Олимпијада, Пијада, како ју је звао син, родила је десеторо деце.

Преживело је само четворо - три девојчице и најмлађи Михајло. Родила га је

после четрдесете године, али није имала млека. Дојила га је, уз свог сина,
комшиница из Фаркаждина, који се налази одмах поред Идвора. И тог је
дечака Пупин звао - братом по млеку. Пупин им је као млад момчић
насликао цртеж који се и данас чува, а сведок је још једног великог дара
нашег научника - сликарског.

Кума је добио тако што га је отац као бебу држао крај отвореног прозора. По
старом обичају, први који прође је дететов кум. Прошао је један Ром, честит
човек, који је од тада постао део породице Пупин.

Чувени професор Колумбија универзитета и славан човек, говорећи о својој

мајци Олимпијади пред познатим научницима и индустријалцима, увек
устајао јер, како је истицао, о мајци седећи није могао да прича.

„Моја мајка је увек била најпажљивији слушалац мојих објашњења и брзо их

је схватала. Имала је одлично памћење, чак и када је имала седамдесет
година. Када би чула нешто важно, увек би реаговала у складу са својим
погледима на живот. Реаговање ове врсте било је нарочито изражено када
бих јој ја нешто говорио. Овога пута, када је чула шта сам ново научио у
Берлину и донео у Идвор, подсетила ме је на оно што сам пре петнаест
година научио као ново од свога наставника Коса у Панчеву о громовима, и
одмах покушао да то сазнање пренесем на оца и остале сељаке, који су ме
због тога називали јеретиком. Испричала ми је како ме је тада узела у
заштиту. У шали је додала да би ме отац и његови пријатељи, да су живи,
вероватно опет прогласили јеретиком, јер су неке друге легенде биле у
супротности са мојим новим сазнањима. Уверавала ме је да би ме опет
бранила.

Народна мудрост

Да ли ико може после ових речи неписмене жене, сељанке из Идвора, упућених
сину посумњати у велику моћнародне мудрости. Само једну жељу имала је
Олимпијада Пупин, да мали Михајло крене у свет у потрагу за знањем, да види и
разуме писменошћу, јер шта је друго могло водити упорност мајке и очи које не
умеју да читају и које никада нису напустиле границе Идвора, да виде тамо где
само просветитељски дух може да досегне.

„Моја мајка је веровала у чуда и говорила је учитељу да нада мном бди дух Светог
Саве. Једног дана је учитељу рекла, у мом присуству, да је у сну видела како је
Свети Сава положио руку на моју главу и, окренувши се ка њој, рекао: „Кћери
Пијада, школа у Идвору ускоро ће бити тесна за твога сина. Нека онда пође у свет,
где ће наћи више духовне хране за своју душу жељну знања.“
ПУПИН СЕ СВИМ СИЛАМА БОРИО ЗА СРПСТВО! 

Својим позивима Пупин је послао преко Америке и Канаде скоро 20.000

добровољаца током Првог светског рата. Људи који су у потрази за бољим
животом тек стигли у Америку враћали су се да помогну свој народ у рату.
Најпотресније је сведочанство да не само да је слао људе и помоћ у
Краљевину Србију већ је на доковима Њујорка чекао рањене и изнемогле
како би им ставио први новац у руке - да свој дом граде поново.

Аутобиографија се пише у првом лицу јер особа пише о самом себи, о свом
животу.

Како је текао пут  "од пашњака до научењака" нашег

великана...
- Када сам се искрцао пре четрдесет и осам година у Касл Гардену,
имао сам у џепу свега пет центи. И да сам уместо пет центи донео
пет стотина долара, моја судбина у новој, мени потпуно непознатој
земљи, не би била ништа друкчија. Млади досељеник, као што сам
тада био ја и не почиње ништа док не потроши сав новац који је
понео собом. Ја сам донео пет центи и одмах сам их потрошио на
један комад пите од шљива, што је у ствари била назови пита. У њој
је било мање шљива, а више коштица! А да сам донео и пет стотина
долара, требало би ми само мало више времена да их утрошим,
вероватно на сличне ствари, а борба за опстанак која ме је
очекивала остала би иста. За младог досељеника и није несрећа да
се овде искрца без пребијене паре у џепу; за младог човека уопште
није несрећа бити без новаца, ако се одлучио да сам себи крчи пут
самосталном животу, под условом да у себи има довољно снаге да
савлада све тешкоће