Семинарски рад:

Религиозност старих Римљана

(numen,deus,pius)

Предмет: Увод у класичне науке

Ментор: Др Дарко Тодоровић Студент: Владислава Никодијевић КЛ 19/8

Београд 2020
 .

Увод

Јупитер, Марс, Квирин, листа богова које су Римљани славили је огромна. Како је до тога
дошло? Који богови су били ту од оснивања Рима и да ли су то исти богови, или су се
временом претворили у нешто друго?Данас је познато да су многе ствари из легенди о
добу краљева, као што су закони и друге појединости везане за политичку историју,
уствари каснијег датума, а легенде о њима прављене су не би ли им се дао легитимитет,
представивши их тако као отачку традицију. Како једна легенда везана за римски култ и
религију говори, римски култ и његове основе поставио је римски краљ Нума Помпилије.
Доводи се у питање да ли је Нума основао три најстарија колегија. Тај податак иако
вероватно легендаран говори о потреби да се краљ ослободи свештеничке дужности.
Занимљиво је, ипак да истраживачи например не доводе у питање аутентичност
Капитолске тријаде која је у изворима добро посведочена. Међутим на који начин су
првобитни становници посматрали своја божанства? Постоје неслагања што се тиче типа
религије који је преовладавао у италским племенима па и код Римљана. Постоје теорије о
тотемизму,анимизму и друге, а доста поборника имала је такозвана предеистичка тојест
примитивистичка теорија. Како религијско уређење може бити предеистичко? Овај
термин сам по себи делује вештачки и теорија подразумева веровање у неку неодређену
силу, раштркану, која делује једноставно и аутоматски.

Нумен или Деус? Примитивизам или Деизам?

У посматрању малежанске религије постављени су темељи ове теорије. Њихова религија

је једноставна и они појмом мана .1 означавају снагу која их окружује и којом објашњавају
било какву појаву, која премашује моћ људи и превазилази општа правила природе. Убрзо
се ствара предеистичка теорија која жели да покаже да су почеци римске религије
одговарали малежанској и тврде да је мана у раној римској религији уствари нумен , док
познији хеленисти придодају и појам демон . Тако уствари поједностављујући божанство
они говоре да постоји пар правих богова, док је све остало полидемонизам где је сваки

1
Жорж Димезил, Древна римска религија, Нови Сад, 1997, стр. 30.
нумен толико једноставан да је везан за тачно одређену, некада и само једну, појаву, или
радњу. Уствари би тада сваки од божанстава био једноставно, обична тачно утврђена
манифестације мане. Нумен би могли превести као ,,климање главом“2, или као „оно што
се дешава након климања главом“, дакле у питању је производ или начин исказивања неке
моћи, а не сама моћ. Овим се објашњава оно што би требало бити последица магијског
ритуала након кога се дешава нешто што премашује људску способност. Сличан појам би
онда био и фламен, кога можемо описати као ..последица дувања“, или ,,последица дувања
ветра“. У Индији би фламен био браман, који дувањем обавља магијски ритуал и такође
постоји аутоматски резултат као у виду некаквог примитивног чуда. Дакле тачно
успостављен ритуал доприноси да се мана из околине искористи у већ предодређену
сврху. Међутим како се онда од овако поједностављеног појма нумен-мана дошло до
личних богова? У даљим делима поборника овог правца објашњено је да нумен настаје на
различитим местима, а његово деловање је почело да се везује се за различита лица и
ствари. Није неуобичајно да ступањ његове моћи варира, тако да, ту где би његово
деловање било снажно, и где би се његова деловања дешавала, често почињу да везују
нумен за лице које би им помогло уколико би му се они обратили на прави начин. Тако је
објашњена појава личних богова и прелазак од једноставне последице и тог старог нумена
у божанство које је замишљано као личност. Тако је првобитна римска религија
представљена примитивном где сама божанства нису ништа друго него појава или ствар,
који као у случају Марса може бити обичан предмет као што је врх копља 3, а Јупитер би у
том случају био само кремен. Зашто је такав закључак проблематичан описаћу вам нешто
касније.

