Naslov

originala
Andrzej Sapkowski
„LUX PERPETUA”

Copyright © by Andrzej Sapkowski, 2006 Published by

arrangement with Patricia Pasqualini Literary Agency.
Copyright © 2018 za srpsko izdanje Čarobna knjiga
 Ovaj roman posvećujem sećanju na Jevgenija Vajsbrota,
izvanrednog čoveka i izvrsnog prevodioca, koji je našim
prijateljima Rujama više od pola veka približavao poljsku
književnost.
 Dies irae, dies ilia,
solvet saeculum in favilla,
teste David cum Sibylla...1

Taj dan, dan gneva, u prah će pretvoriti svet, svedoci će biti David i
Sibila. Koliki će strah nastati kad Sudija dođe da strogo svima sudi.
Trube će pustiti čudesan zvuk po mogilama svih krajeva, sve će sazvati
pred presto...

Tararara, tararara, tararara dum, dum, dum...

Lacrimosa dies ilia,
quo resurget ex favilla
iudicandus homo reus
huic ergo parce Deus.2

Eh, eh, eh, eh, bliži se, gospodo moja i dragi slušaoci, bliži se dan
gneva, nesrećan dan, dan suza. Bliži se dan suda i kazne. Kao što stoji u
Poslanici Jovanovoj: Antichristus venit, unde scimus quoniam novissima
hora est. Dolazi, dolazi antihrist, dolazi poslednji čas. Bliži se kraj sveta
i konac postojanja vaskolikog...
Drugim rečima: ne valja, majku mu.
 Antihrist će, gospodo moja i dragi slušaoci, biti od plemena
Danovog.

U Vavilonu će se roditi. Doći će na kraju sveta, uspeće da caruje tri i po

leta. U Jerusalimu će sazidati hram, silom će savladati careve, a Crkvu
božju uništiti. Na peći ognjenoj će jezditi, čineći posvuda čudesna
čudesa. Pokazujući rane svoje, obmanuće verne hrišćane. Doći će s
mačem i ognjem, snaga njegova biće bogohulstvo, a mišica njegova
otpadništvo, desnica njegova propast, a levica mrak. Lice je njegovo
kao u divlje zveri, čelo visoko, obrve srasle... Desno oko njegovo je kao
zvezda što se u zoru diže, levo je nepomično, kao u mačke zeleno, dve,
umesto jedne, ženice ima. Nos njegov je kao bezdan, usta lakat duga,
zubi pedalj. Prsti njegovi su kao železne kose...
Hej, hej! Zašto vičete na prosjaka, velmože? Zašto odmah pretite? Za
šta, za kakve grehe? Zato što plašim? Bogohulim? Slutim poput vrane?
Nipošto, milostivi, nipošto ne slutim! Istinu zborim, živu, suštu istinu,
koju su potvrdili veliki crkveni oci. Ma, dokazanu i u jevanđeljima! Ali
apokrifnim? Pa šta s tim što je u apokrifnim? Čitav ovaj svet je
apokrifan.
Šta to nosiš, draga devojko? Šta se to tako peni u krčazima? Da nije
slučajno pivo? Eh, prvoklasno... Svidnjičko, nema sumnje... Ehej! A
deder, pogledajte kroz prozor, velmože! Da li to starca pogled vara?
Da li mi se čini da se sunce konačno probija kroz oblake? Za ime
božje, tako je! Kraj, uskoro će biti kraj lapavici i nevremenu. Zbilja,
gledajte samo, eno - blesak prekriva svet, pada s nebesa poput
zlatnosjajnog stuba. Eno, svetlost nastaje ogromna...
Lux perpetua.
Voleo bih da bude takva. Večna. Voleo bih.
Šta kažete? Da je, pošto je kraj lapavici, dosta sedenja u krčmi, treba
krenuti na put? Da kad je tako, priču završavam što pre umesto što
naklapam? Da ispričam do kraja šta je dalje bilo s Rejnevanom i
njegovom voljenom Jutom, sa Šarlejem i Samsonom onog doba,
vremena onih surovih ratova, kad su zemlje Lužice, Šlezije, Saksonije,
Tiringije i Bavarske bile natopljene krvlju i pocrnele od zgarišta?
Dabome, velmože, dabome. Ispričaću, jer i priča svojim prirodnim
tokom teži ka kraju. Premda vam moram kazati i, ukoliko se spremate
za srećan ili veseo svršetak priče, da ćete se mnogo razočarati... Šta?
Ponovo plašim? Slutim? A recite mi: kako da ne slutim kad se na svetu
zbivaju tako strašne stvari? Kad je u čitavoj Evropi, pogledajte samo,
danas neprestana borbena vreva?
Kod Pariza se ne suši krv na mačevima Francuza i Engleza,
Burgunđana i Armanjaka. I dalje su, kao kod citiranog Ovidija, smrt i
vatra na francuskoj zemlji, stalno je rat. Hoće li trajati sto godina ili šta?
Engleska kipi od pobuna, Gloster je na krv i nož s Bofortima. Biće
zbog toga, eh, zapamtite moje reči, biće neko zlo među Jorkovima i
Lankasterima, među belom i crvenom ružom.
U Danskoj tutnje topovi, Erik Pomeranski se sukobljava s Hanzom,
vodi žestok boj s knezovima Šlezviga i Holštajna. Cirih je oružano ustao
protiv kantona, cilja u jedinstvo Helvetske konfederacije. Milano je u
borbi protiv Firence. Na ulicama Napulja divljaju zavojevači, soldati iz
Aragona i Navara.
U Moskovskoj kneževini besne mačevi i buktinje, Vasilij je u ljutom
okršaju s Jurijem, Dmitrijem Kosim, Šemjakom. Vae victis! Poraženi
rone crvene suze iz krvavih očnih duplji.
Odvažni Janoš Hunjadi uspešno se tuče s Turcima. Napred,
Arpadova deco! Ali već, kao onaj Damoklov mač, visi senka polumeseca
nad Sedmogradskom, nad dolinama Drave, Tise i Dunava. Avaj, pisana
je Mađarima žalosna sudbina Bugara i Srba.
Venecija premire od straha dok Murat II okrvavljenim jataganom
saseca Epir i Albaniju. Vizantijsko carstvo se smanjilo na veličinu
Konstantinopolja, Jovan VIII i njegov brat Konstantin uznemireno
gledaju sa zidina, proveravaju da li već ide Osman. Mirite se, hrišćani
Istoka i Zapada, pred zajedničkim neprijateljem! Mirite se i ujedinjujte!
Ali možda je već prekasno...
Blizu je veliki dan Gospoda, a biće to dan gneva, dan tlačenja i
nevolja, dan uništenja i pustošenja, dan tame i mraka, dan oblaka i
oluje.
Dies irae...
Predskazao je kralj David u psalmima, prorekao prorok Sofonija,
prorokovala paganska proročica Sibila. Kad vidite da brat izdaje brata
na smrt, da deca ustaju protiv roditelja, da žena napušta muža i da
jedan narod izaziva rat protiv drugog naroda, da na celoj zemlji vlada
velika glad, velike bolesti i brojne nesreće, tada ćete shvatiti da je kraj
blizu... A? Šta kažete? Da se ovo što sam tu naveo događa svakodnevno,
masovno i ciklično? I nipošto ne samo u poslednje vreme, već
odvajkada, hajd, Jovo, nanovo? Ha, u pravu ste, kako vi, plemeniti viteže
s habdankom na grbu, tako i vi, uvaženi fratre od Svetog Franje. U
pravu ste i vi što klimate glavama i slažete mudre izraze lica, čestita
gospodo, i vi, pobožni monasi, i vi, dobri trgovci. U pravu ste. Svuda je
zlo i kriminal. Svakodnevno bratoubijanje, učestale izdaje, neprestano
prolivanje krvi. Eto, uistinu nam je došlo stoleće izdaje, nasilja i
tiranije, stoleće neprestanog rata. Kako onda, kad se to unaokolo
događa, prepoznati da li je već kraj sveta ili još uvek nije? Kako to
proceniti? Koji znaci će to pokazati, koji signa et ostentdi
Vidim, i dalje klimate glavama, uvažena gospodo, dobri građani,
bogobojažljivi monasi. Znam o čemu razmišljate, jer sam se i ja više
puta nad tim zamislio.
A možda će se, razmišljao sam, to desiti bez signala? Bez uzbune?
Bez upozorenja? Već samo jednostavno: bum! I kraj finis mundi! Možda
nema oprosta? Možda je potpuno odsustvo pravednika u Sodomi?
Možda, budući da smo rod preljubotvorni, nećemo dobiti znak?
Avaj, ne bojte se. Dobićemo. Jevanđelisti nam to obećavaju. Kako oni
legalni, tako i oni apokrifni.
I biće znaci u suncu, u mesecu i u zvezdama, a u ljudima na zemlji
tuga od smetnje i od huke morske i valova.. Sile nebeske će se
pokrenuti. Sunce će se pomračiti, mesec svoju svetlost izgubiti i zvezde
s neba spasti. I dići će se vetrovi na sve četiri strane sveta. Movebuntur
omnia fundamenta terrae, zadrhtaće zemlja i more, a zajedno s njima
planine i brda. I spustiće se s neba glas arhanđela i biće uslišen i u
najdubljim ambisima.
I sedam dana će na nebu biti veliki znaci. A kakvi će biti, ispričaću
vam. Slušajte!
Prvog dana će doći oblak sa severa. I iz njega će pasti krvava kiša na
svu zemlju. Drugog pak dana zemlja će biti pomaknuta sa svoga mesta;
nebeske kapije će se otvoriti sa istoka i dim velike vatre prekriće
čitavo nebo. I biće toga dana veliki strah i užas na svetu.
Trećeg će pak dana zaječati zemaljski ponori sa četiri kraja sveta, a
sve prostranstvo ispuniće ogavan smrad sumpora. I biće tako sve do
desetog časa.
Četvrtog dana sunčev disk će se zakloniti i nastaće velika tama.
Prostranstvo će biti tmurno bez sunca i meseca, zvezde će okončati
svoju službu. Biće tako sve do zore.
Šestog dana zora će biti maglovita...
Prvo poglavlje

u kojem Rejnevana snalaze raznolike neprijatnosti dok

pokušava da uđe u trag svojoj voljenoj. Pre svega je proklet. U
kući i napolju, dok stoji, sedi i radi. A Evropa se za to vreme
menja. Usvajajući nove borbene tehnike.

Jutro je bilo maglovito, vrlo toplo za mesec februar. Cele noći se

spremalo otopljenje, sneg se topio od zore, otisci potkovanih kopita i
kolotečina utabanih kolskim točkovima trenutno su se ispunjavali
crnom vodom. Škripali su osovine i jarmci, frktali konji, kočijaši
pospano psovali. Kolona od blizu trista kola polako se pomicala. Iznad
kolone se uzdizao težak, zagušljiv miris usoljene haringe. Ser Džon
Fastolf pospano se njihao na sedlu.

Posle nekoliko dana mraza naglo je došlo otopljenje. Mokri sneg koji
je padao celu noć brzo je kopneo. Rastopljeno inje kapalo je sa smreka.
- Juriš na njih! Udri!
- Haaa!
Buka nagle borbe uplašila je gavrane, ptice su poletele sa ogoljenih
grana, crn i pokretan mozaik ukrasio je olovno februarsko nebo,
vazduh prezasićen odmrzlom vlagom bio je ispunjen kreštanjem.
Zveketom i treskom gvožđa. Kricima.
Tukli su se kratko ali žestoko. Kopita su razrila snežnu bljuzgavicu,
izmešala je s blatom. Konji su frktali i tanko njištali, ljudi su ispuštali
krike. Jedni borbene, drugi bolne. Počelo je žustro, završilo se brzo.
 - Hooo! Zalazi! Zalaziiiiiii!
I još jednom, tiše, dalje. Eho se probijao kroz šumu.
- Hooo! Hooooo!
Gavrani su kreštali kružeći nad šumom. Tutanj se polako udaljavao.
Krici su se stišavali.
Krv je bojila bare, sneg ju je upijao.

Ranjeni štitonoša začuo je kako se približava konjanik, alarmirali su

ga firktanje konja i zveket ama. Zastenjao je, pokušao da se podigne,
nije uspeo, napor je pojačao krvarenje, između delova kirase krmezni
mlaz je jače zapulsirao slivajući se niz lim. Ranjenik se snažnije
naslonio leđima o obaljeno deblo i izvukao bodež, svestan koliko je to
oružje mizerno u rukama nekoga ko ne može da ustane, kome je bok
probijen kopljem, a noga uganuta prilikom pada s konja.
Doratasti ždrebac koji se približavao bio je inohodac, netipično
koračanje odmah je upadalo u oči. Jahač na doratu nije imao znak
putira na grudima - dakle, nije bio jedan od husita s kojima je
štitonošin odred maločas vodio bitku. Jahač nije nosio oklop. Ni oružje.
Izgledao je kao običan putnik. Ali ranjeni štitonoša je isuviše dobro
znao da sada, u mesecu februaru leta gospodnjeg 1429, u rejonu
Stšegomskih brda, nema putnika. U februaru 1429. godine niko nije
putovao po Stšegomskim brdima i Javorskoj ravnici.
Jahač je dugo gledao u njega s visine sedla. Dugo i ćutke.
- Treba - oglasi se konačno - zaustaviti krvarenje. Mogu to da
učinim. Ali samo ako baciš taj štilet. Ako to ne učiniš, otići ću, a ti se
sam snalazi. Odluči.
- Niko... - zastenja štitonoša. - Niko neće dati otkup za mene... Da ne
bude posle da nisam upozorio...
- Hoćeš li baciti taj štilet?
Štitonoša je tiho opsovao i bacio bodež zamahnuvši iz sve snage.
Jahač je sišao s konja, odrešio bisage i s kožnom torbom u rukama
kleknuo pored njega. Kratkim sklopivim nožem rasekao je remenčiće
koji su spajali delove pršnjaka s leđnikom. Skinuvši oklop, rasparao je i
razmakao aketon natopljen krvlju i osmotrio nisko se nagnuvši.
- Loše - promrmlja. - Ah, ovo loše izgleda. Vulnus punctum, ubodna
rana. Duboka. Staviću zavoj, ali nećemo moći bez dalje pomoći.
Odvešću te do Stšegoma.
 - Stšegom... opkoljen... Husiti...
- Znam. Ne pomeraj se.
- Ja tebe... - brektao je štitonoša. - Ja tebe izgleda poznajem...
- Zamisli, i meni se tvoja faca čini poznata.
- Ja sam Vilkoš Lindenau... Štitonoša viteza Boršnica, bog da mu
dušu prosti... Turnir u Zjembicama... Vodio sam te u kulu... Jer ti si... Ti
si svakako Rajnmar od Bjelave... Je li tako?
- Aha.
- Pa ti si... - štitonošine oči su se iskolačile od strahote. - Isuse... Ti
si...
- Proklet u kući i napolju? Tako je. Sada će zaboleti.
Štitonoša je snažno stegao zube. U pravi čas.

Rejnevan je vodio konja. Zgrčen na sedlu, Vilkoš Lindenau je stenjao

i jaukao.
Iza brda i šume bio je drum, pored njega, nedaleko, očađavljene
ruine, ostaci zgrada srušenih do temelja u kojima je Rejnevan s
teškoćom prepoznao nekadašnji karmel, manastir reda Beatissimae
Virginis Mariae de Monte Carmeli, koji je nekada služio kao dom
demerita, mesto izolacije i kazne za poročne sveštenike. A dalje je već
bio Stšegom. Opsednut.
Armija koja je opsedala Stšegom bila je brojna, Rejnevan ju je na prvi
pogled ošacovao na dobranih pet-šest hiljada ljudi, bile su, dakle,
potvrđene glasine da su Siročići dobili pojačanje iz Moravske. U
decembru prošle godine Jan Kralovec je u šleski pohod poveo nepune
četiri hiljade vojnika, s proporcionalnim brojem bojnih kola i artiljerije.
Sada je bilo oko petsto kola, a što se tiče artiljerije, potrefilo se da će
upravo sada biti prezentovana. Nekih deset lumbardi i merzera hučno
je opalilo, obavivši dimom baterije i pretpolje. Kamena zrna su sa
zviždukom poletela ka gradu rušeći zidine i zgrade. Rejnevan je video u
šta su pogodili projektili, znao je u šta je bilo ciljano. Paljbi su bile
izložene Kljunasta kula i toranj iznad Svidnjičke kapije, glavni bastioni
odbrane s juga i istoka, kao i bogate kuće na trgu i parohijska crkva. Jan
Kralovec od Hradeka bio je iskusni komandant, znao je koga da
maltretira i čiju imovinu da uništava. O tome koliko će se grad dugo
braniti obično je odlučivalo raspoloženje među patricijatom i klerom.
U suštini, nakon salve se mogao očekivati juriš, ali ništa nije
ukazivalo na njega. Dežurni odredi su iza šanaca sprovodili paljbu iz
samostrela, hakovnica i tarasnica, ali ostali pripadnici Siročića
predavali su se lenčarenju kraj logorskih vatri i kuhinjskih kotlića. Nije
se mogla videti nikakva pojačana aktivnost ni u okolini štapskih šatora,
iznad kojih su se tromo njihali barjaci s putirom i pelikanom.
Rejnevan je uputio konja baš u pravcu štaba. Siročići pored kojih je
prolazio ravnodušno su ih ispraćali pogledom - niko ih nije zaustavio,
niko im ništa nije dobacio niti ih pitao ko su. Siročići su mogli
prepoznati Rejnevana, ipak su ga mnogi znali. A moglo im je biti i
svejedno.
- Ovde će mi vrat preseći - zamrmlja Lindenau sa sedla. - Razneće
me na mačevima... Jeretici... Husiti... Đavoli...
- Ništa ti neće uraditi - Rejnevan je sam sebe ubedio videvši kako im
se približava patrola naoružana rogatinama i gizarmama. - Ali za svaki
slučaj govori: „Česi”. Vitàme vas, bratri! Ja sam Rajnmar Bjelava,
prepoznajete me? Potreban nam je lekar! Felčar! Pozovite, molim vas,
felčera!

Brazda od Klinštejna je izgrlio i izljubio Rejnevana čim se pojavio u

štabu, posle njega su se Jan Kolda od Žampaha, braća Matej i Jan Salava
od Lipe, Pjotr Poljak, Vilem Jenjik i drugi koje nije poznavao bacili na
stezanje desnice i tapšanje po plećima. Jan Kralovec od Hradeka,
hejtman Siročića i komandant pohoda, nije dao oduška nikakvim
preteranim emocijama. A nije izgledao ni iznenađeno.
- Rejnevane - pozdravi ga prilično hladno. - Vidi-vidi. Dobro došao,
bludni sine. Znao sam da ćeš nam se vratiti.

- Vreme je da privodimo kraju - reče Jan Kralovec od Hradeka. Vodio

je Rejnevana po linijama i položajima. Bili su sami. Kralovec je hteo da
budu sami. Nije bio siguran od koga i sa čime je Rejnevan došao,
očekivao je tajna poslanstva predviđena samo za njegove uši. Saznavši
da Rejnevan nije ničiji izaslanik i da ne donosi nikakva poslanstva,
natuštio se.
- Vreme je da privodimo kraju - ponovi, stavši na šanac i proverivši
dlanom temperaturu cevi na lumbardi koja je bila hlađena kvašenim
sirovim kožama. Gledao je u zidine i kule Stšegoma. Rejnevan se i dalje
osvrtao na ruine srušenog karmela. Na mesto na kojem je - čitavu
večnost pre toga - prvi put sreo Šarleja. Čitava večnost, pomislio je.
Četiri godine.
- Vreme je da završavamo - Kralovecov glas ga trže iz zamišljenosti i
uspomena. - Krajnje je vreme. Uradili smo šta smo hteli. Dovoljni su
nam bili decembar i januar da osvojimo i poharamo Dušnjike, Bistšicu,
Zjembice, Stšelin, Njemču, cistercitski manastir u Henrikovu i uz to
bezbroj gradića i sela. Naučili smo Nemce pameti, zapamtiće nas. Ali
već su prošle Poklade, već je Čista sreda, majku mu, deveti dan
februara. Ratujemo već daleko više od dva meseca, i to zimska meseca!
Premarširali smo verovatno oko četrdeset milja. Teglimo za sobom
kola natovarena plenom, teramo stada krava. A moral opada, ljudi su
izmoreni. Oduprla nam se Svidnjica, pred kojom smo stajali čitavih pet
dana. Iskreno da ti kažem, Rejnevane, nismo imali snage za juriš.
Gruvali smo iz topova, bacali vatru na krovove, zastrašivali smo, sve,
kao, možda će se Svidnjičani predati ili barem poželeti da pregovaraju,
platiti naknadu za nepaljenje. Ali gos’n Koldic se nije uplašio, a nama se
nije posrećilo da odemo odande s bilo čim. Stšegom očigledno sledi
njihov primer, jer se isto hrabro drži. A mi se opet pravimo da smo
opasni, zastrašujemo, pucamo iz lumbardi, ganjamo se po šumama s
vroclavskim izvidnicama koje pokušavaju da nas razbiju. Ali iskreno da
ti kažem: na kraju ćemo i odavde otići bez ičega. Apsolutno. Kući. Jer je
vreme. Šta misliš?
- Ništa ne mislim. Ti ovde komanduješ.
- Komandujem, komandujem - hejtman se žustro okrenu. - Vojskom
čiji moral ide dovraga. A ti, Rejnevane, sležeš ramenima i ništa ne
misliš. A šta radiš? Spašavaš ranjenog Nemca. Papistu. Dovodiš ga,
tražiš od našeg felčera da ga leći. Pokazuješ milosrđe prema
neprijatelju? Naočigled svih? Trebalo je da ga zakolješ u šumi, majku
mu!
- Valjda ne govoriš ozbiljno.
- Kleo sam se... - Kralovec zareža kroz zube. - Posle Olave... Zakleo
sam se sebi da posle Olave neću biti milostiv ni prema kome od njih. Ni
prema kome.
- Ne možemo prestati da budemo ljudi.
- Ljudi? - Hejtmanu Siročića se bezmalo pojavila pena na usnama. -
Ljudi? Da li ti znaš šta se dogodilo u Olavi? U noći pred Svetog Antuna?
Da si bio tamo, da si video...
- Bio sam tamo. I video sam.
 - Bio sam u Olavi - ponovi Rejnevan posmatrajući bez emocija
hejtmanov iznenađen izraz lica. - Stigao sam tamo nepunih nedelju
dana posle Bogojavljenja, ubrzo nakon vašeg odlaska. Bio sam u gradu
u nedelju pre Antuna. I sve sam video. Gledao sam takođe trijumf koji je
Vroclav posle toga proslavio na osnovu Olave.
Kralovec je kratko ćutao, gledajući sa šanca zvonik stšegomske
crkve iz kojeg je upravo počelo da grmi zvono, zvučno i prodorno.
- Pa ti nisi bio samo u Olavi nego i u Vroclavu - konstatova. - A sad si
došao ovamo, pred Stšegom. Kao iz vedra neba. Pojavljuješ se,
nestaješ... Ko zna odakle, ko zna kako.. Ljudi već počinju da pričaju,
spletkare. Sumnjaju.
- Šta sumnjaju?
- Smiri se, ne uzbuđuj se. Ja ti verujem. Znam, imao si važna posla.
Kad si se onda kod Vjelislava pozdravljao s nama, dvadeset sedmog
decembra, na bojnom polju, primetili smo da ti se žuri, veoma žuri
nekim važnim stvarima, neverovatno važnim. Jesi li ih obavio?
- Ništa nisam obavio - Rejnevan nije sakrio gorčinu. - Ali sam zato
proklet. Proklet dok stojim, radim i sedim. Na brdima i u dolinama.
- Šta reče?
- Duga je to priča.
- Takve obožavam.

