stenjala. Alehandro joj je pipnuo čelo, gorela je. Zatražio je
Rebeovo prisustvo. „Razumeš se u medicinu. Pomozi mi da je izlečim. Ova žena
predstavlja Terezu. Možda i ona, u nekom delu sveta, isto ovako pati.“
Rebe je pregledao bolesnu ženu. „Ozbiljno je. Zarazno. Možeš da se razboliš.“
„Ne. To je ljudska bolest, a ja sam pas.“
Proveli su s njom nedelju dana obarajući joj temperaturu krpama natopljenim
u hladnoj vodi koje su joj stavljali na stomak i dajući joj da pije litre soka od
lekovitih trava koje je Kavkazac sakupio među stenama. Kad joj je temperatura
pala i više nego što je trebalo pa je počela da drhti, Alehandro ju je uzeo u
naručje i spavao s njom. Podario joj je nežnost koju svojoj supruzi nikad nije
umeo da pokaže. Osmog dana, žena se povratila. Bila je udovica, bez dece, i
upravo je sahranila supruga.
Ne očekujući zahvalnost, deda joj je pokazao dve mule, bez reči joj dao do
znanja da želi da ih pokloni, potom se oprostio od nje i otišao vukući životinju
koja je nosila Toru. Kroz nekoliko minuta začuo je ženine korake. Trčala je k
njemu, bosonoga, noseći nešto umotano u čaršav. Stigavši do njega, otvorila je
paket i ponudila mu krst s razapetim Isusom od lakiranog drveta. Budući da
Alehandro nije želeo da ga prihvati, vezala ga je za kaiševe kojim je bila
pričvršćena Tora i otrčala.
Deda je hteo da se reši te bogohulne lutke, ali primetio je da pod Isusovim
krvavim nogama piše nešto na hebrejskom. Zamolio je Rebea da mu prevede.
Ovaj mu pročita na ruskom: „Oče, zašto si me se odrekao?“ Zatim se ispravio:
„Bože moj, zašto si me napustio?“ Alehandro je progutao srceparajući jecaj i
nastavio put zadržavši raspeće, iako ga je umotao u čaršav koji je žena bacila.
Preskačući stene prekrivene snegom, stigle su Radost, Tuga i Ravnodušnost. Bio
je to za njih trenutak gotovo neizdržive sreće. Drhtale su, plazile jezike, mahale
repom, umiljavale se oko Alehandrovih nogu, stavljale mu šape na grudi,
prekrivale mu lice balama. Najednom pojuriše ka pećini i, pošto su pretražile
unutrašnjost, vratiše se trkom, svaka sa svojim komadom bunde u zubima.
Njihov gazda ih je uzeo, pa nastaviše zajedno po neravnom putu. One su mu
donosile ulov, a on ga je delio na četiri jednaka dela.
Prolazili su kroz neki tesnac kad je počela oluja. Najednom su se s neba izlila
čitava jezera. Kao noge ogromnog pauka, po stenama su se razlivali veliki potoci
blatnjave vode. Da bi zaštitio Svetu knjigu, Alehandro se, predvođen psima,
sklonio u neku pećinu i rasedlao mulu. Jama je bila ogromna a u njenoj crnoj
utrobi treperela je svetlost sveće.
Bili su to razbojnici koji su čekali da prođe oluja. Prišli su dedi podmuklo se
osmehujući. „Opet onaj ludi starac. Izgleda da mu prija svež planinski vazduh.
Trebalo bi da se pripazi, već je izgubio glavu, sad bi mogla da mu nastrada i
utroba. Ima siledžija koje uživaju u nasilju. Ha, ha!“
Pomazili su mulu. Posmatrali su teret koji je stajao pored nje.
„Opa, matori, izgleda da si se obogatio. Šta imaš u tom velikom paketu i u
tom drugom, manjem? Poklone za nas?“
Raspakovali su Toru, čija kutija je imala zlatne inkrustacije. Otvorili su je a
gruba lica zablistala su im od pohlepe. Ustuknuli su zbog hebrejskih znakova.
Nagon koji osećaju nepismeni ljudi omogućio im je da uvide snagu tih slova.
„Čini mi se da je ovo neka vradžbina“, promrmlja jedan. Razmotali su mali
svežanj. Na svetlosti sveće, Hrist im se pokazao u punom bolu. Lakirane šare
odolele su vodi koja je natopila čaršav, ali je crvena boja, možda manje
kvalitetna, počela da se razliva. Kao kapi krvi, tekla je iz rana na čelu, rebrima,
rukama i nogama. Razbojnici padoše na kolena. Vođa je prošaptao:
„Rekao sam vam da je ovaj ludak neki svetac. Sad sam ubeđen u to da je
volšebnik. Nosi rane našeg Gospoda.“
Alehandru je od hladnoće popucala koža na čelu i dlanovima. Raširio je ruke
kao razapet i predao se ubicama. Otkako ga je Bog napustio osećao je ubode
koplja, klinova i trnja. Bez Tereze, njegova duša krvarila je kao Hristovo telo.
Njih dvoje, skulptura i on, bili su jedno. Spajalo ih je isto razočaranje. Ako hoće
da ga raspore, nek završe već jednom. Njegov poduhvat u celini je propao. Ovi
nevernici iskoristiće raspeće i Svetu knjigu da založe vatru i zagreju se…
„Oluja se smiruje. Bolje je da krenemo pre nego što nam nebesa pošalju
zasluženu kaznu.“
 Razbojnici kraj Alehandrovih nogu ostaviše šest jabuka, bocu vina i komad
suvog mesa. Izgubiše se u senkama planine. Deda je privio Hrista na grudi i tako
zaspao, zaštićen Radošću, Tugom i Ravnodušnošću. Probudio se posle tri dana.
Nebo je bilo mirno a žarko sunce pretvorilo je poljsko cveće u dragulje. Sve je
postalo žuto i svuda naokolo čulo se zujanje pčela koje je, pojačano odjekom,
pretvaralo jutro u slavlje. Na zemlji su ležala tri mrtva zeca, a njegove
prijateljice su, mašući repovima, iščekivale podelu plena.
Alehandro se, možda zbog odmora, osećao malo bolje. Bol iz utrobe mu je
iščileo, ali ga je sad, uprkos bujanju opojne prirode, zaposela teška tuga, kao da
su mu se pluća ispunila uljem. Psima je dao po jednog zeca a sam je odlučio da,
umesto doručka, sisa nekakav oblutak. Shvatio je da više nikad neće moći da
jede crveno meso. I ne znajući zašto, činilo mu se da proždire samu Terezu.
Veoma pažljivo odneo je Hrista na najviši vrh i postavio ga naspram beskrajnog
pejzaža.
„Prijatelju, blagosiljam Zemlju, baš kao što i ti to činiš. I ja, kao i ti,
blagosiljam čovečanstvo. Naša će žrtva jednog dana uroditi plodom. Ti si od
drveta. Znam da ćeš ubrzo pustiti korenje a zatim i grane, listove, pupoljke i
plodove. Odlazim, ali ostajem s tobom.“
Deda je sišao s vrha planine preskačući stene kao divlji pas i nastavio svoj put.
Ponovo se hranio insektima i koprivom. Koža mu je poprimila zelenkastu
nijansu. Ogledajući se u bari, primetio je da su mu kosa i brada posedeli.
Spustivši se niz planinu s čileanske strane, tri psa zalajala su tražeći svoj komad
bunde. Predao im ih je zasipajući ih poljupcima. Potom je zažmurio da ih ne bi
gledao kako se udaljavaju prema vrhu. Prateći nizbrdicu, spuštao se naslepo.
Kad je otvorio oči, već se smrklo. Kako je muli bio potreban odmor, zaustavio se
ispod smokvinog drveta boreći se svim silama da mu miris zrelih plodova
ponovo ne probudi ljubav prema životu.
U zoru je nastavio putovanje. Pao je u neku vrstu transa u kojem je, između
sna i jave, napredovao prozračan kao vetar. Jednog jutra stigao je u Santjago,
prešao pola grada i pokucao na vrata sinagoge. Otvorio mu je debeli čuvar, u
spavaćici, s polucilindrom na glavi, ubeđen da mu u ovo vreme donose neki
neprijatan telegram. Deda je na jidišu, uz ogromne napore jer mu se činilo da mu
je jezik odrveneo, promrmljao: „Adonaj šalje ovaj sveti poklon jevrejskoj
zajednici u Čileu. Probudi velikog rabina i obavesti ga da je stigla Tora koja mu
je nedostajala.“
„Ali ko si ti?“
„Niko. To vetar govori. Ja sam božji san.“
I Alehandro ode poskakujući i mašući rukama, slobodan posle uspešno
obavljenog zadatka. Čuvar ga je, snenih očiju, video kako leti. Bunda od psećeg
krzna podsetila ga je na krila. Pojurio je da probudi velikog rabina i ispriča mu
da im je anđeo s neba doneo ovu dragocenost. Vernici su se kasnije došaptavali
da ih je posetio Mojsije lično i doneo im Svetu knjigu.
Alehandro nije želeo da mu odaju priznanje. Hteo je samo da se vrati u stari
kraj i zauvek se posveti izradi cipela. Nije zatekao natpis „Društvo slobodne
braće i sestara. Država nismo mi.“ Na njegovom mestu stajao je drugi: „Velika
fabrika obuće Varšava.“
Svitalo je. U svojoj sobi, četvoro dece spavalo je nago, okruženo tucetom
mačaka. Alehandro ih je gledao sa suzama u očima. Tako ispruženi, izgledali su
zdravo, porasli su. Devojkama su već napupele divne grudi. Fani su izrasle riđe
stidne dlačice. Osmotrio je ostatke hrane: boranija, sir, svinjska rebra. Došlo mu
je da povrati. Seo je ispod dovratka da dočeka novi dan.
Prvi sunčevi zraci jedva da su mu se zazlatili na beloj bradi, a automobil sa
šoferom dovezao je Kekeca Eremberga pred zgradu. Ovaj pogleda u tri zlatna
časovnika koje je nosio na ruci, užurbano otvori sanduk ugrađen u zid i uključi
sirenu. Vrata stanova razjapiše se kao prljavi jezici i dvesta žena obučenih u
plave uniforme izađe da pozdravi gazdu. Potom su se vratile u svoje ćelije iz
kojih se ubrzo začuo potmuli tutanj različitih mašina. Alehandro je zgrabio
Eremberga za revere i protresao ga. Morao je da se savije jer je bio visok, a
Poljak je ličio na patuljka.
„Mašine? Sirene? Uniforme? Gde je Anarhista? A Slobodna braća i sestre?
Šta se desilo s Barom zadovoljnog srca?“
„Pusti me, Alehandro. Sve je po zakonu i ne možeš ništa da učiniš. U ugovoru
koji si potpisao jasno piše da o svemu ja odlučujem. Ti ćeš primati platu kao svi
zaposleni, a ne moraš ni da mrdneš prstom. Dozovi se pameti, umetniče! Ovo je
1912, industrijsko doba! Klijenti više ne žele ručno rađene proizvode. Mašina je
naša sadašnjost i budućnost. Otvori oči, nisi više u svom selu! Živiš u velikoj
prestonici! Ovde niko ne želi da postane svetac, a novac je jedini bog! Gotovo je
sa anarhističkim snovima. Došla je policija i motkama rasterala tvoje prijatelje.
Mislim da su najokorelije poslali na Uskršnje ostrvo. Zakupio sam ceo kvart. U
svakoj sobi je mašina za šivenje ili električna testera za sečenje kože, izradu
potpetica, i slično. Divota jedna. Neprestano pristižu narudžbine. Izrađujemo po
sto pari cipela dnevno. Žene rade sve što im se kaže! Za tri pezosa rade deset i
po sati dnevno, bez ikakvih privilegija. Čim se pojavi neki bukač, naredim da ga
uhapse. Kako ti se čini? Ne budi takav mrgud, nego živni malo. Deca su ti dobro,
iako ih skoro nikad ne viđam. Dolaze samo da jedu i spavaju, ali izgledaju
zdravo i zadovoljno. Šta još želiš? Na neki način, 'Varšava' je i tvoja. Možeš da
radiš, a i ne moraš, svakako ćeš dobijati platu. I to nije sve na čemu treba da mi
zahvališ – soba ti je ostala netaknuta. Mogao sam i tamo da stavim neku
mašinu.“
Otad Alehandro nije progovorio više ni reč. Seo je za svoju klupu, okružen
bukom mašina, i ručno, i po meri, pravio cipele za ono malo kupaca koje je
imao. Malo, ne zato što nije bilo interesovanja za njegov rad, već zato što mu je,
odlučnom u nameri da napravi savršene čizme, za izradu jednog para trebalo
godinu dana. Sastavljao bi ih, prepravljao, uništavao, kretao iz početka i nikad
nije bio zadovoljan. Kupac, kom bi dosadile tolike probe, na kraju se ne bi ni
vratio. Savršene cipele stajale su u uglu sobe, prekrivene prašinom.
Kekec Eremberg se sažalio. Nije mogao podneti da gleda svog saradnika
prepuštenog tolikoj samoći. On je već imao šest zlatnih satova, dva automobila,
kuću van grada i četiri ljubavnice među radnicama, koje su za milostinju
dozvoljavale da im radi šta mu se prohte.
„Hajde, Alehandro. Gubiš vreme. Savršenstvo nije za ovaj svet. Prihvati da se
svet promenio. Dođi, pokazaću ti. Videćeš kako su lepe naše mašine. Kao i neke
devojke koje njima upravljaju. Još si mlad, Nemaš ni pedeset godina. Potrudi
se.“
I Poljak uhvati mog dedu za ruku i odvede ga do kraja hodnika, u sobu u kojoj
se nekad nalazio bar, da bi mu s ponosom pokazao mašinu za krojenje kožnih
šablona. Za njom je radila Frezija, najmlađa od ljubavnica,
trinaestogodišnjakinja, pegava, krupnih očiju.
„Zašto ti ne pokušaš, Alehandro? Videćeš koliko je lako i prijatno. Pritisneš
nekoliko dugmića i sve se samo nacrta. Pokaži mu, molim te. Hajde, Frezija,
ustupi mesto gospodinu!“
Frezija je dedi pokazala kako da napravi mustru i ostavila ga pored mašine
dok je sama krenula za Kekecom iza zavese da mu pruži oralno zadovoljstvo
koje je zatražio zapovednim pokretom svojih debelih prstiju. U trenutku kad je u
devojčino grlo izbacio mlaz mlake magme, začu se urlik i mašina zaštekta kao
da se zaglavila. Frezija i Kekec požuriše da pomognu. Zatekli su onesvešćenog
Alehandra s desnom rukom zarobljenom među zupčanicima. Da bi ga izvukli,
morali su da rastave veliki deo mašine. Deda se probudio u bolnici, u teškim
mukama. Lekari su tražili dozvolu da mu amputiraju ud, Alehandro je odbio.
Vratio se u kvart s rukom koja je visila, mrtva. Seo je na prag i tu ostao, nem;
nije razgovarao čak ni sa svojom decom. Eremberg je nastavio da šalje Bertitu,
jednu od svojih ljubavnica, gospođu od četrdeset godina, brkatu i sa zadnjicom
kao u kobile, da kuva deci. Pojavljivala su se kao proždrljive senke, jela i vraćala
se na ulicu. Alehandro, u drugom svetu, ništa nije davao, ništa nije tražio. Kad bi
se smrklo, upalio bi sveću i, veštim pokretima leve ruke, hvatao bi noćne leptire
kojima se hranio. Nije jeo ništa drugo. Prošla su tri meseca. Jednog jutra na
pragu nije bilo nikog. Niko iz komšiluka nije mogao ni da pretpostavi kuda je
otišao. Vratio se posle podneva i ponovo seo, ali u njegovom pogledu nešto se
promenilo. Zenice su mu plamtele divljim žarom. Na unutrašnjoj strani
paralizovane ruke istetovirao je srce sa imenom Tereza.
Prvo su deca sa ulice primetila da Alehandro može da čini čuda. Jednom, koji
se stropoštao pred njim pošto je pojeo nešto iz đubreta, stavio je umrtvljenu ruku
na stomak i bolovi su prestali. Nekoliko dana kasnije, prišao mu je drugi dečak
sa šugavim nogama. Izlečila ga je mlitava ruka.. Proneo se glas. Neka devojčica
donela mu je mačku koju je zgazio automobil. Mačka je oživela. Jedan dečak
pokazao mu je svoje lice prekriveno gnojavim čirevima. Hladan dodir od pet
minuta i otišao je čiste kože.
Počeli su da dolaze i odrasli. Nepokretnoj ruci poveravali su tumore, groznice,
impotencije, sve oblike fizičkih nedostataka. Alehandro, prijatnog osmeha i
užarenog pogleda, bez ijedne reči, polako bi podigao desnicu, poljubio
istetovirano srce i položio je krajnje nežno, pažljivo, ponizno, na bolesne delove,
koji bi se uvek oporavili. Učinio je da se okrene fetus kom je bilo suđeno da
izađe nogama i da na svet dođe naglavačke.
Nije dozvoljavao da mu plaćaju, ni novcem, ni predmetima, cvećem ili
hranom. Kad bi čuo hvala, zažmureo bi i prebledeo. Ljubav prema Terezi
savladala je sve prepreke i sad se razlivala po čitavom čovečanstvu. Bolje od
svih razumeo je emotivne bolove, što mu je omogućavalo da ublaži depresije,
ljubomoru, ogorčenost, mržnju. Kratki dodir ruke po grudima mučenika i ljudi bi
odlazili s novom nadom. Tu, na tom bednom pragu proveo je dve godine lečeći
bez prestanka sve bolesnike koji su naišli.
Rebe nije imao nikakve veze sa ovim čudima. Njegovo putovanje donelo mu
je svetost. Iz pristojnosti ga je za to vreme ostavljao na miru, ali sad je morao da
mu saopšti tužne vesti: „Dragi Alehandro, kucnuo je sudnji čas. Srce ti je
potpuno slomljeno. Umrećeš.“
„Spreman sam. Poživeo sam koliko je trebalo jer me je Bog naučio da volim.
Veliki problemi zahtevaju korenite promene. Bio sam od kamena, pa me je
smekšao udarcima. Beskrajno sam mu zahvalan.“
Pošto je naglo prekinuo ćutanje, zamolio je da umesto mašine u sobu gde je
nekad bio Bar zadovoljnog srca ubace krevet. Od svog saradnika još je zatražio
da pored stave i veliko bure vina. Legao je i upao u mirnu agoniju. Radnice i
njihovi prijatelji pristizali su i počeli da piju na gomili, kao u stara vremena.
Anarhista, koji se dotad pritajio, najednom se pojavio s tamnim naočarima
skrivajući da je izgubio oko. Ništa nije rekao, ali je, kleknuvši pored postelje,
poljubio umrtvljenu ruku.
Bar se ispunio poljskim cvećem. Izvirivalo je iz sićušnih pukotina u cementu i
prekrilo sivilo raznobojnim plastom. Benhamin, Lola, Fani i Haime, u pratnji
Eremberga i njegove četiri ljubavnice, uđoše očešljani i okupani, tužni.
Alehandro se osmehnuo. Rebe mu reče: „Na kraju se sve vraća.“ Alehandro se
ponovo osmehnuo. Svetina se polako razišla da ne bi izgazili cveće. Na vratima
se pojavila vitka figura. Deca povikaše: „Mama!“, i pojuriše, željni njenog
zagrljaja. Terezina glava bila je obrijana, bila je kost i koža, obučena u mušku
odeću i bez trunke šminke. Nije plakala, ali suze su bez prestanka lile niz njeno
bezizražajno, gotovo paralizovano lice.
Alehandro je ispružio desnu ruku i nepokretna ruka je oživela. Beli prsti
povratili su boju živog mesa i, gubeći hladnoću, polako su se pomerili pozivajući
Terezu. Žena je prišla ne odvajajući se od dece, te kleknu i položi lice na
oživljeni dlan. Alehandro ga je primio s ljubavlju pokušavajući da savijenoj ruci
podari udobnost kolevke. Prošaputao je:
„Ne opraštam ti jer nisi uradila ništa loše što bi trebalo da oprostim. Slušala si
život. Dobro je sve što je prirodno. Tvoja duša je čista svetlost. Hvala ti što
postojiš. Ne govori zašto si se vratila. Nema više vremena. Došla si i to je
dovoljno. Umreću za tebe, ne zbog tebe. Postala si moj učitelj. Jedino dobro što
sam uradio“ na ovom svetu bilo je to što sam naučio da te volim. Odlazim
zadovoljan. Ne stavljajte moje ime na grob. Želim običnu nadgrobnu ploču sa
šestokrakom zvezdom. U središtu dva isprepletana trougla uklešite: Ja sam tvoj i
ti si moja.“
Tereza ga je poljubila u čelo. Deda se još jednom osmehnuo i počeo da se
rastaje s dušom. Rebe mu je, uznemiren, doviknuo: „Čekaj! Izdrži još malo! Ti
želiš da odeš, ali ja želim da ostanem. Večno ništavilo nije za mene. Preusmeri
me!“
„Da te preusmerim?“
„Tako je! Ja sam najbolje nasleđe: tradicija. Daj me nekom od svoje dece.“
„Kojem?“
„Kako stoje stvari, bliznakinje nikad neće postati majke, a Benhamin će
umreti nevin. Jedini koji će možda moći da me prenese dalje na svoje dete je
Haime.“
Alehandro ga je pozvao da priđe. Haime nije bio oduševljen. Prigušena
ozlojađenost nije mu dozvoljavala da pati. Često je pokušavao da se približi ocu,
ali uvek bi naišao na prepreku nerazumevanja. Bili su različiti, pa šta? Imao je
pravo da ne želi da bude pravednik. U društvu prepunom lopova i hohštaplera,
egoizam ne samo da je bio dozvoljen, već je bio jedini pametan izbor. Ipak,
jednom je, da bi mu udovoljio, odlučio da napravi par cipela. Tri meseca se u
tajnosti posvećivao tom mukotrpnom poslu. Nisu zaostajale za onim što je
pravio njegov otac. Ponosno mu je pokazao svoje delo i očekivao je da će ih
ovaj, pošto mu čestita, sačuvati za uspomenu, u ormaru. Nije bilo tako: već
sledećeg dana, njegov otac prodao ih je nekom siromašnom kupcu za smešne
pare.
„Dobre cipele treba da budu na nogama, a ne u ormaru. Ne pravimo ih da
bismo se divili sami sebi, već da bismo služili drugima. Zapamti, sine, služiti
drugima najveća je ljudska vrlina.“
Haime mu nikad nije oprostio. Osećao se kao da je prezreo njegov trud, da je
odbio da mu oda zasluženo priznanje. Zakleo se da više nikad neće napraviti
nijednu cipelu, da nikad neće služiti drugima.
„Dođi, sine moj.“
Poljubite me za rastanak, ali šta mi to sad znači kad ranije to nije radio. Više
volim nežnosti kojima se nešto započinje, nego one kojima se završava.
„Dolazim, oče.“
Stisnuo je zube i približio lice čoveku na umoru. Alehandro ga oporavljenom
rukom uhvati za potiljak i zarobi mu glavu. Prateći uputstva Kavkasca, prislonio
mu je usne na nos i dunuo, poslednji dah, dug, beskrajan. Rebe je kroz nozdrve
ušao u dečakovu dušu. Alehandro je umro. Haime se bacio na pod besno
šutirajući i vrišteći: „Neću tvoje ludilo! Ne! Ne želim ga! Gubi se, usrana
utvaro!“
Došla je bleda starica mašući novinama, i objavila da je u Evropi izbio rat.
Tereza više nije želela da brine o deci. Nikad se više nije okupala niti izašla iz
malog stana koji joj je Kekec Eremberg dao u zamenu za udeo u „Varšavi“ koji
je pripadao njenom suprugu. Vreme je provodila zureći kroz prozor u ništavilo.
Ako bi i progovorila, izvikivala je uvrede ne želeći da otkrije kome su upućene.
Fani, Lola i Haime, umorni od stalne mrzovolje, potražili su, svako za sebe, neki
posao i uskoro prestali da dolaze. Benhamin je trpeo mučenja i radio kao
prodavač u knjižari da bi prehranio majku. Počeli su da spavaju u istom krevetu.
Lola je krenula na časove gitare kod slepe žene iz stana dvadeset osam. Ta
starica znala je bezbroj pesama i obilazila je barove nudeći svoj napukli glas.
Klijenti, pijani, slomljenih srca, tražili su pesme koje su ih podsećale na nevernu
ženu i ona ih je sve znala. Zadivljujuće pamćenje. Kasno noću, Lola je vodila
šlepu staricu od krčme do krčme pevajući s njom u duetu.
Haimea, koji je postao nasilan pokušavajući da se epileptičnim napadima
odbrani od Rebeovih pojavljivanja, primio je Konjina Gonzales, mentalno
zaostali bokserski šampion izduženog lica, debelih usana i isturenih zuba.
Dečaku je nakupljena agresija omogućila da ovim sportom zaradi dobre pare.
Učestvovao je u tajnim borbama: pre borbi pasa, organizatori su nudili dva ili tri
bokserska meča između dečaka, koji su bili veoma traženi među Mađioničarima
homoseksualcima. Konjina je negovao poseban oblik treninga. Odlazio je sa
Haimeom u zajedničku grobnicu na gradskom groblju odakle je krao lobanje.
Zatim je u stanu broj trideset pet, okrečenom u belo, zidova prekrivenih
posterima i trofejima, pretvorenom u salu za vežbanje, svog učenika podučavao
kako da pesnicama smrska lobanje. „Ne zaboravi: udarac mora da prođe kroz
meso, koje je privid, da bi slomilo prave kosti.“ Svaku fintu ili eskivažu pratili
su saveti koji su, iako izgovoreni hrapavim glasom i nejasnom dikcijom,
pomogli Haimeu da se bori protiv surovog neprijatelja zvanog život.
Fani je pristala da je podučava Uličarka Rubi, lokalna prostitutka. Senzualna
žena kepec rekla joj je: „S tom riđom kosom, tim telom i takvim licem, ne moraš
da brineš za svoju budućnost. Imaš duge noge, pune usne, guste stidne dlačice,
bujne grudi i zaobljenu zadnjicu, što će reći, sve! Preostaje ti još samo da
upoznaš muškarce. Kad ih upoznaš, vrtećeš ih oko malog prsta. Ona koja to
nauči postaje im majka, a oni se pitomo pokoravaju verujući da vode glavnu reč.
Najbolji način da ih vučeš za nos jeste da ih seksualno zadovoljiš. Od mene ćeš
naučiti sve tehnike. Još si devojčica, ali zapamtićeš sve što ti pričam i to će ti
kasnije mnogo vredeti, kao suvo zlato. Svaki penis je drugačiji i prija mu nešto
drugo. Ti ćeš biti popustljiva, prilagodljiva, promenljiva, nećeš biti jedna, nego
hiljade, a tvoji mišići i otvori biće spremni da pruže vrhunsko uživanje. Pored
toga, nećeš se ustezati da koristiš određene predmete. Od ovog trenutka,
sakrivaćeš se u moj ormar i kroz rupicu gledati šta radim svojim mušterijama. I
najgrublju seljačinu umem da pretvorim u princa. Kad ga obradiš, videćeš da je
svaki muškarac dijamant.“
Fani se toliko zainteresovala za ovaj zanat da je odlučila da postane najbolja
prostitutka u Čileu.
Tereza nikad nije ispričala zašto se vratila sve dok je, posle mnogo godina,
očajan zbog maltretiranja i bezrazložnih napada besa, Benhamin nije udario
pesnicom u glavu, vezao za krevet i uz pomoć levka joj u grlo sasuo pola litre
votke. Alkohol joj je konačno razvezao jezik:
„Pošto sam tvom ocu poslala pismo o razlazu, priznajem da sam zaboravila na
celu porodicu. Činilo mi se kao da sam s tela zbacila sasušenu kožu da bih se
ponovo rodila. Narednih četrdeset dana suzdržavala sam se od polnih odnosa s
ljubavnikom i ležala u mraku prikolice čekajući da mi izraste novi himen. Ustala
sam slobodna, savršeno zapečaćena. U to vreme prolazili smo kroz neko selo
koje se zvalo Ventanas. Sa ulice su dopirali mirisi hleba i vina. U menije tad sve
bilo nevino, čak i čulo mirisa. Aroma pšenice i grožđa, prerađenih kuvanjem i
fermentacijom u svetu hranu i eliksir, ostavila je na mene snažan utisak. Svim
svojim bićem poželela sam da primim Serafimovu spermu da bismo začeli
savršeno dete, koje će biti plod naše ljubavi, za razliku od tebe, Benhamine, koji
si plod dužnosti.
„Serafim se nije ponašao u skladu s onim kako sam ga ja doživljavala – anđeo
poslat od Boga, koji je, da bi stigao do štale u kojoj sam ga naga čekala nudeći
mu svoj žedni pehar, morao da pređe čitav svemir, da se provuče kroz porođajno
stenjanje galaksija, zajaše podivljale komete i padne u gustu materiju Zemlje
privučen središtem blistavijim od samog Sunca, mojom unutrašnjom svetlošću –
već se uporno ponašao kao majmun. Nogama se zakačio za drvo i, viseći
naglavačke, besno vrištao: 'Ti mi se podsmevaš, Tereza. Nijedna žena ne bi
poželela da rodi moje dete, nikad. Rodice se još jedno čudovište.'
„'Ja želim! Da bih zasjala, odbacila sam bol. Sada, ovde, ja sam to što jesam,
bez imena, bez problema, cvet procvetao u sadašnjici, prožeta ljubavlju do
poslednje čestice svog mesa i stoga ne postojim ako sam sama. Veruj mom
otvorenom organu: do kraja prodri u njega da bi podario sadržaj mojoj praznini.'
„'Ta tvoja ljubav, ogromna kakva jeste, nije dovoljna da me ubedi u to da je
izobličenost lepa.'
„'Kome ti veruješ, onima koji te preziru ili meni? Ako slušaš šta oni misle,
sam si sebi najveći neprijatelj. Prestani da mrziš sebe i prihvati čudo! Mi smo
dva plamena na oltaru, naše deće će biti bog. Želim da liči na tebe.'
„Uzela sam motku i otresla ga s drveta kao zrelo voće. Pao je na mene,
ujedao, grebao, izvijao utrobu, da bi na kraju, progutan crnim okeanom koji je
besneo u mojim jajnicima, uz krik uživanja i bola, izbacio svoju vrelu tečnost,
iscrpljen pao na moje grudi i prespavao narednih devet meseci. Toliko sam silno
želela da zatrudnim da sam jasno osetila trenutak kad me je njegova sperma
oplodila. U dubini materice zatitrao je izvor ogromne energije koji je, otvarajući
se kao vrata ka drugim dimenzijama, primio reku načinjenu od miliona svetova.
Celo moje telo, suočeno s tim bleskom, osetilo je učmalost smrti, patnju zbog
života u tami, u samoći. Nova energija natopila mi je kosti, utrobu, krv
prečišćavajući i ojačavajući svaku ćeliju, uklanjajući nečistoće i bol. Pokreti su
mi postali pažljivi, oprezni: bila sam kovčeg u čijoj se unutrašnjosti skrivao
dijamant. Učinilo mi se da mi iz stomaka izvire snop finih zraka koji
osvetljavaju sumornu prikolicu. Obuzeo me je vekovni mir. Kao ptica koja kreće
u seobu, duh mi je izranjao iz truleži.
„Uskoro će taj božanski stvor početi da se hrani mojim mesom: morala sam
doći do same ivice nestanka da bi mu ponudila materiju nastalu u svetlu
oproštaja. Da se nisam rešila ozlojeđenosti, taj otrov izlio bi se u detetove ćelije
određujući mu razvoj. Da bih oprostila, morala sam razumeti, a razumevanje je
zahtevalo priznavanje suštinske ljubavi. Posvetiću se Bogu kao nikad dotad i
prestaću da ga smatram ubicom: budući da je on sve, ne može mu se videti kraj;
a ako napustimo samoću da bismo mu se predali, nećemo umreti. Oprostila sam
se od Hosea, svog sirotog utopljenog sina. Mnogo godina nisam mu
dozvoljavala da ode pretvarajući ga tako u saučesnika svoje mržnje prema Bogu.
 „Dozvolila sam da se rastopi u božanskom principu i tako osetila da učestvuje
u stvaranju novog bića. S neuništivom verom, apsolutnim poverenjem,
nenadmašnim mirom, potpuno sam se otvorila za njegove poruke. To dete neće
biti potvrda mog postojanja, biće sam i svoj. On je upravljao, on je znao. Ja,
krajnje neuka, bila sam tu samo da slušam. Moja vagina, moja materica,
jajovodi, jajnici, ispunjeni Bogom, pripremali su se da iznedre spasitelja sveta.
Serafim je sve to vreme spavao. U snovima je, ispričao mi je kasnije, video
mudrog stolara, prijatnog i plemenitog izgleda, koji je pravio drvenu kolevku od
građe koja mu je doletela sa sve četiri strane sveta.
„Kako mi je stomak rastao, osećala sam sve jače prisustvo detetovog duha.
Komunicirao je sa mnom i moje karlične kosti odgovarale su mu razdvajajući se
da bi mu omogućile savršen izlazak. Beskrajna milina preplavila mi je telo.
Pluća su mi udisala zagađen vazduh i izbacivala čist kiseonik: preko njih je moj
sin čistio planetu. Dok se on razvijao, nastajalo je i srce sveta.
„Sedam dresiranih buva obezbedilo mi je novac za život. Tih devet meseci
Serafim nije ni jeo, ni pio, spavao je pored mene, sklupčan, kao još jedan fetus.
Toliko sam se predala čudesnoj simfoniji osećaja koji čine trudnoću, da nisam
osetila protok vremena. Počele su obilne kiše. Kapi su, u dodiru s blatom,
proizvodile želatinast zvuk žaba koje pucaju. Pojavilo se sunce. Bela vrana
donela mi je grančicu cimeta.
„Došlo je vreme za porođaj. 'Ovo su poslednji trenuci koje provodiš u meni.
Moraćemo da se razdvojimo. Blagoslovi me.' Da, zamolila sam fetus da me
blagosilja jer, budući da je neizmerno nadmoćniji od mene, ja to nisam mogla da
učinim. Uhvativši se za kanap koji je visio s tavanice, čučnula sam da bih se
porodila. Rekla sam mu: 'Od ovog trenutka, ti si ti, a ja sam ja. Sarađivaćemo.
Nas dvoje izvešćemo savršen porođaj.'
„'Nas troje!', uzviknu Serafim, koji se ba'š tad probudio. Stao je pred moje
raširene butine i ispružio ruke da dete ne bi palo na pod. Drhteći, trudio se da ne
sklopi oči, da opet ne pobegne u san, herojski se boreći protiv straha da će
ugledati kako izlazi čudovište. Dete se vesto prilagodilo mom savijenom telu i
počelo da se okreće probijajući se kao svrdlo. Vagina mi je beskrajnom ljubavlju
prigrlila svaki milimetar njegovog tela.
„U trenutku kad se glava pojavila u ovalnoj vulvi obrazujući s njom oko,
Serafim je malo ustuknuo. Prošaputao je s dubokim poštovanjem: 'Primam te s
boka da bi video svet, jer ti si njegov, a ne moj.' Dete se okrenulo, izvuklo levu
ruku, zatim i desnu i završilo rotaciju nudeći se kao da je razapet na krstu.
Serafim ga je nežno primio za potiljak i izvukao iz mojih usmina koje su sa
obožavanjem ljubile njegove majušne pete.
„Otežano dišući, toliko je bio ponosan da ga je uzdigao kao trofej: dečaka je,
jer zaista jeste bilo muško, kao što smo oduvek i mislili, krasila neizmerna
lepota. Zbog tamne, gotovo zelene, puti, žutih očiju kao latice suncokreta,
nežnih, orijentalnih crta lica, izdužene glave i mirnog izraza podsećao je na
pretkolumbovsku skulpturu. Lijući suze, Serafim je, zajedno sa mnom, izgovorio
ime koje nam je oboma najednom palo na pamet: Almo.
Privila sam Alma na grudi gde je ležao tako mirno da mu je srce usporavalo
prateći moje otkucaje, a kad smo se usaglasili u blaženom ritmu, zubima sam
presekla pupčanu vrpcu, jer se, iz poštovanja, nikad ne bih usudila da prekinem
našu svetu vezu nekakvim nožem. Serafim mu se, na kolenima, pomolio: 'Sine, ti
si moj učitelj. Nauči me da postojim, nauči me da živim, nauči me da stvaram,
otvori mi dušu da još više volim.' Tad je Almo raširio noge. Tačno ispod testisa,
a neposredno pre anusa, krio se savršen ženski polni organ.
„'Hermafrodit!', uzviknu užasnuto Serafim. 'Znao sam. Ranije si rađala
normalnu decu. Moje seme je zatrovano. Šta bi moglo izaći iz mene osim
nekakve nakaze? Moramo ga ubiti!' Bio je toliko očajan, a ja toliko umorna, da
nisam imala snage da ga ubedim da je njegov sin-ćerka lepši od bilo kog
normalnog čoveka; da androgin ostvaruje najuzvišenije snove svakog pojedinca:
da istovremeno poseduje oba pola, kao Bog. Predala sam se sudbini. Bez
pogovora podigla sam dete i prepustila ga očevom ubilačkom gnevu. Uzeo ga je,
odlučan u nameri da ga baci na zemlju i nogom mu zgnječi glavu. Ali Almo ga
je pogledao pravo u oči i Serfimovo lice najednom se promenilo prelazeći iz
zverskog besa u krotki mir jer su mu te male zlatne zenice prodrle u samu srž
bića i prenele ga na do tada potpuno nepoznat mentalni nivo.
„Smrt je zauvek nestala, duša se osećala nepovredivo, a patnja se rastočila u
slatkom okeanu neiscrpnog vremena koje nudi svoje večno prisustvo, život.
Serafimu se učinilo da naslućuje misli novorođenčeta, pa ih je glasno ponovio:
'Ovim pogledom potvrđujem svoju vezu s tobom. Prihvatam te za oca. Dajem ti
sva prava, jer zaslužuješ moje poverenje, da vaspitavaš dete u kojem ja jesam.'
„Nasmejan, stavio mi je Alma na levu dojku i posmatrao ga kako prvi put sisa.
Oblak melanholije zasenio mu je sreću. Tad sam mu ponudila desnu dojku.
Serafim se sručio pored mene ječeći i prihvatio moje grudi da bi konačno primio
mleko koje mu je kao detetu uskraćeno.
„Odlučili smo da zasad zaboravimo da nam je dete hermafrodit; kasnije ćemo
videti kako da se izborimo s tim problemom. Možda će nas voditi sam Almo, naš
učitelj.
Krenuli smo put severa bežeći od kiše i bujnosti juga. Bila nam je potrebna
suva klima. Toliko smo bili puni duha da smo mogli podneti samo pustinjsko
okruženje. Nastupali smo duž čitave obale obilazeći Kokimbo, Serenu,
Kopijapo, Taltal, Antofagastu, Tokopilju, dok nismo stigli do Uantohaje, rudnika
srebra nedaleko od Ikikea. Ustupili su nam veliku salu Meštovite škole broj
dvadeset osam. Pohađala su je deca rudara koji su radili po rudnicima u čitavoj
oblasti: Deskubridora, San Huan, Laura, San Pedro, Despresijada. Imena
prostitutki ili svetaca, kao da su, iskopavajući rudu, istovremeno tragali i za
grehom i za duhovnošću. Obilazeći okruženje, Serafim je primetio da rudari nisu
obična publika. Prašina, so, nepristupačnost jama, odjek eksplozija dinamita,
iscrpljujuće radno vreme, očvrsnuli su ih do te mere da je izgledalo kao da su im
lica od kamena.
„Subotom su odlazili u krčme kupleraja da bi igrali karte, gubili novac
zarađen u toku nedelje, popili najmanje dvadesetak piva, gomilali flaše da bi
pokazali svoju izdržljivost i zaspali pored pisoara ne prozborivši ni reč. Mislili
smo da ih je nemoguće nasmejati. Serafim me je zamolio da ovog puta i ja
učestvujem u predstavi. Morali smo da im ponudimo snažan nastup, bestidan,
koji će im na silu iščupati osmeh, kao kutnjak.
„Ja ću biti lenji čuvar plantaže banana. Zamoliću majmuna da mi pomogne da
prenesem plodove s jedne na drugu stranu improvizovane pozornice. Dok on
obavlja svoj zadatak, ja ću spavati. Majmun će sijestu iskoristiti da ukrade
bananu, koju će pokušati da sakrije, ali neće moći da pronađe skrovito mesto u
toj pustari. Kad pokuša da je sakrije u pantalone otkriće da nema džepove.
Konačno, na vrhuncu napetosti, videvši da počinjem da se budim, spustiće
pantalone da bi je gurnuo u anus. (Serafim je od gumenog creva napravio
poseban aparat koji mu je, skriven ispod lažnog repa, omogućavao da veoma
uverljivo predstavi to ubacivanje.) Po završenom poslu, ja treba da ga pretresem
i proverim da nije sakrio neku ukradenu bananu. Zadovoljna poštenjem svog
radnika, pružam mu ruku i opraštam se od njega plaćajući mu najnižu dnevnicu.
Majmun, sad već sam, pobedonosno pokušava da izbaci bananu, ali ova odbija
da izađe. Posle silnih napora, napinjanja, stenjanja, uspeva da je izbaci uz strašne
bolove. Kličući od radosti, ne mareći za povređeni anus, oljuštiće bananu i
pokušati da je pojede. Ali će je, s gađenjem, baciti, jer je poprimila nepodnošljiv
smrad izmeta.
„Na veće predstave, petsto školskih klupa bilo je ispunjeno mnoštvom
ćutljivih muškaraca, žena i dece. Dok su sedeli, ozbiljni i nepomični, podsećali
su na kamenje usred pustinje. Kad sam ušla, natovarena bananama, prerušena u
pospanog čuvara uz pomoć vunenih brkova i uniforme napravljene od džakova
ofarbanih u plavo, s metalnim dugmićima koji su zapravo bili pivski čepovi,
porodice su počele da aplaudiraju. Njihove grube, suve ruke zvučale su kao
koštane kastanjete. Nervozna zbog prvog nastupa, osećala sam se kao golubica u
koju je pucalo petsto pušaka.
„Ušao je Serafim. Tapšali su mu, kao i meni, ali niko se nije nasmejao.
Preterivao je u kreveljenju. Ništa. Jurio je svoj rep pokušavajući da ga ugrize.
Grobna tišina. Onda je besramno počešao testise. Napad smeha. Žestoko se
češao. Ponovo smeh. Što je više posezao za jajima, publika se glasnije smejala.
Ali pošto nije mogao tako celo veče, u ponovo suzdržanoj atmosferi počeo je da
izvodi uvežbani nastup.
„Granitni gledaoci teško su nam pali. Prve pokrete izvodili smo mehanički,
opterećeni strahom od neuspeha. Nismo čak ni bili sigurni da li nas gledaju tim
svojim bezizražajnim očima. Ali kad je majmun ukrao bananu i bezuspešno
pokušao da je sakrije, publika, zainteresovana, neobično je zažamorila. Zatim,
kad je životinja gurnula voćku u anus, nekoliko njih počelo je da negoduje, ali
nisam razaznavala šta gunđaju. Kad je majmun pokušao bolno da izbaci plen,
počeli su da treskaju nogama i zvižde. A kad je pokušao da pojede smrdljivo
voće, grupa besnih rudara jurnula je na pozornicu s jasnom namerom da nas
izlomi od batina. Serafim i ja ništa nismo razumeli. Većina tih radnika nije bila
religiozna i najveći deo slobodnog vremena provodili su prepušteni alkoholu,
žvakanju koke, kockanju i prostitutkama. Šta li ih je toliko uvredilo? Već su
stigli do nas kad jedan gromki glas uzviknu: 'Stanite, drugovi! Ovi dobri
klovnovi nisu želeli da vam se rugaju! Sedite i saslušajte jer je ono što ću vam
reći veoma važno.' Rudari su poznavali i poštovali taj glas jer nas pustiše i
vratiše se na svoja mesta.
„Muškarac srednjeg rasta, crnih brkova i kose, prodornog pogleda,
namrgođenog čela i nezgrapnog tela, pope se na pozornicu. Nosio je široke
pantalone a izgledalo je kao da su mu džepovi sakoa puni papira. Pružio nam je
ruku sa iskrenim poštovanjem i, kao da ima sve vreme ovog sveta, stao pred
publiku gledajući u svakog ponaosob.
„Kad je završio temeljan i nečujan kontakt, ozbiljno reče: 'Dobro veče,
drugovi.'
„Većina je odgovorila: 'Dobro veče, Rekabarene!'
„Čovek iz džepova izvadi male novine. 'Doneo sam vam prvo izdanje
radničkih dnevnih novina Buđenje radnika, po skromnoj ceni od dvadeset centi,
manje od jednog piva. Naviknite se da čitate, drugovi, i probudite se. Čileanski
radnici nisu zaštićeni od industrijalaca, nema sindikata ni socijalnih zakona. I
mada znaju da treba da se bore protiv gazda koje ih nemilosrdno iskorišćavaju,
umesto da se organizuju u zadruge, bore se samostalno, što je greška. Jedina
pobuna na koju su spremnije krađa. Zato su vam ovi klovnovi toliko zasmetali.
Videli ste svoj odraz u ogledalu. Ne glumite nevinašca. Osvežiću vam pamćenje:
izlivate grumenje srebra dok ne dobije oblik i veličinu tompusa.
Zatim ga umotate u krpu i namastite, pa ga gurnete isto kao što je ovaj
majmun gurnuo svoju bananu. Potom prolazite pored čuvara u rudniku, a oni ne
primećuju krađu. Ne prekidajte me, nisam završio: kad izađete iz rudnika, uz
strašne bolove izbacujete cigaru, ali dešava se da ne može da izađe, pa morate da
odete kod lekara u Ikike, koji vam za operaciju uzmu veći deo rude. Tako
dobijen novac vas ponižava jer, da biste ga pribavili, morate žrtvovati svoju
muškost. Nije pošteno da kažnjavate klovna zato što vas podseća na to da vas
drugi guze. Bolje mu se zahvalite. Ukradeno srebro smrdi na govna, prijatelji!
Blagostanje koje zaslužujemo osvojićemo pošteno obrazujući sindikate,
osnivajući radničku partiju, prestajući da prodajemo svoje glasove i organizujući
se da bismo pobedili na izborima! Razdelite Buđenje radnika i odmah
organizujte zadrugu. Zajedno ćete ostvariti ono što ne možete pojedinačno. I
aplaudirajte ovim skromnim budalama jer su njih dvoje vaša braća, deca iste
gladi.'
„Rudari su zapljeskali. Onaj po imenu Rekabaren sišao je da bi razdelio
novine. Almo je zaplakao tražeći sisu. Sakrili smo ga u uglu pozornice. Dok je
Serafim prolazio sa šeširom u ruci, promenila sam malom pelene i podojila ga.
Serafim se vratio srećan mašući novčanicom od deset pezosa.
„'Dao mi je Rekabaren, u ime rudara da bi izbegao moju zahvalnost. Taj čovek
je izuzetan, ne želi ništa za sebe ako nema i za druge, i bori se za to da pravda
zavlada ovim nepravednim svetom. Kad bih morao da biram oca, bio bi to
Rekabaren. Pratićemo ga kud god da krene.'
„Mršavi Indijanac, ćosav, ćorav na jedno oko, s dugom kosom upletenom u
kiku, obučen u belu tuniku od grubog platna, sa slamnatim šeširom i pončom od
vikunjine vune, izađe iz senke.
„'Oprostite mi što vas prekidam. Predstaviću se: Rosauro, za mnoge vidar, a za
neke vrač. Travama mogu da izlečim sve bolesti, čak i tumore, a nameštam i
kosti, masiram, skidam uroke i mogu da vratim izgubljenog ljubavnika. Znam
legende.' Posle ovakvog predstavljanja, Indijanac je zaćutao posmatrajući nas s
neobičnom pažnjom suzbijajući osećanje od kojeg mu je zasuzilo ono jedno oko.
I nas dvoje, zbunjeni, ostadosmo nepomični ne znajući kako da reagujemo.
„Serafim je prekinuo tišinu kratkim predstavljanjem: 'Tereza, Serafim, vama
na usluzi, gospodine.'
„Vrač je skinuo šešir, pao na kolena pred Almom, s naporom promrmljao:
'Jeko, konačno si stigao' i, zgrčivši telo u klupko, nekontrolisano zajecao.
Zabrinut, Serafim mu donese čašu vode. Indijanac otpi gutljaj, pade potrbuške na
zemlju, zgrabi mi noge i zasu ih poljupcima. 'Ti si božja majka!'
„Zbunjen, Serafim ga podiže. 'Šta si to rekao, dobri čoveče?'
„'Istinu! Tražio sam neko zabačeno mesto na pozornici gde bih prenoćio, da
ne plaćam hotel – pratim Rekabarena – kad ugledah gospođu Terezu kako detetu
menja pelene. Primetio sam da je hermafrodit kojeg je najavila tradicija. Ovde na
dalekom severu veruj emo u proročanstvo iz kolonijalnog perioda: pre 2000.
godine u pustinji će se pojaviti dete maslinastozelene boje, žutih očiju i s dva
polna organa. Biće novo otelotvorenje Boga, novi Hrist koji će doći da pobedi
tlačitelje naroda: Jeko, vrana slane i slatke vode. Crna krila koja blistaju u letu.
Kao rečna ptica, on je energija, kao morska ptica, on je ravnoteža. Morski Jeko
želi da se raspline u slatkovodnom Jeku, koji se budi i poleće. Zamasima krila on
stvara; ali kad sleti, sve uništi. I ponovo zaspi da bi ga onaj drugi probudio. I
tako stalno. Kad mu već dosadi uništenje, nestane u sebi samom. Nema dve
različite vrane. Postoji samo jedna, ona morska Rečna dolazi i nestaje u njemu.
Jedna ptica je mužjak a druga ženka. To znači da Jeko ima dva pola. To je
legenda, ali krajnje istinita. Ovo božje dete ujediniće rudare i s njima započeti
proletersku revoluciju. Nestaće siromaštva, bićemo partneri, a ne zaposleni, iz
pustinje će iznići vrt! Vi, gospodine Serafime, ne morate slediti Rekabarena, on
je sjajan agitator, ali ne poseduje božju privlačnost. On sam nikad ne bi mogao
da ujedini ljude savladane radom i porocima. Rekabaren će ih navesti da
koralom unapred, ali oni će se vratiti dva koraka unazad. Da bi se odvojili od
alkohola, prostitutki, kockanja, lopovluka, potrebno je nešto više od ljudskog
bića. Jeko će uspeti! Radnici će se okupiti oko njega i ostvariti pobedu'
„'Ali, gospodine…', odgovori mu Serafim, toliko potresen da su mu čelo, nos,
obrazi, ono malo kože na licu koja nije bila prekrivena krznom, prebledeli, 'mi
vas ne poznajemo i, mada svim srcem želimo da vam poverujemo i prihvatimo
da Almo dolazi da bi ispunio proročanstvo, ne možemo a da ne pomislimo da se,
iz nepoznatih razloga, podsmevate nama, sirotim komičarima.'
„Potvrdno sam klimnula glavom, privijajući mališana na grudi. Ipak, uprkos
očekivanom nepoverenju, preplavio me je osećaj velike sreće jer sam oduvek
verovala da Alma čeka uzvišena sudbina. Indijančeve reči potvrđivale su moje
snove.
„'Prijatelji, u ovom poganom društvu novac je najveća istina. Prepustimo
njemu da govori', reče i, otkrivši se, izvuče iz šešira debeli svežanj novčanica.
„Serafim je zviznuo od oduševljenja. 'Nikad u životu nisam video toliko novca
na gomili!'
„'Ovo, zapravo, i nije mnogo, gospodine, ali biće dovoljno za ono što nam
treba. Objasniću vam: ovde na severu, u rudarskoj oblasti, živi nekoliko nas
vračeva. Mi smo čuvari tradicije. Bez nas izgubilo bi se nasleđe našeg naroda.
Stranci su nam svojim kapitalom zauzeli zemlju. Sad salitra, bakar, gvožđe,
srebro, zlato, pripadaju Englezima i Amerikancima, udruženima s vladom, kojoj
pripadaju bogataši. Mi, travari, uspeli smo da uštedimo veći deo novca koji smo
zaradili tokom godina iščekujući Jekov dolazak da bismo mu ponudili pomoć u
borbi protiv oligarhije. Ali vreme ne prolazi uzalud. Zbog tolike bede i društvene
nepravde izgubili smo strpljenje i odlučili da ostavimo po strani svoju lepu
legendu i da delujemo u ružnoj stvarnosti. Krenuo sam ovamo sa ušteđevinom
želeći da je predam Rekabarenu i tako mu pomognem da osnuje Socijalističku
radničku partiju. Srećom, Bog je hteo da se zateknem na sceni i vidim nago dete.
Ovaj novac je za vas. Prihvatite ga. Naredna četiri meseca od njega ćete moći da
iznajmite udobnu sobu u Ikikeu, dobro se hranite i pristojno obučete. Toliko nam
je potrebno da obiđemo celu oblast najavljujući lepe vesti i pripremimo sve za
trijumfalan doček. Jedino ću vas zamoliti da, kad stignete u luku, dete odvedete
kod mog prijatelja fotografa da bi ga slikao tako da mu se vide polni organi.
Napravićemo kopije koje ćemo razdeliti svim predstavnicima. Radnici će,
konačno, shvatiti da čudo postoji; da je Bog ponovo sišao i da je među nama…'
„Budući da ga je ponudio skroman čovek, svežanj novčanica nas je ubedio.
Počinje novi život. Život sa uzvišenim idealom. Krenuli smo, kao što nam je
rekao, u Ikike. Pošao je s nama. Čitavim putem nije progovorio ni reči, samo je
čučao, satima, ne odvajajući pogled od Alma. U malom lučkom hotelu dozvolili
su nam da Crnog i Belog držimo u dvorištu i dali nam sobu s kuhinjom,
kupatilom i pogledom na more.
„Rosauro nas je odveo kod svog prijatelja, specijalizovanog za fotografije za
dokumenta, i obezbedio portret svog Jeka, s raširenim nogama tako da mu se
vide penis i vagina. Zakazao nam je sastanak: 'Dvadeset petog decembra čekaću
vas u kantonu Altos de San Antonio, jednom od najrazvijenijih u šalitrenoj
pampi. Potražite rudnik San Lorenso. Budite tačni. Ovo je važan datum. Jeko
treba da nam donese svetlost koja će rasterati tamu.' Oprostio se od nas uz bocu
piska i krenuo put pustinje.
„Četiri meseca prošla su brzo, ali ostavila su dubok trag na Serafimu.
Konačno je osetio da ga društvo prihvata. Njegov sin nije bio čudovište, već
Bog. Sve nepravde koje je doživeo u detinjstvu pripisivao je diktaturi prerušenoj
u demokratiju, čijem će zbacivanju on sad da pomogne. Došao je kraj njegovom
gnusnom jadu i izopštavanju. Sad ga je čekao radnički raj, slobodan, u kojem će
vladati jednakost. Sve to zahvaljujući čudesnom Almu. Prestao je da se oblači
kao klovn. Kupio je dva siva odela, košulje, kravate, filcani šešir i britvu.
Obrijao je dlake sa lica, sa ostatka tela i lepljivom trakom prilepio uši za glavu.
Iako se meni promena nije svidela, razumela sam ga. Sad je neprimećeno šetao
ulicom. Postao je, na svoju veliku radost, samo još jedan čovek. Pošto smo
odmor proveli jedući ukusne plodove mora, sunčajući se na plaži i voleći se
više,nego ikad pre, seli smo u prikolicu i krenuli za San Lorenso, u nameri da
stignemo određenog dana, u određeno vreme.
„Na pustim visinama, noć je padala iznenada. Činilo se da se diže iz okeana
ka planinama kao crni talas. Mogli smo da vidimo svoja lica, ali ne i noge: gusta
magla, koja se izdizala iznad suve zemlje, borila se da dostigne nebo, ali zbog
prevelike gustine, nije mogla da se digne; bio je to oblak s korenom. Izmaglica je
bila toliko gusta da je progutala put i konje.
„'Bolje je da stanemo. Opasno je da nastavimo dalje. Možemo da sletimo s
puta, misli na dete', rekla sam Serafimu.
„'Na njega i mislim', odgovorio mi je, 'ništa ne može da nam se desi kad smo
sa Almom. Bog nas štiti. Sad je trenutak da pokažemo svoje poverenje.' I osinu
Belog i Crnog da krenu u galop. U početku sam se sledila od straha. Zatim, pošto
je izgledalo da se kola ljuljaju u mestu, fenjer nije uspeo da probije gustu maglu i
pomrčinu bez meseca, pa nismo mogli da vidimo kako se oko nas smenjuju slike
okruženja, mirno sam se predala truckanju, kao da se nalazim u ogromnoj
kolevci. Mislim da je i Serafim zaspao.
„Probudili smo se na rubu litice od belih stena, ogromne terasaste jame nalik
na stadion, iz koje su vadili salitru. Okruživala nas je grupa rudara s bakljama.
Među njima je bio i Rosauro. 'Jeko čini čuda. Iako se skoro ništa ne vidi, stigli
ste tačno na vreme, i na dogovoreno mesto. Pođite za nama.' Poveli su nas ka
logoru. 'Siđite, molim vas. Drugovi će se pobrinuti za konje. Prođite ovuda.'
„Ušli smo u krčmu zvanu Kokimbo. Tamo nas je čekalo, zbijeno, stotinak
rudara, a služile su ih tri ljubazne devojke, ćerke bračnog para koji je držao
kafanu. Bilo je neverovatno da taj muškarac i ta žena, lica izbrazdanih borama
stogodišnjaka, mogu imati tako mlade ćerke. Kad smo ih videli kako se kreću,
shvatili smo da za brazde na njihovim licima nisu krive godine, već so.
„Uzbuđen, Rosauro nam je oteo Alma, skinuo ga, raširio mu noge i otkrio
njegov dvostruki polni organ. Radnici padoše na kolena šapućući: 'Istina je. To je
Jeko. Hvaljen Bog.'
„Rosauro nam je rekao: 'Ovo su drugovi od poverenja. Dolaze iz različitih
rudnika u okruženju. Slušali su Rekabarenove govore i poželeli su da se bore za
radnička prava, ali nedostajalo im je jedinstvo. Međutim, iznad njih, u Jeku,
susreću se svi ideali. Sad, u prisustvu ovog deteta, mogu da deluju kao jedan
čovek. Već sutra proglasićemo štrajk u San Lorensu. Potom ćemo ga proširiti po
ostalim ispostavama. Ovo su braća Ruis, predstavnici radnika, koji su juče
predali zahtev za povećanje zarada upravniku rudnika, gospodinu Tarneru,
Englezu koji nije hteo da im odgovori bez konsultacija sa upravom u Ikikeu.
Ruisovi su mu jasno stavili do znanja da za bezobrazno dugo radno vreme rudari
dobijaju četiri pezosa, dok vekna hleba košta jedan pezos. To im je četvrtina
dnevnice. Od toga se ne može živeti. Danas, u cik zore, gringo nas je obavestio
da je preduzeće odbilo povećanje. To smo i hteli! Nije nam cilj da zaradimo koji
pezos više, već da pokrenemu opštu revoluciju koja će zbaciti eksploatatore i
preuzeti vlast u Čileu. Sad imamo razlog da je pokrenemo. Uz prisustvo Jeka,
svetog plamena, možemo da izazovemo veliki požar. Na hiljade nas napustiće
svoja radna mesta. Spustićemo se u Ikike kao more mrava. Vlasti će morati da
nas saslušaju. Tako ćemo izvojevati prvu pobedu. Vratićemo se u rudnike, ali
zatražićemo pravo na osnivanje sindikata. Što će nam oni odbiti. Posle toga
proglasićemo opšti štrajk u čitavoj zemlji. Obični vojnici, koji takođe dolaze iz
naroda, odbiće poslušnost svojim nadređenima i pomoći će nam da svrgnemo
predsednika i njegovu lopovsku svitu. Sutra dižemo bunu i nećemo se zaustaviti
do konačne pobede!'
„Do zore nam je bilo ostalo još četiri sata sna. Jedva da se razdanilo kad se
oglasila sirena koja je budila radnike. Umesto uobičajena tri kratka zvižduka,
čulo se zavijanje koje je potrajalo pet beskrajnih minuta. Bilo je to zvanično
proglašenje štrajka. Grupa vođa koje smo upoznali u Kokimbu mašući zastavama
i transparentima krenula je ka kancelariji u Santa Lusiji, koja je, udaljena osam
kilometara, i dalje radila. Serafim i ja, uzdigavši Alma kao barjak, predvodili
smo povorku.
„Prisustvo deteta-boga uticalo je na to da se štrajku pridruže svi rudari. Kao
rastuća poplava, tri dana prelazili smo pampu, redom obilazeći rudnike. Radnici
su nas sledili vodeći sa sobom svoje žene i decu. Mnoštvo koje se iz sata u sat
uvećavalo, moralo je da noći usred hladne pampe, okupljeno oko
improvizovanih logorskih vatri. Budući da vatra nije bila dovoljno jaka da ih
zagreje, parovi su počeli da vode ljubav među usnulom decom. Šuma
grozničavih ljubavnika potresala je zemlju, udišući život njenoj slanoj tvrdoći. I
mene je Serafim polegao na jalovu zemlju koja je podrhtavala. Dok me je
uzimao, videla sam kako se pustinja pretvara u vrt: hiljade jajnika, a među njima
i moji, bili su cvetovi ove oblasti koja više nikad neće biti pusta. Ogroman broj
golih tela orošenih noćnom kišicom i pretvorenih u ogledala koja su odbijala
plamen logorske vatre, uzavrelo meso koje neće sagoreti, pojačao je uzbuđenje
svakog para i satima su se ogromni orgazmički talasi valj ali pomahnitalim
ljudskim morem.
„Četvrtog dana štrajka pronela se vest da će se guverner provincije popeti u
Alto de San Antonio da razgovara s radnicima. Bila je to lažna vest koju je
Rosauro, u dogovoru s vođama, pustio među ljude. Tomas Istman, guverner,
nalazio se u Santjagu i zamenjivao ga je sekretar koji nije imao nikakve
nadležnosti i ne bi se usudio da se popne i pregovara sa štrajkačima.
„Zahvaljujući Jeku, radničko jedinstvo počelo je da jača, ali i dalje je bilo u
povoju. Za sazrevanje bila mu je potrebna ogromna mržnja. Štrajk je zasad
izgledao kao paganska proslava. Videvši toliki broj ljudi na jednom mestu, svi su
bili ubeđeni da će se kriza rešiti u roku od nekoliko sati: privreda ne može da
dozvoli prekid rada ovolikih razmera. Masovno će otići u Alto. Mesto će
uzavreti s dolaskom štrajkača. Govornici će improvizovati s podijuma za
orkestar. Povećanje bedne plate se podrazumevalo.
„Desilo se onako kako je Rosauro predvideo. Horda rudara željnih zabave
preplavila je selo. Devojke iz Kokimba, koje su znale da pevaju i sviraju gitare,
organizovale su zajednički ples. Revolucionarne snage zaposele su četiri kafane i
teklo je besplatno vino. Zabava i pijanstvo potrajali su do zore. Onda je
Indijanac izašao iz telegrafske kancelarije vitlajući lažnom porukom koju je
jedan od braće Ruis poslao iz druge kancelarije.
„'Gurverner se nije udostojio da se popne ovamo! Prezire žitelje pampe! Štrajk
ga ne zanima! Drugovi, nećemo dozvoliti da nas ponižavaju! Ako taj gringov sin
neće da dođe kod nas, mi ćemo otići kod njega!'
„Besni krik razlio se iz mnogih grla i masa, kao jedan čovek, krenu da maršira
ka Ikikeu. Put je bio dug, topao, preko dana kao furuna, a preko noći leden.
Oštro kamenje ozleđivalo je noge a teški oblaci mušica zauzeli su čitav vazduh
propuštajući tek poneki zrak sunca. Savladani besom, štrajkači su zaboravili da
ponesu hranu pre polaska. Da bi stigli do luke, morali su da poste dva dana.
Nikome nije smetalo. Od života među stenama postali su otporni kao kamen.
Suva tela navikla su da trpe glad. Četrdeset osam sati bez hrane nije bilo ništa.
Žeđ su lako gasili tako što su noću lizali stene vlažne od izmaglice.
„Rosauro se hitno sastao s vođama. 'Moramo da razglasimo da niko ne sme da
siđe naoružan. U ovoj oblasti ima mnogo dinamita i može se desiti da neka
usijana glava poželi da ga upotrebi. Podsećam vas da u ovoj prvoj fazi revolucije
moramo delovati miroljubivo. Pokazaćemo gazdama, mirno, da bez nas privreda
staje. Nema nikakve sumnje u to da će povećati plate kad nas vide ovako
ujedinjene. Zatim ćemo se vratiti u rudnike i polako ćemo se naoružavati
iščekujući završnu fazu. Pored toga, da bismo izbegli pometnju, na čelo marša
trebalo bi da postavimo pametnog predvodnika. Ulicama luke prvo će proći Jeko
sa svojim svetim roditeljima, a zatim mi. Za nama će ići grupa drugova koje ćete
vi izabrati na osnovu njihovog razumevanja političkog problema zahvaljujući
anarhističkim ili Rekabarenovim učenjima – neće ih biti više od dve hiljade. Na
začelju će biti ogromna radnička masa kojoj je jedina vodilja beda i koju
moramo naučiti da kontrolišemo.'
„Raspored marša prihvaćen je jednoglasno. Vrač je lako mogao biti general.
„Petog dana štrajka, u nedelju, preplavili smo brda oko luke kao mravi.
Spuštali smo se niz obronke, bez ikakve galame, bojeći braonkastu zemlju u
crno. Stanovnici Ikikea ispunili su ulice puni velikih očekivanja. Kad smo ušli u
grad i organizovali se, prateći red, u dugoj i nemoj povorci – čak nam ni koraci
nisu odjekivali asfaltom jer smo skoro svi ostali bez cipela uništenih na oštrim
stenama – pojurili su da nas ponude korpama punim različitih namirnica
uzbuđeno komentarišući hrabrost s kojom su žitelji pampe krenuli na ovaj
dugačak i požrtvovan marš podstaknuti željom za pravdom.
„S druge strane, vlasti su se, s prezrivom smirenošću, prema nama ponašali
kao da smo šačica poludelih hodočasnika. Ali među tim strogim birokratama
drhtao je Gusman Garsija, sekretar Tomasa Istmana, sušta suprotnost njihovoj
nadmenosti. Braća Ruis prišla su mu zahtevajući da im smesta odgovori.
Natopljen znojem, sekretar je rekao: 'Ne mogu ništa da vam kažem. Ali guverner
je već krenuo iz Santjaga i ujutru će stići u luku. Donosi precizna uputstva za
rešavanje problema.'
„Četrdeset hiljada štrajkača smatralo je da je pobeda osigurana. Počeli su da
se grle i otpočelo je veselje. Uzalud su predvodnici jurili s kraja na kraj: nisu
mogli da spreče otvaraje vinskih flaša i pražnjenje korpi s hranom. Mnogi
radnici, ubeđeni u sasvim izvesnu pobedu, pokušali su da se vrate u pampu.
Nekoliko trenutaka vladao je haos. Prekinuo ga je dolazak konjice i pešadije
koje su pratile bučni vojni orkestar. Kad su nas opkolili i kad je prestala muzika,
utihnulo je narodno veselje.
„Gusman Garsija nervozno je vikao, iako se u toj grobnoj tišini moglo čuti čak
i zujanje muva u pustinji, i predložio da se predvodnici štrajka smeste u školu
Sveta Marija, a da se velika masa uputi ka hipodromu Sporting klub. Opština će
nam pozajmiti poljsku kuhinju i obezbediti nam vino, ribu i pasulj. Aplaudirali
smo i u najvećem redu, u koloni koja je ispunila ulicu, sa obe strane zaštićeni
vojnicima, prvo smo ispunili obrazovnu ustanovu čiji su učenici po svemu
sudeći bili na raspustu. Dve hiljade radničkih vođa napunili su učionice i
namestili se da odremaju sijestu na školskim klupama i odmore od napornog
marša. Ostali radnici, pristižući na hipodrom i osećajući da su se oslobodili
nadzora strogih pratilaca, rasporediše se po prostranom terenu i obnoviše
zabavu, sa zadovoljstvom prihvatajući šaroliko jato lepo doteranih prostitutki.
Zapevale su sestre Kokimbo pa je staza počela da podrhtava od bata kueke7, kao
da po njoj jurca krdo pomahnitalih konja.
„Posle dva sata, Indijanac Rosauro razbudio je sve u školi i uz pomoć braće
Ruis organizovao radne grupe koje će potražiti rešenje sukoba. Osim povećanja
plata, tražiće i veću bezbednost na radu – nezgode su bile česte i mnogi rudari,
među kojima je bilo i dece, nastradali su od dinamita i bolje higijenske uslove:
šalitrina prašina uticala je na radnička pluća, a nisu imali nikakvu medicinsku
pomoć. Njihovi bedni domovi bili su preplavljeni buvama i vašima.
„I dok je glava razmišljala, telo se predavalo opijanju. Da radnici ne bi
zaboravili, Rosauro nam je predložio da Serafim, ja i Almo, u žaru štrajka, koji i
jeste cilj naše borbe, posetimo Sporting klub, ali krišom jer ne želimo da se
gazde osvete na đetetu, čija je mesijanska priroda bila čuvana kao tajna. Po
silasku s brda, gomila je, uz uzornu poslušnost, utihnula sve povike koji bi otkrili
čudesnu tajnu. Jeko ih je ujedinjavao tišinom koja je bila moćnija od deset
hiljada zapaljivih govora. Iako su ulice bile prepune policije, niko nas nije
zaustavio. Na trenutak bi sa zanimanjem pogledali ka nama, ali bi se odmah
vratili svojoj hladnokrvnosti kao da nisu ugledali ništa više do tri izgladnela
napuštena psa.
„Na hipodromu je proslava bila u punom jeku. Tela su se uvijala crpeći
neočekivanu energiju do dna. Sestre Kokimbo, prodornim glasovima kakvi se ne
bi očekivali iz njihovih nežnih grla, pevale su stihove koji su pogađali kao ubodi
kopljem. Po ćoškovima se povraćalo i bludničilo. Ugledavši raspomamljenu
gomilu, Serafim je počeo da muca: 'Čekaj malo, Tereza. Zašto smo došli ovamo?
Ovi bludnici neće obratiti pažnju na nas. Uostalom, već smo ispunili svoj
zadatak. Štrajk je uspešan. Smesta idemo odavde!'
„I savladan svojom stidljivošću, uhvatio me je kao da želi da me zaštiti i
krenuo u povlačenje. Ali jedan par prestao je da njiše kukovima i potrčao k nama
šapućući: 'Sveta porodica. Blagosloveni bili.' Poljubili su ćebe u koje je dete bilo
umotano i potom nas, uz iskreno poštovanje, pozvali u obilazak kilometarske
trkačke staze. Ostali radnici okružili su nas s takvim oduševljenjem da nismo
mogli da odbijemo. Kad bismo im se približili, parovi su prestajali da plešu,
sklapali bi ruke u molitvu i šaputali poštujući odluku o čuvanju tajne: 'Hvala ti,
sveti mali Bože.'
„Čim bismo im okrenuli leđa, nastavljali bi da plešu izvijajući tela. Imali smo
utisak da pronosimo ostrvo mira kroz uzburkani okean. Trebalo nam je mnogo
više od sata da napravimo pun krug. Prikriveno obožavanje hiljada siromašnih
Čileanaca ubrizgalo nam je beskrajni optimizam zadovoljavajući nam iskonsku
potrebu za sigurnošću, ljubavlju, prihvatanjem i društvenim priznavanjem.
Konačno je mi postalo mnogo važnije od ja. Osetila sam kako mi iz tabana niče
korenje. Ovo je postala moja zemlja.
„Serafim mi je rekao: 'Posle ovog mogu i da umrem. Jedan narod me voli i
poštuje. Šta još mogu poželeti u životu? Nikad nisam ni sanjao da ću doživeti
ovako nešto. A sve zahvaljujući tebi.'
„Odgovorila sam mu dugim poljupcem pa smo se vratili u školu shvativši da
se ona ne zove slučajno Sveta Marija. Rosauro i drugovi zahvalili su nam se na
trudu i, budući da smo zaista bili iscrpljeni dugom šetnjom, dali su nam
direktorovu kancelariju da prespavamo u udobnim foteljama.
„Terevenka je potrajala do duboko u noć. Pred zoru je zavladala tišina. Tog
ponedeljka, ceo Ikike spavao je do dva po podne. Duboki san prekinut je dugim i
gromkim hukom. Bio je to ratni brod koji je dovezao guvernera. Bez ikakvog
reda, pojurili smo ka pristaništu preplavljujući molove. Vojska nas je pratila kao
siva senka. S broda se iskrcalo trista mornara naoružanih blistavim puškama.
Postrojili su se u dva reda da bi obezbedili prolaz za Tomasa Istmana.
„Bio je to mršav, vitak starac obučen u crno, koji je sitnim koracima otišao
pravo u gradsku skupštinu ne podižući pogled sa sivih pantalona pripadnika
ratne mornarice. Mi smo se okupili ispod glavnog balkona s knedlom u grlu,
uznemireni zbog brodskih topova uperenih u nas. Istman se pojavio, izgovorio
jednu jedinu rečenicu pa se vratio unutra: 'Donosim zvanično naređenje vlade za
rešavanje sukoba. Vratite se u pampu.' Vesela graja prigušila je zvuk talasa.
Smatrajući da je štrajk za njih završen – preostalo je još samo da se glavešine
izbore za najbolje uslove – masa je krenula u pravcu zaravnjenog prostora kuda
je prolazila železnica.
„Oglasila se železnička sirena i zaustavile su se dve lokomotive koje su vukle
duge kompozicije teretnih vagona. U njih su se potrpali rudari sa svojim
porodicama. Podsećali su na životinjsko stado. Posle prve, usledilo je još mnogo
kompozicija. Preduzeće u čijem su vlasništvu bili rudnici salitre organizovalo je
efikasan, ali ponižavajuć oblik prevoza. Grupa od dve hiljade politički
osvešćenih radnika pojurila je ka brdu Krus, koje je gospodarilo ravnicom, i
odatle su, vitlajući zastavama, povikali: 'Nismo ovce da ovako putujemo! Ne
idite, drugovi! Još ništa nije sigurno!' Ali na njih niko nije obraćao pažnju.
„Tek što su se vozovi izgubili među stenovitim planinama vojska je,
proglasivši opsadno stanje, poterala preostale revolucionare ka školi Sveta
Marija. Rosauro je razglasio da svi treba da poslušamo, ništa nije izgubljeno i
vlastima ne treba da damo povod za opravdanu upotrebu sile. Čim smo ušli u
školu, vojnici su opkolili zgradu. Udruženi vojnici, mornari i policajci,
raspolagali su sa oko osamsto ljudi. Nije im bilo dovoljno što su u nas uperili
puške i mitraljeze, već su dovukli i top koji su postavili pred ulazna vrata.
„'Pobeda, drugovi', uzviknuo je Indijanac. 'Ako su dovukli toliko naoružanja,
znači da nas se plaše. Zašto, kad znaju da nismo naoružani? Plaše se našeg duha!
Možda im je neki špijun rekao za Jeka. Radujem se zbog toga jer to znači da je
došlo naše vreme. Proročanstvo, koje se do sada postepeno ostvarivalo, kaže da
će cela vojska pasti pred nogama izaslanika. Ako pošaljemo gospodina Serafima
i gospođu Terezu da pokažu malog vojnicima, ovaj će zasijati kao sunce
prikazujući se u svom pravom svetlu. Kad ga ugleda, pukovnik na belom konju
pašće kao pokošen, a obični vojnici, shvativši da smo braća, okrenuće oružje na
tlačitelje.'
„Baš u tom trenutku oglasio se rog. Provirili smo kroz prozore i ugledali
pukovnika na belom konju koji nam je, piskavim glasom, uzviknuo: 'Govori vam
pukovnik Roberto Silva Renard. Naređujem vam da smesta napustite ovu školu
da biste prešli na hipodrom, gde će vam se suditi za pobunu. Imate pet minuta da
izađete na ulicu. Ako odbijete, narediću otvaranje vatre.'
„Videvši da se dolazak ovog Napoleona podudara s legendom, rudari se
osmehnuše sa olakšanjem. Sve se odvijalo kao u divnom snu. Indijanac je
predložio da otvorimo nekoliko flaša i nazdravimo u našu čast, u čast Svete
porodice. Popili smo po čašu vina. Onda su nas uzbuđeni radnici izgrlili i
ispratili do glavnih vrata. Kad su počeli da ih otvaraju, osetila sam slabost u
nogama. Izgubila sam snagu i morala sam da zamolim Serafima da uzme Alma.
Nisam mogla da podnesem tu sramotu. Nikad nisam bila kukavica i nisam
razumela zašto mi se sad, kad sam morala pokazati najveću hrabrost za primer,
sve zamantalo u glavi. Uhvatila sam se za ruku koju mi je ponudio Rosauro i
zamuckujući rekla: 'Prijatelju, tako ti svega, ne daj da padnem. Ne želim da
drugovi primete moju slabost i pomisle da sumnjam. Više od ikoga, verujem u
sinovljevu moć.'
„'Ne brinite, gospođo', prošaputao mi je na uvo. 'Poći ću s vama i pridržavaću
vas dok ne prođe. Samo hrabro.'
,.Ponudivši štrajkačima objašnjenje koje ja nisam čula jer sam se trudila da
zaustavim povraćanje, izašao je s nama na ulicu. Bili smo četiri ljudska bića
protiv čitave vojske naoružane do zuba. Pod mojim znojavim nogama tlo se
ljuljalo kao paluba broda na pučini. Jezik mi se, suv, pretvorio u komad drveta.
Serafim je podigao dete i raširio mu noge da bi pokazao dva polna organa.
Duboko sam udahnula i svim snagama trudila da se ne onesvestim. Almo se
osmehnuo. Čekala sam da zablista kao sunce da bi pukovnik pao kao pokošen.
Rosauro me odjednom uhvati za potiljak i grubo me natera da potrčim ka
vojnicima. Bila sam toliko slaba da nisam mogla da mu se oduprem. U trenutku
kad su nam nasmejani vojnici otvorili prolaz, Silva Renard uzviknu: 'Otvaraj
vatru, dođavola!' I topovski udar raskomada mog ljubavnika i moje dete. Ovo
mora da je košmar. Indijanac se smejao. Tamo, na ulici, kao spora kiša, padali su
komadi mesa mojih najdražih.
„Mitraljezi su počeli da štekću. Vojnici su bacili dimne bombe. Stavili su
maske. Natopili su bajonete. Ponovo je grunuo top. Vrata su se pretvorila u oblak
piljevine. Zaboravila sam kako se zovem, izgubila sam oslonac, nepodnošljiva
želja za snom sklopila mi je kapke. Znala sam da mi se srce čepa, ali taj bol bio
je nešto daleko, nešto iznad mene, a telo mi se pretvorilo u površinu crnog
bunara u koji je zaronila moja svest. Vojnici i mornari napredovali su ka
unutrašnjosti zgrade. Sve se izmešalo. Uzvici besa i bola. Čopori pasa došli su da
ližu krv. Muškarci, žene i deca saterani na zaravnjen krov. Rudari koji jure
ulicama noseći svoja creva u rukama. Besni vojnici noževima su zadavali
smrtonosne rane. Sive prilike s maskama vukle su leševe za kosu. Gubila sam
svest.
 „Indijanac me je natovario na leđa kao džak, ušao u gradsku skupštinu, popeo
se u neku kancelariju, zaključao vrata, bacio me na fotelju, zadigao suknju,
pocepao gaćice i gnječeći mi grudi, uzeo me triput zaredom. Povratila sam mu
po licu. Nasmejao se i odvukao me za jednu nogu do kupatila. Skinuo mi je
odeću, svukao me, pustio tuš i, pod mlazom hladne vode, ponovo me silovao.
Zviždeći popularnu pesmu Mi, koji se toliko volimo, vratio me je na fotelju.
„Pala sam u dubok san. Kad me je Rosauro probudio, već je padao mrak.
Jedva sam ga prepoznala. Više nije Indijanac, ni ćorav na jedno oko, koža mu je
svetlija, ima kratku kosu, nosi odelo engleskog kroja, košulju na pruge i zelenu
kravatu sa značkom u obliku čileanskog grba. Primetivši moje iznenađenje,
okreće se kao maneken, počinje napadno da se smeje, hvata me za struk i, tako
nagu, primorava me da provirim kroz prozor. Dok vojnici s nevinim izrazima
lica tovare leševe na đubretarske kamione, on, stojeći iza mene, prodire kao
divlja životinja.
„Mržnja se meša s patnjom, ali zadovoljstvo, uživanje ograničeno isključivo
na moj polni organ, raste i ne mogu da učinim ništa da bih ga zaustavila, kao
meki rak raste mi u utrobi šireći svoje odvratne krake. Telo me je izdalo. Svršila
sam, želim da umrem, da kaznim sebe. Pokušavam da iskočim kroz prozor. On
me udara po grudima i raskrečenih nogu baca me na fotelju. Ponovo prodire u
mene i besramno stenje i slini do svršavanja.
„Uzvikujem uvrede. Zatim mi vezuje noge, na ruke mi stavlja lisice, primiče
stolicu, seda naspram mene i pali cigaru: 'Džabe vrištiš, Tereza. Niko neće doći.
Pretpostavljam da čekaju da te ubijem. U poslednjem đubretarskom kamionu
ima još mesta. I ti sigurno želiš da umreš. Ali razočaraću te, želim da te zadržim
neko vreme. Otkad sam te video kako dojiš dete na onoj bednoj pozornici,
odlučio sam da moraš biti moja. Ruskinja kao što si ti, s velikim grudima,
guzicom i kožom beljom od sopstvenog mleka, ne viđa se svaki dan u ovoj
zemlji.
„'Zatražio sam te kao nagradu za uspešno obavljen zadatak. Vlada već neko
vreme želi da se reši tog bednika Rekabarena. Njegove otrovne novine, koje
iskorišćavaju večno nezadovoljstvo sirotinje, pozivale su na političku aktivnost
koja bi mogla da bude veoma opasna za rudarska preduzeća. Ipak, iako lako, ne
bi bilo pametno ubiti ga. Time bi se pretvorio u mučenika oko čijeg mita bi se
radnici ujedinili. Bolje je da ga osramote. Tajna policija poslala me je prerušenog
u Indijanca, da bih ga uhvatio u nedozvoljenim radnjama. Pratio sam ga
mesecima, pretvorio sam se u njegovu senku, ali ništa. Kreten je čist ko suza.
Čovek bi pomislio da je svetac. Ne puši i ne pije da ne bi podržavao buržoasku
industriju. Ako mu ponudite kokain, besno će ga odbiti. Veran je svojoj ženi i
nema dece koju bismo mogli da navedemo na greh. Nikad ne odlazi na zabave i
samo voli da čita. Taj usrani izdajnik je prosvećeni ludak. Već sam bio spreman
da odustanem kad sam te video kako brišeš guzicu svom detetu. U početku mi se
gadilo to što ima dva polna organa. Posle sam mu se obradovao jer sam smislio
genijalan plan, plan koji će mi doneti putovanja, novac, unapređenje i tvoje
dupe. U trenutku sam izmislio legendu, u duhu onih indijanskih lenština, a vi ste,
kao i svi roditelji koji luduju za svojom decom, progutali udicu.
„'Poslao sam vas u Ikike na četiri meseca da bih imao dovoljno vremena da
proširim priču među sujevernim rudarima i ubedim ih pokazujući im fotografiju
malog čudovišta, da je on zaista otelotvorenje Boga. Obratio sam se šefovima,
razradili smo detaljan plan s guvernerom, opštinskim vlastima i vojskom, i
ostvarili ga. Tako smo se rešili svih vođa. Zmaj je izgubio dve hiljade glava.
Velika masa. koja misli samo na jebanje i opijanje, biće zadovoljna povećanjem
od nekoliko pezosa. Rekabarenu će trebati mnogo godina da ponovo okupi
sledbenike. Na kraju, ono što si smatrala kukavičlukom bilo je posledica tablete
za spavanje koju sam ti stavio u vino kad smo nazdravljali. Govorim ti sve ovo,
ali ne želim da mi odgovoriš. Ne zanima me šta misliš ili imaš da mi kažeš. Da
bih što bolje iskoristio tvoje telo, zahtevam da ćutiš. Ako samo zineš, razbiću ti
zube. Provešćemo zajedno dva meseca na moru, daleko od sveta, u kući koju su
mi pozajmili, između Ikikea i Tokopilje. Bićeš moja najmanje šest puta dnevno.
Kad mi dosadiš, prodaću te da radiš kao kurva u Peruu ili Argentini. Ako me
budeš slušala, ostari ćeš u tim bordelčićima, ako postaneš naporna, prosuću ti
mozak.'
„Pokorila sam mu se. U glavi mi je nešto puklo. Prestala sam da razmišljam i
da osećam. Ponašala sam se kao njegova verna kučka. Do te mere da bih, kad bi
moj krvnik otišao u nabavku i ostavio me zatvorenu, do njegovog povratka
cvilela pored vrata. Morala sam da ga pratim kud god da krene. Kad bi čistio
pištolj, sklupčala bih mu se kod nogu, gola, čekajući da me siluje. Čistila sam
mu čizme jezikom i sa osmehom pristajala da mi urinira po licu.
„Jednog dana, pošto je popio mnogo piva, zaspao mi je u naručju. U meni su
se odjednom probudili svest, bes, ogorčenje i preklala sam ga jednim ugrizom.
Ustao je i pojurio ka plaži ostavljajući za sobom crvenu liniju. Pao je na pesak
kao beli kamen, lako je već bio mrtav, pucala sam mu u glavu, koja se otvorila i
oslobodila sivu masu na koju su nagrnuli rakovi. Pustila sam ih da se nažderu.
Zatim sam odvukla ostatke na brdo, iskopala duboku jamu i zakopala ga. Kod
poslednjeg udarca lopatom shvatila sam da ne znam njegovo pravo ime.
„Očistila sam krvave fleke, izabrala jedno od njegovih odela, košulju, cipele i
šešir. Ostatak sam spakovala u dva kofera, pa sam i njih zakopala. Tako će
njegovi šefovi pomisliti da me je poveo u drugu zemlju. Ošišala sam kosu i
prerušena u muškarca, sa ono malo gotovine što sam pronašla, kupila kartu za
voz do Santjaga. Na putu me niko nije dirao jer sam se, držeći u ruci flašu,
pretvarala da sam usnula pijanica. Da sam mogla da biram kuda ću, nikad se ne
bih vratila ovamo, prošlosti koja više nije bila moja. Stigla sam kad je Alehandro
bio na samrti, jedino biće kojem sam još mogla da verujem. Nije me zanimalo
što je izbio svetski rat. Možda sam mu se i obradovala smatrajući ga vidom
osvete. Oduvek sam se osećala usamljenom, izopštenom, beskorisnom. Život?
Roditi se bez razloga, stalno patiti i umreti u neznanju. Bog? Postoji, ali je
nedostižan. Slep, gluv i nem za svoju decu. Ljudski rod? Tamnica puna ludaka,
bandita i pijanaca. Sve i svi zaslužuju samo moje kletve!
„Vidiš i sam, Benhamine. Hteo si da znaš istinu, i eto je, smrdi na trulež.
Prestani da uzdišeš, odveži me, donesi još votke, pa da pijemo zajedno. Najbolje
što može da ti se desi na ovom svetu jeste da se uopšte ne rodiš.“
Stric je oslobodio Terezu, doneo još jednu flašu i počeli su da je ispijaju.
Prepoznao se u babinim poslednjim rečima. Shvatio je da sebe mrzi mnogo više
nego druge. Bio je prozirni anđeo koji je pao u prljavu kloaku, svoje telo. Pre
nego što će zahrkati, nosa zarivenog u majčin pupak, promrmljao je:

Noć dolazi kao besna vučica

obećavajući rađanje zaljubljenog sunca
ali senka može da iznedri samo senke
ništa se ne rađa i ne umire
i stvorenje zaborav.
 IV
OBEĆANA PAMPA
Trideset pet dana puta brzo je proletelo. Veser je bio moćan brod i sekao je talase
lako kao što kelneri iz prve klase seku kriške svoje kolekcije francuskih sireva.
U vreme obroka, izmešani mirisi mleka i stajskog đubriva spuštali su se niz
metalno stepenište kao uljani talasi i stizali do skladišta gde su terali vodu na
hiljadu dvesta usahlih usta jevrejskih emigranata. Alehandro Prulanski, ne
zavideći na luksuzu u kojem su uživale njegove bivše kolege iz Ruskog carskog
baleta, poletno je nastavio sa svojim svakodnevnim vežbama.
Balansirajući na kanapu razvučenom između dva ogromna sanduka, satima je
ponavljao svoje skokove, izvijanja, okrete sledeći ritam koji mu je Ičo Melnik
velikodušno davao svojom usnom harmonikom. Makro je pamtio bezbroj
Šopenovih, Listovih, Mocartovih i drugih melodija. Kad bi mu usne utrnule od
silnog duvanja u maleni instrument, počeo bi da citira Senekine misli otkrivajući
opštu kulturu nezamislivu za čoveka svoje struke, i to u istom ritmu kako bi
prijatelj mogao da mu nastavi s vežbanjem. „Rad nije dobar sam po sebi. Šta
onda jeste? Preziranje rada!“ Ičo se nasmejao pa nastavio: „S druge strane, oni
koji se trude da dosegnu vrlinu, a da ne pokleknu, zaslužuju aplauz“. Kad bi
izgovorio reč „vrlinu“, prstima bi napravio pokret kao da broji novac.
Jaše je zaneseno posmatrala muževljevo savršeno telo. Izvanredan rad veštih
mišića koji proizvodi pokrete nadljudske gracioznosti izazivao je u njoj
zadovoljstvo zbog kojeg je zaboravljala na telesni greh, zlobu, glad. Nije se
plašila budućnosti i, saznavši da je bremenita, nežno se predala novom životu.
Njen Alehandro bio je živi hram i njegov ples promeniće svet. Šest prostitutki
obasipalo ju je pažnjom i nežnošću u želji da joj putovanje učine što prijatnijim
jer im je čitala tarot ozbiljno odgovarajući na njihova šašava pitanja: „Da li će mi
posao bolje napredovati ako stidne dlačice ofarbam u riđe? Da li ću naći matorca
koji će mi poklanjati nakit i bunde? Da li ću otkriti ljubav?“ Dvema je predvidela
brak s vojnicima; jednoj, najvišoj i najzgodnijoj, Marli, predvidela je vezu sa
uvaženim političarem; ostale tri je, skrivajući tugu nervoznim smehom, slagala
obećavši im dug život, zdravlje i bogatstvo. Poverovale su joj jer je podvodač od
njih sad zahtevao da rade i za vreme putovanja. Noću ih je slao u kabine oficira
ili uslužnog osoblja. Vraćale su se u zoru donoseći voće, cigare, kavijar,
šampanjac i čokolade. Sve su delile. Nabreklog stomaka i sa osmehom od uva do
uva, Ičo je citirao pre nego što će pasti u dubok san: „Život je pozorišni komad.
Nije važno koliko traje, već kakva je gluma.“
Kad se pojavila argentinska obala i brod krenuo u pravcu Rio de la Plate,
progonjen grupom matrona koje su mu pridržavale majku dok je čupala kosu i
kukala iz očaja, stigao je Simon Radovicki, visok nosat mladić klempavih ušiju i
mršav ko rezanac. Zbog njegovih crnih očiju, blistavih, buljavih, fanatičnih,
ostatak tela bi mu, za nekoliko trenutaka, postajao nevidljiv. Kad bi progovorio,
činilo se da mu reči izlaze kroz zenice: „Gospodo, vas vaše dobre žene svakog
jutra briju. Molim vas, dozvolite da i mene obriju. Želim da se rešim tog
sujevernog običaja. Prošlost je kavez.“
Dok mu je majka kršila prste i ispuštala srceparajuća „oj“ natapajući krupnim
suzama vuneni šal koji je prekrivao glave njenih pratilja, mlade prostitutke
sapunjale su Simonovo lice i glavu veselo čavrljajući. Majka je poslednji put
pokušala da ga odgovori recitujući poslovice na jidišu: „Glupost otežava čoveku
put… Laž te može odvesti daleko, ali nema povratka… Pruži đavolu prst i
zatražiće ti celu ruku.“ Ali, pošto su mu skinule crni kaput, ogrtač s resama i
kožnu kapu, devojke su počele da ga briju. Kad padoše pejoti, dugi loknasti
zulufi, gospođa zavapi: „Izgubljen si!“, i presamiti se hvatajući se za stomak kao
da će pobaciti. Prijateljice su je pridržale da ne padne. Uz nadljudske napore,
žena se nekako oporavila. „Teško je nositi grbu, ali je rastanak s njom bolan.
Ovaj čovek više nije moj sin. On je pijanica, samo još jedan šiker. Nek mu neka
od tih šest kurvehs bude majka! Mozak mu se sasušio, crvi ga jeli za života, neka
na rukama hoda isto koliko je proveo na nogama a ostatak godina nek provede
vukući se na guzici!“
Bez osvrtanja, jevrejske gospođe izađoše iz skladišta recitujući magijske
stihove da bi se pročistile od bogohulnog vazduha koji su udisale.
U ogledalu s cvetnim ramom koje mu je dala Marla, Simon Radovicki
zadovoljno je posmatrao svoje izbrijano lice i ćelavu glavu. Uzviknuo je:
„Jevrejina ne određuju odelo i kosa. Čovek ne može da provede život verujući u
bajke i osvetoljubive bogove! Ovo je dvadeseti vek! Stižemo na mlad kontinent.
Moramo prestati da se delimo i da živimo u izmišljenom svetu. Rasa,
nacionalnost, religija, običaji opasna su ograničenja. Mi smo deo sveta i svet je
naš, kao što su naša i sva ljudska bića. Otvorimo oči jer buđenje svesti zavisi od
pravde.“
Obučen u bele pantalone i žutu košulju na plave tufne koje mu je dao Ičo
Melnik, novi Simon Radovicki, izdaleka praćen mojim precima i kurvama,
pojuri ka krmenoj palubi da bi se pokazao pred religioznima želeći da im posluži
za primer. Jedva da im se približio, a oni se razbežaše i ne pogledavši ga. Raširio
je ruke vičući na sav glas:
„Braćo, ja nisam vuk, a ovo nije kokošinjac! Saslušajte me, molim vas! I ja
sam želeo da budem svetac, ali svetost se ne dostiže izdvajanjem. Noseva
zagnjurenih u Toru, možete videti samo sebe, odsečene od sveta zbog tog
'svetog' spisa. Odbijajući da mu bilo šta podarite, neprestano brišući ruke da ne
biste učestvovali u grehu, prestali ste da budete korisni za društvo. Ali prirodni
zakon podrazumeva da svako daje svoj doprinos, društvo vas koristi da bi vas
pretvorilo u žrtve. Birate da izigravate klovnove koje svi biju. Dosta! Ja ću se
prepustiti životnim strahotama. Deliću istu sudbinu kao i svi ostali. Osudiću
svim mogućim sredstvima, u pismima, novinama, vikaću na ulici ako je
neophodno, ekonomsku nepravdu koja šačici egoista omogućava lagodan život
preko grbače iscrpljenih radnika. Neumorno ću zahtevati ukidanje despotskog
čudovišta zvanog država. Povratiću na bračnu laž, trgovinski ugovor koji
opravdava sjedinjavanje bez ljubavi; na patriotsku laž koja preuveličava
prirodnu naklonost prema rodnoj grudi da bije pretvorila u fanatičnu glupost i
sprečila proletere da uvide da je društveno pitanje kosmopolitsko; i na religioznu
laž koja kod naroda podstiče servilnost i skrušenost da bi trpeo nepravde
zemaljskih bandita u iščekivanju nebeske slave. Večno ću se buniti protiv
strvinarske politike, u korist životne anarhije!“
Bradati verni ci promrmlj ali su: „Mašugana“ dodirujući grudi kažiprstom, i
izbrisali ga iz sećanja. Simon je pljunuo ka njima i vratio se u ugao gde su bile
kurve pa se, vitlajući nožem ukradenim iz kuhinje, zakleo: „Od ovog trenutka,
moj život više nije u službi smrti, već smrt stavljam u službu života. Tirani
postaju ranjivi kad se pojavi odlučni pojedinac.“
Reči mladog fanatika bile su pravo otkrovenje za mog dedu. Od pete godine
zatvoren u elegantni zatvor Carske akademije, okrenut isključivo plesu, nije
poznavao svetske probleme. Život mu je izgledao kao neprestana zabava. Bilo je
dovoljno da se pomeri pa da iskusi uživanje u umetnosti.
Sve mu je izgledalo kao ples u kojem se zvezde, pejzaži, mnoštvo, životinje,
mašine prepliću u harmoničnom jedinstvu. Simonov strastveni govor prenuo ga
je iz slatke naivne opijenosti i gurnuo ga u magluštinu ludila.
Veserje zagazio u rečne vode približavajući se predgrađu ogromnog Buenos
Ajresa, košnici proleterskih stanova i prljavih fabrika, leglu ljudskih crva. Iz tih
sumornih mesta izvirali su otpad, hemikalije, trula tela, masne konzerve, izmet,
koji su vodu pretvarali u magmu boje katrana. Oko smrdljivih odvoda gomilalo
se đubre i horde pacova gacale su po zemlji pretvorenoj u kaljugu. Isparenja iz
štavionica, dim i garež iz odžaka zaklanjali su nebo. Rojevi zelenih muva parali
su brazde u gustoj, sivoj atmosferi zlokobno zujeći od gladi.
Skrivajući uši među grudima svoje malene supruge, gorostasni baletan pade
na kolena. Tako nepokretan i bled, ličio je na leš koji je iskrvario. Nisu ga
pogodile mase izgladnelih muškaraca, žena i dece koji rade u zamršenom
lavirintu bednih radionica, već mukanje goveda koje su žrtvovali u hladnjačama
da bi im zamrzli meso i poslali ga u inostranstvo. Na hiljade ovaca u
kilometarskim redovima odvođeno je u smrt. Njihovo bolno blejanje, njihovi
krici užasa, njihovi samrtni jecaji, reke tamne krvi, brda utrobe i lobanja, gomile
prljave kože, smrad, urezali su se u svest mog dede pri pomisli na milione
četvoronožaca koji se, već godinama, ubijaju dan za danom. Piramide noževa
istrošenih do drške, potoci žutih zuba, iskopane oči koje plutaju u jezerima
gnoja, planete mesa koje nestaju među crvima.
„Čemu takva nesavesnost? Pate, živa su bića, deo mene samog. Evo ih preda
mnom, odrane životinje, ukrštenih nogu, okean Isusa krvavih anusa, sveci
raskomadani matematičkom preciznošću. Poznajem bol ovaca, napastvovao sam
ih još dok sam bio u spermi Alehandra Prvog, svog poremećenog dede koji je
crevima svojih žrtava ispisivao pozive u pomoć. A potom i u životnoj tečnosti
svog izopačenog oca, koji je ubijao žene i decu kao što to čine i vlasnici ovih
fabrika. Već mi je oprošteno, moja majka proždrala je leš mog oca i pročistila ga
zaronivši u belinu. Belo! Belo! Volim te! Bože, oprosti Argentincima jer ne
znaju šta jedu; jer nisu svesni toga da im domovina živi od proizvodnje
smrznutih leševa!“
Najednom je deda ugledao kako prema njemu, preko vode Rio de la Plate,
galopira bezbroj ovaca pretvorenih u besne pse. Kad su stale da ga ujedaju
proždirući mu telo dok od njega nije ostao samo glas koji dopire iz praznine,
počeo je da zavija:

Pa da mi je i dolinom smrti poći

strepim od svakog zla ako nisi uz mene!
Izbavi moj život od pasje moći!
Bože moj, požuri da mi pomogneš!

Jaše, očajna što joj suprug klizi u ludilo, gurnu mu dojku u usta da sisa kao dete i
obu mu crvene čizme. Čim ih je obuo, deda se zadovoljno osmehnuo i zahrkao.
Roj muva razbežao se uplašen lučkim sirenama. Veser je uplovljavao u
argentinsku prestonicu. Brodovi su se gomilali kao ogromni mravi, samo mrtvi,
koji su se sušili na napuštenim dokovima. Među brdima robe natovarene po
pristaništima nije bilo žive duše. Pet hiljada vagona s poljoprivrednim
proizvodima čekalo je, pod krvožednim suncem, da bude pretovareno u
skladišta. Veliki platneni transparent lagano se vijorio milovan slabašnim
povetarcem: Radnici da! Robovi ne!
Kad se usidrio, Veser je ispustio dugačak pisak i, ne spuštajući stepenice za
iskrcavanje, kao da se sklupčao u sebe poput uspavane kornjače. Prođoše sati.
Pade noć. Svanu zora. Marla, kapetanova miljenica, pored velikog švajcarskog
sira i pakovanja italijanskog turona donese i vesti: Savez lučkih radnika otpočeo
je štrajk, a podržali su ih kočijaši i ostale grupe radnika, što se pretvorilo u opštu
obustavu rada.
Sukob je izbio zbog toga što se od lučkih radnika zahtevalo da za vreme
četrnaestočasovnog radnog dana utovaruju džakove teške skoro sto kila, uz
objašnjenje da južnoafrički uvoznici zahtevaju tako velike tovare jer raspolažu
nosačima crncima koji su izdržljiviji od kamila. Savez je tražio da se tovar
ograniči na sedamdeset kilograma a radno vreme skrati na deset sati energično
tvrdeći da njihovi radnici zaslužuju da ih smatraju ljudskim bićima, a ne
tovarnim životinjama. Gazde su pobesnele, zauzele nepokolebljiv stav ističući da
su štrajkači lenji stranci i ponudili su vladi nacrt zakona za proterivanje. Kongres
je sada organizovao specijalno zasedanje zbog usvajanja ovog zakona,
proglašenja vanrednog stanja, obezbeđivanja dozvola za pretres domova svojih
državljana, razbijanje nereda i zabrane velikih okupljanja, upotrebu naoružanih
snaga za zaštitu „najvrednijeg što zemlja ima: svoje velike žetve“, i nadasve,
uvođenje cenzure za najveći broj dnevnih novina.
Ičo Melnik sa osmehom je slegnuo ramenima i citirao Meceninu misao:
„Osakatite me, odsecite mi nogu, napravite mi grbu na leđima, rasklimajte mi
zube, razapnite me na krst… meni je dobro dok god sam živ.“
Simon Radovicki pocrveneo je od besa: „Ovo razdoblje argentinske države
biće bačeno na đubrište istorije. U budućnosti, nijedan njen državljanin neće
želeti da se seća ove sramote. Tek će poneki učenjak, dok u prašnjavim arhivama
biblioteka bude čitao sramotne zahteve Kongresa, posramljeno sklopiti kapke u
strahu da se ne zarazi. Kako čovek može da tera drugog čoveka da četrnaest sati
dnevno utovaruje džakove od sto kila za bednu platu? Ti bogati paraziti su
poludeli: misle da su duša države, a zapravo je proždiru!“
U podne je asfalt počeo da podrhtava i težak metalni zvuk primorao je hiljade
lučkih radnika da izađu iz senke. Za nekoliko minuta, more ljudskih tela
preplavilo je dokove zagrejane neumoljivim letom. Iscrpljenost i strah pretvorili
su radnike u poslušno stado. Pojavilo se pet kamiona krcatih vojnicima i
policajcima koji su žurno iskočili da bi uperili puške u zbunjenu masu.
„Kakav bezobraznik“, povika Simon.
S motocikla praćenog blindiranim kolima i grupom rmpalija sišao je šef
policije, pukovnik Roberto Falkon. Istog trena iz radničkog mora istupi
dvadesetak ljudi i pojuri k njemu da mu preda papire.
„Odvratni doušnici“, promrmlja Simon. „Sad mu dostavljaju svoje gnusne
crne liste!“
Roberto Falkon popeo se na bure i s divljim prezirom pogledao štrajkače.
Njegova besprekorna uniforma, bez ijednog nabora, njegova zalizana crna kosa
koja je blistala kao kaciga, čizme crne kao ugalj, prugasta kravata s bisernom
iglom, šal od bele svile, prezrivo su prkosili prljavštini i siromaštvu nemih
radnika. Pukovnik odjednom povika kao krotitelj, kao da se obraća psima:
„Dosta je bilo zezanja, kreteni! Izgubili ste! Kongres je jednoglasno odlučio
da nam da ovlašćenja za primenu najveće sile koju je naša domovina, Argentina,
dosad videla! Opšti štrajk se prekida! Očistićemo zemlju od anarhista,
militantnih aktivista radničkih sindikata, radničkih vođa, kritički nastrojenih
novinskih redakcija, radničkih centara i ostalih! Jeste li čuli, glupi gringosi?
Smesta da ste se vratili na posao, a ako želite da spasete svoju bednu kožu,
pustite nas da hapsimo pokvarene bukače čije podatke imamo na spiskovima
koje su nam dostavili naši lukavi doušnici!“
Vojnici su se probili u masu vođeni doušnicima koji su na sav glas prozivali
imena okrivljenih. I ne pokušavajući da pobegnu, javljali su se oborenog pogleda
uniformisanim licima koja su ih prvo olešila od batina a zatim potrpala u crne
marice. Ostali štrajkači uputili sU se ka brdima džakova i počeli da ih
pretovaruju. Sunčevi zraci belesali su se na paketima koji su podsećali na čaure,
a tužni radnici ličili su na spore guštere, Brodove, probuđene iz obamrlosti,
preplaviše mornari. Dizalice su čegrtale, mostovi za iskrcavanje pružali su svoje
požudne ruke, a luka, podrhtavajući kao porodilja, ispusti setan jecaj. Gusta
lopta od muva zelenkastog odsjaja namestila se tik iznad pukovnikove glave.
Ovaj iz štapa izvuče tanki mač i zari ga u zujeći planetoid. Muve se razbežaše i
odleteše da napadnu vagone trulog povrća.
„Prokleti insekti! Beže pred silom. Razumeju jedino zveckanje oružja.
Zapamtite moje ime, žive krpene lutke! Iza mog prezimena Falkon krije se soko.
Ko ne bude slušao pašće mi u kandže i dobiti zasluženo kljucanje. Ko ne
razume, dobiće porciju batina. U svojoj domovini bili ste šljam. Ako želite da
živite u ovoj zemlji, nemojte se ponašati kao drski paraziti. Gringosi ovde
nemaju nikakva prava. Nemaju pravo glasa. Budite zahvalni što sam vam
poštedeo život. Ko danas napusti posao, makar da bi pišao, zasućemo ga
mecima. Strogi zakoni ne važe za sve, baš kao što i treba da bude. Grozan vam
dan!“
Pukovnik se oholo osloni na ramena mladog šofera s profilom grčke skuplture
i odjuri na svom motoru u pravcu centraprestonice. Radovicki se naježio od
snažnog brektanja auspuha. Zavitlao je kuhinjskim nožem gunđajući: „I tebi
grozan dan i da ti istruli duša, Roberto Falkon! Znam da ne treba mrzeti psa, već
njegovog gazdu, ali ti previše uživaš u ispunjavanju svojih ogavnih dužnosti.
Zakonskoj kazni dodaješ i mučenje samo da bi naduvao smrdljivi balon svog
poimanja moći. Jednog ću ga dana rasporiti a ti ćeš ponovo biti ono što si
oduvek i bio: mrtav čovek.“
„Smiri se, momak, i sakrij taj nož“, reče mu Ičo. „To što kažeš za pukovnika
važi za sva bića. Šta je život do spora smrt?“
Deda se probudio veoma odmoran, ali trebalo mu je deset minuta da serasani.
Za to vreme, Jaše mu je očešljala plavu kosu i isplela kiku na potiljku. Onda je
pažljivo osmotrila svoje delo. Videvši baletanovu prozračnu lepotu, plave oči
poput zore koja svetom neprestano prosipa iskonsku ljubav, osmeh
novorođenčeta, snažne grudi koje dišu s takvom finoćom da mu iz usta zagađeni
vazduh izlazi pretvoren u melem, baka zaplaka u ekstazi i zahvali nebu na tome
što Alehandro nije video strašni pokolj. Želela je da bude čarobnica koja će
očistiti svet od ružnoća i ponuditi ovom božanskom čoveku život dostojan
njegove čistote.
Putnici iz prve klase počeše da se iskrcavaju. Carski balet dočekali su članovi
elegantnog odbora koji su balerine zasipali buketima ruža svih boja. Dok je
silazila niz stepenice, Marina Leopoldovna baci brz pogled ka emigrantima
načičkanim na palubi, i ugledavši plavokosog gorostasa kako blista poput lotosa
u jezeru katrana sačinjenom od jevrejskih crnih kaputa, zlobno promrmlja:
„Tvoja karijera je završena. Nikad više nećeš zaigrati. Otac će se pobrinuti za to
da ti odseku noge“. Ušli su u desetak iznajmljenih automobila i napustili luku
uputivši se ka pozorištu Kolon.
Dok je povorka prolazila, radnici su skidali kape i pozdravljali balerine kao da
su magične prikaze, leptiri u ljudskom obličju, ambasadorke raja koji ih čeka.
Videvši toliku opčinjenost, Vladimir Monomah baci šaku novčića verujući da će
time oduševiti masu, ali niko od dostojanstvenih radnika nije se sagnuo da ih
pokupi. Marina Leopoldovna, odbijajući da pokaže svoj čuveni osmeh, brzo se
zavali u sedište automobila i, pretvarajući se da će kinuti, prekri nos šalom.
Kad se baletska trupa s pratnjom izgubila iz vidokruga, osmorica imigracionih
inspektora popeli su se na brod da bi primili jevrejske zemljoradnike. Ugledavši
neobična odela, duge brade, beskrajne lokne, ispijena tela, prvo su bili zatečeni,
pa su počeli da prosipaju uvrede: „Tražili smo da nam pošalju zemljoradnike, a
ne ovu gomilu ludaka! Ovi bolešljivi crvi ne mogu ni lopatu da podignu!“
Imigranti ispružiše blede ruke pokazujući žuljeve dobijene od trljanja kanapa
tokom putovanja.
Glavni inspektor povika: „Kapetane, pozovite brice! Niko neće sići s bradom,
loknama i dugom kosom! I svi ima da poskidaju te smešne šeširiće da bi
pozdravili našu zastavu!“
Kad su došli kelneri s britvama i makazama, žene popadaše na kolena
zavijajući od tuge kao psi, a muškarci se okupiše iza njih radije spremni da umru
nego da pristanu da im se skrati kosa. Ne znajući šta da urade, službenici
zaduženi za imigraciju odoše u komandnu kabinu da bi telegrafom stupili u vezu
s nadređenima.
 Ičo Melnik reče: „Naši sunarodnici preopterećeni su sitnicama. Uostalom, šta
im znači da odlažu neizbežno? Na kraju će ih ionako obrijati!“ Raširio je ruke da
zagrli svog brata Juma, koji je u Buenos Ajres stigao pre tri godine. On im je i
poslao karte. U centru grada imao je bordel za imućnije građane. Sve devojke
bile su strankinje, po mogućstvu Jevrejke, koje su bile najtraženije.
Debeli makro došaptavao se s bratom da bi se potom obratio svojim novim
prijateljima: „Alehandro, Jaše, Simone, prema onome što kaže moj učitelj, nije
važno gde ćemo se zadržati, sve dok možemo da obezbedimo dobar izlaz. Vi
zasad nemate kuda da odete. Najbolje bi bilo da pođete s nama u bordel. Tamo
vam niko neće smetati i, u zamenu za sitne usluge, moći ćete da ostanete koliko
god želite. Ima dovoljno slobodnih soba. Jaše može da pomaže u kuhinji, Simon
će spremati krevete i raznositi čiste peškire po sobama, dok Alehandro može da
drži časove plesa našim štićenicama da im naraste zadnjica. Dogovoreno? Važi?
Onda pođite s nama. Budući da je reč o kurvama i novcu koji se deli ispod ruke,
vlasti će nam obezbediti sve što je potrebno za iskrcavanje.“
U kolima koja su ih vozila ka centru grada, sve dalje od sirotinjskih četvrti, u
pravcu baroknih građevina na kojima se mešaju različiti stilovi i luksuzni
materijali, Alehandro je u svojoj duši otkrio čitavo novo polje beskrajnih
mogućnosti. Ne mogavši da se suzdrži, ispunjavao je uši moje prestrašene bake
rečima punim optimizma koje su, u tom nepoznatom i zlokobnom svetu,
delovale kao izobličeni dragulji.
„Znaš, Jaše, ovo mi nikad ranije nije palo na pamet. Živeo sam kao životinja i
samo osećao. Govor ovog mladog anarhiste u mojoj duši pokrenuo je moralni
potres. Rekla si da mi je telo hram i bila si u pravu, u meni se javio Bog. Obraća
mi se bez prestanka. Slušaj šta mi kaže:

Sine moj, ti si ono što jesi u sadašnjosti, prošlost ostavi za sobom, ne osećaj
grižu savesti. Oslobodi se brige za budućnost. Pripremi se da radiš na svom
razvoju do poslednjeg trenutka svog života. Nikom ne polazi račune, budi sam
svoj sudija. Ako želiš da pobediš, nauči da gubiš. Nikad ne dozvoli da te
određuje ono što poseduješ. Nikad ne govori o sebi kao da se ne možeš
promeniti. Razmišljaj o tome da ne postojiš kao jedinka; ono što radiš radi se
samo. Jedino ako prihvatiš da ništa nije tvoje, postaćeš gospodar svega. Pretvori
se u potpunu žrtvenu ponudu. Daj, ali ne primoravaj nikoga da prihvati. Ne budi
kod drugih osećaj krivice jer ti si saučesnik onog što će se dogoditi. Prestani da
tražiš i počni da se zahvaljuješ. Pribavljaj da bi delio…

Sa suzama u očima, Jaše je ljubila svog diva ne prekidajući mu monolog. Četiri

usne se spojiše a on u njeno grlo položi beskrajnu nisku aksioma…
 „Otkrij univerzalne zakone i poštuj ih. Ne odbacuj, već menjaj. Nauči druge
da uče od sebe samih. Sa ono malo što imaš napravi najviše što možeš. Nahrani
gladnog, ali ga ne primaj za svoju trpezu. Ne pitaj se kuda ideš, već napreduj
umerenim korakom. Skakanje je jednako lepo kao i puzanje: ne poredi se,
razvijaj sopstvene vrednosti. Menjaj svoj svet ili promeni svet.“
Toliko joj je toga Alehandro rekao da je Jaše, s velikom tugom, u sećanju
sačuvala tek mali deo. Stigli su u kupleraj. Raskošna kuća okružena
ružičnjacima, pristojnog izgleda, ali s crvenim fenjerom pred vratima. Dočekalo
ih je dvanaest devojaka obučenih u gizdave haljine, sa upadljivom šminkom
koja, u ovo doba dana, nije mogla da im prikrije umor na licima. Prošli su kroz
salon zastrt zlatnim zavesama, s nameštajem presvučenim crvenim baršunom.
Popeli su se na četvrti sprat. Dali su im sobu u potkrovlju ukrašenu u boemskom
stilu s gomilom jastučića i velikim, ali niskim krevetom, koji je stajao naspram
ogromnog ogledala. Zaneseni Alehandro ništa nije primećivao. Kao neiscrpna
reka govorio je odričući se hrane i sna naredna tri dana:
„Šta je neophodno, to je i moguće. Ako želiš da se rešiš tuđih poroka, pročisti
sebe. Ti si ono što vidiš. Bolest ti je učitelj. Ne dodiruj tuđe telo da bi ga
iskoristio ili ponizio, dodirni ga da bi mu se pridružio. Ne hvali se svojim
slabostima. Učini nešto zato što uživaš u tome, a ne zbog koristi koju bi time
mogao da ostvariš. Oprosti svojim roditeljima.“
Onda je spavao tri dana. Za to vreme je baka, naučivši još na brodu od Marle
jevrejski španski, jezik neophodan da bi se preživelo u ovoj zemlji, nesalomivom
voljom obezbedila štampanje letaka kojima se veličaju kvaliteti bivšeg prvaka
Carskog baleta. Razdelila ih je ljudima koji su u ogromnim redovima čekali pred
biletarnicama pozorišta Kolon. U blizini bordela pronašla je veliki studio,
iznajmila ga i upisala zanesene devojke i feminizirane mladiće željne da iskoriste
priliku i uče klasičan balet od tako uvaženog profesora.
Četvrtog dana probudila je muža donevši mu u krevet doručak od svežeg
voća. U sali za vežbanje čekalo ga je sto pedeset učenika. Alehandro je pojeo
ceo ananas, na brzinu se obukao i iznenađeno primetio da mu je jedna crvena
čizma, desna, poplavela.
„Počinje velika promena. Od posredovanja prelazim na prijem. Neću ih
podučavati klasičnim tehnikama jer su prilagođene okvirima koje nameće
društvo. Naprotiv, oslobodiću im tela da bi pronašli svoj prirodan izraz. Životinje
su neprestani ples. Kao i čovek. Bog stvara pokrete, zbog toga je svaki iskreni
gest otkrovenje.“
Argentinski učenici, deca bogataša, slabo su poznavali istoriju baleta i nisu
nameravali da se posvete umetnosti. Samo su tražili kulturni zaklon iza kojeg će
prikriti svoje lenstvovanje. Časovi ovog Rusa poslužiće im kao savršen izgovor.
Nesvestan nezainteresovanosti svojih učenika, Alehandro se posvetio
podučavanju čitavim svojim bićem. Osećao je stalan uzajamni uticaj svog tela i
kosmosa i na kraju je poverovao da i najmanji pokret njegovih prstiju može
uticati na sudbinu čitavih galaksija. Jedne noći uzbuđeno zagrli Jaše: „Ispričaću
ti jedno čudo: danas sam izveo toliko lep splet koraka da su se na nebu rodila
dva sunca“.
Meseci su prolazili. Alehandro je neumorno, poput pastira koji čuva divokoze,
provodio vreme na akademiji pokazujući, po hiljaditi put, balet Život svojim
prevrtljivim studentima. U bordel je svraćao samo da bi poljubio ženu, kojoj je
rastao stomak, raširio joj noge, posetio svetilište, brzo ponudio svoju žrtvu a
zatim zaspao kao klada. Ičo Melnik i njegov brat Jumo povremeno bi dolazili na
mansardu, koju je Jaše pretvorila u začaranu palatu ukrasivši je papirnim
cvetovima i komadićima stakla, da popiju vreli čaj s limunom i mnogo šećera,
požale se na okrutne želje svojih klijenata i otvore tarot.
Ičo je od lagodnog života svakog dana bio sve deblji. U kuhinji je imao lični
frižider s vrhunskom govedinom, oko sto kila, i uz svaki obrok bi, pored ostalih
jela na meniju, pojeo i šest junećih odrezaka. Toliku proždrljivost pravdao je
Senekinim rečima: „Ako ga ne iskoristiš, vreme će pobeći.“
Jumo je više voleo umerenost. Uprkos riđoj kosi u nijansi šargarepe, licu
prekrivenom pegama i mišićavom gornjem delu tela nasađenom na mršave noge,
trudio se da se oblači elegantno. Prostituciju je smatrao uglednim poslom i
štampao je vizit-karte na kojima je, ispod njegovog imena, pisalo „Snabdevač
ženskom lepotom. Uvoz.“ Nije se ustručavao od poseta sinagogi iako su, ne
izbacujući ga iz hrama, pomoćnici odbijali da ga pozdrave smatrajući da je
temeim, nečist.
Govorio im je: „Ne razumem vaš prezir. Moje devojke svete su koliko i Tora.
Mi Jevreji smo izabrani narod i misija nam je da usmerimo goje ka svetosti. U
dubinama jevrejskog ženskog polnog organa krije se Bog. Svaka vagina je
svetilište. Kad uđe u nju, ud prolazi vatreno krštenje o kom svi pričaju, iako ne
znaju o čemu se tačno radi. U izvesnom smislu, kad prodru u moje kurve,
klijenti umru… a kad izađu iz njih, oni su, zapravo, ponovo rođeni. Čeka ih novi
život. Ejakulirati u jevrejske kurve isto je kao da ejakulirate, cenjeni skupe, u
božansku rupu.“
Niko nije hteo ni da ga sasluša.
Jaše je posećivao i Simon Radovicki, ali samo povremeno. Stalno zauzet,
obavljao je svoje dužnosti sa istom fanatičnom posvećenošću s kojom je branio
anarhizam. Svaki krevet koji je on namestio bio je pravo umetničko delo:
zategnuti čaršavi, geometrijski precizni preklopi, potpuno odsustvo nabora.
Klijentima je davao mirišljave peškire a zatim čekao pred njima, krajnje
dostojanstveno, postajući nevidljiv, ako mu se izuzmu užarene oči. Napojnicu je
prihvatao uz elegantan naklon glavom. Ta elegancija zapravo je izgledala
smešno jer su mu od sramote što je spao na prosjačenje klempave uši poprimale
tamnocrvenu nijansu. Ono malo slobodnog vremena što je imao, obično veoma
rano izjutra jer su kurve spavale od sedam ujutru do tri po podne, posvećivao je,
ne zarađujući ni pare i rizikujući život prilikom prodaje, pisanju tajnih
anarhističkih novina. Pored toga što je napadao tiraniju vlasti i njihove „divlje
pristalice sa sabljama i pištaljkama“ – masovna hapšenja i proterivanja „opasnih
stranaca“ bila su svakodnevna pojava – osuđivao je i stavove socijalista, tih
„izdajnika i kukavica koji iskorišćavaju progone da bi anarhiste optužili za
nasilje i domogli se vodećih položaja u radničkim sindikatima.“
Jednog maja izbio je štrajk ugostiteljskih radnika koji su se pobunili protiv
odluke gradskih vlasti da moraju obrijati brkove. Simon, iako na licu više nije
imao taj muževni ukras jer je odlučio da se otuđi ne samo od verskih običaja, već
i od zavođenja (Nikad ne ukrašavaj. Slobodan čovek se ne prodaje, ne ostavlja
utisak, ne traži, stvara veze presecajući ih, da bi obrazovao arhipelage
nezavisnih ostrva, ni tamo ni ovamo. Njegov susret sa ženom mora biti čaroban,
neočekivan, bez proračuna, konačan i potpun. Zašto bije tražio ako je sve sile
ovog sveta već čuvaju za njega?), prihvatio je ideju da štrajkači tu naredbu
doživljavaju kao nepravdu i energično se opirao uklanjanju maljavih delova:
oligarhiji su potrebni evnusi koji će joj služiti a u ovom slučaju testisi i brkovi
poprimaju isto značenje.
Sa strana El sola, jedinih radničkih novina koje nisu ugašene jer im je urednik
bio poznati argentinski pesnik, Simon je šibao vlasti člancima pisanim na
ruskom i prevođenim, pored španskog, na italijanski, nemački, engleski i
francuski, jer su radnici bili mahom imigranti:

Kukavički ambijent iznedriće tiraniju. Ako svi kažu „predajemo se“, postaju
saučesnici u podizanju mačete, u kontroli misli. Ovaj gnusni čin kastracije
radnika dolazi od visokih društvenih slojeva koji, da bi poništili duhovnu snagu
pojedinca, žele da ga uniformišu. Svaka uniforma, bilo verska, vojna ili
radnička, predstavlja napad na jedinstvenu prirodu svakog živog bića. Pobunite
se, braćo! Za sopstveni opstanak, za egoizam, jer sutra će sve meriti istim
aršinima, zato što će se napad na bilo kojeg člana zajednice, ma koliko nevažan
bio, pretvoriti u sramotu i mrlju na časti svih koji ga tolerišu.

