 Кристијан фон Еренфелс илуструје основни гешталтистички принцип да се

опажена целина не може једноставно свести на суму делова на примеру.

 Херман Хелмхолц– први проверава Питагорину тезу да хармонија настаје у односу малих
целих бројева у области музике, koja je u muzici vazila vise od 1000godina I nalazi da ona nije
tacna. Ona je posledica talasanja na nivou membrane u unutrasnjem sluhu.

 Hajnc Ajzeh primenjuje faktorsku analizu u istrazivanju tema estetike i psihologije

umetnosti, od boja i jedinstvenih figura do structure licnosti sa sklonostima za umetnost.

 Ernest Engel – Engelova krivulja – pokazuje velicinu potrosnje na robe ovisno o rastu
dobitaka.

 Pojam pobudjenosti – oznacava se kao stepen nervne napetosti mozga ili njegovih
delova a iskazuje se kod promene prametara potencijala. Berlajn dejstvo umetnosti kod
coveka vidi kao nagla povecanja ili smanjenja pobudjenosti u mozgu.
 1. Istorijski pregled – predmet proucavanja psihologije umetnosti

Umetnost se javljala u religiji, filozofiji i nauci i koristila se samo da bi se njome ilustrovao

teorijski stav.
Psihologija i umetnost mogu se podeliti na dva međusobno zavisna smera:
(a) psihologija u umetnosti i
(b) umetnost u psihologiji.
Umetnost se moze posmatrati i kao oblast primenjene psihologije.
Od razvoja psihologije kao samostalne nauke, tamo od druge polovine 19. veka, sve je
primetniji i uži i neposredniji uticaj jedne na drugu. Psihologija se otad sreće dvojako u
umetnosti:
(1) Umetnost čini prodor u neki novi prostor, te prednjači razvoju posebnih učenja u
psihologiji
(2) Umetnost koristi nalaze aktuelne psihologije ubacujući ih neposredno u sadržaj
umetničkog dela.
Pitagora je smatrao da je doživljaj lepog stvar čula i posledica usmeravanja naše
percepcije na
naročit način, mada je harmonija kosmička pojava koja predstavlja suštinu svega na svetu,
pa i umetnosti. Platon kaže da čula opažaju samo "lepe stvari", a duša "lepe ideje". I kod
Aristotela značaj čula je naglašen, ali u opisu doživljaja umetnosti gde je sve povezano
nekako sa zadovoljenjem bioloških potreba. Umetnost čisti emocije – daje katarzu!

**Vilhelm Vunt veruje u "elernentarna estetska osećanja", koja se spajaju po

principima neke unutrašnje, mentalne ekonomije u što manji (nervni) napor. Uživanje u
umetnosti je tako posledica redukcije napora u nervnom sistemu.
Druga vrsta prisustva ove teme u psihologiji započela je kao upotreba primera iz umetnosti
za ilustraciju nalaza u posebnim psihološkim školama (psihoanaliza, geštalt itd).

Polazeći od opšte sheme odomaćene u naukama o umetnosti psihologija je usmeravala

svoju pažnju na ova tri elementa:
- umetnika,
- umetničko delo i
- publiku – potrosac umetnosti
UMETNIK – DELO - PUBLIKA
Samo stvaranje nije nikada delovanje u jednom smeru, od subjekta, umetnika ka objektu
koji će postati umetničko delo na kraju akcije, već je komunikacija dvosmerna: i objekat
deluje na stvaraoca, itd.
OBJEKAT ↔ SUBJEKAT

2. Eksperimentalna estetika se razvila iz psihofizike kao posebna varijanta

eksperimentalne psihologije. Napravila je groman skok u 19.veku, I u njoj se osetio talas
poverenja u moc eksperimenta - ka elementarizmu.
Ovome me je doprinela ideja o uverenje da u osnovi estetskog postoji samo jedan
jedinstven i prost proces. O tom pravcu govori Gustav Teodor Fehner. Druga
karakteristika je da sva rešenja su u oblasti psihologije, pa su sa razlogom ovaj pravac
smatrali delom eksperimentalne psihologije, ili čak psihofizike (Fehner). Fehner nije
otkrio zlatni presek, vec je to uradio Adolf Cajzing. Cajzing je prikazao proporcije lica
I tela u odnosu na zlatni presek i prvi je primenio u analizi umetnickih dela a:b=b:
(a+b). On tvrdi da lepa proporcija se dobija ako se manji deo odnosi prema vecem kao
veci prema celini. Fehner kasnije pokusava statisticki kroz interpersonalnu saglasnost
da proveri Cajzingove tvrdnje o zlatnom preseku kao uslovu lepih proporcija. Fehner
je uspeo da dobije nalaz koji potvrdjuje dominaciju zlatnog preseka kao kriterijuma za
lepe odnose.
 Густав Теодор Фехнер –златни пресек пропорцијa – 1:62. Пример: најбољи и најгори
правоугаоник (10 њих). Односи се на правоугаоник који је најпривлачнији оку.
- Оснивач психофизике – пише Елементи психофизике
- Osnivac eksperimentalne estetike