O činjenici da će se nešto neobično danas odvijati u vroclavskoj

katedrali vernike okupljene u hramu obavestio je povišen žagor onih
koji su stajali bliže transeptu i horu. Oni su videli i čuli više nego ostali,
tesno zbijeni u glavnom brodu i obama bočnim. Oni su isprva morali da
se zadovoljavaju nagađanjima. I govorkanjem nošenim rastućim,
ponavljanim šapatom koji se pronosio kroz masu poput šuštanja lišća
na vetru.
Veliko zvono katedrale počelo je da udara, a udaralo je gluvo i
polako, zloslutno i sumorno, isprekidano, jezik zvona je, to se jasno
čulo, udarao u tuč samo jednostrano, u jedan bok. Elenča fon
Stitenkron je zgrabila Rejnevanovu ruku i snažno je stegnula. Rejnevan
je uzvratio stisak.

Exaudi Deus orationem meam

Cum deprecor a timore intimici
 Eripe animam meam...

Portal koji vodi u sakristiju bio je ukrašen reljefima s predstavom

mučeničke smrti Svetog Jovana Krstitelja, patrona katedrale. Odatle je,
pevajući, izlazilo dvanaest prelata, članova kaptola. Odeveni u svečane
rokete, držeći u rukama debele sveće, prelati su stali ispred glavnog
oltara, licem ka brodu.

Protexisti me a conventu malignantium

a multitudine operantium iniquitatem
quia exacuerunt ut gladium linguas suas
intenderunt arcum rem amaram
ut sagittent in occultis immaculatum...

Žamor mase je porastao, naglo je postao intenzivniji. Zato što je na

stepenike oltara bio izašao vroclavski biskup Konrad, glavom i
bradom, Pjast iz linije olesnjičkih knezova. Najviši crkveni dostojnik
Šlezije, namesnik milostivog gospodara Žigmunda Luksemburškog,
kralja Mađarske i Češke.
Biskup je bio u najsvečanijoj pontifikalnoj odori. Sa infulom
ukrašenom dragim kamenjem na glavi, u dalmatici navučenoj preko
tunicele, s pektoralom na grudima i pastoralom u rukama zakrivljenim
kao pereca, predstavio se zaista dostojanstveno. Opasavala ga je aura
takve uzvišenosti da bi čovek pomislio kako to po stepenicama oltara
ne silazi bilo kakav vroclavski biskup, već nadbiskup, elektor,
metropolita, kardinal, ma sam rimski papa. Ma, još dostojnija i
bogobojažljivija osoba nego što je sadašnji rimski papa. Mnogo
dostojnija i mnogo bogobojažljivija. Tako su mislili mnogi od
okupljenih u katedrali. Sam biskup je, uostalom, tako mislio.
- Braćo i sestre - njegov gromak i zvučan glas uzdrmao je i utišao
masu, zatutnjavši, kako se činilo, sve do visokog svoda. Udarivši još
jedanput, utihnulo je katedralno zvono.
- Braćo i sestre! - Biskup se osloni na pastorak - Dobri hrišćani! Uči
nas Gospod naš Isus Hrist da grešnicima opraštamo njihove grehe, da
se molimo za neprijatelje svoje. Dobro je to i milosrdno učenje,
hrišćansko učenje, ali ono ne može biti primenjeno na svakog grešnika.
Postoje krivice i greške za koje nema oprosta, nema milosrđa. Svaki
greh i hula oprostiće se ljudima, a hula na Duha svetog neće se
oprostiti ljudima. Neque in hoc saeculo, neque injuturo, ni na ovom
svetu ni na onom.
Đakon mu je dao zapaljenu sveću. Biskup ju je uzeo dlanom
prekrivenim rukavicom.
- Rajnmar poreklom iz Bjelave, sin Tomaša fon Bjelaua, zgrešio je
protiv Boga u jedinosušnoj Trojici. Zgrešio je bogohuljenjem,
svetogrđem, vradžbinama, odstupanjem od vere i najzad običnim
zločinom.
Elenča, i dalje snažno stežući Rejnevanovu ruku, jako je udahnula,
pogledala gore, u njegovo lice. I ponovo uzdahnula, ovog puta tiše. Na
Rejnevanovom licu nije se primećivalo nikakvo uzbuđenje. Njegovo lice
je bilo mrtvo. Kao od kamena. Takvo lice je imao u Olavi, preneraženo
je pomislila Elenča. U Olavi, u noći šesnaestog na sedamnaesti januar.
- O takvima kao što je Rajnmar od Bjelave - biskupov glas ponovo
probudi eho među kolumnama i arkadama hrama - Sveto pismo kaže:
Jer ako odbegnu od nečistote sveta poznanjem Gospoda i spasa našeg
Isusa Hrista, pa se opet zapletu u njih i budu nadvladani, bude im
poslednje gore od prvog. Jer im bese bolje da ne poznaše put pravde negoli
kad poznaše, da se vrate natrag od svete zapovesti koja im je predana. Jer
im se dogodi istinita pripovest: pas se povraća na svoju bljuvotinu, i:
svinja, okupavši se, u kaljužu.
- Sopstvenoj povraćki - Konrad od Olesnjice još više povisi glas - i
blatnjavoj kaljuzi vratio se izrod i jeretik Rajnmar od Bjelave, razbojnik,
čarobnjak, mučitelj devojaka, bogohulnik, skrnavitelj svetih mesta,
sodomit i bratoubica, vinovnik brojnih zločina, hulja što je ultimus
diebus Decembris podmuklo, udarcem u leđa, ubio dobrog i plemenitog
kneza Jana, gospodara Zjembica.
- Stoga u ime svemogućeg Boga, u ime Oca, Sina i Svetoga duha, u
ime svih svetaca božjih, datom nam vlašću isključujemo apostata
Rajnmara od Bjelave iz zajednice tela i krvi Gospoda našeg, presecamo
vrpcu koja ga spaja sa okriljem svete crkve i proterujemo ga iz
zajednice vernika.
U tišini koja je zavladala u brodovima moglo se čuti samo soptanje i
disanje. Nečiji prigušen kašalj. 1 nečija štucavica.
- Anathema sit! Proklet nek je Rajnmar od Bjelave! Proklet neka bude
u kući i van nje, proklet dok živi i dok umire, dok stoji, sedi, radi i hoda,
proklet u gradu, u selu i na njivi, proklet na poljima, u šumama, na
livadama i pašnjacima, u brdima i dolinama. Neizlečiva slabost,
pestilencija, egipatski čirevi, hemoroidi, svrab i šuga nek padnu na
njegove oči, grlo, jezik, usta, vrat, grudi, pluća, uši, nozdrve, ruke, na
semenike, na svaki ud od vrha glave sve do nožnog stopala. Prokleta
nek bude njegova kuća, njegov sto i njegova postelja, njegov konj,
njegov pas, prokleti nek mu budu hrana i piće i sve što poseduje.
Elenča je osetila suzu kako se spušta niz obraz.
- Oglašavamo da je na Rajnmara od Bjelave bačena večna anatema,
da je gurnut u ambis zajedno s Luciferom i palim anđelima. Ubrajamo
ga u trostruko proklete, bez ikakve nade za oprost. Nek lux, svetlost
njegova, zauvek, na veke vekova bude ugašena, kao znak da prokletnik
mora ugasnuti u sećanju crkve i ljudi. Nek tako bude!
- Fiat! Fiat! Fiat! - grobnim glasovima izrekoše prelati u belim
roketama.
Izvadivši ispred sebe voštanicu u ispruženoj ruci, biskup ju je brzo
okrenuo plamenom nadole i ispustio. Prelati su krenuli njegovim
primerom, treska sveća bacanih na pod izmešala se s vonjem
zapaljenog voska i čađi ugašenih fitilja. Veliko zvono je udarilo. Tri
puta. I zaćutalo. Eho je dugo odzvanjao i stišavao se pod svodom.
Smrdeli su vosak i čađ, smrdela je, isparavajući, mokra i dugo
nepromenjena odeća. Neko je kašljao, neko je štucao. Elenča je gutala
suze.

Zvono u obližnjoj Mariji Magdaleni dvostrukim pulsatiom najavilo je

nonu. Daljim ehom sekundirala je samo trunku okasnela Sveta
Jelisaveta. Kroz prozor je od galame i tutnjave odzvanjala Obućarska
ulica.
Kanonik Oto Bes skrenuo je pogled sa slike na kojoj je bilo
predstavljeno mučeništvo Svetog Vartolomeja, jedine dekoracije, osim
police sa svećnjacima i krucifiksom, neokrečenih zidova prostorije.
- Mnogo rizikuješ, momče - reče. Bile su to prve reči koje je izrekao
od trenutka kad je otvorio vrata i video ko stoji pred njima. - Mnogo
rizikuješ time što se pokazuješ u Vroclavu. Po mom mišljenju, to više
nije ni rizik. To je drska ludost.
- Veruj mi, velečasni oče - Rejnevan spusti pogled. - Ne bih se
pojavio ovde da nisam imao povode.
- Pretpostavljam koje.
- Oče...
Oto Bes tresnu šakom o sto, brzim podizanjem druge ruke naložio
mu je da ćuti. I sam je dugo ćutao.
 - A ovako, među nama - reče konačno - tip kojeg si pre četiri godine,
posle ubistva Peterlina, zbog mene izvukao od stšegomskih karmelita...
Kako ti je on kazao da se zove?
- Šarlej.
- Šarlej, ha. Još uvek si u kontaktu s njim?
- U poslednje vreme ne. Ali generalno da.
- Ako onda generalno sretneš njega... Šarleja, prenesi mu da imam s
njim neraščišćene račune. Mnogo me je prevario. Vrag mu je uzeo
razum i pamet, po kojima je nekad bio poznat. Umesto u Mađarsku, kao
što je trebalo, odveo te je u Češku, uvukao u husite...
- Nije me uvukao. Sam sam pristao utrakvistima. Po sopstvenoj želji
i po sopstvenoj odluci, kojoj je prethodilo dugo promatranje stvari. I
uveren sam da sam ispravno postupio. Istina je na našoj strani.
Smatram...
Kanonik je ponovo podigao šaku, naredivši mu da ućuti. Nije ga
zanimalo šta Rejnevan smatra. Izraz njegovog lica u vezi s tim nije
ostavljao nikakvu sumnju.
- Kao što sam rekao, pretpostavljam koji su povodi koji su te doveli
u Vroclav - reče konačno, podigavši pogled. - Naslućujem ih bez muke,
ti povodi su na svačijim ustima, niko ne govori ni o čemu drugom.
Tvoji novi istomišljenici i braća u veri, tvoji konfratri u borbi za istinu,
tvoji drugovi i kompanjoni već dva meseca pustoše klodsku zemlju i
Šleziju. Već dva meseca, pod okriljem borbe za veru i istinu, tvoja
braća, Kralovecovi Siročići, ubijaju, pale i otimaju. U pepeo su
pretvorili Zjembice, Stšelin, Olavu i Njemču, potpuno poharali
henrikovski manastir, opljačkali i opustošili pola terena oko Odre.
Sada, kako kruže vesti, opsedaju Svidnjicu. A ti se iznenada pojavljuješ
u Vroclavu.
- Oče...
- Ćuti. Pogledaj me u oči. Ukoliko si došao ovamo kao husitski
špijun, diverzant ili emisar, smesta napusti moju kuću. Sakrij se negde
drugde. Ne pod mojim krovom.
- Zabolele su me - Rejnevan izdrža pogled - tvoje reći, velečasni oče. I
podozrenje da bih bio sposoban za takvu podlost. Misao da bih te
mogao izložiti riziku i opasnosti...
- Izložio si me opasnosti došavši ovamo. Možda nadgledaju kuću.
- Bio sam oprezan. Mogu...
- Znam da možeš - kanonik ga prekinu vrlo oštro. - I šta možeš.
Kruže priče i brzo se šire. Gledaj me u oči. I otvoreno kaži: jesi li ovde
kao špijun?
- Ne.
- Nego?
- Potrebna mi je pomoć.
Oto Bes je podigao glavu, pogledao u zid, u sliku na kojoj su pagani
pomoću povelikih klešta drali kožu sa Svetog Vartolomeja. Zatim se
ponovo upiljio u Rejnevanove oči.
- Eh, treba ti - potvrdi ozbiljno. - Veoma ti treba. Više nego što
misliš. Ne samo na ovom svetu. I na onom. Prevršio si meru, sine.
Prevršio si meru. Stajao si tako revnosno rame uz rame sa svojim
novim kompanjonima i braćom u novoj veri da si postao slavan.
Pogotovo posle decembra lanjske godine, nakon bitke kod Vjelislava.
Završilo se onako kako se moralo završiti. Sada se, ako smem da te
posavetujem, moli, kaj i čini pokoru. Posipaj se pepelom, i to obilno.
Inače si najebao sa izbavljenjem duše. Znaš o čemu govorim?
- Znam. Bio sam prisutan.
- Bio si?! U katedrali?
- Bio sam.
Kanonik je neko vreme ćutao tupkajući prstima po stolu.
- Mnogo si prisutan - reče konačno. - Bojim se da nije previše. Ja bih
na tvom mestu ograničio to prisustvo. Da se vratim ad rem: od dana
dvadeset trećeg januara, od nedelje Septuagedimae, našao si se izvan
crkve. Znam, znam šta ćeš kazati na to, husite. Da je naša crkva
pogrešna i otpadnička, a tvoja prava i istinska. I da ti se fućka za
anatemu. Fućkaj, tvoja volja. Uostalom, nije mesto ni vreme za teološku
raspravu. Nisi ovamo došao, već sam naslutio, da tražiš pomoć u vezi
sa izbavljenjem. Sigurno imaš na umu više svetovne i svakidašnje
stvari, više profanum nego sacrum. Stoga govori. Pričaj. Izjadaj svoje
brige. A pošto pre večernje mise moram biti na Tumskom ostrovu,
pričaj u kratkim crtama. Koliko je to moguće.
Rejnevan je uzdahnuo. I ispričao. U kratkim crtama. Koliko je to bilo
moguće. Kanonik je saslušao. Saslušavši, uzdahnuo je. Teško.
- Eh, momče, momče - izreče klimajući glavom. - Postaješ prokleto
malo originalan. Koji god problem da imaš, svaki je iz istog lonca.
Svaka tvoja glavobolja je, da se učeno izrazim, feminini generis.

Zemlja je drhtala od udaraca kopitima. Krdo je galopiralo preko

polja, u preletu su, kao u kaleidoskopu, promicali svetlucavi bokovi i
zadnjice, dorataste, vrane, sive, kulašaste, žeravaste i riđaste. Lepršali
su repovi i bujne grive, para je udarala iz nozdrva. Đerška de Virsing se
oberučke poduprla na obluk sedla, gledala, u njenim očima bili su
radost i sreća, neko bi pomislio da to ne gleda trgovkinja konja u svoje
ždrepce i kobile, već majka u svoju decu.
- Rejnevane, ispada da je - konačno se osvrnu - svaka tvoja mora iz
jednog te istog lonca. Ispada da svaki tvoj problem nosi haljinu i
pletenicu.
Podigla je sivca u kas, požurila za krdom. Ubrzao je za njom. Njegov
konj, skladan doratasti pastuv, bio je inohodac. Rejnevan se još nije
dokraja privikao na netipičan ritam njegovog trka. Đerška je dopustila
da se izravna s njom.
- Ne mogu da ti pomognem - izreče moćno. - Jedino što mogu za
tebe da učinim jeste da ti darujem ždrepca na kojem sediš. I da dodam
uz njega svoj blagoslov. I na uzde prikačenu medaljicu sa Svetim
Eligijem, zaštitnikom konjara. To je dobar konj. Snažan i izdržljiv.
Dobro će ti doći. Uzmi ga od mene kao poklon. Kao veliku zahvalnost za
Elenču. Za to što si učinio za nju.
- Samo sam platio dug. Za ono što je ona jednom učinila za mene. A
za konja hvala.
- Osim konjem, mogu ti pomoći još samo savetom. Vrati se u
Vroclav, poseti kanonika Ota Besa. A možda si ga već posetio? Dok si
bio u Vroclavu sa Elenčom?
- Kanonik Oto Bes je u nemilosti kod biskupa. Čini mi se da je to
upravo zbog mene. Možda će se osetiti uvređeno, možda se uopšte
neće obradovati mojoj poseti. Koja mu može naškoditi...
- Kako si brižan! - Đerška se ispravi u sedlu. - Tvoja poseta uvek
preti da naškodi. Kad si dolazio kod mene, u Skalku, nisi na to
pomislio?
- Pomislio sam. Ali radilo se o Elenči. Plašio sam se da je pustim
samu. Hteo sam da je bezbedno odvedem...
- Znam. Nisam ljuta što si došao. Ali ne mogu da ti pomognem. Jer se
bojim.
Zabacila je samurov kalpak na potiljak, dlanom obrisala lice.
- Zastrašili su me - reče gledajući u stranu. - Đavolski su me
zastrašili. Onda, dvadeset pete, u septembru, kod Frankenštajna, na
Grahovoj planini. Sećaš se šta je tamo bilo? Uzentala sam se tada toliko
da... Ne vredi pričati. Rejnevane, ja ne želim da umrem. Ne želim da
završim kao Nojmarkt, Trost i Feferkorn, kao kasnije Ratgeb, Čajka i
Pošman. Kao Cluger, spaljen u kući zajedno sa ženom i decom.
Obustavila sam trgovinu sa Češkom. Ne pričam o politici. Dala sam
veliki prilog za vroclavsku katedralu. I drugi, ništa manji, za biskupov
krstaški pohod na husite. Ako budem morala, daću još više. Hoću da
živim. Naročito sad kad...
Zaćutala je, zamišljeno je uvrtala i gnječila u rukama remen vodica.
- Elenča... - dovrši sklonivši pogled. - Ako poželi, otići će. Neću je
sputavati. Ali ukoliko bi želela da ostane ovde, u Skalki... Da ostane...
dugo... neću imati ništa protiv.
- Zadrži je tu. Nemoj dozvoliti da ponovo ode nekud kao
dobrovoljka. Devojka ima srce i poziv, ali bolnice... Bolnice u poslednje
vreme nisu više bezbedne. Zadrži je u Skalki, gospođo Đerška.
- Potrudiću se. A što se tebe tiče...
Đerška je okrenula konja i približila ga, stavši s Rejnevanom
stremen o stremen.
- Ti si, rođače, ovde drag gost. Svraćaj kad god poželiš. Ali na Svetog
Eligija budi malo uljudniji. Imaj obzira prema toj devojci, makar malo
srca. Ne muči je.
- Molim?
- Nemoj jadikovati pred Elenčom zbog svoje ljubavi prema drugoj -
glas Đerške de Virsing dobi na tvrdim notama. - Ne poveravaj joj ljubav
prema drugoj. Nemoj joj pričati kako je to velika ljubav. I nemoj je terati
da po tom osnovu saoseća s tobom. Ne teraj je da pati.
- Ne ražu...
- Razumeš, razumeš.

- U pravu si, oče - Rejnevan gorko prizna. - Zaista, koji god problem
da imam, ženskog je roda. I ti problemi mi se množe kao pečurke posle
kiše... Ali u ovom trenutku je Juta ipak najveći. A u sosu sam. Uopšte ne
znam šta da radim...
- Onda nas je dvojica - kanonik Oto Bes ozbiljno izjavi. - Jer ni ja ne
znam. Nisam te prekidao dok si raspredao priču, premda je povremeno
zvučala kao pesma trubadura - naime, sadržala je isto toliko stvarno
fantastičnih nemogućnosti. Naročito ne mogu da zamislim inkvizitora
Gžegoža Hejnčea u ulozi otimača devojaka. Hejnče ima sopstvenu
obaveštajnu i kontraobaveštajnu službu, ima mrežu agenata, poznato
je i da odavno pokušava da se infiltrira među husite, a metode ne bira.
Ali otimanje devojke?! Nekako ne mogu da poverujem u to. Ali dobro,
sve je moguće.
- To je - Rejnevan promrmlja - stvarno istina.
Kanonik je upiljio pogled u njega, ništa nije kazao. Lupkao je prstima
po stolu.
- Danas je Purificatio - reče konačno. - Drugi dan februara. Od bitke
kod Vjelislava prošlo je pet nedelja. Pretpostavljam da si sve to vreme
boravio u Šleziji. Gde si bio? Jesi li možda posetio manastir u Bjalom
Košćolu?
- Ne. U početku sam imao takvu nameru... Opatica je bila magičarka,
magija je mogla da pomogne u traženju Jute. Ali nisam otišao tamo.
Onda... Onda sam ih izložio opasnosti, Jutu i monahinje, ceo manastir,
umalo nisam postao uzrok pogibije. Povrh toga...
- Povrh toga - kanonik hladno dovrši - bojao si se da pogledaš
opaticu u oči ubrzo nakon što si usmrtio njenog rođenog brata. A što se
tiče nesreće navučene na manastir, u pravu si, nego šta. Grelenort nije
zaboravio. Biskup je raspustio konvent, klarise su razmeštene po
različitim manastirima, opatica je poslata na pokoru. Ionako je imala
sreće. Sestrinstvo slobodnog duha, beginska Treća crkva, katarizam,
magija... Za to se ide na lomaču. Biskup bi bez sumnje naložio da je
spale, ne bi okom trepnuo. Ali nikako nije mogao da sudi za jeres i
magiju, a potom javno da pogubi rođenu sestru kneza Jana Zjembickog,
od kojeg je u isto vreme već stvarao mučenika borbe za veru, za čiju
dušu je naložio da se obavljaju mise i udara se u zvona širom Šlezije.
Opatici se, dakle, posrećilo, završilo se na pokori. Bila je magičarka,
kažeš? I za tebe pričaju da si čarobnjak. Da se razumeš u čini, da se
petljaš s vračevima i monstrumima. Zašto onda kod njih ne tražiš
pomoć?
- Tražio sam.