Ова фаза би се назива примитивном фазом између осталог зато што подразумева схватање
да ,,нумен“, или демон представљају једноставно исход магијског ритуала, који уколико је
одрађен по свим правилима и у право време аутоматски производи жељени ефекат. Овим
ставом се нумен изједначава са неким видом зачараног предмета, као што је например
случај који је и данас опстао да људи мисли да ће љубећи Бларни камен постати
елоквентнији. Пољубац би требало извести на прави начин и он представља магијски
ритуал и само ако се све повољно изведе, тај камен постаје чаробан и даје тражем
резултат.
2
Жорж Димезил, нав. дело , стр. 31.
3
Жорж Димезил, нав. дело , стр. 33.
 Марсов пример

Уколико наставимо да римске богове из древних времена објашњавамо на овај начин и

следимо примитивистички правац, дошли би до закључка да је Марс у почетку био само
врх копља, или копаља, док би Јупитер био само камен и ови предмети би у себи имали
велику дозу мане. Зашто је овакво тумачење грешка, можемо видети у изворима на
Марсовом примеру. У Риму и многим другим градовима сачувана су hasta(e) Martis која
су се у неким случајевима померала сама од себе и вероватно буком, упозоравала и
најављивала опасне догађаје. Римљани су имали такозване, званичне пописе чуда у којима
се помиње hasta(e) Martis in Regia sponte sua motae sunt.4 На овом случају се суковљавају
мишљења примитивиста и деиста. Главно питање је шта значе речи sponte sua у овом
контексту?

Примитивисти тумаче речи као својом властитом снагом,штп би значило маном копља.
Копља по њиховом тумачењу трепере без божанског уплитања. Користећи овакво
тумачење, овим поткрепљују своју теорију да се у овом периоду лични бог није одвојио од
мане оружја. Њихова теорија иако привлачна, потпуно је оспорена тумачењима Димезила,
који овај пример,као и друге сличне, тумачи на сасвим супротан начин. Он говори да и ако
се преведе да копља трепере сама од себе, то може говорити да су Римљани веровали да
она имају магијску моћ,али не искључује се појам Марса као личног бога. Он наводи
примере из нордијских сага у којима хероји,чак и богови баратају зачараним оружјем, као
например, копљем које испушта звук када би се догодило неко убиство. 5 Постоје и многи
други примери сличних оружја. Како је нордијска цивилизација била паганска, а
присуство личних богова у њој није спорно, овакав податак не може бити аргумент
предеизму. Те речи sponte sua не искључују мешање невидљивог бога ,него једино могу да
искључе уплитање људи и било чега опипљивог. Тако да уствари значе да их нико није
додирнуо тојест покренуо.

4
Исто, стр. 33.
5
Исто, стр. 34.
 Такође, наводи пример из Овидијеве Метаморфозе где се магични грумен земље мицао
sponte sua и пред очима зачуђеног сељака променио облик и преузео облик човека и на
неки начин породио Тагета, који је сматран оцем етрурског врачарства. И овде ова реч
једноствно указује да се грумен мицао без људског утицаја, он се померао заслугом неког
невидљивог натприродног бића.

Сличан опис налазимо код Тита Ливија где Марсово копље пада, а да га нико није
додирнуо уочи катастрофе на језеру Тразумен у Фалеријима. 6 Ово није било једино чудо
које се том приликом десило, било је и других опомена,али Ливије помиње натпис који је
гласио, Марс помера(дрма) своја копља. Дакле не постоје сумње да упозорење издајe
невидљиви бог Марс који помера свој предмет. Дакле, што се римског религијског
поимања тог времена тиче, бог Марс који је невидљив покреће видљива копља. Димезил
тврди да је кретање копља или везано за магију која се свуда ,и у свако доба, надовезује на
религију, или се објашњава у јеку деизма деловањем личног бога Марса. Ни у једном ни у
другом случају закључује Димезил, нема ни наговештаја о предеизму, да је у једном
тренутку Марс био искључиво копље из кога је лични бог произишао.

