Da li je Napoleon najveći vojskovođa istorije?

Istorija kaže da je bio veliki čovek, niskog rasta. Veliki vladar, velikog carstva.
Promenio je tok istorije i zauvek ostao upamćen kao jedan od najvećih vladara-
Napoleon Bonaparta.

Poreklom iz siromašne korzičke porodice, vođa je nastavio svoju ambiciju da

vlada nad većim delom Evrope. Kao car je vladao od Španije i većeg dela Italije do
Norveške i Varšavskog vojvodstva. Napoleon je imao izvanrednu sposobnost da
koristi propagandu, primenjuje silu kada je to potrebno i da donosi vešte odluke u
teškim trenucima. Ideali Francuske revolucije bili su jednakost, sloboda i bratstvo,
ali metode koje su se koristile za ostvarivanje ovih ciljeva bile su komplikovane. Za
vreme vladavine terora, oko 40 000 ljudi završilo je na giljotini zbog Maksimilijana
Robespjera i jakobinaca. Robespjer je smatrao da se sloboda ne može osigurati
ako kriminalci ne izgube glavu. Monarsi susednih država su strahovali da će da
dožive sudbinu Luja XVI, te su napali novu republiku. Dok su kod kuće,
ekstremizam i nepoverenje među frakcijama doveli do krvoprolića.Direktorijum
koji je zamenio jakobince je bio nestabilna i nekompetentna oligarhija.
Napoleonova nova moć je poticala iz ustava koji je odobren glasovima naroda u
konzulatu. Napoleon je uveo novi ustav i pravni zakonik koji je očuvao netaknutim
neka od najvažnijih dostignuća revolucije: slobodu religije, poništavanje naslednih
privilegija i jednakost svih muškaraca pred zakonom. Napoleonov kodeks je donet
1804. godine i služio je da stvori ravnopravnost i pruži mogućnosti ljudima koji su
imali najbolje kvalifikacije da dobiju vladine poslove umesto nesposobnih članova
bogate aristokratije i plemstva. Kodeks je brzo napisan kako bi zamenio stare
zakone sistema feudalnog prava, što ga čini jednim od retkih dokumenata koji su
uticali na svet. Dokument je pomogao stvaranju stabilnosti u Francuskoj i
pomogao joj u oporavku nakon revolucije. Ali je lišio žene prava koje im je
revolucija dala, čak je ponovo uspostavio robovlasništvo u francuskim kolonijama.
Napoleonovo najveće nevojno dostignuće bilo je okončanje Francuske revolucije.
Postizao je izuzetne uspehe tokom svojih vojnih kampanja. Njegovi vojni uspesi i
naglo stečena popularnost učinili su ga favoritom političara i narodnih masa.
Njegova vladavina bila je obeležena sukobom sa Velikom Britanijom, koji je trajao
od 1793. do 1802. godine. Samo godinu dana kasnije sukob je eskalirao i
Napoleon se posle poraza kod Trafalgara morao obračunati sa britankim
kontinentalnim saveznicima. U bici kod Austerlica 1805. godine porazio je i
pokorio Austriju, a 1806. posle bitke kod Jene isto je učinio sa Pruskom, te je
formalno okončao Sveto rimsko carstvo, da bi posle pobede nad Rusima kod
Fridlanda 1807. godine sklopio savez sa ruskim carem Aleksandrom Prvim i stvorio
Kontinentalni sistem. U tom trenutku Napoleon je bio na vrhuncu moći, ali je
samo godinu dana kasnije dopustio sebi da bude umešan u dinastički sukob u
savezničkoj Španiji. Francuska vojna intervencija i postavljanje Napoleonovog
brata za kralja dovela je do narodnog otpora, pojave španske gerile i prvih
ozbiljnih francuskih poraza. Austrija je 1809. godine Francuskoj objavila rat, što je
dovelo do kratkog, ali vrlo krvavog pohoda, tokom kojeg je u bici kod Asperna
Napoleon prvi put potučen na bojnom polju. Iako je Napoleon taj rat dobio,
nastojao je da se od sličnih problema u budućnosti osigura ženidbom sa
austrijskom princezom Marijom Lujzom, koja mu je rodila sina. U međuvremenu
Rusija je sve teže trpela ekonomske posledice kontinentalnog sistema, pa je 1812.
godine Napoleon krenuo u pohod na Rusiju sa najvećom vojnom silom dotada
skupljenom. Pohod se krajem godine pretvorio u katastrofu, tokom koje je
izgubljen veći deo Napoleonove Velike armije. U proleće 1813. Napoleon se
suočio sa narodnim ustankom u Nemačkoj i dotadašnjim saveznicima, koji su se
okrenuli protiv njega. U odlučnoj bici kod Lajpciga Napoleon je poražen i prisljen
na povlačenje u Francusku, gde je morao da abdicira i ode na ostrvo Elba. Novi
režim kralja Luja XVIII pokazao se tako nepopularnim da je Napoleon posle samo
godinu dana sa šačicom pristalica uspeo da preuzme vlast i započne vladavinu
poznatu kao „Sto dana“. Taj period se završio u junu 1815. godine posle poraza u
bici kod Vaterloa. Napoleona su zarobili Britanci i odveli na ostrvo Sveta Jelena,
gde je umro šest godina kasnije. Zbog svoje kratke ali burne vladavine Napoleon je
i danas predmet velikih kontroverzi. Jedni ga smatraju beskrupuloznim tiraninom i
militaristom, čija je spoljna politika izazvala krvoproliće i pustošenje. S druge
strane navode se njegova manje spektakularna, ali za razvoj evropske ekonomije i
kulture daleko važnija dostignuća na polju unutrašnje politike, odnosno celi niz
liberalnih reformi.
Napoleon je branio narodnu revoluciju nametanjem apsolutne diktature, a širio je
liberalne ideale putem imperijalističkih ratova i, iako nikada nije ostvario svoj san
da ovlada Evropom, bez sumnje je ostavio trag na njoj, bio dobar ili loš.