Selo Grauvajde nije bilo spaljeno, preživelo je. Čitavo je ostalo i

naselje Mječnjiki, smešteno pola milje dalje. To je ulivalo nadu,
ispunjavalo optimizmom. Razočaranje je bilo tim veće i bolnije.
Od manastirskog sela Gđemjež nije ostalo bezmalo ništa, utisak
ništavila i pustoši pojačao je sneg koji je u debelom sloju prekrivao
zgarište, sneg iz čije su drečave beline retko štrčali ugljenisani stubovi,
grede i osmuđeni dimnjaci. Nije mnogo više ostalo od kafane Kod
srebrnog zvona, smeštene na rubu sela. Na mestu gde je stajala, ispod
snega je izvirivala nabacana hrpa osmuđenih greda, fosni i slemena,
prislonjena na ostatke zidane konstrukcije i krš pocrnelih cigala.
Rejnevan je ukrug obišao ruinu, osmotrio zgarišta, koja su i dalje
budila drage uspomene od pre godinu dana, iz zime na prelomu 1427. i
1428. godine. Konj je oprezno stupao po snegu naježenom oprljenim
drvetom, koračao preko greda visoko podižući kopita.
Iznad ostataka zidina uzdizala se traka sivog dima, bezmalo idealno
vertikalna na studenom vazduhu.
Čuvši hripanje konja i škripu snega, bradata skitnica je, klečeći kraj
male vatrice, podigao glavu i malo smakao krznenu kapu koja mu je
sezala do obrva. I vratio se prethodnom poslu, što je bilo duvanje u žar
zaslonjen skutom ogrtača. Malo dalje, pod zidom, stajao je osmuđeni
lonac, pored njega su ležale gajde, vreća i škrinja opremljena
remenima.
- Slavljen Isus - pozdravi ga Rejnevan. - Odavde si? Iz Gđemježa?
Skitnica je podigao pogled, a potom se vratio duvanju.
- Ovdašnji ljudi, kuda su otišli? Znaš li možda? Krčmar, Marćin Pral,
sa ženom? Da ne znaš slučajno? Nisi čuo?
Skitnica, koliko se moglo zaključiti po reakciji, ili nije znao, ili nije
čuo, ili je ignorisao Rejnevana i njegova pitanja. Ili je bio gluv. Rejnevan
je pročeprkao po vrećici za novac, zapitavši se za koliko može da okrnji
svoje skromno imovno stanje. Krajičkom oka ulovio je pokret.
Pored, pod zdepastim patrljkom drveta načičkanim ledenicama,
sedelo je dete. Devojčica, najviše desetogodišnjakinja, crna i mršava
kao mala izgladnela vrana. Oči koje je upiljila u njega takođe su bile kao
u vrane: crne i staklasto nepomične. Skitnica je dunuo u žar,
progunđao, podigao se, ispružio ruku, nešto promumlao. Vatra je s
treskom buknula iz hrpice suvaraka. Vranića je ispoljila radost.
Čudnim, piskavim, sasvim neljudskim zvukom.
- Jon Malevolt - reče Rejnevan glasno, polako i jasno, počevši da
shvata ko stoji pred njim. - Mamun Jon Malevolt. Da ne znaš gde bih
mogao da ga nađem? Imam neka posla s njim, pitanje života i smrti...
Poznajem ga. Ja sam njegov drug.
Skitnica je položio lonac na kamenje postavljeno oko vatre. I
podigao glavu. Gledao je u Rejnevana kao da je tek sada postao svestan
njegovog prisustva. Pogled mu je bio pronicljiv. Vučji.
- Negde u ovim šumama - Rejnevan polako nastavi - prebivaju dve...
dve gospođice. Koje vladaju, hmmm... tajnim znanjem. Ja sam poznanik
tih gospođica, ali ne znam put. Da li bi hteo da mi pokažeš?
Skitnica je gledao u njega. Kao vuk.
- Ne - reče konačno.
- Šta ne? Ne znaš? Ne poznaješ? Ili ne želiš?
- Ne znači ne - reče Vranića. S visine, s vrha zida. Rejnevan nije imao
pojma kako se tamo našla, kojim čudom je mogla da dospe tamo, i to
neprimetno, s drveta gde je do maločas sedela.
- Ne znači ne - ponovi piskavo, sakrivši glavu u mršava ramena.
Raščupana kosa pala joj je na obraze.
- Ne znači ne - potvrdi skitnica popravivši kapu.
- Zašto?
- Zato - skitnica širokim gestom pokaza na zgarišta. - Zato što ste se
razularili u zločinu. Zato što su ispred vas oganj i smrt, a iza vas
zgarišta i leševi. I usuđujete se da postavljate pitanja?! Da tražite
smernice?! Da se raspitujete za put?! Nazivate se drugovima?!
- Nazivate se drugovima?! - Vranića ponovi kao eho.
- Šta s tim - skitnica nije spuštao vučji pogled s Rejnevana. - Šta s tim
što si onda, kao jedan od nas, bio na Grohovoj planini? To je bilo
nekada. Danas si ti, danas ste vi svi zaraženi zločinom i krvlju kao
kugom. Ne donosite nam vaše bolesti, držite se dalje od nas. Idi
odavde, čoveče. Idi.
- Idi - ponovi Vranića. - Ne želimo te ovde.

- Šta je bilo posle toga? Gde si dospeo?

- U Olavu.
- U Olavu?! - kanonik žustro podiže glavu. - Nemoj mi samo reći da si
bio tamo...
- U nedelju pre Antuna? Dabome. Bio sam.
Oto Bes je dugo ćutao.

- Taj Poljak, Lukaš Božičko - reče kanonik - on je sledeće zagonetno

pitanje u tvojoj priči. Video sam ga jednom, možda dvaput kod
inkvizitora. Vrteo se oko skuta Gžegoža Hejnčea, trčkarao za njim kao
lakej. Nije ostavljao utisak. Reći ću to ovako: u jednakoj meri podseća
na apsolutističku sivu eminenciju kao naš biskup Konrad na pobožnog
i čestitog asketu. Izgleda kao da jedva ume do tri da izbroji. A kad bih
hteo da naslikam ništa, njega bih uzeo da mi pozira.
- Bojim se - Rejnevan ozbiljno odgovori - da njegov izgled ume da
vara. Bojim se toga zbog Jute.
- Mogu da poverujem u varljiv izgled - Oto Bes klimnu glavom. - U
poslednje vreme se poštenih nekoliko razotkrilo pred mojim očima.
Zaprepastivši me čak time što sam video nakon razotkrivanja. Ali
varljivost je jedno, a crkvena hijerarhija drugo. Ni taj Božičko ni drugi
faktotum ne bi ništa učinili niti preduzeli na sopstvenu ruku, iza
inkvizitorovih leđa i bez njegovog znanja. Ergo, Hejnče je morao izdati
naređenje da dovedu i zatvore Jutu Apoldovnu. A to ni na koji način ne
mogu da zamislim. Uopšte se ne uklapa u ono što ja znam o tom
čoveku.
- Ljudi se menjaju - Rejnevan je zagrizao usne. - I pred mojim očima
su se u poslednje vreme razotkrili prividi. Znam da je sve moguće. Sve
može da se dogodi. Čak i ono što je teško zamisliti.
- Doduše, to je istina - uzdahnu kanonik. - Mnoge stvari koje su se
dogodile poslednjih godina, ranije isto nisam nikako mogao da
zamislim. Da li je iko mogao da pretpostavi da ću ja, prepozit
katedralnog kaptola, umesto da napredujem u prelata, u sufragana
dijeceze, ma možda čak i u titularnog biskupa in partibus infidelium, biti
degradiran na stepen kolegijatskog kantora? I to zbog sinovca svog
najboljeg druga, neprežaljenog Henrika Bjelave?
- Oče...
- Ćuti, ćuti - kanonik s prezrenjem mahnu rukom. - Nemoj da se
kaješ, nisi zgrešio. Da sam tada čak predvideo kako će se to završiti,
svejedno bih ti pomogao. Pomogao bih ti i danas, sada, kad za kontakt s
tobom, pokvareni husite, prete stoput strože posledice nego što je
biskupova nemilost. Ali nisam u stanju da ti pomognem. Nemam vlast.
Nemam informacije; naime, vlast i pristup informacijama su
nerazdvojivi. Nemam informatore. Oni verni i dostojni poverenja
pronalaženi su izbodeni u sokacima. Ostali, uključujući sluge, umesto
da meni potkazuju, potkazuju o meni. Recimo otac Felicijan... Sećaš se
oca Felicijana zvanog Vaška? On me je olajao pred biskupom. I nadalje
me olajava. Biskup mu za to pomaže da napreduje u karijeri, ne znajući
da taj kurvin sin... Ha! Rejnevane!
- Molim?
- Nešto mi je sinulo. Baš u vezi s Felicijanom. Što se tiče tvoje Jute...
Možda bi postojao jedan način... Možda ne najbolji, ali trenutno mi
drugo rešenje ne pada na pamet... Ali stvar iziskuje vreme. Nekoliko
dana. Možeš li ostati u Vroclavu nekoliko dana?
- Mogu.

Na znaku iznad ulaza u kupatilo videli su se Sveti Kozma i Damjan,

zaštitnici vidara, prvi predstavljen s kutijicom balzama, drugi s
bočicom lekovitog eliksira. Umetnik na svetim blizancima nije žalio ni
farbu ni pozlatu, zahvaljujući čemu je znak privlačio pogled, živošću
boja mamio je oko čak izdaleka. Vidaru se bogato isplatio novac dat za
umetnika: premda je u Mlinskoj ulici bilo nekoliko kupatila i klijenti su
imali izbor, AW Kozme i Damjana je obično bilo puno. Rejnevan, kojeg
je živopisan znak privukao tu još dva dana ranije, morao je, želeći da
izbegne gužvu, da unapred zakaže posetu.
U kupatilu, sigurno s obzirom na rano doba dana, zaista nije bilo
gužve, u izuvaonici su stajala tek tri para čizama i visila tri kompleta
odeće koje je čuvao sedi starac. Starac je bio oronuo i suvonjav, izraz
lica mu je bio takav da se ni tartarski Kerber ne bi postideo, stoga je i
Rejnevan bez bojazni ostavio svoju garderobu i imovinu njemu na
staranje.
- Zubići ne bole? - berberin protrlja ruke sa osmehom punim nade. -
Možda da nešto izvadimo?
- Ne, hvala - odgovori Rejnevan i blago se strese videvši klešta
raznih veličina koja su krasila zidove brijačnice. U društvu klešta bila je
ništa manje impozantna kolekcija britvi, makaza, nožića i noževa.
- Ali krv ćemo pustiti? - brijač nije gubio nadu. - Kako da ne pustimo?
- Februar je - Rejnevan superiorno pogleda u berberina. Već tokom
prve posete je signalizirao da ima neke veze s medicinom, znao je iz
iskustva da su lekari bili bolje usluživani u kupatilima.
- Zimi - doda - ne bi trebalo puštati. Pored toga, mlad je mesec. Ni to
ne obećava najbolje.
- Kad je tako - brijač se počeša po potiljku - onda samo brijanje?
- Najpre kupanje.
Prostorija za kupanje je, kako se ispostavilo, bila na raspolaganju
isključivo Rejnevanu, ostali klijenti su očigledno koristili termu, paru i
brezovo pruće. Motajući se oko kada, bademajster, poslužitelj u
kupatilu, ugledavši klijenta, skinuo je tešku pokrivku od hrastovih
dasaka. Rejnevan je bez prenemaganja ušao u kadu, sa uživanjem se
protegnuo i zagnjurio do brade. Bademajster je delimično navukao
pokrivku da se voda ne bi ohladila.
- Imam na prodaju - oglasi se berberin, još uvek prisutan u prostoriji
- medicinske spise. Jeftino. De urinis Egidija Karbolijena. Regimen
sanitatis Zigmunda Albika...
- Hvala. Trenutno ograničavam izdatke.
- Kad je tako... Onda samo brijanje?
- Posle kupanja. Pozvaću vas.
Topla kupka je razlenjila Rejnevana i uspavala ga - zadremao je, ne
znajući kada. Probudio ga je oštar miris sapuna, dodir četkice i pene na
obrazima. Osetio je struganje britve, jedno, drugo, treće. Stojeći iza
njega, brijač mu je zabacio glavu unazad, zastrugao po vratu i
Adamovoj jabučici. Prilikom narednog, vrlo energičnog pokreta, britva
je bolno zakačila podbradak. Rejnevan je opsovao kroz zube.
- Jesam li vas posekao? - začu iza leđa. - Molim vas da mi oprostite.
Mea culpa. To je zbog nedovoljnog iskustva. Dimitte nobis debita nostra.
Rejnevan je znao taj glas. I poljski akcenat.
Pre nego što je stigao da bilo šta učini, Lukaš Božičko je pritisnuo
hrastovu pokrivku na kadi, pomerio ju je tako da ga je prigušila uz dno
snažno mu nagnječivši grudi.
- Stvarno si - reče izaslanik inkvizicije - kao mirodija, Rajnmare od
Bjelave. Ima te u svim jelima i obrocima. Ostani miran i strpljiv.
Rejnevan je ostao miran i strpljiv. U tome mu je veoma pomogla
teška pokrivka koja ga je efikasno zarobila u kadi. Kao i prizor britve
koju je Lukaš Božičko i dalje držao u ruci. Upijajući ga pritom
pogledom.
- U decembru, kod Zjembica - Božičko sklopi britvu - da te podsetim,
izdali smo ti naređenje. Obavezali smo te da se vratiš kod Siročića i
čekaš dalje naredbe. Ukoliko ti na kategoričan način nismo zabranili
razne aktivnosti, uključujući istrage, potrage i gonjenje, to je samo zbog
toga što smo smatrali da si razuman. Razuman čovek bi shvatio da
takve aktivnosti nemaju smisla ni šansi, da traganje neće doneti
nikakav rezultat. Da ukoliko mi želimo da nešto bude skriveno, onda će
to biti skriveno i skriveno će i ostati. In saecula saeculorum.
Rejnevan je pruženim peškirom obrisao bridno lice i mokro čelo.
Snažno je odahnuo, prikupivši hrabrost.
- Kakve imam garancije - zareža - da je Juta uopšte još uvek živa? Da
je niste zanavek sakrili na dnu nekog jarka? I ja ću vas nešto podsetiti: u
decembru, kod Zjembica, nisam pristao ni na šta, ni na šta vam se
nisam zakleo. Nisam vam obećao da neću tražiti Jutu, a to iz prostog
razloga: zato što hoću. I nisam pristao na saradnju s vama. Iz
podjednako prostog razloga: zato što ne pristajem.
Lukaš Božičko ga je kratko posmatrao.
- Bacili su kletvu na tebe - reče konačno, vrlo ravnodušno. - Izdali su
significavit, obećali nagradu za živog ili mrtvog. Ukoliko budeš bazao
po Šleziji i gonio vetar kapom, ubiće te prvi ko te prepozna. A
najverovatnije će te uhvatiti i srediti Birkart Grelenort, čarobnjak koji
te i dalje drži na oku. A čak i ako sačuvaš glavu, uzmi u obzir da si za nas
atraktivan kao husit, kao neko ko je blizak komandantima Siročića i
Tabora. Kao privatna osoba koja traži lične interese i vodi nekakvu
privatnu istragu, za nas nećeš biti niko. Izgubićeš atraktivnost.
Jednostavno ćemo te precrtati sa spiska. A onda svoju Jutu više nikad
nećeš videti. Imaš da biraš: ili saradnja ili zaboravi na devojku.
- Ubićete je.
- Ne - Božičko nije spuštao pogled s njega. - Nećemo je ubiti.
Vratićemo je roditeljima, saglasno sa obećanjem koje im je dato.
Shodno sklopljenom dogovoru u skladu s kojim trenutno držimo
gospođicu u izolaciji. A kada afera utihne i čitava stvar padne u
zaborav, predaćemo je i dozvolićemo da roditelji učine s njom ono za
šta se na kraju odluče. A imaju dilemu, imaju o čemu da razmišljaju.
Kćerku im je zaveo jeretik na kog je bačena kletva, obuzeta je i
zatreskana, uz to umešana u delovanje krivoverne sekte sestara
slobodnog duha... Bračni par Apolda, peharnik i žena, kolebaju se, dakle,
između toga da udaju posrnulo čedo ili da je zatvore u manastir, pri
čemu su već utvrdili da manastir mora biti najudaljeniji, a eventualni
suprug iz što udaljenije zemlje. Za tebe je, Rejnevane, u suštini nevažno
za šta će se odlučiti. U oba slučaja imaš male šanse da vidiš svoju Jutu.
A šanse za to da budeš s njom - nemaš nikakve.
- A ako vam budem poslušan, šta onda? Uprkos obećanju datom
roditeljima, vratićete je meni?
- To si ti rekao. I kao da si pogodio.
- Dobro. Šta treba da uradim?
- Aleluja - Božičko podiže ruke. - Laetentur caeli-, nek se raduje nebo
i veseli zemlja. Zaista su pravi putevi gospodnji, pravednici hode po
njima smelo i brzo do cilja. Dobro došao na prav put, Rajnmare.
- Šta treba da uradim?
Lukaš Božičko se uozbiljio. Ćutao je neko vreme, grizući i oblizujući
usne.
 - Tvoji češki prijatelji Siročići - reče konačno - do prekjuče su, do
Purificatio, stajali pred Svidnjicom. Ne postigavši tamo ništa, krenuli su
na Stšegom, opseli grad. Stvarno su ti uništavalački Mirmidonci dosta
već namučili lepu šlesku zemlju. Stoga ćeš za početak poći do
Stšegoma. Nagovorićeš Kraloveca da prekine opsadu i ode svojim
putem. Kući, u Češku.
- Kako da to učinim? Na koji način?
- Isto kao i obično - izaslanik inkvizicije se osmehnu. - Ipak uspevaš
da utičeš na sudbinu i događaje. Imaš talenat za menjanje istorije,
upravljanje njenim tokom po potpuno novim kolotečinama. Dokazao si
to sasvim nedavno, kod Starog Vjelislava. Definitivno si lišio Šleziju
Pjasta, a zjembičku kneževinu pjastovskog nasleđa. Jan Zjembicki nije
imao muške potomke i s njegovom smrću kneževina pada pod
neposrednu vladavinu češke krune. Da li će ti istorija biti zahvalna na
tome, pokazaće se. Za nekoliko stotina godina. Idi do Stšegoma.
- Ići ću.
- I batalićeš sumanutu potragu?
- Aha.
- Zasedu i istragu?
- Aha.
- Znaš šta? Nešto ti ne verujem.
Pre nego što je Rejnevan stigao da makar trepne okom, Lukaš
Božičko ga je uhvatio za zglob i snažno mu izvrnuo ruku. U njegovoj
ruci sevnula je otvorena britva. Rejnevan se trgnuo, ali hrastova
pokrivka ga je i dalje sputavala, a Božičko je imao čeličan hvat.
- Nešto ti ne verujem - procedi primičući nogom bakarni lavor. -
Zato ću ti za početak pustiti malo krvi. Da ti poboljšam zdravlje i
karakter. Naročito karakter. Tobom, naime, kako sam konstatovao,
upravlja humor3, naizmence melancolia i cholera, a one ipak nastaju od
vlage, od zelenih i crnih žučnih izlučevina. Te loše stvari se gomilaju u
krvi. Zato ću ti je malo pustiti. Dobro, možda malo više nego malo.
Pomerio je ruku i britvu tako brzo da Rejnevan umalo nije
registrovao pokret. Skoro da nije ni bol osetio. Osetio je toplotu krvi
kako se sliva po podlaktici, dlanu i prstima. Čuo je kako glasno kapa u
lavor.
- Da, da, znam - Božičko je klimao glavom. - Ovo je loše vreme za
puštanje krvi. Zima, mlad mesec, Sunce u znaku Vodolije, uz to petak,
dan Venere. Tokom tih dana puštanje veoma slabi čoveka. Ali to je
dobro. Jer mi je stalo do toga da te malo oslabim, Rejnevane. Da ti
uzmem malo energije koju si usmerio u potpuno pogrešnom pravcu.
Osećaš li? Već slabiš. I postaje ti hladno. Duh ti je živ, ali telo kao da je
malo tromo, zar ne?
- Ne trzaj se, ne nadjačavaj se sa mnom. Ništa ti neće biti, ti si za nas
previše dragocen da bih izlagao opasnosti tvoje zdravlje i bespotrebno
ti uvećavao patnju. Ne plaši se, na kraju ću ti zaviti ruku. A veruj mi,
bolje zavijam nego što brijem.
Rejnevan je zveckao zubima od hladnoće koja ga je obuzimala.
Prostorija za kupanje plesala mu je pred očima. Monotoni Božičkov
glas kao da je dopirao izdaleka.
- Da, da, Rejnevane. Baš tako. Svaka akcija uzrokuje reakciju, svaki
događaj ima posledice, a svaka posledica je uzrok narednih posledica.
U Domremiju, na primer, u Šampanji, devojčica po imenu Jovanka čula
je glasove. Kakve će to imati posledice? Kakve posledice na duže staze
prouzrokuje đule iz francuske lumbarde koja je kod Orleana u jesen
prošle godine masakrirala lice lorda Solzberija? To što će, nakon što je
Solzberi skončao u mučilištu, komandu nad armijom koja opseda
Orlean preuzeti vojvoda Safok? Kakav će uticaj na sudbinu sveta imati
stihovi koje će, već kao novi poznanjski biskup, napisati Stanjislav
Ćolek? Ili činjenica da se Zigmunt Koribut, koji je zauzimanjem poljskog
kralja Jagela pušten iz zatvora u zamku Valdštajnu, neće vratiti u
Litvaniju, već će ostati u Češkoj? Ili to što će se Jagelo i rimski kralj
Žigmund Luksemburški uskoro sastati u Lučku u Volinju kako bi
raspravljali o sudbini istočne Evrope? Kakav značaj za istoriju ima
činjenica da ne postoji način da se otruju ni Jagelo ni Vitold, da ih
magična voda s tajanstvenih žmudskih izvora, koju redovno piju,
uspešno štiti od otrova? Ili, još bliži nam primer, to što ćeš ti,
Rejnevane od Bjelave, nagovoriti Siročiće Jana Kraloveca da se vrate u
Češku?
- Svako bi hteo da zna kakav će uticaj na istoriju, na sudbinu sveta,
imati ti ili drugi događaji. Svi bi hteli, ali niko ne zna. Ja bih isto hteo, ali
isto ne znam. Ali veruj mi, đavolski se trudim. Rejnevane? Hej! Čuješ li
me?
Rejnevan nije čuo. Tonuo je.
U košmare.