Предеисти су своје упориште налазили у тексту где се наводи да у Регији, краљевој кући,
стоји копље које би називали Марсом, 7 он наводи и генералов магијски обред који прво
помера свете штитове који се ту налазе и на крају помера копље на кипу, или у почетку
копље које је стајало издвојено без кипа, уз речи Mars, uigila! Из овога изводе закључак да
је померао копље испуњено маном, или да је само копље био Марс, да је еволуцијом
произвело бледог и нејаког личног бога недовољно одвојеног од њега.

Дакле даље би следило да се Марсова историја развијала у 3 фазе. У првој је несвесно

копље испуњено маном, које прави чуда аутоматски при извођењу тачног обреда. Друга
фаза је она у којој због снаге мане унутар копља долази до идеје да унутар копља обитава
дух. И на крају да је дух постао главни, издвојио се од копља којег је добио за оружје.

Међутим, постоји други поглед на овај обред, коју нам може појаснити Варон. Он говори
да су римљани користили једноставне симболе јер још нису дорасли представљању
богова лепим лицима. Он даље објашњава да док тај ниво није постигнут Марс је

6
Исто, стр 35.
7
Исто, стр 35
једноставно представљан копљем. Копље је био симбол и Марсова култна слика. У том
случају када приликом ритуала заповедник изговара копљу чаробне речи, копље може
једино бити симбол, док је Марс тај који невидљив помно прати да ли је све урађено на
прави начин и уколико је задовољан заповедник може да очекује његову помоћ. Уосталом
симболи приликом представљања богова нису преседан само у овом случају. Због чега
стари Римљани нису представљали богове у људском облику у овом периоду? Ако
желимо друго објашњење од онога које је Варон дао, да тада нису били способни због
недостатка уметничке зрелости, можемо то објаснити као врсту страхопоштовања, које
можемо видети код неких других народа. Самљани су Јунону представљали плочом,
Диоскури , божански близаници су у Спарти представљани двема плочама. Дакле уколико
је суштину два божанска младића близанца могуће представити двема упоредно
постављним плочама, што би требало да представља пар, не треба да нас чуди што је бог
рата представљен копљем, што је Вестин симбол пламен, а Јупитеров камен, који прави
варницу.8 Читајући Тацита може се уочити да Германи, иако имају формирану представу о
карактерним, као и о физичким особинама њихових богова, као на пример да је риђ са
дугом брадом , немају представе богова јер то сматрају заробљавањем бога. Из поштовања
они не праве симболе антропоморфне као ни друге, па ни храмове као други народи.
9
Римљани, који су одувек опрезни и у страху да грешком не разљуте бога коме се моле,
бирају и користе симболе, како би баш тај бог знао да се њему приноси жртва. Његово
добро расположење имало би повољан исход и молитва би била услишена. Уколико се све
ове чињенице узму у обзир како Димезил наводи, предеистичка, тојест примитивистичка
теорија, која је поједноставила римски нумен и објаснила је као еквивалент малежанској
мани, је потпуно неутемељена и од ње се како каже и сам аутор после низа оштрих
критика, јавно оградио у једном тренутку.

Битна чињеница која иде у корист деистима је да реч нумен никада није употребљивана
сама, него увек са генитивом имена неког бога. У текстовима можемо пронаћи да је нумен
у почетку искључиво значио изражајно климати, или одмахивати главом, тојест давити
знак да ли се нешто прихватило, или одбацило. Тек у Августовој епохи нумен представља
вољу одређеног бога. 10

8
Исто, стр. 37.
9
Исто, стр. 36.
10
Исто, стр. 37.
 Pius i strah od bogova

Занимљиво је зашто се толико разликује митологија Римљана, од митологије Грка, иако су

у питању углавном исти богови. У поређењу са Грцима митови Римљана изгледају
прилично скромни. Писци то објашњавају као неку врсту правничке логике и они су јако
опрезно водили рачуна да не погреше са било чиме што је везано са римским боговима и
римским култом.11 Самим тим једно од објашњења превода речи pius, или pietas није само
побожан, него је у питању онај човек који на тачан начин извршава све култне и верске
обавезе. Неко ко поштује, римски култ, богове, приноси жртве и моли се на потпуно
исправан начин. Због чега је потребно то толико нагласити?