Radovickijeve reči na čitaoce su imale isto dejstvo kao zapaljena šibica koja
pada u jezero alkohola.
Štrajku su se pridružili i kočijaši i obućari. Zatim i lučki radnici, mornari,
ložači i nosači. Svi su tražili poštovanje ljudskih prava i uvećanje zarade od
deset procenata. Uz podršku policije, velika preduzeća zauzela su nepokolebljiv
stav i počela da zapošljavaju štrajkbrehere. Da bi sprečili istovar brodova,
štrajkači su napali izdajnike. Nasilje se proširilo po dokovima. Simon Radovicki,
koji je bio deo tog meteža, izvadi pištolj i opali. Sledeći njegov primer, neki
radnici koji su nosili oružje odvažili su se da ga upotrebe. Ali zbog neodlučnosti
radnika naviknutih da saginju glave, hici su preleteli iznad policajaca i završili u
planinama trulih dinja koje su čekale utovar. Divljačka okrutnost vojnika, njihov
nedostatak mašte i pamet skrojena po istom šablonu učinili su da se svi njihovi
meci zabodu u srce Paoloa Zapoletija, italijanskog emigranta, koji pade
poleđuške, grudi pretvorenih u sito. Oko njegovog tela širila se crvena mrlja,
ogromna, sve dok se nije pretvorila u oreol kakav imaju device.
Borba je prekinuta. Ta jedina žrtva rasla je u glavama posmatrača sve dok se
nije pretvorila u diva. Mnoge ruke podigoše nastradalog i staviše ga na nosila pa
krenuše u dugu i tihu šetnju, koju je povremeno prekidao grubi muški glas koji
je pevao s takvom žestinom da su revolucionarni stihovi pogađali kao strele.
Tako su ga satima pronosili po sirotinjskim četvrtima. Posmrtnom maršu
pridružilo se više od deset hiljada novih štrajkača. Simon povika: „Oko za oko,
smrt za smrt!“ Masa ga je podržala sve glasnije ponavljajući ovu parolu. Policija,
u strahu da će se bes povećati i da će masa početi da napada policijske stanice,
konjičkim odredom zaustavi pratnju, rastera je sabljama i odnese leš. Pošto su
savladali strah, među sirotinjom se razlio talas gneva. Bili su daleko brojniji od
neprijatelja, a dozvolili su da ih zastraši šačica konja i nekoliko zvižduka.
Simon je urlikao: „Drugovi, da biste slomili kosti morate žrtvovati malo mesa!
Spremni smo na to da neki od nas moraju stradati da bismo ih istrebili! Ne dajte
se! Nastavićemo štrajk dok ne uništimo državu!“
Mirnije duše zamolile su da se miting raziđe kako bi različiti savezi imali
vremena da se sastanu i objave proglas protesta koji će podržati organizovane
strukture radničke klase: Socijalistička partija, Savez potlačenih, sindikati,
anarhističke grupe, i drugi. Radnici Buenos Ajresa, zanemarujući svoje
ideološke razlike, izađoše ujedinjeni, kao ogromno telo, osuđujući preteranu
upotrebu policijske sile, da bi eskploatatorske klase naveli da shvate da se
društveni problemi ne mogu rešavati hapšenjima, progonom i deportacijom.
Dva dana kasnije, uz odobrenje vlade, otpočele su demonstracije. U skladu s
naređenjima Roberta Falkona, radnici nisu mahali crvenim zastavama i pristali
su da se suzdrže od oštrih kritika mera koje će policija sprovoditi za vreme
vanrednog stanja, sve da bi se izbegle krvave odmazde. Više od četrdeset hiljada
radnika u najvećem miru šetalo je od Trga Konstitusion do Trga Lavalje. Duž
čitave putanje bili su raspoređeni policajci i brojni agenti na konjima koji su
izbliza pratili demostracije.
Po dolasku na Trg Lavalje, kad su govornici počeli da zauzimaju mesta na
improvizovanoj pozornici, Simon Radovicki izvuče crvenu zastavu koju je krio
ispod kožnog kaputa i zabode je pred jednog siledžiju na konju. Vojnik je krenuo
ka njemu želeći da mu zgnječi glavu konjskim kopitima. Mnogi demonstranti
isprečili su se u nameri da zaustave krvoproliće. Klempavi se nije predavao.
Mahao je svojom krpom kao da izaziva bika pa na iskvarenom španskom
povikao: „Ako me udariš, udario si sebe, siledžijo na konju! Udri, ubico, prekrij
mi kožu masnicama pa na njima pročitaj svoju sudbinu“
Uniformisani grubijan nije razumeo te reči već je, shvativši ih kao niz uvreda,
isukao sablju i nasumice počeo preteći da vitla. Simon ispusti krik oduševljenja i
ispali u vazduh pet metaka. Roberto Falkon, na svom motociklu, došapnu nešto
na uvo pomoćnika s grčkim profilom, iza kojeg je sedeo. Vozač triput zatrubi.
Istog trenutka policajci otvoriše vatru na okupljene demonstrante. Samo jedan
plotun za sobom je ostavio brojne žrtve. Usred strašnog meteža poče opšte
povlačenje koje se pojačalo s dolaskom vatrogasnih jedinica koje su ogromnim
crevima razbijale redove demonstranata. Ponovo se oglasila sirena motocikla.
Tišina. Pukovnik Falkon zadovoljno se osmehnuo.
Iz desetina mrtvih i ranjenih lila je krv koja svojim tragom kao da je ispisivala
melodiju na pet paralelnih linija pločnika. Jedini koji je umeo da je prepozna bio
je Radovicki, koji je masakr posmatrao sakriven na prikolici natovarenoj
artičokama. Prepisao je muzičku frazu u svesku, video šefa policije kako prolazi
na svom suludom motoru – verovatno se uputio na neku konferenciju za štampu
gde će predstaviti zvaničnu verziju događaja i tako umiriti javno mnjenje – sišao
s prikolice šunjajući se uz senovite zidove i lakim korakom zadovoljno otišao u
pravcu javne kuće.
Izazvavši ovo prolivanje radničke krvi, uspeo je da stvori mučenike koji će
dalje izroditi mržnju i želju za osvetom. Verovao je da su nevine žrtve
najmoćnije oružje jedne pobune. „Mnogi će dobiti život zahvaljujući nekolicini
mrtvih.“ Nije osećao grizu savesti jer je i sam u svakom trenutku bio spreman da
se žrtvuje. Već odavno je svoje postojanje poklonio čovečanstvu.
Čim je stigao u vilu s crvenim fenjerom, zamolio je Melnika, ne
objašnjavajući mu njeno poreklo, da na usnoj harmonici odsvira muzičku frazu
nastalu iz radničke krvi. Razlio se ponositi lament koji je, u ritmu tanga i
aranžiran za harmoniku i gudački trio, postao himna kuće i uveličavao pijana
uživanja njenih klijenata.
Jaše, koja je bila pred porođajem, obučena skroz u belo, uhvatila se za
nabrekli stomak i s nerođenom ćerkom plesala je odsečni tango koji je dopirao iz
prizemlja.
 Dok Alehandro nije bio tu, a dolazio je tek posle ponoći, ljubio je u čelo i
padao u krevet da bi, po prvi put otkako su se upoznali, zahrkao kao lokomotiva,
baka je razgovarala s fetusom poveravajući mu svoje nade… Za nju nisu
postojale ni prošlost ni sadašnjost, samo budućnost. Ništa nije postojalo sad i
ovde, ni onda i onde. Sve je bilo tamo negde i posle… Da, jednog dana sve će se
ostvariti. Od ušteđenog novca kupice zemlju s vilom, vrtovima i privatnim
grobljem. Oko prozirne kuće rašće čempresi, a njihova deca i unuci svirače
trombone, tube i home i položiti ih, nju i supruga, pokojne, u sat s klatnom, da bi
ih bacili, ispreplitane, u bunar-mauzolej, koji će sezati do ogromnog izvora
slatke vode gde je centar sveta.
Gorostasni baletan, neumoran, plave brade i zlatne kose do struka, uporno je
pokušavao da postavi balet Život. Bilo je to kao da prstom pokušava da nacrta
zvezdu na površini jezera. Njegovi prevrtljivi učenici nisu voleli da vežbaju niti
da slušaju filozofske pouke, ali provodili su sate pred ogledalima diveći se
svojim helankama, packama, vunenim čarapama, širokim pojasevima, baletskim
patikama. Alehandro ih je budio iz te opčinjenosti sobom udarajući u pod
dugačkim štapom da bi ih, po hiljaditi put, terao da ponavljaju četiri dela
koreografije.
Prvi, „Veliko da“, izražava borbu sa sumnjama kroz bezuslovno prihvatanje
postojanja. Drugi, „Bezgranično hvala“, predstaviće prestanak traženja i
ushićenje stalnom zahvalnošću. Treći, „Brzo zbogom,“ opisuje odbacivanje svih
strasti i tiho predavanje smrti, koja će postati najlepši trenutak života. Na kraju,
„Trenutni povratak“, prikazaće brzu reinkarnaciju duše, ne kao kaznu, već kao
način napredovanja. Ali argentinski baletani ples su smatrali cirkuskom zabavom
i zanimalo ih je samo ko može više da digne nogu i ko može duže da se vrti na
vrhovima prstiju.
Na svom lošem španskom, Alehandro je pokušavao da ih osvesti, da im
otkrije da Bog živi u njima i da ih ubedi da svoja tela predaju misteriji kako bi
izvodili pokrete koje um ne može ni da zamisli. Uzalud! Zarobljeni u svojoj
gordoj osrednjosti, nisu mogli da dozvole da im noge, ruke, torzo, kukovi, žive
svoj život, kao samostalni organizmi koji se hrane mudrošću zvezda. Deda bi
ponekad, okružen grupom nesposobnjakovića, pao na kolena i iz očaja zaplakao.
Učenice bi se potukle koja će da mu briše suze nežno ih ližući i uzdišući s
takvom pohotom da bi se od stida zarumenele. Skočio bi na noge od besa drhteći
i rasterujući te seksualne namere kao da su buve.
Jaše se porodila uz pomoć bordelske babice, stare Nemice, Betine Kornjače,
nazvane tako jer joj je neki ljubomorni Argentinac odsekao nos i uši. Rodila se
moja majka, Sara Felisidad, beba bela kao mermer, s dva krupna oka boje lapis
lazulija, i četiri sisice, koje će se kasnije, pretpostavljam, razviti u bujne grudi s
kojih ću ja sisati, ako me sećanje ne vara, dvostruku količinu mleka. Alehandro
nije znao da je već postao otac. Bio je toliko posvećen ostvarivanju svog dela da
mu je sve osim plesa izgledalo kao izmaglica i više nije video ljude, već oblake
magle. Hodao je svetom ne pripadajući mu i slušao nepresušnu reku poruka koje
mu je diktirao Bog: „Ja sam zbir tvojih poziva, Sadašnjost je potpuni doživljaj
tebe samog. Ne želiš biti u drugom, neka drugi bude u tebi. Nikad ne izražavaj
više od onog što osećaš. Dati znači znati primiti.“
Spokojna Jaše dojila je svoju neviđenu ćerku pripremajući veličanstvene
voćne salate koje je Alehandro, sad vegetarijanac, proždirao direktno s tanjira
posluženog na podu, četvoronoške kao preživar. Morala je da se naoruža
strpljenjem jer je deda, trudeći se da bez ustezanja iskaže svoju životinjsku
stranu, vršio nuždu po ćoškovima, ili na fotelji, a ponekad i ispod stola. Jaše je,
još u tim trenucima, sve doživljavala kao prošlost i, misleći na razumnu i srećnu
budućnost koja ih čeka, drage volje čistila je sve te ekscentričnosti.
Sama se posvetila vaspitavanju Sare Felisidad. Na zid pored kolevke zakucala
je sedamdeset dve tarot karte da bi mala što pre naučila da broji pokazujući
pehare, diskove, štapove i mačeve. Sa šest meseci devojčica je izgovorila prvu
reč: MAT, a s godinu dana već je znala nešto malo ruskog i poprilično španskog.
Umesto tata volela je da kaže tajna, a umesto mama, mašta. S godinu i po dana
počela je da peva, prvo imitirajući Marlinog slavuja, pa violinu iz sobe za tango,
zatim mačke u teranju i konačno Betinu Kornjaču, koja je tokom maja pevala u
katoličkim povorkama Cveće za Mariju da bi Devica učinila čudo i podarila joj
novi nos i dva nova uha.
Od detetovog jasnog i prodornog glasa padala je prašina sa ogledala i
prestajale bi sve svađe pijanih mušterija. Čim bi blesnuli noževi, Jaše bi sišla sa
Sarom Felisidad da otpeva Kako sam daleko od zemlje u kojoj sam rođen
pretvarajući bes u nostalgiju, a zatim i u blaženstvo. Pale bi zverske maske i
pojavila bi se dečja lica. Za to vreme Alehandro je, i dalje slep i gluv za svoju
ćerku, polako gubio nadu da će uspeti da održi predstavu. Kad bi neka devojka
uspela da nauči složene korake, verila bi se, udala, zatrudnela i zauvek napustila
umetnost. Ako bi to bio momak, postao bi advokat ili arhitekta, ubio bi se ili bi
pobegao s ljubavnicom skromnog porekla i majčinim nakitom. Postao je
zlovoljan i besneo bi zbog sitnice, parčeta jabuke u kojem je ostala semenka,
odsutnog pogleda dok se on jada zbog problema s balerinama, pa bi pretio ženi
da će je prebiti. Posle bi pao na kolena i ljubeći joj stopala molio za oproštaj…
Jednog dana, u tri po podne, u vreme ručka, Jumo Melnik hrupi u trpezariju
mašući plavim telegramom:
„Devojke, brzo jedite i požurite da se sredite. Obucite najupadljivije haljine
koje imate! Za dva sata, šef policije, Roberto Falkon, počastvovaće nas svojom
posetom! Dolazi da počasti svojih dvadeset telohranitelja. Svake godine, umesto
trinaeste plate, šef im ispunjava jednu želju. Ovog puta tražili su mu da jebu
jevrejske kurve. Drage moje, vi ste sad već cenjene profesionalke. Od presudnog
je značaja za naš posao da ne odbijete nijednu želju. Oni su ubice, znam, ali na
seks gledaju kao deca. Ako im ne protivrečite i ako sa osmehom dočekate sve
njihove perverzije, biće mirni kao jaganjci. I progutajte one tablete zbog kojih
ćete ostati budne dok ne padne i najizdržljivija kita!“
Sa ozbiljnim izrazom lica, Simon Radovicki priđe Marli koristeći to što je
kafu pila u senci jer joj je smetala dnevna svetlost.
„Marla, znam da ćeš danas biti previše zauzeta onim ubicama. Ipak, uz
najveće poštovanje, zamoliću te za uslugu. Neću dugo živeti, možda umrem pre
nego što svane zora. Ne prekidaj me, molim te! Ovo što ti govorim veoma je
ozbiljno, obraćam ti se kao osuđenik na smrt. Vidi: u ovoj torbi je novac koji
sam uštedeo. Dajem ti ga. To je više nego što zaradiš za mesec dana. Nauči me,
Marla! Nevin sam, načini od mene muškarca. Želim da upoznam, za dva sata
koliko je ostalo do dolaska policajaca, dubine užitka, sipanje semena života,
bludničenje u različitim pozama i na sve otvore. Predajem ti srce kao životinju
na žrtvenom oltaru. Želim da se moja duša izgubi u tvojoj i tamo umre, da bi
posle upucali samo prazno telo. O, Marla, oprosti mi… mislim da te volim.“
Prostitutka nije prozborila ni reč. Polako je sklonila novac u svoju crnu
satensku tašnu, ostavila kafu, uhvatila Simona za ruku, odvela ga na treći sprat,
uvela u sobu uređenu po ugledu na podvodnu pećinu, skinula mu odeću, okupala
ga u velikoj mermernoj školjci, obrisala ga peškirom u obliku sardine i otišla s
njim pod svilene čaršave išarane talasima da bi mu se predala dušom i telom.
Po isteku dva sata, niz stepenice je sišao drugi Simon Radovicki. Mladić se
pretvorio u zrelog muškarca. Koraci su mu bili teški, žustri, odlučni, ali pogled
mu je bio zamućen kao kod mrtvaka. Seo je pored ormara s čistom posteljinom i
strpljivo čekao kao pas koji leti legne na senovito mesto. Roberto Falkon je
svojim miljenicima ponudio zabavu bez ograničenja. Pojeli su tri pečena praseta
i ispraznili bezbroj flaša rakije. Dok su plesali kućni tango, iscepali su odeću
svojih pratilja i u donjem vešu odvodili ih ka privatnim odajama. Na kraju su ih,
posrćući, uzimali i tu, naočigled svih, na tepihu salona ili na barskim stolicama.
Falkon je pio, u društvu svog šofera, ne pipajući devojke. Kad je video da se svi
na klimavim nogama penju na sprat, klate se, padaju, povraćaju i hrču iscrpljeni,
mošnica isceđenih do poslednje kapi, dao je znak momku s grčkim profilom i
obojica se, neprirnetno poput senki, zatvoriše u predsednički apartman na
drugom spratu.
Marla, koju je prignječio orangutan u upisanim gaćama, ugleda Simona kako
se bos penje uz stepenice i ulazi u luskuzni apartman. Osetila je kako joj srce
puca, zauvek, kao staklena flaša i ugrizla se za usnu da ne bi zaplakala. Crvena
kap joj skliznu niz bradu i pade u otvorena usta maljavog klijenta, koji je u snu
proguta sa osmehom. Sutradan će na levoj dojci istetovirati inicijale S. R.
Simon Radovicki prvo ubistvo izvršio je za deset sekundi. Falkon je bio na
kolenima, glave uronjene u veliki jastuk dok je pomoćnik prodirao u njega brzo i
silovito upirući kukovima. Jecanje od bola i užitka prigušilo je anarhistine
korake i on, znanjem preuzetim od svoje životinjske strane, jednim potezom
kuhinjskog noža prekla ljubavnika s takvom odlučnošću da mu je skoro odvojio
glavu od tela, i ne zaustavljajući se, kao harmonični produžetak istog pokreta,
namesti oštricu između dva tela i odseče ud, koji je ostao zarobljen u šefovoj
utrobi. Dok je iz tela koje je padalo štrcala jarkocrvena krv, Simon prebaci nož u
drugu ruku, izvuče revolver i uperi ga u Falkona.
„Ne viči da ti ne bih prosuo mozak! Stani ispred mene jer ja sam tvoja smrt,
pederčino!“
Pukovnik, bleđi od leša svog voljenog, stade pored kreveta. Iz anusa mu
ispade parče falusa i uz gnjecav zvuk pade mu između nogu kao mekušac bez
školjke. Povratio je.
„Poliži svoje đubre!“
Falkon pade na kolena i poče da liže svoju sramotu.
„Svinjo, trebalo bi te ubijem kao kera, da ti zabijem nož u tu smrdljivu rupu i
rasporim te do stomaka, iščupam ti creva i privežem te njima za tvog žigola;
onda da ti smrskam lobanju, izvadim mozak i poserem se unutra kao u nošu!
Zahvali se anarhizmu, moralni patuljku. Ne želim da osramotim svoje drugove i
ubijem te sa istom okrutnošću s kojom si ti mučio i pobio tolike nevine radnike
samo da bi zadovoljio svoju sujetu. Pružiću ti čistu smrt.“
„Milost… Kesa dijamanata za moj život.“
„Grešiš, pukovniče. Oduvek sam želeo da živim u plemenitom siromaštvu“,
odgovori mu Simon uz prijatan osmeh i pokosi ga preciznim hicem među obrve.
Zatim je seo između dvojice stradalih, gurnuo prst u krvavu baricu i na čelu
ispisao A kao anarhija. Telohraniteljima, koji su čuli pucanj, nije trebalo mnogo
da nogama razvale vrata. Zasuli su Radovickog udarcima i slomili mu nos, tri
rebra i šest zuba. Odvukli su ga dole u bar da bi ga mučili pred prostitutkama.
Iako su mu, malo-pomalo, otkinuli svu kožu, izdahnuo je, a da nije odao
nijednog člana svoje grupe. Policija je uhapsila sve svedoke uz žestoke uvrede i
psovke.
Ovaj zločin uzburkao je javnost. Vlasti su osudile jevrejsku zajednicu,
naročito ruske imigrante. „Vlada je čvrsto odlučila da preduzme energične mere
i spreči prijem opasnih ljudi u zemlju, ali i da ukloni one koji su već stigli“,
izjavio je novi šef policije i pod okriljem vanrednog stanja, koje će trajati
naredna dva meseca, otpočeo potragu za anarhističkim vođama iz krugova
Jevreja koji nisu dobili državljanstvo. U skladu sa Zakonom o prebivalištu i
boravištu, iz države su proterane stotine ljudi. Među njima su se našla i braća
Melnik sa svojim kurvama i svi su, bez prebijene pare – policija im je
konfiskovala ušteđevinu u zamenu za „uslugu“ što ih nisu poslali nazad u Rusiju
– ukrcani na voz koji ih je odvezao pravo u Urugvaj.
Po iskrcavanju u Montevideu, Ičo je protrljao svoj ogromni stomak i
prostodušno izjavio: „Mudar čovek uvek misli na siromaštvo, čak i kad je
okružen izobiljem. Sad kad smo siromašni, mi ćemo pre svega misliti na
mudrost. Idemo, devojke! Svaki muškarac je potencijalna mušterija. Ne tražite
od Boga da vam da, već da vas pošalje tamo gde ima.“
Kornjača, koju su oslobodili jer je bila čista Nemica sa argentinskim
državljanstvom, došla je u studio, prošla pored redova učenika i, unjkavim
glasom pošto nije imala nos, rekla Alehandru da požuri u zatvor i izvuče ženu i
ćerku pre nego što ih pošalju u Evropu. Vest o prijateljevoj smrti uznemirila je
dedu i spustila ga na zemlju. Najednom se osetio usamljenim i shvatio da ima
ženu i ćerku koje ga mnogo vole i da je zahvaljujući njihovoj ljubavi on i dalje
živ. Ako bi izgubio Jaše i Saricu ponovo bi postao drvo bez korena nošeno
jakom strujom mutne reke. U zatvoru je mahao fotografijama baletske zvezde,
programima Carskog baleta na kojima je velikim slovima bilo ispisano njegovo
ime, svojim ruskim pasošem i venčanim listom. U prostoriji, gde ga je policija
primila da bi proverili sve što je doneo, izveo je tri najviša skoka u svojoj karijeri
i najfiniji niz koraka. Njegova plava kosa ozarila je to sumorno mesto. Stražari
su mu se divili otvorenih usta i oslobodili njegovu malu porodicu.
Na ulici, Alehandro je pao na kolena i ljubio ženina i ćerkina stopala moleći ih
za oproštaj. Poplavela je i druga crvena čizma. Jaše, koja je od uzbuđenja ostala
bez daha, povuče ga da bi mu ponudila svoja usta. Poljubio ju je kao nikad pre
pokušavajući da im zauvek spoji usne. Sara Felisidad zapeva tango koji je Simon
Radovicki doneo u kupleraj. U početku srceparajuća, melodija se ispunjavala
nadom i završila se pobedničkim tonovima. Alehandro je osetio kako mu se srce
puni svetlošću. „Ti si moja duša“, rekao je devojčici i, podigavši je na ramena,
počeo da poskakuje po ulici u želji da poleti. Posle dvadeset blokova pao je
iscrpljen pored kontejnera. Sarica je i dalje pevala. Prolaznici su im davali
novac. Nakupilo se dosta novčanica. Kad ih je stigla, Jaše je ućutkala ćerku i,
lica koje je plamtelo od sramote, sakupi milostinju.
Alehandro je uhvati za struk, pogleda s beskrajnom nežnošću i reče: „Ti, koja
si mi podarila ćerku, spasla si me od ludila. Duša mi je osetila veliku promenu.
Simonova čudesna žrtva i ova milostinja navele su me da shvatim da sam kao
umetnik bio parazit. Moj ples je obična zabava za bogataše koji će aplaudirati
sve dok im ne pokažete stvarnost. Odnosno, ljudsku patnju i industrijsko
uništavanje planete. Usavršavao sam se za publiku koja traži lepotu bez
istinitosti. Uronio sam u sebe pretvorivši se u ostrvo, u oblik bez suštine, u
naivnog i sujetnog egzibicionistu. Carski balet odvojio me je od naroda a
Vladimir Monomonah od ljudskih osećanja; odrastao sam kao bogalj, otuđen od
ostalih, opijen svojim granicama. Ples je zamka koja nas primorava da
sarađujemo s tlačiteljima i ubicama. Novac koji su mi dali i koji sam zaradio
podučavajući mlade tupoglavce umrljan je krvlju. Moramo ga pokloniti. Ako
želim da postanem istinski umetnik, moram upoznati bedu. Deliću sudbinu svoje
radničke braće. Jaše, znam da je to velika žrtva za vas: ko zna koliko ćete ti i
Sara Felisidad morati da trpite bedu. Zato ovog trenutka moraš da odlučiš da li
ideš s malom i novcem u potragu za nekim drugim uspavanim čovekom koji će
ti pružiti udobnost dobijenu po cenu tuđeg zdravlja, ili ćeš sa mnom otići u
sirotinjske četvrti da se iskupimo za nepravdu koja vlada ovim svetom žrtvujući
svoj život kao što je to učinio Simon Radovicki.“
Jaše bez oklevanja odgovori: „Kome ćemo dati novac?“
„Ako ga razdelimo, svako će dobiti po malo. Bolje je da sve dobije jedan
čovek. Bog mi kaže da to treba da bude sirota Betina. Naš poklon ublažiće joj
patnju zbog sakaćenja.“
Radnici nisu izdržavali duže od pet godina u hladnjačama, posle čega su
umirali ili navukli neku hroničnu bolest. Zbog toga Alehandru nije bilo teško da
pronađe posao. Jaše i Saru Felisidad ostavio je da žive u sobi širokoj dva i
dugačkoj tri metra, s noćnom posudom umesto toaleta i električnim rešoom
umesto kuhinje, pa pošao da okaje svoje grehe.
Industrija smrznutog mesa, pod kontrolom stranog kapitala, bila je
„nedodirljiva“ nacionalnim vlastima. Zbog nedostatka sindikalizacije, uslovi
rada nisu mogli biti gori. Alehandro je krenuo od klanja. Na plažama gde su
ubijali životinje, zimi je bio izložen stalnoj kiši i hladnoći, a leti gasovitim
isparenjima i užasnom smradu. Sa visine, krv se u potocima slivala na ljude i alat
da bi se potom razlila po podu obrazujući debelu tamnocrvenu skramu. Okružen
izmetom i mokraćom, morao je da kolje životinje posle čega ih je bacao na
stolove gde su čerečene i tranžirane.
Testere su strugale raspršujući naokolo komadiće kostiju. Zbog buke mlina,
kolica, čekrka, lanaca i umirućih životinja nije mogao da razgovara s kolegama,
tužnim, krvavim, smrdljivim ljudima, koji su oko vrata nosili svakakve amajlije
kako bi se zaštitili od životinjskih bolesti: tumori na koži, čirevi u ustima,
trihineloza. Alehandro je u početku preživeo veoma teške trenutke. Posao nije
bio strašan samo zbog ogromne količine ubijenih životinja, već i zbog
halucinacije koja se neprestano ponavljala: duhovi ovaca pretvoreni u divlje pse
zarivali su u njega svoje zube. Potiskujući strah, dozvolio je da mu progutaju
telo ne prestajući da seče, razvrstava i slaže na gomile creva, džigerice, bubrege,
srca. Zamišljao je da – su stotine odsečenih jezika njegovi i terao ih je da u horu
govore: „Sad živim u stvarnosti koja je grozna koliko i luda, ali makar se može
podeliti sa sirotinjom. Sebi više ne mogu da dozvolim lične košmare. Više nisam
pojedinac. Rad je sirotinjsko ludilo.“
Uz nadljudske napore uspeo je da se oslobodi mahnitih misli i, uz podršku
Boga koji je živeo u njemu, nastavio je da obavlja svoje gnusne dužnosti.
Komadi mesa ledili su se čim bi stigli u rashladne komore. Tamo je često zaticao
radnike oblivene krvlju kojima se zaledilo lice ili im je ruka ostala zalepljena za
nož. Da bi to izbegao, Alehandro je, kao i ostali, umotavao glavu i udove u krpe
i novine i oblačio stare vunene prsluke, jedan preko drugog. Ako je bila
natopljena krvlju, odeća bi se odmah zaledila. Kad više ne bi mogao da podnese
hladnoću, da bi se ugrejao bežao je napolje i gurao noge, ruke i lice u tek
rasporena životinjska tela koja su se pušila.
Na odeljenjima gde se salitra koristila za obradu i konzerviranje mesa, cipele i
čizme topile su se od hemijskih sredstava. Noge bi se ubrzo prekrile ranama koje
nikad ne bi zarasle. Deda je preživeo sve to. Zbog snažne građe mogao je da
izdrži više od drugih, ali ruke su mu bile pune modrica, zglobovi su mu otekli, a
ispod brade mu se pojavila neka izraslina. Nije se uplašio, već je tražio da ga
premeste u deo s fosfatnim đubrivom, najgore odeljenje u rashladnom lancu,
„ljudsku klanicu“. Oni koji su dirinčili u tom paklu, posle dve godine završili bi
u bolnici ili na groblju. Tamo su slali ostatke i sekli i mleli kosti da bi izvadili
albumin.
, Svi su morali da prekriju nos i usta velikim krpama da bi izbegli smrad, koji
je bilo nemoguće neutralisati jer su isparenja sadržala amonijak. Kiselkasti dim
probijao se i nagrizao grlo. Da bi se spasli od hladnoće, između nakašljavanja i
pročišćavanja grla, radnici su se trudili da budu u pokretu, pa su jurcali s kraja na
kraj kao poludeli. Zaboravljajući na svoje probleme, Alehandro se veoma
posvećeno predavao toj gunguli, u kojoj je istovremeno i uživao, zato što ju je
doživljavao kao divan ples. Shvatio je da se istinska umetnost javlja isključivo
na skrovitom mestu koje je na granici života i smrti. I dok su dve plave čizme
postajale bele, božji glas mu ponovi: „Postoji tačan trenutak u kojem je svet
čudesan: sada.“
Za to vreme, u sobi dva sa tri, Jaše je zidove okrečila u belo, napravila krevet
na rasklapanje, od drvene daske i šarki osmislila je sto koji se, po završetku
obroka, podizao na zid, i nabavila kutiju koja je sadržala pet drugih kutija,
naslaganih jedna preko druge, koje su služile kao stolice. Tako je otpočela svoju
borbu za ovladavanje prostorom: svaka stvar koju j e donela u stan bila je
neophodna i po obliku se savršeno uklapala sa ostatkom pokućstva. Predmeti su
postali kao domaće životinje. (Baka nikad nije zaboravila svoj nežni prekrivač
od krzna pasa lutalica – koje je mamila ostacima hrane, pa brijala – kao ni svoju
drvenu činiju koja ju je svakog jutra dočekivala razjapljenim ustima kao
začarana žaba.) I kao neko ko po povratku u topli dom ne zatiče svoju mačku pa
je unezvereno traži po ulicama, kad ne bi imala svoj električni rešo, pouzdan i
jednostavan aparat na kojem je, od kostiju i povrća pronađenih na đubretu kod
pijace, pripremala najsloženija jela, bila bi očajna. Jer ljubav koju je gajila prema
svojim malim pomagačima bila je uzvraćena i oni su se, bila je uverena, trudili
da obave posao koji bi bio nemoguć u nekom drugom okruženju.
Jednog popodneva Jaše je napisala svojoj sestri Šoski: „Biljka koju mi je
portir poklonio pošto sam ga preklinjala da je ne baci u đubre, ipak je uvenula.
Stavila sam njene sasušene stabljike pored prozora i dugo nisam obraćala pažnju
na nju. Međutim, svakog jutra sam je zahvala, odsutna, zaokupljena drugim
problemima. Nekim čudom, juče joj je, iznenada, izbio novi list. Toliko sam se
obradovala da sam zaplakala. Shvatila sam da je ljubav zapravo velika
zahvalnost drugome što postoji.“
Dva meseca pred četvrti rođendan Sare Felisidad, Alehandro se pojavio s
buketom belih rada i bednom nedeljnom platom.
„Jaše, ovog jutra Bog mi je rekao: 'Sine moj, danas moraš prestati da radiš.
Oslabio si, gubiš kosu, zubi počinju da ti trule, hrskavice su ti upaljene, narasla ti
je guša, pluća su ti oslabila i više ne možeš da se krećeš graciozno kao nekad.
Ali duša ti je očvrsnula patnjom i svetli kao svitac. Vrati se plesu: ta telesna
ograničenja su ti čast i zahvaljujući njima ti si ljudsko biće, a ne mašina. Pokaži
svetu šta je umetnost.' Da, Jaše, gubio sam vreme podučavajući bogatašku decu.
Sad ću plesati sam, ali samo jednom. Iskrena dela ne treba ponavljati, moraju biti
jedinstvena. Uostalom, predstava će biti kratka, desetak minuta, ali biće tako
upečatljiva da niko ko je vidi nikad neće moći da je zaboravi. Ne želim da
nastupim u pozorištu, već na otvorenom, noću, u paviljonu nekog trga.
„Neće mi trebati reflektori jer ja ću biti svetlost. Čak iako ne bude zvezda, ni
meseca, svi će me videti. Ne treba mi ni orkestar, dovoljan mi je ćerkin glas. Ne
brini ni za kostim, Bog mi kaže da samo nago telo može postati sveto. Privući ću
pažnju novinara. Biće to istorijski događaj. Posle mog nastupa, balet će se
promeniti. Želim da dođu bogati i siromašni i da se izmešaju zbog mene. Po
završetku nastupa, imućni će bacati novčanice koje će siromašni podeliti između
sebe. Bio sam prvak Ruskog carskog baleta, Argentina mora da mi ukaže
poštovanje. Dok ja obilazim novinske redakcije, ti ćeš, Jaše, morati da radiš.“
Baka je primljena u fabriku filcanih šešira. Tamo je vladala velika vlaga.
Isparenja žive, koja se koristila za preradu krzna, stvarala su gustu maglu koja je
trovala vazduh. Zbog uvek vlažne kose i odeće i udisanja tih isparenja, Jaše su
počele da se tresu ruke, a drhtanje se prenelo na usne, jezik, glavu, sve dok joj
nije obuzelo celo telo. Sa osmehom je trpela te simptome, kojima su se pridružili
reumatski bolovi. Zbog smanjene vidljivosti, mnoge njene koleginice ostale su
bez prstiju, a jedna devetogodišnja radnica pala je mrtva, otrovana.
U dnevnim novinama nije izašlo mnogo članaka koji najavljuju predstavu.
Novinari bi ugledali ćopavog, prljavog gorostasa u zakrpljenom odelu, upadljivo
izbuljenih očiju, koji govori nekim nerazumljivim španskim i pomislili da je
narkoman. Retki redovi koji su objavljeni, napisani su s prezirom i podsmehom.
Deda nije odustajao.
„Neće doći mnoge gledalaca, ali ako budu pravi, ja ću biti zadovoljan. Isusa je
gledalo tek dvanaest svedoka a celo čovečanstvo čulo je za njega. Moj ples
ostaće utisnut u kolektivnom sećanju.“
Svanuo je veliki dan. Ujutru su proslavili rođendan Sare Felisidad. Poklonili
su joj konzervu bresaka i krpenog baletana s vunenom kosom ofarbanom u
plavo. Alehandro joj je predveče dao poslednje instrukcije:
„Pevaćeš bez prestanka, šta god da se desi, sve dok ja ne prestanem da
plešem. Zaboravićeš sve poznate melodije da bi glasu omogućila da sam izabere
put kojim će ići.
Postaćeš korito kojim teku dve reke: mračna i nebeska. Ne zanima te šta će
volja pokušati da učini, biće dobro samo ono što primiš.“
Uveče je Alehandro stao nasred praznog trga i njegova ćerka poče da peva.
Jedina publika bila im je Jaše. Nije se pojavio nijedan bogataš, ni siromah. A ni
novinari. Neki kerovi pokušali su da zavijaju, ali devojčica ih je očarala svojim
glasom i ubrzo su slušali u tišini mašući repom. Glas moje majke, koji je izvirao
iz tame kao dugi stakleni noževi, zarivao se u svaki prozor. Neobični zvuči
neprestano su se razlivali jer su joj glasne žice vibrirale kad bi izdahnula, ali i
kad bi udahnula vazduh. Natčovečanski tonovi probudili su iscrpljene radničke
porodice i trg se polako ispunio muškarcima, ženama i decom, koji su paviljonu
prilazili sa istim poštovanjem s kojim nedeljom ulaze u crkvu.
Alehandro Prulanski skidao se veoma sporo, kao da je pred njim sve vreme
ovog sveta. Trebalo mu je pola sata da skine pantalone i košulju, jedino što je
imao na sebi. Ostao je samo u belim čizmama. Istom brzinom pognuo se da
otvori kartonski kofer i iz njega izvadi jabuku. Dubokim glasom, ritmičnim i
prožetim beskrajnom dobrotom, reče: „Umetnik sve oblikuje i pretvara u svoje
delo. Ako pesnik zagrize ovu jabuku, taj čin postaće pesma. Ako to učini
muzičar, simfonija. Ako isto učini vajar, dok bude jeo, on će stvarati skulpturu.
Ja plešem.“
Dodatno usporivši svoje kretanje, zagrize voćku. U tami te maglovite noći,
Sara Felisidad i on izgledali su kao dve crne figure. I pored glasnog pevanja,
koje je fino, kao skalpelom, seklo lišće retkog drveća raspršujući iznad radničkih
glava tamnu zelenu kišu, žvakanje se jasno čulo i prigušivalo devojčicin
prodoran glas. Niko nije ni trepnuo. Nije bilo ničeg osim zvuka, ali su senke
paviljona najavljivale neki važan događaj.
Alehandro je raširio svoj duh na dva kilometarska krila i upio ukus jabuke. Iz
središta njegovog uma izbi duga koja se zari u nebo. Dah mu je rasterao olujne
oblake i pojavile su se zvezde koje su se zavrtele oko semenki raspoređenih u
trougao koje je sačuvao na jeziku. Tu je usmerio svoju svest i ponudio je publici
kao da je hostija. Sledeći posrebrene puteve kojima ga je vodila ćerka okupana
svetlošću zvezda, poslao je u svemir krunu svojih misli. Pojavi se žrtvena
životinja, čovek od čistog mesa, obezglavljen, koji je prolivao svoju
okrepljujuću krv da bi utolio žeđ tolike sirotinje. To je zadatak umetnosti. Sad je
još samo preostalo da pobedi svoje otečene zglobove, udahne snagu svojim
istrošenim plućima, povrati gracioznost svojim koracima, da načini pokret ka
vrhu gde nestaju granice.
Iz kofera je izvadio šest flaša, otvorio ih, prosuo po telu benzin koji je bio u
njima, zapalio šibicu, buknuo i, pretvoren u lomaču, pokazao ljudskim bićima
šta je pravi ples: telo koje izvodi besprekorne pokrete, u punoj ekstazi, dok
sagoreva.
Jaše je vrisnula od užasa, pa prekrila usta šakama, postiđena sobom, svojim
egoizmom. Voljeni se predavao svetu, umirao je za njega i na taj način
omogućavao rađanje besmrtne umetnosti. Uključivši smrt u stvaranje lepote,
okončao je smrt.
Poštujući očevu naredbu – „Pevaćeš bez prestanka, šta god da se desi“ – Sara
Felisidad gledala ga je kako trči, skače, smeje se i izvodi fantastične korake,
telom koje je isijavalo plamene jezičke, kao sunce. Ta slika urezala joj se u
sećanje i prenosila ju je meni, svom sinu, svake večeri mog detinjstva, kad mi je
pevala uspavanke o svom ocu koji, pretvoren u zvezdu, putuje nebom darujući
ljudima njihovu sudbinu.
„Otkrivajući tragove na nebu, kao da im je otkrio dušu. Baklju koju je
Alehandro upalio, ti, koji nosiš isto ime, moraš da preneseš dalje da njegova
žrtva ne bi bila uzaludna. Jednog dana, zahvaljujući tebi, čovečanstvo će saznati
za taj kratki nastup, sam vrhunac plesne umetnosti, i milioni ruku sa zahvalnošću
će aplaudirati tvom dedi.“
Prulanski, gorostas, nesvestan nesnosnih bolova, gotovo ugljenisan, izvede
ogroman skok i, kao ptica dugih crvenih i žutih krila, pade posred trga. Publiku,
koja je učestvovala u nastupu puna poštovanja, nepomična, zadivljena, najednom
obuze panika. Lepota joj se učinila strašnom i svi se vrišteći razbežaše kućama
da zatvore vrata i prozore strahujući da će zanesenjak ući da im zapali i ono
malo što imaju. Buku roletni i salona koji udaraju u simsove Jaše je doživela kao
najavu budućih aplauza. Njen muž predao je dušu plešući, u punom letu, i pao na
betonski pločnik da bi se pretvorio u gomilu kostiju koje su se pušile.
Devojčica je prestala da peva. Njena majka iz grudi izvuče tarot i, kartu po
kartu, spali ga na žeravici gde su, kao dva rabinova oka, tinjali ostaci čizama
koje su pri spaljivanju povratile prvobitnu crvenu boju.
„Nije mu bilo ravnog, Saro Felisidad. Zauvek će ostati s nama. Nastaviću da
živim da bi ti lepo odrastala, ali to što vidiš zapravo je telo koje pokreće
najsitniji delić moje duše. Ostatak je otišao s njim. Ona koja će se ponovo udati,
imati još dece, ostariti, umreti, biće neka druga.“
Sara Felisidad bila je svedok promena na majčinom licu. Koža bisernog
odsjaja potamnela je, nozdrve su se suzile ostavljajući prostor za prolazak tankih
iglica vazduha, od uglova usana do brade razvukle su se tanke bore a oči je
prekrio nevidljiv zastor koji ih je razdvajao od života. Današnju Jaše zaposela je
buduća Jaše, napaćena gospođa, nezainteresovana, uspavanih osećanja, koja kroz
dane plovi kao brod bez kapetana. Pre nego što je uronila ćerku u taj sumorni
život, rekla joj je: „Zamoliću te da ne pevaš dok god si sa mnom.“
U tom trenutku, moja majka imala je četiri godine. Krupna na oca, izgledala je
kao da joj je deset. Ista plava kosa sezala joj je do struka, a tamnoplave oči,
prozračne na obodima, svako veliko kao njena usta, svetlele su vekovnom
mudrošću. Alehandrovo spaljivanje nije je potreslo. Naprotiv, bila je slika i
prilika snage, oplemenjivanja duše, riznica lepote, izvor radosti. Ali Jašina
zabrana pogodila ju je kako grom, ne samo moralna, već i organska pretnja. Telo
joj je patilo. Oduzeti joj pesmu bilo je isto što i iščupati joj jezik, ispuniti joj srce
peskom, jednim potezom spržiti joj izvor života. Morala je da se brani, da sazri
za nekoliko minuta, da svoju nevinost zaštiti oklopom odrasle osobe. Niz noge
poteče joj topla tečnost, gusta, lepljiva. Krv. S četiri godine dobila je prvu
menstruaciju. Više nije bila devojčica, postala je zaštitnica poluprazne čaure u
koju se pretvorila njena majka. Pošto joj je bilo zabranjeno da peva, prestala je i
da priča. Ali kao apsolutni vladar svog unutrašnjeg sveta, ispunila ga je
muzikom. Neumorno je ponavljala poznate pesme da bi kasnije izmislila nove.
Stvorila je simfonijski orkestar i komponovala muzičku pratnju. I tako, uporno
razvijajući nemi glas, postala je operska pevačica koja je ovladala svim
registrima. Godinama je istovremeno bila izvođač i svoja jedina publika.
Neprekidna unutrašnja pesma obezbedila joj je sreću pomoću koje će preživeti u
tužnom svetu koji će joj progutati veći deo mladosti.
Jaše je muževljeve ugljenisane kosti spakovala u kutiju od keksa, i vezavši je
za gumenu loptu da bi plutala dok se ne izgubi u okeanu, bacila ju je u Rio de la
Platu. Odradila je poslednju nedelju u fabrici šešira i u jutro jednog ponedeljka
krenula da zatraži pomoć od Jevrejskog saveza za kolonizaciju.
Marla joj je na Veseru ispričala da jevrejski imigranti, koji su imali posebnu
kuhinju i živu stoku da bi mogli da jedu meso žrtvovano po ustaljenom ritualu,
idu u Argentinu na poziv Jevrejskog saveza za kolonizaciju, koji raspolaže s
devet miliona funti sterlinga, u Argentini poseduje više od dvesta hiljada hektara
zemljišta i gaji tesne veze s visokim sferama provincijalne i federalne vlasti. Cilj
tog Saveza nije da izvuče zaradu iz svojih ogromnih ulaganja, već da u novoj
zemlji uspostavi širok i čvrst sloj jevrejskih seljaka koji će obrađivati svoje
zemljište i od njega zarađivati dovoljno za pristojan život. To znači da bi JSK i
njoj lako mogao dati imanje u pampi. Na kraju krajeva, i ona je bila Jevrejka kao
i drugi i, uprkos drhtavici koja joj potresa telo, sposobna je da obrađuje komad
zemljišta i prehrani sebe i dete.
Da bi uštedela novac od tramvajske karte, s ćerkom je prepešačila dvadeset
kilometara, od industrijske zone do centra grada. Iscrpljene, stigle su pred
petospratnicu s fasadom od belog mermera, bez prozora, ali s dva ogromna
svetloplava stuba sa obe strane gvozednih vrata na kojima je blistala zlatna
šestokraka zvezda. Od velike raskoši ove palate Jaše se presavila i postala svesna
gladi koja joj je izjedala utrobu. Ako nešto može da ih izvuče iz ove bede, onda
je to ova ustanova. Zabrinuto pogleda u Saru Felisidad. Više je ličila na Ruskinju
nego… Uzdahnula je mireći se sa sudbinom. U svakom slučaju, ime njenog
supruga upisano je u pasoše i nikako ne može da sakrije da je udovica jednog
goja. Istresla je svoj iznošeni kaput i isto ponovila s ćerkinim naivno verujući da
od dronjaka može da napravi pristojnu odeću.
Stidljivo je gurnula metalna vrata čije su šarke bile tako dobro podmazane da
su se širom otvorila. Ne zatekavši žive duše, obišle su sprat od blistavog kamena
u tom lavirintu ukrašenom prikazima iz Mojsijevog života i konačno su stigle u
ogromnu salu punu ćutljivih ljudi obučenih kao skromni seljaci, bledih žena
povjjenih leđa i neobično mršave dece. Njihov smrdljivi zadah otkrio joj je da su
i tim ljudima, kao i njoj, stomaci prazni. Svi su gledali ka prozorčetu s rešetkama
na kojem se pojavio otmeni službenik zalizane kose, sa zlatnim prstenjem i
narukvicom. Seo je da ih posmatra, ozbiljan i nepomičan kao voštana figura.
Prišao mu je jedan doseljenik, čovek za koga bi se, sudeći po telu, reklo da
ima trideset godina, a po licu, sedamdeset, jer nije imao zube. Sa očajanjem u
glasu, on reče: „Dozvolite, gospodine predstavnice našeg uvaženog Saveza, da
vam se predstavim: Moše Lat, izabran nasumično, predstavnik kolonije Klara.
Toliko smo siromašni da smo došli da vas molimo da razgovarate s baronicom
Klarom de Hirš, udovicom našeg dobročinitelja, koji nas je prerano napustio i
pretvorio u siročiće, o našem pismu koje ću vam sad pročitati:
Gospođo, svom svojom dušom želimo da postanemo zemljoradnički narod, o
čemu je sanjao i vaš suprug. Ali dozvolite nam da istrajemo, da mi i naša deca
ne bismo umrli od gladi i bede pre nego što stignemo do tog cilja.“