Sanjani košmari nisu u poslednje vreme predstavljali problem

Elenči Stitenkron - a ukoliko su i predstavljali, onda je bio mali i ne
mnogo problematičan. Nakon celodnevnog posla oko bolesnika u
olavskom Hospicijumu Svetog Svorada Elenča je najčešće bila previše
umorna da bi sanjala. Budila se i ustajala iz kreveta ante lucem, pre
jutrenja, zajedno s Dorotom Faber i drugim volonterkama trčala je u
kuhinju da pripremi obrok, koji je ubrzo trebalo raznositi bolesnicima.
Potom je bila molitva u bolničkoj kapeli, zatim vrzmanje oko
pacijenata, zatim ponovo kuhinja, zatim perionica, ponovo bolnička
sala, molitva, bolnička sala, pranje podova, kuhinja, sala, kuhinja,
perionica, molitva. Kao rezultat toga, odmah posle večernjeg Ave
Elenča je padala u krevet i tonula u tvrd san, zgrčeno stežući dlanovima
pokrivač u bojažljivom očekivanju skorog buđenja. Nije ni čudo što ju je
takav način života uspešno lišio snenih snoviđenja. Košmari koji su joj
nekad bili problem - prestali su to da budu.
Zato joj je i bilo čudno što su se vratili. Od polovine adventa Elenča
je ponovo počela da sanja krv, ubistva i požare. I Rejnevana. Rajnmara
od Bjelave. Rejnevan je nekoliko puta došao Elenči Štitenkron u san, u
tako košmarnim okolnostima da je počela da ga pominje u večernjim
molitvama. Kako mene, tako i njega, stavite pod zaštitu, ponavljala je u
sebi, spuštajući glavu pred oltarom, pred Pijetom i Svetim Svoradom. I
njemu, kao i meni, daj snage, pruži utehu, ponavljala je gledajući u
izrezbaren lik mučenice. Kako mene, tako i njega, čuvaj usred noći, budi
mu štit i brana, budi budna straža. I daj mi da ga makar još jednom vidim,
dodavala je još dublje u sebi, tako tiho i tako krišom da joj ni
pokroviteljica ni svetac ne prebace za previše svetovne misli.
Šesnaesti januar 1429. godine, nedelja pre Svetog Antuna, bio je za
bolnicu jednako radan kao i ostali dani, naime, posao je neočekivano
pristigao. Češki husiti, o kojima se mnogo pričalo celog decembra,
stigli su pred Olavu na Bogojavljenje, a sutradan su kročili u grad.
Završilo se, uprkos crnim i paničnim predskazanjima pojedinaca, bez
osvajanja grada, borbe i prolivanja krvi. Ludvik, knez Olave i Njemče,
poneo se identično kao i pre godinu dana - sklopio je dogovor s
husitima. Na obostranu korist. Husiti su obećali da neće paliti i
pljačkati kneževa dobra, a u zamenu za to knez je ranjenim, bolesnim i
osakaćenim Česima dao azil u obema olavskim bolnicama. A bolnice su
se smesta napunile pacijentima. Ponestalo je ležaja i posteljine, dušeci
i slamarice postavljeni su na podove. Bilo je mnogo posla, rasla je
nervoza, koja je brzo prelazila na sve, čak i na obično smirene
monahinje premonstrantkinje, čak i na obično smirenu Dorotu Faber.
Rasla je nervoza. Nemir. Umor. I ogroman parališući strah od
epidemije.
Za metež koji ju je razbudio Elenča je isprva mislila da halucinira u
snu. S fijukom je povukla porhet, prevrćući glavu po jastuku vlažnom
od pljuvačke. Ponovo taj san, ponovo sanjam Bardo, pomislila je klateći
se na ivici sna i jave. Osvajanje i masakr u Bardu, pre četiri godine.
Alarm zvona, hučanje rogova, rzanje konja, huka, lupa, divlja rika
agresora, zavijanje žrtava. Vatra osvetljava prozorska okna, treperavi
mozaik pleše na tavanici...
Skočila je, sela. Zvona su zvonila za uzbunu. Prolamao se krik. Odsjaj
požara osvetljavao je prozore. Ovo nije san, pomislila je Elenča, ovo
nije san. Ovo se zaista dešava.
Gurnula je prozorske kapke, a u sobu se, zajedno s hladnoćom,
uvukao smrad paljevine. Obližnji trg odzvanjao je od dreke stotinu grla,
svetlucao od lelujavih svetala stotinu baklji. Iz pravca Vroclavske kapije
mogla se čuti paljba. Nekoliko okolnih kuća već je bilo u vatri, rumenilo
se dizalo na nebu iznad Novog zamka. Baklje su se približavale. Činilo
se da se zemlja trese.
- Šta se zbiva? - drhtavim glasom upita jedna volonterka. - Gori?
Zgrada se naglo zatresla, razlegli su se treska i lupa izbijenih vrata,
divlji urlik, pucnjava. Zveket oružja. Volonterke i monahinje počele su
da vrište. Samo ne to, pomislila je Elenča. Samo nemoj kao onda u
Bardu. Nemoj da vrištiš, pištiš, da se šćućuruješ u ćošku s glavom među
kolenima. Nemoj da se upišaš od straha kao onda. Beži. Spašavaj život.
Bože, gde je gđica Dorota?
Ponovo tresak izbijenih vrata. Bat koraka. Zveket oružja. Vriska.
- Smrt jereticima! Udri, ko god u Boga veruje! Udri!
Skrivena u uglu trema, Elenča je videla kako vojska i naoružana rulja
upadaju u hospicijum, videla je iskolačene oči, znojava i zajapurena
lica, zube ogoljene u ubilačkom ludilu. Ubrzo je pritisnula dlanove uz
uši kako ne bi čula makabrično zavijanje ubijanih ranjenika. Stiskala je
kapke kako ne bi videla krv dok se u gustom talasu sliva niz stepenice.
- Udri ih! Kolji! Kolji!
Rulja je bučno protrčala odmah pored nje, osetila je smrad znoja i
alkohola. Monahinje u dormitorijumu tanko su vrištale. Elenča se
dokopala vrata koja su vodila ka perionici. Iz bolnice su neprestano
dopirali luđački krici ubijanih. I divlja rika ubica. Začula je bat
čizmetina, mrak u perionici osvetlile su baklje.
- Monahinjica! Sestrica!
 - Husitska kurvica! Drž’te je, momci!
Uhvatili su je, prevrnuli na pod; dok se otimala, sabili su je među
čabrove, prigušili je nabacivši joj na glavu težak mokar čaršav. Vrištala
je, daveći se njihovim smradom i vonjem lužine. Čula je cerekanje dok
su joj cepali i dizali haljinu. Dok su gurali kolena između butina.
- Hej! Šta se ovde dešava? Prestanite! Odmah, brzo!
Kad su je pustili, skinula je čaršav s glave. Na vratima perionice
stajao je redovnik. Dominikanac. U ruci je imao barjak, na habitu laki
oklop, za pojasom mač. Napadači su spustili glave, zamumlali.
- Zabavljate se ovde - zareža monah. - A vaša braća se tamo
razračunavaju s neprijateljima vere! Čujete li? Tamo, tamo je danas
mesto za dobre hrišćane! Tamo čeka božje delo! Hajde, napolje!
Napadači su izašli, spustivši glave, mumlajući i stružući đonovima.
Dominikanac je žabo luč u držač i prišao. Elenča je uzdrhtalim rukama
pokušavala da svuče nadole haljinu podignutu poviše bedara. Oči su joj
suzile, usne su se tresle od suzdržavanog plača. Monah se sagnuo,
pružio joj ruku, pomogao joj da ustane. Posle čega ju je snažno tresnuo
po uvu. Perionica je zaplesala pred devojčinim očima, pod je pobegao
ispod stopala. Ponovo je pala; pre nego što je došla sebi, monah je već
klečao na njoj. Vrisnula je, ispružila se, ritnula. Iz zamaha ju je mlatnuo
po licu, zgrabio za haljinu na grudima, žustrim pokretom iskidao
tkaninu.
- Jeretička droljo - probrekta. - Sad ću te ja opame...
Nije dovršio. Rejnevan mu je podlakticom zabacio glavu unazad i
nožem prerezao grlo.

Strčali su niz stepenice u studenu noć, u crveno obasjanu tamu koja

je još uvek odzvanjala od dreke i borbene vreve. Elenča se okliznula na
zaleđene stepenice, pala bi da nije bilo Rejnevanove ruke pomoći.
Pogledala je uvis, u njegovo lice, pogledala je kroz suze, i dalje van sebe,
i dalje ne potpuno sigurna da slučajno ne sanja. Noge su se savijale pod
njom, kršile. Zapazio je to.
- Moramo da bežimo - procedi on. - Moramo...
Uhvatio ju je oko struka, odvukao iza ugla zida, u skrovište mraka. U
pravo vreme. Sokakom je protrčao polunag i raskrvavljen muškarac,
iza njega, urlajući i ričući, jurišala je gomila.
- Moramo da bežimo - ponovi Rejnevan. - Ili da se negde sakrijemo...
 - Ja... - ona savlada zastoj u disanju i drhtanje usana. - Ti... Spasi...
me...
- Spašću te.
Iznenada su se našli na trgu, kraj stuba srama, usred podivljale
mase. Elenča je pogledala uvis, pravo u lice Smrti. Krik užasa zamro joj
je u grkljanu. To je samo skulptura, umirivala je sebe drhteći. Samo
skulptura. Mrtvačka smrt izrezbarena na timpanonu iznad zapadnog
ulaza u većnicu, iskežena, s kosom u rukama. To je samo skulptura...
Pucali su s prozora zapaljene većnice. Hučalo je vatreno oružje, uz
siktanje su letele strele iz samostrela. To su oni lakše ranjeni Česi,
prisećala se Elenča sa iznenađujućom jasnoćom, lakše ranjene i
rekonvalescente smestili su u većnicu. Nisu dozvolili da ih razoružaju...
Koračala je lelujavo, ne znajući kuda ide. Rejnevan ju je zaustavio,
snažno stegnuo ruku.
- Stojmo ovde - brektao je. - Stojmo nepomično. Izbeći ćemo pažnju...
Oni su kao predatori... Reaguju na pokret. I na miris straha. Ukoliko se
ne pomerimo, neće nas ni primetiti...
Stoga su stajali. Nepomično. Poput kipova. Usred pakla.
Većnica je pala, probijena je odbrana, horda napadača se s vriskom
probila unutra. Usred pomahnitalog zavijanja počeli su da izbacuju
ljude kroz prozore, na kaldrmu, pravo pod spremne močuge i sekire.
Petnaestak izvučenih živih i poluživih oštricama kopalja bili su
pribijeni uza zid. One na samrti su gazili, kidali na komade. Krv se
prolivala u mlazevima, penila se u slivnicima.
Od požara je postalo svetlo kao da je dan. Gorela je većnica, Smrt
izrezbarena na timpanonu oživela je u plesnoj svetlosti, kezila se,
kloparala vilicom, mahala kosom. Plamtele su kuće istočne strane trga,
palile su se kasapnice iza trga, palile su se tržnice sukna, oganj je gutao
radionice valonskih tkača i bogate tezge u Bogorodičinoj ulici. Plamen
je plesao na fasadi i krovu Bolnice Svetog Vlasija, vatra je proždirala
grede i slemena. Ispred bolnice se uzdizala hrpa leševa na koju su
stalno, iznova i iznova, dobacivali tela. Krvava. Osakaćena. Masakrirana
do neprepoznatljivosti. Leševe su vukli po trgu na omčama vezanim
oko vrata ili udova. Vukli su ih ka bunarima. Bunari su već bili
pretrpani. Iz njih su štrčale noge. I ruke. Raširene, uzdignute, kao da su
tražile osvetu za zločin.
- Makar... - Elenča je ponavljala s naporom pomičući utrnule usne. -
Makar hodala dolinom tame i smrti, neću se uplašiti zla. Zato što si ti sa
mnom.
 Neprestano je stezala Rejnevanovu ruku, osetila je kako se ruka
stegnula u pesnicu. Pogledala je u njegovo lice. I brzo sklonila pogled.
Rulja je, opijena besom i ubijanjem, plesala, pevala, poskakivala,
mlatarala kopljima s glavama nabijenim na oštrice. Glave su šutirane
po kaldrmi, dobacivali su se njima kao loptama. Prinosili su ih kao dar,
kao žrtvu, pred grupu konjanika koja je stajala na trgu. Konji su, njušeći
krv, frktali, topotali, zvonili potkovicama.
- Moraćeš da me razrešiš grehova, biskupe - reče sumorno jedan od
jahača, dugokosi muškarac u plaštu koji se iskrio od zlatnog i srebrnog
veza. - Kneževskom časnom rečju garantovao sam ovim Česima
bezbednost. Obećao sam im azil. Zakleo sam se...
- Mili kneže Ludviče, mladi moj rođače - Konrad, vroclavski biskup,
podiže se na sedlu pridržavajući se za obluk - razrešiću te kad god
poželiš. I koliko god puta poželiš. Premda si u mojim očima sine
peccato, a nema sumnje da si isto i u božjim očima. Zakletva data
jereticima je nevažna, reč data krivoverniku ne vezuje i ne obavezuje.
Ovde delujemo u slavu božju, ad maiorem Dei gloriam. Oni dobri
katolici, Hristovi vojnici, tamo, pogledaj, izražavaju svoju ljubav prema
Bogu. Ona se svakako ispoljava kroz mržnju prema svemu što je Bogu
protivno i mrsko. Smrt jeretika je slava hrišćanina. Hrist ima koristi od
smrti krivovernika. A samom krivoverniku gubitak tela jeste spas duše.
- Ali nemoj misliti - doda, videvši da njegove reči ne ostavljaju baš
veliki utisak na Ludvika Olavskog - da nemam samilosti prema njima.
Imam. I blagosloviću ih u smrtnom času. Pokoj večni daruj im, Bože. Et
lux perpetua luceat eis.
Još jedna krvava glava dokotrljala se pod noge kneževog konja. Konj
se uplašio, zabacio glavu, usitnio nogama. Ludvik mu je cimnuo vodice.
Rulja je zavijala, urlikala, vrištala, pretresala kuće u lovu na sve
manji broj preživelih. Vriska ubijanih koja se razlegala sa ulica i dalje je
kidala vazduh. Požar je hučao. Zvona su brujala neprestanim jaukom
tuča.
Smrt izrezbarena na timpanonu većnice podrugljivo se smejala i
mahala kosom.
Elenča je plakala.

Rejnevan je završio priču. Jan Kralovec od Hradeka, hejtman

Siročića, oslonjen na lumbardu, gledao je u Stšegom, koji je u nastalom
mraku izgledao kao crna i opasna pritajena šumska zver. Dugo je
posmatrao. Zatim se energično okrenuo.
- Odlazimo odavde - opali. - Dosta je. Odlazimo. Vraćamo se kući.

Jutro je bilo maglovito, čak veoma toplo za to doba godine. Kolona

kola ispred koje su išle patrole i avangarda lake konjice, okružena
četom pešadinaca opterećenih pavezama, kretala se prema jugu
ostavljajući za sobom Stšegom. Drumom ka Svidnjici. Ka Rihbahu,
Frankenštajnu, Bardu, Klodskom. Ka Homolama. U Češku. Kući.
Pod teretom tovara škripale su osovine, točkovi su žlebili duboke
kolotečine u otopljenom snegu. Fijukali su korbači, konji su rzali, volovi
rikali. Kočijaši psovali. Iznad kolone su kružila jata crnih ptica.
U Stšegomu su udarali u zvona.
Bio je dvanaesti februar leta gospodnjeg 1429, subota pre prve
nedelje posta, sabbato proximo ante dominicam Invocavit.

Hejtmani Siročića posmatrali su marš sa uzvišenja kraj puta. Vetar

koji se podigao, kidao je plaštove, trzao barjake.
Raspoloženje nije bilo najbolje. Prehlađeni Brazda od Klinštejna je
kijao. Matej Salava je pljuvao. Pjotr Poljak, smrknut kao i svakog dana,
još više se smrknuo. Čak i obično vedar Jan Kolda od Žampaha brundao
je sebi u bradu. Jan Kralovec je sumorno ćutao.
- O! Pogledajte! - Salava pokaza na iznenada primećenog jahača koji
se preko brdskog obronka prekrivenog snegom uputio na sever. - Ko je
to? Da to nije onaj ranjeni Nemčić? Pustio si ga na slobodu, brate Jane?
- Pustio - Kralovec nevoljno prizna. - Zgolja. Ne bi dali otkup. Grom
ga spalio.
- Daće Bog - Pjotr Poljak frknu. - Ranjen je. Sam se, bez pomoći, neće
dovući do Vroclava. Odapeće negde u smetovima.
- Neće biti sam niti bez pomoći - Jan Kolda demantova pokazavši na
drugog jahača. - Ha! Pa ono je Rejnevan na svom inohocu! Njemu si isto
dozvolio da ode, brate?
- Dozvolio sam. Šta je on, zarobljenik ili šta? Pričali smo. Dvoumio
se, dvoumio, video sam da ga nešto grize. Na kraju mi je rekao, veli
mora da se vrati u Vroclav. Onda se vraćaj, kazao sam. I to je to.
- Nek ga tamo Pambo čuva - zaključi Brazda i kinu. - Idemo, braćo.
 - Idemo.
Sišli su sa uzvišenja, kratkim galopom sustigli kolonu, probili se na
čelo.
- Baš me zanima - usporivši konja na kas, Brazda se obrati Janu
Koldi, koji je jahao pored njega. - Baš me zanima šta ima danas tamo, u
dalekom svetu...
- A šta je - Kolda se okrenu - tebe opet spopalo? Svet, svet. Šta te
briga za taj svet?
- Ništa - prizna Brazda. - Ja to tako, iz radoznalosti.

Jutro je bilo maglovito, vrlo toplo za februar mesec. Čitave noći se

spremalo otopljenje, sneg se topio od zore, otisci potkovanih kopita i
kolotečine utabane točkovima kola trenutno su se ispunjavali crnom
vodom. Osovine i jarmci su škripali, konji frktali, kočijaši pospano
psovali. Kolona od skoro trista kola polako se kretala. Iznad kolone se
uzdizao težak, zagušljiv miris usoljenih haringi.
Ser Džon Fastolf sneno se klatio u sedlu. Iz dremke ga je trgao
povišen glas Tomasa Blekborna, viteza iz Kenta.
- Šta je?
- De Lasi se vraća!
Redžinald de Lasi, komandant prethodnice, ukopao je konja pred
njima tako žustro da su morali da zatvore oči zbog prskanja blata. Na
vitezovom licu pokrivenom svetlim paperjem mladalačke brade
ocrtavao se strah. Pomešan sa uzbuđenjem.
- Francuzi, ser Džone! - zapišta smirujući pastuva. - Ispred nas!
Istočno i zapadno od nas! U zasedi! Velika sila!
Gotovi smo, pomislio je ser Džon Fastolf. Ja sam gotov. Propao sam.
A bilo je tako blizu, bilo je tako blizu. Samo što nam nije pošlo za
rukom. A uspeli bismo da nije...
Uspeli bismo, pomislio je Tomas Blekborn. Uspeli bismo, Džone
Fastolfe, da ti, odvratna pijanduro, nisi ždrao do besvesti u svakoj
usputnoj birtiji. Da se, bestidna svinjo, nisi kurvao u svakom obližnjem
bordelu. Da nije bilo toga, žabari ne bi saznali za nas, već bismo odavno
bili među svojima. A sada smo izgubljeni...
- Koliko... - ser Džon Fastolf nakašljavanjem pročisti grlo. - Koliko ih
je? I ko? Jesi li video oznake?
- Ima ih... - Redžinald de Lasi se zbuni, postiđen što je zbrisao, a nije
bolje osmotrio francuske zastave. - Valjda oko dve hiljade... Iz Orleana,
znači da je to sigurno Bastard... Ili La Ir...
Blekborn je opsovao. Ser Džon je krišom uzdahnuo. Pogledao u svoju
vojsku. U stotinu oklopnih konjanika. Stotinu pešadinaca. Četiristo
velških strelaca. Kočijaša i komordžija. I trista kola. Trista smrdljivih
kola ispunjenih smrdljivim buradima smrdljivih usoljenih haringi
kupljenih u Parizu i namenjenih za posni provijant armije vojvode
Safoka od osam hiljada vojnika koji su opsedali Orlean. Haringa,
rezignirano je pomislio ser Džon. Oprostiću se od života zbog haringe.
Umreću u gomili haringi. Imaću grob od haringi, spomenik od haringi.
By God! Ceo London će vrištati od smeha.
Trista kola haringe. Trista kola. Kola.
- Ispregnite konje! - stojeći na stremenima, ser Džon Fastolf zarika
kao bik. - Postavite kola u četvorougaonik! Vežite zajedno rude i
točkove! Svima razdelite lukove!
Poludeo je, pomislio je Tomas Blekborn. Ili se još nije otreznio. Ali
potrčao je da izda naređenja.
Ubrzo ćemo se uveriti koliko u tome ima istine, mislio je ser Džon
gledajući trčkaranje svoje vojske i šanac obrazovan od kola. U tome što
se pričalo o Bohemians, o Hussites, onima odnekud iz istočne Evrope ili
iz Male Azije... O njihovim trijumfima, o razornim porazima koje su
zadali Saksoncima i Bavarima... O njihovom slavnom vođi po imenu...
God damn... Sheshka?
Bio je dvanaesti februar leta gospodnjeg 1429, subota pre prve
nedelje posta. Sunce je sinulo, rasteralo maglu koja se nisko vukla.
Činilo se da su haringe počele da smrde još jače. Sa istoka, iz pravca
gradića Ruvre, prolamao se i rastao topot kopita.
- Lukove u šake! - dreknu Tomas Blekborn izvukavši mač. - They’re
coming!
Ni Blekborn ni ser Džon Fastolf nisu imali pojma da su samo pukim
slučajem još uvek živi, da ih je spasao srećan sticaj okolnosti.
Da nije bilo tog sticaja, zoru ne bi dočekali. Grof Žan Dinoa, Orkanski
Bastard4, još se pre nekoliko dana raspitao o transportu haringi.
Njegovih hiljadu i po konjanika iz Orleana, zajedno s njima La Ir, Sentraj
i Skot Džon Stjuart, čekali su u zasedi kod Ruvrea kako bi tik pred zoru
napali englesku kolonu i razbili je. Ali, iako su ga žustro odvraćali od
toga, Dinoa je svoj plan oslonio na grofa Klermona, koji je bio ulogoren
kod Ruvrea. trebalo je da grof Klermon prvi udari. Grof Klermon je bio
krasan mladić, lep kao devojče. Uvek je bio okružen drugim lepim
mladićima. Nije se razumeo u rat. Ali bio je rođak Šarla VII i morao je
biti uzet u obzir.
Dečkić Klermon, kako ga je zvao La Ir, omanuo je, razume se, u
svakom pogledu. Propustio je trenutak, pokvario prepad. Nije izdao
naređenje za napad jer je, naime, bio zauzet. Doručkovao je. Posle
doručka su mu mazali kosu pomadom i frizirali ga. Za vreme friziranja
grof se osmehnuo jednom od mladića iz svoje pratnje, slao mu
poljupce, treptao. Grof je ignorisao glasonoše od Dinoe. A na Engleze je
zaboravio. Imao je važnije stvari i planove.
U pometnji i bezglavosti, kad je postalo jasno da je trenutak
izgubljen, da Engleze više ne mogu prepasti, kad je Dinoa psovao, kad
su La Ir i Sentraj pasivno stajali šireći ruke, uzalud čekajući naredbe,
Džon Stjuart nije izdržao. Zajedno sa škotskim vitezovima na
sopstvenu ruku je krenuo u juriš na engleska kola. Za njima je u boj
pojurio deo nestrpljivih Francuza.
- Nišani! - dreknu Dikon Vilbi, komandant strelaca, videvši oklopni
klin kako juriša na njih. - Nišani! Remember Agincourt!
Zastenjavši, strelci su napeli duge lukove. Zaškripale su nategnute
tetive. Ser Džon Fastolf je skinuo šlem, njegova vatrenoriđa ćuba
zasjala je kao bojna zastava.
- Sada! - zarika kao tur. - Fuck them good, lads! Fuck the buggers!
Dovoljne su bile tri salve, tri kiše strela, da Škoti počnu da beže.
Samo malobrojni su dogalopirali do kola, samo da bi tu pronašli smrt.
Isprobadala su ih koplja i gizarme, posekle helebarde i lohaberske
sekire. Vriska ubijanih udarala je u zimsko nebo.
De Lasi i Blekborn, premda su malo toga čuli o husitima, a o njihovoj
bojnoj taktici još manje, odmah su shvatili šta treba da učine. Na čelu
svojih sto teško naoružanih vojnika izleteli su iza kola u kontranapad i
u juriš. Jašući Škotima za petama, sekli su ih tako da je čak odzvanjalo
po ravnici. Velšani na kolima trijumfalno su se drali, hulili i pokazivali
beguncima dva podignuta prsta.5
Haringa je smrdela.
Hvala ti, Gospode - ser Džon Fastolf podiže pogled. Hvala vam, kola.
Hvala vam, odvažni azijski Bohemci, hvala ti, vođo Šiška - iako je ime
tvoje pagansko, velik je tvoj ratni talenat. I’ll be damned, slava i meni,
ser Džonu Fastolfu. Šteta što Bardolf i Pistol nisu mogli da vide ovo, da
posmatraju dan moje epohalne pobede. Eh, ova bitka, odigrana kod
Ruvrea u subotu pre prve nedelje posta Domini 1429, zauvek će biti
poznata kao Bitka haringi. A o meni...
O meni će se pisati pozorišni komadi.
Drugo poglavlje

u kojem u Vroclavu gradu Rejnevan kuje zavere i planove.

Usled nedostataka, kako u teoriji, tako i u praksi kovanja,
početni uspeh uvaljuje ga u nepriliku, i to veliku.