 Birkof nalazi formulu za izracunavanje estetske mere, matematicki je izrazunavao

sta je lepo. Njegova formula je: M=O/C
M – estetska mera

O – uredjenost

C – kompleksnost forme

Iz antickog doba postoji jos jedna ideja o dobroj proporciji a to je odnos prostih celih brojeva
(1:2, 2:3, 3:4.).
 3. Psihoanalitička tumačenja umetnosti
Psihoanaliza je prosirenje nase svesti o sopstvenoj psihi. Ona ima 2 znacenja:
- Dijagnosticko-terapijska metoda u tretmanu neuroticara.
- Teorija licnosti
Psihoanaliza ili klasična analiza je psihoterapijska metoda ponikla iz prakse lečenja
“histeričnih” (konverzivnih) poremećaja krajem XIX i početkom XX veka, a njenim ocem
smatra se Sigmund Frojd, austrijski lekar (neurolog). Psihoanaliza se smatra dubinskom
terapijom. Ona razgolićuje duboko skrivene motive čovekovog ponašanja koji nisu mnogo
pohvalni za njega, njegov moral pre svega.
Frojd je uveo za psihijatriju u to vreme potpuno nov pristup- razgovor. Pocinje da se
interesuje za ideju o nesvesnom. Najvažniji pojam u psihoanalizi je nesvesno. Nesvesno je,
po Frojdu, sedište urođenih nagona, prvenstveno seksualnog, a zatim i agresivnog,
potisnutih želja i sećanja.

Cilj je bio da se locira i oslobodi snažna emocionalna energija koja je do tada bila potisnuta
u nesvesno. Smatrao je da ove potisnute emocije utiču na normalno funkcionisanje čoveka i
da mogu prouzrokuju fizičke promene.
Ideje, želje, sećanja i podsticaji, uglavnom seksualne i agresivne prirode, iz nekih razloga
ne mogu da budu prihvatljive za ego i zbog toga bivaju potisnute. Međutim, one ostaju u
sećanju van svesnog nivoa, i dalje su aktivne i pod određenim okolnostima mogu ponovo da
se pojave u svesti. Frojd je smatrao da kada svesno dođe tamo gde je bilo nesvesno,
problemi nestaju.

Umetnici u nesvesnom su tragali za novim sadrzajima. Psihoanaliza je donela više slobode

umetnicima da se opuštenije izraze – snovi, fantazije, omaške, asocijacije, jednom rečju
bilo šta čime se neko iskazuje, nije više besmislena slučajnost.
Сајмунд Фројд – његова схватања уметности: уметност као катарза, сублимација и регресија
у служби ега.

- Sublimacija је mehanizam odbrane: npr negacija (ja nisam, necu) i projekcija (on je
sebican). Takodje predstavlja kada svoje unutrasnje nesvesne impulse pretocimo u
umetnost I tako oslobadjamo energiju.
- Katarza je prociscenje od unutrasnjih teznje , identicna je u umetnosti.
- Regresija u sluzbi ega – mehanizam odbrane. Oslanja se na stavove ego psihologije. Dovodi
do sublimacije nekog zabranjenog nagona.
 4. Molekularna istrazivanja umetnosti

Vuntova krivulja - sa porastom kompleksnosti izlozenih materijala rastu i subjektivni

procesi integrisanosti. Procene prijatnosti ne rastu, tako isto sa promenom kompleksnosti dobija
se obrnuta U-krivulja: do nekog nivoa kompleksnosti prijatnosti.
Postoje dve vrste eksloratornog ponasanja coveka pred izazovnim stimulansima:
1. Specificna eksloracija – zasnovana na radoznalosti
2. Diverzivna eksploracija – zasnovana na izrazenim kolektivnim efektima.
**Ajzenik je koristio Birkofovu formulu i izmenio je: M=O/C u M=O*C

**Skalu semantickog diferencijala uveo je Ozgud i ima 7 stepena. Na krajevima skale

su opozitni pridevi. Meri se 3 emotivne dimenzije: aktivnost, evaluacija i potencijal.

Pod molekularnim pristupom podrazumeva se mikroanaliza, traganje u pravcu

upoznavnaja detalja pojave ili mehanizma njenog nastajanja. Molekularna istrazivanja su
objektivni nalazi, ali se u njima primecuju rasparcanost, povremeno i neka sitnicavost koja
odgovara duhu bihejviorizma.
Biheviorizam objasnjava razvoj pojedinca, kao proces sticanja novih oblika ponasanja. Po
bihevioristickim terorijama, licnost je pojam kojim se oznacava celokupnost ponasanja
osobe.