По римском схватању богови могу бити добронамерни и злонамерни и то зависи

искључиво од тога како се Римљанин односи према њима. Дакле уколико се ритуали обаве
на прави начин бог ће бити задовољан, а уколико ритуал пропадне јер је дошло до грешке
и они га не понове бог ће то схватити лично и светиће се. У питању је једна паганска
логика која се састоји од константног ценкања са боговима. Она је изузетно лепо
посведочена у опису живота Нуме Помпилија, где он својом мудрошћу побеђује у
ценкању. Његово име је уосталом повезано са речи нумен и као да је требало да се нагласи
да су религијска правила која је он поставио дело неко демона, а не човека и зато се
морају поштовати и морају да остану непромењена. Тога су били свесни и у периоду
позне Републике и Принципата, о томе сведочи чињеница да су Августа поредили с њим,
а он је као и Нума затворио врата Јанусовог храма што има огромну симболичку вредност,
обећавши тиме мир и благостање. Из тога би требало да се Августовим савременицима
стави до знања да су његови закони свети и непроменљиви баш као Нумини.

Следећи пример би могао да буде Енеја, који је након смрти свог оца, на његовом гробу
обављао одређене ритуалне радње. Међутим, када се змија појавила на гробу пробала је

11
Исто, стр. 46.
јела и након тога се убрзо вратила у гроб,а он постаје несигуран да ли је све обављено
како треба и да ли је бог љут на њега. 12Иако зна који је бог у питању и да је вероватно све
добро обавио ,он не сме да погреши и обавља цео процес поново не би ли бог сигурно био
задовољан, јер је последња ствар коју жели да га наљути и да изазове његов гнев.

Римљани су отворени за све богове, што се може видети кроз њихову историју. И уколико
тај бог за њих постоји и за то нема сумње у њиховим глава, много је боље уколико је бог
на страни Рима, него на страни њихових непријатеља и они ће учинити све да га
умилостиве. Они ће низом религијских и магијских обреда приволети бога на њихову
страну. Због тога постоји толико нових култова,а многе од њих су у почетку називали
источњачким новотаријама.

Проблем је био у случају хришћанства што је за њих незамислива религија која говори да
постоји један Бог, а да су сви остали богови лажни. Уколико би по њиховој логици неко од
Римљана био хришћанин то би изазвало гнев богова који би се свалио не само на њега већ
на све Римљане и они би страдали од казне у виду пошасти, земљотреса, глади, поплаве
или нечег сличног. Чак и да су Хришћани говорили да је Христос врховни бог, то не би
било проблем, али ако је једини, то би већ било неприхватљиво.

Календар

Још једна врло битна ствар неодвојива од религије био је календар. Они нису пратили
време да би знали тачан дан ни неког другог разлога, осим религијског. Римски календар
је искључиво религијски и у познијем периоду га урађује понтифекс максимус. Римски
календар је био лунарни, а убрзо су схватили да се соларна година и лунарна не
поклапају ,па би на одређено време био убациван интеркаларни месец. Његова улога је да
се осигура да, например, празник који је везан за плодност , за рађање, рецимо неко
хтонско божанство не падне у погрешно годишње доба. Дакле, постојао је страх да ће се
грешком у рачунању времена жртвовати погрешном богу чиме би се изазвао гнев.

Код њих постоји и нека игра бројева па су непарни дани у календару повољни, а парни
неповољни и парним данима нема празника, ни жртвовања. Римљани су имали
филозофију да се њихов успех заснивао на виртусу, али и првенствено на вољи богова,

12
Исто, стр. 48.
који су били задовољни њиховим врлинама и начином на који их они поштују. Самим тим
култна ствар и воља богова као што видимо у Вергилијевој Енеиди је изнад свега.
Римљани верују у Фатум тојест у судбину да су предодређени да владају светом и да је
воља богова та која се мора поштовати, макар као у Ромуловом случају, морали да
убијете рођеног брата, или као Енеја да оставите вољену жену и уколико би се неко
оглушио о њу то би био извор пропасти свих Римљана.
Извори:
Plutarch, Romulus

Plutarch, Numa

Titus Livius, Ab urbe condita.

Virgil, Aeneid

Литература:
Жорж Димезил, Древна римска религија, Издавачка књижарница Зорана Стојановића
Сремски Карловци, Нови Сад, 1997