Otac Felicijan, svetu nekad poznat kao Hanis Gvizdek zvani Vaška,
trenutno altarista u dvama vroclavskim hramovima, bivao je relativno
redovno u valonskom naselju pri Crkvi Svetog Mavrikija, manje-više
jednom mesečno, obično utorkom. Bilo je nekoliko razloga za to. Kao
prvo, Valonci su bili poznati po upražnjavanju zlokobne crne magije i,
krećući se u blizini njihovih domaćinstava, bilo je moguće izložiti se
efektima njenog dejstva. Za tuđine, pogotovo one koji dolaze bez
poziva ili su neprijateljski nastrojeni, vicus sancti Mauritii bio je
opasan, uljezi su morali da računaju na konsekvence - uključujući
nestanak bez traga. Prema tome, uljezi se, uključujući agente i špijune,
nisu smucali po valonskom naselju, nisu tamo špijunirali. I upravo to je
ocu Felicijanu veoma išlo naruku.
Dva preostala razloga boravka dvostrukog altariste takođe su bila
Povezana s magijom. I jedan s drugim međusobno. Otac Felicilan je
patio od hemoroida. Tegoba se ispoljavala ne samo krvavom stolicom i
nesnosnim pečenjem u dupetu već i znatnim gubitkom muške moći.
Valonci su - a tačnije valonske prostitutke iz kupleraja pod nazivom
Crveni mlin - znali magijske remedijume za tegobe oca Felicijana.
Okađen magijskim valonskim tamjanom, tretiran klistirom od
valonskih magijskih balzama i magijskom valonskom kataplazmom,
otac Felicijan je postizao, govoreći jednostavno i prosto, krutost koja je
koliko-toliko omogućavala polno opštenje. Bludnicama iz gradskih
bordela nije ni na pamet padalo da se toliko muče - terale su duhovnika
dođavola, ismevajući ga i ignorišući njegov bol i zabrinutost. Otac
Felicijan je stoga odlazio van grada. Kod Valonki.
Ozbiljna smetnja odlascima u Svetog Mavrikija bila je činjenica da je
morao da izađe van gradskih zidina, pritom krišom, odnosno posle
sumraka i ignitegiuma. Otac Felicijan je imao načina da tajno izađe i
vrati se, ali problem je predstavljala razdaljina od tri staje koju je
morao da prevali. Među secikesama koji su noću harali po podgrađu
bivalo je i onih koje nije plašila rđava slava Valonaca i fama o njihovoj
opasnoj magiji. Stoga je otac Felicijan za svoje regularne izlete u Crveni
mlin oblačio verižnjaču, privezivao mač i uzimao napunjenu musketu, a
dok je hodao, revnosno je privijao i skutom zaklanjao zapaljenu luntu i
pritom se glasno molio na latinskom, koji, nota bene, nije znao. To što
ga nikad nije zadesio nijedan loš doživljaj, otac Felicijan pripisivao je
upravo molitvi. I bio je u pravu. Najodvažniji razbojnici, koji se ne plaše
ni zakona ni Boga, hvatali su maglu čim bi videli kako se približava
grdoba s kapuljačom, zvecka gvožđurijom, zrači ispod plašta
đavolskom svetlošću i, da bude veće zlo, mumla neke nejasne grozote.
Ovoga puta, napustivši Crveni mlin i valonski vicus, otac Felicijan se
oko ponoći gegao duž plota, mumlajući litaniju i s vremena na vreme
duvajući u luntu da se ne ugasi. Mesec je bio pun, a livade još uvek bele
od snega, dakle bilo je toliko osvetljeno da je mogao da ide hitro, bez
bojazni da će završiti u nekoj rupi ili upasti u septičku jamu, što se ocu
Felicijanu dogodilo u jesen prošle godine. Postojao je i manji rizik da
nabasa na bandite ili druge lupeže - oni su, naime, imali običaj da za
vreme takvih svetlih noći batale svoj posao. Otac Felicijan je, dakle,
marširao sve brže i smelije, a umesto da se moli, počeo je da pevuši
melodiju vrlo svetovne pesme.
Glasno lajanje pasa najavilo je blizinu mlinova i mlinarskih naselja
pored Olave, što je značilo da ga od mosta koji vodi pravo u grad deli
još samo sto koraka. Prešao je preko nasipa duž mlinarskih jezera i
ribnjaka. Usporio je jer je među šupama i ambarima postalo mračnije.
Ali je reku, koja je blistala pod mesečevim sjajem, već video. Odahnuo
je sa olakšanjem. Ali je ipak ubrzao.
Zapucketali su suvarci, u mraku pred ambarom promolila se senka,
neuhvatljiv oblik. Srce se ocu Felicijanu podiglo gore i začepilo mu grlo.
Uprkos tome, altarista je stavio musketu pod pazuh i prislonio
upaljenu luntu. Međutim, mrak i nedostatak veštine doveli su do toga
da ju je prislonio uz sopstveni palac.
 Zaurlao je kao vuk, zaskakutao kao zec, ispustio pušku. Nije stigao
da posegne po mač. Dobio je nečim po glavi i stropoštao se u smet. Dok
su ga vezivali i vukli po snegu, bio je ošamućen i omekšao, ali potpuno
svestan. Onesvestio se tek malo kasnije. Od straha.

Rejnevan nije imao ni najmanji razlog da se u poslednje vreme žali

na obilje uspeha i srećnih događaja. Sudbina ga u tom pogledu uopšte
nije razmazila. Čak naprotiv. Od decembra minule godine Rejnevan je
svakako imao više razloga za brigu i tugu nego za veselje i euforičnu
radost.
Zato je s većom radošću dočekao promenu. Počelo je, eto, da ide
nabolje. Sreća je iznenada rešila da mu ide naruku, događaji su stali da
se redaju u sasvim simpatičan tok. Sinula je sasvim razumna nada,
perspektiva je postala sasvim svetla, a budućnost, kako njegova, tako i
Jutina, iscrtala se u mnogo življim i oku prijatnijim bojama.
Zelenilo lišća pokrilo je, činilo se, deprimiraj uče golo i nezgrapno
drveće pored vroclavskog druma, raznolikost mirišljavog cveća obojila
je, činilo se, sumorne i snegom prekrivene pustare podvroclavskih
livada i lugova, a kreštanje vrana koje su kljucale po smrznutoj zemlji
pretvorilo se u slatku pesmu ptičica. Ukratko, moglo bi se reći da je
došlo proleće.
Prva lasta te čudesne promene bio je Vilkoš Lindenau, ranjeni
vroclavski štitonoša, koji je uz veliki napor dospeo u rodni kraj. Uzrok
napora bio je, naravno, probijen bok. Rana se, iako previjena, gnojila,
štitonoša je goreo od groznice i tresao se u drhtavici, ne bi se održao
na sedlu da nije bilo Rejnevanove pomoći. Da nije bilo lekova i
zaklinjalica pomoću kojih je Rejnevan suzbijao zapaljenski proces i
borio se sa infekcijom, Vilkoš Lindenau bi imao male šanse da vidi
gradske zidine i nad njima dominantne bakarne šlemove kula Svete
Jelisavete, Marije Magdalene, Vojtjeha i drugih crkava kako se uzdižu
do sivog februarskog neba. Imao bi malo šansi da se obraduje blizini
Svidnjičke kapije, koja vodi u grad. I da odahne sa olakšanjem.
- Eto nas kod kuće - Vilkoš Lindenau odahnu sa olakšanjem. - I to
zahvaljujući tebi, Rejnevane. Da nije bilo tebe...
- Ma, nije to ništa.
- Jeste - štitonoša oporo demantova. - Bez tebe ne bih stigao. Dužan
sam ti...
 Zaćutao je, gledajući u Crkvu tela božjeg, odakle se upravo oglasilo
zvono.
- Da su te prokleli, prokleli su te - reče. - Nek ti Bog oprosti grehe. Ali
ja sam živ zahvaljujući tebi i da sam ti dužan, dužan sam. A što sam
dužan, to ću platiti. Jer, vidiš, malo sam te slagao. Tebe i tvoje husite.
Da su znali istinu, ne bi me pustili na slobodu, sloboda bi me skupo
koštala. Lindenau je porodično ime, nosim ga u čast porodice i oca. Ali
ja sam kao malo dete ostao bez oca, a mati se ubrzo ponovo udala.
Stoga je jedini otac kojeg sam uistinu uvek imao i imam gospodin
Bartolomej Ajzenrajh. Govori li ti to nešto?
Rejnevan je klimnuo glavom, prezime jednog od najbogatijih
vroclavskih patricija zaista mu je mnogo govorilo. Vilkoš Lindenau se
nagnuo u sedlu i krvavo pljunuo na sneg.
- Ne bih to kazao niti sugerisao prestupniku, husitu ni neprijatelju -
nastavi obrisavši usne. - Ali ti svakako nisi došao u Vroclav kao
neprijatelj. Tebe je ipak, rekao bih, više privatna i lična stvar dovela
ovamo. Zato mogu da ti se odužim. Neću ti dati krov nad glavom i
sklonište, jer si ipak prekriven kletvom... Ali moći ću da ti
pripomognem...
- Zaista...
- Da bi nešto učinio u Vroclavu - štitonoša mu nije dao da završi -
treba imati novca. Bez novca si ovde niko. A kad imaš novac, onda
možeš da završiš šta god hoćeš, makar i ono najteže. Uz božju pomoć
izaći ćeš na kraj i sa svojim problemom, brate. Zato što ćeš imati novac.
Daću ti ga. Nemoj da se uvrediš jer ti zahvaljujem kao pravi Ajzenrajh.
Kao trgovac. Drugačije ne mogu, jer...
- Znam - Rejnevan se blago osmehnu. - Zato što sam proklet.

Drugi zračak sreće pogodio je Rejnevana ubrzo nakon podneva. Nije

ušao u grad zajedno s Lindenauom, imao je opravdanu bojazan da je
Svidnjička kapija, otvorena prema ugroženom jugu, pod budnim
nadzorom straže i drugih gradskih službi. Idući obalom Olave, stigao je
čak do Nikoline kapije, tu se izmešao sa seljacima koji su potegli u grad
s raznoraznom robom i inventarom - uglavnom živim - predviđenim za
prodaju. Na kapiji nije imao problema, stražari su uglavnom bili
smoreni i razlenjeni, malobrojni aktivni usmeravali su svu aktivnost na
kamčenje mita u vidu kokoške, guske ili komada slanine. Ubrzo nakon
što je u Crkvi Svetog Nikole zvonilo za sekstu, Rejnevan je već marširao
sa Sčepinom iza sebe, vukući konja za uzde, u pravcu centra grada,
umešan u masu drugih prolaznika i putnika koji su se uputili u tom
smeru.
I tek što je prošao Kobasičarsku, sreća mu se široko osmehnula. Od
uva do uva.
- Rejnevane? Ti li si?
Ispostavilo se da je identifikator bio mladić u crnom plaštu i filcanoj
kapi iste boje. Plećat i rumen kao seoski sluga i kao sluga široko
nasmejan. Držao je pod pazusima dva velika zavežljaja.
- Ahil... - Rejnevan savlada grč u grlu izazvan neočekivanim povikom.
- Ahil Cibulka!
- Rejnevan - mladić nalik na slugu osvrnu se oko sebe, osmeh naglo
nesta s njegovog rumenog lica. - Rejnevan od Bjelave. U Vroclavu, na
korak od Trga. Ko bi pomislio... Prokletstvo, ne stojmo na javnom
mestu. Hajdemo kod mene, u apoteku. To je blizu. Drži, pomoći ćeš mi
da nosim... Pažljivo!
- Šta ima tu?
- Tegle. S mastima.

Apoteka je zaista bila blizu, bila je smeštena u Kobasičarskoj, odmah

pored Solnog placa. Na znaku iznad ulaza bilo je predstavljeno nešto
što je podsećalo na gležnjastu šargarepu, ali ispod nje oslikan natpis,
Mandragora, ipak je izvodio iz zablude. Znak u suštini nije bio mnogo
impozantan, lokal mali i verovatno ne mnogo posećivan. U vreme kad
su održavali česte i žive kontakte, Ahil Cibulka nije imao ni znak ni
lokal. Radio je kod gospodina Zaharija Fogta, vlasnika renomirane
apoteke Kod zlatne jabuke. Očigledno je sada došao do sopstvenog
biznisa.
- Prokleli su te - Ahil Cibulka utvrdi činjenicu razmeštajući tegle po
apotekarskom pultu. - Bacili kletvu. U katedrali. U nedelju
Septuagesimae. Pre tri sedmice.
Rejnevanovo poznanstvo sa Ahilom Cibulkom počelo je 1419.
godine, ubrzo nakon što se Rejnevan bio vratio iz Praga prekinuvši
studije posle defenestracije i izbijanja revolucije. Cibulka je u to vreme
bio asistent u radnji Kod zlatne jabuke, pritom specijalizovan asistent.
Bio je unguentarius, odnosno specijalista za pripremu masti. Bezmalo
sve što je znao o mastima, Rejnevan je naučio od Cibulke. Masti su
spravljali i Ahilov otac i deda, pri čemu su obojica spravljali u Svidnjici,
a sam Ahil je bio Vroclavljanin prve generacije. Sam je pak imao običaj
da se definiše kao „pravi i čistokrvni Šlezanin”, a to je činio s
nadmenim ponosom, neko bi pomislio da su kožom obavijeni
protopreci Cibulki nastanjivali pećine pod Slenžom mnogo pre nego
što je u te krajeve stigla civilizacija. Međutim, ponos na sopstvene
korene pratio je ponekad nesnosan prezir prema nacijama koje je
Cibulka definisao kao „dođoške” - pre svega prema Nemcima. Rejnevan
se često kostrešio na Cibulkine poglede - ali danas je ipak shvatio da
apotekarov šovinizam može da mu bude vrlo koristan.
- Prokleli su te, jebeni Nemci - ljuti to ponovi Ahil Cibulka. - Čuo si
valjda za to? Eh, nisi mogao da ne čuješ. Pričalo se o tome u čitavom
Vroclavu. Kad bi te prepoznali u gradu...
- Ne bi bilo dobro kad bi me prepoznali.
- Ah, ne bi bilo. Ali ti se ne brini, Rejnevane, ja ću te sakriti.
- Daćeš sklonište prokletniku?
- Baš me briga za nemačke anateme! - Ahil se podiže. - Mi, to jest
šleski physici i pharmaceutici, moramo se držati zajedno, jer mi smo
jedan esnaf i jedna šleska konfraternija. Jedan za sve, svi za jednog! I svi
contra Theutonicos, protiv Nemaca. Tako sam se sebi zakleo nakon što
su te svinje nasmrt izmučile gospodina Fogta.
- Gospodin Fogt je mrtav?
- Ubili su ga, mater im njihovu. Zbog magije i štovanja đavola. Čista
sprdnja! Da, milostivi Zaharije je studirao malo Picatrix, malo
Necronomicon, Grand Grimoire i Arbatel, čitao malo Pjetra d’Abana,
Čeka d’Askolija i Majkla Skota... Ali magija?! Šta je on znao o magiji? Pa
meni bolje ide sa ovim igračkama! Gle!
Ahil Cibulka je vešto zažonglirao trima teglama, bacio ih uvis, raširio
ruke, zavrteo dlanovima i prstima. Tegle su počele samostalno da
kruže i vrte se, sve brže su pravile krugove i elipse u vazduhu. Apotekar
ih je pokretima šake usporio, a potom je sve tri delikatno spustio na
pult.
- Gle! - ponovi. - Magija! Levitacija, gravitacija. I ti sam, Rejnevane,
levitiraš, pa video sam jednom kako se razmećeš pred devojkama.
Svaka druga osoba zna neke čini i zaklinjalice, nosi amulet ili pije
eliksir. Pristoji li zbog toga mrcvariti ljude, paliti ih na lomači? Ne
pristoji. Zato pljujem na te njihove kletve. Daću ti sklonište. Ovde, iznad
apoteke, ima sobica, tamo ćeš stanovati. Samo nemoj da se motaš po
gradu: ako te prepoznaju, teško nama.
- Stvari stoje tako - Rejnevan promumla - da moram obići nekoliko
mesta...
- Ne savetujem ti.
- Moram. Da nemaš slučajno talisman, Ahile?
- Imam nekoliko. Na koji misliš?
- Na pantaleon.
- Ah! - Unguentarius se lupi po čelu. - U tome je stvar! Ha, istina, to je
rešenje. Nemam, doduše, ali znam gde može da se nabavi. To nije
jeftina stvar... Imaš li novac?
- Imaću.
- Ako ne danas, onda sutra? - domisli se Ahil Cibulka. - Dobro, ja ću
platiti, daćeš mi kasnije. Imaćeš svoj pantaleon. A sada hajmo u
gostionicu Kod Mavrove glave, poješćemo nešto, popiti. Ispričaćeš mi
doživljaje. Toliko se govorkalo da gorim od radoznalosti...

Upravo tako je, pre nego što se dan završio, srećnik Rejnevan imao u
Vroclavu izglede za novac i skrovište, dve stvari bez kojih ne može
nijedan zaverenik. Takođe je imao druga i saradnika. Jer iako je
Rejnevan prilično sažeo i veoma cenzurisao priču o svojim
dogodovštinama, Ahil Cibulka je bio pod takvim utiskom da je odmah
nakon što ju je saslušao, obećao dalekosežnu pomoć i saradnju u
svemu što Rejnevan namerava i planira.
A što se samog Rejnevana tiče, on je računao na to da ga dobar
period neće napustiti. A bio mu je veoma potreban. Morao je da stupi u
kontakt s kanonikom Otom Besom. To je povlačilo za sobom rizik. Oto
Bes je mogao biti praćen. A kuća Ota Besa pod opservacijom.
Sva nada, razmišljao je srećnik Rejnevan, blaženo i srećno padajući u
san u sobici iznad apoteke, na škripavom krevetu, ispod perine koja je
zaudarala na trulež, sva nada je u sreći koja mi u poslednje vreme ide
naruku.
I u pantaleonu.

Kad je Rejnevan okačio oko vrata i aktivirao amulet, Abil Cibulka je

razrogačio oči, otvorio usta i povukao se za korak.
- Isuse, Marija - uzdahnu. - Pu, pu. Šta ta prokletinja napravi od
čoveka... Dobro je da se ne vidiš.
Amulet pantaleon, lokalna specijalnost, izvorni proizvod vroclavske
magije, izmišljen je i stvoren samo s jednim ciljem: trebalo je da skriva
identitet onoga ko ga nosi. Da čini tako da onaj koji ga nosi izmiče
pažnji. Da ne bude opažen i primećen, da pogled stranaca preleće preko
njega, ne registrujući ne samo izgled već čak i prisustvo. Amulet je
nosio naziv po Pantaleonu iz Korbjele, jednom od prelata biskupa
Nankera. Prelat Pantaleon je postao poznat jer je po izgledu bio tako
pužasto običan, tako mišje siv i tako odvratno nikakav da ga je malo ko,
uključujući i samog biskupa, primećivao i obraćao pažnju na njega.
- Navodno - primeti unguentarius - nije dobro nositi predugo tu
stvarčicu. I prečesto.
- Znam. Koristiću je umereno i praviću pauze u nošenju. Hajdemo.
Bio je četvrtak, pijačni dan, na Solnom placu vladali su gužva, metež i
haos. Nije bilo komotnije ni na Trgu, gde su dodatno nekome nešto
radili na gubilištu, što je publici bilo veoma zanimljivo. Rejnevan i
Cibulka saznali su šta su i kome radili, prošli su, naime, kroz suknarsku
tržnicu, posle toga su preko Kokošjeg trga stigli u Obućarsku, zastrtu
drvenim gredama.
Na prozoru kanonika Ota Besa nije bilo žute zavese. Rejnevan je
smesta spustio glavu i ubrzao korak.
- Nova kuća i ured kompanije Fuger- dobaci preko ramena Cibulki
dok je brektao iza njega. - Znaš gde je to?
- Svi znaju. Na Novom trgu.
- Idemo. Ne okreći se.

Pantaleon je delovao uzorno - pre nego što je radnik zaposlen u

uredu uopšte usmerio pažnju na njega, Rejnevan je bio primoran da
podigne glas i tresne pesnicom o pult. A pre nego što se pojavio
činovnik kompanije Fuger, koga su pozvali radnici, Rejnevan je morao
da sačeka. I da se malo nervira. Ali vredelo je čekati. Ali ne i nervirati se.
Činovnik kompanije Fuger po držanju i liku više je podsećao na
kneza nego na činovnika i trgovca.
- Ma, svakako, svakako - ljubazno se osmehnu saslušavši zbog čega
klijent dolazi. - Njegova svetost Oto Bes je pre odlaska ostavio
određen... depozit u našoj firmi. Adresiran na cenjenog gospodina
Rajnmara fon Hagenaua. Ako sam dobro shvatio, vi ste upravo taj
gospodin Rajnmar?
- Upravo.
- Ne izgledate tako - činovnik se osmehnu još ljubaznije, popravivši
manžetne vezene zlatnim nitima na somotskom strukiranom vamsu,
odelu koje više odgovara knezu nego trgovcu. - Ne izgledate tako.
Kanonik Bes, dajući nam instrukcije, nije propustio da nam detaljno
opiše Rajnmara fon Hagenaua. Vi nikako ne odgovarate tom opisu.
Stoga mi dozvolite...
Činovnik je polako posegnuo u nedra i izvukao providnu plavičastu
pločicu zakačenu na kaišiću. Prislonivši je oku, odmerio je Rejnevana
od glave do pete. Rejnevan je uzdahnuo. Mogao je da pretpostavi. Za
svake čini postojale su antičini, za svaki amulet postojao je
kontraamulet. Za pantaleon je postojala visiovera. Periapt stvarnog
vida.
- Sve je jasno - reče činovnik sklonivši periapt nazad u nedra. -
Molim vas, za mnom.
U prostoriji u koju su ušli zid naspram zapaljenog kamina prekrivala
je velika mapa. Mapa Šlezije, Češke i Lužice. Rejnevanu je bio dovoljan
jedan pogled da shvati šta predstavljaju nacrtane linije, strelice i
krugovi oko gradova. Crvenim kružićima su, između ostalog, bili
označeni Svidnjica i Stšegom, a linija usmerena na jug poklapala se s
trasom povratka Kralovecovih Siročića u Češku. U oči su padale i linije
koje su spajale Češku s Lužicom - sa Žitavom, Budišinom, Zgoželecom. I
jedna debela, zavojita štrafta sa streličastim vrhom koja je bila duboko
zavučena u dolinu Labe, Saksoniju, Tiringiju i Frankoniju.
Činovnika kompanije Fuger očito je zabavljalo njegovo
interesovanje.
- Jan Kralovec i njegovi Siročići - priđe, pokaza - juče su, šesnaestog
dana februara, trijumfalno dočekani u Hradecu Kralove. Posle
sedamdeset tri dana pljačkanja i paljenja pohod je pobedonosno
okončan, stoga ta linija već može da se obriše s mape. Što se tiče
ostalih oznaka... Mnogo toga zavisi od rezultata skupa u Lučku u
Volinju. Od toga kako će se poneti Vitold. Od diplomatskog talenta
Andrea de Palatija, papskog izaslanika. Od toga da li će u Bratislavi doći
do pregovora između Zigmunda Luksemburškog i Prokopa Velikog... A
šta vi mislite? Hoćemo li brisati crvene linije i strelice s mape? Ili ćemo
crtati nove? Kakvo je vaše mišljenje, gospodine Rajnmare od Bjelave?
Rejnevan ga je pogledao u oči. Činovnik se osmehnuo. Jedino što je
bilo trgovačko na njemu bio je upravo osmeh. Simpatičan. Budio je
poverenje. Podsticao na poveravanje posla i novca. I otkrivanje tajne.
Ali Rejnevan nije bio voljan da otkriva. Činovnik Fugera je to odmah
shvatio.
- Razumem - nehajno klimnu glavom i prstima s prilično vrednim
prstenjem. - Ima stvari o kojima ne govorimo... Zasad. Da pređemo
onda na stvar.
Otvorio je sekreter.
- Kanonik Oto Bes - reče podigavši pogled - ukazao nam je poverenje
pred svoj odlazak. Ne bez razloga. Znao je da su kod Fugera bezbedni i
depozit i tajna. Ništa ne može primorati našu kompaniju da otkrije
poverenu tajnu.
- Stoga, evo depozita. Pismo Ota Besa, pečatirano, pečat netaknut. A
ovde je sto goldena koje je Oto Bes deponovao. I još sto koje moram da
vam isplatim u skladu s jučerašnjim nalogom gospodina Bartolomeja
Ajzenrajha... Hoćete li da prebrojite?
- Verujem vam.
- S pravom, ako smem da primetim. A ako smem da posavetujem,
nemojte odjednom da uzmete celu sumu.
- Hvala na savetu. Uzimam sve. Odjednom i odmah. Nemam nameru
da se vraćam ovamo. Stoga vas pozdravljam. Jer se više nećemo videti.
Činovnik Fugera se osmehnuo.
- Ko bi to znao, gospodine Rajnmare od Bjelave! Ko bi to znao!