Službenik otvori rešetku, provuče punačku ruku, uze pismo i, ne progovorivši ni

reči, ponovo je zatvori i nestade u unutrašnjosti palate. Posle pola sata, na
visokom balkonu pojavio se otmen gospodin koji je ličio na bankara i, možda
zato što je podizanje glasa smatrao nedostojnim svog statusa, prošaputao: „JSK
obavešten je o vašim problemima i izvestiće baronicu o vašoj poseti. Zasad ne
možemo ništa više da učinimo. Vratite se svojim kućama i ako Savez ponovo
odluči da vam pomogne, mi ćemo vam javiti. Molim vas da brzo napustite salon
jer moramo da ga zatvorimo za sabat. Hvala.“
I uz gotovo neprimetan naklon ode hodajući unazad. Doseljenici su ostali
nepomični da s mukom razmišljaju o ovoj teškoj situaciji.
Bezubi se gorko osmehnu: „Učinili smo sve što smo mogli. Mi smo
predložili… sad je na Bogu da odluči. Možda ovog puta reši da prestane da nas
kažnjava za staru krivicu koje se više ni ne sećamo.“
Krenuli su vukući noge ka vratima koja vode na ulicu. Jaše, videvši da se
velika prostorija prazni, potrča ka Mošeu i povuče ga za rukav. (Zašto je izabrala
baš njega, a ne nekog drugog od stotine muškaraca koji su ispunjavali salu?
Sigurno ne zbog njegove lepote. Ta usta s crnim i tvrdim desnima, kao pukotina
u suvoj zemlji, ta neuredno obrijana glava, na kojoj su sleva i zdesna štrcala dva
mesnata uva prekrivena dlakama, ta tamna koža koja podseća na razvodnjenu
čokoladu, nisu bili naročito privlačni. Bez obzira na sve, poželela je da s njim
provede ostatak života. Bio je oličenje nevažnog saputnika koji bi odgovarao
njenom napaćenom srcu.)
Moše Lat se iz ponora svoje samoće zahvaljivao što ga je povukla za rukav.
Bio je ljudska verzija napuštenog psa. Siročeta, ružnog, siromašnog, bezubog,
parije. Kad mu je bilo deset godina, za vreme pogroma, neki kozak naterao ga je
da popije bocu otrova. Bolovao je od proleća do jeseni. Zajedno sa suvim lišćem,
otpala su i njegova trideset dva zuba. Morao je iznova da nauči da priča jer je
jezik, oslobođen stega sekutića i očnjaka, imao običaj da izleti iz usta zajedno s
kišom pljuvačke. Desni su mu očvrsnule da bi mogao da sažvaće ono malo
suvog mesa koje mu je davala zajednica Grodno, mesto gde se rodio posle
velikog reza na stomaku njegove majke na samrti. Udarajući desnima o desni
mogao je da proizvede zvuk španskih kastanjeta. Taj zvuk, omiljen među
kuvaricama, omogućio mu je da udvostruči skromno sledovanje mesa i
prepolovi svoje dostojanstvo. Svidelo mu se što ova gospođa ima i ćerku. Nije
mu trebala žena, već majka, daleka, odsutna, mrtva za života kao ta sitna dama,
mlada, ali ostarela, otpadak nepopustljivog društva. On i ona, dve olupine
različitih brodoloma, nasukani na istoj plaži.
„Treba mi tvoja pomoć, Moše. Zovem se Jaše Trumper, udovica sam jednog
goja. Ovo je moja ćerka, Sara Felisidad. Dolazim iz litvanskog Lodeca.“
„Jaše Trumper? Trumper? A, da! Na brodu kojim smo došli ovamo bila je
neka Šoske Trumper, udata za ćopavog Sefarda Sesara Igeru.“
„O, pa to mi je sestra! Šoske je u Argentini i udala se!“
„Udata je, i to srećno. Jevrejski savez dao im je dobru zemlju u Entre Riosu.“
Pogledali su se, otvoreno, ne pokušavajući da prikriju svoje namere. Sara
Felisidad udaljila se nekoliko koraka, neprimetno.
„Radićemo s njima, Moše. Venčaćemo se. Rodicu ti decu, ako Bog da, i
konačno ćemo živeti u miru. Moja sestra će nas spasti od ove bede.“
„Da, Jaše. Hvala. Pođi sa mnom u Klaru da uzmem ono malo što mi je ostalo i
poći ću s tobom kod tvog zeta i njegove žene.“
Ostavili su ostale doseljenike da sede na ulici pored gvozdenih vrata i
štrajkuju glađu zahtevajući da im se plate karte za povratak u domovinu, pa su
otišli da prespavaju u čekaonici stanice Retiro. U pet ujutru ukrcali su se u voz
koji je vozio italijanske imigrante, buduće radnike na plantažama Tukumana.
Vagoni su bili prepuni tih bednika. Svako je od Imigracionog komiteta dobio
kilo hleba i pola kile suvog mesa, za putovanje koje traje dve noći i dva i po
dana. Zavukavši ruku u gaće, Moše pronađe izgužvanu novčanicu kojom je od
slepe žene koja je prošla s korpom kupio dve zemičke i malo kozjeg sira.
Bilo je veoma hladno i duvao je ledeni vetar. Sabijeni na klupe od drvenih
letvi, tresli su se kao da će se raspasti. Nisu mogli da spavaju od stalnog kašlja
udruženog s gnjecavim zvukom radničkih usta koja su žvakala hleb i bezukusno
meso, satima, bez gutanja, da bi im ta skromna količina hrane zavarala glad.
Moše Lat, uz blag osmeh koji mu je prekrio više od pola lica, podeli sir na dva
dela, jedan za Jaše i drugi za Saru Felisidad, i dade im dve zemičke.
„Jedite i ne brinite za mene. Nikad nisam gladan, možda zato što nemam
zube.“
Krišom gutajući pljuvačku, naterao je dve žene da jedu. Kad su pojele čak i
mrvice, pokrio ih je svojim iznošenim kaputom i, drhteći, posmatrao ih dok
spavaju. Ipak, uprkos hladnoći, u grudima je osećao prijatno peckanje. Nikad
više neće biti sam na svetu: konačno ima porodicu… Ugledavši devojčicine
poplavele prste kako proviruju kroz izguljene cipele, izuo je čarape, istresao ih
od zemlje, i pažljivo je obuo. Skupio je izgužvani papir u koji su bile umotane
zemičke i zamotao svoje noge, pa ponovo obuo cipele. Upalio je jedan o četiri
pikavca koje je čuvao u limenoj kutiji i povlačeći kratke dimove, čekao da prođe
vreme…
Na ruku mu je sletela muva. Nije je oterao. Pustio ju je da šeta i sisa koliko joj
volja. Potom je, sporo, otvorio prozor, proturio ruku i sačekao da je odnese vetar.
Mnogo je voleo te životinje jer su mu, u detinjstvu, one bile jedine igračke. U
džepove je gurao šećer da bi privukao muve. Kretao se i hodao krajnje pažljivo
da ne bi povredio svoje insekte. Kad bi pomislio na slatkiše koje mališani jedu s
roditeljima, vesto bi potapšao džepove i uplašio svoje prijateljice, koje bi izletele
kao glasan crni oblak, što bi mu ponovo izmamilo osmeh… Dopola je popušio i
četvrti opušak i konačno zaspao.
U Tukumanu ih je probudila grupa policajaca koji su pendrecima lupali po
zidovima vagona. Ne želeći da čuju nikakva objašnjenja, naterali su Mošea, Jaše
i Saru Felisidad da siđu sa ostalim radnicima. S kola koja su vukla dva konja,
državni službenik, glasan i nadmen, naredi da ga slede. Svi natovariše prtljag na
leđa i u dugoj povorci prepešačiše tri kilometra do Hotela za imigrante.
Namrgođeni Tukumanci gledali su ih kako prolaze a njihova deca zlobno su im
se smejala i dovikivala: „Smrdljivi gringosi!“
U „hotelu“, zapravo praznom ambaru, mogli su da se odmore na podu. Nije
im bilo dozvoljeno da izađu. Uhapsili su ih. Moše otvori tabakeru i ponudi
jednom čuvaru pola opuška koji mu je ostao pokušavajući da mu objasni da
njega i njegove dve prijateljice nije angažovalo nikakvo preduzeće, već su
samostalno krenuli vozom za Klaru. Vojnik pijunu u limenu kutijicu uništavajući
mu polovinu opuška, i jednim šamarom vrati ga među radnike koji su odmarali
na prašnjavim daskama.
Niko im nije doneo da jedu ili piju. Uveče su otvorili vrata i počeli da ih
ukrcavaju na zaprege. Na svakoj prikolici bilo je po trideset radnika, vezanih
jedni naspram drugih kao stoka. Rominjala je sitna kiša. Svakom su dali po hleb
i tako mokre vozili ih do udaljene farme. Umirući od žeđi, putnici su plazili
jezike da bi se napili vode koja pada s neba.
Moše, čvrsto držeći devojčicu u naručju da je drugi ne bi izgazili i priljubivši
se karlicom o karlicu uz Jaše, kojoj se uz blag osmeh izvinio za nekontrolisanu
erekciju, negde duboko shvati da ga je sudbina gurnula u ovaj škripac da bi
pobedio svoju grozničavu stidljivost. Godinama je verovao da mu je penis mrtav,
ali sada, zahvaljujući ovom dugom i neposrednom kontaktu, uspravan, živ, čvrst,
žario mu je utrobu.
Putovali su tako do kasno u noć, mirni, jačajući prijateljstvo, stisnuti među tim
bednicima koji su drhtali od groznice, vezani ugovorom koji ih primorava da
rade bez odmora za koru hleba i šaku kukuruza na dan. Sačekala su ih tri
nemačka predradnika opasana pištoljima u pratnji odreda pijanih vojnika. Pod
nebeskim svodom posutim hiljadama zvezda, morali su da spavaju na vlažnoj
zemlji. Prošlo je sedamdeset dva sata a da u usta nisu stavili ništa toplo. Stigla su
kolica natovarena živim mesom. Svakom su dali po krvavo parče, trista grama
precizno izmerenih na prenosivoj vagi, i zapalili vatru da ga imigranti ispeku
kako znaju i umeju. Uporna kiša nije prestajala cele noći. Probudili su se u bari.
Predradnici su ih, lupajući u metalne šipke, poterali da prionu na posao. Ne
prestajući da se klanja, Moše je prišao jednom Nemcu u nameri da mu pokaže
papire kako bi uvideo grešku. Jedva da je rekao „Dobar dan, gospodine“, kad ga
četvorica vojnika zgrabiše, šutnuše u zadnjicu, iscepaše mu kaput i gurnuše sleđa
tako da je čelom udario u zemlju, uperiše u njega puške i jedan prosikta kako će
ga streljati ako progovori samo još jednu reč. Očajna, Jaše skide maramu s glave
Sare Felisidad i, podigavši je uvis, protrese je da bi joj se zlatna kosa zavijorila
kao zastava. Lepota njenih dugih blistavih lokni zadivila je predradnika i
njegove čuvare. Koristeći tišinu, baka im tad pred nosom otvori pasoše i natera
ih da shvate nepravdu koju su počinili. Moše je ustao da, bez ljutnje, obriše krv
koja mu je oblivala lice. Pustili su ih da odu nudeći im u znak izvinjenja tri kile
crvljivog kukuruza.
Do Klare ih je, na kolima koja je vukao nervozni magarac, dovezao prodavač
narandži koji nije prestajao da miluje Saru Felisidad. Brojne jevrejske porodice
živele su natrpane u skučenim sobama, kolibama od blata i slame, napuštenim
vagonima na šinama ili u metalnim kontejnerima, izložene kiši i vetru, gladujući
i smrzavajući se, okružene plačem bolesne dece. Ispred svakih vrata nalazila se
ogromna gomila suvog stajskog đubriva koje su koristili za loženje vatre da bi se
zagrejali i pripremili hranu.
„Evo kako stvari stoje, Jaše. Ni u najgorim ruskim selima uslovi života nisu
bili ovako loši. Što je najgore, Jevrejikoji su se već snašli, vlasnici ovih straćara,
naplaćuju nam stanarinu koja dostiže trećinu mesečne zarade koju tokom zime
primamo kao radnici… ako nađemo posao. Ponuda radne snage tako je velika, a
period žetve toliko kratak, da naši sunarodnici radije zapošljavaju nejevreje jer ih
nije sramota kad njih iskorišćavaju. Nismo imali sreće.
„Došli smo ovamo jer su nam rekli da je ova zemlja novi Eldorado. Mnogi od
nas naivno su poneli prazne kožne torbe da bi ih napunili zlatom i srebrom koje
će zaraditi. Po dolasku u Buenos Ajres, Rafael Ernandes, vlasnik zemlje na kojoj
je trebalo da se naselimo, povukao se iz ugovora potpisanog u njegovo ime. Za
sedam meseci koliko je prošlo otkako je ovlastio svog predstavnika na starom
kontinentu da nam proda zemljište po određenoj ceni, njegova vrednost na
tržištu značajno se uvećala. Prema potpisanom ugovoru, argentinska vlada
pozajmila nam je novac za karte koji ćemo vratiti po dolasku, baš kao i
zemljište, koje ćemo otplatili svojim radom…
„Ernandesova izdaja ojadila nas je i sad smo zaduženi preko glave, nemamo
gde ni da položimo kosti. Vlasti, neumoljive i nezainteresovane, ukrcale su nas u
voz i poslale da molimo za posao među Jevrejima koji su se već naselili u
koloniji Klara, nazvanoj tako po ženi barona Hirša. Bio je kraj avgusta, pred sam
sabat. Budući da su nas primorali da putujemo i prekršimo ritualni odmor usred
elula, našeg svetog meseca pokajanja koji prethodi novogodišnjim praznicima,
smatrali smo se prokletim i, slomljenog duha, znali smo da naše stradanje tek
počinje…
„Jaše, i sama vidiš u kakvim uslovima moramo da živimo. Nemaština nam je
slomila karakter i rastrzale su nas stalne svađe, optužbe i sumnje. Parovi su se
razišli, desetine dece se razbolelo i umrlo, devojke su upale u kandže greha i
posvetile se prostituciji. Neki su, pošto su godinama molili za pomoć, uspeli da
se vrate u rodni grad. Mi koji smo ostali morali smo da idemo od vrata do vrata,
gladni i očajni, u potrazi za poslom i hlebom… S druge strane, tvoja sestra Šoske
imala je sreće. Oni koji su došli na poziv Jevrejskog saveza za kolonizaciju
dobili su komforan smeštaj i, po svemu sudeći, velike i dobre parcele u Entre
Riosu. Tamo će biti mesta i za nas troje. Mi smo ista porodica. Pomoći ćemo im
da obrađuju zemlju i živećemo bez predradnika i despotskih i okrutnih
upravnika…“
Moše im je pokazao kolibu od trulog drveta prekrivenu jutanim džakovima,
gde je godinama spavao sklupčanih nogu zbog nedostatka prostora. Jaše ga
upitno pogleda: Zašto smo krenuli na ovo strašno putovanje ako ovde nema
ničeg vrednog? Tek poneka pacovska koža da od nje bezubi pravi kaiševe i
novčanike koje je možda prodavao obilazeći radničke zajednice… Moše odvali
dasku iz poda, raskopa zemlju i izvuče zarđalu konzervu. Otvorio ju je. Unutra je
bilo pedeset zlatnika, tri prstena, zlatni sat i zeleni skarabej.
Bubu je vratio nazad u konzervu i rekao, uz osmeh: „Dobro, ova buba ništa ne
vredi, ali donosi sreću… Ostatak je blago koje sam nasledio od majke. Dali su
mi ga kad mi je bilo sedam godina i otad ga čuvam. Sad ga dajem tebi. Može da
nas izvuče iz velike nevolje. Iako već tri ili četiri generacije, koje su preživele
progone i pogrome, niko iz moje porodice svoje nevolje nije smatrao dovoljno
velikim… Ti ćeš odlučiti šta ćemo s njima. Dajući ti ovo zlato, dajem ti svoj
život.“
Kad ga je poljubila u usta, Jaše nije osetila ljubav jer joj je to osećanje bilo iz
korena iščupano iz srca, već duboko poštovanje, veliku zahvalnost i iskreno
prijateljstvo. Bez gađenja mu je lizala tvrde desni a onda mu je, obuzeta
neobičnim duhom, rekla ne razumejući sopstvene reči: „Kad si razbio staro
ogledalo, postala sam tvoja. Pošto sam postala tvoja i ti si postao moj. Ja sam
kapija sna, ja sam beskrajna školjka i proždiračica puna života-smrti, svetlosti
zarobljene u tami. Ti možeš da se probiješ kroz moj lavirint a da se ne izgubiš jer
si postao biser odgovora. Pređi moj jalovi svet, plovi mojom rekom izgubljenih
duša rastvarajući se u kiselini prividnog vremena, spusti se niz moje mračne
krugove, pronađi močvaru abonosa i pretvori se u njenu zvezdu. Potom se popni,
pređi prstenove slave i, više i od samog vrha, smesti se kao zanosni mesec da bi
primio ljubavnu pesmu svih bića koja me naseljavaju. Sad sam ja savršeno
ogledalo tvojih beskrajnih osećanja. Dođi, sjedini se sa mnom!“
Moše Lat zaustavio je svoje misli i, mrmljajući: „Neka bude volja tvoja“,
uronio u njihovo zajedničko nepostojanje. Jaše je uzela zlatno prstenje, jedan
stavila na levi domali prst bezubog, drugi na svoj i treći na desni kažiprst Sare
Felisidad. Ovom ceremonijom sklopljen je ugovor o braku. Sad su bili porodica i
ostaće zajedno dok ih smrt ne rastavi.
Moše iznenada povika: „Dolores!“
Stara, crna mula praćena rojevima muva, koje su uživale u mirisu njene
zadnjice, izađe iz ograđenog dela i ćopajući zagalopira ka njima. „Moja sirota,
verna prijateljice, krenućeš na svoje poslednje putovanje. Odvešćeš nas u Entre
Rios. Kad stigneš, savladaće te umor. Neka te uteši pomisao na to da će tvoj kraj,
Dolores, okončati naše probleme.“
Sve troje uzjahaše životinju i, zaštićeni velikim kišobranom sa zakrpama
nejasnih boja, uputiše se na dugo četvoronedeljno putovanje do ranca gde žive
Šoske i Sesar. Spavali su na otvorenom i jeli ono što je Moše uspeo da nabavi
obavljajući sitne poslove kao što su cepanje drva, popravljanje cipela, čupanje
kopriva, čišćenje klozeta, šišanje, trebljenje vaši iz dečje kose gustim češljem i
oštrenje noževa na kaišu od pacovske kože…
Za to vreme, Sara Felisidad prikrivala je svoju radost. Ona nigde nije videla
bedu. Za nju je ovakvo putovanje bilo poklon. Spavati pored puta, pod okriljem
neba prekrivenog zvezdama, udisati mirise zemlje, ispuniti se blaženim vonjem
mule, jesti ukusni dvopek s mekom naboranom jabukom, deliti prirodu s
vrapcima i mravima, prolaziti ispod drveća osećajući na koži milovanja svake
senke, davalo joj je osećaj da granice ne postoje. U njenoj duši oglasio se hor
sačinjen od svih ljudskih glasova, sadašnjih, prošlih i budućih, odom koja je
izranjala iz beskrajnog okeana duša nad kojim je leteo, osvetljavajući ga, njen
otac pretvoren u kometu…
Da, osim pesme, morala je da prikriva i svoju radost. Da bi opstali bez ljubavi,
Jaše i Moše hranili su se tugom. Prepustivši se onome što su smatrali sudbinom,
njihovo međusobno poštovanje jačalo je i postali su ponosni na svoju
izdržljivost. Istrajnost ih je povezivala više nego strast. Kad bi shvatili da žive u
izobilju, prestali bi da budu jedino rešenje za onog drugog. Bolje je da nastave
da napreduju na crnoj muli, pod zakrpljenim kišobranom polažući sve svoje nade
u budućnost koja se nikad neće ostvariti, podnoseći sadašnjost kao da je kletva.
 Stigli su u Entre Rios. Plodno, crno, vlažno zemljište postalo je beličasto,
suvo, nepristupačno. Ledeni vetar nosio je klupka sasušene trave i velike jezike
prašine. U toj pustinji, usred žitišta tako suvog da je pod naletom vazdušnih
struja klasje zvučalo kao koštani praporci, čamila je kuća njene sestre. Pre nego
što je stupila na imanje, Dolores je pala kao pokošena. Pošto nisu imali lopatu,
zatrpali su je grumenjem tvrdim kao kamen i peške došli da pokucaju na vrata.
„Jaše!“
„Šoske!“
Četvrt sata plakale su zagrljene. Tamnoput čovek kovrdžave kose i okruglih
očiju, srednje visine, ali s velikim šakama, koji je iza snažne desne noge sakrivao
levu, zakržljalu od posledica neke teške dečje bolesti, posmatrao je pridošlice sa
stidljivim osmehom. Moše Lat ponudi mu ruksak od pacovske kože i buket
poljskog cveća koje je usput uzbrao. Sesar Igera primi poklon i zagrli svojim
mišićavim, kratkim rukama suvonjavo telo čoveka bez zuba. Sestre su obrisale
suze i ušle u skromnu kuću od ćerpiča okrečenu u belo. Uprkos tome što je jedna
sestra bila godinu dana starija i što su bile drugačije građe, izgledale su kao
bliznakinje. Iako je Šoske bila mnogo sitnija, užih kukova i malih grudi, sada,
kada je Jaše odustala od magije, dve duše ponovo su bile iste i ista tuga
pretvorila ih je u večite žrtve. Šoske, ne pitajući supruga, ne zbog osionosti, već
zbog njihovog dubokog slaganja, reče:
„Mi smo ista porodica. Kao što vam pripada deo mog srca, tako je i polovina
zemljišta, od ovog trenutka, vaša. Delićemo zaradu i gubitke, retke trenutke
radosti i brojne patnje, kao i ovu malu kolibu, koja nema više od jedne trpezarije
u kojoj spavamo, kuhinje i kupatila.“
Jaše, takođe ne pitajući nikoga, odgovori tako što je stavila blago na sto. Dala
je sestri dvadest pet zlatnika i sat jer su oni zadržali prstenje. Popili su čašu
rakije i odmah prionuli na posao. Vetar nije prestajao da duva celog dana
bombardujući ih kamenčićima i raznoseći veliki deo klasja koje su pokušavali da
sakupe u trošan ambar.
Dok ih je čekala, Sara Felisidad lutala je po okolini. Znala je da će joj ovo
mesto, izgubljeno u nepreglednoj ravnici, dugo biti novi dom. Umesto da odbaci
to zemljište neprobojno kao sklupčano bodljikavo prase, naseljeno opasnim
silama materijalizovanim u škorpionima, otrovnim paucima i zmijama, legla je
potrbuške u jednu pukotinu, poljubila suvu zemlju i, otvorivši srce, izlila u nju
neisrcpnu reku svoje ljubavi. Davala je i davala dok se nije onesvestila. Kad se
povratila, znala je da ju je zemlja prihvatila jer je oko nje izrastao tepih od
plavog cveća. Zujanje roja pčela skrivenih među točkovima starih kolica
pozivalo ju je da proba med, a jato vrabaca, načičkanih po šiljcima ograde od
bodljikave žice koja je podsećala na perjani zid, ponudilo joj je prijatnu
hladovinu. Zmije su joj gmizale preko nogu milujući je bez namere da je
ujedu… Ona je donela ljubav tamo gde je nije bilo i priroda joj je višestruko
uzvratila stvorivši čudesan vrt… Po zalasku sunca vratila se u kuću i sačekala
odrasle igrajući se krpenim baletanom. Oni su se vratili crvenih i otečenih očiju i
izgrebanih ruku. Šoske je ugrejala čorbu od sočiva u kojoj je bilo nekoliko
komadića mesa.
„Moram da vam kažem, Jaše, Moše, Sarice, da je to mačka. Imamo najezdu
podivljalih mačaka koje nam kradu kokoške. Pošto već moramo da ih ubijamo,
naučili smo da ne razbacujemo meso. Preporučujem vam da ga od danas jedete.
Zemlja nam da je veoma malo hrane.“
Baka i mama stegle su usne i pogledale u hranu loše prikrivajući tugu. Lat je
iz jednog gutljaja ispraznio svoju šolju i prineo parče mačetine ustima da bi ga
sažvakao uz preterane uzdahe uživanja. Jaše je, hronično pomirena sa sudbinom,
sledila muževljev primer. Meso je imalo čudan, ali ne i neprijatan ukus. Uzela je
komadić i silom ga ugurala u ćerkina usta. Sara Felisidad pustila je nekoliko
suzica i, svesna da nema izbora, sama uzela još jedno parče. Pričest obavljena
žrtvovanom mačkom stvorila je osećaj prijatnog opuštanja.
Prekinula ga je Šoske: „Sestro, treba da znaš: tata i mama su umrli.“
Moše i Sara Felisidad pribili su se uz Jaše pridržavajući je rukama.
„Kad si otišla, bila sam usamljena. Osećala sam se kao senka koja je ostala
bez svog tela. Nemajući koga da sledim, činilo mi se da ne postojim. Ubrzo se
pojavio Sesar u potrazi za poslom. Došao je iz Rusije. Bio je učitelj, ali mu je
dojadilo da mu se učenici podsmevaju zbog noge, pa je odlučio da ode u drugu
zemlju. Sećaš se kakvi su nam bili roditelji: dvoje složenih ljudi koji su čitav
život proveli pokušavajući da budu prosti. Verovali su u dobre i zle duhove, u
magiju, u to da svaka životinja, predmet ili biljka ima neku moć, ali iz straha koji
je obuhvatao čitav svemir, pobegli su u neznanje. Nikad nisu pročitali nijednu
knjigu, niti su razgovarali. Obraćali su se jedno drugom samo da bi pričali o
praktičnim temama. Kad nisu imali šta da rade, sedeli su u tišini, jedno pored
drugog, posmatrajući vatru u kaminu ili oblake na nebu…
„Sesar, zbog svoje osvajačke prirode, koju mu je možda donelo ime, iako je
zbog noge bio loš zemljoradnik, ostao je kod nas preuzimajući na svoja pleća
zadatak da našu mučnu dokolicu ispunjava neprestanom pričom. Od njega sam
naučila sve ono što mi oni nisu pokazali, da čitam, na primer. Ni sama ne znam
kako, ali verili smo se, a ubrzo smo se i venčali. U isto vreme kad si ti rodila
Saru Felisidad, ja sam rodila Salvadora Lunu. Danas bi imao isto godina kao
ona, ali ga je udavila pupčana vrpca. Bili smo toliko tužni da smo odlučili da
odemo u Rusiju, da zaboravimo.
„Spremali smo se da krenemo kad mi je otac rekao: 'Draga Šoske, ti si jedina
rodbina koja nam je ostala. Bila si poslušna, savršena ćerka. Sad kad si odlučila
da odeš, nemamo više šta da radimo u ovom životu. Više nam nije zanimljiv.
Treba da nam učiniš samo još jednu uslugu. Tvoja majka i ja, iako smo dobrog
zdravlja, odlučili smo da umremo. Ne, nemoj misliti da ćemo se ubiti. Nikako.
Napustićemo postojanje, to je sve. Ti ćeš nas sahraniti. Da bi se živelo, mora se
voleti. Kad nestane ljubavi, prestaje i život.'
„Šta sam mogla da mu kažem? Oni su već odlučili i niko i ništa ne bi moglo
da ih ubedi da se predomisle. Dobro su se najeli, okupali se, obukli svečanu
odeću, legli na krevet držeći se za ruke, pogledali se poslednji put, zažmurili i,
duboko uzdahnuvši, umrli… Ne tuguj za njima, Jaše, jer su, kao što sam već
rekla, s krajnjom lakoćom prešli iz jednog u drugi život.
„Po povratku u svoje selo, Sesar se vratio učiteljskom poslu. Ponovo su počeli
da mu se podsmevaju. Posle nekoliko meseci, došao je predstavnik Jevrejskog
saveza za kolonizaciju i u ime barona Maurisija Hirša ponudio da nam, ako
emigriramo u Argentinu, pokloni karte i plodno zemljište. Ubedio nas je da će
nam ruske vlasti, zadovoljne što će se rešiti svojih Jevreja, dati pasoše i dozvolu
za izlazak iz zemlje. Konačno ćemo na ovoj planeti posedovati neki kutak gde
ćemo moći da pustimo korenje! Kucnuo je čas novog egzodusa. Sa
zadovoljstvom smo prihvatili i evo nas ovde, u obećanoj pampi. Makar smo
ponovo zajedno. Bog zna šta radi.“
Videvši Mošeovo i Jašino obeshrabreno lice, Sesar Igera naglo je ustao,
otvorio prozor, opsovao u vetar koji je zavijao preko ravnice, zatvorio prozor,
ponovo seo, počeo besno da žvaće komad mačetine i ispijajući velike gutljaje
pravo iz flaše, rekao:
„Bogati buncaju, a mi siromašni plaćamo srušene snove. Baron Hirš veći deo
života proveo je kao jevrejski aristokrata, građanin sveta kome je jednako
ugodno u Bavarskoj, Belgiji, Francuskoj, Austriji i Engleskoj. Zahvaljujući
povlašćenim vezama s vlašću, na njega ni na koji način nisu uticali krvavi
progoni koje smo mi morali da trpimo. Živeo je daleko od naše nesreće sve dok
mu sina, Lusijena, nije pokosila smrt.
„To što su kozaci masakrirali na hiljade naše dece nije bilo toliko važno… ali
da se njemu, jednom od najbogatijih ljudi u Evropi, desi nešto slično, mrtav sin –
čak nije ni upucan ili premlaćen, već ga je odnela bolest, u postelji – bilo je
tragedija koju sav jevrejski svet, sadašnji i budući, mora da zapamti! Dođavola!
Šta zna o životu, pravom životu, onom koji masa sirotinje zarađuje znojem s
čela, neko ko je od oca i dedova nasledio ogromno bogatstvo, dodatno uvećano
ženinim mirazom, koja takođe dolazi iz bankarske porodice ? Takav čovek,
posvećen međunarodnim poslovima, koji sarađuje s moćnim vladama, zaštićen
na visokom položaju, do pedest šeste godine zaboravlja na to da mu se
sunarodnici kamenuju, vređaju, da im se oduzimaju prava. Tek kad je izgubio
Lusijena, bol koji ga u talasima preplavljuje otvorio mu je oči: 'Vidi ti to, pa i
drugi pate!' Ali taština mu ih je ponovo zatvorila: 'U čast mog pokojnika, uložiću
milione dolara da bih postao novi Mojsije. Biću otac nove masovne seobe. Ako
Jevreji vekovima nemaju svoju zemlju i razvijaju samo svoje mentalne
sposobnosti, to ne znači da nisu sjajni zemljoradnici. Njihove blede ruke, vitka
tela i umovi koji krstare meandrima Kabale kao stvoreni su da vinovom lozom i
smokvama preplave argentinsko zemljište, koje se baš sad prodaje jer se nijedan
starosedelac ne usuđuje da obrađuje močvare bez dna, peščana prostranstva i
stepe prekrivene niskim rastinjem, gde se smenjuju olujne kiše, suše, epidemije i
jaki naleti vetra. Tamo ću im podariti novi dom i postaće slobodni seljaci koji
samostalno zarađuju za život, neobrazovani, trpeljivi, spremni da daju život
zemlji, to jest, da budu živi sahranjeni i da ne prave političke probleme koji će
mi ukaljati ugled. Postaće građani koji su od koristi za državu koja ih trpi. Dobar
sam, veličanstven sam, ja sam veliki dobročinitelj, moje ime naći će se u svim
jevrejskim enciklopedijama a mom sinu Lusijenu vekovima će aplaudirati jer me
je nadahnuo svojom smrću.'
„Gluposti! Iako se nalazi između dve reke, kao drevna sveta zemlja, ova
pampa nikad neće biti ni naša, ni bilo čija. Neobradiva je. Bolje bi bilo da je
baron iskoristio uticaj koji ima među Turcima (naime, on je za naše sekularne
neprijatelje izgradio železnicu koja preko Balkana vodi do Konstantinopolja
ostvarivši time ogromnu zaradu) i poslao nas u Palestinu. Novac koji je ovde
uložio, pokušavajući da postane prorok, mogao je da nam otvori vrata Erec
Izraela.“
Šoske je zatvorila skoro praznu bocu i prekinula ga: „Umukni, Sesare! Opet si
se napio. Prestani da vređaš mrtve. Don Maurisio bar je pokušao, na svoj način,
pogrešan, slažem se, da nam pomogne. Ima onih koji ne bi mrdnuli dupetom za
svoje sunarodnike u nevolji. Dosta je bilo prekoravanja. Nećemo zauvek ostati
ovde. Znamo da štedimo i naša će se deca, jer imaćemo decu, obrazovati,
postaće lekari, inženjeri, arhitekte i živeće životom dostojnim svakog ljudskog
bića.
Dosta je više brbljanja. Idemo na spavanje: rano ujutru čeka nas novi naporan
dan.“
Te prve noći, Jaše, Sara Felisidad i Moše spavali su pored kuhinje, na betonu.
U zoru ih je probudila pesma armije petlova. Bilo je hladnije nego ikad pre i
olujna kiša, pomešana s gradom veličine jajeta, bombardovala je cinkani krov
pretvarajući ga u doboš. Šoske je stavila cepanicu na vatru.
„Godišnji grad. Kiša će stati oko podneva i uslediće invazija komaraca.
Uzmite ove komade vela da se zaštitite. Brzo ćete se navići. Meni je nekad lice
prekriveno tim insektima, ali i ne pokušavam da ih oteram. Biće toliko blata da
danas nećemo moći da radimo. Idemo kolima do sela. Kupićemo još jedan
krevet. Noću ćemo u uši stavljati čepiće od voska da ne bismo smetali jedni
drugima u ispunjavanju bračnih obaveza. Ali moja sestričina moraće da spava
napolju. Mislili smo da joj kupimo drveno bure, toplo kad je hladno i hladno kad
je vrućina.“
Po povratku iz kupovine, okačili su zavesu između dva kreveta i postavili bure
iza kuće. Moše joj je napravio prozorčić i vrata kroz koja se ulazilo
červoronoške. Jaše je prekrila unutrašnjost cvetnom tkaninom i na zakrivljen pod
stavila slamnati dušek. Sara Felisidad ušla je u skučeni prostor, koji je njoj
izgledao kao palata, i godine su počele da lete… Godine borbe protiv obilnih
kiša, suša, parazita, poplava koje su uništavale sve što je raslo, jakih vetrova koji
su postepeno raznosili zemljište ostavljajući za sobom ogromne peščane dine…
Godine pokušavanja da se rastumače znaci koji najavljuju hladnoću ili vrućinu,
oluje, požare koji gutaju suvo žbunje. Godine izgradnje niskih nasipakoji će
sprečiti širenje peska, postavljanjavetrenjača, cisterni, rezervoara, pazeći sve
vreme na plodored da se ne bi prezasitilo zemljište…
A kad bi pomislili da su savladali prirodu i kad se činilo da sve buja, stigli bi
skakavci koji su pokušavali da pojedu i poslednji zeleni listić. Izgladnele horde
napredovale su u gustim redovima, širokim petsto do hiljadu metara, i dugačkim
dvadeset do trideset metara, prelazeći pola kilometra na dan. Metalnim
ogradama morali su da preusmere tu silovitu vojsku ka dugačkom rovu koji su
pripremili na brzinu kopajući dan i noć. Skakavci su upadali uplićući se
međusobno svojim dugačkim člankovitim nogama. Ubijali su ih zatrpavajući ih
zemljom, gnječili ih džakovima punim peska i spaljivali kerozinom.
Dim koji se širio s krila ugljenisanih insekata imao je afrodizijačka svojstva.
Gubeći na trenutak razum, dva para upala bi u kilometarski rov da bi se valjali
po dušeku od umirućih insekata koji su proizvodili zaglušujuću buku
najavljujući kraj sveta. Ustajali bi posramljeni, tela prekrivenih mrtvim
skakavcima; toliko neobične figure da bi svi psi počeli da zavijaju. Kad bi na
putu do tuša prošli pored Sare Felisidad, koja nije mogla da ne vidi epileptično
valjanje proslavljajući ga zvonkim smehom, Jaše bi joj opalila šamar i poslala u
bure, bez hrane, gde je morala da ostane do sutradan.
Vreme je prolazilo i lica su se borala, leđa povijala a karakter postajao sve
namćorastiji. Posle ozbiljnih razgovora, Sesar i Moše zaključili su da je suludo
gajiti povrće, pšenicu, kukuruz, vinovu lozu ili voće. Ako žele da izađu iz bede,
moraju postati stočari. Iako je zabrana trošenja postala gotovo sveta tradicija,
ubedili su Jaše i Šoske da nasleđeno zlato ulože u kupovinu ovaca, koje su bile
belo zlato pampe.
 Ponovo su preorali zemlju i istovremeno zasadili lucerku i raž. Raž će niknuti
ranije i do proleća će štititi lucerku koju, pošto je slabija, treba sejati između dva
reda ove žitarice. Posle će se krhka ali višegodišnja biljka održati pet godina,
dok će snažnija biljka kraćeg veka umreti iste godine. Jaše i Šoske, koje su
shvatile priču o raži i lucerki, znale su da će jednog dana postati udovice. Ta
misao zbližila ih je više nego ikad pre.
Kad su usevi počeli da bujaju, muškarci su krenuli na put. Posetili su Rio
Negro, Vijedmu, Patagones i svako mesto gde bi mogli da kupe, po pristojnoj
ceni, ovce ili goveda. Prvenstveno su birali mesta gde je vladala suša ili nije bilo
dovoljno pašnjaka. Za pedeset zlatnika, tri prstena i sat uspeli su da kupe hiljadu
petsto žgoljavih ovaca i nekoliko ovnova rase linkoln za rasplod. Po povratku,
posvetili su se tovljenju životinja koje su potom prodavali mesnoj industriji za
cenu četiri puta višu od nabavne, pri čemu im je ostalo mnogo jagnjadi. Doveli
su još sto krava, sama kost i koža, i nekoliko bikova, kojima su ubrzo dodali
ovce, jagnjad, kopune i mlade ovnove. Naučili su da obrađuju zemlju tako da je
zaštite od erozije birajući svaki put useve koji su pogodni za tovljenje stoke, i
posao je cvetao.
Dve sestre objavile su da su trudne i porodile su se osam meseci kasnije, istog
dana. Šoske je rodila dečaka a Jaše devojčicu. Dva tamnokosa deteta, Jakobo
Prvi i Rakel Prva. Posle godinu i po, opet istog dana, ponovo su se porodile.
Šoske je rodila dečaka a Jaše devojčicu. Još dvoje tamnokose dece. Jakobo
Drugi i Rakel Druga.
U tom uspešnom periodu morali su da zaposle ruske radnike, možda iste one
kozake koji su ih mučili tokom pogroma. Sad su to bili zahvalni ljudi koji su
radili deset sati dnevno za nekoliko pezosa i komad pečenog mesa. U ranu zoru,
noseći ćerke koje su joj sisale u naručju, zajedno sa Šoske, koja je dojila svoje
dečake, Jaše je došla do bureta u kojem je bila Sara Felisidad. Nezadovoljno ju
je posmatrala kako spava nosa zagnjurenog u vunenu žutu kosu krpenog
baletana.
„Ustaj, ženo. Da, iako si mlada, zbog menstruacije postala si žena. Slovenski
radnici ne mogu da odvoje pogled od tebe. Jednog dana mogli bi da te siluju i
sve nas pobiju, da ne bi ostavili svedoke. Tvoja plava kosa, plave oči i bela put
isuviše su privlačni. Nanesi na kosu ovu smesu od kestena pa će potamneti, stavi
tamne naočare i prestani da se kupaš da bi od prljavštine postala tamnoputa kao
mi… Pored toga, savij se kad hodaš, previsoka si, pravi džin kao tvoj pokojni
otac.“
Moja majka se osmehnula, u srcu otpevala baladu, ofarbala kosu, stavila
naočare, zgurila se, prestala da se kupa i iz bureta je izlazila samo noću da bi u
kuhinji jela ostatke. Znala je da je višak u toj porodici i trudila se da ne privlači
pažnju. Dok su svi spavali, unutrašnjim glasom uspevala je da dozove žabe koje
su, u hiljadama, dolazile iz močvara da bi kreketale oko nje prateći nečujnu
melodiju. Širom su otvarale usta čekajući da im se svici zalepe za grlo. U tami su
ta usta, ispunjena svetlošću, podsećala na zvezde na nebu. Sara Felisidad gubila
je tlo pod nogama i činilo joj se da plovi u prostoru bez kraja i početka. Kao još
jedna zvezda.
Kao i uvek, jednog aprilskog jutra, uz lavež pomahnitalih pasa, žene su ustale
pola sata pre muškaraca da bi pripremile doručak. Pekle su ih oči, ali primetile
su čudnu gustu pomrčinu u vreme kad najlepša svetlost treba da obasja
neprijateljsko okruženje. Pokušale su da izađu i provere da li je nebo prekriveno
crnim oblacima, ali naišle su na zaglavljena vrata. Morale su da probude muževe
i zapnu sve četvoro da bi ih otvorili. Debeo sloj pepela prekrivao je čitavo polje.
Radnici su doneli novosti: vulkan Deskabesado, koji se nalazi u provinciji
Mendosa, izbacio je u vazduh masivnu erupciju pepela koju su pasati i antipasati
razneli na udaljenost od sto kilometara. Gutajući psovke, preoravali su njive
stalno iznova pokušavajući da pomešaju pepeo. Nemoguće. Gladna stoka
raskrvarila je desni pasući travu prekrivenu mineralnom prašinom. Izbila je
epidemija antraksa i sve životinje su uginule… Opet su morali da krenu od nule!
Iz izmeta septičke jame izvukli su gumenu torbu u kojoj su čuvali ušteđevinu, pa
su Moše i Sesar otišli đa kupe životinje. Vratili su se sa ogromnim krdom svinja.
Užasnute, Joše i Šoske pojuriše u krevet da se sakriju ispod čaršava.
„Zabranjena hrana! Bog će nas kazniti! Kako ste mogli da kupite te odvratne
životinje koje vole đubre? One su đavoli!“
Sasvim nežno i polako, Sesar i Moše povlačili su čaršav dok im se nisu
ukazala lica. Pošto se činilo da ne nameravaju da prestanu s kuknjavom, bezubi
zaklopara desnima stvarajući zaglušujući klepet. Iznenađene, obe žene zaćutaše.
Sesar im je doneo po čašu rakije i sam otpio povelik gutljaj. Brišući usta
rukavom, strogo je rekao: „Gospođe, vremena se menjaju. Moramo da se
prilagodimo ili da umremo od gladi. Vulkan nam je uništio zemlju. Proći će
godine pre nego što kiša spere pepeo ili ga izmeša sa zemljištem. Nikad nećemo
dostići isti nivo proizvodnje koji smo imali pre nesreće. Ako želite da nam deca
jednog dana imaju dovoljno novca da studiraju i postanu ugledni građani,
moramo da napredujemo. Zabranjene ili ne, svinje nam odgovaraju. Jedu sve i
izdržljive su. Njihovo meso do sada se nije mnogo koristilo. Čak se i ne izvozi.
Mi ćemo, umesto da ih prodajemo mesnoj industriji, ovde pokrenuti proizvodnju
šunki, kobasica, slanine, masti i ostalih proizvoda. Ostvarićemo veliku zaradu.“
„Ali šta će reći ostali jevrejski doseljenici?“
„Kad se potroši meso, treba glodati kosti. Ako u svetu nema onoga što želiš,
moraš želeti ono čega ima. Neka naši sunarodnici pričaju šta hoće jer ćemo
prestati da ih viđamo. Ne trebaju nam. Ako nas odbace, venčavaćemo decu
između sebe, bez obzira na to što su braća i sestre. Zakon to ne zabranjuje… Da
li jednog dana želite da napustite ovaj pakao? Onda pustite da se Bog pobrine za
sutrašnjicu a svinje će nas izdržavati danas. Odlučite! Moše i ja ispeći ćemo
prase. Jedite s nama… Svi putevi, čak i najfiniji, posuti su kamenjem. Ojačajte
noge!“
Sat vremena kasnije, Jaše i Šoske prišle su vatri i sele pored svojih muževa,
koji su odrezali i ponudili im velike, sočne komade prasetine. Skrušeno uzdišući
i upirući pogled u nebo, žvakale su, u početku sporo, potiskujući osećaj gađenja,
da bi posle počele da jedu s neutaživim apetitom. Kad se gozba završila, žene
objaviše da su trudne. Osam meseci kasnije rodile su, istoga dana kao po
običaju, jednog dečaka i jednu devojčicu. Jakobo Treći i Rakel Treća.
Vreme je nastavilo da galopira. Amblem fabrike šunki Leteće krme, prase s
labuđim krilima koje leti iznad pejzaža u bojama argentinske zastave, postao je
poznat u celoj zemlji. Kad je izbio svetski rat, morali su da dovode radnike iz
Buenos Ajresa, sve sami goji, da bi uspeli da odgovore na silne porudžbine iz
inostranstva, naročito iz Engleske. Meso čiju je upotrebu Prorok zabranio
omogućilo im je da prebrode krizu i zgrnu veliko bogatstvo…
Pošto nisu želeli da provedu život izolovani u pampi, okruženi odurnim
smradom hiljada svinja, odlučili su da se presele u Čile. Ikike je luka u koju
pristaju brodovi iz svih krajeva sveta, s dobrim školama, raznim preduzećima,
ogromnim hotelima, pozorištima, bibliotekama i šetalištima, gde su turisti,
predstavnici trgovinskih preduzeća, upravnici rudnika, mornari i radnici koji su
silazili iz rudnika da potroše novac zarađivan mesecima, mogli biti neiscrpan
izvor prihoda. Otvoriće ogromnu prodavnicu u kojoj će biti svega: hrane, odeće,
nameštaja, kuhinjske opreme, dečjih igračaka, satova, nakita i, zašto da ne,
otkupa i prodaje zlata i srebra.
Dok su oni kovali planove, moja majka napunila je trinaest godina a da niko
od njene porodice to nije ni primetio. Poštujući naredbu da farba kosu, nosi
tamne naočare, da se nikad ne kupa – koža joj je bila prekrivena tamnom i
masnom skramom koja je smrdela na svinje – i uvek ide pogurena, došla je do
toga da niko ne želi da joj priđe, čak ni radnici koji su čerečili životinje. Ako bi
kojim slučajem u toku dana ušla u kuću, polubraća i polusestre zavrištali bi od
straha i morala je da odjuri napolje.
Ali Sara Felisidad nije patila. Smatrala je da taj grozni izgled pripada svetu
formi. Ispod se nalazio svet suštine koji je samo ona uspevala da dosegne. U
njemu je mogla da peva na sav glas i da pokaže svoju belu put, zlatnu kosu,
plave oči i svojih metar devedeset visine. Tamo je Zemlja bila biće puno ljubavi
koje pruža duga milovanja u trajanju od milion godina, atmosferske promene
bile su živahne igre veselog Boga, a ljudi anđeli koji jašu na zaista krilatim
svinjama.
U noćima punog meseca, Sara Felisidad se u gluvo doba verala na drvo ombu
i posmatrala kako iz uspavanih ljudi i životinja izlazi drugo telo, prozirno, koje
im je, iako se toga ne bi sećali na javi, omogućavalo da putuju po čitavom
svemiru sve dok ne bi zaronili u konačni ponor. Tu su pronalazili svest iz koje je
nastao život, a zatim bi izranjali prekriveni svetlucavom krljušti, veći od planete
Jupiter, i vrteli se, plesali proizvodeći muziku kao čigre, s dušama mrtvih koje su
uvek srećne.
Jaše, Šoske, Moše Lat i Sesar Igera nisu želeli da povedu Saru Felisidad. Svi
su potajno hteli da je ostave sa svinjama. Kako se niko nije usuđivao da tako
nešto predloži, kad je došlo vreme polaska, dali su joj kartu za treću klasu, dok
su oni i šestoro dece putovali u prvoj, u nadi da će vetar iz voza odneti njen
odvratni smrad. Po dolasku u Ikike, umesto bureta, dali su joj godišnju platu i
sobu u jednom pansionu, najdaljem koji su pronašli, da bi ponovo mogli da
zaborave na nju.
 V
HAIME I SARA FELISIDAD
Nije mi bilo nimalo lako da spojim Haimea i Saru Felisidad. Kad je moj plan
ponovnog otelovljenja na ovom svetu prerastao u potrebu, onaj kojeg sam
izabrao za oca radio je u cirkusu, gde je visio zakačen za kosu, na samom jugu
Čilea, a ona koja je trebalo da mi postane majka bila je zatvorena u usamljenom
svetilištu, na krajnjem severu. Severna i južna tačka bile su udaljene više od
četiri hiljade kilometara. Da 1919. nisam odlučio da za sastavne delove svog
budućeg tela izaberem baš ovo dvoje ljudi potpuno različite, da ne kažem
suprotne, prirode, oni se nikad ne bi ni sreli.
Ne znam da li su sećanja koja prethode mom rođenju utemeljena u stvarnosti
ili su samo snovi. Nije ni važno. U svakom slučaju, stvarnost je progresivni
preobažaj snova; nema dragog sveta do sveta snova. Ubeđen sam da sam ja
izabrao i sjedinio spermu i jajnike koji su mi omogućili da se po ko zna koji put
rodim. Zahvaljujući čeličnoj volji, kad je došao izabrani trenutak, na pravom
mestu, u oazi usred pampe, pojačao sam neodoljivu patnju koja je nagnala očev
penis da prodre u majčinu vaginu da bi, u kataklizmičnom vrhuncu koji je
poništio svaku ćeliju, ispalio blistavu strelu koja će se zariti u žudnu dubinu
njene volšebne tame.
Skliznuo sam kroz pukotinu koja se otvorila u vremenu i prostoru, odlučan u
nameri da sačuvam netaknuto sećanje neophodno za ostvarivanje plana
razvijanog kroz razne živote. Ali kako to gotovo uvek biva, usled potresa koje je
nežno telo pretrpelo prodirući u neprobojne slojeve ovog postojanja, izgubio sam
veliki deo sećanja. Malo šta ostane od neprestanog razvoja duše koja samu sebe
upoznaje. To je razlivena magma prikrivenih osećaja, kolosalnih prostora,
večnog vremena, rođenja i poniranja univerzuma, divlje reke zanesenih duša
koje u vrtoglavim orbitama prelaze beskrajni sjaj.
Na trenutak, potpuna tišina, kao da Bog nikad nije stvorio uši, a potom, tresak
galaktičkih kola, karnevalskih kamiona bleštavih od šljokica sitnih sunaca, koja
napreduju bez cilja, potiskivana dobrotom neiscrpnog isijavanja, jedini princip
koji napaja milijarde bića koja samo primaju… Ne strahujući od besmisla,
prihvatam da sam bio metalni grumen što luta mračnim beskrajem strastveno
žudeći za svetlošću. U dnu moje neprozračnosti stanovala je neumoljiva želja:
stvoriti jezik, pesmu, samu Reč koja me je izvela iz ništavila. Taj ideal me je, po
svemu sudeći, zapalio, možda sam eksplodirao u zvezdama i planetarna, postao
led, ameba, biljka, životinja a onda se izgubio u beskrajnom nizu muškaraca i
žena, rađao se i umirao u krvoločnim religijama, lavirintima legendi i simbola,
dok nisam odvojio oči od čula i naučio da posmatram dušom, bez posrednika, tu
iskonsku svetlost koja izbija iz prvobitnog izvora.
Onda se oglasio jezik misli, nečujni glas koji se obraća biću i opstaje kroz
vreme da bi stvorio istinsku tradiciju, „ono što je primljeno“. Izgleda da sam bio
iskušenik rođen u Nemačkoj 1378. Jasno je da ta brojka, sačinjena od brojeva 13
i 78, što je šest puta trinaest, prenosi poruku. Svi koji su primili masonska znanja
shvatiće šta to znači. U tom životu, zbog siromaštva, roditelji su me ostavili pred
vratima manastira. Monasi, koji u nedostatku seksualnog života razvijaju intelekt
dok ga ne pretvore u tumor, naučili su me, pre nego što sam navršio šest godina,
da pričam i čitam grčki i latinski.
Skoro već mladić, pratio sam igumana na putu za Jerusalim. Tamo je umro
podarivši mi slobodu koja mi je u to vreme već postala preko potrebna. Tragao
sam za istinom među starim kabalistima, ali kad su mi se organi spoznaje razvili,
shvatio sam da se ona, pošto ne može da bude univerzalna, predstavlja kao
nasilno verovanje. Onda sam tražio tehniku koja bi mi omogućila da se
oslobodim tog drevnog poriva. Istina će biti samo svet, bez moje žudnje za njim,
a tehnika, da naučim kako da nestanem kao zasebna jedinka. Da bih to ostvario
morao sam da se suočim s mislima drugih učitelja.
Egipat mi je pokazao svoje tajne u numeričkom sistemu, 1, 2, 3, 5, 8, 13, 21,
34, 55, i tako dalje. Turske askete naučile su me kako da padnem u trans: mogao
sam da rasporim stomak nožem, izvadim creva na tanjir i zaplešem, mahnito se
vrtim, da bih ih posle vratio na mesto i zatvorio ranu ne ostavljajući ožiljak. U
Fesu sam učio alehmiju, kako da oduhovim materiju, i magiju, kako da
materijaiizujem duh. Konačno su me posetili, u snu, vitezovi iz Heliopolisa, isti
oni koji fizičku smrt smatraju bolešću i koji su imali neverovatno strpljenje da
žive više od petnaest hiljada godina.
Ti starci primili su me kao nekog koga dugo iščekuju i svaki od njih, a bilo ih
je sedamdeset osam, dao mi je svoje znanje sažeto na pravougaonoj pločici. Kad
sam uspeo da rasporedim ta znanja u šestougaonu mandalu, nalik na pahulju,
verovao sam da sam pronikao u poreklo kosmosa i tajnu života… Smatrajući da
je besmisleno produžavati boravak u jednom telu, kao moji učitelji, odlučio sam
da živim sto pedeset i jednu godinu i da svoje delo – usmeravanje svih živih bića
ka svesti postepeno uklanjajući Boga, ulivajući ga u postojanje, da bismo se
pretvorili u isključivo ljudski univerzum – nastavim u drugom životu. Sve to uz
odobrenje Oca koji nas, iz apsolutne ljubavi, stvara da bismo postali njegova
grobnica. Iz božanske truleži rodice se naša večnost…
Vratio sam se u Nemačku gde sam usvojio napuštenu devojčicu koju sam
godinama podučavao dok mi nije postala žena. Od ogromnog bogatstva, koje
sam pribavio pretvaranjem običnih metala u zlato, u Alpima sam podigao hram
uklesan u samu stenu. Radnici su stigli s povezom na očima i kući se vratili
nikad ne saznavši gde su bili. Tamo sam se zatvorio s mladom ljubavnicom i
četvoricom prijatelja izabranih među najrazvijenijim umovima tog vremena, da
bismo pod okriljem svog skrovitog i neosvojivog utočišta rastumačili čudesni
jezik geometrije… Prošao je skoro čitav vek. Mirno sam gledao kako mi učenici
umiru. Upoznao sam ih prekasno, kad im je društvo već usadilo u glavu ideju o
smrti i pobedi starosti. Budući da su verovali u ta dva pojma, oni su se i ostvarili.
Federika, moja saputnica, koju sam sam vaspitavao, odrastala je bez takvih
predrasuda i pratila me je dok nisam napunio sto pedeset i jednu godinu. Ona,
mlada, imala je samo sto deset, želela je da umre sa mnom, ali nisam joj
dozvolio: morala je nastaviti da živi, i nekoliko vekova ako je potrebno, da bih je
se u drugoj inkarnaciji setio i potražio je da ostvarimo konačno spajanje, svetog
androgina…
Nas dvoje izgradili smo sedmostranu kriptu. Posred tavanice okačili smo tri
lampe pune ulja koje smo uspeli da iscedimo iz zlata i koje je, zahvaljujući fitilju
napravljenom od kameleonove pljuvačke, moglo da gori hiljadu godina. U
središtu sedmougaonog poda podigli smo okrugli oltar prekriven bakarnom
pločom na kojoj sam izgravirao: Hoc universi compendium unius mini
sepulcrumfeci i druge važne stvari koje sam, nažalost, zaboravio. Na kraju sam
legao u stakleni kovčeg, sa sedamdeset osam karata koje su letele iz ruke u ruku
kao duga…
Dok me je verna Federika mirno posmatrala, počeo sam da predajem telo.
Prvo sam se odvojio od stopala, na kojima sam osećao zanesenjačku veru noktiju
koji neprestano rastu, izobličenost članaka, čvrstinu tabana koji obezbeđuju
korene inteligenciji i jasnoću peta, oblih oplođivača planete. Voleo sam ih kako
se samo voli na rastanku, više nego ikad pre. Zatim sam odbacio kožu, meso,
kosti, iznutrice, sve dok, odvojen od svoje materije i svojih potreba, nisam počeo
da radim isto sa svojim željama, što mi je bilo relativno lako. Pojavio se samo
jedan problem: duboka privlačnost koju sam osećao prema svojoj saputnici.
Sperma blistava kao dragulj već godinama je čekala da je oplodi. Taj prirodni
nagon morao sam da žrtvujem iz iskušeničkih razloga koje sada ne razumem…
Usledilo je opraštanje od svih ljudi koji su mi podarili mudrost, od svih biljaka,
životinja i minerala, vojske stvorenja s kojima sam uspostavio bliske odnose i
kojima sam se takođe zahvalio da bih ih posle napustio. Na kraju sam iz svoje
duše uklonio nezavršene poslove, želju da postojim, radim, živim. S neizmernom
srećom predao sam se promeni i uronio u predvorje međusveta. Lutao sam
međusvetom, u kojem je nezamislivo stvoritelj sko oko upilo prostor i vreme.
U tom sjaju, usporavajući raspršavanje sopstvene svesti, čekao sam da
ispoljeni kosmos nestane i ponovo se rodi, da bih se reinkarnirao u razvijenijoj
epohi, u kojoj je čovek već pobedio životinjsku naviku. Ali načinio sam grešku i
dozvolio da me zarobi narandžasta svetlost koja me je preusmerila u lakomi
jajnik, dalje u prošlost, u vreme koje nikako ne odgovara godini moje smrti…
Zarobljen u prošlosti, rodio sam se u Lisabonu 1415, u telu Jevrejina Isaka
Abravanela.
Imao sam sreće da budem deo porodice istaknutih i cenjenih talmudista, među
kojima sam naučio mnoge jezike. Istakao sam se u izučavanju Zakona i razvio
duhovne moći, i dočekao sam da me španski kralj Fernando proglasi ministrom
finansija. U toj zemlji upoznao sam Salvadora Levija, krotitelja lavova.
Komunicirajući pogledom sa zverima, lovcima na duše, uspeo sam da povučem
jedan kraj vela i prisetim se sedamdeset osam arkana koje su mi u prethodnoj
inkarnaciji otkrili vitezovi iz Heliopolisa. Ostatak ovog života vam je poznat.
Sećate li se? Zahvaljujući progonu Jevreja 1492, stigao sam u Italiju gde sam,
posle raznih peripetija, odlučio da umrem kao lakrdijaš balansirajući na glavi s
crvenim čizmama uperenim ka nebu…
Pošto sam uveo tarot u porodično stablo Levijevih, iako mi se telesni obrazac
nije ulio u njihov genetski kod, prisvojio sam ga, pa sam iz međusveta, uz
zvezdane vibracije koje bi se mogle uporediti, dopuštam sebi to pravo, s
ljudskim užitkom, posmatrao sam kako se, s kolena na koleno, razvija kosmička
svest koja je, bez namere da pravim naivne igre rečima, neizmerno komična. Ko
razume filozofiju, razume i smeh. Tajanstvena Reč s početka, o kojoj govori
jevanđelje, zapravo je grohotan božji smeh.
Svi preci one koja će mi postati majka postepeno su primali beskrajnu radost
koja potiče od Tvorca. Blistali su kao zlatni plodovi među granama koje sežu u
visine. Ali niko nije zablistao tako sjajno kao Sara Felisidad. Njen bleštavi sjaj
prošao je kroz naš solarni sistem da bi, oslobodivši se galaktičkog privlačenja,
stigao do oboda kosmosa i prodro u suprasvet, a možda i dalje… Nisam mogao
odoleti toliko čistoj ljubavi. Izabrao sam tu ženu kao posudu i ušašvi joj u jajnike
ispunio ih zapovednim zovom. Zadao sam sebi težak zadatak, srazmeran
ogromnoj želji za životom: učiniti da Haime, kojeg sam izabrao zbog kolosalne
energije koju je nosio u sebi, pošalje svoju spremu iz dalekih južnih šuma do
pustinje u kojoj je čekala moja majka. Taj put trajaće deset godina. Za smrtnike,
beskrajno dugo, ali za mene, naviknutog na vreme večnosti, manje od delića
sekunde.
Prosvetljenje Sare Felisidad otpočelo je posle dugog putovanja kroz
napuštenost. Otkako je stigla u Ikike, proterana u sobu mračnog pansiona na
obodu grada, pažnja porodice i ostalih umesto da joj pomogne da se uključi,
samo ju je slomila. Niko nije bio spreman da izigrava pozitivno ogledalo koje će
joj odraziti vrline. Ko bi hteo da bude ljubazan prema strašno pogrbljenoj
devojci, smrdljivoj, musavoj, skrivenoj iza debelih crnih naočara, s kosom
skupljenom u krastavu kapu, koja uz sve to, iako nije nema, nikad ne govori, ako
se izuzme zvuk nalik na mjaukanje… Niko se nije potrudio da je nauči da čita,
ali to joj nije ni trebalo. Tako neuka mogla je da razgovara sa zemljom, nebom,
morem i svim oblicima vatre. Razumela je jezik ptica i mnogih drugih životinja.
Govorile su joj čak i stene. Nije bilo elementa koji bi odbio da s njom zapeva,
bila to bodljikava biljka ili oblaci crvenog peska koji su se kao divovske
gusenice spuštali niz obronke brda. Ljudi su se prema njoj ponašali drugačije. U
pansionu Peneka, zgradi od dasaka i betona s malim prozorima koji su gledali na
golo brdo, Sara Felisidad obedovala je u porodičnoj trpezariji, a da se niko ne bi
udostojio ni da je pozdravi.
Jednog toplog julskog dana, pred pansionom su se zaustavila kola puna
maskiranih ljudi, muškaraca i žena različitih godina. Oblaci prašine, sunce koje
prži i zaslepljujući odsjaj kamenja, primorali su ih da stanu. Posle nekoliko flaša
vode, crpeći snagu iz tajanstvene vere, zasvirali su bubnjeve, trombone, triangle,
trube i svi su zaplesali u dvorištu, gde je umesto biljaka bio samo pseći i mačji
izmet. Jedna grupa, koja se izdvojila od ostalih, zasvirala je u frule koje su
podražavale, tako se bar činilo Sari Felisidad, poj ptica koje najavljuju kišu.
Pokušala je da rastumači kostime plesača. U šta su se to maskirali? U ptice?
Nosili su odeću boje kafe, lake šlemove, bleštave košulje, pantalone porubljene
čipkom, pojaseve posute ogledalcima i kožne kecelje otvorene spreda, koje su
sezale do peta.
Pored toga, leđa su im je prekrivali mali beli plastovi. Na grudima i nogama
bilo im je izvezeno raznobojno cveće… Jedan od njih u zanosu ritualnog plesa
uzviknu: „Živeli Kinezi Gospe Karmelske!“
Moja majka, zbog pobožnog tona, odmah shvati da njima „Kinez“ znači
„sluga“. Kapa je mogla biti kresta, kecelja – rep, beli plašt – par krila, pojas sa
ogledalcima koja odražavaju tuđa lica – želja za ujedinjenjem, ljubav prema
bližnjem. A braon boja – zemlja. Zemlja pretvorena u cvetnu nebesku pticu koja
u kosmos univerzalnoj majci nosi svoju ponudu, kolektivnu svest. Ptice koje
plešu najavljujući kišu u ovoj nepristupačnoj pustinji, đubreći svojim plesnim
koracima uspavanu prašinu, šireći nadu… Brda su se tresla od zvuka muzičkih
instrumenata koji najavljuju rađanje planete sa srcem. Služiti, predati se, nestati
u istovetnoj odeći, postati brazda spremna da primi svako seme poštujući
vladarkina naređenja… Ptice čija je vera tako snažna da su, slaveći kišu za
vreme suše, uspele i da je dozovu.
Počela je da rominja kiša, fine kapi, skoro neprimetne, iako je bilo sunčano.
Padale su obrazujući kupolu nad maskiranim ljudima, privremeni hram. Sara
Felisidad, kojoj je ples bio u krvi – pokreti Alehandra Prulanskog urezali su joj
se u sećanje razlivajući se u hiljade savršenih figura – nije prezrela pokrete ovih
siromaha. U njima nije bilo umetničke lepote, ali jeste iskrenosti koja je
podsećala na izvorsku vodu. Svaki skok, svako preplitanje nogama, svaki okret,
istovremeno je bio zahvalnost i čin obožavanja…
Sara Felisidad bila je ushićena pa je, pridruživši se grupi sluga, i sama
zaplesala. Opijena zvukom bubnjeva, zaboravila je da se pogrbi i njeno uspravno
telo dostiglo je visinu od metar devedeset osam. Zatresla je glavom, kapa je pala
i raskošna plava kosa koju je dotad skrivala prostrla se kao blistavi pauk. Kišica
se usmerila na nju spirajući prljavštinu koja se godinama nakupljala. Njena bela
koža izgledala je još belje među tim ljudima tamne puti i opšte zaprepašćenje
prekinulo je nastup.
Ova gorostasna devojka mogla bi biti simbol čistote koja plaši demone!
Oduševljeni, pozvali su je da pođe s njima i obožava Gospu u svetilišu Tirana,
koje se nalazi u pustinji, na sedamdeset kilometara odatle. Dali su joj belu
košulju, kartonska krila posuta srebrnkastim šljokicama i čarobni štap. Nikoje
nije pitao za ime. Usvojili su je prostodušnošću naroda u kojem zajednica vredi
više od pojedinca.
Razdragani, popeli su se na kola i ne prestajuću da pevaju, krenuli put pampe
Tamarugal. Putovali su čitav dan i čitavu noć. U zoru su sustigli ostale
hodočasnike koji su koračali u beskrajnim kolonama. Svaka grupa imala je
drugačiju, uvek drečavu odeću. Bilo je Indijanaca, Cigana, pastira, prinčeva na
belom konju, medveda, tigrova, kalifa. Svi su pevali himne u čast Blažene
Device.