5. Teorija Gestalta u umetnosti

Gestalt je nemacka rec koja oznacava oblik, formu.
Teorija geštalta pravi revolucionarni zaokret u psihologiji, pre svega u psihologiji opažanja
i mišljenja. Geštaltisti, među kojima su najznačajniji Verthajmer, Keler i Kofka, nalaze
dominaciju forme u konstituisanju našeg iskustva. Sve što biva opaženo mora pre toga biti
oformljeno po posebnim principima raspodele sila. Naše opažanje je organizovanje
smisaonih predmetnih celina, i njih omogućuje upravo forma.
Eksperimentacije geštaltistista uticali su i na naše shvatanje fenomena umetnosti. Tu
Teorija geštalta daje doprinose na dva nivoa:
(a) uži i molekularniji doprinos odnosi se na razumevanje same fome u kojoj se pojedino
umetničko delo javlja i njenog rečnika i
(b) širi i molarniji doprinos usmeren ka razumevanju fenomena umetnosti u celini, kojim
se Teorija geštalta javlja i kao prva dosledna kognitivna teorija umetnosti.

6. Pokusaj semiotike

Semiotički pokušaj, veoma značajan druge nauke i psihologiju u drugim oblastima, nije
dao dovoljno artikulisan odgovor na osnovni problem psihologije umetnosti. Razvio je
tehnike merenja fenomena umetnosti kao komunikativnog sistema i omogućio upoznavanje
jezika pojedinih umetničkih disciplina, no na pitanje šta jeste umetnost on ima odgovor šta
ona nije. A još jedna od onih stvari koje je semiotika stvarno činila je demistifikacija
fenomena umetnosti.

7. Cognitio sine qua non

Prisutna je u filosofiji i nauci ideja o podvojenosti čovekovog saznanja, pa dok jedna

njegova vrsta, neposredno čulno saznanje vodi ka površnoj istini, druga, mišljenje zalazi
dublje iza površine realnosti ka suštini stvari.
U nizu ogleda obavljenim na ispitanicima (studentska populaciia) istraživano je tehnikama
savremene kognitivne psihologije gde se u kognitivnom bloku nalazi taj "okidač za estetsko
odlučivanje" i koje su mu osobine. U jednom od tih ogleda ispitanicima su izlagana po dva
crteža i od njih zahtevano da se opredele koji je od njih Iepši. Odgovori su davani
pritiskom na dvostruki aster (levo ili desno), tako da je mereno i vreme odlucivanja.
Ekspozicija-izlaganje slika je bilo: 500 ms, ili 1000 ms ili 1500 ms.
Izlagani materijal sastojao se od tri grupe slika, nazvanih H, R i D u kojima je ista likovna
tema bila obrađena na poseban način. lzbor stimulusa je napravljen tako što je od jednog
šireg uzorka vrednih, ali manje poznatih likovnih dela, svih vremena i iz svih porostora,
odabranih od strane istoričara umetnosti, slučajno izabran uži izbor od 30 slika. Svaka od
ovih 30 slika obrađena je zatim na još dva načina tako da smo dobili tri nivoa obrade iste
teme:

H-nivo obrade podrazumevao je simplifikaciju crteža, insistiranje na "dobroj formi", ili

na simetriji. Osnovna ideja ovog načina obrade bila je, dakle, harmonija ili sklad (i otud
slovo H).
R-nivo obrade stimulusa podrazumevao je obogaćenje slike detaljima i ukrasima, princip
kićenja, ponovljenih informacija (otud R kao oznaka).

D-nivo je predstavljao originalan crtež ili sliku, koji se vezuje za distancu (otud D kao
znak).

Ispitanici su tako poredili uvek po dva crteža (H i R, ili R i D, ili H i D), ali im je odluka
koji je lepši nejednako trajala: pola sekunde, sekundu ili sekundu i po – zavisno od
trajanja ekspozicije stimulusa. Isti ispitanik procenjuje iste slike sasvim različito u
zavisnosti od trajanja procesa donošenja odluke, odnosno – dubine kognitivne analize. Ako
se slike kratko porede, odluka ide oštro u prilog H-nivoa, tzv. dobre forme, uprošćen,
simetričan crtež. Ako se proces procenjivanja produži samo za pola sekunde, odjednom
redundantne slike dobijaju prednost u odnosu na ostala dva nivoa obrade. Daljim
produženjem kognitivnog procesa dolazi do dominacije slika D-nivoa, one su tek tada
ispitanicima najlepše,
Ovaj nalaz sugeriše da se estetsko odlučivanje u istom čoveku organizuje na više različitih
načina i taj se nalaz dosledno ponavljao u više naših ispitivanja.