Poverenje Ota Besa u kompaniju Fuger uopšte nije bilo beskrajno -

pismo, naime, nije bilo zaštićeno samo pečatom. Sadržaj je bio tako
vešto redigovan da ne bi mnogo otkrio osobi sa strane. U pismu nije
bilo ničega što bi moglo da predstavlja dokaz ili da na drugi način bude
iskorišćeno na štetu pošiljaoca. Ili adresata. Razbijanje koda oduzelo je
malo vremena čak i Rejnevanu, koji je, bilo kako bilo, dobro poznavao
kanonika.
- Znaš li možda - upita, ne podižući glavu - krčmu ili gostionicu u
Vroclavu u čijem nazivu je riba? Ahile?
- U Vroclavu - Ahil Cibulka se odvoji od brojanja moneta poslaganih
u stupce - ima stotinu krčmi. Riba, kažeš? Da razmislim... Ima krčma
AWštuke u Kovničkoj, ima Modar šaran u Novom gradu... Tu drugu ne
preporučujem. Hrana je užasna, neverovatno lako je dobiti po nosu... A
ima i Zlatna ribica... Preko Odre, u Olbinu...
 - Nedaleko od leprozorijuma i Crkve jedanaest hiljada deva -
dešifrova Rejnevan, i dalje pognut nad pismom. - Locus virginis, aha!
Sve mi je jasno. Zlatna ribica, kažeš? Moram da odem tamo, Ahile. I to
još danas. Posle večernje mise.
- Olbin posle večernje? Decidirano ti ne savetujem.
- Ali ipak moram.
- Mi moramo! - Unguentarius se protegnu, zakrckaše zglobovi u
laktovima. - Obojica. Ako budeš išao sam, možda uopšte nećeš stići
tamo. Da li ćemo se odatle vratiti čitavi, to je druga priča. Ali idemo
zajedno.
- Najpre, ipak - pogleda na stupce moneta na stolu - treba da
obezbedimo novac. Bogato ti je kanulo, veoma bogato, tako mi
zdravlja. Kada oduzmemo dug za amulet, tvoj imetak iznosi sto
devedeset tri rajnska zlatnika. Jesi li oteo nekoga ili šta? Jer ovo je
tačno kao otkup.

Slabo svetlo upaljene svetiljke otkrilo je da ima trojica napadača. Na

glavama su imali vreće s nagorelim otvorima. Jedan, pravi grmalj, bio je
visok sigurno sedam stopa, drugi je isto bio visok, ali mršav, s
majmunski dugim rukama. Treći se skrivao u mraku.
Daveći se krpom u ustima, otac Felicijan nije imao nikakvih zabluda.
Spijuniranjem i potkazivanjem naneo je štetu mnogim ljudima, veliki
broj ljudi imao je razloga da ga napadne, otme i iskali na njemu osvetu.
Okrutnu, sadističku osvetu, proporcionalnu doživljenoj šteti
prouzrokovanoj potkazivanjem. Otac Felicijan je bio svestan da će
napadači odmah početi da rade s njim razne strašne stvari. Ambar na
padini u koji su ga odvukli savršeno je odgovarao za obavljanje takvih
radnji.
Altarista nije imao ni zablude ni nade. Niti drugog izlaza osim da se
prepusti punom i sumanutom riziku. Uprkos vezanim rukama, skočio
je kao na opruzi, pognuo glavu kao bik i jurnuo u pravcu vrata.
Razume se, nije imao šansi. Jedan od otmičara zgrabio ga je
gvozdenom rukom za okovratnik. Drugi ga je silovito tresnuo po
krstima. Nečim tvrdim kao gvožđe. Udarac je bio tako snažan da je ocu
Felicijanu oduzeo dah i kontrolu nad nogama, momentalno i tako naglo
da mu se na sekund činilo da leti, da se podiže u vazduhu. Stropoštao
se na pod, mekan kao vreća kučina.
 Svetlost svetiljke se približila. Obamrli altarista je kroz suze video
trećeg napadača. On nije bio maskiran. Lice mu je bilo svakidašnje i
nikakvo. Baš nikakvo.
U ruci je držao dug i debeo korbač. Korbač je očito bio težak. I
metalno je zveckao. Otac Felicijan je čuo zveket kad mu je napadač
primakao korbač uz lice.
- To čime si maločas dobio - glas napadača činio mu se poznat - to je
dvadeset zlatnih rajnskih florena. Možeš tim novcem da dobiješ još
nekoliko puta. A možeš da ga imaš kao svojinu. Izbor je na tebi.

Rejnevan je znao za Zlatnu ribicu iz vremena kad je bio na praksi u

Leprozorijumu jedanaest hiljada deva. Zbog čega je gostionica locirana
nedaleko od poznanjskog druma upravo tako nazvana, ostalo je kao
tajna njenog vlasnika, ili bolje rečeno njenih vlasnika - gostionica je,
naime, po tradiciji još iz vremena Henrika Probusa, mnogo njih
promenila. U svakom slučaju, bilo je zaludno tražiti ribicu - zlatnu ili
neku drugu - na znakovima ili u dekoru. Krčma uopšte nije imala znak,
a glavni element dekora bio je ogroman preparirani medved. Medved
je stajao u krčmi otkad pamte najstariji posetioci, s godinama sve više
propadajući zbog moljaca. Moljci su takođe bili zaslužni i za
obelodanjivanje jedne tajne: ispod krzna koje su izgrizli na kraju su se
promolili debeli šavovi, demaskirajući životinju kao veštačku
tvorevinu, vešto složenu od nekoliko manjih medveda i drugih manje
ili više slučajnih elemenata. Međutim, ta činjenica nije uzbudila
posetioce i nije im smetala.
Te večeri takođe je malo ko u Zlatnoj ribici obraćao pažnju na
medveda. Sva pažnja gostiju u tesno ispunjenoj prostoriji bila je
usmerena na pivo i kuvano vino, kao i na, uprkos postu, masna
mesišta. Ovo poslednje je, pečeno na ćumuru, ispunjavalo lokal milim
mirisima i neprozirnim dimom.
- Tražim... - Rejnevan se suzdrža od kašlja, protrlja suzave oči. -
Tražim čoveka po imenu Hempel. Grabiš Hempel. Znam da je često
ovde. A danas?
- Zar sam ja - krčmar ga pogleda kroz dim - čuvar brata svog?
Tražite, pa ćete i naći.
Rejnevan se već spremao da počasti krčmara nekom sličnom
biblijskom sentencom, ali mu je Ahil Cibulka nakašljavanjem sugerisao
drugo rešenje. Stoga je iz vrećice izvukao zlatni floren i pokazao
krčmaru. Krčmar više nije citirao Bibliju. Glavom je pokazao ugao
gostionice. Za stolom, čija je površina bila prekrivena bocama i
bokalima, sedele su tri vrlo slobodno odevene - ili bolje rečeno
razgolićene - žene. I četvorica muškaraca.
Nisu stigli da priđu. Rejnevan je osetio kako ga nešto priteruje uz
šank. Nešto veliko. I smrdljivo. Kao preparirana maskota lokala. S
mukom se okrenuo.
- Novi ljudi - užasno zaudarajući na crni luk i loše svareno meso,
oglasi se veliki i kosmati tip s košuljom napola izvučenom iz pantalona.
- Novi ljudi ovde plaćaju pristup. Takav je običaj. Hajde, zazveckaj
kesom, gospodičiću. I naruči turu, ožedneli smo.
Kamaradi kosmatog, njih trojica, zacerekali su se. Jedan je
stomakom gurnuo Ahila Cibulku. On je, za promenu, smrdeo posno. Na
ribu.
- Gazda - Rejnevan klimnu. - Pivo za ovu gospodu. Po kriglu.
- Po kriglu? - kosmati mu prohripa u lice. - Po kriglu? Vređaš
odranskog ribolovca? Radnog čoveka? Naruči burence, kurtonu jedan!
Smrade jedan! Gradska uštvo!
- Idi, dobri čoveče - Rejnevan blago zaškilji. - Odmakni se. Ostavi nas
na miru.
- Ili šta?
- Nemoj da me iskušavaš.
- Štaaa?
- Zavetovao sam se da neću tući ljude u postu.
Malo je potrajalo pre nego što je kosmati složio kockice, pre nego
što je zaurlao, pre nego što je zamahnuo pesnicom za udarac. Rejnevan
je bio brži. Zgrabio je bokal sa šanka i razbio ga kosmatom o facu,
oblivši ga pivom i krvlju. Odmah je, iskoristivši zalet, šutnuo drugog
klipana u međunožje. Cibulka je trećem smrskao nos bokserom koji je
smotreno poneo na put, četvrtom je zabio pesnicu pod rebra i obalio
ga na kolena. Kosmati je pokušavao da ustane, pa ga je Rejnevan
preživelom drškom bokala opalio po čelu, a videvši da je to malo,
ponovio je tako da su mu u šaci ostali samo komadići gline i gleđi.
Pribio ga je leđima uz šank, izvukao štilet.
- Skloni nož! - zaurla krčmar pritrčavši sa slugama. - Skloni nož,
mangupe! I gubi mi se odavde! Da vas ovde više nisam video, protuve!
Ološi! Kavgadžije! Da niste nogom ovde kročili! Napolje, kažem vani!
- Pa oni su počeli...
 - Oni su stalni gosti! A vi ste stranci! Probisveti! Tornjajte se
odavde! Raus! Raus, kažem!
Izgurali su ih na trem, vređajući ih i bubajući palicama. A s trema na
dvorište.
Gosti su imali zabavu, plakali su od radosti, dame su se tanko
zacenjivale. Preparirani medved posmatrao je incident jednim
staklenim okom. Drugo mu je neko iskopao.

Nisu otišli daleko, već tako, u suštini iza ugla staje. Čuvši iza sebe
tihe korake, obojica su se okrenuli kao opareni. Rejnevan sa štiletom u
ruci.
- Polako - muškarac kojeg su videli unutra, za stolom u ćošku, među
bokalima i devojkama, podiže ruke. - Polako, bez gluposti. Ja sam
Grabiš Hempel.
- Zvani Alerdings?
- Allerdings. Dabome. - Muškarac se ispravi. Bio je visok i mršav,
imao je dugačke majmunske ruke. - A vi po kanonikovom nalogu, rekao
bih. Ali kanonik mi je rekao za jednog. Ko je od vas taj jedan?
- Ja.
Alerdings ispitivački pogleda u Rejnevana.
- Veoma glupo si postupio - reče - došavši ovde i ispitujući. Još
gluplja je bila ta svađa. Ovamo često zalaze agenti, mogli su te
zapamtiti. Premda, ruku na srce, tvoju fizionomiju... nije lako zapamtiti.
Bez uvrede.
- Ne vređam se.
- Vraćam se unutra - Alerdings pomače mršava ramena. - Neko je
mogao videti kako izlazim za vama, a mene je lakše zapamtiti. Sutra
ćemo se videti. U Milickoj, u podrumu Grešnikovo zvono. Za vreme
terce. A sada zbogom. Gubite se odavde.

Videli su se. Devetnaestog februara, u subotu pre Reminiscere

nedelje. U Milickoj ulici, u podrumu Grešnikovo zvono, koji su uglavnom
posećivali livački šegrti, a koji je sada, u vreme terce, bio prazan.
Rejnevan je odmah na početku hteo da okolišno objasni o čemu se radi.
Alerdings to nije dozvolio.
- Detaljno znam - prekinu ga, pre nego što je Rejnevan stigao da
razradi stvar - o čemu se radi. Detalje mi je izložio naš zajednički
poznanik, kanonik Bes, doskora prepozit u katedralnom kaptolu.
Učinio je to, priznajem, s velikom mrzovoljom, odlučan da zaštiti tebe i
tvoje tajne. Ali znao je, ipak, da bez toga ne bih mogao da pripremim
akciju.
- Dakle, upoznao si se s detaljima - Rejnevan pogodi. - A akciju si
pripremio. Pređimo onda na pojedinosti. Vreme leti...
- Što je brzo - Alerdings ga hladno prekinu - to je i kuso, kako ono
kažu kod vas. Pre detalja bi valjalo razmotriti jedan opštiji problem.
Koji bi mogao da ima uticaj na detalje. I to suštinski.
- Kakav problem?
- Da li isplanirana akcija uopšte ima smisla.
Rejnevan je neko vreme ćutao, zanimajući se čašom.
- Da li akcija ima smisao - ponovi konačno. - Kako predlažeš da to
utvrdimo? Da glasamo?
- Rejnevane - Alerdings nije spustio pogled. - Ti si husit. Ti si
izdajnik. U ovom gradu si omraženi neprijatelj, nalaziš se u samom
središtu neprijateljskog logora. Budiš odbojnost kao krivovernik,
otpadnik od vere na kojeg su pre jedva četiri nedelje, uz udaranje
zvona, u ovom gradu bacili anatemu. Ti si ovde lovna divljač, jagnje
usred vučjeg čopora, svi te vrebaju i love. Zato što će onaj koji te ubije
steći slavu, divljenje, prestiž, razrešenje grehova, zahvalnost vlasti,
novčanu nagradu i uspeh kod lepšeg pola. I na kraju će te uloviti,
momče. Neće te spasti magija kojom se maskiraš, postoje rešenja za
magiju kad se dobro zagleda, ispod kamuflaže se vidi tvoja prava faca.
Kada te prepoznaju na ulici, masakriraće te tokom čina linčovanja. Ili
će te uhvatiti živog i srediti na gubilištu. Tako će biti, svaki novi dan
boravka u Vroclavu neizbežno vodi ka tom trenutku. A ti, umesto da što
pre hvataš maglu, hoćeš da poduzmeš sumanute radnje. Odgovori mi
onda, iskreno, ako je to moguće, ima li to smisla.
- Ima.
- Shvatam... - Sada je došao red na Alerdingsa da malo ćuti. - Sve mi
je jasno. Radi spašavanja devojke u nevolji spremni smo na svaku
opasnost. Na svako ludilo. Cak i na ono kojim se ništa neće postići.
- Neće?!
- Prateći tipa koji je naša meta, malo sam ga upoznao. Njegov
karakter. I kazaću ti šta mislim: ništa nećeš dobiti od njega. Tip će te ili
izdati i otkriti ili slagati i nasamariti, poslati da tražiš tu svoju Jutu
negde preko izmišljenih gora.
 - Na nama je - Rejnevan nije spustio pogled - da se pobrinemo da se
boji da tako postupi.
- To se može srediti - osmehnu se Alerdings, prvi put od početka
razgovora. - Dobro, šta sam imao da kažem, kazao sam, sada je začelo
vreme da pređemo na detalje. Da ne gubimo vreme: oslanjajući se na
dragocene smernice kanonika Besa, saznao sam ono što treba. Znam
gde, znam kada, znam kako. Znam i da ne možemo bez pomoći. Dakako
nam je potrebna treća osoba. I to ne onaj tvoj apotekar, jer ono što
ćemo preduzeti nije stvar za apotekare. Ovde svakog časa treba da se
pojavi jedan Jan Kminek. Sam si kazao da treba da se pobrinemo da se
naš klijent boji. A Jan Kminek je izvrstan stručnjak. Pravi virtuoz u
izbijanju zuba.
- Čemu onda - Rejnevan podiže obrve - sva ona pređašnja
krasnorečivost kad si znao da ionako neću odustati? Inače ipak ne bi
angažovao virtuoze.
- Osećao sam obavezu da popričamo. A umem i da predviđam.

Jan Kminek bio je ljudeskara visoka sedam i kusur stopa, prava

grdosija. Grdosija se pozdravio, popio pivo, podrignuo. Uporno se
trudio da ostavi utisak neotesanog prostaka. Ali govor ga je ipak
odavao. I inteligentne iskrice u očima dok je slušao.
- Radićemo pri Svetom Mavrikiju - konstatovao je kad je saslušao. -
Radi se o Valoncu? Ne volim baš da se kačim sa čarobnjacima.
- Nećeš se kačiti.
- Likvidacija?
- Ne baš. Trebalo bi samo nekoga prebiti.
- Teško? S trajnim posledicama?
- Nije isključeno.
- Jasno. Moja tarifa je četvrt grivne srebra. Ili ekvivalent u bilo kojoj
valuti. Može?
- Može.
- Kad treba obaviti? Ja sam radan čovek...
- Znamo. I virtuoz.
- Radim u pekari - Jan Kminek izrazito naglasi. - Moram da uzmem
slobodan dan za to. Zbog toga i pitam kada.
- Za tri dana - reče Alerdings. - U utorak. Biće pun mesec. Naš klijent
preferira utorak i svede noći.
 •

Oslonjen leđima o stub, otac Felicijan je brektao, jaukao, stenjao.

Osećaj u nogama mu se polako vraćao, malaksalost je ustupala mesto
sve većem bolu. Toliko nesnosnom bolu da ga je ometao pri
koncentraciji. S naporom je povezivao i shvatao šta mu govore. Stoga
je napadač koji je stajao nad njim, onaj s licem svakidašnjim do
odvratnosti, morao da ponavlja. Bilo je očigledno da ga to ljuti.
- Inkvizicija je - siktao je - odvela devojku i drži je zatvorenu u
tajnosti. Gospođicu Jutu Apoldu. Moraš da saznaš gde je zatvorena.
- Dobri gospodine - zašmrca otac Felicijan. - Kako ja to da učinim?
Pa ja sam bedni crv... Nemam nikakav značaj... A to što služim kod
biskupa? A ko sam ja kod biskupa? Sluga, ništavan lakej... A to što vama
treba, gospodine, pa to nije stvar biskupa, već Svetog oficijuma... Šta ja
imam sa Oficijumom, s njihovim tajnim stvarima? Šta ja mogu da znam
o tome?
- Možeš da znaš - siknu napadač - onoliko koliko prislušneš, zvirneš i
nanjušiš. A nije tajna to da si majstor u toj oblasti. Malo je onih koji su ti
ravni u prisluškivanju, zavirivanju i njuškanju.
- Ko sam ja? Ja sam sluga... Ja sam niko! Pobrkali ste me s nekim...
- Nisam te pobrkao. Ti si Hanis Gvizdek, popularno nazvan Vaška.
Sada otac Felicijan, biskup te je načinio altaristom u dvema crkvama
odjednom, u Svetoj Jelisaveti i u Svetom Mihailu. Kao nagradu za
špijuniranje i potkazivanje. Zar ne, oče ispovedniče? Potkazivao si
kanoniku Besu, potom si potkazivao Besa. Sada potkazuješ Tilmana,
Lihtenberga, Boršnica i druge. Biskup ti za potkazivanje obećava dalju
karijeru, napredak u hijerarhiji, dalje primamljive prebende. Šta misliš,
hoće li biskup ispuniti obećanja? Kad sazna istinu o tebi? To što se
kurvaš s Valonkama, i to za vreme posta, biskup će ti sigurno oprostiti.
Ali šta će učiniti kad sazna da potkazuješ i njega, biskupa, s ništa
manjim žarom? Inkvizitoru Gžegožu Hejnčeu?
Otac Felicijan glasno je progutao pljuvačku. Dugo ništa nije govorio.
- Ono što želite da znate - promumla konačno - tajna je stvar
inkvizicije. U vezi s jeresi. Velika tajna...
- Velike tajne - napadač je bio čujno iziritiran - takođe mogu da se
nanjuše. A što je veća tajna, to je veća nagrada. Pogledaj, ovde ima
dvadeset rajnskih. Dajem ti ih, tvoji su, kada te budem pustio, možeš ih
uzeti. Bez ikakvih obaveza. Ali ukoliko mi obezbediš informacije,
ukoliko me zadovoljiš njima, dobićeš pet puta više. Sto florena,
Gvizdek. To je pet puta više od prebendi koje sad godišnje imaš od
obeju tvojih altarija. Stoga razmisli, preračunaj se. Možda ipak vredi
truda.
Otac Felicijan je progutao pljuvačku po drugi put, a oči su mu
sevnule kao u lisice. Napadač prosečnog izgleda sagnuo se nad njim,
osvetlio lice svetiljkom.
- Ali ipak znaj - procedi - ukoliko izdaš... Ukoliko mene prodaš,
ukoliko mene uhvate... Ukoliko me snađe bilo šta loše, ukoliko se
razbolim, otrujem hranom, udavim ribljom kosti, utopim u blatu ili
padnem pod brza kola... Onda, ispovedniče, možeš biti siguran da će
određeni dokazi doći do ljudi kojima si naneo štetu. Kojima i dalje
pokušavaš da naškodiš. Među tim drugim i do Jana Snesheviča,
biskupovog vikara. Vikar je vatren čovek, ti to dobro znaš. Kad sazna za
neke stvari, izvući će te iz Odre, Gvizdek. Neće proći ni tri dana, izvući
će tvoj nabrekli leš kod Sokolnickog jaza. Shvataš to, zar ne?
Otac Felicijan je shvatao. Zgrčio se i usrdno klimao glavom.
- Imaš deset dana da prikupiš informacije. To je krajnji rok.
- Potrudiću se... Ako uspem...
- Bolje bi ti bilo da uspeš. Bolje za tebe. Jasno? A sada si slobodan,
možeš da ideš. Aha, Gvizdek...
- Da, gospodine?
- Ne vucaraj se noću. Računam na tebe, pa bi bila šteta kad bi ti ovde
negde prerezali grkljan.

Na prozoru kuće Ota Besa u Obućarskoj i dalje nije bilo žute zavese.
Uostalom, Rejnevan nije očekivao da je vidi tamo. Nije zbog toga tu
došao. Jednostavno se zadesilo da mu je put išao preko Obućarske.
- Znaš li kuda je otišao kanonik? Kući, u Rogov?
- Allerdings - potvrdi Alerdings. - Nije isključeno da ga dugo neće biti.
U Vroclavu je nastalo neprijatno okruženje za njega.
- Ja sam malkice kriv.
- Možda će ovo uvrediti tvoju gordost - Alerdings ga pogleda preko
ramena - ali kazaću ti: previše laskaš sebi. Ukoliko si i bio izgovor, bio
si samo jedan od mnogih. I to ne najvažniji. Biskup Konrad već neko
vreme krivo gleda kanonika Ota, stalno je tražio priliku da mu pravi
zvrčke. Na kraju je, zamisli, pročeprkao po genealogiji i zaključio da je
kanonik Poljak. Nije on nikakav Bes, objavio je, već Bjes. Najobičniji
poljski Bjes. A poljskim Bjesovima nema mesta u vroclavskoj dijecezi.
Poljski Bjes je bacio oko na prelaturu u katedrali? Nek ide u Gnjezno ili
Krakov, i tamo ima katedrala.
- Ako ćemo precizno, Poljska ima katedrale još i u Poznanju,
Vloclavku, Plocku i Lavovu. A porodica Bes, opet preciznosti radi, nije
poljskog porekla. Vode poreklo iz Hrvatske.
- Hrvatska, Poljska, Češka, Srbija ili neka tamo Moldavija - Alerdings
napući usne - to je biskupu sve isti đavo, isti Bjes i isto govno. Sve
slovenske nacije. Neprijateljske. Rđavo nastrojene prema nama,
dobrim Nemcima.
- Ha-ha. Vrlo smešno.
- Nego šta. A znaš li šta je paradoks?
- Ne znam.
- To što, škodeći kanoniku, biskup škodi sam sebi. Oto Bes je u
vroclavskom kaptolu bio praktično jedini koji je podržavao biskupa u
vezi s neograničenom vlašću pape; ostali prelati i kanonici sve
otvorenije deklarišu se za koncilijarizam. Biskup se intrigama rešava
pristalica, to se može loše po njega završiti. Sabor u Bazelu je sve bliži.
Taj sabor može doneti mnoge promene... Da li ti mene slušaš? Šta radiš
tamo?
- Čistim cipelu. Zgazio sam u govno.