Hodamo tragajući za njom

i samo čekamo
prešli smo
sve zemlje…

Razigrana masa koja je, u potrazi za čudovišnim kontaktom, svojim skromnim

srcima omogućila prodiranje vere u svet, nadoknadila je mojoj majci sive godine
koje je provela pogrbljena. Odbacila je i poslednji detalj tog mračnog perioda,
crne naočare, i više se nije stidela svog plavog pogleda.
Progonjena prašnjavim repom, kola stigoše u Tiranu… Šljokice, perje,
ogledala, pojasevi, vez, čipka, rese, zlatna dugmad, torbe prekrivene
novčanicama, ogrlice, barjaci, čegrtaljke, zastave, ogrtači, maske, turbani,
marame, kacige, muzički instrumenti, ples, molitva… Sara Felisidad, usred
grozničave gomile koja se njihala pred crkvom napravljenom od drveta
okovanog metalom, prepustila se karnevalu. Od vojnih marševa, crnačkih
ritmova, frulaša, noge su joj poletele i, prvi put od očevog spaljivanja, osetila je
želju da progovori.
Htela je da im kaže Volim vas!, ali umesto reči otela joj se pesma, jasna i
silovita, gotovo neljudska. Masa je prestala da se izvija i muzičari su prestali da
sviraju. Anđeo je pružio ruke i otvorio šake da bi ih blagoslovio. Padoše na
kolena. Vetar je naneo stado tmurnih oblaka koji se razliše u pljusak. Stigla je
kiša koju su najavile ptice. Potvrđeno je jedinstvo neba i zemlje. Ponovo se
oglasiše bubnjevi, frule, trube i hodočasnici, živahnije nego pre, nastaviše da
plešu. Sveštenik u mantiji s crvenim, belim i plavim šarama dođe do nje:
„Devojčice, prestani da pevaš i uđi sa mnom u svetilištel Nemoj da mi menjaš
proslavu! Ne treba tebe da obožavaju, već Gospu Karmelsku!“
I da bi je sakrio, zatvorio je moju majku u ispovedaonicu. Uveče su bratstva
upalila vatre da bi se izborili s jakom hladnoćom koja je smenila vrućinu. Pošto
su uz smeh i uzvike oduševljenja proslavili vatromet, krenuli su u crkvu… Bez
guranja i rasprava zbog mesta, tela su se polako sabijala prepuštajući se sporoj
struji koja ih je nosila ka oltaru.
Neki su išli na kolenima, ostavljajući po podu krvave tragove koje je izbrisalo
bezbroj nogu ljudske gusenice koja ih je sledila… Konačno su se našli pred
skulpturom izrađenom od kamena: čudotvorna Gospa s malim Isusom u levoj
ruci i stolarom koji kleči obožavajući je, okružen mnoštvom upaljenih sveća.
Molitveni stav tog kamenog čoveka poistovećivao se s masom, svi su nešto
tražili, za sebe, za druge, usmeravajući svoje probleme ka jedinom rešenju…
Sara Felisidad, koja je jedva stala u ispovedaonicu, čekala je satima da se
završi odavanje počasti. Kad su molioci izašli unatraške da bi jeli i spavali oko
logorskih vatri zajedno sa sveštenikom koji im je pružao primer trpeći zajedno s
njima ledeni vetar, izašla je iz skrovišta, otišla da proveri da li su vrata dobro
zamandaljena, prišla oltaru, popela se dok nije dohvatila Gospu pa joj, krajnje
pažljivo, skinula krunu, ogrtač i haljinu. Obratila joj se u tišini znajući da će je
ona čuti:
„Svi ti neprestano nešto traže, vreme je da i tebi neko nešto da. Ne tražim
ništa. Dirnula me je tvoja dobrota. Godinama ovde stojiš i deliš milost. Sigurno
si umorna. Osmehuješ se, ali leđa ti nose teret naše ljudske patnje. Dopusti mi,
molim te, da se pobrinem za tebe. Izmasiraću tvoje kameno telo da bih skinula
nevidljivi sloj sačinjen od tuđeg bola.“
I Sara Felisidad poče da masira Gospina hladna leđa, grudi, stomak, ruke,
noge, glavu. Kamen se polako zagrevao i, posle nekoliko sati, dostigao
temperaturu ljudskog mesa. Moja majka nastavila je da masira dok pod malim
grudima nije osetila lupanje srca. Obukla je idola, sad živog, i primila njen
zahvalan pogled. Gospa Karmelska prihvatila je njene usluge, pretvorila ju je u
posebnu vrstu svoje sluškinje. Opijena srećom, pojurila je da se ponovo sakrije u
ispovedaonicu. Već je svanulo i masa je nestrpljivo gurala vrata koja su, čim ih
je paroh odškrinuo, propustila vođe. Stavili su se na raspolaganje Gospi a potom
najavili raspored bratstava, koja su ulazila na kolenima, jedno po jedno, da bi
ponudili upaljene sveće ne obraćajući pažnju na vreli vosak koji im je pržio ruke.
Pošto bi plesali pet minuta, izašli bi, uvek unatraške, da propuste sledeću grupu.
Od prevelike gužve vazduh se toliko zagrejao da je Sara Felisidad, iscrpljena od
masaže kada je u svaki pokret unosila i svoju dušu, utonula u dubok san. Nisu
mogle da je probude ni raspevane povorke, ni dobovanje bubnjeva, ni zvuči
vatrometa.
Oči je otvorila narednog jutra. Trgom je zavladala velika tuga. Svi su se,
izgubljenog pogleda, peli na vozila kojima su došli pripremajući se za povratak u
svoja rodna mesta. Sveštenik je zatvorio vrata svetilišta s dva velika katanca i
krenuo sa hodočasnicima. Nežni povetarac doneo je oblak prašine i moja majka,
koja se sakrila u žbunju, i dalje u kostimu anđela, ostala je sama, bez hrane, bez
vode, bez krova nad glavom.
Prošla su tri meseca. U pratnji gospođe Panče, krepke bogomoljke od glave do
pete obučene u crno, sveštenik je stigao iz Ikikea u malom kamionetu punom
četki, metli, kofa, krpa, sapuna i s buretom vode, da bi otpočeo redovno
tromesečno čišćenje. Na više od kilometar od svetilišta moglo se čuti zujanje
pčela. Činilo se da ih ima na hiljade. Na granama retkog drveća prebrojali su oko
sto košnica. Insekti su neumorno radili. Ulazili su i izlazili kroz crkvene
tornjeve.
U polumraku zore, sveštenik i njegova pomoćnica, prebledeli od uzbuđenja,
ugledali su kako kroz prozore izbija svetlost. Božja kuća je blistala. Gospođa
Panča uhvati brojanicu i poče da veze kilometarsku molitvu. Primetili su da su
dva velika katanca netaknuta. Iznutra je kroz rešetke dopirao opojan miris
ljubičica. Kad su otvorili dva krila od rezbarenog drveta, preplavio ih je, kao
ogroman talas, takav miris da su, na trenutak, od silnog zadovoljstva ostali bez
daha…
Sveštenik nije mogao da veruje svojim očima. Gospođa Panča zaplakala je
kao kiša. Sveće su bile upaljene! Vatreni jezičci mnoštva sveća upaljenih u
Bogorodičinu čast pre tri meseca i dalje su plamteli, kao prvog dana. Bezbroj
buketa karanfila izgledali su sveže kao da su tog jutra doneti na oltar… Pored
Gospe Karmelske spavala je naga devojka plave kose. Sveštenik se setio anđela
koji je pevao glasom nebeskih truba. Osvrnuo se. Crkva je bila čista, pod je
blistao, a rojevi pčela dolazili su da piju nektar s cveća koje nije moglo da uvene.
„Čudo“, prošapta gospođa Panča.
Sveštenik je lupi po glavi i reče, takođe šapatom: „Umukni, ženo, ovo je
možda đavolja rabota. Trči do kamioneta i donesi mi rezervnu mantiju.“
Sara Felisidad probudila se nasmejana. Dok ju je žena oblačila, sveštenik je,
okrenut leđima, upita: „Kaži mi, devojko, ko si ti? Kako si ušla u crkvu kad su
vrata zaključana, stakleni prozori ne mogu da se otvore a kroz uzane proreze za
kanap od zvona mogu da prođu samo pčele? Koliko dugo gore ove sveće? Zašto
se ne tope? Kako si sačuvala karanfile da ne uvenu? I od čega živiš, pošto ovde
nema ni hrane ni vode?“
Moja majka, koja je tad već dostigla visinu od dva metra (kasnije će porasti
još šest centimetara), sagnula se ka svešteniku i pod nos mu gurnula ispružene
ruke. Čovek, zapanjen, ustuknu. S glatkih dlanova, gotovo bez linija, širio se jak
miris koji je ispunjavao hram. Kad je bezuspešno pokušala da progovori, umesto
reči izašla je muzika. Devojčin dah mirisao je na med. Sveštenik je razmišljao
brzo, napeto. Lepota koju je gledao bila je prevelika da bi bila demonska. Šteta,
lakše je isterati đavola nego anđela, ali za sve ima leka, bolje je da zasuče rukave
i uhvati sveticu za oreol. Podigao je staricu, koja se klečeći na kolenima lupala
po grudima, i odsečno joj rekao: „Slušaj, Panča, moramo otvoreno da
razgovaramo. Već petnaest godina verno me pratiš. Ujutru mi donosiš čokoladu
a uveče mi gasiš svetlo kad zaspim nad knjigom. Ti si više od obične
kućepaziteljke i da nije celibata koji nam je nametnut, odavno bi mi postala
žena. I već bi mi i dojadila, jer su ti od tog nezgodnog karaktera na kraju izrasli i
brkovi. Priznaj već jednom, ženo: tebe ka oltaru ne vuče Bog, već hormoni.
Zaljubljena si u mene. Polako, nemoj da mi padaš u nesvest! Govorim ti ovako
otvoreno jer smo suočeni s teškom situacijom i izborom. Ponavljam ti: moraćeš
da biraš između Boga i mene. Priznajem da je Gospa napravila čudo i da je ova
nema, zaostala devojka, možda svetica, ali politički interesi nekad moraju biti
ispred verskih.
„Proslava u Tirani budi veru i širi našu religiju u narodu; svaki znak koji
pošalje Sveta Gospa Karmelska poštuje se bez pogovora. Pronašli smo način da
prigrlimo drevna indijanska verovanja i godišnji karneval nudi nadu čak i
očajnim i bednim radnicima. Spokoj i trpeljivost koje nam daje naša Gospa
presudni su za pravilan razvoj čileanskog društva. Zato sve mora ostati kako
jeste. Ova devojka, tako lepa, plavokosa, beloputa, visoka, nevina, svedok čuda,
rudarima se može učiniti kao otelotvorenje Bogorodice, novi mesija, pokretač
mase… Više se neće zadovoljiti plesom i posećivanjem idola, ne, povešće ovog
anđela i pretvoriti je u vođu ko zna kakve revolucionarne vojske. Okončaće se
mir u našoj zemlji, spokojnoj kao raj, i zavladaće haos… Shvataš li, Panča? Ili
ćeš odjuriti da svim vernicima ispričaš o čudu, ili ćeš da začepiš gubicu i ostaneš
uz mene, uz obećanje da nikad nećeš otkriti našu tajnu. Hajde, brzo! Bog ili ja?“
Gospođa Panča, crvena kao paprika, odgovori prisnim tonom: „Ti, Lolo.“ I
kako nije imala šta da čisti jer u svetilištu nije bilo ni trunke prašine, ode da ga
sačeka u kamionetu.
„Vidi, devojko, ne znaš da pričaš, ali siguran sam da čuješ i razumeš šta ti
govorim. Primetio sam da si se, zbog ljubavi prema našoj Gospi, pretvorila u
njenu sleđbenicu. To ti ide na čast i nemam izbora osim da te prihvatim, pošto je
i ona sama to učinila, ali uz neke važne uslove: prestaćeš da živiš od čuda,
možda si pila rosu i jela samo med. Donosiću ti voće, povrće i konzerve. Kao i
flaše vode. Nastavićeš da se oblačiš skromno. Nosićeš moju odoru. Pogasićeš
sveće i dozvolićeš mi da odnesem cveće. Kao i košnice. Vratiću se kasnije sa
alatom koji mi je potreban da bih ih uklonio s drveća. Tokom tri karnevalska
dana utopićeš se U masu i nosićeš gumene rukavice da miris tvojih ruku ne bi
pobudio sumnju. Samo ćeš tako moći da nastaviš da se baviš, kao što si to radila
poslednja tri meseca, čišćenjem crkve. Prihvataš?“
Sara Felisidad se od očeve smrti navikla da živi u senci. Bez opiranja,
potvrdno je klimnula glavom. U svakom slučaju, moj duh već joj je ušao u
jajnike usmeravajući je ka susretu koji će dovesti do mog rođenja. Nema ničeg
boljeg od potpune samoće dok čeka da prođe deset godina i upozna čovekakoji
će je oploditi… Zadovoljan, sveštenik joj je predao ključeve od dva katanca i,
natovaren karanfilima koji su odmah počeli da venu, ode u kamionet, braneći se
od lolanja i cmakanja gospođe Panče, koja je smatrala da sad na to ima puno
pravo.
U Santjagu, razjedinjena porodica Hodorovski dočekala je 1919. godinu.
Verovali su da će biti užasna, ali ko će ga znati. Zbog posekotina koje danas
bole, drvo koje se suši sutra će možda bolje roditi. U svakom slučaju, osećali su
se kao golubovi zaglavljeni u blatu. I nisu bili jedini. Pljusak se obrušio na
slamnate krovove svih Čileanca. Odmah po prestanku Prvog svetskog rata opao
je izvoz salitre, koja se koristila za izradu eksploziva. Iako su se u narednim
godinama oporavili, radnici nisu videli jasnu sliku svoje budućnosti. Sabijeni u
fabrike i rudnike, osećali su da bi mogli ostati bez posla. Nemir se ugnezdio u
sve siromašne slojeve društva.
I bogati su primili udarac u stomak: Crvena hobotnica, kojoj nije bilo
dovoljno što je posejala haos po svojoj teritoriji, odvažila se da osnuje Treću
komunističku internacionalu da bi pipcima obuhvatila ceo svet, odlučna u
nameri da podstiče radničke revolucije… Naravno da je policija držala pod
kontrolom obespravljene, ali ipak je bilo neprijatno plesati čarlston s
kamenčićima u lakovanim cipelama. Možda su baš zbog neprijatne atmosfere, u
izolovanoj zemlji koja se nikad nije zanimala za ono što joj se dešava izvan
granica, đavoli slobodno vršljali? Ko bi ga znao! Ako je za svaki događaj, zbir
svih uzroka, zaslužan ceo kosmos, zašto se onda preispitivati?
 Prva koja je pretrpela udarac, ili lekciju sudbine, bila je Lola. Moja tetka
toliko je smršala da su je pijanci po barovima u kojima je pevala prateći šlepu
staricu iz stana dvadeset osam prozvali „Raspevani nož“. Imala je krupne oči,
buljave, i izgledala je preplašeno, a jedino privlačno na njoj bila je gusta, ravna,
crna kosa. Ali ona ju je stalno uplitala u kiku i obmotavala navrh glave, kao
kakav čunj. Njenu ženstvenost htele su da potvrde i pune, crnačke usne, ali njih
je prikrivala slojem šminke u boji mesa. Kao da to nije bilo dovoljno, grudi je
obavijala platnom i nosila par okruglih naočara pretvarajući se da je kratkovida.
Donja Čeka – tako se šlepa starica prozvala jer „nikako da dočeka ono što
dolazi“ – navikla se na Lolino društvo i rado ju je podučavala gitari i delila s
njom skromnu sobu i bakšiš koji je dobijala od mušterija. Možda zbog nostalgije
koju su budile pesmom ili zato što su bile najneprivlačniji duet na svetu, prema
njima su se uvek ophodili s poštovanjem i nisu ni pokušavali da ih teraju da piju.
„Kažite mi, donja Čeko, molim vas, koliko pesama znate? Ja u ovu svesku
zapisujem reči i melodije. Izbrojala sam ih više od dve hiljade!“
„Ne valja ti to, Lolo, što zapisuješ pesme. One su slobodne. Ovako ih
zatvaraš.“
„Ali… Ako vam se nešto, ne daj bože, desi, sa sobom ćete u grob poneti pravo
blago.“
„Ništa ja neću poneti, ćerko moja. Ničeg se ja ne sećam. Glava mi je prazna, u
njoj nema melodija. Pesme su nevidljive ptice, lutaju naokolo, lete. Pozoveš
neku i ona dođe i sleti ti na jezik. Ako je uhvatiš u svesku, ubićeš je. Kad je naš
Otac stvorio svet, zajedno sa životinjama i biljkama, stvorio je i pesme. Nekad
su sva ljudska bića mogla da ih primaju, ali polako su im se zatvarale uši.
Mislim da su se moje otvorile kad sam oslepela. Nemam ničeg osim muzike. Ja
sam kao šuplji štap. Mogu da mi se približe jer ih ništa ne ometa. Možda ćeš ih i
ti jednog dana primiti. Neće to biti ni hiljade, ni milioni, nema im kraja. Misliš
da te lažem ili da buncam gluposti kao neka izlapela starica? Grešiš. Iako imam
devedeset dve godine, iznutra sam još mlada.
Moja učiteljica, ona koja mi je poklonila ovu gitaru, ima sto jedanaest. Novac
koji dobijamo uvek delim na tri dela, dva za nas ijedan za Karmelitu, koju
posećujem svake nedelje.“
„O, donja Čeko, mnogo bih volela da upoznam vašu učiteljicu! Hoćete li da
me povedete? Mogla bih da zapišem i ono što ona zna. Jednog dana mogle
bismo da sastavimo knjigu…“
„Kako si glupa i tvrdoglava, Lolo! Sve što kažem uđe na jedno, a izađe na
drugo uvo. Pesme se rađaju, umiru i, ako žele, vraćaju se, lete. One odlučuju, a
ne ti. I tako, bez naprezanja, sve ide kako treba. Onakve kakve su, stvari su
savršene. Ne treba se mešati. Pogledaj ovu baru, izgleda ti prljavo, ali mirna je.
Ako staviš ruku u nju, insekti koji u njoj žive poludeće i mnogi će ti izujedati
prste. Ne narušavaj ravnotežu jer možeš da nam navučeš neku nesreću na vrat.
Veruj. Svet je kao ploča: sve se snima. Da bi se nečeg setila, dovoljno je da
nađeš pravu iglu. Daj tu svesku. Pocepaću je. Vidiš? Dobro. Eto tako. Shvatila
si. Sutra ću te odvesti kod Karmelite.“
U blizini stanice Mapočo ušle su u tramvaj koji se spuštao niz Ulicu San Pablo
ka Aveniji Matukana. Tu su sišle i nastavile peške da bi skrenule ka Andima.
Tamo se nalazila četvrt Altos. Četvrtasti blok međusobno povezanih
dvospratnica (bile bi i više, ali morali su da prekinu izgradnju zbog zemljotresa).
Kružila je legenda da policija tamo ne zalazi jer se retki koji su se usudili da uđu
nikad nisu vratili. Tela su im nestala. Tačnije, nestalo im je devedeset osam
procenata tela. Preostala dva procenta, testisi, bačeni su u konzervi kroz prozor
na ulicu.
Četvrt je bila stecište kockara, ofucanih kurvi, džeparoša, alkoholičara s trulim
breskvama umesto nosa, pomahnitale dece, otpuštenih radnika i bledih, večito
trudnih žena. U središtu stambenog bloka bilo je dvorište s rupom nalik na bunar
u koju su svi bacali đubre i praznili noćne posude. Ispod nje proticao je veliki
kanal San Karlos.
U njemu je završilo više od jednog deteta. Struja je, bez pitanja, nosila sve sa
sobom.
Sledeći donja Čeku, Lola je prošla kroz lavirint hodnika, povremeno
izbegavajući ponekog pacova. Iz svih soba širio se miris vina, pržene hrane,
ustajalog znoja i izmeta. Kad bi ušao, sunčev zrak ispunio bi se prašinom a
njegovu zlatnu mrlju na olovnom podu zaklonio bi neki ofucani mačak. Niko ih
nije uznemiravao. Karmelita je živela u sobi koja je gledala na centralno
dvorište. Bela vrata bila su uokvirena saksijama punim karanfila i ljiljana. Na
prozorskom oknu bilo je zalepljeno Hristovo srce u plamenu. Iznutra je dopirao
prijatan cvrkut kanarinaca pomešan s mirisom prepečenog brašna.
Donja Čeka otvorila je vrata, koja nisu bila zamandaljena, i bez najave uvela
Lolu. U toj čistoj sobi sa samo jednim krevetom, stolom i plinskim rešoom, na
kojem je bila šerpa, bila je malena, gotovo patuljasta, starica u kućnoj haljini
boje čokolade i dubokim muškim čizmama. U ustima joj je ostao još jedan
očnjak, oči su joj skoro izgubile boju i poprimile bledosivu nijansu, mreža
nežnih sedih vlasi nije uspevala da prekrije pegavu ćelavu glavu, a ruke su joj
ličile na dva mala namreškana mora.
Dečjim glasom, mumija im reče: „Uđite, devojke. Imam toplog mleka i
kačamaka. Hoćete?“
Ustala je s kreveta, gde je sedela milujući gitaru kao da je umiljata maca,
polako krenula ka stolu zviždeći kao tri kanarinca, i poslužila im dva tanjira
zaslađenog kačamaka. Za to vreme, šlepa starica izvadila je svežanj novčanica
uvezanih ružičastom trakom i stavila ga u gipsanog čovečuljka u čučećem
položaju koji kao da je israo košticu breskve.
„Hvala ti, Čeko, što si nahranila mog seronju. Bog će ti dvostruko vratiti. O,
vidim da je i tvoja drugarica donela gitaru! Zapevajmo onda, jer zato smo došle
na ovaj svet…“
Lola je zasvirala sa staricama, ali se posle nekoliko taktova osetila
usamljenom. Donja Čeka i Karmelita svirale su tako nežno da su s njihovih
instrumenata silazili gotovo nečujni akordi. Uložila je velik napor da bi
razaznala lepotu melodije, nežne tonove ispunjene majčinskom ljubavlju, od
koje su joj kapci otežali i malo je nedostajalo da utone u san kao beba koja se
napila toplog mleka. Trglo ju je nešto nalik na dašak svežeg vazduha koji se
probija kroz toplu letnju travu.
Ne pomerajući usne i pogleda uperenih u istu tačku u beskraju, starice su
pevale. Kad se navikla na gotovo potpuno odsustvo tona, Lola je mogla da čuje
reči: stihovi savršeni kao niska bisera, snažni, duboki, koji otkrivaju pobožno
poštovanje života. Poput oblaka nošenih vetrom, povremeno su menjale ritam i
pesma bi dobila takvu silinu da su stihovi podsećali na munje. Potom bi ponovo
uronila u beskrajan mir dok su se rime mreškale na morskoj površini. Loli je
pripala muka: te dve starice, blistavi crvi u srcu trule jabuke, stvarale su
umetnost koja se neće preneti dalje jer za nju niko ne zna. Nije zaslužila da bude
jedini svedok tog čuda. Ta muzika bila je narodna baština. Svi Čileanci trebalo bi
da čuju za nju. Pravi je zločin dozvoliti da iščezne takvo naslede! Krišom je
izvukla notni papir iz tašne i pokušala da zapiše muziku i reči koje su lebdele
kao zlatne niti nad bukom svakodnevice… Karmelita je istog trenutka prestala
da svira. Kao i šlepa starica.
„Baš grozno škripi ta olovka! Vređaš anđele, devojko. Na ovom svetu nema
dovoljno šuma za papir koji bi ti bio potreban da zabeležiš sve što oni pevaju.
Želiš drugima da podariš pesme koje ni sama ne umeš da primiš. To je slabost.
Prekinula si sveti ritam. Možda si time, nehotice, izazvala neku nesreću.
Pomolimo se da nam Sveti duh oprosti rane koje si nanela svojom olovkom.“
Dve starice povukle su moju tetku na kolena i počele da se mole za nju.
Snažni udarci potresoše vrata.
„Otvaraj, stara, stigli su ti koljači…“
Šestorica muškaraca, ni starih, ni mladih, zavrnutih rukava, u blatnjavim
belim patikama i farmerkama na kojima je desni džep nabrekao od noža, uđoše s
pijanim osmesima noseći po četiri flaše piska. Pošto nije bilo stolica, seli su na
ivicu kreveta, ili na sto, tako da su im noge visile.
„Imali smo sreće, gospođa Karmelita. Opljačkali smo nekog bogataša i sad
slavimo. Morate da nam oprostite. Ostalo nam je još pića i hteli bismo da ga
ispijemo uz zvuke neke muzike. Svirajte. Znate da siromasima ne treba uskratiti
pesmu. Neka vam se pridruže i prijateljice. Pa, uzdravlje!“
Naviknuta na pijane siledžije, šlepa starica mirno je prihvatila situaciju i
zasvirala na gitari veselu kueku. Mumija joj se pridružila i pokušala da razmrda
Lolu, zaleđenu od straha, šapnuvši joj na uvo: „Da ti nije palo na pamet da se
opireš, devojko. Pevaj bez prestanka dok se vukovi ne pretvore u mrmote.“
Prateći galopirajući ritam triju žena, banditi su naiskap ispraznili flaše.
Posledice su se osetile odmah. Pokreti su im se usporili, znojili su se i natečenim
usnama mrmljali nepovezane rečenice dok se pod tresao od lupanja njihovih
nogu. Larma je potrajala više od jednog sata. Naručivali su kueku za kuekom.
Zatim su, da bi se okrepili, popili još pola druge flaše. Onda su zatražili da im
sviraju mornarske pesme koje su pratili svojim grubim glasovima. Nastavili su
da piju.
Kad su iskapili i drugu polovinu, rastužili su se. Trio je zasvirao južnjačke
melodije o kišama koje su se s neba cedile kao stare krpe, o šumama bez gazde
koje u avgustu umiru od tuge, o lastavicama s glinenim maskama… Treći litar
skliznuo im je niz grlo kao pogrebna povorka. Svaki gutljaj bio je kovčeg u
plamenu i najednom im spržio tugu, pa su ranjenog srca počeli da se smeju tako
gromoglasno da se činilo da povraćaju. Valjali su se po podu natapajući ga
slinama i suzama.
Najkrupniji među njima isukao je nož i zaparao vazduh. Smeh je zamro.
Odjednom su se zatekli tu, sklupčani, ne znajući ni ko su, ni gde su. Sve je
izgubilo smisao. Bilo je čudno biti „to“, telo sa glavom, trupom, rukama i
nogama… Beskrajno prazan trenutak… Rugobe sviraju koješta i pevaju, daleke,
nerazumljive. Strah od sebe samog, biti čovek ili pauk bilo je jednako čudno,
neko je progovorio glasom koji mu nije pripadao da bi promrmljao reči koje je
tek polovično razumeo: „Prestanite da svirate, dame…“
Pevačice ga odmah poslušaše. Ubica, zadovoljan, prdnu, pa se nasmeja
razvukavši usne u grimasu koja kao da mu je prepolovila lice.
„Koljači moji, mislim da je ova ruina, Karmelita, dovoljno živela. Bog će je
uskoro ubiti. Je li tako?“
„Tako je!“
„Zašto da tom drkadžiji prepustimo to zadovoljstvo? Bolje da je sami
dokrajčimo! Slažete li se?“
„Slažemo se!“
„A ti, bakice, da li se ti slažeš?“
Smirena kao i uvek, starica odgovori: „Ako Bog odluči da si ti taj koji će mi
presuditi, slažem se.“
 „Mani se skrušenosti, bakice. Pre nego što te ubijem, silovaću te. Šta kažeš na
to?“
„Kažem da mi te je žao. Toliko sam ružna da će ti se smučiti.“
„To i hoću: da dodam i taj bol bolu što sam živ. Važno je samo uništiti sve
dobro. Ovaj svet je sranje, dobrota je najgori oblik nasilja.“
Najednom je zaurlao i ustremio se na staricu, pokidao joj gaće, raširio noge,
podigao ih iznad glave i grubo prodro, ljubeći iz sveg srca suve, zborane usne.
Zalajavši od uzbuđenja, druga dvojica skočili su na donja Čeku, bacili joj crne
naočare, žarili jezike u očne šupljine da bi joj olizali zenice zamagljene
kataraktom. U dva poteza nožem, koji su joj napravili dve crvene brazde na telu,
skinuli su joj suknju, pa su prodrli u nju kroz polni organ i anus. Lolu su silovala
preostala trojica. Onaj kojem su zapala njena usta dreknu: „Dobro sisaj i ako me
ugrizeš, preklaću te!“
Dve starice, mirne kao gazele koje vise iz lavljih čeljusti, prepustile su se
mučenju, neme i nepomične. Vođa koljača zario je nož u Karmelitin vrat.
Stremio je mlaz krvi praćen dugim i glasnim izdahom koji se gasio polako, ali
nikako da utihne, kao da je vazdušna zmija beskrajnog repa. Nastala je galama
jer su, ugledavši crvenu krv. sva šestorica ejakulirala u isto vreme. Sledeći šefov
primer, isukali su noževe i žarili ih u telo najstarije žene. Psujući, režeći,
krkljajući, raskomadali su je, izvadili joj creva i odsekli glavu. Tek kad su joj u
vulvu gurnuli gipsanog seronju, kao da može da ih vidi, šlepa starica je
zavrištala. Navalili su, pa su i nju isekli na komade…
Bledi, zadihani, natopljeni krvlju, otvorili su poslednje flaše, sasuli tih šest
litara u šerpu sa kačamakom i, da bi ličilo na punč, ubacili su unutra četiri
odsečena uha i gomilu prstiju. Na silu su pili više nego što mogu da progutaju.
Podrigujući bez prestanka, uz široke osmehe, kao deca koja traže pohvalu,
pogledali su Lolu koja je jecala grleći Karmelitinu gitaru. Počeli su da se guše od
previše alkohola. Sakupili su ostatke leševa na jedino ćebe koje su našli na
krevetu, svezali ga i izašli u dvorište. Vođa se približio bunaru koji je vodio do
kanala San Karlos i, posrćući, bacio ostatke niz struju.
„Zbogom, drugarice. Videćemo se kasnije…“
Osmehnuo se, nakratko se zamislio, pogledao ka četvrtastom komadu neba
koji je kao šešir krasio prljavi pravougaoni dimnjak prekriven prozorima odakle
su komšije izvirivale kao nezainteresovane noćne životinje, pa reče: „Ne
ostavljaj za sutra ono što možeš da uradiš danas! Ko je hrabar, neka krene za
mnom!“
Poskočivši kao slomljena lutka, bacio se u bunar. Jedan njegov prijatelj
uzviknu kroz smeh: „Nikad ne propuštam priliku za brčkanje!“ Pa se i sam baci
u smrt. Lajući od očaja i ushićenja, poleteše i ostala četvorica. Žitelji četvrti
Altos svaki skok propratili su nevoljnim aplauzom. Nastupila je tišina, provukla
se ispod belih vrata i kao gusti sirup ispunila krvavu sobu. Činilo se da se tu
preselio sav kosmički mir. Lola je, ne shvatajući zašto su joj postedeli život,
uvukla konac u iglu koju je pronašla u malom krojačkom priboru i zakrpila
pocepanu odeću, očešljala se, spa kovala staričinu gitaru u kutiju presvučenu
cvetnim platnom i, zagrlivši je, hramljući prešla lavirint hodnika i stepeništa u
potrazi za izlazom. Niko joj se nije obratio. Povremeno bi se otvorila vrata i
ispruženi kažiprst pokazao bi joj kuda treba da ide. Prošla je čitava večnost pre
nego što se ponovo našla na ulici, svesna toga da će za nekoliko meseci morati
da abortira, da će joj se jajnici inficirati i da će posle gotovo kobne groznice
morati da joj ih uklone, i da nikad u životu neće osetiti orgazam. Ali ništa od
svega toga nije joj bilo strašno jer je sa svetom gitarom mogla da predstavi
hiljade i hiljade anđela u obliku pesme.
Fani je te proklete godine doživela nešto sasvim drugačije. Ona nije umela da
izigrava žrtvu. Najviše se divi i a dželatima smatrajući ih pravim junacima. Kad
je navršila šesnaest godina, smatrala je da je diplomirala: nije imala više ništa da
nauči od patuljaste kurve, Uličarke Rubi. Za učiteljicu imala je svoje telo. Riđa
kosa padala joj je do struka kao krvavi potok, punačke, ali duge noge, koračale
su elegantno kao da je žirafa, pune usne podsećale su na dve pospane pirane,
bujne stidne dlake bile su toliko jake da su joj izvirivale iz odeće kao plamičci,
svaka dojka bila je toliko nabrekla da se činilo da je u njoj fetus, a isturena,
debela, živahna, mirisna zadnjica s dubokom brazdom kod svih je izazivala
zavist. Tako građena, osećala je da može da vuče za nos svakog bogataša. Jedina
slabost bila joj je nevinost.
Smatrala je opasnim podariti je nekom muškarcu jer bi tako mogla da stvori
sentimentalnu vezu, te je odlučila da sama probije himen. Da bi oduzela svetost
ovom činu, za ljubavnika je izabrala stolicu. Obrnula ju je, podmazala jednu
nogaru i, čučnuvši iznad, primila komad drveta dok je žvakala empanadu. Bila je
spremna.
Sad joj je, da bi preokrenula svet, bio potreban oslonac. Neobična intuicija –
toliko čudna da ju je i sama, iako ju je poslušala, smatrala bezumnom – naredila
joj je da tačku oslonca potraži izvan grada, pored puta koji vodi za Valparaiso.
Pešačila je do desetog kilometra i naišla na oronulu benzinsku pumpu gde su se
slepe kokoške valjale po betonskom podu prekrivenom gustom crnom smesom.
Vlasnik garaže, širok, bezobličan čovek, glave ćelave kao u katoličkog kaluđera,
sa šakama punih prstiju nalik bananama, pao je na kolena, pljusnuo stomakom
po masnoj želatinastoj masi, poljubio joj stopala i pojurio da upali sveću pred
Devicom Marijom koja je počivala na niši između zelenih satenskih zavesa
ukrašenih muvama. Pogledao je Fani i čuo je kako govori: „Ako nemate ništa
protiv, biću nakratko vaša ljubavnica. Jedino što vam tražim je obrok, krevet, da
se okupate pre nego što legnete kraj mene i da mi dozvolite da služim na pumpi.
Ne treba mi plata.“
Da li je Fani verovala u volju sudbine ili ju je primorala da radi kako ona želi?
Nemoguće je objasniti. Iako je suludo zaroniti u kanalizaciju da bi se dosegao
vrh društvene lestvice, uspela je možda baš zato što stvarnost nije logična: posle
tri nedelje strpljivog čekanja, tamo se zaustavio luksuzan automobil nekog
ministra. Tetka je odmerila čoveka: potomak Katalonaca, star pedesetak godina,
isturenih grudi, spojenih obrva, konjskih zuba i kratkih nogu koje odlikuju
lopovske konkvistadore. Na njegovoj suvoj koži prepoznala je melanholično
odsustvo uživanja, a u nadraženim nozdrvama, ljubav zamenjenu kokainom.
Kad joj je šofer, tamnoputi momak ponosan na svoje sivo odelo s kapom i
rukavicama, dao bakšiš, na licu je osetio njen opojni topao dah: „Dođi večeras
po mene, čim završiš s poslom. Želim da plešem…“
Ispunio je naredbu. Jedva da je počeo da pada mrak kad se pojavio automobil,
ablendovao i triput svirnuo. Fani, u savršenoj beloj haljini, crvenim cipelama s
visokim, tankim potpeticama i kosom oblikovanom briljantinom, potapšala je
vlasnika garaže po genitalijama u znak oproštaja, sela pored šofera, priljubila
usne na njegova usta i usisala mu ceo jezik. Garavi se uplašio pomislivši da će
mu ga žustrim sisanjem iščupati iz korena, ali u naletu muževnosti želja mu je
nagrizala mozak kao kiselina, prepustio se i, rizikujući da se uguši, predao svoj
hrapavi organ. Za ovu žensku žrtvovao bi i moć govora. Pustila ga je, rekla da
krenu i, dok su prilazili Santjagu, nagnuta iznad menjača i njegovih nogu,
obavila takav posao da je Seferino sleteo s puta, prekasno ukočio i svršio dok mu
se pod točkovima previjala krava u samrtnim mukama.
Tako je započeo Fanin uspon. Nikad nikog nije slagala. Svakog je upozorila
da je ona poklon koji će kratko trajati. Sa Seferina prešla je na portira
ministarstva, od portira do kurira, od ovog do pomoćnika zamenika sekretara, od
njega do zamenika i od zamenika do sekretara, zatim na šefa obezbeđenja,
glavnog savetnika da bi je, na kraju, konačno primio Manuel Garasabal,
ministar. I sve to za manje od četrnaest nedelja.
Namrgođeni ministar pogledao ju je preko fotografije svoje supruge, sujetne
svetice, i dvoje dece, tirana koji rastu u cinike. Nakašljao se. Upalio je cigaru i
ponudio je Fani. Moja tetka je raširila noge, zadigla suknju (nije nosila gaćice) i
gurnula cigaretu u svoj mali organ ružičastih usmina. Tako je, raširenih butina,
pokazala da i njima ume da puši izbacujući guste kolutove dima. Za to vreme je,
kao da je ta cirkuska predstava nešto najnormalnije na svetu, predložila
funkcioneru ljubavnu vezu u zamenu za prostranu kuću u kojoj bi mogla da se
bavi svojim poslom, odnosno, da otvori luksuzni kupleraj.
 Čovek je izgubio razum. U grozničavom oduševljenju pao je na kolena među
te noge od alabastera i poljubio je tako brzopleto da je progutao cigaretu. Posle
desetak brzih, nervoznih navala, pristao je na sve, ali uz zakletvu na potpunu
vernost. Fani, koja se predstavila kao princeza Raula, nudeći kao dokaz svoje
plave krvi crni mladež koji je nacrtala na čelu, pristala je na to da joj noću, s
pištoljem za pojasom, ispod kreveta spava ubica koji će joj izgiravati psa čuvara.
Vredelo je žrtvovati se. Otvorila je pristojan kupleraj koji je doživeo ogroman
uspeh. Imala je originalne ideje. Umesto da traži vilu u otmenom kraju, što bi
samo izazivalo zgražavanje licemernih komšija, tražila je da joj daju sve kućice
u pasažu zloglasne Ulice Bulnes, koja je vrvela od ofucanih uličarki. Oni koji su
tu zalazili, izlazili su iscepanih revera od pomamnih cimanja ružnih, pijanih,
zapuštenih žena koje su pokušavale da ih zavedu. Preuredila je dobij ene
nekretnine i napravila luksuzan hotel. Kroz strogu kapiju od olova i bronze
mogli su da prođu samo klijenti sa automobilom i šoferom. Političari, veliki
trgovci, poznate ličnosti, aristokrate. Svakome bi ponudila potpuno opremljen
stan s dnevnom sobom, barom, spavaćom sobom, kuhinjom, kupatilom i
garažom koja vodi do unutrašnjosti apartmana. Tako su klijenti bili potpuno
zaštićeni od radoznalih pogleda.
Moja tetka je na poseban način tumačila mušku seksualnost: čovek koji
potraži kurvu, negde duboko, ne traži seks, već nežnost. On ne kupuje ženu, već
ispovednicu. Prečešljala je Santjago u potrazi za dvadeset iskusnih žena, starih
pedeset do pedeset pet godina. Birala je, ako ne najlepše – tolike godine
prostitucije, pijančenja, abortusa i baktanja s podvodačima ostavile su svoj trag –
a ono makar najdostojanstvenije. Obukla ih je u pristojnu odeću, očešljala ih kao
gospođe i diskretno našminkala. Naučila ih je da govore nežnosti i da sa svojih
lica izbrišu lascivnost kako bi se prilagodile ulozi nežnih majki.
„O seksu znate sve, ali o majčinskoj nežnosti, ništa. Naučite da dodirujete
klijente kao da su vam rođeni sinovi. U početku, pri prvom dodiru, ako im ne
budete simpatične (možda ga je dubok prezir prema ženi koja im je podarila
život zbog teškog porođaja ili nedostatka mleka i brige ili, šta ti ja znam, neke
neispunjene želje), to nije važno: približite im se da bi mogli da vas odbace.
Onda prigrlite te neprijateljske ruke i krenite da ih masirate. Najvažnije je da
poštujete odbranu. I kao da ste Devica Marija, pedalj po pedalj, milujte ih dok ne
stignete do srca, potpuno posvećeno i najnežnije što možete, razbijte i najmanji
grč, mišić po mišić, nudeći čvrstu podršku, tako da klijent nikad ne pomisli da
ste mu zanemarili neki deo tela, ma kako malen bio. Da biste tako masirale,
morate uravnoteženo da dišete, sasvim mirno, s poštovanjem, da budete prazan
sud koji ništa ne traži i ništa ne nameće, mirno utočište, a ne napadač, beskrajna i
večna pratnja, neprimetna, spremna da postane nevidljiva na najmanju naznaku
odbijanja. Ako vam se predaju s ljubavlju, Bog je taj koji će drugog dodirnuti
preko vas. Ako ne date svoje ruke Bogu, one neće moći istinski da dodiruju. Ako
majka nije božanska, onda nije majka.“
Tako obučene, žene su postale slatkorečive, kupale su političare pevajući im
uspavanke, posipale ih puderom, uzimale u naručje, pritiskale im glavu na svoje
grudi i držale ih tako satima prepuštajući ih otkucajima srca, da bi im na kraju,
dok bespomoćno leže opruženi na krevetu, milovale polni organ tako energično,
od mošnica do glavića, da su se iz mentalne obamrlosti budili pretvoreni u
zmajeve. Posedovanje tih žena koje su četvoronoške nestašno stenjale i
izgovarale vragolaste prostakluke pružalo im je bestidno uživanje koje se
graničilo s ludilom. Potom su primali udarce bičem koji bi zavodnica izvukla
ispod jastuka kad bi osetila da se bliži vrhunac i svršavali bi zasuti kišom
zamaha.
Zatim bi plaćali znatne sume novca… Bile su toliko uspešne da su klijenti
zakazivali i po dva meseca unapred da bi dobili termin. U slučaju da u zabavi
učestvuje više klijenata, Fani bi im nudila apartman u zadnjem delu, triput veći
od ostalih, ukrašen u francuskom stilu. Kad bi se zasitili šampanjca, kokaina i
žena, zatražili bi specijalitet kuće, kao izazov koji će im potvrditi muškost. Tetka
bi iz dvorišta dovela tri nandua, argentinske nojeve. Gospoda bi, klečeći na
tabureu, uz grohotan smeh i čudne grimase, napastvovala te ptice.
Princeza Raula morala je da živi u okruženju dostojnom svog statusa. Svoje
odaje uredila je u stilu maharadža: sjajne zavese, stubovi koji niču iz bujnih
lotosa, ogromni jastuci, Bude, Ganeše, Sive, žrtvene ponude sutlijaša, sveće
umesto električnih lampi i mirišljavi štapići sa aromom pačulija. Nosila je
turbane, dugačke tunike bez rukava, šalvare i zakrivljene papuče, sve od satena,
brokata i prozirne svile. Uz sve to, ministar ju je zasipao nakitom u zamenu za
potpunu vernost. Fani se diskretno pripremala za susret s predsednikom
republike kad joj se prekinuo mesečni ciklus. Nije se mnogo uznemirila što će
roditi sa sedamnaest godina. Zaštitnik joj je utrostručio naknadu jer je zbog grudi
koje obećavaju mleko i zaobljenog stomaka postala još privlačnija.
Fani je otkrila da može da meditira prekrštenih nogu kao njene bude. Jednog
jutra je u tom položaju, dok se odmarala posle pažljivog popisivanja dnevne
zarade i troškova, čula telepatsku poruku fetusa: „Da li me se sećaš? Poslednji
put videli smo se u Rusiji dok si bila devojčica. Predstavio sam se kao krotitelj
zmija. Rekao sam ti da si me u nekom prethodnom životu, u kojem sam ti bio
otac, kralj, zvala…“
„Raula! Tako je… Sad shvatam da te nikad nisam zaboravila.“
„Naša priča traje dugo. U ranijim životima, ti si mi bila i otac, i majka, moj
brat i moja sestra, žena, ljubavnica, učitelj. Prošli smo skoro sve oblike
ispunjenja ljubavi. Nemamo više šta da radimo na ovom svetu. U sledećoj
transformaciji postaćemo ista jedinka; naše duše, konačno sjedinjene, podstaći
će pojavu novog sveta koji će biti osvešćeniji od ovog. Jedino što mi još
nedostaje jeste da ti budem mrtvorođeni sin, prisutan u tvom duhu svaki dan do
kraja tvog života. Biće to najviši oblik ljubavi, ljubav napaćene majke nabreklih
grudi iz kojih kaplje mleko, ali bez dražesnih usana koje bi ga sisale. Majke s
rukama koje poput očnih šupljina nekog slepca čuvaju nepostojeće telo. Ona je
sasušeno drvo koje nije videlo kako mu rastu grane, srce koje plače za detetom
bez imena, bez tela, bez godina, bez prisustva, čisto obećanje, semenka koja
nikad nije proklijala, tihi put kojim nikad neće odzvanjati poznati i voljeni
koraci. Ta velika ljubav zauvek će nas ujediniti. A onda dolazi sreća što više
nema telesnih ograničenja i ekstaza preobražaja. Bili smo verni toliko vekova i
sad zaslužujemo da budemo graditelji novih svetova.“
Od tog dana, fetus joj je svakog jutra ponavljao iste reči i ona ih je svaki put
slušala sa istim uzbuđenjem, kao da ih prvi put čuje. Prestala je da puši opijum
da bi proverila da li je poruka bila samo halucinacija izazvana drogom. Ništa se
nije promenilo. Duh joj se obraćao svih devet meseci. U martu 1919, vetar joj je
kroz prozor u krilo naneo osušen list. Odmah je pozvala hitnu pomoć. Porodila
se normalno, lako. Na svet je došlo lepo dete, širom otvorenih očiju, zelenih
poput smaragda. Kad su joj ga položili na grudi, osmehnuo se, pogledao je pravo
u oči, duboko udahnuo, prekrstio noge, spojio ruke kao da se moli i umro.
Na čelu mu se pojavila crna mrlja koja je, kao proliveno ulje, brzo počela da
se širi dok mu nije prekrila lice, glavu, vrat, i konačno, ostatak tela. Meso se
fosilizovalo. Fani je izašla iz bolnice noseći u naručju malog budu od
abonosovine. Iako je već znala njegovu sudbinu, savladala ju je životinjska bol,
zarila joj se kao užareni bodež, zarobila joj dušu bodljikavim korsetom,
amputirala joj ambiciju da postane kraljica Čilea…
Vratila se u tajnoviti kupleraj, stavila idola kraj uzglavlja, slobodno vreme
provodila moleći se pred njegovim likom, predavala se ministru pretvarajući se
da doživljava serijske orgazme da bi ga ubedila da joj podigne tajnu grobnicu na
brdu San Kristobal. Jednog jutra, u novembru iste godine, sišla je niz mermerne
stepenice nedavno izgrađene grobnice, legla u bronzani kovčeg držeći u naručju
okamenjenog sina, spustila poklopac i zauvek napustila ovu ravan postojanja…
Dva dana kasnije, Manuel Garasabal postao je žrtva nepoznatih ubica, možda su
bili plaćenici njegovog budućeg naslednika. Moguće je da su nesrećni slučajevi,
bolesti i atentati samo skriveni oblici samoubistva. Budući da je političar uposlio
robijaše, čije je ubistvo kasnije lično naredio, niko nije saznao za postojanje
podzemnog mauzoleja. Za svoju majku i braću i sestre, Fani je nestala bez traga i
glasa. Prostitutke su tvrdile da je pobegla u Indiju da bi živela u manastiru koji
se nalazi na ostrvu u obliku sanksritskog glasa OM… ili da ju je oteo radža koji
je drži kao robinju u haremu svoje palate u Majsoru hraneći je samo francuskim
kobasicama s belim lukom i roze šampanjcem.
I Benhamin je prošao kroz težak period. Bilo mu je osamnaest godina i, u
skladu sa svojim dečačkim željama, nije imao nijednu dlačicu na telu, ni na
glavi, ni na licu, pod pazuhom ili na međunožju: bio je ćosav kao lutka od
kornjačevine. Oduvek se gadio svoje životinjske prirode i bilo bi mu draže da
nema ni zube, ni nokte, već da je proziran kao meduza, ali to mu nije pošlo za
rukom. Rasli su mu čvifsti, dugački nokti sa širokim lunulama; činilo se da su
snežnobeli zubi, dobro usađeni u ružičaste desni, iako nikad nije hteo da ih pere,
odlučili da se sto godina opiru napadima bakterija, a put, nežna kao ženska,
blistala je tako prirodnom nijansom da je delovala nestvarno. Da bi makar malo
prikrio nokte koji su podsećali na kandže, prekrivao ih je slojem laka u boji
kože. Izražavao se toliko nejasno i pokreti su mu bili toliko neobični da niko od
vršnjaka nije želeo da se druži s njim. Osim majke s kojom je redovno večerao i
s kojom je spavao u istom krevetu (koristeći činjenicu da gospođa spava kao
klada, žudno joj je sisao grudi) nikog nije poznavao. Radio je kao mesečar u
knjižari „Ruben Dario“, želeći samo jedno: da bude pesnik. Kako se rodila ta
želja? Benhamin je to veoma poletno objasnio prvoj osobi koja mu je ukazala
čast da ga prihvati za druga, Ptičici Bekadane (mladom štamparu mršavog tela,
očiju crnih kao u španskog Ciganina, nasleđenih od oca imigranta koji čitavog
života nije hteo da radi i koji je, zloupotrebljavajući pevački dar, građu vitku kao
u čaplje i ud veći nego kod običnih smrtnika, živeo na račun njegove majke,
napaćene i vredne pralje).
„Objasni mi, Benhamine, šta te je navelo da pišeš pesme?“
„O, praznina, carstvo u kojem svetlost zamenjuje forme, pojavila se u mom
srcu, koje je počelo da izigrava otvor u nebesima. Život je nabrekao i poremetio
linije: iluzija je nadvladala pravilo. Morao sam da preuredim stvarnost u skladu s
drugim kombinacijama. Poznato nije bilo ništa više od najave zamišljanja
nepoznatog. Moji životinjski nagoni prevazišli su mišljenje dopuštajući
umetnosti da se izrazi u izobličenoj tišini sveta, i moj hram zapljusnuli su
probuđeni elementi.“
„A, tako. Shvatam. Šta je tvoj cilj?“
„Preostao mi je još jedan korak da postanem iluzija potencijalnih oblika
otkrivajući novu zoru, na izmaku ove noći u kojoj muškarci-dečaci lutaju
nesvesni svoje braće, u lažnom odsustvu koje ih uporno izjeda.“
„Jasno… Šta vidiš?“
„Dalje od smrti, čiji privid osećam, nazirem, savladanu ekstazom, večnu
stvarnost. U praznom svetu preostalo je još samo treperenje naših duša…“
 Izgovorivši kao u transu poslednju rečenicu koja je izronila iz najvećih dubina
njegovog ambisa, Benhamin se ugrizao za usnu jer je shvatio da je upravo
izjavio ljubav svom prvom prijatelju… Ptičica Bakedane, pronicljiv kakav je
bio, uhvati nagoveštaj u letu. Ironično se osmehnuo, ali ga nije odbacio.
Razumeo je usamljenike. Svi su ga odbacili još dok je bio u kolevci, iako je bio
lepa, ljupka, pametna beba. Rodio se samo sa jednom, ali ogromnom manom:
smradom. Došao je na svet s čudnim poremećajem u radu žlezda koje su lučile
smrad tako odvratan da ni rođena majka nije htela da mu priđe i ponudi mu
bradavice.
Kiseli, gorki vonj koji štipa za nos, a uz to je i lepljiv, natapao je sve što mu
koža dotakne, odeću, knjige, hranu, nameštaj, članove porodice; bio je
nepodnošljiv. Za nekoliko trenutaka probio bi se kroz maramicu kojom su
prekrivali noseve kad bi ga hranili ili mu menjali pelene i izazivao gađenje i
povraćanje. Rastao je izolovan. Oni koji su morali da ga paze nisu se usuđivali
da mu priđu na bliže od tri metra. Bez prijatelja, milovanja ili igara.
(Dozvoljavali su mu samo da bude golman kad su igrali fudbal, ali su ga terali da
loptu hvata debelim gumenim rukavicama.) Nikad ne bi pronašao posao da nije
bilo nekog socijaliste koji ga je, s gađenjem primenjujući svoje humanitarističke
teorije, izdaleka naučio da koristi mašinu za livenje olovnih slova i pretvorio ga
u štampara. Ponedeljkom, koji mu je bio jedini slobodan dan, u nedostatku žena,
obilazio je knjižare. Kako su mušterije i prodavci bežali čim ga osete,
nekažnjeno je trpao u džepove knjige koje bi mu se svidele, a ako bi propustio to
da uradi, knjižar bi potrčao za njim moleći ga da se ne vraća i da, onako uzgred,
ponese „poklon na račun kuće“ jer bi toliko smrdeo papir koji je držao u rukama.
Benhamin je bio prva osoba koja nije ustuknula u njegovom prisustvu.
Ćelavac ga je posmatrao anđeoskim pogledom, toplo se osmehnuo, pozvao ga da
pogleda zbirku pesama prevedenih sa francuskog i zapodenuo dug razgovor
pozivajući ga da sutradan, kad bude slobodan, ručaju zajedno… Od silne želje da
ukloni svoje životinjske odlike, moj stric hranio se samo pirinčem i suvim
voćem, zbog čega mu je obamrlo čulo mirisa. Nije mu ni trebalo. Smatrao je da
je to čulo korisno samo psima i mačkama.
Ručak nije dobro počeo jer ih je vlasnik restorana, uz naklone i osmehe,
prekrivajući nos salvetom natopljenom u liker od mente, zamolio da odmah
izađu, uz nadu da će biti toliko ljubazni da se više nikad ni ne vrate. Ptičica
Bakedane bled izađe na ulicu i uskoči u tramvaj u pokretu, u nameri da se izgubi
negde u gradu. Izbezumljeni Benhamin potrča za njim jureći ga nekih dvesta
metara po šinama, sve dok, iscrpljen, nije pao na kolena dodirujući čelom bez
obrva ravnodušnu kaldrmu. Četiri bloka dalje, Ptičicu su izbacili, a tramvaj je
nastavio svoj put širom otvorenih prozora, iako je bilo hladno…
 Benhamin je kupio dve jabuke, pakovanje vafla s karamelom i bocu vina.
Srećan, pozvao je štampara na piknik na deponiji koja se nalazila uz reku
Mapočo. Tamo su, okruženi smradom koji nisu ni primećivali, ali koji je
rasterivao prolaznike, mogli da produbljuju svoje prijateljstvo. Tragajući za
jezikom koji bi bio dostojan lepote njegovog prijatelja, stric se trudio da ga
izvuče iz depresije:
„Sve za šta si se borio i što ti je izgledalo kao poraz, glib od suvog lišća, teške
emocije, planovi koji udaraju u zidove, i nadasve, košmari, želje gušene zbog
prevelike sramote, sada izbija pretvoreno u plodno zemljište, kao jarkozeleni
plamen… Dopire odozdo, iz samog korena uda koji se hrani velikim skrivenim
ugljem, a njegov rast, ako ga ne budeš sputavao, ako ovladaš jezikom čiste snage
svesti, i ako mu za cilj odrediš slepilo, odvući će te do onoga što si mislio da
želiš, ali što je zapravo bila želja samog života koji traga za sobom…“
I ne primećujući, Ptičica Bakedane, opijen ovim rečima i vinom, pojede dve
jabuke i vafle. Benhamina je obuzeo lirski duh:
„Otvori vrata, ka jugu, severu, nadesno, nalevo, da, otvori se kao cvet, iz
središta, raširi svoje nevidljive latice. Pretvori se u točak od ruku koje daju,
blagosiljaju i primaju. Postani dugačak most kojim prolaze nezamislive energije,
ono što se ne može odrediti, ali što osećaš; daleki beskraj koji ti prodire u kosti.
Neka cela zemlja uđe u tebe da bi je izbacio u nebesa. Neka u tebe uđu bezdani
koje ćeš uroniti u zemlju. Postani tačka u kojoj se ukrštaju svi putevi…“
Pas lutalica se prednjim nogama uhvatio za Benhaminov list i naskočio na
njega. Pesnik nije želeo da obraća pažnju na takvu niskost i, ne udostojivši se da
ga otera, pusti ga da se trlja, nastavljajući svoju govoranciju:
„Anđeo od krvi i mesa, anđeo pretvoren u zemlju, tamo, u mračnoj lobanji,
netaknut otkako je sveta i veka, nakuplja devičansku energiju, on, svojim glasom
nebeske trube, obraća ti se pesmom s krune trenutka. Iz njegove utrobe, kao iz
pećnice vrelije od hiljadu meseca, ližu jezici hladnog plamena koji brišu granice
naša dva jezika. Tvoje telo koje pliva u sopstvenoj duši, zahvaljujući toj milosti,
uvek će imati da mi ponudi nešto novo. Otvori usta da bi ušla kataklizma!“
U tom trenutku, možda hipnotisan poslednjom rečenicom, Ptičica Bakedane
odgurnu nogom psa i poljubi u usta mog strica Benhamina. Poljubac je trajao bar
pet minuta. Kad su razdvojili usne, nisu znali šta da rade. Pesniku se muza
zaglavila u grlu. Gledali su se u oči kao da im se na glave obrušila planina. Prvi
je progovorio štampar:
„Nemojmo se stideti. Ništa ne boli više od osećaja izdvojenosti. Prihvatimo
slobodu povezivanja sa onima koje volimo. Ono što dajemo, dajemo sebi.
Prisećamo se postojanja mostova jer sve što je naizgled odvojeno oduvek je bilo
ujedinjeno. Uronimo u svoje snove i pronađimo put bez ograničenja…“
 Stric je stajao širom otvorenih usta, u blaženom oduševljenju. I Ptičica je bio
pesnik! Ponovo su se poljubili. Benhamin je osetio potrebu da zapleše. Jurcao je
malo po đubrištu, ali vratio se kad ga je pojurio pobesneli pacov. Ptičica ga je
spljeskao ciglom. Osećajući se zaštićeno, Benhamin je naglas maštao:
„Uradićemo što i pesnik Augusto D' Almar i imitiraćemo Tolstoja, Gorkog,
Zolu, Mopasana, i otići u neistražene krajeve na jugu Čilea da bismo gajili ruže i
voće, i seljake podučavali književnosti…“
„Slušaj, ćelavi (dozvoli da ti tako tepam), moram da te podsetim da kad je D'
Almar, opremljen samo crnim šeširom širokog oboda i španskim ogrtačem,
stigao u Konsepsion u potrazi za Araukom, nije imao šta da jede i nije znao gde
će da spava, izgubio se u polju i umalo da ga siluje grupa pijanih seljaka… Brzo
se vratio u prestonicu i nadomak nje, s trojicom prijatelja osnovao
zemljoradničku koloniju koja je propala jer su sejali u pogrešno vreme, komšije
su im krale vodu i pobegli su im volovi.“
„Dobro, Ptičice… Ali možemo da se spasemo materijalnog sveta živeći kao
'Grupa desetorice', u kuli na obali mora.“
„Žao mi je, ćelavi. Ti pisci sledili su se kad je došla zima jer prozori na kuli
nisu imali stakla. Onda su imali najezdu slepih miševa, a na kraju su od ježeva
(hteli su da žive samo od ribolova da ne bi iskorišćavali narod) koje su odlepili
sa stena pored plaže (niko nije u meo da roni) zaradili takav osip da su svi do
jednog završili u bolnici, pa su onako prekriveni plikovima i otocima ličini na
Kineze.“
„Zašto se zoveš Ptičica kad stalno otežavaš let? Možda zato što se tvoje
prezime Bakedane završava sa ne? Promeni ga u da!“
„Bakedada? Alija sam Čileanac… Dobro, dosta je bilo ustezanja. Mi želimo
da spavamo zajedno… U štampariji su mi dozvolili da koristim sobu koja se, iz
očiglednih razloga, nalazi na terasi na koju niko ne dolazi. Nije baš kula, ali
jednako je izolovana, i s njenog prozora se ne vidi more, ali je u susednoj zgradi
riblji restoran okrečen u plavo. Idemo?“
Promuklog glasa, Benhamin mu odgovori u osmercu:

Kao prozirni brodovi

mi, besmrtnici plovimo
jedrimo po reci smrti.

Oborio je pogled, rumen u licu, da bi ga odmah i podigao jer se susreo sa

indiskretnom izbočinom koja je oticala na šlicu njegovog prijatelja. Šetali su uz
obalu pritoke držeći se za ruke. U Benhaminovoj glavi rojile su se misli, ali nije
se usuđivao da ih izgovori (Samo želim da udišem vazduh koji ti izlazi iz usta, da
te ljubim desetinama hiljada usana, da ti prekrijem telo svojom pljuvačkom
vaskrslog mrtvaka, da ti pređem jezikom preko grudi, žedan kao arapski pas, da
te uzdignem na pijedestal boginje. Želim i da me ti ubiješ poljupcima, kao neko
ko stupa u hiljadugodišnji hram u potrazi za svetlucavom žabom da bije skuvao
razapetu na krst. Da me probodeš obavljen crnom aurom, da se više ništa ne
desi i da sve postane večnost). Ova mešavina oštrog lirizma i vulkanske želje
probudila je neobičan osećaj da je sreća zajahala strepnju. Od borbe je ogladneo
kao vuk. Kad su stigli do požarnih stepenica, nije se usudio da se popne, pa je
predložio prijatelju da odu u riblji restoran.
„Šta pričaš? Ja sam švorc. Uostalom, ti si vegetarijanac.“
„Ništa ti ne brini. Isplatili su me za ovu nedelju. Trebalo je da odem na pijacu
i kupim mami sve što joj treba, ali zalužili smo da proslavimo svoj susret.
Priredićemo banket.“
„A šta će posle da jede gospođa?“
„Papagajski jelovnik: banane s pirinčem narednih sedam dana. Dobro će joj
doći jer je počela da se goji.“
„Onda, neka počne gozba!“
Benhamin je ušao prvi i zatražio izdvojen sto u dnu bašte. Ptičica Bakedane
ušao je posle njega, projurio kroz glavnu salu da bi za sobom ostavio što manje
mirisa, i uzbuđen seo naručujući na sav glas, razmetljivo kao da je grof, dve
boce čiče, viskija od kukuruza, i jelovnik. Naručili su pržene gavune, čorbu od
školjki, ugora s paradajzom, varivo s mesom i algama, punjene krabe, salatu s
prilepcima i riblji paprikaš. Za desert, još dve litre čiče i uštipke sa sirupom.
Stalno na granici razdraganosti i ozbiljnosti, pojeli su sve utažujući
dugogodišnju glad i tugu. Pre nego što će krenuti, Benhamin je pokretima
istočnjačkog princa kelneru u ruku izručio svoju nedeljnu platu.
„Zadrži sve. Ono što pretekne uzmi za bakšiš.“
Pošto je prebrajao novac, stari poslužitelj potrča za njima: nedostajalo je
osamdeset centi da se izmiri račun. Štampar je izvrnuo džepove, ali našao je
samo olovni kalup za reč „nada“. Benhamin je, na sreću, pronašao jedan pezos,
koji mu je zapao u šav na pantalonama.
„Zadrži tih dvadeset centi viška. Znam da to nije mnogo novca ali, ako
prihvatiš da ti ih je dao budući veliki pesnik, imaju veliku istorijsku vrednost.“
Smejući se kao ludi, stigli su pred požarne stepenice, koje uopšte nisu bile
stepenice, već niz zarđalih sipki loše pričvršćenih za zid. Da bi se popeli ta četiri
sprata morali su da se priljube uz stepenice kao vaške kako ne bi tresnuli o
pločnik. Ptičica, naviknut na to da rizikuje život jer se makar jednom dnevno
spuštao i penjao uz te stepenice, ponudi mom stricu da krene prvi, da bi ga on
jednom rukom pridržavao za guzove. Priznajući da pati od vrtoglavice,
Benhamin je prihvatio ne naročito dostojanstvenu pomoć i počeo da se penje.
Topla ruka koju je osećao na zadnjici probudila je u njemu nimalo duhovni
nemir zbog čega je, odmahnuvši glavom, uronio svoj duh u unutrašnji monolog:
„Ozbiljna je priča ovo s polovinom duše. Čovek napreduje rekom iluzija
žedan nečeg ogromnog što nije ništa više od drugog dela lire. A ta žeđ, shvaćena
kao usamljenost, zapravo je ispunjenost. Jer od početka istorije, obe strane, ma
koliko bile udaljene, nikad nisu prestale da budu ujedinjene. Da, voljeni, izgleda
da smo oduvek bili zajedno. Ali jedno je želeti i zamišljati, a drugo pronaći.
Kakva kataklizma, kakvo uživanje, kakav nemir, kakva sumnja, ali i čudesno
rađanje poleta! Tvoji rajski vrtovi bujaju na mojoj zemlji koja je, pre nego što si
došao, delovala napušteno. Tvoja bolna milovanja ispunjavaju mi… ramena
srećom. I ova sramna želja da pljuneš na mojih devet vrata. Čini mi se da si u
snu u kojem sam živeo upravo ti prva stvarnost. Na trenutke verujem, na
trenutke ne. Nije ni važno! Naša ljubav biće duga kao božji jezik.“
Konačno su stigli na terasu. U jednom uglu ugnezdila se mala prostorija
okrečena u belo, sa uzanim vratima i prozorčetom kroz koji ne bi mogla da se
provuče ni mačka. Pre nego što je ušao, Benhamin se unervozio: ugledao je
krevet. Protrljao je grudi pokušavajući da umiri pomahnitale otkucaje svog srca.
Bakedane uzviknu: „Ako želimo da napravimo ogrlicu, moramo zakačiti prvu
perlicu“, pa ga gurnu i primora da uđe. U sobi je bilo mračno i štampar je hteo
da upali sveću. Benhamin je dunuo u šibicu. Pretvorivši tamu u saučesnika,
zagrljeni su pali na postelju. Na izmaku snage, moj stric prepustio se požudnim
rukama svog prijatelja koje su ga svlačile.
„Nemaš nijednu dlaku na telu! Koža ti je kao kod onih žena koje mi ne
dozvoljavaju da im priđem…“
„Prijatelju, ne mislimo na telo, već na dušu. Udružimo glasove, prepustimo
svojim rečenicama da se miluju dok se ne ispune vatrenim rečima. Budimo jedan
drugome savršen odraz…“
Ptičica Bakedane ga, zaglušen, prekinu prepustivši se željama koje je toliko
dugo potiskivao. Obrnuo je mog strica i ^nespretno, nije imao iskustva, prodro u
njega naraslim udom, na ivici orgazma. Grubi dodir pesniku zaustavi dah, oduže
mu moć govora i primora ga da zeva kao riba van vode… Preostalo mu je tek
toliko pesničkog duha da se uporedi s paperjastom galaksijom a onda se predao
energiji svog prijatelja pretvorenog u zver… primio ga je do kraja… leteo je
iznad zlatnog okeana… prelazio šume okamenjenog drveća kojem su, uz
zaglušujuću škripu, rasle zelene grane… peo se u prostor posut dalekim
zvezdama… sve dalje, i dalje, i dalje… i najednom pao, vrtoglavo, kroz sve
gušće atmosfere, sumporaste, trule, da bi se ponovo otelotvorio… Životinjske
uživanje, dosad uvek odbacivano, preplavilo mu je telo kao plima udišući život
onome što je smatrao beskorisnim: povratilo mu se čulo mirisa. Obavio ga je
užasan smrad njegovog ljubavnika, odvratan, neizdrživ… Nesvestan ove
promene, Ptičica Bakedane galopirao je silovitom žestinom dok mu je pljuvačka,
sve samo ne mirisna, letela po stričevom potiljku. Pesnik je zadržavao nagon za
povraćanjem, zatim ga je zaboleo stomak, a onda, vrtoglavom brzinom, nastupi
najveća od svih dijareja.
Mlaz tople, smrdljive vode okupao je stomak štampara, koji poskoči unazad
samo da bi ga novi nezadrživ mlaz pogodio u lice. Litre čiče, supe i morskih
plodova, kao i ostalih materija i fekalnih sokova obojiše krevet, pod i zidove u
braon. Natopljena je bila čak i tavanica… Kad se oluja smirila, dvojica
ljubavnika, usrani od glave do pete, zapanjeno su se gledali.
Ptičica Bakedane, izigravajući svetskog čoveka, pokušao je nešto da kaže, ali
je Benhamin stenjući pojurio preko terase u potrazi za nepostojećim klozetom.
Počeo je novi napad. Satima je čučao nad kofom dok mu se nisu ispraznila
creva, a i srce. Oprao se koliko je mogao u lavoru s prljavom vodom, obukao se,
sjurio niz uspravne stepenice i otpešačio kući praćen čoporom pasa lutalica koji
su ga njuškali mašući repom. Istuširao se. Sapunjao se sedam puta zaredom i
više nikad nije video svog prijatelja. Nisu ga zanimali drugi muškarci. Batalio je
poeziju i, pored toga što je brinuo o majci i prodavao knjige, posvetio se čekanju
blažene bolesti koja će ga odvesti sa ovog sveta. Upao je u takvu apatiju da ga
nije potresla čak ni apsurdna smrt prvog i poslednjeg prijatelja.
Popustila je jedna od metalnih sipki i Ptičica Bakedane pao je sa stepenica
udarivši glavom. Pošto se onesvestio, odveli su ga u hitnu pomoć. Kad ga je
ugledao na nosilima, dežurni bolničar, ne znajući o čemu je reč, zbog smrada
pomisli da je pred njim leš u poodmaklom stadijumu raspadanja i smesti ga u
rashladnu komoru. Zarobljen unutra, štampar je umro od smrzavanja.
I Haimeu su 1919. potonule lađe i završio je na maglovitim putevima ni sam
ne znajući šta tu radi. Konjina Gonzales od njega je napravio dobrog boksera, ali
nisu mu tehnika kojom je ovladao, ni snaga koju je razvio lomeći glave
pesnicama, donele sedamdeset pet pobeda nokautom: bio je to bes.
Svi njegovi suparnici, Čileanci, imali su korene, pretke, domovinu. Njihovim
venama tekla su omiljena pića i jela pripremana s nostalgijom. Pričali su o
„svojoj“ zemlji, „svojim“ planinama, „svom“ moru. Smatrali su se vlasnicima
vazduha koji dišu i bili su ubeđeni da zemlja obožava dodir njihovih koraka.
Dok on, „Haime Rus“, strašni šampion pristigao iz stepa, odrastao među
medvedima i dvoglavim orlovima, poznat još i kao „Kostolomac“ ili „Ubica iz
ringa“ ili „Prokleti gringo“, nije imao nikoga ko bi mu podario makar trunku
nežnosti. Njegov otac? Svetac ugušen sjajem dobrote. Njegova majka? Luda
odmetnica čije ruke, toliko pune mržnje, umesto da miluju, prže. Njegove sestre
i brat? Napaćene izbeglice iz Nedođije s dušom zarobljenom u ronilačkom odelu
koje im je prekinulo dotok kiseonika; ostrva bez mostova koja komuniciraju
sudarima, kao bilijarske kugle.
Bes zbog nepripadanja činio je njegove udarce strašnim, istinskim pokličima
„ovde sam“, koji lome rebra. Imao je želju da uđe u zemlju i slomi kosti
domorodaca, da pridobije poštovanje uništavanjem. Obožavao je da izaziva
gledaoce. Kad su miljenici padali slomljenih vilica ili nagnječenih bubrega i
jetre, ili su polumrtvi izlazili iz borbe, primao je poruge hvatajući se jednom
rukavicom za mošnice dok je drugom gestikulirao kao falusom prilikom
penetracije. Hranio se tom mržnjom. Nije se borio samo zbog novca i uživanja u
pobedi, već i da bi povećao odbojnost i pretvorio je u domovinu. Biti negativac
bilo je mnogo bolje nego živeti tiho i povučeno.
Borci u nelegalnim mečevima, pre kojih su se uvek održavale borbe pasa, bili
su krvoločniji od životinja. Nisu postojale runde i takmičari su se tukli bez
prestanka sve dok neko od njih ne bi poklekao. Borbe su organizovane u
kantinama, klanicama, garažama, na praznim placevima. Visoki ulozi budili su
žeđ i trošila su se burad vina, piva i rakije. Haimeu nije bilo lako da pobeđuje.
Pošto se niko nije trudio da usaglasi boksere prema težini, neki protivnici bili su
veliki kao trokrilni ormari. U tim teškim slučajevima pribegavao je trikovima
zanata koje je naučio od Konjine: laktanje, niski udarci, udarci glavom u obraz,
guranje untrašnjom stranom rukavice, udarci u potiljak, gušenja, gaženja,
sarkastična dobacivanja zbog kojih se gubi kontrola. U svakom slučaju, uvek bi
izlazio natečenog oka, nagnječenih rebara i uništenih živaca. Naredne dve
nedelje trpeo bi bolove, loše spavao, sanjao kako mu mačke jedu penis, budio se
vrišteći… U junu te nesrećne godine, posetio ga je Konjina Gonzales da mu
unjkavim glavom kaže:
„Dosta je bilo tajnih borbi. Ponudili su nam dobar ugovor za nacionalni
šampionat, u pravom ringu. O tebi će pisati i novine. Ako pobediš, dobro će nam
platiti i biće to početak boljeg života. Ako prihvatiš, a lud si ako budeš pravio
probleme i odbij eš ovu priliku, moraću da te pripremim. Na svoj način, jer više
nemaš vremena da usavršavaš tehnike. Snage imaš na pretek, mlatiš kao konj, i u
srcu si pobednik, ali nešto ti nedostaje, u stvari, imaš ga i previše: bes. Previše se
trudiš, gubiš kontrolu, trošiš energiju, spuštaš gard i bezglavo srljaš rizikujući da
ti pukne arkada i da te zaslepi krv. Sve to zbog preterane mržnje. Želim da
ovladaš ravnodušnošću. Za mesec dana očekuje te borba s Bebom, gorostasom
od sto dvadeset kila. Pre nego što je postao profesionalac, ubio je trojicu u
nelegalnim borbama. Ako naučiš da se kontrolišeš, pobedićeš ga.“
„Hoćeš da mi za jedan mesec promeniš karakter? Mora da si poludeo,
Konjino. Nemamo dovoljno vremena. Uostalom, to je nemoguće.“
 „Pokušaćemo, ako si muško.“
„Sumnjaš u moju muškost? Nisam peder.“
„Možda si kukavica.“
„Ja? Da vidimo.“
„Videćemo. Prvo će biti lako. Golicaću te perom, a ti ne smeš da se smeješ.
Kad više ne budeš golicljiv, preći ćemo na drugi test. On će te možda oslabiti. Za
utehu, reći ću ti da se moj tajni metod sastoji iz četiri etape… Nema ih mnogo,
ali su ubitačne.“
„Donesi svoje perce. Ako odlučim da se neću smejati, tako će i biti. Sve se
može kad se hoće.“
Nije bilo tako lako kao što je mislio. Pero, dugačko, orlovsko, moglo se
podneti pod pazuhom i na leđima, ali bilo je neprijatno na tabanima, a neizdrživo
na nozdrvama i u uvetu. Bio mu je dovoljan jedan dan da savlada nadražaje i
postane bezosećajan. Samo jednom Konjina je uspeo da ga uhvati na prepad i
natera ga da poskoči, i to tako što mu je zagolicao anus. Na kraju je mogao da
mu prevlaci pero preko otvorenih očiju, a da ovaj i ne trepne.
Onda su prešli na bockanje. Morao je da dozvoli da ga bode iglom, ali nije
smeo da reaguje. Trebalo mu je nedelju dana da se navikne. Učitelj nije imao
milosti. Zabadao mu je oštar vrh gde god je stigao ne zapostavljajući ni polne
organe. Haime je trpeo bol, pobedio reflekse i postao pasivan kao leš.
Konjina mu je dao četiri dana odmora do sledećeg testa i za to vreme otišao na
sever, u potrazi za važnim sredstvom koje mu je trebalo za treću probu. Vratio se
s kutijom od cigara, pažljivo zatvorenom, ali s rupicama na poklopcu.
„Ovde imam desetak tarantula. Morao sam da odem do Anda da bih ih
nahvatao. Velike su i veoma otrovne. Sreća pa hodaju sporije od kornjača.
Vidi…“
Otvorio je kutiju. Unutra su bile dlakave životinje dugačkih nogu i naduvenih
stomaka s narandžastim prugama. Konjina je prevrnuo jednu štapićem.
„Obrati pažnju, Rujo. Ispod grudi imaju dva crna zuba. Ako te ujedu, mrtav si.
Nisu agresivne, ali imaju gadan karakter. Reaguju na najmanji iznenadni pokret i
pokušavaju da ubrizgaju otrov. Da bi video da ne lažem…“
Pincetom je podigao jednu tarantulu i bacio je na šugavog psa koji je došao tu
da bi njuškao po đubretu. Ker je triput poskočio, zacvileo, uspeo da zbaci pauka,
ali već je za nekoliko trenutaka počeo da dahće, pao na zemlju drhteći i umro.
Haime proguta pljuvačku.
„Večeras lezi ranije jer ustajemo u ranu zoru.“
Noseći kutiju i bure, krenuli su pre svitanja ka brdu San Kristobal. Potražili su
mirno mesto. Konjina je prebacio tarantule u bure i okrenuo ga ka Haimeu koji
je ležao na zemlji pretvarajući se da je kamen. Sačekali su nekoliko sati da sunce
zagreje tlo. Tarantule su se razbudile i pokušale da izađu iz bureta. Da bi to
uradile, morale su da pređu preko Haimeovih nogu, stomaka, polnog organa,
grudi i lica. Bio je nag. Prijala im je temperatura njegovog tela i zadržale su se tu
pola sata, koji su mom ocu izgledali kao večnost, ali nije mu bilo neprijatno jer
je, otuđen od svog tela, zapao u blaženstvo koje ga je sjedinilo s čitavim
kosmosom. Shvatio je da se iza straha od života, postojanja ugroženog glađu,
prirodnim katastrofama, bolestima, ljudskim zverstvima, prostire beskrajni mir.
U glavi mu se rodila misao koju je neprestano ponavljao sve vreme dok je na
sebi trpeo tarantule: Ja bez sveta, ne. Svet bez mene, bolji. Konačno su otišle.
Konjina Gonzales, bled u licu, poslužio mu je veoma slatku kafu koju je nasuo iz
termosa.
„Ti si izuzetan mladić. Postaćeš šampion zato što se ne plašiš smrti. Sad još
samo treba da naučiš kako da postaneš nevidljiv. Očekuje te poslednji test,
najteži.“
Kad mu je Konjina ispričao šta očekuje od njega, Haime je pobesneo i rekao
mu da je poludeo. Potom ga je preplavio osećaj kosmičkog mira koji mu je bilo
donelo druženje s tarantulama da bi, konačno, gotovo ravnodušno pristao.
U šest po podne, u vreme zatvaranja zoološkog vrta, poneli su četiri flaše
crnog vina i otišli da posete gospodina Gumersinda, starog čuvara, prijatelja i
bivšeg Konjininog obožavaoca. Dočekao ih je sa oduševljenjem. Zbog
usamljenih noći provedenih uz riku, graktanje i ljubavni zov osećao je žeđ, ne
samo za vinom, već i za ljudskim društvom. Bokser ga je navodio da pije čašu za
čašom sve dok veći deo te četiri litre nije završio u njegovom stomaku. Strovalio
se na poljski krevet i tako glasno zahrkao da su sa zidova popadali kalendari stari
tri godine.
Konjina je pregledao fioke i pronašao svežanj ključeva. Zaputili su se ka
velikom kavezu s bengalskim tigrovima. Unutra su bile četiri odrasle životinje –
jedan mužjak i tri ženke – kao i desetak mladunaca, ne većih od mačke. Počelo
je da se smrkava. Zarobljene u tom prostoru koji je, iako velik, bio omeđen
rešetkama, zveri su se budile iz dnevnog dremeža i šetale s kraja na kraj s
postojanošću koja se činila nerazumnom.
Haimeov zadatak bio je da uđe u kavez, sedne u centar i ostane tu do jutra, a
da ga zveri ne prožderu. Moj otac stavio je ključ u bravu, polako ga okrenuo,
pažljivo otvorio vrata, provukao se unutra, zaključao se i, zaboravljajući na sebe,
poput praznog vozila uputio se ka odredištu prolazeći pored tigrova koji ga nisu
primećivali. Seo je prekrštenih nogu i ostao tu pomešan s vazduhom, hladnoćom,
bez podela, bez ijedne misli u glavi, bez ikakvih osećanja u srcu, bez želja i
potreba, oslobođen svakog posedovanja.
Zveri ga nisu videle. Štaviše, jedna ženka približila se da ga onjuši, zaparala
zemlju i ispisala mu topao mlaz na leđa. Kad su s prvim sunčevim zracima
rešetke isplazile duge crne jezike koji su pod izdelili u obasjane pravougaonike,
Haime je, normalnim korakom ne pokušavajući da se sakrije, zaobišao tigrove
koji su polegali spremajući se za spavanje i izašao iz kaveza. Nije mogao da
pomeri usta u osmeh, već je seo i ispio flašu ruma koju mu je dodao oduševljeni
Konjina Gonzales. Zajedno su ponosno prepešačili deset kilometara da bi se
vratili kući.
„Spreman si, Rujo. Nije se rodio taj koji tebe može da pobedi. Beba će iz te
borbe izaći kao starac. Bićeš nacionalni šampion.“
Novine su razglasile vesti o bokserskom meču i košarkaški teren na kojem je
podignut ring bio je pun. Svi su navijali za Bebu i došli su da vide kako će
razbiti nos mom ocu. Haime je prilazio ringu u pratnji Konjine, okružen
zvižducima i kišom flaša iz kojih je prskalo pivo i urin. Posle uobičajenog
predstavljanja, bokseri su skinuli ogrtače i gledalištem se zaorio smeh. Pred tim
visokim, krupnim, teškim, mišićavim mastodontom, moj otac izgledao je kao
slabašni patuljak.
Neki obožavalac uzviknu: „Kladim se da će ga Beba nokautirati za manje od
dva minuta!“
Niko se nije usprotivio, svi su aplaudirali. Haime je polako počeo da nestaje.
Kad se oglasilo zvono za početak prve runde, bio je nevidljiv. Bio je telo bez
ikoga, mašina za uništavanje. Div nije znao odakle da krene. Promašivao je sa
svakim udarcem. Suparnik mu je bio brz, hladan, izbegavao ga je i povlačio se
ne pokazujući se. Kad je došlo vreme za pauzu, preznojavajući se od vrućine i
boreći se za dah, Bebi se činilo da je sam. Borio se protiv vazduha koji ga je
posmatrao očima mrtvaka…
Ponovo se oglasilo zvono. Opet mu se činilo da je osa komete koja kruži oko
njega, u smeru suprotnom od kretanja kazaljki na satu. Kako, pobogu, da ga
zakači desnicom? Dekoncentrisan, na trenutak je spustio gard i primio jak udarac
u jetru, posle kojeg je usledio aperkat u vilicu, od čega se zateturao. U gledalištu
je zavladao muk. Senka je nastavila da udara i levi kapak njihovog miljenika
pukao je kao zreli nar. Pre nego što je stigao da reaguje primio je još tri udarca u
ranu. Krv je lila ostavljajući mu samo jedno zdravo oko… Haime je iskoristio
ovu prednost da bi mu slomio nos.
Runda se završila. Trojica pomoćnika zatvorila su zvaničnom šampionu ranu
vazelinom, napunili mu nos vatom i prineli lavor da ispljune dva slomljena zuba.
Objašnjavajući mu da su povrede čista slučajnost, obična nepažnja, svima nam
ponekad na trenutak popusti pažnja, ubedili su ga da će u sledećoj rundi samleti
protivnika.
Oglasilo se zvono… Haime je smireno, posmatrajući ga sa udaljenosti od
jednog milenijuma, prilazio suparniku, dok su mu ruke visile pored tela. Beba je
jurnuo ka njemu kao bik na dan svog strašnog suda i uputio niz udaraca koji su
se izgubili u prostoru pretvorenom u beskraj. Neprijatelj nije pružao otpor;
odjednom se uhvatio u klinč s Bebom i boks se pretvorio u ples. Nije bio čovek
već zmija.
Dezorijentisan, stao je nasred ringa, oslobođen agresije, iščekujući odgovor.
Haime je zaplesao skakućući napred-nazad, i obrnuto, prebacujući se sa strane
na stranu, ne upućujući nijedan udarac. Narod je počeo da se buni. Više nisu
znali protiv koga navijaju. Rus je izgubio tu nacionalnu pripadnost, kao i lik,
siluetu, ličnost. Niko nije mogao da mu sudi, kao niko postao je neko. Beba,
umoran, možda hipnotisan, spusti rukavice i tada je usledio munjevit udarac…
Primao je neprestane batine, u stomak, rebra, bradu, nos, oči, slepoočnice.
Podsećao je na kuću koju ruše.
Haimeovi udarci, besprekorni, precizni, zvučali su kao pucnji i prodirali su
kroz bezbroj rupa u oslabljenoj odbrani. Gorostas je ječeći pao na jedno koleno i
počeo da se guši. Odbrojali su mu do osam. Posrćući, vratio se u borbu. Činilo se
da mu je jedan Haimeov udarac slomio rebra. Drugi mu je okrvavio usta.
Naduvena donja usna visila mu je kao mrtva ostriga. Direkt kao da mu je izbio
oko. Ljudina, na rubu očaja, prestravljen, ispruži ruku da bi zatražio pomoć od
svojih trenera moleći ih da bace peškir. Kako taj pokret nije imao nikakvog
značaja za borbu, iznenadio je Haimea i, sasvim slučajno, pogodio ga posred
čela. Glava mu je poletela unazad raspršujući mu oreol od kapljica znoja. Udarac
nije bio dovoljno snažan da bi ga nokautirao, ali je, pošto je došao iznenada,
izazvao kratak spoj u mozgu. Rebe je iskoristio taj prekid da mu se uvuče u dušu
i preuzme kontrolu.
Kavkazac se nije pokazivao već godinama, još od smrti obućara Alehandra.
Haime se branio epileptičnim napadima. Ali sada, zahvaljujući nagomilanoj želji
za postojanjem, uzjahao je Haimea. Ovaj, kao da je malaksao, pognuo je ramena,
pokreti su mu usporili, glas ogrubeo, a pogled užario. S beskrajnom samilošću
pogledao je okrvavljenog Bebu, koji je od silnih batina izgledao kao idiot,
zagrlio ga je, poljubio u obraze i rekao:
„Brate goju, ne mogu nastaviti da te bijem. Zapovest dvesta šesnaest: Voli
bližnjeg svoga. Zapovest dvesta pedeset jedan: Zabranjeno je vređati druge. Ako
nam je zabranjeno da izgovaramo uvrede, onda isto važi i za udarce. Zapovest
trista: Zabranjeno je udariti bez dozvole. Bog, blagosloven bio, nije dozvolio
boks. Ni ti ni ja nismo kriminalci da bismo zaslužili bičevanje. Zapovest trista
dva: Zabranjeno je mrzeti bližnjeg i ponižavati ga u javnosti. Oprosti mi, Bebo,
za ono što ti je učinio moj neuki domaćin. Zapovest trista devetnaest:
Zabranjeno je tući roditelje. Sva ljudska bića su, u nekom trenutku, bila ili će
biti naši roditelji. Zbog toga što ti je povredio telo, Haime zaslužuje smrt
davljenjem. Oprosti mu. Iz dubine svoje duše, preklinjem te, o Gospode!“
Bebi je ovaj monolog obezbedio dovoljno vremena da se pribere i, videvši
kako neprijatelj pruža ka njemu svoje mršave ruke, iskoristio je priliku da mu
zada udarac u stomak koji je prekinuo govoranciju. Salom su se razlili uzvici
oduševljenja, i povicima „Kuhinja“, obožavaoci su pozivali svog šampiona da
razbuca izdajnikov stomak. Nastavio je da udara. Rebe se nije branio. Za kaznu
je ponudio i svoje lice:
„Ako tako želiš, brate, samo izvoli. Udri dok se ne umoriš. Pretvoriću tvoju
mržnju u milovanja.“
Beba mu je zgnječio lice. Rebe je tražio još udaraca. Lomio mu je kosti, a
Haime je podigao ruke kao pod tušem da bi što bolje primio udarce. Izleteo mu
je zub, a on se nasmejao pljujući krv s blaženim izrazom lica… Počeo je da traži
udarce, i našao ih je. Jurnuo je napred i bacio se u naručje strašne zveri da ga
rastrgne, pojede. Krvoločna masa tražila je još. Kavkazac, koji je nekim čudom i
dalje stajao na nogama i trpeo kišu udaraca, poče da recituje psalm: „Ta, u Bogu
je mir duši mojoj, od njega je spasenje moje; on je spasenje moje, utočište moje,
neću posrnuti nimalo…“
Konjina Gonzales baci peškir u ring i odmah se provuče kroz konopce i pojuri
da izvuče Haimea iz Bebinog zagrljaja. Očajan što ne može da ga nokautira,
Beba ga je ščepao za grlo, spreman da ga udavi. Konjina ga je odvukao u ugao i
na glavu mu sasuo kofu ledene vode. Iznenadna hladnoća razdrmala je Haimea i
uplašila Rebea. Čim je duh nestao, nastupio je bol. Moj otac stropoštao se na pod
s četiri slomljena rebra. Morali su da ga odnesu s terena na nosilima. Tako se
završila njegova bokserska karijera.
Konjina se napio da bi mu s velikom tugom saopštio: „Mali, mogao si da
budeš prvi, ali lud si. Prošao je naš voz i nećemo uhvatiti drugi. Već sam star.
Idem u Čanjaral, u rodnu kuću. Gajiću paradajz da me podseća na bokserske
rukavice. Zbogom.“
Haimeu je trebalo tri meseca da se oporavi od batina. Pošto je Konjina odjavio
sobu u starom kraju, po izlasku iz bolnice morao je da potraži novo mesto za
život. Krenuo je kod Tereze i Benhamina da vidi hoće li ga primiti na neko
vreme.
Bio je decembar 1919. Vladala j e nepodnošljiva vrućina, ali u svim
trgovinama bili su izloženi snežni ukrasi, sanke i Deda Mrazevi opremljeni za
polarnu hladnoću. U tom besmislenom prazničnom duhu, uvezenom iz evropske
zime da bi se ukorenio usred leta, neprijatnim iznenađenjima nije bilo kraja. Sad
je red bio na Terezu… Ona je naprosto poludela.
Odakle joj puška? Niko nije mogao da otkrije. Izašla je na balkon i počela da
puca. Sreća pa joj je bes bio ublažen odbijanjem smrti: htela je samo da rani u
noge da bi, sudeći prema njenim povicima koji su pratili pucnje, sprečila žrtve
da tumaraju naokolo kao deo odvratnog stada. Obuzela ju je mržnja prema svim
vrstama uniformi. Pucala je uzvikujući: „Dole jednakost! Živela raznolikost!“
Ranila je jednog policajca, dvojicu vojnika, jednog kelnera, srednjoškolku,
sladoledžiju, trojicu dečaka u fudbalskim dresovima, činovnika, medicinsku
sestru i starog Deda Mraza koji je prolazio tuda i prodavao ušećereni kikiriki.
Haime je stigao pola sata posle početka pucnjave i žrtve su ječale ležeći na ulici,
pokušavajući da zaustave krv koja im je šikljala iz butina i listova. Hitna pomoć
nikako da stigne. Benhamin i Lola, klečeći među ranjenima, preklinjali su majku
da prestane da puca.
Kako su komšije napravile kordon da bi zaustavili prolaznike, Tereza, koja je
bila odličan strelac, poče da ubija golubove urlajući da su i vražje ptice
uniformisane. Posle je pucala na senke jer su sve iste boje. Kad je odlučila da su
i ljudska tela uniformisana, jer su svi iste građe i imaju glavu, trup i udove,
nastao je haos. Benhamin i Lola su pobegli, izbegavajući metke, i sakrili se ispod
kola. Konačno su stigli policajci, jedna ambulantna kola i vatrogasni kamion.
Savetovali su ih da sačekaju dok ne ostane bez municije.
Kad su čuli škljocanje, bolničari su pojurili da pomognu ranjenima a
vatrogasci su razvukli merdevine da zaklone prozor kako bi sprečili ludaču da
skoči na ulicu. Da li je zaista ostala bez municije ili se samo primirila da napuni
pušku iščekujući da joj se približi neko na koga će otvoriti svoju osvetničku
vatru?
Haime je bez razmišljanja, zaboravljajući na bolove, skočio na merdevine,
popeo se i, snažno se odrazivši, uskočio pravo u trpezariju. Na stoluje zatekao
Terezu, kojoj je samo glava virila iz tamne penušave vode, kako gola leži u
metalnoj kadi. Prazna puška kupala se s njom. Oči su joj bile širom otvorene,
okrugle, užarene, a koža na licu razvučena kao da je premala da zadrži toliku
ogorčenost. Ne prepoznavši sina, govorila je ne obraćajući pažnju na njega, kao
da pokušava da razgovara s nekim ko mu stoji iza leđa:
„Ne pitaj ko si jer nisi niko i ništa. Nikad nisi postojao. Kao ja… Mi smo
uljezi u ovom nestvarnom svetu gde nema ničeg istinitog i stvarnost je samo
privid. Svuda naokolo su uniforme, sve kopija do kopije. Svako odelo, svako
telo, svaka duša, sve je maska. Svuda je samo površnost, a nigde suštine. Komad
stene, komad mesa, poplava, požar, masakr, uvek ista dvolična igra praznine.
Mrtvi smo otkad je sveta i veka. Niko se nikad nije rodio. Zadavi me, izbavi me
iz ove laži!“
Terezin očaj bilo je toliki da je Haime pružio ruke u nameri da je posluša. Ona
je kleknula na kolena pokazujući svoje duge, mlohave grudi, velike banane koje
su joj sezale do pupka.
„Ja više nemam snage. Ti, kao dobar dželat, promeni svet. Učini da se
konačno rodi…“
Potiskujući sažaljenje koje ga je nagonilo na materoubistvo, Haime potrča da
otvori vrata. Policajci su ušli kao klovnovi jureći s kraja na kraj, uzvikujući
naređenja, nišaneći karabinima, mašući pendrecima, drhteći kao da je sirota žena
pomahnitala gorila. Posle njih, belji od parafinskih sveća, stigli su Benhamin i
Lola. Teraza ni njih nije prepoznala. Zaronila je u vodu u nameri da se udavi.
Panduri nisu znali kako da je spasu pa su prevrnuli kadu. Voda se razlila po podu
šireći odvratan smrad. Pored masnoće i sapuna, u njoj su bili ostaci hrane, knjige
pretvorene u kašu, komadići fotografija, izmet i staklene kuglice.
Vezali su joj ruke, umotali je u ćebe i odveli. Dok je prolazila pored Haimea,
na trenutak joj se vratio razum: „Sine moj, idi kod Rekabarena. Jedino nas on
nije lagao.“
Onda je urliknula kao životinja i počela da se otima uniformisanima, dok joj je
na usta izlazila pena. Krici su joj se čuli sve dok se kola hitne pomoći koja su je
vozila u ludnicu nisu pretvorila u belu tačku na kraju Avenije Independensija.
Lola je otišla odmah posle policajaca i vatrogasaca ne prozborivši ni reč.
Potiskujući jecaje i mučninu, Benhamin je pripasao majčinu kecelju i počeo da
čisti stan. Ni on nije progovarao. Haime se osećao kao stranac. Znao je da će
njegov brat smestiti Terezu u pristojnu kliniku. Na kraju krajeva, stara je
pripadala njemu, bila mu je skoro kao supruga. Da mu ponudi pomoć, samo bi
probudio ljubomoru. Bolje mu je da se zatvori u neki jeftin hotel dok se ne završi
ova prokleta godina.
Proveo je sedam dana u sobi trinaest, a da nije palio svetlo, ni razgovarao sa
sobom, ni čitao novine, opružen kao leš. Kad su se oglasile sirene koje najavljuju
početak nove godine, poslednjim parama koje su mu ostale platio je račun i
izašao da se izgrli s ljudima na ulici. Prva koja mu je pala u zagrljaj bila je neka
mišićava brineta, lepa i srčana. Stiskali su se jedno uz drugo priljubljujući bez
ustezanja intimne delove, nasrćući jedno na drugo kao dva ratna broda, ljubeći se
silinom đuladi. Ne razdvajajući se, potražili su senovito mesto iza nekog
kamiona i tamo, stojeći, satima vodili ljubav.
Posle četvrtog svršavanja, Haime je zapita kako se zove. Ispostavilo se da je
to Izolda, Munja iz Limačea, bacačica noževa. Moj otac izvrnuo je prazne
džepove i predložio joj da ga uzme za pomoćnika. Iz ranca koji je nosila na
leđima devojka je izvadila sedam širokih noževa, namestila Haimea pored
drvenih vrata, udaljila se nekoliko koraka unazad i ledenim glasom izgovorila:
„Da li smeš?“
Haime je osetio da ga noge izdaju, ali glad ga je posavetovala da rizikuje
glavu uprkos ženinom alkoholnom zadahu.
„Neću ni trepnuti!“
Gađala ga je bodežima. Jedan zamalo da mu okrzne uvo. Drugi se zario
opasno blizu rebara. Treći mu je zagolicao list. Time je završena leva strana. Još
tri udarca napravila su ravnotežu s desne strane.
„Raširi malo noge. I dalje se ne plašiš?“
Haime je raširio noge i nije rekao ni reč, ne zato što je bio hrabar, već zato što
je ostao bez glasa. Sedmi ubod zario mu se tako blizu međice i, da mu se alatka
nije skupila kao pamučni prsluk opran u vreloj vodi, sigurno bi ga kastrirala. Ta
1920. donela mu je i prvu priliku: biće meta tamnopute Izolde u cirkusu Tonija
Šargarepe.
Bela cirkuska šatra, posivela od silne upotrebe, prekrivena zakrpama i flekama
nalik na gnojave rane, bila je mala. Gledaocima je za sedenje na raspolaganju
bila galerija napravljena od grubo tesanih dasaka, a bina, ograđena kanisterima u
bojama čileanske zastave, u nedostatku dobrih tepiha bila je prekrivena
džakovima za krompir. U jednom kamionu prevozili su opremu i dresiranog
magarca, a u drugom je putovala trupa, sačinjena isključivo od članova porodice.
Gospodin Ernan Kanjas, poznat kao Toni Šargarepa, od glave do pete obučen u
narandžasto (tvrdio je da je potomak Hosea Hoakina Kanjasa Aldunatea,
sveštenika Karauea, kojem se u naletu oduševljenja u vreme Nezavisnosti
omakla greška iz koje je nastala tajna porodica), akrobatama je bio deda.
Njegova supruga, Emilija Kanjas, poznata kao Toni Zelena salata, obučena u
zeleno (tvrdila je da je unuka Blasa Kanjasa Kalva, sveštenika koji je osnovao
Kongregaciju Marijine kuće i koji je, na dan otvaranja manastira, pošto je
preterao s punčom, zgrešio s jednom časnom sestrom; čim je počeo da joj se
primećuje stomak, izbacili su je, pa je morala da se porodi u kamionu punom
lubenica koji ju je odvezao pravo do talkauanskih javih kuća), bavila se
finansijama i delila novac i namirnice pravedno kao Solomon.
Dvoje trapezista, žonglera, hodača po žici, krotitelja magarca koji je znao da
njače državnu himnu, bili su roditelji Izolde i njena tri brata. Tu su bile i tri žene
koje su s njenom braćom živele u slobodnom braku. Svake noći nasumično su
odlučivali ko će s kim spavati. Neodređen broj dece sve tri žene zvao je
majkama, a sva tri muškarca očevima. Najmučniji deo nastupa bilo je stalno
presvlačenje. Toni Šargarepa i Toni Zelena salata uvek su bili isto obučeni, ali
ostali su počinjali nastup obučeni u muzičare i svirali su polku pored biletarnice
postavljene u zadnjem delu putničkog kamiona kako bi primamili gledaoce.
Potom su trčali da obuku uniforme razvodnika, čistača, majstora koji postavljaju
trapeze, prodavača balona, čokolada i lizalica, da bi se posle presvukli i nastupali
kao ljudi od gume, akrobate; njih osmoro vozilo je jedan bicikl, plesali su rumbu
na žici, bacali magarca u vazduh pa ga hvatali nogama, i vrteli ga zajedno s dve
velike drvene kugle…
Haimeu, koji se nije rodio pod šatrom, niti odrastao u kamionu, pa mu je bilo
teško da nauči sve te akrobacije, pronašli su manje uzbudljivu ulogu. Pored toga
što je rizikovao glavu dozvoljavajući ljubavnici da ga ocrtava noževima, dobio je
zadatak da visi zakačen za kosu. Pošto od poslednjeg bokserskog meča nije išao
kod brice, izrasla mu je duga, gusta, ravna kosa, koju su akrobate premazale
katranom i, provukavši žicu kao osovinu, uplele u kiku na čijem se kraju nalazila
čelična karika. Kad ga podignu na tri metra iznad bine trebalo je samo da
pokazuje mišiće, pojede empanadu koja mu je ujedno bila i večera i potom
pročita list iz novina u koji je bila umotana.
Taj novi život, obavijen magijom, tekao je po ustaljenom rasporedu.
Ponedeijak, rasklapanje šatre. Utorak, polazak u drugo selo. Sreda, postavljanje
šatre. Četvrtak, šetnja ulicama u povorci. Petak i subota, po dve predstave.
Nedelja, dodavanje jednog matinea za decu, a uveče, po završetku sve tri
predstave, opijanje i vođenje ljubavi pod tribinama. Cirkus bi nekad bio pun, a
nekad bi, što je bilo češće, bio skoro prazan. Dešavalo se da drže predstave za
dvoje ili troje gledalaca. Niko nije tugovao. Nisu hteli da se obogate, već da
zarade za život. Umetnička priroda nije marila za budućnost. Po karakteru su bili
slični pticama. Ustajali su u zoru, bez prebijene pare, i tokom dana pokušavali da
napune stomake. Svi su osećali neobičnu sreću koja je ubrzo zarazila i Haimea.
Putovati tako, slobodno, s porodicom, uživajući u otvorenim prostranstvima,
bilo je kao dar s neba. Bez žurbe, mirno kao ptice selice, putovali su po čitavoj
zemlji, od sela do sela, uvek ka jugu. Od obične kokoške, koju bi začinili
šumskim biljem, umeli su da naprave kraljevsku gozbu a monotoniju putovanja
prekraćivali su pesmama i šalama. Izolda je bila ljubavnica širokog spektra
orgazama, u rasponu od devojačke cike do rike mamuta, pa Haime nije ni osetio
kako nedeije prolaze. Toni Šargarepa, uvek pod ruku s Toni Zelenom salatom,
zajedno su imali oko sto devedeset godina. Jednom su mu prišli i rekli:
„Prijatelju, mnogo si usrećio našu jedinu unuku i želimo nešto da ti
poklonimo. Ispričaćemo ti vic koji smo smislili specijalno za tebe. Čuvaj ga kao
dragulj i nikome ga ne pričaj, tako da kad tvoja prva unuka dovede ljubavnika
koji je čini srećnom možeš da mu ga predaš netaknutog. Dobro slušaj jer ti
nećemo ponavljati dvaput.
„Neki čovek ugleda žabu. Žaba mu kaže: 'Poljubi me, molim te.'
„Čovek pomisli: 'Žaba koja govori sigurno je začarana princeza. Poljubiću je,
ponovo će biti ona stara, udaće se za mene i postaću milioner.' Čovek poljubi
žabu, oseti eksploziju i pretvori se u žapca.
„Žaba mu reče: 'Baš sam srećna! Toliko dugo si bio začaran i konačno sam
uspela da te spasem!'“
Haime nikad nije znao šta je ta priča probudila u njemu, ali umesto da se
nasmeje, rasplakao se.
Dvoje starih kl ovnova zadovoljno zapljeskaše rukama. „Nismo pogrešili. Ti
si osećajan čovek. Dobre šale, baš kao i sreća, treba da izazovu suze.“
Kad su stigli u Puerto Mot zarobila ih je zima praćena olujnim kišama. Tamo
su ostali tri nedeije čekajući da prestane potop. Voda je padala i padala i padala.
Nisu mogli da podignu šatru u tom blatu. Ubijali su vreme igrajući karte,
zatvoreni u kamionu. Žene su izašle u potrazi za poslom da bi imali šta da jedu.
Haime se ponudio da im se pridruži. Muškarci mu tutnuše karte u ruke, postaviše
ga ispred parčeta hleba sa sirom i čaše vina dajući mu do znanja da, po
porodičnoj tradiciji, muževi i ljubavnici ne rade s prostacima, kako su nazivali
sve ljude koji nisu pripadali cirkuskom svetu.
„Mi smo čisti, a oni su lažni kao hrpe papira koje predstavljaju novčanice.“
Od žena je ostala samo baba, koja je trenutke odmora koristila tako što je
pokušavala da dresira žapca. Kako su ispričali Haimeu, počela je pre deset
godina i uspela da ga nauči da kaže mama, ali to nije bilo dovoljno da nastupa
pred publikom.
„Zar žabe žive toliko godina?“
„Žive ko kornjače, više od sto godina. Možda jednog dana Toni Zelena salata
uspe da ga nauči da popije benzin i pljune ispred sveće tako da izazove veliki
plamen.“
Toni Šargarepa bio je ubeđen da će njegova supruga uspeti da izdresira
vodozemca. „Ako je ukrotila mene, bivšeg džeparoša iz tramvaja, ukrotiće i
njega. Od nje sam naučio svoju prvu tačku: obučen u klovna, prolazio sam pored
putnika, krao pet novčanika, bacao ih u vazduh, žonglirao njima i netaknute ih
vraćao vlasnicima. Potom bih prošao sa šeširom… Od te milostinje kupili smo
platno za svoj prvi cirkus.“
Žene su se uvekvraćale punih ruku. Čim je prestala kiša vratili su se
nastupima i nastavili put ka jugu. Kad stignu u Punta Arenas, okrenuće se nazad
ka severu, ka Ariki. Mislili su da će tako živeti do kraja života, generacijama,
pretvoreni u čarobni visak koji se penje i spušta po dugačkoj i uskoj domovini
kao beskrajno milovanje.
Haimea su toliko vukli za kosu da je počeo da razvija intelektualne težnje.
Počeo je istinski da čita novine, tamo u visinama. Cirkuzanti su mu se
podsmevali:
„Mi, na sreću, nismo dep prostačkog sveta koji je čista glupost i laž. Ništa od
onoga što pričaju nije istina. Stvarnost nije gomila slova. Jedina ti je mana,
Haime, to što si naučio da čitaš. Znaš li zašto prostaci toliko čitaju? Pretvaraju u
reči sve ono što ne umeju da urade.“
Naslovne strane slavile su ekonomski procvat. Haime se uznemirio: stalna
putovanja po zemlji omogućila su mu da vidi u kakvoj ponižavajućoj bedi žive
seljaci i radnici. Kako slave privredni uspeh usred tolike gladi? Da bi se to
shvatilo, potreban je britkiji um, naviknut da događaje posmatra iz ptičje
perspektive. Nije umeo da analizira ono što je pročitao pa mu se zbog toga činilo
kao da se otečenog oka bori protiv šampiona koji napada sa zamućene strane.
Doneo je veoma važnu odluku. Jedne olujne noći, kad se žene nisu vratile na
spavanje („Ne brini“, rekoše mu prijatelji, „kasno su završile posao i da ne bi
pokisle, ostale su da prespavaju u jeftinom hotelu, kao što su i pre radile.“),
sakrio se u tovarni kamion gde je noćio magarac da ga ne bi ubio grom. Pošto se
uverio da životinja spava – nije hteo ni nerazumne svedoke – pozvao je Rebea.
Kavkazac, iznenađen neočekivanim zanimanjem nekoga ko ga je po cenu
epileptičnih napada primorao da luta i umire od dosade po sivim pustinjama
međusveta, poslušao je kao izgubljeni pas koji je pronašao svog gazdu.
„Bedna utvaro, prestani da letiš naokolo kao pijani gavran i sedi mirno
naspram mene jer želim nešto da ti predložim!“
„Dobro, Haim.“
„Ne zovem se Haim, i nemam veze s tim čudnim imenima! Zovi me Haime ili
te proterujem sa ovog sveta!“
„Dobro, Haime.“
„E, tako! Ne znam da li stvarno postojiš ili si porodična halucinacija. Otac mi
je umro lud a i majka je krenula njegovim stopama. Ne bi me iznenadilo da sam
i ja poludeo. Bilo kako bilo, pojavljuješ se kad te pozovem i pričaš razumno o
nečemu što meni ne bi ni palo na pamet. Možeš da mi budeš od koristi.
Pretpostavljam da želiš da postojiš, zato si ovde. Ali zavisiš od moje volje.
Dobro me slušaj: moram da shvatim ovo što čitam u novinama. Zanima me Čile.
Jevreji i njihova tradicija nemaju nikakve veze sa mnom. Želim da stvoriš drugu
odeću, ne mogu da te gledam kao rabina. Smisli umereno odelo, normalno, a ne
te ekstravagantne gluposti u srednjoevropskom stilu iz devetnaestog veka. Pojavi
se bez brade i s kratkom kosom, dobro prouči ovu stvarnost i nikad mi više ne
pominji Adonaja. Toru, Kabalu ili Talmud. Šta kažeš?“
„Iako zloupotrebljavaš svoju moć, Haime, shvatam da se vremena menjaju i
da se istine jedne epohe i jednog mesta ne mogu primeniti u drugom vremenu i
na drugom mestu. Moj izgled, iako čitavu večnost ne želim to da priznam, čista
je iluzija. Nisam sačinjen od materije, već od sećanja. Odmah ću ga se rešiti.
Vidi…“
I Rebe se, junački savladavši svoju nostalgiju, pretvori u obrijanog čoveka,
uredno očešljanog, obučenog u elegantno sivo odelo, košulju od belog puplina, s
kravatom na diskretne pruge i kišobranom. Reče sa osmehom: „Stojim vam na
raspolaganju, gospodine. Kako vam se čini?“
„Kišobran ti ne treba a osmeh je beskoristan. Zvaću te samo da bismo
razgovarali o vestima.“
„Nešto, ma koliko malo bilo, mnogo je više nego ništa, gospodine.“
„Prestani da me zoveš gospodinom i nastavi da mi se obraćaš sa ti. Sad idi.“
Poslušni duh nestade. Od tog trenutka, Haime ga je viđao svakodnevno, kad
god bi otišao na veliku nuždu. Taj ozbiljan trenutak pravdao je novine koje je
nosio presavijene u ruci i obezbeđivao mu samoću potrebnu za dijaloge koji su
drugima izgledali kao monolozi ludaka.
„Haime, proučio sam temu: ovaj period blagostanja o kojem novinari toliko
pričaju samo je krečenje groba. Istina se ne nalazi u uvodnim člancima, već na
ekonomskim stranama. Zemlja koju zoveš svojom, a nadam se da ne grešiš,
prodaje se, rudnik po rudnik, njivu po njivu, Amerikancima. Naravno da dolari
špekulantima izgledaju kao blagoslov, ali to su papiri koji iščezavaju. Stranci
odnose bogatstvo iz zemljišta. Tvoji Čileanci se ne bogate, već se zadužuju.
Opasna je to situacija. Narodna glad može izazvati revoluciju. Ali pokušaće sve
da zamažu predsedničkim izborima.“
„Ne razumem.“
„Haime, ti si sad cirkuski čovek. Znaš da istaknuti prostaci koriste laž kao
univerzalno sredstvo. Priseti se nastupa komičara: klovn ne može sam da
nasmeje publiku, već mu treba saradnik. Toni je raskošan, simpatičan, razmetljiv
i brbljiv; njegov kolega, Avgust, antipatičan je, ozbiljan, siv i ne naročito pričljiv.
Izgledaju kao neprijatelji, ali zajedno izazivaju smeh zbog kojeg cirkus nastavlja
s radom.
„Sad imamo dva kandidata za predsednika republike. Tonija, Artura
Alesandrija, emotivnog, brbljivog, cmiljenog, optimističnog; i Avgusta, Luisa
Barosa Borgonja, akademika, hladnog, aristokratu, autoritativnog. Prvi govori o
svetloj budućnosti, drugi o opasnoj sadašnjosti. Jedan traži slobodu, drugi
ugnjetavanje. Iza obojice stoje isti ljudi koji dele iste ciljeve: prevariti siromašne,
ubediti ih da učestvuju u odlučivanju o sudbini domovine. Što je Borgonjo
neprijatniji, to Alesandri ostavlja bolju sliku među narodom, koji ga, ujedinjen
oko iluzije, može izabrati za predsednika.
„Ali, izuzev površnih reformi, kapitalistički režim ostaće isti. Država će se i
dalje prodavati a glad mogu da utole samo meci. Postoji i treći kandidat, kojeg
retko ko primećuje, i koji nema velike šanse da bude izabran pošto propoveda
izvan tog cirkusa, odnosno iz zatvora, i nudi nemoguću istinu, Luis Emiliano
Rekabaren. Umesto da galami da bi ostvario male pobede, kao majmun u
zoološkom vrtu koji traži da se čuvar prema njemu lepo ponaša, da dobije
nekoliko oraha više, ali ne pokušava da uništi kavez, Rekabaren želi sve: da se
ukinu granice, da se planeta pretvori u jednu državu, da se proglasi rat ratu, da se
zemljište oduzme i razdeli seljacima, da se ukine privatna svojina, uništi
kapitalistički sistem, vlast prepusti narodu, razvija političko obrazovanje.
„Ukratko, želi da ponovi Rusku revoluciju. Taj čovek mnogo će patiti. Nema
bogatstvo koje bi mu obezbedilo podršku. Ide protiv vlasti, a nezreli narod više
voli da sluša Alesandrijeve 'privlačne' reči zadovoljavajući se obećanjima. Iako
je gotovo sveti ratnik, on maši poentu: kao Kihot koji pokušava da sledi korake
Amadisa de Gaule, on želi da bude vođa imitirajući Lenjina. Problem je u tome
što su Čileanci, i bogati i siromašni, zbog tolikih vekova provedenih pod stranim
osvajačima, izgubili identitet. Komšije im ukazuju na to šta treba da žele.
Nijedan sloj ovog društva nema svoje ambicije. Sve se imitira. Kapitalisti
kopiraju Evropu i Sjedinjene Države, radnici imitiraju boljševike. Previše je to
zabluda, Haime. Nametnute želje odvešće ih u propast i nasilje. Rekabaren,
nesposoban da izmisli sopstveni put, jednog dana postaće žrtva svojih ideala.“
Veći deo zime proveo je u razgovoru s Kavkascem. Kud god da su otišli,
svuda se pričalo samo o Alesandriju. Oduševljenje ovim kandidatom bilo je
toliko da je u danima kad bi im kiša dozvoljavala da nastupaju, pre početka
predstave publika ustajala, i kao da je reč o državnoj himni, pevala:

Za pobedu će se boriti,
dušo moja,
radikal svaki:
da svi Čileanci,
dušo moja,
budu jednaki.

Haime je, okačen o kiku, pošto se pre toga izložio noževima Munje iz Limačea,
osetio da mu se, od silnog istezanja kože na temenu, ispravljaju vijuge a mozak
pretvara u leteći ćilim. Terezina buncanja: Promeni svet. Učini da se konačno
rodi, proganjala su ga kao zujanje osa. Majka je od njega tražila da postane
prorok, njega, najbednijeg i najnepouzdanijeg od svih ljudi, njega koji ne veruje
ni u šta, koji luta tražeći milostinju, zadovoljan u svetu bez značenja, bez
zakona, bez morala, gde su svi osuđeni na smrt, gomile prolaznih ćelija, hrana za
crve, besmislene nakaze…
Želeo je da zauvek ostane da visi, i vrti se, i da nikad ne siđe, dok se ne
sasuši… Ili sasvim suprotno, da se uključi u uzaludnu radničku borbu, da bude
žrtveno jagnje, da postane mučenik, da doda svoje zrno peska kako bi se Zemlja
pretvorila u rajski vrt gde dobri ljudi, bez briga, bez ratova, jurcaju s kraja na
kraj kao prosti mravi pokušavajući da ožive Boga da bi ih svojim kaznama
spasao dosade i ponovo im podario žar za životom… Bah! Bolje da metne valjak
u dlakavi tunel svoje žene i da u njenu biljku mesožderku ispljune očaj pretvoren
u seme.
U Osornu je devet dana padala kiša i ledeno kamenje. Od dobovanja nisu
mogli da spavaju ni da igraju poker. Pokušali su da postave šatru, ali vetar ju je
tako jako zatresao da su se zakrpe razletele kao jato prljavih golubova. Muškarci,
u dubini duše zadovoljni zbog te nezgode jer im je obezbedila neku zanimaciju,
provodili su vreme u kamionu krpeći rupe, dok je pet žena radilo u gradu. Te
noći nisu se vratile, kao ni narednog dana. Trećeg dana, Izoldin otac zamolio je
svoje sinove da mu pomognu da ih potraži. Haime je insistirao da i on pođe s
njima. Slegli su ramenima: „Ako želiš da ideš, pođi. Sad si jedan od nas.
Shvatićeš.“
Toni Zelena salata dala im je malu kašicu prasicu u kojoj je bilo nešto novca.
Zaštitivši glave pončom, krenuli su po oluji, mokri do gole kože. Uputili su se
pravo u policijsku stanicu. Tamo su, naravno, zatekli sve žene, koje su čekale da
njihovi muškarci dođu i plate kaznu. Uhapsili su ih zbog nelegalnog bavljenja
prostitucijom. Sve je brzo završeno. Klovnovi i akrobate bili su saučesnici. U
kašici prasici uvek je bilo novca za ovakve prilike. U selima su svi znali da, kad
cirkuzanti ne mogu da nastupaju, njihove žene izvode drugu vrstu predstave. S
vremena na vreme, da bi zadovoljili ženu nekog gradonačelnika, pisali bi im
kaznu, Nije se išlo dalje od toga. Seks sa ženom iz cirkusa smatrao se posebnom
vrstom zadovoljstva…
Haime se vratio ne progovarajući ni reč i gledajući u pod. Kad su stigli u
kamion, žene su iz vulvi izvukle skrivene novčanice. Muškarci su im aplaudirali.
Pojurili su da kupe hranu i počela je zabava. Rizikujući da mu ova uzvrati
nožem, Haime je ošamario Izoldu kad je pokušala da ga poljubi. Toni Šargarepa
uhvatio ga je pod ruku, povukao u ćošak i šapnuo mu na uvo:
„Ako u čaj staviš kocku šećera, rastopiće se. Ako staviš kocku mermera, ništa
se neće desiti. Važna su osećanja. Sve ostalo je čisto trljanje mesa. Seks sa
prostacima samo je posao, isto kao i letenje na trapezu ili hodanje po žici. Nemaš
razloga za ljubomoru. Ako te prevari s nekim iz branše, s drugim cirkuzantom,
onda je to nešto drugo. Možeš da je ubiješ ili da joj unakaziš lice. Takav je
običaj. Prihvati ili ostavi. Jedino tako možemo da preživimo. Tako smo živeli do
danas, tako ćemo i nastaviti.“
Haimea je zabolela glava. Voleo je da putuje s njima, ali nije mogao da
podnese da mu ljubavnica bude kurva. Postalo mu je mučno da visi okačen za
kiku. Slepoočnice su mu pulsirale kao da će pući. U grozničavoj izmaglici
ugledao je kako mu se približavaju taiasi od četrdeset metara i počeo je da urliče
da bi ih rasterao. Toni Zelena salata naterala ga je da popije litar kuvanog vina s
limunom i cimetom. Počeo je da mu lije znoj u potocima i zaspao je.
U tim trenucima duboke depresije, ušao sam mu u organizam. Kad se
probudio, puls mu se vratio u normalu. Opipao je testise. Izgledali su mu
drugačije, čvršće i plemenitije. Nije bio sam, bio je koren drveta koji će se
razgranati kroz čitavu večnost. Ja sam ga molio da se rodim, da se uzdignem ka
ženi koja mi odgovara kao majka. To ga je primoralo da preispita svoju vezu s
Munjom iz Limačea.
Šta je osećao prema njoj? Nešto slično onome što oseća ker prema keruši. Na
nivou obične želje, bilo mu je svejedno da li je s njom ili s nekom drugom. Topla
dubina, prijatna šupljina koja se prilagođava njegovim divljim naletima,
orgazmičke erupcije i kravlja toplina, svakodnevne budalaštine, sentimentalna
sladunjavost, vlažni šapat pećine. Osim što ume da baca noževe i da se kurva,
Izolda se ni po čemu nije isticala. Pored nje nikad neće napredovati. Ponovo ga
je zabolela glava. Brat njegove ljubavnice na krkačama ga je odneo izvan sela i
ostavio ga na ulazu u šumu koja se gubila u brdima.
„Idi ovim puteljkom dva kilometra. Kad naiđeš na stenu ofarbanu u crno,
triput dugo zvizni. Posetiće te jedan Indijanac po imenu Tralaf. On će te izlečiti.
Tako mi je rekla jedna gospođa iz publike.“
Drhteći od jeze, Haime je hodao okružen drvećem. Ledeni vetar pokrenuo je
kišu lišća. Koraci su mu lomili zaleđenu rosu koja je prekrivala tlo. Stigao je na
proplanak prekriven crvenim zemljištem. Tu je, u središtu jednoličnog prostora,
okružena bujnom vegetacijom, stajala velika crna stena. Podsećala je na orla
sklupčanog poput oklopnika koji se sakriva kad je u opasnosti. Ali nije izgledalo
kao da se ptica sprema za odbranu. Haimeu se činilo kao da je zarila kljun u
grudi da bi pila krv iz svog srca.
Ne nebu su se gomilali gusti oblaci. Promenila se svetlost i orao je polako
nestajao da bi se, zahvaljujući iščezavanju kontrasta koji su pravili svetlost i
senke, pretvorio u nasmejanu ljudsku lobanju. Uznemiren, moj otac dotakao je
čelo da bi proverio da li i dalje ima temperaturu. Bilo je ledeno. Zabacio je glavu
i triput dugo zviznuo. Počela je kiša praćena munjama. Zemlja se treslaod
grmljavine. Ponovo je izašlo sunce. Mokar do gole kože, Haime se spremao da
ponovo zazviždi, ali prekinuli su ga neki koraci. Bili su tako tihi i hitri da je
skočio na stenu u strahu od pume. Pojavio se star, ali krepak Indijanac iz naroda
Mapuče noseći veliki džak.
Podrugljivo mu je rekao: „Opa, uinka,8 šta radiš tu na Amoiuenu? Ne plašiš se
valjda jednog ubogog starca? Siđi, ovo je zaštićeno mesto. Nijedna puma, divlja
mačka, velika lisica, pekari, pa ni gvanako ili miš ne usuđuju se da dođu ovamo.
Pozdravi sa mnom moju uekufe9… Mari, Mari… Ako si došao kod mene, znači
da patiš. Ništa mi ne govori, ja gledam rukama.“
Kleknuo je pred Haimea i, krenuvši od nogu naviše, opipavao mu je telo. Kad
je stigao do glave, nakašljao se dajući do znanja da shvata u čemu je problem.
„Ovde se prikazuje ono što deluje loše, ali je dobro. Decu bole vilice kad im
rastu zubi. Tebe boli glava jer ti raste duh. Prošlo je mnogo vekova otkako si
izgubio svoje okruženje, a bez korena nema ni zdravlja. Pokušavaš da otvoriš
glavu da bi poleteo. Toliko su te vukli za kosu da ti se ispod nje nakupilo mnogo
krvi. Ako želiš da se oslobodiš bola, prvo moraš da mi dozvoliš da ti odsečem
kosu.“
„Ne mogu, tako me kače da visim u cirkusu. To mi je posao.“
„Nađi drugi posao. Ne valja da čovek visi zarad drugih ljudi. Jedino što sme
da nas vuče naviše je Amoiuen, maska vrhovnog bića.“
U Haimeovom duhu nešto se promenilo. Naglo je odlučio da napusti cirkus,
tek tako, bez razmišljanja, kao da je to nešto što se dugo krčkalo u tami i sad je
najednom iskočilo na svetlost.
„U redu, Tralafe, ošišaj me.“
Indijanac mu je natrljao glavu korom drveta koja je napravila penu i obrijao
ga oštrim kamenom. Onda mu je uštinuo kožu na ćelavoj glavi i napravio dva
ukrštena reza. Haime je urliknuo od bola.
„Izdrži, uinka. Ostalo je još mnogo dnevne svetlosti; pred tobom je dug put,
beskrajan. Moram da zasečem još osam krstića.“
Oko lobanje urezao mu je ostale krstiće pa je izgledalo kao da ima krunu. Krv
mu se slivala niz lice, uši, potiljak. Otac je počeo da drhti.
„Samo hrabro, uinka. Naš orao je došao sa sunca. Nisi sam. U tebi je duša
pretka. Ona te održava. Prestani da stenješ kao konj koji se plaši da pređe preko
visećeg mosta. Predaj se konjanikovoj volji. Kreni polako, korak po korak,
budan. Ako ti popusti pažnja, progutaće te provalija i pašćeš u reku smrti. Tamo
ćeš se rastopiti jer nemaš cvet svesti. Onaj ko spava ne zna za sebe. Samo onaj
ko je budan može otvoriti vrata i dopustiti prolaz vrhovnom biću.“
Tralaf iz džaka izvuče flašu s vodom u kojoj je bilo devet pijavica i stavi ih na
rane. Istog trena su se zakačile i počele da sisaju krv. Indijanac je upalio vatru
grančicama crvenkaste boje čiji je dim mirisao na hleb i zapevao je udarajući
ritam bubnjem. Vreme je prolazilo; pijavice, koje su bile dugačke i tanke, sada,
kad su se najele, postale su debele, nabrekle. Počele su da se odvajaju i padaju u
glinenu posudu koju je vrač stavio pred očeve noge, pošto mu je savio glavu.
Stiskao ih je da ispovraćaju popijenu krv. Zatim ih je oprao i vratio u flašu s
vodom. Preturao je po džaku i izvukao suve grančice prekrivene nežnom korom
koja je podsećala na ljudsku kožu, pa ih je malim ručkom samleo u avanu da bi
ih pomešao sa zgrušanom krvlju. Umesio je želatinasti, tamni hleb. Onda ga je
drvenom lopaticom oblikovao u zmiju.
„Ako si dobar strelac, lisica ti neće pobeći. Savladaj gađenje, pojedi kaikaja:10
zmiju nad zmijama, neprijatelja ljudskog roda, koja donosi potop iz dubina, briše
sve; više nećeš biti telo i pretvorićeš se u čist duh. Neće ti dati zdravlje jer ga već
imaš: samo će rastopiti bolest koju si izmislio.“
Haime, kojem se, zahvaljujući puštanju krvi, prvi put u životu razbistrio um,
otkrio je glavnu odliku svog karaktera: radoznalost. Ništa nije voleo, ali sve je
želeo da zna. Gdegod da bi se našao, nailazio je na neznanje. Svaka ideja
izgledala mu je kao smetnja, opisi osećanja uvek su bili smešni, sadržaj nekog
pojma vodio je ka drugom i tako u beskraj, misliti je bilo samo verovati,
značenja su se menjala brzo kao oblaci, stvarnost je bila prekrivena mentalnim
tvorevinama koje su zbog opšte prihvaćenosti smatrane istinitim; niko, ali niko,
nije govorio istim jezikom. A on je želeo da skine veo, spozna smisao života,
tajnu svemira, građu onoga što neki nazivaju Bogom.
„Za dobrim konjem prašina se diže. Nemoj propustiti ovu priliku. Trči! Idi,
uinka?“
Dok je Indijanac udarao u svoj bubani od drveta i konjske kože, Haime je
pojeo zgrušanu krv potiskujući nagon za povraćanjem.
Celo telo mu se streslo, skočila mu je temperatura, preznojio se, ohladio se,
izgubio je dimenzije, osetio se velikim kao div, smanjio se, jezik mu je goreo, iz
usta mu je lizao plamen, levo uvo mu je raslo dok nije postalo pet puta veće od
drugog, razumeo je divlje životinje, svako mjaukanje, riku, cvrkut, zujanje
otkrivalo mu je nešto novo, čak je i kreketanje žaba prenosilo dubokoumne
poruke. Pred takvom mudrošću, osetio se kao bednik i grohotom se nasmejao
svom neznanju. Onda mu se neverica borila s drogom.
„To su zvučne halucinacije. Ja sam zamislio sve što su životinje izgovorile.
Nateraću ih da otpevaju italijansku pesmu.“
I šumom se razlegao životinjski hor koji je pevao pesmu Tovna a Sorrento.
Tralaf ga snažno šutnu u gradi. Otvorila se krvava rupa. Osećao je kako mu kroz
ranu ističe srce, ali se umesto njega pojavila crna mačka, sklupčana kao fetus.
„Mačka ne može da pogleda miša a da ne poželi da ga ubije. Šta god da
govore, životinje u svakom slučaju razgovaraju s tobom. One obezbeđuju
materiju, ti stvaraš poruku. Oslobodi se mačke, pusti miša da živi.“
Haime se podelio nadvoje. Sve što je gledao pretvorilo se u ogledalo. Onda se
podelio na tri, pa na četiri dela… Shvatio je da se može deliti beskonačno i da
može biti na bezbroj mesta odjednom. Opet se nasmejao. Tolike godine, čitav
jedan život, bio je jedno, zarobljenik tela zamišljenog kao celina, iz straha vezan
za svoju spoljašnost. Kukavice ne mogu da se odvoje od zemlje! Teret treba
baciti preko palube… Osetio se lakšim, kao da lebdi. Tralaf mu je skočio na leđa
pretvorivši se u zelenu pumu. Približio je njušku Haimeovom levom uvetu i
grubim glasom rekao: „Sad gledaš kao kondor. Odletećeš do Ognjene zemlje da
bi udahnuo život zaboravljenim bogovima.“
Jezdili su kroz vetrove i oluje, iznad razuđene obale koju zapljuskuju talasi
visoki kao katedrale; krstarili su iznad arhipelaga, fjordova, kanala i spustili se u
vulkanski krater, nad prostrano polje lave. Grotlo je bilo prekriveno spaljenim
ljudskim kosturima. Iz zelene pume buknuo je plamen:
„Prihvati pročišćenje vatrom. Budi spreman da zamisliš da si ugljenisan.
Predaj ličnost koja te ograničava. Pretvori se da primaš bez ograničenja.“
Haime je dozvolio da mu telo gori. S dna pećine, oslonjeni jedni o druge kao
grupa ranjenika, prilazila su trojica Indijanaca sa šarama po telu. Ispod tačkica i
horizontalnih i vertikalnih pruga koje su ih krasile izvirivala su tela mumija.
Stenjali su pri svakom koraku.
„Boli ih zaborav. Oni su tvorci sveta: Kosmenk, otac; Halpen, majka;
Keternen, sin… Ti, koji si svoje telo uspeo da pretvoriš u plamen, prepusti se
Kosmenku. Predaj svoju svesti“
I Haime se odvajao od sebe pretvorivši se u nevidljivu vulvu veličine neba, da
bi se prepustio ocu, neograničenoj sili koja ga je izvukla izvan vremena i
prostora. Kosmenk je ušao u potpunu negaciju: kao da pada u crni bunar, u
kojem sve što se prikazuje istog trenutka nestaje prolazeći kroz različite nivoe
postojanja koji su iščezavali, odbacujući sve da bi na kraju, kao srce beskraja,
postao najveća od svih potvrda. Iz bezgranične dobrote izronila je Halpen,
njegova supruga. Haime se raspršio u oblak vrelih kapljica i stiglo je
razumevanje: kružio je nebeskim strujama, po zemlji, okeanu, biljnim sokovima,
krvi. Razlio se u mrežu talasa kao ogromni pauk načinjen od spirala. Život je bio
prazan lavirint iskrivljen olujom strasti, Halpen, neprestani orgazam. Kosmenk,
večito nepokretan u svojoj mračnoj noći, koren svih sunaca, sve svesne svetlosti,
Halpenin otac, koji joj je postao ljubavnik da bi uronio u materiju, pretvorenu u
srećnu pesmu, i rodio se kao njen sin: Keternen, zlatno dete, krhki i nežni hleb,
koji hrani onog ko ga uništava. Keternen, rođen iz Kosmenkove žrtve, spasitelj
ljudskog roda, tvorac novog sveta u kojem niko nikog ne jede i meso je
providno; u kojem sva živa bića, pretvorena u svesne komete, na nebu iscrtavaju
vatrenu katedralu. Majčinsko zadovoljstvo tako je jako da liči na bol jer prasak
je vrtoglav i ne prestaje da raste. Onda nudi svoj najveći dar, smrt, da bi se sve
ponovo vratilo Kosmenku…
Haime se našao nag nasred šumskog proplanka. Pored crne stene stajao je
Tralaf i svirao nešto što je ličilo na violinu: koštani luk s jednom žicom od
upletenih dlaka prislonjen na gornje sekutiće preko kojeg je prevlačio drugim
istovetnim lukom proizvodeći zvuk nalik na ljudski i božji plač. Haime nikad
nije iskusio tako snažno osećanje. Grudni koš dobovao mu je kao da mu se čitav
trup pretvorio u srce. Činilo mu se da nema glavu, da je obezglavljen. Bio je
utroba s rukama i nogama, ništa više. Čitavog života mislio je da je bezosećajan,
emotivno mrtav, ali sada je shvatio da je bio uspavan. Sad se širio, neprestano je
davao.
Duh mu je pripadao drugom svetu, oslobođenom oblika. Primećivao je svako
prisustvo, energiju, jedinku, bez obzira na veličinu tela u kojem su se ispoljavale.
Ogromna bukva učinila mu se manje važnom od orlića koji mu je sleteo na
obrijanu glavu. Zato što je drevno drvo slabilo, pretvoreno u tanak snop
ljubičaste svetlosti, dok je ptica svuda naokolo isijavala zlatne zrake. Počeo je da
povraća zgrušanu krv. Indijanac mu je pridržavao glavu.
„Gledao si kao tigar, samo si čkiljio, ali birao si najdeblje lame. Onaj ko
odluči da živi, više nikad neće udahnuti zadah smrti. Pošto si preživeo rat,
plesaćeš sve dok budeš imao srce. Svaka čast, uinka. Živni malo: vratio si se iz
sveta drevnih bogova i više nikad nećeš biti isti. Nastavićeš da se boriš, da stičeš,
ali posmatraćeš izdaleka, jer znaš da se sve menja, nestaje i da je svaka veza
lažna.“
Prestao je da povraća. Praznog stomaka i bez glavobolje, Haime se osećao
odmorno, smireno, spokojno.
„Hvala ti, Talafe, tvoja droga me je pročistila i obogatila. Nikad se više neću
vratiti u cirkus. Tamo, na drugom kraju zemlje, čeka me moje ostvarenje.“
Jasno je da sam ga ja, koristeći sjajnu priliku kad se moj budući otac predavao
mesečevoj ceremoniji, podstakao da krene na to hodočašće da bi mi pružio novu
priliku za otelotvorenje. Haime se obukao, zahvalno se oprostio od Indijanca i
krenuo nazad. Dok je prolazio uskim puteljkom, netaknuta šuma nije mu
delovala ni mračno, ni opasno, ni strano. Prvi put osetio je da je vlasnik zemlje, s
korenima dubokim kao kod drveća koje ga je milovalo hiljadama različitih
vibracija. Hodao je tako uživajući u probuđenim čulima, kad ga je strašna rika
naterala da se ukopa u mestu. Pred njim se propinjala puma pokazujući mu svoje
očnjake. Izgubivši kontrolu, okrenuo se i jurnuo glavom bez obzira. Naleteo je
na Tralafa.
„Uinkaje dakle mislio da ode, a da mi ne plati!“
„Oprosti, prijatelju, nije mi palo na pamet. Došao sam bez novca.“
„Znam. Dok si bio odsutan, preturio sam ti džepove. Ćorak! Nisam našao čak
ni flašu ili dve piska, kakav je red. Ti si od onih koji misle da će sve dobiti za
džabe. Da znanje koje nam je dato primamo tek tako. Da ne treba prstom da
makneš.“
„Izvini.“
 „Izvinjenja nisu dobra za trampu. Veći deo života proveo sam trpeći razne
užase da bih dobio ono što sam tebi dao odmah. Ako ga primiš tek tako, kako
ćeš umeti da ga ceniš? Znaš li koliko sam morao da pešačim po planinama da
bih našao koru koju si pojeo? Pokušaj da uhvatiš makar jednu pijavicu. Pronađi
pećinu drevnih bogova. Jedan život neće ti biti dovoljan za sve to.“
„Smiri svoju pumu, molim te. Pusti me da idem. Radiću nekoliko nedelja i
vratiću se da ti dam novac.“
„Ako znaš da moraš da ga daš drugome, nikad nećeš zaraditi novac. Takvi ste
vi uinke. Mrzite da plaćate dugove.“
„Ne i ja!“
„Lažeš. Pozajmili su ti život a samo se žališ što ćeš jednog dana morati da ga
vratiš. Ako mi smesta ne platiš, nahuškaću na tebe nauelbutu!“
Puma, kao da želi da potvrdi vračevu pretnju, krenu režeći ka Haimeu, uspravi
se na zadnje noge i spusti mu šape na ramena. Zbog ogromne njuške koju mu je
životinja unosila u lice i njenih sto pedeset kila, mom ocu klecnuše noge i pao je
na kolena.
Indijanac reče: „Tüngn“, i životinja se povuče i leže na put gde je njuškala
žbun makija. Tralaf iz džaka izvuče ogrlicu od ljudskih zuba.
„Fali mi jedan kutnjak da je završim. S njom ću postati gospodar svoje duše.
Moći ću da izlazim i ulazim u uenu, mesto duhova koji znaju. Daj mi taj zub! U
vilici će ti ostati rupa koja će te uvek podsećati na slobodu koju si osvojio.“
Ne odgovarajući mu, Haime širom otvori usta. Indijanac je sažvakao neke
travke, ispljunuo zelenu kašu, namazao je oko kutnjaka i onda ga, povukavši
konopčićem od upletene kose, jednim potezom iščupao, a da Haime, koji je
žmurio, nije ništa osetio. Kad je podigao kapke, nije bilo ni pume, ni Tralafa.
Mislio je da neće imati problema pri povratku. Samo treba da prati tragove
koje je ostavio na blatnjavom putu. Nažalost, počela je kiša. Tlo se ubrzo
pretvorio u ogromnu baru, a put je nestao. Kad je prestao pljusak, gusta magla
zamračila je šumu. Haime je nastavio dalje ne znajući kuda ide. Hodao je satima.
Polarna hladnoća zaledila mu je mokru odeću.
Iscrpljen, drhteći, konačno je naišao na proplanak gde se uzdizala crkva.
Potrčao je da potraži utočište. Troja vrata širokog ulaza bila su zatvorena. Kao i
prozori. S bočnih strana drvene građevine spuštao se krov praveći zaklon. Legao
je ispod da predahne na suvoj zemlji. Utonuo je u dubok san. Probudila ga je
hladnoća. Počeo je da pada sneg. Noge skoro da nije ni osećao. Ako ostane tu,
umreće od hladnoće. Iz očaja je skupio snagu da nogama razbije bravu glavnih
vrata i uđe u crkvu.
Na osnovu debelog sloja prašine zaključio je da ovde dugo niko nije dolazio.
Skinuo se i obrisao se malim čipkanim stolnjakom koji je prekrivao kameni
oltar. Odjednom oseti da ga neko posmatra. U jednom ćošku, skriven u
polusenci, stajao je sveštenik. Onako go, moj otac sakri polni organ rukama i
krenu ka njemu da ga zamoli za oproštaj. Našao se pred gvozdenim Svetim
Franjom, obučenim u vuneno odelo.
Smejući se kao ludak, skinuo je odoru sa statue i obukao je. Vuneno odelo
malo ga je ugrejalo, ali temperatura je i dalje padala. Krenuo je da pretražuje
crkvu. U malom kredencu našao je sveće i šibice. Slomio je dve stolice, skupio
krhotine na gomilu i založio vatru. Toplota ga je uspavala. Seo je ispod krsta koji
je visio na zidu u dnu crkve i, praćen spokojnim pogledom drvenog Isusa,
ponovo zaspao.
Od naleta vetra koji se probio kroz slomljena vrata sveće su buknule.
Probudio se okružen vatrom. Požar je gutao sve pred sobom. Obrušila se
polovina krova. Okružen varnicama, plamenom i dimom, zaslepljen, umesto da
beži glavom bez obzira, ko zna zašto, Haime je pokušavao da otkači krst, koji je
zajedno s Hristom bio težak pedesetak kila. Konačno je, noseći ga na leđima,
uspeo da stigne do proplanka zaradivši ozbiljne opekotine.
Od zgrade nije ostalo ništa. Pred zoru se pretvorila u veliki pravougaonik od
pepela i garavih greda. Sa svitanjem je, uz zaglušujući poj ptica, došla i vrućina.
Haime je bio sveže obrijan, obučen kao franjevački kaluđer i bez prebijene pare.
Ako ne želi nazad u cirkus, raspeće je bilo jedina nada da će doći do novca.
Onda mu je na pamet pala misao:

U svakom selu postoji crkva. Nosiću krst nekoliko kilometara, sigurno ne više od
deset, i predaću ga prvom popu kog ugledam, uz objašnjenje da sam ga spasao
iz požara izazvanog udarom groma; da sam u tom herojskom poduhvatu izgubio
odeću, napadnut drskom vatrom, te sam morao da sakrijem nagost odorom
Svetog Franje kojuplamen,nekimčudom, nije zahvatio. Da, vaša uzvišenosti, sav
novac koji sam imao izgoreo je, ali šta je beda kad sam uspeo da spasem Svetog
Isusa. Naravno da će dobro doći pomoć Majke Crkve, ako dolazi od srca. A ako
silnim kovanicama ili novčanicama, kako god uvaženi proceni, dodate vunene
pantalone i prsluk, možda i košulju koju bih nosio ispod jer vuna grebe, i par
cipela – čarape mi ne trebaju jer ih nikad ne nosim – biću vam iskreno zahvalan
i vera će mi se učvrstiti.

Nada mu je popravila raspoloženje i nosio je veliko raspeće teško pedeset

kilograma sa osmehom izigravajući Isusa na putu ka Golgoti.
Ovo je, uostalom, prijatan položaj, pomislio je. Mnogo mi olakšava što se
osnova krsta podupire o zemlju. Nema razloga za dramu sve dok kičma ostane
prava.
 Posle sat i po naišao je na neko selo. Razočarano je primetio da nema crkve.
Na osnovu malog broja kuća procenio je da tu nema više od četiristo stanovnika.
Progutao je pljuvačku i, znojeći se, polako nastavio da korača niz jedinu ulicu.
Malobrojni žitelji koji su ga posmatrali s prozora bili su iznenađeni. Grupa dece
izjurila je da ga prati. Prišla mu je jedna starica, dala mu dva krompira punjena
mesom i obrisala mu znoj sa čela.
„Gospođo, kuda vodi ovaj put?“
„Gore, ka Valdiviji, sveti pokajniče.“
Sveti pokajnik? Oni su nešto pomešali. Bolje bi bilo da nastavi putovanje da
bi što pre našao neku crkvu. Prošao je kroz još četiri sela. U svakom su mu dali
hrane i vina. Dok je prolazio, muškarci su skidali šešire a žene su plakale. Kad je
pala noć, neki seljak mu dozvoli da prespava u njegovoj štali. Pripremio mu je
pristojnu postelju od slame pored krava. Pošto je kleknuo pred krstom i pomolio
se, pored kofe sa sveže izmuzenim mlekom dao mu je i izgužvanu novčanicu
koju je čuvao u postavi šešira.
„Kad stignete u svetilište, upalite sveće u moje ime, Huan Godoj.“
Čuo je sebe kako milozvučno odgovara: „Učiniću to, brate“, pre nego što je
zahrkao. Krenuo je rano izjutra, pošto je izbacio proliv koji je dobio od silnih
empanada, voća, čaša vina i litara mleka. Posle četiri sata lagane šetnje, jer je
išao nizbrdo, stigao je do reke Ljoljelue, koja je zavijala oko varošice La Union.
U daljini se isticao zvonik s kojeg se razlegao poziv na misu. Dok je prelazio
most prišla mu je gospođa u crnini koja je pod rukom nosila korpu punu sira i
flaša čiče.
„Pridržite mi korpu, sveti pokajniče, i dozvolite mi da, za spasenje svoje duše,
jedan deo puta ponesem krst. Pomozite mi, mnogo sam zgrešila.“
Haimeu nije trebalo dvaput reći, i dok je dama vukla i huktala pod Hristovom
težinom, popio je pola litre slatkog soka i pojeo komad sira.
„Moram da se potrudim. Moja životinjska priroda naterala me je da ubijem
muža. Terala sam ga da me ore svake noći do zore. Kad mu je prepuklo srce,
zajedno s malo krvi, u usta mi je ispljunuo i dve poslednje reči: 'Uspaljena
kučko!' Bila sam usred orgazma i on me je prekinuo. Nastavila sam da živim
tako nezadovoljena. Ne mogu to da podnesem.“
„Koliko ima da vam je umro muž?“
„Juče sam ga sahranila.“
Haime je shvatio. Žena nije bila ružna i ispod crnine nazirala se zadnjica koja
obećava. Ne prozborivši više ni reči, skrenuli su u pšenično polje, prepustili
klasju da ih prekrije i bludničili do zalaska sunca.
„Uzmi ovaj novac, sveti pokajniče. Kad stigneš u svetilište, upali nekoliko
sveća pred Bogorodicom u moje ime, Gvakolda Verdugo.“
 Već drugi put govore mu isto. Pitao je, radoznalo, ali pronicljivo, prešavši na
ti:
„Da li si sigurna da znaš ko sam i kuda idem, Gvakolda?“
„Misliš da sam glupa, Pedrito?“
Rekao joj je da se zove Pedro Araukano, u slučaju da bludnica zatrudni i
odluči da ga potraži.
„Obučen kao franjevački kaluđer i s krstom na leđima, mora da si neki veliki
grešnik. Možda si ubio oca i zavetovao se da ćeš peške odneti ovaj teški krst do
Svetilišta Gospe od Tirane, na dalekom severu. Ta pokora veoma je
rasprostranjena u našim krajevima. Mnogi pre tebe pokušali su da je ispune, ali
ubila ih je pustinjska vrelina. Vidi, Pedrito, imam još jednu novčanicu! Ako je
želiš, oprosti se sa mnom.“
Sat i po proveo je zarobljen među udovičinim bedrima. Haime nije ušao u
grad. Odlučio je da ga zaobiđe. Shvatio je da od šetnje sa obrijanom glavom,
obučen u mantiju i sa Hristovim raspećem na leđima može dobro da zaradi.
Polako će obilaziti okolna sela u kojima će ga hraniti prosti i sujeverni ljudi,
pretvarajući se da je grešnik koji se pokajao, i punog stomaka i sa svežnjem
novčanica, stići će do Santjaga…
Te, i svake sledeće noći, bez problema je nalazio smeštaj. Dovoljno je bilo da
pokuca na bilo koja vrata i zamoli za prenoćište uz mučenički izraz lica. Dobio
bi krevet, večeru, i ako bi to bila usamljena žena, golišavo društvo. Haimea je
iznenadilo saznanje da je svetost moćno sredstvo za privlačenje vernica.
Navikao se da pre polaska priupita: „Ako želite, po dolasku u svetilište, mogu da
upalim nekoliko sveća u vaše ime.“
U ruku bi mu uvek tutnuli pažljivo presavijenu novčanicu.
Kad je prošao pored hacijende koja se nalazila nedaleko od Valdivije, ugledao
je kolonu kamiona u koje su ukrcavali seljake. Iako nisu imali svečana odela, svi
su bili uredno očešljani i oko vrata su nosili čistu maramu. Pre nego što bi ih
ukrcali na kamione, rmpalije u skupim odelima davale su im kartonske kutije
ukrašene portretom predsedhičkog kandidata, Luisa Barosa Borgonja. Haime se
presamitio od tereta, namestio tužan izraz lica i nastavio stenjući kao da ga
bičuje nevidljivi centurion. Vozači, delioci kutija i seljaci se prekrstiše. Jedan
elegantni debeljko potrča za njim i, pomažući mu da skine krst s leđa, dao mu je
kartonsku kutiju.
„Molite se za nas, sveti pokajniče. Odmah, jer vas će Bog poslušati bolje nego
bilo koga drugog. Danas je glasanje i naš kandidat mora da pobedi!“
Haime kleknu, sklopi ruke i, budući da nije znao nijednu molitvu, poče da
mrmlja tablicu množenja. Pokušao je da se prekrsti: dotakao je stomak, pa glavu,
desnu stranu grudi i na kraju srce. Zaboravio je da poljubi prste.
 Pošto su ga svi čudno gledali, rekao je: „Ono što govorim ili radim ne dolazi
od mene. Bog me je pretvorio u ludaka da bi me odvojio od grešnika i proglasio
svojim robom. Ne pokušavajte da shvatite. Puž je isto što i ruža.“
Bili su zaprepašćeni. Haime je nastavio put ka Valdiviji. U kutiji je bilo pola
pileta, pola litre vina, pola čokoladne table, pola pakle cigareta i novčanica od
pet pezosa. Glas baš malo vredi! Rastužio se dok je mislio o neukima,
saterivanim kao ovce, koji svoju slobodu prodaju za male pare. Prošao je pored
ulaza na drugo veliko imanje. Ponovo je ugledao kolonu kamiona u koje pakuju
seljake. Podmićivali su ih na isti način deleći kartonske kutije. Jedina razlika bio
je portret kandidata: sad je to bio Arturo Alesandri Palma.
Moj otac pretvarao se da posrće, pao je na kolena i s krokodilskim suzama u
očima počeo da mrmlja tablicu množenja s peticom, koju je najbolje znao.
Sačekao je da se svi prekrste i ovog puta pažljivo je gledao da ne bi ponovo
pogrešio. I sam se prekrstio i, pokušavajući da unapredi posao, uzviknuo: „Živeo
kralj Hrist!“
Gromko mu odgovoriše: „Živeeoo!“
Potom je dodao: „Živeo Lav iz Tarapake, naš budući predsednik Alesandri!“
Ovo su dočekali s manje oduševljenja, ali krajnje profesionalno. Uprkos
tolikom trudu, dali su mu samo jednu kutiju zatraživši da se pomoli za njihovu
pobedu. Onda su mu pomogli da natovari Hrista na leđa. Prešao je nekoliko
kilometara pa seo da se odmori ispod vrbe na obali reke. Nebom su prolazili
veličanstveni beli oblaci, poljsko cveće nudilo je svoj nektar proždrljivim
insektima, ptice su pevale slaveći prve tople prolećne dane a žubor vode
narušavao je svet svojim mirom.
Haime je otvorio kutiju nepopustljivog buržoaskog kandidata i kutiju
kandidata Liberalnog saveza. I Baros Borgonjo i Alesandri nudili su isti jelovnik
i isti, bedan novčani iznos. Bilo je očigledno da namirnice dolaze od istog
trgovca na veliko. Iz čiste zabave, Haime je spojio dve polovine pileta. Savršeno
su se uklapale! Zapanjujuća slučajnost! Zapala su mu dva parčeta iste životinje.
U rukama je držao toliko željeno nacionalno jedinstvo.
Isto je pokušao i s polovinama čokoladnih tabli, ali nije mu uspelo. Bio je
pomalo razočaran. Bilo bi sjajno da su se i one uklopile. Tad bi morao da
poveruje u čuda. Na kraju se zadovoljio time što je sastavio ptičji leš. Odlučio je
da ga ne pojede, već da ga sahrani kako dolikuje. Kopao je rupu kraj puta kad su
pored njega prošle kolone kamiona s predstavnicima dveju stranaka. Bezumna
gusenica koja je narušavala mir povicima lažnog oduševljenja:
„Živeo don Luis!“
„Dole! Živeo don Arturo!“
„Smrt!“
 Kad je ponovo zavladao mir i razišao se prašnjavi rep koji su za sobom
ostavili kamioni, Haime otvori polulitarke i ispi iz obe flaše istovremeno… Onda
je u usta strpao polovine čokoladnih tabli i, naduvenih obraza, zapalio dvadeset
cigareta u nameri da ih sve odjednom popuši. Onda se ispovraćao, israo i obrisao
zadnjicu novčanicama od pet pezosa. Obuzela ga je želja da legne i zaspi i nikad
se više ne probudi.
Šta god da uradi, šta god da traži, šta god da pronađe, uvek će biti bez korena i
živeće u nekom delu između neba i zemlje. Iako je čvrsto verovao da je
nacionalna pripadnost bolest, da je patriotski duh samo karikatura, da je
iscrtavanje granica na zemlji bogohuljenje, da je vladanje samo jednim jezikom
oblik mentalne slabosti, očajnički je želeo da se udene u te okvire. Hodorovski!
Zalomilo mu se užasno prezime! Hodo, hoder,11 izluđivati, polno opštiti, krasti,
biti baksuz. Od tog trenutka koristiće samo svoje ime, Haime. Kad se prebaci u
francuski i ako mu se doda apostrof dobije se J'aime. Ja volim. Volim? Voleh?
Voleću? Šta je to? O kakvom pojmu neutemeljenom u stvarnosti pričamo? Kada
se nešto imenuje, dobija se samo jedno: nova reč, šuplja kao i prethodne, još
jedna iluzija. Poželeo je da pozove Rebea. Suzdržao se.
Pomislio je: Ako mu budem pridavao previše pažnje, proći ću kao moj otac i
ta nakaza zavladaće mi umom. Zašto želim da ga vidim? Zašto analiziram ovu
političku maskaradu? Neće mi reći ništa novo. I zemljoposednička, buržoaska
oligarhija, i liberalni savez srednje klase strepe od nezavisnog razvoja
proletarijata zato što može prerasti u revoluciju. Alesandri, lukavi demagog,
zavešće narodne mase obećavajući im kule i gradove da bi ih potčinio
ekonomskim interesima buržoazije, a naivna sirotinja prodaće svoja prava za
porciju pasulja… Odelo čini čoveka a reči određuju stvarnost.
Ovo raspeće, koje mi samo zato što ga nosim obezbeđuje lagodan život, samo
je još jedna prevara. Zašto ga predstavljaju s takvim bolom na licu? Običan
fakir može da spava napostelji od eksera i da se probada iglama, a da ne trepne.
Tri ili četiri rane kod Boga izazivaju toliku patnju? Besmislice. Naravno da boli,
ali podnošljivo je. Njegova situacija liči na šalu: osudili su ga na smrt, njega,
koji je besmrtan. Tamo gore, Otac, Sveti duh i anđeli umiru od smeha. Posle
komedije umiranja proći će jedva tri dana pre nego što se ponovo pojavi, kao da
se ništa nije desilo. Razapinjanje na krst neće ga oslabiti. Njega, koji jednim
krikom pokreće zemljotres, razdire crkveni zastor, zaustavlja sunce i pravi takvu
pometnju da čak i mrtvi izlaze iz grobova da vide šta se to dešava. Zašto u
crkvama ne prikazuju veličanstvenog Isusa, pobednika? Radnicima bi to bio loš
primer. Kad bih, umesto što vučem ovih pedest kila, išao raširenih ruku, obasjan
svetlošću, ne bih dobijao novac, hranu i seks, već bičevanja i bolnu guzicu zato
što sam politički agitator.
 Poželeo je da ode u grad i vidi kako rmpalije nadziru stado pazeći da svi
glasaju kako treba. Posrtao je. Vino je bilo čist alkohol. Video je nekog starca
kako sedi na kamenu kraj puta.
„Dobar dan, sveti pokajniče, nek ti Bog oprosti i pomogne. Hoćeš li malo
kobasice?“
„Neću, dobri čoveče. Večnost mi je već dala nasušnog hleba i vina. Nego, zar
vi nećete da glasate?“
„Hteo sam, ali razbolela mi se kokoška pa sam zakasnio na raspodelu jer sam
morao da je pazim. Kamioni su već otišli.“
„Koji kamioni?“
„Bilo koji. Menije svejedno. Sve dok mi plaćaju.“
„I vama je to pošteno?“
„Pa sad, pošteno baš i nije. Bolje bi bilo da je tu novčanica od deset pezosa i
celo pile.“
„A zašto ne odete peške da glasate?“
„Džabe? Nikad!“
„Vidite, prijatelju, ja ću kupiti vaš glas.“
„Verujem vam. Nećete me prevariti jer sveci ne lažu. Koliko?“
„Pođite sa mnom. Kad stignemo daću vam pečeno pile i deset pezosa kao što
ste tražili. Šta kažete?“
„Sjajno! Za koga?“
„Luisa Emilijana Rekabarena. Želim da dobije makar jedan glas. Zaslužio ga
je.“
I krenuše u Valdiviju. Pre nego što su ušli u grad sreli su kamione koji su
vraćali pijane putnike. Svi su svojih pet pezosa uložili u crno vino. Više nisu
slavili kandidate, ali su vikali:
„Živeo moj drug Lučo! Na vr' brda vrba mrda! Pobediće Kaljekalje!“
Nadgledao je starca da ga ne bi izdao na glasanju. Kupio mu je pile, litar vina,
tablu čokolade, paklu cigara i dao mu novčanicu od deset pezosa. Starac od sreće
tako živahno zaigra kueku da mu je iz usta ispala proteza. Zgađen sobom, Haime
krenu niz glavnu ulicu u nameri da prođe kroz grad. Sve vreme je razmišljao:

I ja sam se poneo kao prevarant. Na kraju krajeva, prerušen sam u ono što
stvarno jesam: oduvek sam živeo kao mučenik, natovaren nepoznatom krivicom.
Najružnije od svega je to što ne mogu da budem ono što jesam ako se ne
prerušim. Kad skinem masku, izgubiću identitet. Ako nastavim ovako da lutam
naokolo, mogao bih da naletim na popa. Reći će mi da sam lopov, prevarant i
bezbožnik, i biće u pravu. Uhapsiće me. Možda iza rešetaka pronađem svoju
domovinu. Broj: 34735870. Nacionalna pripadnost: zatvorenik. Država: zatvor.
Polno opredeljenje: nezadovoljen. Prepoznatljive odlike: osakaćen verom.