Vroclav je od proleća 1428. godine bio ostrvo u moru rata, oaza u

pustinji ratne destrukcije. Premda ograđena od sveta tokovima Olave i
Odre, premda branjena moćnim zidinama, šleska metropola bila je
daleko od kupanja u blaženom luksuzu bezbednosti i sigurnom sutra.
Vroclav se previše dobro sećao proteklog rata. Sećanje je bilo živo i
toliko realno da je bilo bezmalo opipljivo. U njemu su živeli odblesci
zapaljenog Bžega, Ričina, Sobotke, Gnjehovica, Srode i jedva dve milje
udaljenih Konta. Vroclav se sećao početka maja, kad je s gradskih
zidina posmatrao armiju Prokopa Velikog očima suzavim od dima
zapaljenih Žernjika i Muhobora. A šest nedelja je prošlo otkad su s juga,
niz Odru, išli Siročići, kako su sva zvona metropole u grozi najavljivala
njihov dolazak u Olavu, udaljenu jedva dan puta.
Vroclav je bio ostrvo u okeanu rata, oaza u pustinji ruševina i
pepela. Zemlje južno od Vroclava postale su opustošeno zgarište. Iza
zidina Vroclava, koje su u mirna vremena bile sklonište za petnaest
hiljada ljudi, sada je azil potražilo bezmalo još toliko. Vroclav je bio
pretrpan, egzistirao je u gužvi. U atmosferi nesigurnosti i opasnosti. U
auri parališućeg straha. I sveopšteg potkazivanja.
Krivicu su svi snosili: biskup, prelati, inkvizicija, gradska vlast,
patricijat, vitezovi, trgovci. Svi. Oni za koje je stvarno bila bitna
bezbednost grada. Oni koji su iza svakog ćoška videli husitskog špijuna
i s jezom se prisećali minule godine: izdajstvom otvorenih kapija
Frankenštajna i Rihbaba, podmuklošću osvojenog zamka na Slenži,
zavera u Svidnjici, diverzije u Klodskom. Oni koji su računali da će
hajka na špijune isterati iz jazbine one prave i istinske. I oni koji nisu
verovali ni u kakve špijune, ali kojima je veoma odgovarala psihoza
straha. Svi su podstrekivali na potkazivanje, jačajući strah i nemir,
dovodeći do toga da se panika vraćala kao rikošet mržnje i progona.
Izdajnici, čarobnice i husiti ipak su mogli da se skrivaju svuda, iza
svakog ćoška, u svakom uglu, pod bilo kojom maskom. Svako je bio
sumnjiv: susetkinja jer nije pozajmila sito, dućandžija jer je vratio
kusur opsečenim grošem, stolar jer je pričao gadosti o župniku, župnik
jer je pio, obućar jer nije pio. Katedralni nastavnik, učitelj Silder,
neosporno je zasluživao da bude potkazan jer se na zidinama motao
oko lumbarde. Vredan potkazivanja bio je, van svake sumnje, većnik
Sojerlajn, jer je užasno prdnuo u crkvi tokom nedeljne mise. Bio je
sumnjiv gradski pisar, mladi gospodin Albreht Strubič, jer iako je bio
bolestan, ozdravio je. Sumnjiv je bio Hans Plihta, gradski stražar, jer je
bilo dovoljno pogledati mu u facu i pogoditi da je pijanica, kurvar,
podmitljivac i prodana duša.
Sumnjiv je bio žongler-joculator jer je izvodio trikove i neslane šale,
sumnjiv je bio tesar Kozuber jer se smejao tim šalama. Sumnjiva je bila
gospođica Jadviga Bančovna jer je uvijala kosu i nosila crvene čizmice.
Gospodin Ginterode jer je preterano koristio ime.
Sumnju je bio budio kožar, jer je smrdeo. I prosjak, jer je još gore
smrdeo. I Jevrejin. Jer je bio Jevrejin. A sve što je loše jeste, naravno,
zbog Jevreja.
Pristizala su potkazivanja i delacije, konjunktura se sama obrtala,
rastući kao zakotrljana lopta od snega. Brzo je došlo do toga da su
najsumnjiviji postali oni koje niko nije potkazivao. Stoga su neki,
znajući za to, potkazivali sami sebe. I najbliže rođake.
Bilo bi čudno da se u toj poplavi potkazivanja nije našla nijedna
denuncijacija Rejnevana. Ali našla se. I to ne jedna.
 •

Ulovili su ga na Solnom placu dok ga je prelazio, provlačeći se među

tezgama, idući na doručak. Doručkovao je svaki dan u krčmi Kod
Mavrove glave. Redovno. Previše redovno.
Ulovili su ga, izvili mu ruke, pribili ga uz tezgu. Bilo ih je šestorica.
- Rajnmare Bjelau - ravnodušno reče komandant trljajući ravan nos
zastrašujuće izobličen bolešću. - Uhapšen si. Nemoj da pružaš otpor.
Nije pružao. Jer nije mogao. U glavi mu se vrtelo, zbog prepada je bio
kao u snu, nije baš shvatao šta se zbilo. Juta, razmišljao je grozničavo i
neskladno. Juta. Altarista Felicijan će pronaći mesto gde je Juta
zatvorena. Ali kako da ja stupim u kontakt sa altaristom? Ako sam i
sam zatvoren? Ili mrtav?
Masa se već okupljala i zgušnjavala naokolo.
- Hajde - klimnu onaj sa izobličenim nosom. - Ptičicu u okove. Vežite
ga.
- Vežite, vežite! - prodra se kroz gomilu sedi klipan u kožnom žaketu
i s mačem pri ruci, u društvu nekoliko naoružanih. - A kad ga vežete,
udaljite se. Jer on je naš. Pratimo ga već nekoliko dana. Požurili ste,
svaka čast. Ali sada ga predajte nama. Naše pravo je preče.
- Kako preče? - Nos se podboči. - Po čemu je preče? Ovo nije Tumski
ostrov, ovo je Vroclav! A u Vroclavu nema ničeg prečeg od gradskog
saveta, u Vroclavu savet vlada. Ja sam zatvorenika uhapsio po
naređenju gospode iz saveta i vodim ga u većnicu. U pravu ste da sam
požurio. A vi ste zakasnili! Vi ste na gubitku, trebalo je ranije da
ustanete. Ko rano rani, dve sreće grabi! Zato se gubite odavde, gos’n
Fon Hunte. Ne smetajte mi dok radim!
- U Vrociavu vlada biskup - odvrati mu Kučera fon Hunt. - Namesnik
kralja Zigmunda, tvog gospodara, ćifto, i čitavog tvog saveta. A ja ovde
predstavljam biskupa lično, zato pazi, većnički potrčko, kome se
obraćaš. Koga teraš odavde. Ja imam naređenje da uhapšenog
odvedem u biskupov dvorac...
- A ja u većnicu!
- To je - Kučera gnevno ponovi - crkvena stvar i šta većnicu boli
kurac za nju? Hajde, miči se.
- Ti se miči!
Kučera fon Hunt je zarežao, zabrektao, stavio ruku na mač. U tom
trenutku je, iz sve gušće nasrnule i glasnije gomile, iskočila - ili bolje
rečeno izletela - sitna figura u surom halatu. Pre nego što je bilo ko
uspeo da reaguje, figura se u zaletu bacila na Rejnevana, istrgla ga iz
stiska lakeja i obalila s nogu, prignječivši ga uz zemlju. Iznenađeni
Rejnevan gledao je pravo u figurine oči. Sivo lice, nikakvo i neizmerno
svakidašnje. Iz svakidašnjeg nosa i svakidašnjih usta tekla je krv. I neka
odvratna lepljiva izlučevina.
- Ja ću istresti sline na njih - promrmlja mu figura pravo u uvo,
mekim ženskim altom. - A ti beži...
Većnički lakeji i ljudi Fon Hunta strgli su ženu s Rejnevana, cimajući
je, trzajući i tresući njome kao lutkom. Žena se iznenada obesila u
njihovim rukama, zakovrnula očima. Spazmatično se raskašljala,
zagrcnula, zahripala. I naglo zakrkljala, pljunula i istresla sline. Vrlo
obilno i odveć raštrcano. Krv i sluzave sline gusto su išarale lica i odeću
ljudi oko nje.
- Presvetla Marija! - zaurla neko iz svetine. - To je bolest! Mors!
Mors!
Nije bilo potrebe da ponavlja. Svi su znali šta je mors nigra, crna
smrt, svi su znali kako se treba braniti od crne smrti. Princip je bio
jednostavan, pravilo jedno, glasilo je: fuge, beži. Svi su se - nakupci,
prolaznici, lakeji, naoružani biskupovi ljudi, Nos, Fon Hunt - bacili u
paničan beg, prevrćući i gazeći jedni druge. Solni plac je opusteo u
jednoj sekundi.
Ostao je samo Rejnevan. Lekar. Klečeći nad zaraženom.
Pokušavajući da joj otvori usta, da joj olakša, ukloni sluz i zgrušanu krv
koje su joj blokirale grlo. Za to nema nijedne zaklinjalice, razmišljao je
grozničavo i haotično. Nijedna zaklinjalica, nikakve čini, nijedan
amulet. Nikakva magija ne leći, nijedna ne štiti od zaraze plućnim
oblikom čume... Ovo je svakako plućni oblik, nema sumnje, klasični
simptomi, premda... Ona nema groznicu... Čelo joj je hladno... I telo...
Grudi... Kako je to moguće? Ovde nešto ne štima...
Žena svakidašnjeg lica odgurnula je njegove ruke.
- Umesto što me pipkaš - izgovori mirno i jasno - beži, nesrećni
glupane. Brzo. Pre nego što skontaju da je to bila iluzija.
Nije mu trebalo ponavljati dva puta.

Da je rešio da klisne iz Vroclava iz istih stopa, peške, s jednim

tankim žaketom na leđima, pošlo bi mu za rukom. U gradu su vladali
panika i metež, bežanje je imalo odista velike šanse da uspe. Ali
Rejnevanu je bilo žao imetka i dorata inohoca kojeg je dobio na poklon
od Đerške de Virsing. Pokazalo se da nije kadar da, ne trepnuvši okom i
bez žala, ostavi materijalna dobra. Ukratko, materijalizam ga je
upropastio. Kao i mnoge pre njega.
Uhvatili su ga u staji. Saleteli u trenutku dok je sedlao konja. Nije bilo
ni govora o otporu. Bilo ih je previše, s podjednakim uspehom mogao
bi da se oproba u borbi protiv storukog Brijareja. U lako predvidljivom
finalu Rejnevan je imao džak preko glave i kanap oko ruku i nogu.
Zatim su ga podigli i poput zavežljaja bacili na kola. I zatrpali nečim
mekanim ali teškim, verovatno ritama.
Korbač je opalio, zaškripale su osovine, kola su poskočila i
zakotrljala se po ulici popločanoj kamenjem. Zatrpan gomilom rita,
Rejnevan je psovao i pljuvao sebi po bradi.
Počeo je put u nepoznato.
Treče poglavlje

u kojem se potvrđuje izreka i proizlazi da svet ipak jeste mali

- Rejnevan, naime, svaki čas naleće na poznanike.

Kola kojima su ga vozili poskakivala su i zanosila se po džombama,

tandrčući pritom kao da će se svakog časa raspasti. Rejnevan, isprva
doživljavajući kao torturu gomilu dronjaka i asura, koji su ga gnječili i
jedva dozvoljavali da diše, a vinovnike sočno psujući, brzo je promenio
pogled. Onesposobljen pod hrpom, nije se odbijao od bokova
sumanuto brzog vozila, ali osećao je i čuo lupanje drugih predmeta,
sigurno burencadi i lestvica, koji su haotično leteli po celoj
unutrašnjosti, svaki čas se koturajući iznad njega. Međutim, vožnja je
bila takva da su zubi cvokotali i zvonili čak i ispod čaure od rita.
Koliko je trajala ta divljačka jurnjava, teško je bilo proceniti. U
svakom slučaju dugo.

Izvukli su ga ispod dronjaka i nonšalantno zbacili s kola na zemlju. Ili

bolje rečeno - u blato, jer je odeća odmah počela da upija vodu.
Bezmalo iz istih stopa i podjednako nonšalantno su ga podigli i trzajem
mu strgli vreću s glave. Kad su ga gurnuli, udario je leđima o točak.
Bili su u jaruzi, na izbočenjima padine još se beleo sneg. Ali je
vazduh ipak već mirisao na proleće.
- Jesi li dobro? - upita neko. - Čitav?
- Pa vidi se da je čitav. Ipak stoji na sopstvenim nogama. Dajte pare
kao što smo se dogovorili.
 Okruživali su ga različiti ljudi - na prvi pogled mogao je da ih podeli
u dve grupe, čak dve kategorije. Jedni su se odmah mogli kvalifikovati
kao lokalni kriminalci i secikese, lupeži iz bandi i gangova, od kojih su
brojni terorisali vroclavsku periferiju. Upravo su ga oni, nije bilo
nikakve sumnje, oteli u staji i odvezli iz grada na kolima. Da bi ga sada
predali ovim drugim. Isto banditima, ali tobože druge klase.
Najamnicima.
Nije imao vremena za dalju analizu. Uhvatili su ga, posadili na konja,
zglobove mu privezali za obluke na sedlu i dodatno su mu sputali ruke
kaišem koji su mu dvostruko provukli ispod pazuha. Krajeve kaiša
uhvatila su dvojica konjanika, jedan s desne, drugi s leve strane. Ostali
su ih tesno okružili. Konji su frktali i topotali. Neko ga je ćušnuo nečim
tvrdim po leđima.
- Krećemo - čuo je. - Samo bez gluposti. Inače ćemo ti polomiti
vilicu.
Glas mu se učinio poznat.

Obilazili su gradove i utvrđenja, ali ne u dovoljno širokom luku da

onemoguće Rejnevanu da se orijentiše na terenu. Koji je toliko dobro
poznavao da je mogao da raspozna zvonik parohijske Crkve Svetog
Florijana u biskupskom Vjonzovu. Vozili su ga, dakle, niskim drumom,
od Vroclava pravo na jug. Međutim, nije izgledalo kao da je Niša bila cilj
puta, a što se tiče dalje trase, mogućnosti su bile brojne: iz Niše je
vodilo pet puteva u različitim pravcima, ne računajući taj kojim su oni
putovali.
- Kuda me vodite?
- Začepi gubicu.
Zaustavili su se izvan Niše da prenoće. A Rejnevan je prepoznao
poznanika.

- Paško? Paško Rimbaba?

Najamnik koji mu je doneo hleb i vodu oduzeo se. Sagnuo se. Sklonio
svedu kosu sa čela i očiju. I otvorio usta.
- Tako mi časti moje - uzdahnu. - Rajnmare? Ti li si? Ha! Pa i činilo
mi se da mi je poznata faca... Ala si se promenio, skroz.... Teško te je
prepoznati...
 - U čijim sam rukama? Kuda me vodite?
- Zabranili su nam da pričamo - Paško Rimbaba se ispravi, glas mu
otvrdnu. - Zato ne pitaj. Kako je, tako je.
- Vidim - Rejnevan zagrize hleb - kako je. Nekada si bio vitez, sada
mi izgledaš kao najamnik. Kojem naređuju i zabranjuju. A čak i znam
čemu takva promena. I baš me čudi da si ostao u Šleziji. Pričalo se da
ste svi pobegli, Vejrah, Vitram, Treskov, čitava tvoja nekadašnja
comitiva. Da ste zbrisali preko sedam gora. Jer vam je šleska zemlja
gorela pod nogama.
- Pa da - Paško se počeša po temenu i uznemireno pogleda prema
vatri pored koje su drugi najamnici svu pažnju ipak posvećivali samo
boci. - Da, kao da je gorela. Kompanija se rasturila... I ja sam se spremao
da odem odatle... Ali kad ono, iskrsla prilika da služim kod gos’n
Ungerata. Gos’n Ungerat je bogataš, neće dozvoliti da iko od njegovih
ljudi bude oštećen, nema bojazni. Zato sam i ostao. Pa je l’ meni loše u
Šleziji ili šta?
- Šta taj bogataš hoće od mene? Čime sam ga uvredio?
- Zabranili su da pričamo.
- Samo jedna stvar - Rejnevan snizi glas. - Jedna reč. Jedno ime.
Moram da znam ko me je izdao u Vroclavu. Uostalom, ovde nije reč o
meni. Sećaš li se one devojke, Paško? Što su je odveli u Bodak kao
Biberštajnicu? One s kojom sam onda pobegao? Volim je, obožavam
svim srcem. A njena sudbina zavisi od informacije koju ti tražim. Njen
život. Ko me je izdao, Paško?
- Zabranili su da pričamo. A čak i da nisu, ja ti to ionako ne znam.
- Ali zna taj koji komanduje vama. Jesam li u pravu?
- Bez sumnje - Rimbaba se uzoholi. - Gos’n Ebervin fon Kranc nije
bilo ko. Sigurno zna.
- Pitaj ga, Paško. Saznaj...
- Ne. Zabranjeno.
- Paško. Zar ti nisam pritrčao u pomoć onda kod Lutoma? Gemajni6
su već hteli da te proburaze, sećaš li se? Izboli bi te kao životinju da nije
bilo mene i Samsona. Dužan si. Jesi li vitez ili nisi? Vitezu ne priliči da
zaboravlja takve dugove.
Paško Rimbaba je dugo razmišljao. I toliko intenzivno da se
preznojio. Na kraju se ozario, obrisao obrvu.
- Spasao si me tada - prizna on ispravivši se. - Ali si me kasnije u
Bodaku podlo munuo laktom. A ona tvoja voljena deva šutnula me je u
jaja i gurnula sa stepenica. Posle tog guranja glava me je dugo bolela.
Znači da smo kvit. Ništa ti ne dugujem.
- Paško...
- Jesi li se najeo? Daj onda ruke. Moram ponovo da ti ih vežem.
- Je l’ bi mogao malo labavije?
- Ne. Zabranjeno.

Na dalji put krenuli su u zoru, po magli u kojoj je Rejnevan izgubio

orijentaciju. Činilo mu se da idu u pravcu Prudnika, glupčičkim
drumom, ali nije bio siguran.

Na kraju golog brezika čekala su ih trojica jahača. I povelik zatvoren

furgon sa zapregom od četiri kosmata konja. Namena furgona bila je i
više nego očigledna, stoga se Rejnevan uopšte nije čudio kad su ga
gurnuli u njega, a vratanca zamandalili. Promenu je čak pozdravio sa
određenim zadovoljstvom. I dalje je bio zatvorenik, ali su mu barem
odvezali ruke.
Kopita su zatutnjala, furgon se cimnuo, krenuo uz tandrkanje i
škripanje osovine. Unutra je bilo toliko svetlosti koliko su puštali
prozorčići s rešetkama, što znači - malo. Ali dovoljno da uspe da vidi
čoveka koji je ležao na daskama, pokrivenog ašom ili kabanicom.
- Nek je hvaljeno - obrati se - ime božje, brate. Ko si ti?
Onaj što je ležao nije odgovorio. Nesvestan jauk koji je ispustio nije
se mogao uvažiti kao odgovor. Rejnevan je šmrcnuo, onjušio. Približio
se, opipao čelo. Vruće kao peć. Osetivši kako i njemu samom, za
promenu, postaje hladno zbog straha, svukao je ašu, gurnuo ruku pod
odeću mokru od znoja, pritisnuo stomak, opipao vrat, pazuh i prepone.
Na slabom svedu tražio je tragove krvi, gnoja, osipa. Bolesnik je sve
dopuštao, ležeći nepokretno i jaučući.
- Ti imaš sreće, a i ja imam sreće - promrmlja konačno sedajući. - To
nije kuga. I nisu boginje. Valjda.
- Adsumus...
- Šta? - Rejnevan čak poskoči. - Šta si rekao?
- Adsumus - bolesnik promumla. - Adsumus peccuti quidern
immanitate detenti...Sed in nomine tuo specialiter congregati...7
To je samo molitva, uverio je Rejnevan sam sebe. Samo slučajna
podudarnost...
 Sagnuo se. Od bolesnika su tukli toplota groznice i oštar vonj znoja.
Rejnevan je stavio ruke na njegove slepoočnice, počeo polako da
izgovara lekovite zaklinjalice i invokacije.
- Veni ad nos - zajauka pacijent. - Et esto nobiscum et dignare illabi
cordibus nostris...8 Adsumus... Adsumus...
Rejnevan je mumlao zaklinjalice. Bolesnik je piskavo odahnuo.
- Ex lux perpetua - reče sasvim izrazito - luceat eis.

Furgon je tandrkao i škripao. Bolesnik je buncao u groznici.

Probudili su ga čangrljanje i škripa otvaranih vratanaca, osvestio ga

je hladan svež vazduh koji se zajedno sa svetlošću probijao unutra.
Zažmirio je.
U furgon su trpali nove putnike. Trojicu. Prvi, plećati brkonja u
viteškom vamsu, mahinalno je odstupio videvši bolesnika kako leži.
- Ne boj se - Rejnevan ga umiri. - Nije ništa zarazno. Groznica, ništa
više.
- Ulazite! - požuri ih jedan od najamnika. - Brže, brže! Treba li da
vam pomognem?
Vratanca furgona su tresnula, ponovo mrakom ispunivši
unutrašnjost. Ali svetlosti je ipak bilo dovoljno da Rejnevan postane
uveren da poznaje barem dvojicu od trojice novih zatvorenika,
posađenih naspram njega leđa uz leđa. Da je već video njihova lica.
- Pošto nas je već zbratimila tužna sudbina - brkonja ga preduhitri
obazrivim glasom punim kolebanja - da se upoznamo. Ja sam Jan
Kuropatva od Lancuhova, milespolonus...
- Iz porodice Šrenjava - Rejnevan se reši da dovrši na poljskom - ako
se dobro sećam. Sreli smo se u Pragu...
- Vrag me odneo! - Sumnjičavo natmureno i ogorčeno lice Poljaka se
razvedrilo. - Rejnevan, praški lekar! Sećam se! Odmah ste mi se učinili
poznato... Znači svi smo pali, kuga ih pomorila...
- Adsumus... - bolesnik glasno zaječa mašući glavom. -Adsum...
- Kad već pričamo o kugi - oglasi se drugi Poljak s nemirom u glasu,
pokazujući na bolesnika. - Da taj tu nije...
- Gospodin Rejnevan je doktor, Jakube - izvesti ga Kuropatva. -
Razume se u boleštine. Ako kaže da nije zarazno, onda mu treba
verovati. Dozvolite, gos’n Rejnevane: ovaj ovde plemić, to je gos’n Jakub
Nadobni od Rogova iz porodice Đaloša. A ovaj je...
- Mi se znamo - prekinu ga treći muškarac s jako istaknutom, nekako
malo krivom vilicom. - Klemens Kohlovski od Vjelunja, sećate se? Imali
smo to zadovoljstvo. Bilo je to u Tošku, prošle jeseni. Raspravljali smo
o poslu.
Rejnevan je potvrdio, ali samo klimanjem glave. Nije bio siguran da
li i koliko daleko može zaći u detalje. Novi putnici u furgonu bili su,
razume se, trenutni sadruzi u nevolji, ali to uopšte nije značilo da su
morali da znaju specifičnosti i detalje poslova koje je vodio Kohlovski.
A koji su se svodili na prodavanje konja, oružja, baruta i zrna husitima.
- Svu trojicu su nas zajedno pohvatali, u jednom danu - Jan
Kuropatva razbi njegove sumnje. - Na krakovskom drumu, između
Bjelska i Skočova. Išli smo četvoropregom, vozili smo... Pretpostavljate
šta smo vozili. Ipak znate šta se vozi tim drumom.
Rejnevan je znao. Svi su znali. Krakovski drum, koji prolazi kroz
Cešin i Moravska vrata, put koji povezuje Poljsko kraljevstvo sa Češkim,
bio je jedan od malobrojnih trgovačkih puteva koji su odolevali blokadi
usmerenoj na husitsku Češku. Roba je tim drumom išla iz Poljske u
Češku praktično bez prekida i bez smetnji, što se odvijalo zahvaljujući
dogovoru između moravske kalikstinske šljahte i imućnih katolika.
Moravski husiti nisu poduzimali pljačkaške pohode na katoličke
zemlje, a ovi su zatvarali oči pred transportom i zapregama koje su
prolazile kroz Ćešin. Dogovor je bio neformalan, a balans labav,
ponekad bi ga narušavao neki incident. Što se moglo primetiti.
- Pohvatali su nas - nastavi miles polonus - Raćibožani iz Pščine,
najamna družina one vučice Helene, udovice kneza Jana. Pščina je
upravo njen, to jest Helenin, udovički udeo, prokleta veštica sedi u
Pščini kao udeona kneginja i ponaša se sve osornije.
- I to se ilegalno ponaša, bludnica jedna - besno zareža Kohlovski. -
Zato što nije na svojoj, nego na ćešinskoj zemlji! To je bezakonje!
Rejnevan je znao o čemu je reč. Rupa u blokadi, koju su trgovci
koristili, postojala je zahvaljujući takođe veštoj politici ćešinskog kneza
Boleslava, koji je štitio svoju kneževinu tako što se nije kačio s
husitima i nije ometao njihov transport. Sasvim drugačiju politiku
vodili su kneginja udovica Helena, nastanjena u Pščini, i njen sin,
raćiborski knez Mikolaj. Oni nisu propuštali nijednu priliku da
zagorčaju život onima koji su trgovali s husitima, makar i na tuđim
posedima.
 - Mnogi od naših su - nastavi Kuropatva - već satrulili u pščinskim
tamnicama ili položili glave pod sekiru. Kad su nas uhvatili, mislili smo
da je i nama pisano da skončamo na stratištu. Već smo predavali duše
Bogu, ja, gos’n Jakub i gos’n Klemens... Ali nismo ni nedelju dana čamili
u tamnici. Odvezli su nas u Raćibož, tamo nas predali drugima, vrag će
ga znati ko su oni... A sad su nas strpali u ovaj ćumez i voze nas. Kuda,
zašto, ko, po čijem naređenju, vrag će znati.
- Zna se zašto - sumorno izjavi Jakub Nadobni od Rogova. - Da nas
likvidiraju, sto posto.
- Da li vam prezime Ungerat - upita Rejnevan - govori nešto?
- Ne. A treba li?
Rejnevan je ispričao o njegovom hvatanju, o trasi koju je prešao
tokom tri dana. O tome da je eskorta verovatno u službi Ungerata,
bogatog vroclavskog patricija. Kuropatva, Nadobni i Kohlovski počeli
su da lupaju glave. Bez većeg efekta. Dakle, ostali bi tako u neznanju i
neizvesnosti sudbine da u furgonu nije bilo novog putnika, kojeg su im
pritovarili još istog tog dana.