Zaustavio se pred crkvom. Bila je prazna. Izuo je cipelu i zafrljačio je na vrata

takvom silinom da su se od udarca zatresla zvona. Izašao je sveštenik crven od
besa. Posmatrao ga je sa ulaza. Onda je zavrnuo odoru i uzeo Haimeovu cipelu.
Gurnuo je prst kroz rupu na đonu. Polako je sišao, teturajući se kao pijanac, i
bacio se Haimeu u naručje pretvoren u fontanu slina i suza. Plakao je tako tužno
i zagrlio ga tako iskreno da je i Haime, iz samilosti ili od sramote, zaplakao.
Fratar se oslobodio iz zagrljaja, potrčao ka crkvi i vratio se s lavorom punim
vode, peškirima i sapunom. Počeo je da mu pere noge, mrmljajući sa snažnim
nemačkim naglaskom:
„Ovako i ja treba da živim s Hristom. Tolike godine poziva me na žrtvovanje,
a ja izbegavam obaveze. Smišljam izgovore da ne bih natovario krst na leđa. Ti
ćeš nas iskupiti, sveti pokajniče! Ako ne pratimo Isusa u njegovoj patnji, kako
ćemo spoznati beskrajnu milost? Pronoseći krst po putevima, ti čitavu zemlju
pretvaraš u hram. Ako sad ne mogu da napustim svoje parohijane i pođem s
tobom, dopusti mi da ti se pridružim dok koračaš.“
I Nemac izu svoje nove čizme i navuče ih na Haimeove noge. Činjenica je da
su se mom ocu već bili izlizali donovi i da će mu nova obuća, čvrsta i udobna,
izrađena s ljubavlju pobožnog obućara, olakšati dalje putovanje, ali umesto da ga
taj dar obraduje, on ga je rastužio. Setio se ogorčenosti koju je osećao prema
pokojnom ocu. I on je s ljubavlju bio napravio par cipela a Alehandro ih je,
umesto da ih sačuva za uspomenu, za male pare prodao tamo nekom vašljivcu.
Sad su mu se te cipele, koje je smatrao zauvek izgubljenim, vratile da bi
oprostio ocu, čoveku žednom svetosti, koji je služio bližnjima iz ljubavi prema
božjem delu. Bez obzira na to da li Tvorac postoji ili ne, nije ni važno, pomoć je
stigla! Sad je na njega došao red da otkrije bezuslovnu ljubav, svestan da će u
budućnosti postati samo hrana za crve, neće biti nagrada, neće biti harfi, oreola,
ni krila na leđima. Čak iako je Bog samo izmišljotina, on se najviše žrtvovao za
svet, tek tako, bez razloga i moralnih obaveza, bez zapovesti uklesanih u
kamenu…
Dok se Haime udaljavao od Valdivije, pop je ponovo zazvonio. Vernici
izađoše na prozore da ga gledaju dok prolazi. Ubrzo ga je sledilo najmanje
dvesta ljudi. Pevali su ode i bacali cveće. Kad je stigao do reke i krenuo preko
mosta bez ograde, veselo su mahali maramicama opraštajući se od njega. Zbog
krsta nije mogao da pomera glavu pa se okrenuo koliko je mogao gutajući „ja
sam prokleti cinik“ koje mu je bilo navrh jezika, da bi im dao očekivani
blagoslov. Počeo je da uzvikuje: „U ime Oca, i Sina, i…“, ali nije uspeo da
završi jer se sapleo na jedan krak krsta i pao preko mosta. Nije bio viši od tri
metra i voda je ublažila pad, ali teško drvo udarilo ga je pravo u ključnu kost i
slomilo je. Kruna od trnja izgrebala ga je po čelu i, lica oblivenog krvlju, počeo
je da se davi. Pluća su se ispunila vodom. Izgubio je svest.
Probudio se kasno u noć, uvezanog ramena, opružen na grobu, na nekom
groblju. Gospodin grubih ruku ponudio mu je toplu kafu u glinenoj šolji.
„Ja sam čuvar ovog svetog mesta, grobar, a u slobodno vreme i kostolomac.
Nameštam uganuća, prelome, iščašenja i masiram ukočene vratove. Vama se, na
sreću, kost samo pomerila. Zarašće bez problema. Eieodoro Astudiljo, vama na
usluzi.“
„Mnogo vam hvala, gospodine Eieodoro. Koliko sam dužan?“
„Sveci ne plaćaju. Biće dovoljno da se pomolite za mene.“
„To ću i učiniti… Da li biste mi rekli gde iod koga ste naučili taj zanat?“
„Naučio sam ga ovde a učitelj mi je bio don Pepe. Don Pepe, dolazi ovamo!“
Između grobnica dotrča siva mačka i poče da se umiljava i prede oko
grobarevih nogu.
„On me je svemu naučio. Obratite pažnju: ako pažljivo opipate zglobove, ne
smeju da vam lutaju misli, uočićete kako je dobri Bog sastavio životinju.
Dovoljno je malo pritisnuti ovde, malo tamo, još nekoliko pokreta i rastavljena
je. Vidite?“
Gospodin je don Pepeu, koji nije osetio nikakav bol, iščašio sve četiri noge i
vrat. Mačka se prostrla po šljunkovitom putu kao tepih ne prestajući da prede.
„Pored toga, više mi nije teško da kopam grobove. Ranije mi je bilo teže, a tad
sam bio mlad. Polako sam se oslobodio ponosa i dopustio zemlji da mi postane
gospodarica. Otkrila mi je svoju tvrdoću, mekoću i prazninu… Ako dobro
obratite pažnju gde i kako ćete udariti, tlo se otvara i lopata prolazi kao kroz
puter.“ Za nekoliko trenutaka namestio je mačkin vrat i noge. Životinjica otrča
za noćnim leptirom. „Da li vi razumete jezik stvari? Obratite pažnju na ovo malo
utočište.“
Haime je shvatio da don Eleodoro uživa u ovom razgovoru. Možda je ovo
prva noć posle mnogo godina koju provodi u društvu ispijajući kafu na mesečini.
Pogledao je u pravcu čvornovatog prsta. Na kraju jedne grane presijavalo se
gnezdo.
„Šta vam govori?“
„Lepo je, kao čarobno voće.“
„Možda ste u pravu, ali to je ono što vi mislite: lepo ili ružno, to zavisi od vas,
a ne od gnezda. Istina je da je ovo gnezdo napravljeno na kraju krhke grane.
Ptica je instinktivno preračunala težinu ispreplitanih travčica i ptića u gnezdu da
bi svila svoj dom na granici izdržljivosti. Samo gram više i grana bi pukla, a
ptići pali. Ako gnezdo svije na debeloj, sigurnoj grani, doći će mačke i sve
pojesti. Ovako se nijedna mačka ne usuđuje da priđe. Ja sam onda shvatio da
ponekad nije dobro tražiti bezbednost jer to vodi u smrt. Bolje je živeti u
neizvesnosti… Ali vi to već znate jer ste svetac. Uložili ste veliki trud da biste
pročistili dušu. Video sam to na vašem telu. Tukli su vas, lomili vam kosti.
Morali ste da se borite s mnogim osećanjima. Osećam da vas roditelji nisu voleli
na pravi način. Sve vam to pada teže od Hrista i njegovog krsta. Ako želite,
oslobodiću vas. Pamćenje je kao oklop. Sećanja se vezuju za grudi, za leđa, za
čitavu kožu, i obrazuju nevidljivu krastu koja vas odvaja od sveta.“
Grobar mu je skinuo odeću i počeo da ga grebe koštanim nožem, centrimetar
po centimetar, veoma posvećeno, kao da je na svaki deo tela zalepljena etiketa
koju treba odseći. Krenuo je od tabana baratajući strugačem tako precizno da ga
nije ni zagolicao, da bi krenuo naviše, preko nogu, polnog organa i anusa, do
grudi i leđa, ne zaboravljajući na ruke, vrat i celu glavu. Kad je završio, već je
počelo da sviće. Pošto mu je gospodin Eieodoro skinuo povez da ne bi
zapostavio nijedan deo tela, osećao je bol u ramenu, koji se nije mogao porediti
sa srećom koja mu je preplavila ostatak tela. Osećao se kao da mu je skinuo
godine i godine patnje. Telo mu se pretvorilo u ogromna pluća. Svaka pora,
pretvorena u malena usta, pevala je himnu slobode. Nestali su strahovi: od smrti,
bolesti, napuštanja, napastvovanja, neuspeha, gubitka, patnje, dosade,
beznačajnosti, strah da ga neće primetiti, strah od starenja. Prvi put u životu
uživao je u svojoj materiji i telo više nije bilo dželat udružen s vremenom koje
mu svojim sekundama polako odgriza komade života, već rajski vrt gde duh
pleše kao bezoblični anđeo.
„Prijatelju, sveti pokajniče, u ovoj oblasti ima mnogo nadrilekara koji sebe
nazivaju vračevima. Ponudiće vam biljke od kojih dobijate vizije i odvešće vas u
druge ravni postojanja. Ja mislim da je pravo čudo videti stvari onakvim kakve
jesu, sastavljene, a ne razdvojene. Da li vam se spava?“ „.
„Malo. Cele noći nismo oka sklopili.“
„Izdržite još malo. Pođite za mnom. Usred polja nalazi se usamljeno drvo
jabuke. Ako znamo kako da ga gledamo, obratiće nam se iz ove ravni koja je
divna kao i one iz halucinacija.“
Izveo ga je s groblja. Na ulazu, u udubljenju visokog zida, stajao je uspravan
krst. Hrist je izgledao kao da je napravljen baš za ovo mesto, kao skulptura na
pramcu broda čiju posadu sačinjavaju pokojnici. Prošli su putem oivičenim
žbunjem lavande, koja je prečišćavala vazduh svojim slatkim mirisom. Usred
polja prekrivenog tamnom, gotovo crnom zemljom, raslo je bujno drvo
načičkano žutim jabukama koje su zraci izlazećeg sunca pretvarali u zlato. „Šta
vidite?“
„Drvo s mnogo zrelih i sjajnih jabuka.“
 „Samo to?“
„Ne mogu da kažem da je lepo ili ružno jer to je samo moj doživljaj.“
„Ne gledajte očima, već dušom.“
„Duša mi govori da su plodovi slatki a moj stomak je podržava.“
„Pošto ste poluslepi, nećete izazivati bika. Bolje bi bilo da zaplešete. Ovde sve
pleše, od zvezda do najmanjeg grumena zemlje. Obratite pažnju: drvo,
ukorenjeno u planeti, kruži oko sunca. Svaka jabuka, u skladu sa svojim
položajem, prima sunčeve zrake na drugi način. One štoviše sa strane odakle
zvezda izlazi biće okupane mladim suncem koje postepeno jača; druge, koje
gledaju na suton, primiče ostarelu svetlost koja polako slabi. One što rastu na
vrhu krošnje hraniće se zrelom svetlošću, zenitnom, kratkom, ali stalno jakom.
Svaka jabuka je drugačija jer tokom rasta prima drugačiju svetlost. Nijedna nije
istog ukusa, jedne su prijateljice jutra, druge večeri, a retke upoznaju podne.
Postoji jedna jabuka, najviša, središnja, koja neguje tesnu vezu sa zenitom, i ona
je kraljica…“
Grobar ispruži ruku i ubra jabuku. Onda se, zapanjujućom spretnošću, pope na
vrh drveta i ubra drugu.
„Zagrizite onu odozdo. Onda uzmite zalogaj ove, kraljice, pa uporedite.“
Prva voćka, sveza, čvrstog mesa i slatka, učinila mu se ukusnom. Zagrizao je
drugu: obuzela ga je snažna energija, živa, nesalomiva. Nabreklo, sočno meso,
kao slatko staklo, milozvučno je krčkalo. Čim se razlio sok, bezopasna kiselina,
odmah se preko Haimeovog jezika probio do reke krvi, koja se zagrejala tako da
je osetio grozničavo ushićenje. Kad je pojeo jabuku, osetio je da mu se život
produžio.
„Verujem da smo isti kao drveće: u svakoj situaciji pred nama je mnoštvo
mogućnosti i stavova. Možemo odabrati da zauzmemo stav kralja, koji je
najbliži životnom principu. I treba da se posvetimo njemu, a ne nekom drugom.
Ali nikad ne treba prezirati ostale. Oni su snaga koja omogućava svako
ostvarenje… Dobro, ostaviću vas da spavate. Ležite u ovu raku, ostavio sam
vam i ćebe. Naviknite se na duboku postelju, ne mogu da vam ponudim ništa
drugo.“
Haime se sručio na dno rake i, uljuljkan kiseloslatkim mirisom zemlje, zaspao.
Sanjao je da je u naručju tamnopute žene. Između njihovih nagih tela primetio je
veliku količinu bele paste.
„Šta je ovo?“, upitao je ženu.
„Ništa ne brini, to je moja krema za depilaciju.“
„Ti voliš da uklanjaš dlake, ali meni, kao muškarcu, to je strašno.“ U početku
mu je bilo neprijatno, a onda joj reče: „Natrljaj mi je na leđa. Dlakave su mi
lopatice. Kad otpadnu dlake, moći će da mi izrastu krila.“
 Moj otac probudio se pun energije i iz groba je izašao preporođen. Grobar ga
je dočekao s dva pržena jaja, hlebom i šoljom kafe.
„Prijatelju, tri nedeije nećete moći da nosite krst. Šta ćete da radite? Ne
možete da ostanete ovde: mnogo ljudi dolaziće da vas vidi i zamoli za čudo. Od
prevelike želje izgaziće grobove i biljke. Možda vam neko od vernika ustupi
neku sobu. Ja ću vam, za to vreme, pričuvati Isusa. Kad se oporavite, vratićete se
na put pokajanja.“
„Imam druge planove, gospodine Eieodoro. Sešću na voz i otići u posetu
bratu, u Santjago.“
„Bez krsta izgledaćete čudno u toj odori. Skinuću jednog mrtvaca. Svež je.
Juče sam ga sahranio. Trgovački putnik, bez rodbine i prijatelja.“
Vratio se posle pola sata s drečavozelenim odelom, košuljom i cipelama.
„Nadam se da vam ne smeta boja. Izbledeće od nošenja.“
„Poklonu se u zube ne gleda. Mnogo vam hvala. Ipak, cipele neću prihvatiti.
Sačuvaću ove čizme. Zahvalan sam vam na svemu što ste me naučili.“
„Učitelj nisam ja, već groblje. Ono sve zna. Živim toliko blizu smrti da život
sagledavam sa svih strana. Kad pomislite da vam je teško, pogledajte se u
ogledalo i prisetite se odakle vam to odelo. To će vas razveseliti… Zbogom,
prijatelju. Bilo je lepo razgovarati sa živim čovekom.“
Na železničkoj stanici Haime je kupio novine: dva vodeća kandidata
prisvajala su pobedu. Potražio je detalje glasanja: u Valdiviji, Luis Baros
Borgonjo dobio je dve hiljade petsto glasova, Arturo Alesandri Palma dobio je
druge dve hiljade petsto glasova, a Rekabaren jedan. Haime se popeo u voz
ponosan na to što je baš on zaslužan za tu usamljenu podršku.
Vagon treće klase bio je krcat sirotinjom koja je putovala sa zavežljajima,
korpama, psima i kokoškama. Pojava gringa u papagajsko zelenom odelu
pokrenula je žamor podsmeha, ali bilo je dovoljno da se moj otac preteći
nakašlje pa da smejuljenje zamre. Zbog crne brade i kratke kose izgledao je
opasno. Prestrašeni, napravili su mu mesto pored neke starice i ubrzo ga je
uspavalo kloparanje točkova po šinama:
S prozora nedovršene zgrade posmatrao je dvorište škole u kojoj je profesor
podučavao učenike da upravljaju nevidljivim predmetima. Shvatio je da
učiteljeva tehnika nije savršena i da nepreciznosti nadoknađuje zbunjujuće brzim
pokretima. Učenici su ubrzo podigli pogled ka njemu moleći ga za pomoć. On
je, s visine, ravnodušan, spor i precizan, besprekorne tehnike, kontrolisao
nevidljive predmete da bi im pokazao kako se to radi.
Profesor je napustio čas i ušao u zgradu da bi se uz klimave stepenice popeo
do sedmog sprata. Stiskajući modre usne, kažiprstom je pokazivao ka džepu na
srcu i pitao ga za neki moto od četiri reči koji bi tu mogao da izveze.
 Odgovorio je: „Stalna nestalnost, ništa pojedinačno.“
I pored učiteljevog oduševljenja, rekao je: „U svakom slučaju, moram da vas
naučim tehnici savršenog upravljanja nevidljivim predmetima.“
Probudilo ga je naglo kočenje. Voz se zaustavio na maloj stanici okruženoj
vinogradima. Na jednom kraju vagona ušla su trojica pijanih vojnika. Svaki je
pod levom miškom imao praznu flašu dok je u desnoj ruci držao drugu, skoro
praznu. Gutljaji su im bili dugi koliko i napadi smeha. Na drugom kraju ušao je
sitan čovek s leđima izvijenim u grbu koji je nosio beli džak. Kad je voz krenuo,
zavukao je ruke u svežanj i izvukao jaja. Piskutavim glasom je povikao:
„Prodajem kuvana jaja! Za svaki petlovski nestašluk koji kupite poklonicu vam
pakovanje soli.“
Na grbavčevom ćosavom licu bilo je nečeg ženskastog a glas mu je
podrhtavao kao kokodakanje. Gurkajući se laktovima, vojnici krenuše ka njemu,
oteše mu džak i počeše da žderu jaja. Jeli su tako halapljivo da ih nisu čak ni
ljuštili. Za nekoliko trenutaka poždrali su tri tuceta, sve što je imao. Vratili su se
i iskapili drugu flašu na klupi koja će im poslužiti i kao krevet i kao klozet.
Grbavac pojuri za njima zahtevajući da mu plate. Vojnici ga zgrabiše za nogu,
okrenuše naglavačke i počeše da ga tresu.
„Isprazni tu mešinu na leđima, sigurno je puna jaja!“
Zabavljeni ovom igrom, počeli su da mu mlate glavom po podu u čvrstoj
nameri da je razlupaju.
„Prestanite!“, povika Haime ne razmišljajući šta radi. Uzvik negodovanja
izleteo je sam od sebe, baš kao i pokreti koji su usledili: skočivši kao mačka,
preskočio je glave ostalih putnika, doskočio nasred prolaza, u drugom skoku
stigao do siledžija i, koristeći onu jednu zdravu ruku, uputio im snažne udarce u
usta. Poispadaše zubi. Onda ih je tukao po grudima i rebrima od čega su
popadali između klupa, i na kraju ih šutirao u glave dok se nisu onesvestili
okupani krvlju. Kad ga je prošao bes, u naručju je zatekao grbavca čije je
beskrajno zahvaljivanje bilo isprekidano jecajima i pobedničkim smehom.
„Čujte, gospodine, nemate razloga dami se zahvaljujete. Ne volim da gledam
kako nekog maltretiraju i to je sve. Nisam ih napao da bih odbranio vas, već
ideju.“
„Kako god želite, ali činjenica je da ste mi spasli život. Pretukli ste trojicu
jednom rukom. Vidi se na kilometar da ste bokser, i to dobar. Šteta što mi Bog
nije dao vaše telo. Onda bih mogao da radim na miru. Oprostite mi ako sam
previše radoznao, ali kuda putujete?“
„Krenuo sam u Santjago, ali moraću da siđem u Rankagvi. Nemam više
novca.“
„Kakva slučajnost! Ja živim u Rankagvi i ako su vam džepovi prazni, ovako
skroman, mogao bih da vam ponudim posao…“
Iskoristili su usporavanje voza na uzbrdici i iskočili iz njega dok je još bio u
pokretu da bi izbegli osvetu vojske. Na svu sreću, bili su na samo dva dana hoda
od grada i grbavko, koji se zvao Hesus de la Krus, prekratio je put lepim
pesmama koje je pevao prijatnim tenorom.
„Dobro, kao što mi i ime kaže, ja sam žrtva prikovana na krst svoje grbe.
Teško je nositi takav teret. Dok obilazim kafane da bih prodavao kuvana jaja,
pijanci me uvek tuku. Razumem ih. I oni sami, radnici, seljaci, rudari, žrtve su
stalne nepravde koju im nanose gazde. Na meni istresaju nagomilan bes. Imam
nemački vergl s dvadeset divnih melodija. Mogu da pevam dok okrećem ručicu a
posle prodajem banane i jaja. Vi ste tako snažni, i ako se maskirate u gorilu –
imam odelo koje sam posle karnevala našao u đubretu – mogli biste da me
zaštitite. Mnogi verglaši imaju malog makako majmuna koji skuplja novac u
teglu. Moj će biti malo veći. Priznajte da je ovo dobra ideja, prijatelju. Niko vas
neće prepoznati pod maskom. Posle izvesnog vremena podelićemo prikupljen
novac na ravne časti, uštedećete dovoljno za kartu do Santjaga.“
Haime se nije iznenadio što ga je sudbina pretvorila u čoveka-majmuna.
Majka mu se bila zaljubila u jednog i možda je za njega dobro da se poistoveti s
majmunskim likom koji će mu, na posredan način, omogućiti da bar naizgled
oseti majčinsku ljubav koja mu je uskraćena.
U međuvremenu, pošto su obojica proglasila pobedu, predsednički kandidati
optuživali su se za prevaru. Usred narodnih protesta, pod pretnjom policijske
intervencije, rezultati izbora odlučeni su na sudu časti, koji je upravu poverio
Alesandriju.
Moj otac proveo je godinu dana sakriven u kostimu gorile. Svake večeri
obilazio je barove, kafane i restorane. U početku je bio primoran da razbije nos
ponekom pijancu da bi shvatili da moraju poštovati grbavca, ali posle je bilo
lako. Svi su hteli da se rukuju s njim i da ga zagrle, nasmejani kao deca. Iz čiste
dosade, jednom je iznenada zgrabio maramicu iz džepa nekog gosta i zaplesao
kuenku. Počeo je opšti aplauz i mnogi su poželeli da se pridruže gorili pa počeše
silovito da lupaju nogama o pod. Hesus je prodao svu robu.
Nije skidao kostim ni tokom dana. Sedeo je na glavnom trgu i zabavljao decu.
Veoma mu je prijalo da živi u anonimnosti, zaklonjen čupavim oklopom. Trebalo
mu je da se izgubi, da otkrije polaznu tačku. U dubini duše, nije verovao ni u šta.
Osećao se krajnje otuđeno. Bacili su ga u svet prepun zatvorenih vrata, ali nisu
mu dali ključeve. Tražio je smisao života i stalno dolazio do istog zaključka, da
ništa nije vredno truda. Skriven u majmunskoj koži, rastapao se kao u
alhemijskoj retorti pretvarajući se u bezobličan duh, bez ličnosti, bez određenja,
bez vrednosti koje treba potvrditi, oslobođen kalupa, stega. Više nije bio gringo.
Lažnog majmuna prihvatili su bolje od ruskog imigranta. Odlučio je da, tako
obučen, ne skidajući masku, pokuša da zavede ženu. Zašto jednu? Mnoge!
Zavodio ih je pogledom, golim rukama, glasom i unutrašnjom snagom koja ga
je, prevazilazeći životinjsku kožu, obavijala erotikom koju su udate žene,
njegove omiljene žrtve, videle kao plavozelenkaste talase.
Između tri i pet po podne, u vreme kad ove dame pripremaju večeru dok im
muževi rade negde daleko, lako mu je polazilo za rukom da ih iskorišćava u
svakom kutku kuhinje. Njima je odgovaralo da ne znaju ni kako se zove, ni kako
izgleda. Predavale su se uživanju ne gradeći veze, oslobođene svake krivice. Po
završetku ljubavnog čina davale bi mu novac ili bi mu pakovale cveće i hranu.
Ove bezlične veze omogućile su mom ocu da spozna koren zadovoljstva,
brutalno, tajanstveno i besramno uživanje tokom kojeg je svaka ženka otkrivala
svoje najdublje porive. On nije postojao, a maska, koja bi poslužila kao ogledalo,
pretvarala ga je u savršenog mužjaka kojeg sve žene nose u sebi. Svaka ga je
oblikovala prema sebi da bi dobila produžetak svog tela i tako posedovala samu
sebe. Haime je znao da korača putem koji ga ne vodi nikuda.
Jednog jutra, Hesus de la Krus probudio ga je veoma uzbuđen: „Haime, danas
ćeš moći da skineš majmunsko odelo i obučeš papagajsko. Mislim, obući ćeš
obično odelo, iako mu je boja veoma upadljiva. Idemo na jednu radničku
manifestaciju. Grad je pun pandura. Dolazi Rekabaren!“
„Molim? Rekabaren?“
„Da, Rekabaren, tvoj idol! Biće to Prvi kongres komunističke partije Čilea.
Pridružiće se Komunističkoj internacionali čije je sedište u Moskvi. Sakrio si se
u gorilu i muvaš se naokolo, a ništa nisi čuo. Vođa je izašao iz zatvora, izabran je
za poslanika i otvorila su mu se vrata kongresa. Sad će im biti teško da ga
zaustave. Noćas sigurno neće biti prebijanja, iako su po svim ulicama izlepili
papire na kojima piše: Bićemo crveni dušom i telom.“
„Ali, zašto se okupljaju ovde, u Rankagvi?“
„Sigurno zbog toga što ima mnogo seljaka, a tu je i velik broj radnika koji
mogu da siđu iz rudnika bakra El Tenijente. Već stižu, mirni, obučeni u najbolja
odela. Kažu da je ovo je jedan od najznačajnijih događaja u čileanskoj istoriji.“
„Kažu… Kažu… Ko kaže, majku mu? Čist publicitet!“
Ni sam ne znajući zašto, Haime se bio probudio loše volje. Negde duboko,
nešto mu je smetalo. Imao je loš predosećaj koji je izvirao iz temelja tog grada
podignutog u tipično španskom stilu, s blokovima osam sa osam i centralnim
trgom. Okolne ulice ne prolaze kroz uglove četvrti oivičenih drvoredima, već
posred njihovih strana. Na tom mestu pobili su hiljadu petsto rodoljuba. Porazili
su ih, možda i izdali. Zbog svega toga, mučile su ga zle slutnje. Otišao je do
crkve, seo na klupu i pretvarajući se da se moli, pozvao Rebea, koji se odmah
pojavio. Haime je prema njemu bio hladan, ali uljudan. Izneo mu je situaciju.
Dobio je odgovor kojeg se plašio:
„Sumnje su ti opravdane. Nikad ne treba zanemarivati simbole. Trg heroja
nalazi se na rasrkšću četiri puta koji obrazuju krst. Za katoličku civilizaciju to je
simbol mučeništva. Bernardo O'Higins – Hrist – 1814. godine dolazi na trg da bi
zaustavio špansku vojsku koja je s juga napredovala ka prestonici. Huan Hose
Karera – Juda – ostaje na udaljenosti od deset hiljada metara s dva konjička
odreda da bi pritekao u pomoć glavnici vojske kad za to dođe vreme. Međutim,
iz razloga koje niko nije uspeo da otkrije, on to nije učinio.
„Napadnuta s četiri strane, pešadija je desetkovana, ali nije se predala. Heroj
nije dozvolio da ga razapnu na krst i, u silovitom naletu, otvara prolaz za bekstvo
iz nevolje. Motiv okrutne žrtve: naivno poverenje u lošeg saveznika. Tebi, koji
kao i svi Čileanci napamet znaš tu bitku, smeta što Rekabaren nesvesno ponavlja
isti katastrofalni plan. Osnivanjem Komunističke partije u Rankagvi on šalje
poruku da se, negde duboko, sprema za izdaju i poraz. Njemu, pravednoj duši,
spasitelju, ljudskom obliku vrhovnog oca, Lenjinu, sudiće se loše, shvatiće ga
retki ili možda niko; gledaće kako mu masakriraju narod, njegove pobede biće
taktička povlačenja, a kao najveći udarac, ostaće sam u nevolji. Napustiće ga čak
i njegov vodič. „Ili, Ili, lama savahtani?12
„Dobro, čuo sam ono što me je zanimalo: Rekabaren nikako ne sme da osnuje
svoju partiju u ovom gradu palih heroja… Sad idi. Za danas je bilo dosta
halucinacija!“
Loše raspoloženje preraslo je u bes. Vratio se u sobičak koji je delio s
grbavcem. Obrijao se, ošišao i obukao zeleno odelo. Hesus de la Krus izgledao
je kao dete koje se sprema za cirkus. Saučesnički je pokazao Haimeu čokoladu i
kesicu mentol bombona. Obukao je košulju koja je na leđima imala izvezen
planinski vrh. Kuvana jaja ofarbao je u crveno.
Ogroman broj ljudi pokušavao je da uđe u opštinsku salu za sastanke. Rudari i
seljaci okupljali su se ispred u redu znajući da je amfiteatar dupke pun. Kad su
čuli da se prolomio aplauz, i sami su počeli da tapšu i slave ne znajući zašto.
Trebalo im je sat vremena da se probiju kroz mirno i gusto more. Uspeli su da
uđu uz izgovor da nose hranu za delegate. U trenutku kad su ušli u salu,
Rekabaren je držao govor. Ni po čemu se nije izdvajao. Bio je miran čovek
obrijanog lica i prosede kose. Bio je skroman i predusretljiv. Glas, lišen
retorskog podrhtavanja, bio mu je čist, jasan, običan, ali toliko ubedljiv da je
izazivao oduševljenje. Reči su pogađale pravo u srce njegovih istomišljenika,
bez potrebe za povicima ili galamom.
„Drugovi… bez krvi hiljada radničkih mučenika koju su izrabljivačke klase
surovo prolile u okrutnim akcijama suzbijanja nemira u periodu od 1900. do
danas, 1922, bez antiimperijalističke borbe koju su rodoljubi godinama vodili, u
Čileu bi se teško stvorili uslovi za ostvarenje našeg sna. Rađa se Komunistička
partija koja usvaja ideologiju blisku proletarijatu: marksizam-lenjinizam. Rađa
se visoko uzdižući crvenu zastavu, simbol najplemenitijih ideala, najčistijih
težnji, najuzvišenijih vizija onih koji žele da izgrade bolji svet, unapređeno,
čovečnije društvo koje će čoveka konačno osloboditi od izrabljivanja, koje će
potisnuti potrebu, iskoreniti strepnje i nesigurnosti, skinuti sve velove neznanja i
zavesti carstvo sreće.“
Uprkos tome što ga je rastužila čistota ovog čoveka, borca za ideale koji
odražavaju njegovu neizmernu ljubav prema čovečanstvu, a koji će ga, u dodiru
s neizbežnom ljudskom izopačenošću, pretvoriti u mučenika, Haime je zatekao
sebe kako aplaudira i kliče slaveći pobedu, uzbuđen kao i ostali. Bez ikakvog
straha, Rekabaren je pročitao manifest u kojem napada pravne, političke i
ekonomske organe društva pozivajući na klasne sukobe da bi se, proleterskom
revolucijom, uvela komunistička vlast.
Kao osnovnu meru svog programa, najavio je osnivanje novina koje će biti
sredstvo Nacionalnog izvršnog veća. Plehani orkestar, raštimovan, ali žustar,
odsvirao je „Internacionalu“ i svi prisutni zapevali su mašući crvenim
zastavama. Ne želeći da bude u središtu narodnog poleta, Rekabaren se povukao
iza ostalih delegata, ali brojni radnici počeli su da viču: „Rekabaren!“, pa je
morao da se pojavi i primi, raširenih ruku (kao razapet na krst, pomisli Haime),
talase ovacija.
Moj otac, izgubljen u raspomamljenoj masi, pokušao je da se približi
političaru kojem se toliko divio i kojeg je toliko sažaljevao, ne da bi s njim
razgovarao – bio je okružen velikim brojem drugova koji su ga neprestano
dozivali pokušavajući da s njegovih usana čuju neku rečenicu i obezbede sebi
ličnu uspomenu – već da bi ostvario energetsku vezu s njegovom nevidljivom
aurom. Uspeo je da se progura na pet metara od cilja i bio je zadovoljan. Mogao
je videti nadimanje grudi ove istorijske ličnosti; možda će mu se posrećiti da se
te oči, koje su odavno ušle u legendu, zaustave baš na njemu.
Paralisao se od iznenađenja kad je čuo kako mu lider govori: „Mladiću, ti u
zelenom odelu, priđi.“
Tela su se istog trenutka razdvojila praveći mu tesan prolaz. Kao da je uronio
u san, dok mu je srce tuklo kao da prisustvuje nekom čudu, krenuo je ka
Rekabarenu. Ovaj mu je stegao ruku i pozvao ga da mu se pridruži u miru
kancelarije u kojoj će da se odmori.
Sad Haime pomisli: Možda je video da u meni živi jevrejsko čudovište? Da li
je na mom licu prepoznao Terezu? Nije moguće da ga zanimam baš ja od tolikih
ljudi! Ili možda jeste… On je poseban, sigurno drugačije opaža, vidi nas iznutra,
zna kakve su nam duše. Oduvek sam znao da sam poseban, da je moj tajni duh
čist kao dijamant i da mogu da pomeram planine. Ako organizuje radničku
vojsku i stavi me na njeno čelo, neću izgubiti nijednu bitku. Kod mene neće biti
Rankagvi! Uništiću čak i ruševine ovog trulog kapitalizma i bez milosti odseći ću
sve zmajeve glave!
Rekabaren ga je mirno posmatrao, ponudio čaj iz poklopca termosa i upitao:
„Kaži mi, mladiću, gde si kupio to odelo?“
Haime se trgao iz snova o grandioznosti i postao manji od makovog zrna.
„„Da budem iskren, nisam ga kupio. Poklonio mi ga je jedan grobar. Pripadalo je
nekom pokojniku koji nije imao ni prijatelja, ni rođaka.“
„Imao je rođaka, makar jednog, mene. Visente mi je bio ujak, trgovački
putnik. Lično je sašio to odelo od čaršava s kreveta svoje majke. Već mesecima
ne znam ništa o njemu… Znači, umro je, jadničak. Oduvek je bio usamljenik,
veoma povučen. Kad mi je umrla baka, otrovao je trideset mačaka s kojima je
živela. Bio je sin jedinac te tvrdoglave udovice i sahranio ju je na dušeku od
mačaka. Kao što vidiš, zbog tog vrlo upadljivog odela, mi smo praktično rođaci.
Pored toga, nešto si i nasledio. Rašij naramenice: Visente je tu uvek skrivao
smotane novčanice za slučaj nužde.“
„Mnogo vam hvala. Uradiću to, Luise Emilio.“
„Kako se ti zoveš?“
„Haime Hodorovski, vama na usluzi.“
„Retko prezime. Poljsko?“
„Jeste, ali porodica mi je iz Rusije… Lažem… Mi smo Jevreji.“
„Ali govoriš ruski?“
„Na sreću, nisam ga zaboravio.“
„Da li bi radio za mene?“
„Naravno!“
„Zbog poslaničkih obaveza moram da živim u Santjagu. Na ovoj kartici je
moja adresa. Imam hrpu razbacanih knjiga na ruskom. Bićeš mi od velike
koristi. I ne samo meni, već celoj radničkoj klasi. Naše dnevne novine mogle bi
da objavljuju tvoje prevode. Dođi čim budeš mogao. Ali zapamti: vozovi polaze
kad im je vreme i dovoljno je da zakasniš jednu sekundu pa da propustiš dugo
putovanje.“
U pamučnom punjenju naramenica Haime je pronašao mnogo presavijenih
novčanica. Polovinu novca dao je svom kolegi a od druge polovine kupio je
mornarskoplavo odelo i kartu za Santjago. Grbavac se napio, spalio kostim
gorile i počeo da ga gađa jajima ofarbanim u crno. Otac je do voza morao da trči
da bi izbegao njegovbes. U prestonicu je stigao jedne nedeije u šest izjutra. Kad
je ušao u Benhaminov stan, ovaj je već bio obučen i doručkovao je.
 „Šta ćeš ti ovde? Ne trebaš mi. Skoro dve godine nisi pisao, niti si se
raspitivao za zdravlje moje majke. Treba da se stidiš. Da se nisam vratio
božanskoj poeziji, dosad bih se već predao. Zahvaljujući njoj, štake za duga
putovanjau tim nepokretnim rekama postale su barokni jurišni konji. Galopiram
na ljubičastom vihoru okružen drevnim očima ljudi koji razmišljaju o
geometrijskim formulama neuravnoteženog sveta…“
„Prekini, Benhamine. Prestani da recituješ glasom dive i reci mi gde je Tereza,
jer ona je i moja majka.“
„Mnogo je napredovala. Iako ima ozbiljnih srčanih problema, izgubljene
istine vratile su se da bi se ugnezdile u božansku arhitekturu svog uništenja.“
„Sere mi se od tvoje govorancije! Pričaj normalno!“
„Postala je fina gospođa. Nedeljom je puštaju iz ludnice pod mojim
nadzorom. Imamo lutkarsko pozorište i nastupamo po bolnicama za decu
obolelu od tuberkuloze. Hoćeš da dođeš? Danas je premijera Vojnika koji je
pobedio smrt. To je tradicionalna tema, ali ja sam preradio dijaloge. Umetnost
održava groblja u životu zahvaljujući igri leševa!“
U mračnom dvorištu prepunom žućkaste dece obučene u stare vojničke jakne i
ogrnute sivim ćebadima, stajalo je pozorištance. Bio je to plavi paravan na
kojem je bilo ispisano ime trupe: Bululu.13 Od scenografije su imali samo platno
sa oslikanim srednjovekovnim zamkom. Maleni bolesnici drali su se u
iščekivanju početka predstave. Stroge bolničarke delile su loptice od krep-papira
punjene piljevinom. Nadmeni lekar mahao je trobojkom pozivajući sve da
zapevaju državnu himnu. Haime nije mogao da nađe Terezu. Benhamin ga je
smestio u publiku i rekao: „Sad mora da se koncentriše. Videćeš majku kad se
završi predstava. Ja sam lutkama napravio glave, a ona odela. Ja glumim, a
Tereza mi pomaže. Dobar smo tandem.“ Potom je otrčao iza paravana. Oglasila
se kartonska truba. Pojavila se Smrt koja je nosila mladu plavušu rumenih
obraza, obučenu u venčanicu. Boreći se da utekne iz kosturovog zagrljaja,
devojka se nagnula ka publici moleći za pomoć:
„Ne dozvolite da me odvede! Pre nego što umrem, želim da vidim svog
voljenog koji je vojnik. Obećao mi je da će se vratiti iz rata.“
Mali bolesnici gađali su Smrt lopticama od piljevine. Ona je, uz turoban smeh,
samo još više stegla devojku. Lutkareva ruka krišom se izvukla iz rukavice.
Nevesta se oklembesila u rukama Smrti… Iza scene, Benhamin je ispružio levu
ruku ka Terezi da bi mu namestila vojnika. Uniforma mu je bila prljava i otrcana.
Moj stric počeo je da glumi u tri glasa.
Glasno se smejao, kao Smrt: „Moja si, zauvek!“
Vrištao kao devojka: „Ne! Upomoć! Ljubavi, spasi me!“
Vikao glasom vojnika opijenog ljubavlju: „Voljena moja, izdrži! Stižem!“
 Tereza je počela da drhti. Samo što se nije onesvestila. Benhamin je šapnuo:
„Brzo, dobro mi namesti vojnika. Šta ti je?“
Prikrivajući bol koji joj je razdirao grudi, baka je uz velike napore uspela da
mu namesti lutku. „Nije to ništa… Prolazna slabost… Nastavi… Ništa ne brini.“
Smrt je otvorila vrata zamka i zatvorila izmučenu devojku. Pojavio se vojnik.
„Stara Smrti, raširi svojih osam nevidljivih nogu i vrati miverenicu!“
„Zakasnio si! Njena duša raspršiće se kao hiljade belih leptira.“
„Nikad! Ako ona umre, izbrisaćeš me sa svih ogledala. Pre ću te ubiti!“
„Mene? Neće grom u koprive. Haaa ha!“
Dronjavi vojnik otpoče strašnu bitku sa Smrću. Sablja protiv kose. Grizući
usne, Tereza je pala zbog neizdrživog bola u srcu. Ne prekidajući predstavu,
Benhamin se okrenuo da vidi gde mu je majka pala.
„Rekla sam ti da ne brineš, sine… Predstava mora da se nastavi.“
„Ali…“
„Sve što počne, mora i da se završi. Nastavi…“
„Stati je?“
„Ovo srce je istrošeno. Kucnuo je moj čas…“
„Ne!“
„Nastavi, naređujem ti!“
Usred galame kojom su tuberkulozni mališani bodrili svog heroja, vojnik je
izbegao udarce kosom i zaronio u nevidljivi pod, da bi iskočio kao na federima i
sleđa iznenadio Smrt. Proburazio ju je sabljom ponosno uzvikujući: „Ubio sam
Smrt! Ovde sam, ljubavi moja! Stigao sam na vrerne!“
Ispraćen besomučnim aplauzom, iako iscrpljen od borbe, heroj skupi snagu,
otvori vrata i uđe u zamak. Scena je ostala prazna. Deca su zapitkivala
namrštene bolničarke da li će vojnik devojku zateći mrtvu ili živu. S vojnikom
na jednoj i nameštajući devojku na drugu ruku, Benhamin kleknu pored majke.
„Ne idi, potrebna si mi.“
„Vidiš da ne možeš sam da završiš predstavu.“
Nestrpljiva deca počela su da dozivaju lutke: „Neka dođu mladenci!
Mladenci! Mladenci!“
Dok je pomagao Terezi na podu, Benhamin viknu devojčinim glasom:
„Dolazimo“. Onda i vojnikovim: „Ljubimo se!“ Ispustio je zvuk poljupca i
uzdahnuo: „Aaaah!“ Razlegao se smeh. Tereza pritisnu grudi raširenim šakama.
„Izdržaću do kraja predstave. Ostao ti je još samo ples. Ustaj. Brzo!“
Očiju punih suza, Benhamin uspravi lutke. Vojnik i devojka izađoše iz zamka.
Deca su ih dočekala toplim ovacijama. On ju je uzeo u naručje i zaljubljeno
rekao: „Istetoviraj mi grudi! Prekrij me vatrom!“
A ona je odgovorila: „Na mom jeziku rastu igle koje ka tebi ispuštaju mastilo
kao lignje!“
Onda on: „Pusti me da ti stavim svet među usne!“
Pa ona: „Na dnu jezika imam komadiće bogova.“
Dve kartonske glave strasno se poljubiše. Deca su histerično zavrištala.
Zaljubljeni par se razdvojio i pao na ivicu pozornice, isrcpljen, bez daha.
Najednom skočiše i još jednom se dugo poljubiše poskakujući i vrteći se ukrug.
Još vriske. Smeh… Zaplesali su valcer: „Pobedili smo Smrt! Deco, ponavljajte
za nama!“
I bolesni gledaoci uzviknuše kao jedan: „Pobedili smo Smrt!“
„Sad ćemo zauvek ostati zajedno!“
Pala je zavesa. Haime je sačekao da bolesna deca napuste dvorište ne znajući
da mu majka iza paravana umire na bratovljevim rukama.
„Ne pati, Benhamine. Niko ne umire niti se rađa. Život je večan.“
„Znam. Moram biti vojnik koji pobeđuje smrt.“
„Ti to jesi. Pobedio si je. Živećemo večno. Zauvek zajedno. Prelazićemo iz
preobražaja u preobražaj. Doveka. Ne gubimo ništa jer smo sve što postoji.“
Stric nije mogao da se suzdrži pa brižnu u plač.
„Ne plači, moje telo je samo privid.“
„Da, privid, ali tako lep…“
„Benhamine, želim da sahraniš moje telo pored tvog oca. Ispod istog
kamena.“
„Obećavam.“
„Konačno spoznajem mir. Kakva divota, kakva divota, kakva div…“
I nežno je izdahnula. Haime ju je zatekao kako se osmehuje u naručju
njegovog brata, koji ju je predano ljubio. Hteo je da priđe. Benhamin ga je grubo
odgurnuo.
„Odlazi. Njena smrt pripada meni. Ja ću je sahraniti. Ti ništa nisi uradio za
nju. Rodio si se kao siroče bez oca i majke. Nisi čak ni moj brat.“
Haime mu nije odgovorio. Toliko je mučio Benhamina kad su bili deca,
podsmevao se njegovim slabostima, da je razumeo ovoliku mržnju. Bilo mu ga
je žao: ostatak života provešće s Terezinim duhom, bez žene, bez dece, govoreći
sve nerazumljivijim jezikom dok konačno ne prekine svaki kontakt sa svetom.
Poezija će ga ugušiti. Ostavio ga je tamo pored nasmejanog leša i otišao da
poseti Rekabarena.
Prešao je reku Mapočo, čija je voda boje čokolade tekla kao da negoduje zbog
protoka vremena, uporno, ne želeći da se odrekne prošlosti, zanemarujući grad,
pokazujući svojom slabašnom strujom svu teškoću prelaza, vraćajući se sebi,
odlučna u nameri da ne napreduje, želeći da se pretvori u tečno koplje, tragajući
za svojom nepomičnošću i ne pronalazeći je, besneći što mora da se izlije u
halapljivi okean…
Odmahnuo je glavom da bi prestao da se poistovećuje s rekom, koju je
koristio kao ogledalo, i potražio broj trista šezdeset u Ulici Andres Beljo. Bila je
to skromna kuća s lepo sređenom bašticom. Posred vrata bio je zvekir u obliku
bronzane pesnice. Haime je zadrhtao. Nešto mu je govorilo da će mu se život
promeniti kad pređe ovaj prag. Morao je da pronađe koren koji će ga izvući iz
ludila, da baci sidro u čvrsto tlo, pronađe bića bez iluzija, koja grade na kamenu,
a ne na pesku, da upozna poštenog čoveka u ovom svetu prevaranata i krvopija.
Udario je samo jednom u nameri da ne napravi veliku buku, ali zvekir se oglasio
kao pucanj.
Otvorila mu je ljubazna žena inteligentnog pogleda, ošišana kao muškarac.
Lice joj je odisalo zrelošću, ali nije imala bore. Nije bila našminkana. Njena
dobrota bila je očigledna posledica istrajnog, neposrednog duha, koji se
ratosiljao iluzije zavođenja. Iako je bila izrazito ženstvena, uski bokovi otkrivali
su da nikad nije rađala.
„Šta želiš?“
„Ja sam Haime Hodorovski. Gospodin Rekabaren ponudio mi je posao.“
„A, mladić koji govori ruski! Luis Emilio sve mi je ispričao. Uđi. Ja sam
njegova prijateljica, Tereza.“
Tereza! Ta žena zove se isto kao njegova majka. Tek što je jednu izgubio a
sudbina mu je dodelila drugu, možda bolju. Kao da je prva bila neobrađeni
kamen, a ova već izbrušen geometrijski oblik. Shvatio je da će je voleti, bez
seksa, bez zahteva, bezgraničnim obožavanjem. Bilo mu je dovoljno da je vidi,
tako eelovitu, pa da mu ona postane uzor za sve ostale žene… Nije mu rekla da
je vođina „supruga“, već „prijateljica“. Ova žena nije mogla prihvatiti ništa
drugo osim da je ljubav i politički ideal sjedine s muškarcem. Brak je za nju
sigurno samo još jedna glupost kapitalističkog sistema… Kuća je bila čista kao
ratni brod. Nameštaj je bio neugledan i nije bilo nijednog suvišnog komada. Nije
bilo slika po zidovima, ni ukrasnih predmeta. Nije bilo ni raspeća niti bilo koje
druge religijske slike. No, preko celog plafona u dnevnoj sobi bio je oslikan
Lenjinov portret, kao u hramu.
„Smesti se ovde.“
Dala mu je sobu sa uzanim krevetom, stolicom, ormarom, umivaonikom i
bokalom vode.
„Mogu da te poslužim čorbastirn pasuljem i kafom sa hlebom i puterom. Kad
završiš s jelom, možeš početi sa sređivanjem knjiga. Još su u kutijama. Nismo
imali vremena da ih povadimo zbog svih ovih nesrećnih dešavanja.“
Da li je mislila na izdaju kojom se Alesandrijeva vlada zahvalila narodu na
pruženoj podršci? Petsto rudara ubijeno je u rudniku salitre San Gregorio.
Policija je pobila radnike u rudniku uglja u Kuranilaueu. Javne manifestacije
razbijaju se pendrecima. Masakriranje radnika u Zanhon de la Aguadi. Žene su
otpuštene jer su organizovale miting u Santjagu, pred spomenikom O'Higinsu.
Seljaci su stradali na imanju La Trankila u Petorki. Ukidanje prava na
okupljanje, hapšenja, deportacije, mučenja… Ilije mislila na unutrašnje čarke
koje su izbile odmah po osnivanju Komunističke partije?
Haime je ručao s velikim apetitom, oprao tanjire i escajg u sudoperi pa otvorio
kutije. Bio je toliko uzbuđen što dodiruje knjige koje su oblikovale Rekabarenov
duh da mu je oslabila unutrašnja kontrola: što je Rebe iskoristio da mu
zaposedne ličnost. Bestelesni je najviše na svetu voleo knjige. Praćen Terezinim
zapanjenim pogledom, ispuštajući uzvike zadovoljstva na jidišu, organizovao je
tomove, čiju je suštinu hvatao letimičnim pogledima.
Razdvojio je književnost od čiste filozofije, i na posebno mesto izdvojio
političke tekstove. Poeziju je stavio na najvišu policu. Nije ih slagao po
abecednom redu, već tematski, ne obraćajući pažnju na jezik kojim su napisane
jer ih je sve razumeo. Čitao je odlomke na ruskom, italijanskom, nemačkom i
francuskom. Kao i na španskom.
Od svake nove ideje pošla bi mu voda na usta, kao da proba neko ukusno jelo.
Zbog zadovoljstva koje su u njemu budile čudesne rečenične strukture, recitovao
ih je pretvarajući ih u muziku. Pevao je tekstove, odnosno, pamteći ih, samo im
je zviždao melodije. Vrteći se s knjigama u rukama ličio je na pticu.
„Pesme na mom jeziku imaju oči i noge, mišiće, dušu, osećaje, herojsku
veličinu i sitne, skromne običaje… Mmm… Dodirnite njihovo telo, dodirnite
njihovo telo i okrvavićete bedne prste! Veliki pesnik, oy vey! Znaci kojima se
bogovi otkrivaju obično su veoma jednostavni: šuštanje lišća svetog hrasta,
žubor izvora, zvuk bronzanog pehara na vetru. Nije loša ova estetika. Bog se
pojavljuje, čovek nestaje; i što je božanstvo veće, čovečanstvo biva sve jadnije.
Ase mene dermante zir in toite! Kad razmišljate o smrti to je zato što niste
sigurni u život. Ovi anarhisti toliko melju Boga da će napraviti svete
kobasice…“
Iscrpeo ga je naporan rad pa je morao da ode i ispruži se na krevetu. Posle
nekoliko sati odmora, povratio je razum. Ništa ne komentarišući, Tereza mu je
donela šolju toplog mleka i pokrila ga vunenim pončom.
„Samo ti spavaj. Drug Rekabaren stiže večeras u deset. Zajedno ćemo
večerati.“
Probudilo ga je kukurikanje. Kroz prozor se probijala nežna, ružičasta
svetlost. Šolja, koja je ostala na podu pored kreveta, pružala je dugu senkukoja je
sezala do cipela Luisa Emilija Rekabarena.
„Sinoć si tako čvrsto spavao da nismo hteli da ti kvarimo san. Ovde ustajemo
veoma rano. Dođi da doručkuješ s nama.“
Tereza je poslužila belu kafu, veoma slatku, i iznela korpicu punu slatkog
peciva. Ponudila mu je i pržena jaja sa šunkom i svež paradajz isečen na kriške.
Skrušeni Haime, postiđen Rebeovim upadom, nije mogao da progovori.
Rekabaren je mirno čitao radničke novine. Pažljivo ih je presavio, stavio u džep i
naprasno rekao: „Dobro, Haime, kad misliš da se učlaniš u Partiju?
Moj otac se zagrcnuo, ispljunuo nekoliko mrvica kolača i bez razmišljanja
odgovorio: „Ako me prihvatate, bila bi mi velika čast da odmah to učinim.“
Rekabarenovo lice razvuklo se u blistav osmeh. Pretražio je fioku radnog stola
i izvadio crvenu knjižicu. „Moramo da ti smislimo neko ime. Svaki drug se zbog
progona prijavljuje pod pseudonimom. Da li bi voleo da budeš Mapuče i da se
zoveš Lautaro Kinčaual?“
Ovog puta, zemlja mu je zaista otvorila vrata, ne zbog kuke prikačene za kiku,
zbog halucinacija izazvanih biljkom, neumoljive utrobe groba, težine ukradenog
krsta ili anonimnosti koju nudi tama majmunskog kostima. Ponovo ga krštava
darujući mu novu otadžbinu, prihvatajući ga kao starosedeoca, obezbeđujući mu
bratski narod. Zvanična članska karta Komunističke partije, koju je potpisalo i
pečatiralo biće vredno divljenja, neko ko ispod turobnih snova vidi blistavu
stvarnost!
„Druže Kinčaual, želim da znaš da crvena boja ove članske karte koju držiš u
rukama nije simbol nasilja, već krvi koju su prolili naši mučenici. Danas nas
nema mnogo, jedva dve hiljade boraca, skromna brojka ako se uzme u obzir
ukupan obim radničke klase. Ali politički značaj neke partije ne meri se samo
brojem njenih sledbenika, već i time koliko je uspešna u širenju svog uticaja i
značaja u društvu. Zato ćeš mi ti biti od velike koristi. Tereza mi je već ispričala
kako padaš u trans i govoriš mnoštvo jezika. Ja se pomalo služim ruskim i ne
tako malo nemačkim. Moramo da prevedemo Marksa, Lenjina i Engelsa.
Radničku klasu odlikuje izuzetno visok stepen nepismenosti. Eksploatatori je
već vekovima drže u neznanju. Bolje je osnivati novine nego kupovati puške.
Pođi sa mnom u štampariju.“
Tako je počeo novi život. Haime je konačno našao oca koji mu odgovara. Bio
je sušta suprotnost Alehandru, obućaru, mističaru, ludaku, univerzalnoj žrtvi.
Rekabaren je bio sveti ateista, čvrsto odan narodu, toliko pošten da je u ovom
lopovskom društvu izgledao kao fanatični idealista.
Da bi ostvario svoj cilj – srećno i slobodno čovečanstvo – ograničio je svoju
maštu, svoju ljubav, svoj lični razvoj. Hladan, strog, usredsređen, bio je više mač
nego čovek. Svako veče, posle skromne večere – slabo je jeo meso i nije pušio –
prepričavao je naglas svoj dan kao da govori o tuđem životu, i kritikovao je i
najsitniji propust pažljivo tražeći greške na osnovu kojih je učio. „Da vidimo,
Lautaro, šta možemo da naučimo iz današnjeg iskustva Luisa Emilija: ustao je
petnaest minuta kasnije. Pazi, drug ne sme da krši disciplinu, dušek je najgori
neprijatelj akcije!“ Pamtio je svaku rečenicu izgovorenu na sastancima, svaki
detalj međunarodnih vesti, lične probleme stotine boraca. Moj otac u njemu je
prepoznavao dva lika: pod jedan, nestrpljivog konja, spontanog, napetog; i pod
dva, neumoljivog konjanika, spremnog da žrtvuje sve, pa i život, da bi izgradio
pravedan svet. Stati kraj ovog čoveka značilo je da staješ uz radnike: „Drugi
ljudi jedino su što ćeš naći u meni.“
Prošle su dve godine napornog rada. Arturo Alesandri nije ispunio svoj
program. Rekabaren je predsednika smatrao oligarhijskom marionetom.
Izigravao je nemoćnog revolucionara da bi pridobio proletarijat i usporio mu
društveni razvoj.
„Ovo je odlično organizovana komedija: opozicija ne dozvoljava da se ostvare
reforme koje je predložila vlada. Radnici veruju da će im marionetski vođa
obezbediti bolje dane. Za to vreme, na sve strane vidimo ugnjetavanja,
otpuštanja, pogrome. Danas predsednik i parlament međusobno prebacuju
odgovornost. Konzervativci pevaju arije čije reči prave pometnju: 'pokušaji
uvođenja diktature', 'korupcija vlasti', 'nesposobnost'. Sutra će se, umesto da reši
krizu, njegova uvređena ekselencija povući s dužnosti. Bubnjevi će zasvirati
trijumfalni marš: doći će vojska. Aplauzi neuke javnosti. Oligarhija će prihvatiti
površne promene i neće reagovati na ono što se dešava jer su ratni heroji,
Musolinijevi učenici, njihovi lakeji. Militarizam je, druže Kinčaual, nepomirljivi
neprijatelj nezavisnog i revolucionarnog radničkog pokreta!“
Haime je prevodio članke, štampao i prodavao novine, pomagao u
podstrekivanju štrajkova, bio je progonjen, prebijan. Gledao je kako se
Rekabaren suočava s nagomilanim nasiljem, klevetama, prevarama i napadima
svake vrste, kako podnosi poraze, donosi pobede, trpi izdaje i napuštanja
osećajući da mu radnici odanošću i privrženošću plaćaju za sve što je za njih
učinio.
Vođa je uvek zahtevao da se aktivnosti usklađuju sa učenjima Lenjina, „genija
za teoriju“. Krajem godine, Rekabaren je objavio da će otputovati u Rusiju gde
će provesti nekoliko meseci. Tereza i Haime otišli su u Valparaiso da ga isprate.
Bio je ushićen. Konačno će svojim očima videti zemlju koja je do temelja
uništila eksploatatorski režim. Možda će čak na sastanku Crvene sindikalne
internacionale uspeti da razgovara s drugom Lenjinom i stegne mu ruku.
„Kinčaual, znaš da te volimo kao sina. Čuvaj moju prijateljicu. Neprijatelj
ume da zada niske udarce i bolje je sprečiti nego lečiti.“
Tereza je bila tiha kao senka. Nikad nije pravila buku, ni najmanju. Bila je
jedina osoba nečujnih koraka koju je moj otac upoznao. Klizila je kao brod po
mirnom jezeru. Sva bića i stvari u njenom okruženju težila su redu. Izlazila bi u
baštu i, veoma tiho, pružala ruku da ponudi parče slatkog hleba koji je samo ona
umela da umesi. Ubrzo bi stigla jata vrabaca koji su obletali oko nje kljucajući
sunđerastu masu a ponekad bi joj sletali na ramena i glavu.
Čim bi neko došao, nervozno su bežali kud koji. Moj otac je dva sata
nepomično stajao u bašti nudeći im Terezin hleb, ali nije mu prišla nijedna ptica.
Bilo je dovoljno da ona izađe i uhvati ga za ruku, pa da ga okruži oblak ptičica.
Čim bi mu pustila lakat, razletele bi se na sve strane.
U dugim danima dok je tugovao za učiteljem, Haime je, da bi pobedio
nostalgiju, odlučio da nađe ljubavnicu. Jedina drugarica iz njegove ćelije koja je
imala dovoljno velike sise i zadnjicu, Sofija Lam, bila je lezbejka i to napaćena.
Na oba ručna zgloba imala je tri ili četiri ožiljka, neuspešna samoubistva,
zasluga udatih žena koje su, u poslednjem trenutku, odlučile da ne napuste svoje
muževe. Uzbuđivalo ga je vitko, oblo i gipko telo, ali su mu njeno lice, velika
usta, mali nos, okrugle oči i oklembešene uši bili toliko ružni jer ga je podsećala
na pekinezera.
Ipak je mislio: Nema veze. Mogu da je jebem u mraku, ili sleđa, ili sa suknjom
prebačenom preko glave… Problem je samo što stalno nosi pantalone.
Jedne večeri, posle sastanka, pozvao ju je na kafu da popričaju o pokretanju
novih dnevnih novina. Nekoliko minuta razgovarali su o toj temi, a onda je on
najednom, kao grom iz vedra neba, upita: „Ti si nevina, zar ne?“
„Nevina nisam, ali mi je himen netaknut.“
„Da li bi volela da ga se rešiš?“
„S muškarcem? Muškarci mi se gade.“
„Kako znaš kad nisi ni probala?“
„Mnogo su lepljivi. Previše su sujetni. Vređaju dok prodiru.“
„A ja? Da li ti se gadim?“
„Nikad te nisam tako posmatrala. Držiš se po strani. Nemoj to da menjaš.“
„Jesmo li revolucionari ili nismo, drugarice? Zašto si tako isključiva? Prepusti
se plemenitom istraživanju! Ako se i ne predomisliš, mogla bi da naučiš nešto
novo. Dopusti mi da te odmah zagrlim da vidimo šta osećaš.“
„Dobro, ali nemoj da se uvrediš ako mi se zgadi. Biću iskrena.“
„Ništa drugo od tebe i ne očekujem.“
Haime joj se polako približavao, sporo kao san. Duh mu je postao bespolan i
nisu se zagrlili kao muškarac i žena, već kao dva bića. Priljubio se uz nju pazeći
da ne izvrši pritisak koji bi se mogao protumačiti kao preuzimanje kontrole ili
seksualni napad. Ponudio joj je svoje fizičko prisustvo i ništa više.
„Baš čudno, Lautaro! Ne smeta mi tvoj dodir. Ti si prvi muškarac pored kojeg
se ovako osećam.“
 „Dobro, Sofija. Predložiću ti sledeće: mogu da te oslobodim himena bez
ikakvih obaveza. Prihvati to kao prost hirurški zahvat. Nećemo uplitati ni želje,
ni osećanja. Uveravam te da ću biti objektivan. Ništa nećeš osetiti. Posle ćeš se
kretati mnogo slobodnije.“
„Kad i gde?“
„Moram da pripremim 'medicinsku' opremu. Čekaću te sutra uveče u
Rekabarenovoj kući. Tamo imam svoju sobu. Niko nas neće ometati.“
Kupio je prezervative, gumene rukavice, hiruršku masku i kapu. Krevet je
gurnuo do zida, a sto stavio nasred sobe i prekrio ga čaršavom. U dnu je
namestio lampu da bi osvetlio „operacioni sto“. Kad je Sofija zviznula sa ulice,
pre nego što joj je otvorio vrata, poprskao je pod etrom i alkoholom da bi soba
mirisala na bolnicu… Uveo ju je u sobu ne prozborivši ni reč. Pred njom je
oprao ruke koje je obilno nasapunjao, obrisao i posuo talkom. Stavio je kapu i
rukavice. Lice je prekrio maskom. „Ležite ovde. Skinite se.“
Devojka se istog trenutka svukla, bez strasti, i legla na sto, nepomična. Haime
joj je mlakom vodom nakvasio stidne dlačice, nasapunjao ih i počeo da joj brije
kestenjastu mrlju. Nije se bunila. Dezinfikovao joj je kožu na stomaku i grudima
antibakterijskom tečnošću.
„Dobro raširite noge. Počeću sa operacijom.“
Sofija je pokazala svoj polni organ: liniju kao u lutke. Haime je namaza
vazelinom, nadvi se nad nju i uhvativši je ispod kolena, podiže joj noge. Zatim
je, veoma pažljivo, gurnuo svoj ukrućeni ud i dotakao himen.
„Skalpel je spreman. Sad je red na vas: budite hrabri i počnite da gurate. Ne
mislite na to da ja prodirem, već da me vi upijate.“
Oslonivši pete na čaršavom prekrivenu površinu, ona pogura kukovima ka
korenu falusa. Membrana je odolela. To ju je razbesnelo pa je ljutito gurnula i
progutala ceo ud. Haime je osetio lepljivu toplinu krvi koja mu se razlivala po
testisima. Sofija je zastenjala, osmehnula se i s neiscrpnom energijom predala se
nizu ritmičnih pokreta kojima je trljala klitoris o očeve kovrdžave dlačice.
Predala se tom ritmu. Nežno, klizeći kao zmija među stenama, Haime je počeo
da odgovara na njene pokrete dok se najednom oboje nisu upleli u pomamno
njihanje kukovima. Zaustavili su se kad se Sofijino telo zgrčilo kao kamen.
Zaurlala je. Haime je skinuo prezervativ pun sperme, pokazao ga ženi i, trudeći
se da zvuči hladnokrvno, rekao: „Operacija je izvršena. Možete da se obučete,
zahvalite hirurgu i vratite se kući.“
Ispratio ju je ne skidajući masku i rukavice. Drugarica je krenula peške ka reci
Mapočo, uzela kamen sa obale i svom snagom ga bacila ka mesecu uzvikujući:
„Matora drtino!“
Početkom 1923. vratio se Rekabaren. Veliki broj pristalica otišao je da ga
dočeka u Valparaisu. Na aplauze je odgovorio skromnim izrazima zahvalnosti. U
vozu je zatražio zaseban kupe i zatvorio se unutra s Terezom i Haimeom. Osmeh
je nestao a na licu mu se ocrtavala duboka tuga. Pogledao je ženu pravo u oči i
gledao je i gledao, tokom čitavog putovanja, bez reči. Tereza je kao upijač
preuzela njegovu tugu. Suze su joj tekle niz obraze i padale na grudi. Na haljini
od crvenog organdina pojavila se tamna mrlja. Po dolasku u Santjago, paketom
je prekrila tu vlažnu tarantulu.
Učitelj je prespavao dva cela dana. Ustao je i bez doručka počeo da piše
pamflet opisujući osnovne karakteristike promena koje se sprovode u Rusiji…
Na papire je pala šarena ljuspa. Pogledao je ka plafonu. Lenjinov portret počeo
je da se ljušti od vlage.
Rekabaren reče mom ocu: „Može biti da stvarnost nije ono o čemu smo
sanjali, Lautaro, ali nekad su naši snovi zaslužni za njeno oblikovanje. Za
radničke pokrete svih zemalja od vitalnog je značaja da Rusija opstane kao
socijalistička država. Ono što sam video, ili što sam mogao videti, pročitaćeš
među ovim redovima: 'Radnička i seljačka Rusija'. Molim te da mi uvek veruješ.
Vidi Terezu. Shvatila je da neko vreme ne želim da pričam i ćuti. Prestani da me
zapitkuješ zašto sam tužan i radi isto što i ona.“
Tišina je ušla u kuću kao prozirni duh. Praznina je ispunila sve prostorije.
Oslobođeni stega ljudskih glasova, zvukovi ovladaše prostorom. Obroci –
žvakanje hrane, krckanje pilećih kostiju, penušanje pljuvačke, puckanje jezikom,
teški zvuk gutanja, krčanje creva – prerasli su u simfoniju. Tišina je naglašavala
svetlost i senke, ustupila je mesto mirisima koji su dopirali iz vrta i kuhinje da bi
se razleteli po trpezariji kao dugonoge ptice. Brisala je tela utiskujući ih,
odsutna, u stolice.
Jednog jutra, s prvim petlovima, Rekabaren ga je probudio stavljajući mu pred
noge veliki paket umotan u smeđi papir dok je u ruci držao težak kofer.
„Krećemo na put, druže. Moram da iskoristim svoj poslanički položaj: neće se
usuditi da me ubiju. Obići ćemo Tarapaku i Antofagastu. Razdelićemo
propagandni materijal, koji si ti preveo, i moj pamflet o Rusiji. Naša politička
dužnost je da podignemo nizak ideološki nivo partijskih vođa i boraca.“
Obučen u obične platnene pantalone, košulju i stari prsluk, narodni
predstavnik u parlamentu je seo u treću klasu linije Longitudinal i zajedno s
Haimeom i Sofijom, koja im se pridružila na izlazu iz kuće, krenuo put severa
prepuštajući se neudobnom putovanju, vrućini, muvama, prašini, brigama…
Lezbejka se zaljubila u mog oca. Iako ju je on odbijao govoreći: „Nismo se tako
dogovorili, drugarice. Ja sam ti bio samo doktor. Nemoj mi sad nabacivati
prostačka osećanja“, ona je svake noći spavala na uličnoj klupi, prekoputa kuće,
zadovoljavajući se time da posmatra senku voljenog Haimea kako se pornera na
zavesi…
U Zapigi je u voz ušla policija, ko zna koji doušnik ih je obavestio, i izgurala
ih napolje terajući ih da spavaju na otvorenom, pored ulaza u stanicu, da bi ih
sprečili da posete lokalni rudnik salitre. S planina se spustio ledeni vetar od
kojeg je Rekabaren zadrhtao. Prsti na rukama su mu pomodreli. Da bi ga
zagrejali, Haime mu se priljubio uz grudi, a Sofija uz leđa. Tako su nekoliko sati
odolevali hladnoći. Onda su svi počeli da drhte. Učiteljevo telo obuzeo je dubok
kašalj praćen konvulzijama. Njegovi prijatelji, mnogo mlađi, a time i izdržljiviji,
počeše da ga trljaju od glave do pete unoseći u masažu svu svoju energiju.
Kad je napad prošao, Rekabaren im reče: „Ne brinite toliko, deco. Izdržao
sam ja i gore stvari, prebijanja, mučenja, forsirane marševe i glad. Fizičke
slabosti ne mogu da me slome. Neće me savladati ni starost. Pešačićemo do
rudnika. Spavaćemo u hodu.“
Podelili su težak propagandni materijal i pospani krenuli kroz pustinju u
društvu ogromnog meseca. Rekabaren je buncao razgovarajući s dinama, ubeđen
da su one partijski borci:
„Besmisleno je koristiti kapital da bi se stvorilo još kapitala, drugovi, zato što
to dovodi do trovanja planete i do izumiranja čovečanstva. Rešenja koja nudi
savremeno društvo prolazna su i lažna. Mi moramo…“
Rudare je duboko dirnuo njihov postupak: kad su ugledali da ka njima ide
narodni poslanik na izdisaju, prekriven prašinom od puta, koji jedva govori zbog
natečenog grla, suvog jezika i ispucalih usana, pomislili su da je to čudo.
Zaboravivši na marksistički ateizam, pali su na kolena i počeli da mu se mole
kao da je svetac.
Haime je pobesneo. Prekinuo ih je: „Prestanite s tim praznoverjem, drugovi.
Luis Emilio je čovek baš kao i vi. Umesto što se molite, bolje nam dajte dušek
na kojem ćemo spavati.“
Rekabaren se usprotivio: „Ni govora. Nemamo vremena za gubljenje. Prvo da
obavimo svoju dužnost, a posle ćemo se odmarati. Neka se u sali, za vreme
pauze za ručak, okupe borci i simpatizeri. Imamo veoma važne pamflete koje
treba razdeliti.“
Iako je prepešačio toliko kilometara bez pauze za spavanje, sa izrazitim
oduševljenjem govorio je o temi „Nešto od onog što sam video u Moskvi“. Kad
se oglasila sirena koja poziva na povratak na posao, ubrzano je završio govor:
„Ruski radnici u svojim rukama drže uzde političke i ekonomske moći. Niko
na svetu ne može oduzeti narodu moć koju je sam osvojio. Eksploatatorima je
oduzeta sva svojina. U komunističko društvo nikad se neće vratiti lopovski i
tiranski režim kakav danas trpimo u Čileu.“
Dozvolili su im da se do ujutru odmore u školi. Rekabaren im je prepustio
učionicu a za sebe je izabrao izolovanost direktorove kancelarije.
Haime je sanjao da mu panter grize glavu, ali ga ne povređuje već se poigrava
s njim kao mačka s mišem, kad ga je probudila Sofija koje je čučala nad njim
naga pokušavajući da mu proguta falus svojim polnim organom.
„Ti me siluješ, drugarice Lam. To nije u redu.“
„Svako uzima šta mu treba. Nastavi da spavaš, druže Lautaro. Ja ću sve
odraditi sama. Oduzet ti je alat.“
„Ali…“
„Umukni. Ne prekidaj me. Skoro da ništa ne osećam i teško mi je da doživim
orgazam. Pusti me da se koncentrišem.“
I poče da se kreće dubokim i pravilnim vlažnim poljupcima koji su ga obavili
do korena. Haime je širom otvorio oči i gledao joj lice u nadi da će mu od
pekinezerskih grimasa pasti erekcija. Ali održale su je čvrste grudi i velika
zadnjica udruženi s njenom energijom dok je skakala po osovini mešajući
zadnjim delom tela kao gladna ajkula i sa stenjanjima koja su prerastala u dranje
da bi na kraju ispljunula niz psovki zbog kojih bi se postideo i kočijaš. Usred
akcije pokušao je da kaže: „Drugarice, ne zaboravi da si lezbejka…“
Ali ovo važno saopštenje prekinuo je poljubac koji mu je zapušio usta i usisao
ceo jezik. Volja mu je polako slabila a životna tečnost počela da vri. Ohladio ga
je čudan predmet koji je osetio u anusu. Drugarica je pokušavala da očita lekciju
poniznosti njegovom muškom ponosu gurajući mu gumeni falus u zabranjenu
rupu.
„Ovde nisu muškarac i žena, ljubavi. Budimo kao puževi: oboje ćemo
prodirati i istovremeno se prepuštati. Ravnopravnost se rađa iz ljubavi.“
Haime je pobesneo i pokušao da je zbaci sa sebe, ali tek tad je shvatio da su
mu ruke vezane lancem. Sofija mu je svojom ludačkom snagom onesposobila
noge, a uprkos njegovim jaucima, molbama i protestima, u rektum mu je nabila
debeli predmet. Na svoju sramotu, od tolikog razvrata bližio se vrhuncu.
„Tako, tako, hermafroditu moj, daj mi svoj sok! Napravićemo malog
šampiona!“
Haime je iz očaja uspeo da raskine lanac, skočio je unazad zbacivši sa sebe
vampiricu i pao među propagandni materijal svršivši na „Levica, dečja bolest
komunizma“, prevedeno iz Lenjinovih odabranih dela. Izvukao je gumeni falus i
s gađenjem ga bacio ka Sofijinoj glavi. Pogodio ju je posred čela i napravio
čvorugu koja je podsećala na planinski vrh.
„Vrane su ti popile mozak, drugarice. Ne treba preterivati. Ti si od onih što se
'Marksu mole, a udaraju čekićem'. Jednog dana ću postati otac. Osećam u
mudima duha koji preklinje da ga začnem, ali svoje seme posejaću u matericu
žene koja sija kao Venera, a ne u muškaraču kao što si ti.“
 Sofija je izletela zalupivši vratima takvom silinom da su s krova otpala tri
crepa. Onda je, mrmljajući uvrede dok je dugim, oštrim kamenom mlatila po
vazduhu sekući nevidljive penise, krenula ka obali zaronivši u beskrajnu pampu.
Ne mogu reći da sam u tom trenutku uzdahnuo od olakšanja jer u to vreme još
nisam imao pluća, ali zaplivao sam od sreće jer nikako nisam želeo da mi ta žena
bude majka.
Nisam joj sudio tako surovo kao Haime i smatrao sam da je preterao kad joj je
nalepio etiketu muškarače, koja je degradirajuća. Nije bila licemer i samo je
poslušala svoj nagon ne namećući mu predrasude i strahove. Zbog iskrenosti je
zaslužila pristojniji raskid, ali ja sam, i to je ono što me je prestravilo, na korak
od njenih jajnika osetio da u njima već žive tri duha spremna da prođu kroz
neprijatnost pobačaja. Morali su biti začeti i nekoliko meseci živeti u nadi da bi
savladali lekciju neuspeha. Bila su to trojica mudraca koji su želeli da izdaleka
posmatraju obećanu zemlju bez mogućnosti da je posete. Duše koje u
prethodnim egoističkim životima nisu znale kako da se žrtvuju.
Nastavili su put do Ikikea bez Sofije. Narod je Rekabarena dočekao kao
heroja i na Trgu Kondel omogućen mu je javni nastup. Dok je vođa držao govor
s podijuma za orkestar, začuli su se uzvici „Živeo Čile! Smrt komunizmu!“, a
potom i pucnji koji su došli iz mase. Jedan metak ostavio je crven trag na
govornikovom obrazu. Radnici polegaše na zemlju da izbegnu metke.
Ne obraćajući pažnju na sve to, Rekabaren je ostao da stoji i nastavio govor.
Petorica mladih fašista u vojnim uniformama, čizmama i jahačkim pantalonama
pokušavali su da zastraše publiku. Haime skinu srp s crvene scenografije i
puzeći krenu ka napadačima. Jedan od njih, kojeg je opila moć oružja, hteo je da
isprazni pištolj u Rekabarenovu glavu. Haime skoči kao mačka i u letu mu
odseče ruku. Iz patrljka je šiknuo topao mlaz i zalio sve koji su ležali na zemlji.
Bez straha od metaka, moj otac pojuri ka ostalim fašistima, ali su oni pobegli
glavom bez obzira noseći osakaćenog koji nije prestajao da urliče.
Haime podiže ruku koja je i dalje držala pištolj i stavi je na sto za kojim je
njegov učitelj držao govor. Rekabaren prestade da priča, izvuče oružje iz
ukrućenih prstiju i uperi ga u radnike. Posramljeno su oborili glave.
„Drugovi, morate naučiti da žrtvujete život da biste dobili ono što zaslužujete.
Niko se ne izdvaja. Mi smo grupa, a ne pojedinac. Pojedinci su smrtni, grupe su
večne.
Kad izgubimo strah od smrti, bogovi padaju s pijedestala. Pokušali su da me
ućutkaju mecima a postigli su samo da se njihovi hici pretvore u moje reči.
Svaki od njih vikao je: 'Sloboda!'“
Počeli su da mu kliču i kao jedan otpevali „Internacionalu“. Pojavila se Sofija
Lam, koja je posrtala od alkohola, zagrljena s prostitutkom u crvenom.
 „Pederi, ova namučena žena ima veća muda od vas bednih muškaraca koji
znate da pevate budalaštine kao uspaljeni magarci, ali ostavljate svog vođu na
cedilu čim neki klinac zapuca u vazduh!“
Iscepala je svoju partijsku knjižicu.
„Menjam revoluciju za prostituciju! To ćujadapevam!“ Pa pade u naručje
svoje ljubavnice koja je podiže kao da je dete i odnese ka barovima u luci.
Praveći se da je ne vide, protestanti su otpevali himnu do kraja i, da bi sprečili da
Rekabarena i Haimea pretuče policija, koja ih je sigurno čekala na železničkoj
stanici, dali su im dve mule i vodiča koji će ih planinskim putem odvesti do
Antofagaste. Tamo su uhvatili Longitudinal i vratili se u Santjago. Pre ulaska u
kuću, učitelj mu je dodao revolver umotan u maramu: „Lautaro, čuvaj ga da ti ne
vidi Tereza. Redovno ga čisti i neka uvek bude napunjen. Nikad se ne zna.“
Lenjinov portret i dalje se ljuštio. Više nije imao lice. Tokom tihih obroka
povremeno bi se čuo blag udarac ljuspica koje padaju na mušemu. Kad je,
januara 1924, iz Rusije stigla vest o smrti velikog revolucionara, od portreta na
plafonu ostala je samo bela fleka nalik na duha. Ne pokazujući osećanja,
Rekabaren ode u Komoru, sastavi suzdržani prikaz Lenjinovog lika i dela i
zamoli da se vladi u Moskvi pošalje telegram saučešća. Predlog mu je odbijen.
Kad se vratio kući, nije večerao. Sedeo je u bašti do tri ujutru. Tereza mu je,
klizeći kao brod, svakih pola sata donosila topao čaj. Kod osme šoljice konačno
je progovorio.
„Nemoj se mučiti, Tereza. Idi na spavanje. Slušaš moju tišinu kao da je dreka.
Treba li da ti objašnjavam šta mi je? Znaš da sam još u mladosti svoj život
podario narodu. Nemam ni pedeset godina, a zovu me 'stari'. Nisam sanjao,
tražio sam pravdu. Nije ludost tražiti da prestanu ratovi i eksploatacija ljudske
radne snage. Oni koji to ne prihvataju žive van ovog sveta, preuzimaju vlast,
masakriraju nevine da bi je sačuvali, prisvajaju prirodna bogatstva, podstiču
potrošnju, izgladnjuju radnike. Kakva ludost! Nikad nije trebalo da odem u
Rusiju. Video sam svašta. Greške koje želim da zaboravim. Lenjin je umro jer
nije mogao da nastavi tako da živi. Sad, drug Staljin… strašno… Na kraju… Ne
teraj me da pričam, ženo. Više ne znam šta znači biti čovek.“
„Ne znamo šta je čovek jer je uspavan, Luise Emilio. Probuđen čovek je
plemenit. Pogledaj sebe ako ne veruješ.“
Nežno su se zagrlili. Oslonio je glavu na Terezine čvrste grudi i ne ispuštajući
glasa, stegnutih vilica, savladao plač od kojih su mu se zatresla ramena. Haimea,
koji je sve posmatrao s prozora, skriven iza zavese, obuze stid što špijunira tako
intiman trenutak. Povukao se, pogledao se u ogledalo i nekoliko puta se snažno
ošamario.
U martu se učitelju okončao poslanički mandat. Učestovao je na izborima, ali
nije se previše trudio. Nije osvojio dovoljno glasova. U septembru je grupa
vojnika upala u senat da izrazi svoje nezadovoljstvo zahtevajući političku i
administrativnu čistku. Parlament je odobrio iznete zahteve. Arturo Alesandri,
tvrdeći da više ne kontroliše vlast, povukao se s položaja i napustio zemlju. Baš
kao što je Rekabaren i predvideo! Istog meseca organizovana je vojna hunta,
odlučna da raspusti kongres, sazove ustavotvornu skupštinu i donese novi ustav.
Javnost je odluku dočekala sa oduševljenjem a konzervativci su mirno i ponizno
reagovali na ono što se dešava. Da, baš kao što je Rekabaren i predvideo!
Učitelj je stigao umoran s partijskog sastanka. Dao je Haimeu pare da kupi
flašu piska. Moj otac vratio se s tri flaše. Bio je to prvi put da je Rekabaren
poželeo da pije alkohol. Bez reči su seli ispod velikog belog duha. Svako je
dobio po litar. Učitelj je počeo da prazni svoju flašu velikim gutljajima. Moj otac
i Tereza su ga pratili. Malo-pomalo, počeše da se teturaju i znoje. Vođa je ispio
poslednje kapi pa poče da se smeje na sav glas. Tereza je pokušala da se
osmehne, ali lice joj je bilo skamenjeno. Zavukla je glavu pod ruku, kao
kokoške, i zahrkala u tom neobičnom položaju.
„Ispostavilo se da je Lav iz Tarapake jalov, Lautaro. Njegova reakcionarska
vlada okrenuta protiv radnika zamenjena je još reakcionarnijom huntom
generala. Kakva šarada! Obećavaju narodu kule i gradove samo da bi mu još
više savili kičmu i nastavili da rade s jarmom oko vrata. Idemo u pravcu strašne
diktature, baš kao u Rusiji. Sve sami demagozi. Umukni! Nema više piska?“
Haime mu je pružio četvrt litre, koliko mu je ostalo. Učitelj ispi sve u jednom
gutljaju.
„Znaš li, Kinčaual, šta su mi danas odgovorili mladi drugovi kad sam rekao da
je detinjasto verovati da proletarijat samostalno, kroz borbu i oslanjajući se samo
na svoju snagu, može zavesti radničku vladu? Povikali su da sam lud što mislim
da sam vlasnik i gospodar Partije i da se ponašam kao apsolutistički monarh koji
kontroliše svoje podanike. Poneli su se prema meni kao prema hulji a jedan
aktivista usudio se da me pljune u lice! Zamisli samo, Lautaro! U sedištu Partije
vladaju čarke i unutrašnji sukobi koje su pokrenuli ti uspavani ljudi. Jednog dana
neko će morati da se probudi! Donesi pištolj.“
„Ali…“
„Poslušaj oca!“
Haime se povinovao Rekabarenovoj volji, koji kao da je ostario sto godina, i
doneo oružje.
„Da se ne bi pričalo kako je ovo posledica alkohola, sačekaćemo dok se ne
otreznimo.“
Iz fioke u stolu učitelj je izvukao svesku. Prelistao ju je. Bila je ispisana
sitnim, izmučenim rukopisom.
 „Ovo su moja sećanja. Ovde piše sve što sam stvarno video u Rusiji, šta
mislim o Lenjinu i budućnosti koja je pred nama ako se nešto ne promeni.“
Stavioje svesku nametalniposlužavnikizapalioje. Oglasio se petao. Tereza se
probudila i ugledala pištolj. Prevrtala je pepeo u potrazi za nekim delom koji bi
se mogao pročitati. Crni ostaci razleteli su se po trpezariji kao jato noćnih
leptira. Krajnje dostojanstveno reče: „Zbogom, Luise Emilio. Znaš šta osećam
prema tebi. Nikad te neću zaboraviti.“
Rekabaren je prislonio pištolj uz glavu i pritisnuo obarač. Pao je s crvenom
ružom na slepoočnici.
Vlada se nije usudila da zabrani pogrebnu povorku koja je te nedelje trebalo
da prođe kroz centar grada na putu do Centralnog groblja. Masa radnika koja je
preplavila ulice kao spora i tiha, neverovatno duga reka, ispratila je kovčeg
prekriven crvenom zastavom. Sindikalni barjaci imali su crni flor iznad slova
izvezenih na plišu. Delegacije rudara, lučkih radnika, ljudi od bakra i uglja,
seljaka, studenata, železničara, zidara, pekara, a na njihovom čelu, predvodeći
kolonu čvrstim korakom, išla je Tereza. Obučena u radničko odelo, ponosno je
gledala ka prozorima otmenih kuća odakle su provirivali ljudi zbijeni u grupe.
Kordon od sto policajaca opremljenih puškama i metalnim kacigama stao je
pred povorku. Reka ljudi se zaustavila. Učiteljeva prijateljica, koja je stajala
odmah pored kovčega, zapeva takvom silinom da joj se glas čuo nadaleko:

Bez straha od kazne,

opraštam se od revolucionara
koji je upoznao mnoge zatvore
ne počinivši nijedan zločin.

Pridružilo joj se na hiljade glasova koji su ponovili refren i povorka nastavi

dalje. Vojnici se nisu usudili da zapucaju i nestadoše kao da ih nije ni bilo. Na
malom grobljanskom trgu, svaki radnik održao je govor. Hiljadama zapaljivih
govora, koji su se nizali kao na traci, u haotičnom horu, poput vodopada,
oprostili su se od Rekabarena. Kad bi se jedni, izgladneli i umorni, povukli, došli
bi drugi. U šest po podne završili su sa oproštajima i pokojnik je predat
grobarima koji će ga u ponedeljak sahraniti u porodičnoj grobnici.
Narednog jutra, u ranu zoru, jedva da se sunce zažutelo na oblačnom nebu,
umorni grobari, prikrivajući nestabilnost izazvanu alkoholom, otvoriše rešetke
da propuste Terezu, Haimea i Sofiju Lam, koja je stigla na muškom biciklu,
obučena u mornarsko odelo. Sve troje u tišini su pratili četvoricu pijanih grobara,
koji su na ramenima nosili kovčeg krivudajući i posrćući uz psovke proceđene
kroz zube. Gvozdena kripta porodice Rekabaren bila je otvorena. Čekao ih je
tamnoput momak od dvadesetak godina, kratkih zdepastih nogu, širokih
maljavih grudi, grubih ruku, isturenih zuba i duge ravne kose, oslonjen na
aluminijumski krst.
„Gospođo Tereza, juče sam se sakrio, razvalio vrata i proveo noć ovde
pokušavajući da postanem deo ove porodice. Ja sam Elijas Rekabaren.“
Iznenađena, Tereza prekinu svoju bolnu tišinu. „Ti si Elijas? Sin Luisa
Emilija?“
„Jesam, gospođo. Došao sam zbog…“
„Nastavićemo s pogrebom. Posle ćeš nam sve ispričati.“
Grobari baciše kovčeg u otvor na zidu kao da je džak krompira. Udarac je
proizveo zvonak zvuk u metalnoj grobnici. Zatvorili su grob došaptavajući se i
pričajući masne viceve, pa ispružiše ruke tražeći napojnicu. Tereza je svakom
dala po novčanicu. Gunđajući, iako su dobili pristojan bakšiš, zatražiše još
novca. Haime ih je izbacio napolje. Seli su na grob na kojem je žena s krilima
svirala trubu. Podelili su flašu vina dok su milovali njene mermerne kukove.
U kafani „Poslednje zbogom“, koja se nalazila preko puta groblja, Tereza,
Haime, Sofija i Rekabarenov sin popili su sok ne znajući kako da zapodenu
razgovor. Sofija snažno udari šakom o sto pokušavajući da ubije muvu. Ostali
skočiše da pohvataju čaše i okrenuše se ka devojci.
„Došla sam danas da lično odam počast učitelju i da se pokajem. Zbog
mračnih seksualnih poriva izdala sam svetinju, Partiju. Vagina i klitoris nadjačali
su bol eksploatisane radničke klase. Sramota mi je pomogla da otkrijem svoj
pravi poziv: ja sam ateistički monah. Uvek možete da računate na mene. U redu,
Lautaro?“
„U redu, Sofija!“
„Vreme je da i ja ispričam šta imam. Biću iskren. Ne znam ništa o
komunizmu. Živeo sam daleko od politike, ne svojom krivicom, već očevom.
Kao što dobro znate, gospođo Tereza, on je već bio oženjen Frezijom Godoj,
služavkom, mojom majkom, neobrazovanom južnjakinjom. Rekabaren je brzo
naučio da čita, razvijao je intelekt, otkrio ideal koji će ga voditi u životu, otišao
na sever i nikad nas više nije video. Zbog ljubavi prema narodu zaboravio je na
rođenog sina. Brinuo je o svima, osim o meni. Odrastao sam ponižen,
neobrazovan, u suterenu kuće naših gospodara. Majka je umrla kad mi je bilo
trinaest godina. Nisam imao novca za pristojan pogreb. Nestala je u zajedničkoj
grobnici. Mrzeo sam politiku, radničku borbu, taj svet koji mi je oteo oca. I
njega sam prezirao. Trebalo je da me potraži, da me nauči svemu što zna, da mi
pruži priliku da s njim pripremam revoluciju, a ne da me ostavi tamo, kao bedno
siroče. Nekoliko dana radio sam ovde, u Santjagu, u fabrici nameštaja – ja sam
stolar – kad sam pročitao vest o njegovoj smrti. Nisam pustio suzu. Naprotiv,
nasmejao sam misleći da sam se osvetio. Zatražio sam dozvolu da izađem s
posla rekavši da se ne osećam dobro i krenuo da prošetam po centru u nameri da
se napijem. Tako sam zalutao u povorku. Reka ljudi koja prati leš čoveka koji
me je začeo razvlačila mi je telo, lepila mi se za kožu, za kosti, i povukla me sa
sobom. Nestao sam u mnoštvu, i sad bez ličnosti, anoniman, tek još jedna ćelija
u divovskoj narodnoj životinji, osetio samo isto što i ostali: ogromnu tugu
pomešanu s beskrajnom zahvalnošću. Divio sam se časti usamljenog i hrabrog
čoveka koji je dao sve što ima pokušavajući da izvuče svoje sunarodnike iz bede.
Shvatio sam da je moja mržnja bila odraz sebičluka i bio sam ponosan što sam
sin takvog oca. Kad je masa otišla s groblja, sakrio sam se da prespavam u
grobnici. Noćas nije bilo hladno iako su zidovi i pod od gvozda. Grlile su me
Rekabarenove ruke. Kao i ruke mog deđe i pradede. Ovo metalno mesto je
grobnica za muškarce. U našoj porodici srce se oprašta od žene i kreće u borbu.
To je tradicija koju ja želim da nastavim.“
„Elijase, lepo je to što pričaš i sigurna sam da bi, da postoji onaj svet, otac bio
veoma srećan da to čuje. Luis Emilio često se raspitivao za tvoju sudbinu.
Krenuli smo u potragu, ali nikad nismo otkrili gde se nalaziš. Na kraju smo
zaključili da si umro. Od ovog trenutka, naša kuća je i tvoja.“
„Dobro, ne zaboravite druga Lautara Kinčauala: i ja želim da nastavim
stopama svog učitelja i oca koji me je usvojio. Posavetuj nas, Tereza.“
„Luis Emilio često mi je pričao o značaju razvoja političke svesti među
radnicima. Iako ga je u poslednjim mesecima ophrvala neobjašnjiva tuga, veoma
je cenio umetnost. Verovao je da je pozorište najbolji način da se probude
radnici. Razmišljao je o tome da organizuje četveročlane trupe koje će obilaziti
sela i rudnike i održavati predstave. Napisao je brojne jednočinke. Poslednju je
završio dan pre nego što će umreti. To je šaljiva drama za klovnove prepuna
simbolike. Ako želite da ostanete verni idealima mog životnog saputnika,
predlažem vam ovo: prodaćemo kuću i tim novcem kupićemo kamion. Ima nas
četvoro: putovaćemo po zemlji i posthumno izvoditi njegovo delo!“
Posle spontanog i ushićenog Dogovoreno! proveli su mnoge godine kao
putujući glumci.
U januaru 1925, pokret na čijem su čelu bili mladi pripadnici vojske izveo je
državni udar protiv konzervativne vojne hunte i vratio Artura Alesandrija da
završi svoj mandat. Ali više nije odlučivao predsednik. Sva vlast bila je u
rukama ministra odbrane, Karlosa Ibanjesa, koji je s jedne strane pokušavao da
privuče radničku klasu, a s druge je tražio način da uništi radnički pokret. Novim
ustavom skoro sva vlast našla se u rukama vlade. U rudniku salitre La Korunja,
policija i vojska su četvrtog juna pobili više od dve hiljade rudara, žena i dece.
Nezadovoljstvo je naraslo toliko da je Alesandri bio primoran da se po drugi put
odrekne vlasti.
Posle dve godine natezanja sa zakonodavnom vlasti, pukovnik Ibanjes, koji je
izabran za predsednika, zaveo je diktaturu koja je dovela do hapšenja, progona,
deportacija, proterivanja, nestanaka, streljanja i ograničavanja građanskih
sloboda. U svetlu tih dešavanja, pozorišni komad Luisa Emilija Rekabarena
privlačio je sve više pažnje. Tereza, Sofija, Elijas i Haime spavali su u kamionu
koji ih je, ofarban u crveno, stenjući i brundajući kao besna mula, prevozio od
rudnika do rudnika. Radnici, kojima preduzeća nisu nudila drugu zabavu osim
vina koje se prodavalo u barakama, punili su s dečjim oduševljenjem fudbalske
stadione pretvorene u pozorišta uz pomoć pozornice napravljene od stolova iz
radničkih kantina.
Tereza više nije bila ona neprimetna žena koja je dvadeset pet godina ćutke
pratila svog idola. Obučena u pantalone i košulju od teksasa vozila je kamion po
pampi savlađujući prepreke na putu svojom čeličnom voljom jer bi se, da nije
nje, vozilo raspalo kao trošna kuća. Naučila je da krpi i menja gume, popravlja
motor, rastavlja ga, sastavlja, menja delove, i lica umazanog motornim uljem,
proklinjala maglu da se raziđe i omogući im prolaz. Posle svake predstave ona je
bila ta koja skuplja priloge. Uvek im je, pored malo novca, davala da jedu i
punila rezervoar. Sa svakom smenom vlade ili važnim političkim događajem,
ponovo su izučavali tekst i bilo im je dovoljno samo da promene intonaciju da ga
prilagode aktuelnoj situaciji. Nisu prepravili ni slovca.
Tereza je najavljivala: „Dame i gospodo, deco, prisustvovaćete velikoj
cirkuskoj predstavi 'Međunarodni neuspeh'. Na pozornici ćete videti zver…“
(Ulazi Elijas obučen u činovnika i seda na pod.)
„… i neumoljivog krotitelja.“
(Ulazi Haime obučen kao pukovnik, dovlači stolicu i puca bičem.)
„Neka predstava počne!“
Krotitelj: „Hajde! Penji se na stolicu!“
Zver: „Grrr!“
Krotitelj: „Tvoja je!“
Zver: „Jeste, moja je! Sedim na njoj. Retko koja zver ima svoju stolicu.
Srećna sam!“
Krotitelj: „Pogledaj drugu stolicu.“
Zver: „Ista je kao ova moja.“
Krotitelj: „Jeste na prvi pogled, ali sasvim je drugačija. Na njoj su sedele
generacije plemenitih zveri. Čast je imati je!“
Zver: „Želim je!“
Krotitelj: „Ne dam. Ona pripada upravniku cirkusa!“
Zver: „Menjaću je za ovu moju!“
 Krotitelj: „Tvoja je obična.“
Zver: „Daću sve što imam, i više od toga!“
Krotitelj: „Nemaš dovoljno novca…“
Zver: „Šta mogu da učinim? Sramota me je da živim na običnoj stolici.“
Krotitelj: „Biće tvoja ako ubiješ upravnika cirkusa.“
Zver: „Ja ću dobiti stolicu, ali šta ti imaš od toga?“
Krotitelj: „Postaću upravnik cirkusa.“
Zver: „Savršeno! Rasporiću mu utrobu. Idemo!“
Činovnik Elijas i pukovnik Haime odlazili su ka ćošku gde je bila Sofija,
upravnik cirkusa, obučena u kostim predsednika republike. Haime ju je gurao i
obarao na pod. Elijas se bacao na nju, grizao je za stomak, iz prsluka joj je
izvlačio creva od krpe i izvodio trik da izgleda kao da ih je progutao. Tereza je iz
publike tapšala i vikala: „Bravo, sjajno, veličanstveno, ubili su ga! Cirkus će
odsad raditi mnogo bolje!“
Krotitelj: „Uzmi drugu stolicu. Zaslužila sije.“
Zver: „Grrr. Divno je sedeti na njoj.“
Krotitelj: „Ali tvoju prvu stolicu, iako je obična, odlikuje toplota koja ovoj
nedostaje.“
Zver: „U pravu si. Moja nova stolica je hladna.“
Krotitelj: „Prva je toliko udobna da su ostale zveri odlučile da je kupe.“
Zver: „To ne dolazi u obzir! Mora opet biti moja!“
Krotitelj: „Ti već imaš stolicu.“
Zver: „Želim obe!“
Krotitelj: „Mogu da ti je nabavim.“
Zver: „Kako?“
Krotitelj: „Prvo, moraš slepo da me slušaš.“
Zver: „Izdaj naređenje!“
Krotitelj: „Tuci, gađaj topovima, koristi gas, osvajaj, uništavaj, kolji!“
Zver: „Grrr, gotovo! A sad?“
Krotitelj: „Otmi je na silu!“
Elijas se bacao na stolicu kao neustrašivi vojnik i, pošto bi savladao nevidljive
protivnike i osvojio stolicu, stavljao ju je pored druge i legao bi preko njih
stavivši ruke pod glavu.
Zver: „Sad su obe moje! Srećna sam!“
Krotitelj: „Lokal je pun ljudi koji sede. Šta su tvoje dve stolice u poređenju s
njima? Moramo da isteramo publiku pa da ceo cirkus bude samo naš!“
Elijas se bacao na Terezu i počinjao da je vuče da bi je isterao s terena. Onda
se vraćao i peo se na svoje dve stolice.
Zver: „Izbacili smo publiku! Cirkus je naš!“
 Krotitelj: „Glupa zveri, zaslužila si hiljadu udaraca bičem! Šta ti misliš ko si?
Cirkus je moj!
Zver: „Aaajoj! Izvini! Eto ti cirkus. Meni su dovoljne i ove dve stolice.“
Krotitelj: „Zašto? Da nemaš možda dve guzice? Ova stolica na kojoj su sedele
generacije plemenitih zveri pripada upravniku. Vrati mi je.“
Zver: „Prva moja stolice, ponovo smo sami. Nikad nije trebalo da te
napustim.“
Krotitelj: „Glupa zveri: ni ta stolica nije tvoja. Odlučio sam da je uzmem za
sebe. Životinje ne moraju da sede. Lezi na pod.“
Zver: „Šta mi ostavljaš?“
Krotitelj: „Slobodu!“
Zver: „Slobodu da radim šta?“
Krotitelj: „Da jedeš taman toliko da možeš da preživiš. Slobodu da me slušaš
bez pogovora. Slobodu da se krećeš na jednom kvadratnom metru. Slobodu da
primaš moje udarce. Slobodu da za mene umreš!“
I Haime je onda vadio pušku i pucao u Elijasa. Ovaj je padao mrtav dok mu iz
usta curi crvena boja. Onda je moj otac, skrhan bolom, počinjao da kuka.
Krotitelj: „Šta ću ja sad sam u ovom ogromnom cirkusu?“
Tereza je prolazila sa šeširom u ruci i šaputala gledaocima: „Bez zveri nema ni
krotitelja.“
Obučeni kao rudari, Elijas, Haime i Sofija izlazili su s gitarama da otpevaju
kuenku. Okupljeni su pomerali stolice i plesali.
U zoru petnaestog marta 1927, Komunistička partija je zakonom zabranjena.
Radio El Merkurio prenosio je visok prodoran glas Karlosa Ibanjesa:

Kucnuo je trenutak odluke i svođenja računa. Zlonamerna i razorna propaganda

nekolicine politikanata i šačice drskih anarhista nije prihvatljiva. Na svim
nivoima moraju se primeniti drastične mere. Došao je trenutak konačnog
raskida svih crvenih veza s Moskvom. Komunistička štampa biće ugašena. Svi
organi ove partije, počevši od Centralnog komiteta, trpeće stalne i teške
političke pritiske. Uhapsićemo na stotine njihovih vođa i aktivista, poslaćemo ih
u najzabitija mesta, podvrgnučemo ih surovim mučenjima a neke ćemo i
pogubiti. Posle ove operacije, zemlja će se smiriti. Ljudi u njoj biće srećni, a u
inostranstvu će je poštovati.

Tereza je skinula srp i čekić koji su krasili haubu i počela da farba kamion u
crno. Nastaviće da nastupaju. Neće izmeniti nijednu zapetu u tekstu, ali nosiće
druga, bezazlenija odela. Elijas će dobiti kostim tigra. Haime će zameniti
pukovničku uniformu plavim kostimom krotitelja lavova, a Sofija, upravnik
cirkusa, nosiće smoking. Tereza će najavljivati predstavu obučena kao klovn.
Putevima koji vode kroz pampu mesecima su prolazili sivi kamioni puni
vojske. Mimoilazili su se s njima, ali niko ih nije uznemiravao. Kamion, koji je
sad bio ukrašen cirkuskim motivima, nije budio sumnju. Povremeno bi ih
zaustavili i posle brze kontrole zamolili da im ispričaju nekoliko viceva. Sofija je
bila odlična u tome. Repertoar je naučila od kurvi iz luke i bio je toliko
bezobrazan da su se ti bezosećajni muškarci upišavali od smeha. Potom su ih
puštali da nastave putovanje. Čim bi ugledali rudara u odelu od grubog belog
pamuka kako šeta po planini, isti ti vojnici upucali bi ga samo da bi gledali kako
umire mašući rukama kao golub. Nebo bi se zacrnelo od lešinara koji su,
privučeni velikim brojem leševa, pratili vojne patrole.
Posle svake predstave, Tereza je pozivala članove partije i, u potaji,
izbegavajući doušnike, sastajala se s njima u nekoj od rudarskih jama. Satima im
je prepričavala svoje razgovore s čovekom kojeg je obožavala. Najednom bi joj
odlutao pogled, promenila bi glas i ritam kretanja, i počela bi da priča kao da je
ona Rekabaren. Smirena i mudra, citirala je Engelsa, Lenjina, Marksa i ostale da
bi svojim drugovima pokazala kojim putem treba da krenu u budućnosti. Elijas
joj je sedeo kraj nogu i dok mu je ona, ne prekidajući govor, masirala teme, nije
prestajao da plače. Haime i Sofija Lam, puni poštovanja, tela ispijenih od silnih
putovanja po sušnim rudarskim oblastima, slušali su je shvatajući da uz pomoć
ljubavi koja ne priznaje granice smrti, ova verna žena održava učiteljevu misao u
životu.
Jedne subotnje noći, toliko zvezdane da nisu morali da pale lampe da bi se
videli, na tajnom sastanku nekih pola sata od rudnika salitre u Uari, četrdeset
drugova je s religioznim poštovanjem slušalo reči „stare“, kad ih je prekinuo
kurir koji je dojurio bez daha ludački okrećući pedale na biciklu.
„Drugovi, neko nas je izdao! Uhvatili smo doušnika dok je telefonirao vojsci
u San Antoniju. Naterali smo ga da prizna: dostavio im je spisak s našim
imenima i opisima. Svi smo obeleženi. Prijavio je i četvoro naših prijatelja i
ispričao je sve o njihovim subverzivnim naporima. U ovim trenucima približava
nam se kamion krcat vojnicima koji treba da nas uhapse. Ako se ne predamo,
pobiće nas. Ako im pobegnemo, umrećemo od žeđi u ovim golim planinama ili
će nas upucati patrole koje 'love golubove'. Najbolje će biti da se borimo, makar
i kamenjem, i umremo na nogama!“
Svi kao jedan počeše da skupljaju kamenje i kopaju rov u mekoj zemlji.
„Prijatelji, vi ne morate da se žrtvujete. Sedite u kamion i bežite ka Ariki. Ako
stignete, spalite vozilo i sakrijte se u dom nekog simpatizera jer sad znaju za
vas.“
Tereza se zagrlila sa svakim rudarom, sela u kamion i osećajući bes i tugu,
krenula. Njeno troje kolega se oborenog pogleda popelo u kabinu ne želeći da se
okrenu i poslednji put pogledaju te ljude koje čeka sigurna smrt. Sofija je
zaplakala.
„Umreće zbog nas. Mi smo ih okupili.“
Tereza je naglo skrenula: umesto da krene put severa, uputila se ka San
Antoniju. „Neće umreti. Mogu da ih spasem. Vas troje izađite! Sudariću se s
vojnim kamionom!“
„Idem i ja s tobom. Želim da budem dostojan svog oca. Policija ionako već
zna za mene. Svejedno mi je kad će me uhvatiti.“
„Panduri su mi pobili skoro sve prijatelje i prijateljice. Zločin je biti
homoseksualac u ovoj kretenskoj diktaturi. Jednog dana će mi privezati kamen
za noge i baciće me u more. I ja idem s tobom, Tereza.“
„Dozvoli mi da žrtvujem život za slobodu ove zemlje koja je sad i moja.
Putovanje smo otpočeli zajedno, tako ćemo ga i završiti.“
I moj otac sede pored vrata, veza pojas i zavali se u sedište. U daljini, na kraju
puta, treperila su dva fara vojnog vozila.
„Uskoro ćemo te videti, Luise Emilio“, reče Tereza i pritisnu gas do daske.
Kamenje pustinjske doline razbežalo se poput zečeva. Divljom proždrljivošću
kamion je gutao put. Sofija je zaurlala od uzbuđenja, poljubila Elijasa i Haimea
u usta, zapalila četiri cigarete i razdelila ih. Pohlepno su uvlačili dimove. Haime
pesnicom razbi prednje staklo da ih zapljusne planinski vazduh. Krv im je bila
uzavrela i nisu osećali oštru hladnoću.
Sudar je bio neizbežan i telo mog budućeg oca uskoro bi bilo uništeno.
Pobunio sam se. Svi moji napori da ga približim Tirani, gde ga je čekala ona
koju sam odabrao da mi bude majka, bili su uzaludni. Možda će proći vekovi pre
nego što pronađem drugi par koji bi mi se uklopio u planove. Prokletstvo, ovaj
mladić srlja pravo u smrt A JA ŽELIM DA SE RODIM!
Očajan, izašao sam iz skrovišta koje sam svio u Haimeovim mošnicama i
krenuo da pronađem Rebea. Ovaj je odmah shvatio situaciju. Užasnuo se. Moj
otac kršio je većinu od šeststo trinaest zapovesti svoje vere. „Ne ubij.“ Stvorivši
svet, Bog je naredio ljudima da se rađaju i množe da bi na njemu bilo života.
Uništiti druge i sebe isto je kao da uništavate svet. „Uzdržavaj se svakog rada
subotom.“ Izazvati sudar znači raditi. „Svakom sudu zabranjeno je da osuđuje na
smrt subotom.“ Večni je želeo, u čast svetog dana, da čak i kriminalci i grešnici u
njemu nađu mir i odmor. „Zabranjeno je svetiti se.“ Sve što nam se desi, dobro
ili loše, volja je našeg Gospoda. Ljudi koji nas povređuju alat su u rukama
Tvorca. Naše greške osnovni su uzrok onoga što nam se dešava. „Zabranjeno je
gajiti mržnju.“ Nečasno je čuvati zločinca u sećanju i potom imitirati njegovo
ponašanje. „Zabranjeno je nanositi povrede telu.“
 Kamioni su se sada toliko približili da je Rebe prestao da nabraja zapovesti
koje će biti prekršene, skupio je snagu i, preobražen u prozirnog pauka, preoteo
Haimeov um, preuzeo kontrolu nad telom, odvezao pojas, otvorio vrata, iskočio
na suvu zemlju i otkotrljao se u oblaku prašine…
Vozila su se sudarila. Buka udarca razlegla se po tihoj pampi takvom silinom
da je izgledalo kao da se otvorilo nebo. Eksplodirale su kutije s granatama.
Komadi tela razleteše se kroz vatrenu loptu. Stado zaslepljenih gvanaka pređe
put gazeći krvavo meso. Ispunivši svoj zadatak, Rebe se vratio u međusvet, a ja
u svoje genitalno skrovište.
Haime se osećao kao izdajica i, posramljen, hramljući je prišao da proveri ima
li preživelih. Pre njega stigli su lešinari. Rizikujući da im vatra spali krila, raširili
su crne plahte na svojim leđima i počeli da proždiru pečene ostatke. Moj otac
video je da se jedna grabljivica smestila na Terezinu odrubljenu glavu i da joj
nadmenim pokretima zariva kljun u oči. Svetski poredak počeo je da se urušava.
Koji je smisao tako kratkog života? Da li je vredelo žrtvovati ga? Kako je takva
žena uspela da završi kao hrana za lešinare? Zar ne postoji jebena sudbina koja
nagrađuje vrline?
Ako ovaj škrti svet herojima može da ponudi samo stomak lešinara umesto
groba, on, drug Lautaro Kinčaual, pobrinuće se za njihove ostatke dok ne nađe
sveto mesto koje su zaslužili svojom požrtvovanošću! Uzeo je parče užarenog
drveta i urlajući napao lešinare. Kukavice su zakreštale i poletele u gustom
oblaku zasuvši ga kišom izmeta. Gazeći po crevima i komadima vojničkih tela,
Haime je pretraživao ovu lomaču. Vatra je progutala Elijasovo i Sofijino telo. Od
Tereze je ostala samo glava, s praznim i krvavim očnim dupljama. Uhvatio ju je
za kosu i pojurio kroz pampu u pravcu planina.
Koliko dana je pešačio, lud, pod usijanim suncem, bez hrane i vode, praćen
rojevima obada koji su se opijali trulim sokom koji je kapao iz odrubljene glave?
Nije mogao da se seti. Izgledalo mu je kao večnost. Zaboravivši na sebe u toj
neprijateljskoj samoći, tražio je mesto da na njemu dostojno sahrani ostatke
svoje prijateljice. Plazio je otečeni jezik i, okrenut ka suncu, izazivački vikao.
Kad bi naišao na kamen, zagrlio bi ga, ljubio bi ga ispucalim usnama ostavljajući
crvene tragove, pretvorio bi ga u saučesnika, nadenuo bi mu neko ime iz naroda
Mapuče i upisao bi ga u tajnu Komunističku partiju. Pokušao je da obrazuje
vojsku kamenja koja bi mu pomogla da pokrene Galaktičku revoluciju, da izbaci
planetu Zemlju iz orbite, pretvori je u kometu i pravolinijskom putanjom odvede
je izvan ovog loše sazdanog kosmosa gde pauci jedu muve a novorođenčad
dočekuje pritajena smrt, koja je razjapila krokodilske čeljusti tačno između
majčinih butina. Bosonog je trčao po kori slane zemlje. Pao je ničice i lizao suve
pukotine kao da su ženski polni ogran pokušavajući da oživi taj predeo koji je
postao jalov od nedostatka ljudske ljubavi.
„Gde nema srca nastaje suša i zato ja svoj polni organ zarivam u pesak da bi
počela kiša.“
Došao je Aiehandro, njegov otac, sa zlatnim oreolom iznad bele kose i
ponudio mu par savršenih cipela koje mu je on, njegov prezreni sin, jednog dana
bio poklonio.
„Sine moj, rane na tvojim stopalima prelaze na moje grudi i obrazuju slova.
Piše: nada. Vraćam ti ono što si mi dao. Ne odbacuj me. Primi me.“
Počeo je da se smanjuje dok se nije pretvorio u patuljka visokog pet
centimetara. Haime ga podiže, stavi pored leve bradavice i, snažno gurnuvši,
ubaci ga u svoje srce, gde se rastopio.
Pojavilo se telo njegove majke, kojoj je odrubljena glava. Iz vrata je prskala
lepeza crvenih mlazeva. Ličila je na drvo. Ispružila je ruke tražeći glavu
Rekabarenove žene. Haime zagrli trulu glavu i, lud od bola, ispljunu grudvu
suve pljuvačke na krvavu ranu. Obezglavljena se zgrči kao da je primila metak.
Vrat je počeo da usisava vazduh kao da su tu usta i, pokrenuvši ivice, progovori
hrapavim glasom:
„Mi majke imamo beskrajno razumevanje. Na tvom čelu kriju se sve zvezde,
pritajene kao lavovi, spremne da skoče na palubu božjeg broda kad te pomilujem
svojim razumom.“
Haime je zagrli i poljubi gnojavu rupu koja je bila njen vrat. Rana prošapta:
„Stupi u dubine. Želim da zaroniš jezik u moju svest slepe ribe da bi se konačno
pojavila dijamantska zvezda koja je dete našeg poništenja.“
Haime, koji je jednom zauvek utažio žeđ, postao je usamljeno oko pred kojim
su događaji klizili kao preko mrtvog kita. Posle dana dođe noć; posle noći usledi
druga noć, i nestade dana. Noseći odsečenu glavu, kojoj je izrasla brada od crva,
probijao se kroz tamu. Znao je da ne traži samo grob, već i ženu.
Lutao je među vrhovima planine paralelne s visokim planinskim vencem.
Obadi koji su se hranili trulom somom koju je proizvodila Tereza bili su veliki
kao mačke i, zujeći kao avioni, probadali su mu telo svojim žaokama otvarajući
rupe odakle mu je, želatinastim slovima, isticao razum. Pošto su mu stopala
toliko natekla da više nisu mogla da stanu u sopstvene tragove, morao je da se
zaustavi. Haime je odrubljenoj glavi ispričao kako su mu kao detetu stopala bila
manja od tragova, zbog čega je stalno morao da trči da bi ih ispunio. Sada,
proteran iz svojih koraka, nije imao drugog izbora osim da se pretvori u slani kip
i umre. Pao je među jajaste stene kao marioneta kojoj su presekli konce.
Neko ga je zgrabio za kosu, koja mu je izrasla do pojasa, i snažno povukao da
bi ga osovio na noge. Bila je to Izolda, Munja iz Limačea, bacačica noževa.
„Ne izigravaj prostaka. Ti si čovek iz cirkusa, bez korena, moćan, a ne neka
bezlična masa. Zahvali svojim kostima i mišićima koji te pokreću. Zahvaljujući
njima možeš da se odupreš vlastima koje mrziš. Povrati veru, tvoje noge
savršeno odgovaraju tvojim otiscima. A ti otisci napravljeni su još pre nego što si
se rodio. Treba samo da ih pratiš. Veruj svojim kostima. U svakom slučaju, kosa
ti raste pravo ka nebu.“
Lola i Fani, gmižući kao zmije, odvedoše ga do puta na kojem je blistao niz
koraka. Benhamin je leteo oko njega krilima od crvene hrskavice:
„Približavaju ti se fosforescentni krici zamađijanih koraka koji iščekuju
poljubac da bi se pretvorili u mesec. Sa svakim podeli neiscrpnu kožu tigra i
moždane korene od kojih cvetaju stopala. Idi i objasni ribama šta je to voda!“
Ali Haime i dalje nije imao snage da nastavi. Došao je Tralaf:
„Uinka, ponavljaj za mnom: Amutan chengewe mapu mew, otići ću u zemlju
gde pojedinac postaje narod. Skoči ka budućnosti, nagazi je i pretvori u
sadašnjost, pobegni od pozajmljenog sunca i živi u svom središtu.“
Došao je i Eieodoro Astudiljo, grobar:
„Ako me pitate 'Šta mi se dešava danas?', odgovoriću vam: 'Nama se ne
dešava ništa. Naprosto se dešava.' Prepustite se i pretvorite se u ono što se
dešava, da bi vas jadnici koji ne vide i ne znaju, i lutaju tražeći milostinju
prisvojili i pretvorili u hranu.“
Skupu se pridružio Hesus de la Krus, grbavac:
„Zašto si me napustio kad sam ja tvoja zlatna koka?“
Počeo je da kvoca, grba mu se otvorila kao krov opservatorije i pojavilo se
veliko zlatno jaje koje ga je, leteći pred njim, odvelo u zemlju „Dođiju“. Haime
je hodao i hodao prateći njegove korake dok nije stigao do ponora iz kojeg se
rađa zora. Sišao je s visokih vrhova, prešao duboku klisuru i stigao u suvu
ravnicu na kojoj se uzdizala crkva od kamena s tornjevima krunisanim drvenim
zvonicima. Ušao je. U praznom hramu, plamen sveća pretvorenih u krečnjačke
suze parao je senku staklene ruže. Pod je bio preplavljen tečnim olovom a slepi
golubovi kljucali su skarabeje boje mesa koji su živeli u gipsanim kipovima.
Iznad oltara, posmatrao ga je Hrist koji krvari, raširenih ruku, ali bez krsta.
Dohvatio je gvozdeni svećnjak i obezglavio ga jednim udarcem. Kruna od trnja
zaplovila je vazduhom kao neprozirni oreol. Podigao je Terezinu glavu i
namestio je na drveni vrat. Rane na rukama, slabinama i nogama zaceliše. Grudi
postaše prozirne. Srce koje je plamtelo kao sunce obasja crkvu.
Čim je ispunio svoj zadatak, Haime skliznu niz tobogan i vrtoglavom brzinom
jurnu ka smrti.
U svetilištu Tirana, moju majku probudio je oštar bol u jajnicima. Iz vagine joj
je curila mirisna krv, toliko topla da joj se pušila na rukama. Stavila je jednu kap
na jezik; bila je slađa od meda. Obojila je Gospino lice crvenom plazmom i
otpevušila melodiju želeći da kaže:
„Učini da danas stigne neznanac kojeg čekam već deset godina.“
Obrnuo sam joj se u stomaku i napravio nevidljivi most između njenih jajnika
i testisa svog oca, koji je nekih trideset kilometara dalje ležao na samrti, obuzet
groznicom. Sara Felisidad odmah se odazvala pozivu. Od silne žurbe stope su joj
se produžile pa je u trideset koraka, dugačkih kilometar, stigla pred malu crkvu
koju su svi obadi iz okoline, privučeni svetlošću iz unutrašnjosti, pretvorili u
ogromnu katedralu.
Pored oltara, ispod drvenog Hrista s mesnatom glavom, ležao je Haime,
neuhranjen, sama kost i koža, otečenog jezika koji mu je visio iz usta kao beli
rog. Da ne bi umro od gladi i žeđi, moja majka raširi noge, primaknu vaginu
očevim ustima, probi himen njegovim ukrućenim jezikom i primivši ga dok mu
usminama nije dotakla zube, napi ga menstrualnom krvlju.
Polako se vratio u život. Klečeći pred divom (sad je bila visoka dva metra i
sedam centimetara), konačno je postao svestan duboke ljubavi koja ga je deset
godina vodila ka nepoznatoj ženi. Stajala je pred njim, žena njegovih snova.
Duša joj je poskočila kao tigar, iskočila iz kože i pala naspram njega. Posmatrao
ju je s neizmernim uživanjem.
Nisu osetili kako prolaze dani. Kad sam primetio da su majčini jajnici plodni,
naredio sam im da se spoje. Legli su nagi nasred crkve. Očev ud toliko se naduo
da mu je glavić pomodreo a iz majčinog vrelog ovala tekao je beli potok u koji
su oni zaronili, pretvoreni u vodene anđele. Tela su im se od uživanja pretvorila
u svest, zvezde počeše da jure po nebu ispunjavajući ga srebrnim prugama,
sperma je galopirala kanalima i izbila, peneći se, da ispuni čarobnu pećinu.
Nisam pogrešio. Ova dva stvora, obuzeta ljubavlju, ispreplitanog daha, pružila
su mi čudesnu priliku da ponovo posedujem telo.
U narednim mesecima mirno sam rastao. Uspevši da ujedinim roditelje koje
sam sam izabrao, predao sam se mudrosti ćelija: one su posedovale vekovno
znanje potrebno za moj razvoj. Meni je preostalo samo još jedno: da se pobrinem
da me rode na određenom geografskom položaju, određenog meseca i sata, da bi
se moja sudbina podudarila s mojim ambicijama.
Haime je bio prosečne visine, metar sedamdeset, ali je zbog majčinih trideset
sedam cetimetara viška, pored nje izgledao kao patuljak. Ipak, snaga njegovog
duha, koja je telu podarila zversko dostojanstvo, i uravnoteženi i umereni
pokreti, umesto da odudaraju, upotpunjivali su majčinu natprirodnu lepotu. Kad
je par stigao u Ikike, saobraćaj je stao i, dok su oni prolazili, grad je utihnuo.
Običan svet posmatrao ih je kao bića s drugog sveta, a lepota te ljubavi činila im
se toliko velikom da je isprepadala one koji nisu poznavali mahnite granice duše.
Nervozna masa koja se spremala da ih kamenuje odahnula je videvši kako
nestaju u „Šest B“ (bajno, bajkovito, bagatelno, bazično, blagosloveno, belo),
ogromnoj prodavnici koju su Jaše, Šoske, Moše Lat i Sesar Igera nazvali tako u
čast šest krakova jevrejske zvezde. Tamo je sve bilo belo, od hrane, sira, mleka,
jaja, pirinča, pilećih grudi, ribljih fileta, preko odeće i kuhinjske opreme, do
igračaka pretvorenih u zbirku krpenih duhova koji predstavljaju sva ljudska
zanimanja, mašinovođe, ronioce, pilote, lekare, i tako dalje.
Saru Felisidad nije prepoznala ni rođena majka. Sećala je se kao odrpane i
zgurene, mutave devojčice, koja je umrla izgubljena u brdima. Znala je da je to
njena ćerka kad je ova uzela olovku i brzo, liniju po liniju, nacrtala nekoliko
velikih arkana tarota. Jaše se iznenada vratilo pamćenje i šapućući: „Aiehandro,
Aiehandro“, zarila je lice u plavu kosu moje majke, koja je klekla pred njom.
Neutešno je zaplakala. Rana nije zacelila, niti će ikada zaceliti. Ruski baletan i
dalje joj je plamteo u srcu kao sveta vatra.
Šoske reče Mošeu: „Tvoja žena ne može da podnese da je vidi. Podseća je na
patnje koje je preživela. Ako je ne odvojiš od Sare Felisidad, moja sestra će
umreti.“
Doveli su rabina iz Santjaga, koji je stigao avionom, da venča moje roditelje.
Iskoristili su priliku da blagoslovi i veridbu Jakoba Prvog i Rakele Prve, Jakoba
Drugog s Rakel Drugom i Jakoba Trećeg s Rakel Trećom. Mladencima su dali
kamion robe, pozamašnu sumu novca i ključeve lokala koji su im iznajmili u
glavnoj ulici Tokopilje, udaljenoj dvesta kilometara. Imali su dobar izgovor da ih
više nikad ne vide.
Prodavnica se zvala „Ukrajinska kuća“ jer su Haime i Sara Felisidad, želeći da
izbegnu političke probleme, odlučili da se predstavljaju kao belogardejci. Tamo,
među porcelanskim tanjirima, časovnicima s kukavicom i ženskim donjim
vešom, razvijao sam se dok nije kucnuo čas kad sam odlučio da se rodim:
dvadeset četvrti oktobar 1929, u deset ujutru, na dan koji je širom sveta poznat
kao „Crni četvrtak“.
U istom trenutku izbila je ekonomska kriza u Sjedinjenim Državama koja se
proširila po ćelom svetu. Jedna za drugom, banke su se zatvarale i paralizovale
privredu. Čile je osetio najveće posledice te katastrofe. Rudnici salitre su se
pozatvarali a četvrtina stanovnika zapala je u veliku bedu. „Šest B“ se zatvorila,
kao i „Ukrajinska kuća“, koja nije mogla da opstane bez mušterija. Preko noći,
moji roditelji ostali su bez prebijene pare i, noseći mene u naručju, spavali su na
plaži i bili primorani da čekaju u redu ispred opštine, zajedno sa izgladnelim
rudarima, da bi dobili besplatnu porciju čorbe.
„Baš lepo, dotakli smo dno! Konačno smo pronašli svoju zemlju. Sada smo
državljani bede. Izgubili smo nadu, a time i strah. Odavde možemo da idemo
samo naviše. Detetu ćemo dati ime Aiehandro, po tvom i mom ocu. On je sveća
koju palimo na oltaru. Nadamo se da će se jednog dana osvestiti da bi,
zaboravljajući na sebe i živeći za druge, poslužio kao bezlična forma koja će
spoznati prvu reč, onu iz koje su iznikli svi jezici: „Hvala“. Da bi se ka njemu
upravili fosforescentni krici začaranih žaba koje čekaju poljubac koji će ih
pretvoriti u Budu. Da bi postao blistavi plod koji će naše mračno drvo pretvoriti
u katedralu-svetionik.
Dok me je majka dojila pevušeći uspavanku, Haime mi je dunuo u nos i
preneo mi Rebea. Srećan što se našao u umu koji mu se ne suprotstavlja,
Kavkazac poče da mi govori svoje nove zapovesti:
Ne ubij smrt. Nemoj žudeti za ženom udovca i budi veran svom duhu. Ne kradi
ono što ti pripada i ne progovaraj ustima bližnjeg svog. Ne uzimaj uzalud ime
Gospoda Boga jer su sva imena njegova. Svetkovaćeš radne dane i roditelje ćeš
pretvoriti u cipele. Od Zemlje napravi oltar pred kojim bleje ovce i gde ćeš, na
kraju, blagosloviti sam sebe.
 FUSNOTE
[←1]
Spasitelj, prim. prev.

[←2]
Mesec, prim. prev.

[←3]
Ime Salvadorove pokojne supruge na španskom znači zvezda

[←4]
Sreća, prim. prev.

[←5]
Svetlost, prim. prev.

[←6]
Nezavisnost, prim. prev.

[←7]
Čileanski narodni ples, prim. prev.

[←8]
Indijanska reč za španske konkistadore, prim. prev.

[←9]
Indijanska reč za zlog duha, prim. prev.

[←10]
Morska zmija iz mitologije Mapuča, prim. prev.

[←11]
Joder na španskom, prim. prev.
[←12]
Aramejski: Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio. Reči koje je Isus
izgovorio na krstu; prim. prev.

[←13]
U španskom pozorištu, putujući glumac koji samostalno drži predstave
igrajući sve likove; prim. prev.