Novi putnik je bio mlad, svetlokos, raščupan kao strašilo za vrapce.

Ali veseo i radostan, što je bilo čudno s obzirom na okolnosti.
- Dozvolite mi, gospodo - nasmeja se sedajući - ja sam Hlas od
Libočana, dobri Ceh, stotinar iz Tabora. Zarobljenik. Trenutno, ha-ha!
Vojnička sudbina, he-he!
Pre nekoliko dana, ispričao je Hlas od Libočana, dobri Čeh, praveći
svaki čas pauze za napade glasne i besmislene veselosti, gospodin
Hinek Krušina od Lihtenburka napao je hradečku zemlju. Gospodin
Hinek je nekad bio verni branilac putira, ali je izdao, prešao je na
katoličku stranu i sada napadima teroriše dobre Cehe. Pohod na
Hradecko nije se za njega najbolje završio, njegova družina je potučena,
rasterana i primorana na beg. Ali je gospodin Krušina uspeo da uzme
Hlasa od Libočana u zarobljeništvo.
- Kakva vojnička sudbina, ha-ha - smejao se dobri Čeh. - Ali nisam se
naležao u tamnici gospodina Krušine! Otkupili su me i dopremili
ovamo. A sada će me, kako sam osluhnuo, odvesti negde kod Frištata.
- Zašto kod Frištata? I ko vas je otkupio?
- Ha-ha! Pa isti onaj što i vas. Ovaj što nas sada vozi!
- A ko je to?
 - Gebhard Ungerat. Sin Kaspera Ungerata... Pa zar niste znali? Sjajno,
he-he. Vidim, onda vam moram pojasniti stvari!
Kasper Ungerat, pojasnio je taborit, on je vroclavski trgovac,
nepristojno bogat, toliko je nadmen i uobražen u svojoj
aristokratičnosti da je u Gnjehovicama kod Vroclava kupio burg i na
tom burgu boravi kao plemić, već ga navodno i plemstvo privlači, već
se stara da dobije grb, ha-ha. U okviru tih staranja, od svojih sinova,
Genharda i Gilberta, načinio je štitonoše u biskupovoj vojsci. U nekom
graničnom klanju Gilberta su uhvatili taboriti iz Odri. Brzo shvativši
kakva im je zlatna koka dopala šaka i kakva je zlatna jaja u stanju da
snese, tražili su za zarobljenika tačno petsto kopa groša otkupa.
- Ozbiljna suma, ha-ha, nije sitnica! Sad shvatate o čemu se radi?
Ungerat, stara cicija, dogovorio se, hoće bez novca da reši stvar. Češki
zarobljenici, koje su pohvatali Šlezani utrakvisti, dobiće slobodu u
zamenu za Gilbertovu slobodu. Ungerat ima poznanike, ima dogovore,
ima dužnike. Brzo je sebi obezbedio zarobljenike. Odnosno nas, ha-ha.
Ispada, ha-ha, da se mi, ne računajući ovog ovde polupokojnika,
računamo po nekih osamdeset kopa per capita„ he-he, u generalnom
bilansu. Rekao bih da je to dobar prošek. Jedino ako neko od vas ne
misli da je skuplji?
Niko se nije oglasio. Hlas od Libočana se zvonko zasmejao.
- Voze nas na razmenu, gospodo. Zato glave gore, ha-ha, uskoro će
kraj našem ropstvu, uskoro!

Tesnoća i zagušljivost unutar furgona doveli su do toga da je

zatvorenike obuzela pospanost, spavali su bezmalo neprekidno.
Rejnevan, ako i nije spavao, razmišljao je.
Ko ga je izdao u Vroclavu?
Isključivši običnu slučajnost, a u takvim slučajevima trebalo je
isključivati slučajnosti, nije ostajalo mnogo mogućnosti. Vreme je
menjalo ljude, Abila Cibulku su mogle da namame zlatne monete
skrivene ispod poda apoteke, želja da zagospodari njima mogla je
postati nepobedivo iskušenje. A šta tek kazati o Alerdingsu, kojeg
Rejnevan ionako uopšte nije znao, a imao je svaki osnov da ga smatra
najamnim lupežom?
Glavni osumnjičeni ipak je ostajao, naravno, otac Felicijan, Hanis
Gvizdek, zvani Vaška, tip kome su laž, izdaja i pronevera izgleda bili
druga priroda. Alerdings je upozoravao Rejnevana na njega, a on je ipak
zanemario opomene i loše predznake. Svaki sveštenik je pohlepan,
pozivao se na aktuelnu izreku, Felicijan neće izdati zbog pohlepe - ako
bi izdao, sto florena bi mu promaklo ispred nosa. Alerdingsa to nije
uverilo.
Alerdings je mogao biti u pravu, sa očajanjem je razmišljao
Rejnevan. Otac Felicijan je mogao ceniti svoju kožu više od sto florena,
mogao je izdati iz straha za sopstvenu kožu. Mogao je izdati radi
milosti i znatno više proračunatih budućih koristi.
Tako je, mnogo toga je ukazivalo da je izdajica bio upravo otac
Felicijan. A ako je tako...
A ako je tako, razmišljao je Rejnevan sa očajanjem, onda ne vredi ceo
majstorski vroclavski plan. Šanse da brzo pronađe Jutu su propale,
nada se raspršila. Ponovo ne zna šta da čini, od čega da krene. Ponovo
je u škripcu. Ponovo polazna tačka.
Ukoliko uopšte bude neke tačke, razmišljao je Rejnevan. Možda
veseljak Hlas greši. Možda nas uopšte neće razmeniti. Može biti onako
kao u zamku Troske - kupe utrakviste da bi ih kasnije izmučili na
gubilištu s ciljem poboljšanja morala lokalnog stanovništva.
A ovog puta nije baš mogao računati na to da će ga ponovo spasti
tajanstvena iluzorna žena.

Bolesnik je prestao da stenje i halucinira. Ležao je mirno i verovatno

se osećao bolje. Rejnevan se nije više usuđivao da koristi magiju pred
svedocima, stoga je ozdravljenje trebalo pripisati prirodnim činiocima.

- Izlazite! Hajde, hajde! Brže! Napolje!

Sunce je sevnulo po očima, gutljaj vazduha umalo ga nije lišio svesti.
Kako bi se održao na nogama razmekšanim kao žele, morao je da se
uhvati za rame Jana Kuropatve od Lancuhova. Nadobnom, koji je stajao
pored njih, nije bilo ništa bolje, obesio se o ruku Kohlovskog, bled kao
leš. Trgovac oružjem, premda građom najmanje krupan, pored Hlasa
od Libočana pokazao se kao najizdržljiviji. Obojica su sa Čehom stajali
sigurno i najbolje od svih su se pravili da se ne boje.
- Biće razmene zarobljenika, gospodo husiti - obavesti ih s visine
sedla Ebervin fon Kranc, komandant najamnika. - Ubrzo ćete biti
slobodni. Na toj milosti možete zahvaliti ovde prisutnom cenjenom
mladom gospodinu Gebhardu Ungeratu, sinu veoma poštovanog
gospodina Kaspera Ungerata. Zato se poklonite! Nisko! Smesta!
Gebhard Ungerat, zdepast i ružan kao gnom, uobraženo je uzdigao
glavu i napućio usne. Potom je okrenuo konja i otišao kasom.
- Mičite se, jeretici, mičite! Tamo, ka mostu! Alo, ovamo, moraćete
da nosite ovog bolesnog!
- To je reka Olza - promrmlja stotinar Hlas iznenada se uozbiljivši. -
Mi smo negde između Frištata i Cešina. Razmena će biti na mostu.
Takva je tradicija.
Pred mostom su im naredili da stanu, okružili su ih konjima. Ispod
mosta je šumela nadošla Olza, zapljuskivala stubove, prelivala se preko
ledobrana.
Nisu dugo čekali. Na suprotnoj obali se pojavio jahač. U kapelini,
verižnoj kapuljači s kratkom pelerinom, u suroj jakni navučenoj preko
brigandine, tipičan vazal, sitni husitski šljahtić. Osmotrio ih je. Dva
puta se okrenuo s konjem pre nego što je uz topot potkovica zašao na
most. Prešao je na njihovu stranu obazrivo gledajući oko sebe. Ebervin
fon Kranc krenuo mu je u susret. Kratko su razgovarali. Zatim su
obojica stali pred Gebharda Ungerata.
- Kaže - Ebervin fon Kranc se nakašlja - da su održali reč. Doveli su
gospodina Gilberta. Znaju da umesto petorice, kao što je bilo
dogovoreno, imamo šestoricu, zato će, u znak dobre volje, osloboditi
još jednog Šlezanina zajedno s gospodinom Gilbertom. Ali prvo želi da
vidi naše zarobljenike.
Gebhard je naduo usne, sa odobrenjem klimnuo glavom. Predvođen
Ebervinom, husitski vazal kasom je prišao zatvorenicima i pogledao ih
ispod kapeline. A Rejnevan je pognuo glavu. Iz straha da neće moći da
kontroliše lice.
Vazal je bio Urban Horn.
Sjajno je igrao ulogu malo značajnog i još manje bistrog izaslanika.
Spuštenog pogleda, promumlao je nešto sniženim poluglasom
Ebervinu, naklonio se Gebhardu Ungeratu.
- Video si šta si hteo da vidiš - reče mu Ebervin. - Zato idi kod svojih.
Uveri ih da smo i mi održali reč i da ne planiramo nikakvu izdaju.
Poštena razmena.
- Hajde, polazak - naredi zatvorenicima gledajući kako Urban Horn
prelazi most i nestaje u šumi. - Pomozite tom bolesnom!
- Jesi li video? - šapnu Kohlovski. - To je bio...
 - Video sam.
- Šta to sve...
- Ne znam. Tiho.
Sa suprotne strane već se približavao husitski odred, lako naoružani
vojnici s crvenim putirima na jaknama. Istovremeno su stigli do mosta.
Husiti su ubrzo pustili dvojicu muškaraca da stupe na most. Videvši to,
Ungeratovi najamnici poterali su svoje zatvorenike na most. Obe grupe
su počele da koračaju jedna prema drugoj. Neko od onih koji su se
približavali s leve obale morao je biti Gilbert Ungerat, mada nijedan
nije ličio na njega, nijedan nije bio zdepast niti je podsećao na gnoma.
Jedan od njih bio je visok i riđast, drugi je imao lice heruvima i
odgovarajuće zlatne kovrdžice. Podsećao je Rejnevana na nekoga. Ali
Rejnevan je bio zauzet, zajedno s Kohlovskim pridržavao je bolesnika.
Koji više nije imao groznicu i samostalno je pružao noge.
- Miserere nobis... - iznenada progovori sasvim svesno. Rejnevana su
prošli žmarci. I bojazan. Opravdana, kako se ispostavilo.
Iz šume na levoj obali Olze promolila se jaka konjska izvidnica,
kopljanici i teško naoružani vojnici. Razvivši se u polukrug,
novopridošli su odsekli husitima put za beg i primorali ih da se povuku
na most. Jan Kuropatva je opsovao, okrenuo se. Ali šleski najamnici već
su ulazili na most s desne obale. Bili su odsečeni. Opkoljeni.
- Vidim, majku vam, Syriarn ab oriente - Kohlovski promumla
biblijski citat. - Et Philisthim ab occidente...
- Tosme... - zastenja Hlas. - Tosme su vprdeli...9
Gebhard Ungerat je zagrlio brata, a pokazalo se da je to onaj riđasti.
Zatim je pogledao u zarobljenike i u husite. Pogledom punim mržnje. S
grimasom na licu kao u pravog gnoma.
- Mislili ste, krivovernici - zajedljivo progovori - da će vam glatko
proći? Da ćete spasti kožu? Da ćemo se tu pogađati? A ne, nema ništa
od toga, nema nikakvog trgovanja s vama, pasji sinovi, nema dogovora.
Za vas je, izrodi, samo ono što zaslužujete: omča, sekira, lomača. A
visićete, cvrčaćete na lomačama, položićete glave. Zato što ćemo vas
vratiti odakle smo vas uzeli.
Pristigli kopljanici i teško naoružani vojnici tesno su blokirali prilaz
mostu na levoj obali. Vitez koji je komandovao njima imao je na štitu
ukrštene sekire.
- A tebe ćemo, prokleti otpadniče - Gebhard Ungerat uperi prst u
Rejnevana - predati vroclavskom biskupu. Znamo da biskup mašta o
tome da te ima u sobi za mučenje. I biće zasluga za crkvu...
 - Mi takođe znamo - reče Urban Horn podigavši glavu - da je ovo sve
za zasluge. Cela ova perfidno osmišljena prevara, ceo ovaj pijačarski
švindleraj. Koji, uostalom, nisi ti koncipirao, premda ti jesi pijačar. Tvoj
tatica skorojević nameravao je da na taj način stekne slavu i da se
dočepa plemićke titule. Plemeniti gospodin trgovčić Fon Ungerat, na
grbu polomljeni groš. Govno će biti na grbu, Gebharde. Jer je vaš
koncept govno.
- Za te reći - Gebhard Ungerat štrcnu pljuvačku - kožu ću s tebe
kidati u pojasevima, jeretiče. Gotov si! Zar ne vidiš da si u klopci?
- Ti si u klopci. Pogledaj oko sebe.
Usred kompletne tišine koja je zavladala na obema obalama Olze
pojavili su se novi naoružani ljudi. Vojska od najmanje stotinu ljudi.
Brzo su opkolili most. Sa oba kraja.
- To su... - Gebhard uzdrhtalom rukom pokaza veliki crveni barjak sa
srebrnim odrovonžem. - To su vitezovi gospodina iz Kravarža!
Katolici! Naši!
- Više nisu vaši.
Zgranuti i zaprepašćeni Ungeratovi najamnici pustili su da ih
razoružaju bez imalo otpora. Rejnevan je video kako Paško Rimbaba
široko otvorenim očima prelazi unaokolo, ne mogavši da shvati zbog
čega mu oružje oduzimaju husiti ukrašeni putirima koji su se iznenada
združili s naoružanim ljudima viteza sa sekirama na grbu. Video je
kako Ebervin fon Kranc, bled kao krpa, ne razume zbog čega ga
Moravljani ispod znaka odrovonža razoružavaju i lišavaju slobode.
Uskoro su svi bili na levoj obali Olze. Dok je Horn bez reči stiskao
desnice Rejnevanu i Poljacima, Moravljani su saterali u gomilu svoje
donedavne ugnjetače i preuzeli nadzor nad njima, a ovi su sada i sami
postali zarobljenici. Stajali su spuštenih glava, još uvek zanemeli i u
šoku: Krancovi najamnici, Gilbert Ungerat, viteščić heruvimskog lica. I
Gebhard, sa iskrivljenom gnomovskom facom, gnomovskih očiju
raskolačenih na glavnog vinovnika izgreda - velmožu obučenog u
prekrasan oklop, s preplanulim licem i bujnim crnim brkovima.
Velmožu kojeg je Rejnevan jednom već video.
Ovaj svet je, pomislio je, stvarno mali.
Na čelu svojih hejtmana i vitezova, pod barjakom sa odrovonžem,
porodičnim znakom Benešovica, pred njih je upravo stizao Jan od
Kravarža, gospodar Novog Jičina, Fulneka, Biloveca, Stramberka i
Rožnova, magnat, moćni feudalac, vladar dominijuma koji obuhvata
ogromnu površinu severozapadnog dela markgrofovije Moravije.
 - Onaj sa sekirama na grbu, pored gospodina iz Kravarža, to je
Silvester od Kralica, folnečki hejtman - Horn pojasni poluglasom. - A
onaj drugi, s bradom, to je Jan Helm.
Jan od Kravarža zaustavio je konja.
- Gospodo Ungerat - oglasi se smirenim, čak pomalo ravnodušnim
glasom - sleduje nekoliko reči objašnjenja. Od vremena kad su mladi
gospodin Gebhard i ovde prisutni gospodin Silvester od Kralica sklopili
svoj lukav, ali ne baš častan plan, situacija je podlegla promeni. Rekao
bih - fundamentalnoj promeni. Duh me je, moja gospodo, nadahnuo, na
mene je pala blagodet prosvećenja, mrena mi je pala sa očiju. Uvideo
sam istinu. Shvatio sam ko je u pravu. Razumeo sam ko stoji iza
iskrene vere Hristove, a ko iza antihrista. S jučerašnjim danom, moja
gospodo, sa subotom pre Oculi nedelje, otkazao sam poslušnost
Luksemburškom i Albrehtu, primio sam sakrament sub utraque specie i
zakleo sam se u četiri praška člana. S jučerašnjim danom dobri Česi
pod znakom putira nisu više moji neprijatelji, već braća po veri i
saveznici. Očigledno je da ne mogu dopustiti da moju braću i saveznike
zadese izdaja i pronevera. Prema tome, vaš dogovor s gospodinom od
Kralica proglašavam nepostojećim i nevažnim.
- To... To... - promumla Gebhart Ungerat. - Ne priliči... To je nečasno...
To je izdaja... To...
- Savetujem vam da ne govorite o izdaji, milostivi Ungerate -
spokojno ga prekinu gospodar Jičina. - Jer ta reč nekako odvratno zvuči
iz vaših usta. A gde to navodno vidite nečasnost? Pa ovde je sve časno i
po božjem redu. Je l’ trebala da bude razmena? Ima razmene. Po
dogovoru: Česi su vam dali vaše, vi ste Česima dali njihove. Govoreći
trgovački, da bolje razumete: bilans je na nuli. Ali sada vam ja otvaram
račun. Potpuno novi. Sada će se sa mnom, gos’n Ungerate, vaš otac
dogovarati oko otkupa. Za vas i za brata. A pre no što se dogovorimo
obojica ćete malo posedeti u jičinskoj kuli. A s vama i ta ostala
gospoda. Svi, koliko vas tu ima.
Jan Helm se zasmejao, Silvester od Kralica mu se pridružio udarivši
se pancirnom rukom po butini. Jan od Kravarža se samo osmehnuo.
- Biću budala, gospodo Šlezani, ako ne iskamčim dve hiljade grivni
za sve vas. U pravu je bio Prokop, u pravu si bio i ti, Horne, da će mi se
isplatiti prelazak na putir! Da će me Bog nagraditi! Očito me već
nagrađuje!
- Presvetli gospodine Jane - iznenada se oglasi Rejnevan. - Imam
molbu za vas. Molim vas za dvojicu od ovih vitezova. Da ih pustite na
slobodu.
Magnat je dugo gledao u njega.
- Horne - izgovori konačno, ne skrećući pogled. - To je taj vaš špijun?
- On.
- Smeo je. Je li vam zaista toliko vredan da bih mu progledao kroz
prste za tu smelost?
- Jeste.
- Moram li - frknu Jan od Kravarža - da ti verujem na reč?
- Ukoliko vam je draže - Rejnevan nije spustio pogled - možete da
procenite po činjenicama.
- Kakvim? - Gospodar Jičina ironično napući usne. - Gorim od
znatiželje.
- Leto gospodnje 1425, trinaesti septembar, Šlezija, cistercitska
grangija u Dembovcu. Sastanak u ambaru. Prekoputa vas, gos’n Jane,
sedeo je Gotfrid Rodenberg, krstaš, vojt iz Lipe. S vaše leve strane gos’n
Puta od Častolovica, klodski starosta. S desne vitez s jelenjim rogom na
lentneru, sličnim grbu Biberštajna, samo su tinkture drugačije.
- Gospodin Tas od Prusinovica - Jan od Kravarža klimnu glavom. -
Dobro se sećaš. Zašto se onda ja tebe ne sećam?
- Nisam bio tamo s vama. Bio sam iznad vas. U potkrovlju. Odakle
sam sve video i čuo. Svaku tamo izrečenu reč.
Magnat je ćutao uvrćući crni brk.
- U pravu si - reče konačno. - Zbilja te čovek može proceniti po
činjenicama. Procenio sam i mislim da nisi loš. Snalažljiv si ti mangup,
Tabor sigurno ima mnogo koristi od tvog mangupluka. Ali ni moja
korist, gos’n špijune, nije mala stvar. Imao bih koristi od Šlezana za
koje me moliš. Ukoliko ih pustim, neće biti koristi. A nedostatak koristi
je gubitak. Ko će mi ga nadoknaditi?
- Bog - Urban Horn nehajno dobaci. - A kao trenutna zamena:
Prokop, opravdano nazvan Veliki, director operationum Thaboritarum.
Nećete biti oštećeni, gos’n Jane. Garantujem vam.
- Tvoja garancija je dragocena - osmehnu se Jan od Kravarža. - I ima
sve veću cenu. A pored toga, ovaj Rejnevan mi se svideo. Onda nas je
posmatrao i prisluškivao s tavanice, vrag me odneo, s takve blizine da
je odozgo mogao da pljune biskupu Konradu na tonzuru! A legatu
Orsiniju da se ispiša za okovratnik! Delija, premda špijun. Nek ide
život, mogu da priuštim milost! Ovu dvojicu oslobađam, gos’n Helme.
Ostali pod eskortu! I pripremajte se za put, uskoro krećemo u Jičin!
Odveli su zarobljenike. Gebhard Ungerat se drao i psovao. Gilbert je
plakao, lio suze, ne mareći za stid. Paško Rimbaba se osvrnuo.
- Rajnmare! - povika žalosno. - A ja? Izbavi i mene!
- Ne, Paško.
- A zašto?
- Zabranili su.
Rejnevan se okrenuo ka Ebervinu fon Krancu i heruvimastom
viteščiću, koji su bili oslobođeni njegovim zauzimanjem. Kranc ga je
sumorno posmatrao.
- Znam - reče promuklo - otkud mi takva milost s tvoje strane,
Bjelau. Rimbaba mi je kazao. Zato nemojmo produžavati ovu žalosnu
scenu. Hoćeš da znaš zbog čega si pao u Vroclavu? Zbog slučajnosti. I
zbog dugačkog jezika Vilkoša Lindenaua. On ti je bio dužan. Hvalio je
tvoju dobrotu i plemenitost. Previše, prečesto, preglasno. Mogu li da
idem?
Znači nije Ahil, nije Alerdings, Rejnevan je čak uzdahnuo, toliko mu
je bilo lakše. I nije Felicijan! Onda nije sve izgubljeno, Felicijan i dalje
traži Jutu... A možda ju je već pronašao?
- Hmmm, hmmm...
Podigao je glavu. Ebervin je već otišao, pred njim je stajao viteščić s
kosom uvijenom u zlatne kovrdžice.
- Ja, s druge strane, milostivi gospodine - progovori blago drhtavim
glasom - uopšte ne shvatam zbog čega ste me oslobodili. Ne znam ni
vaše ime ni grb. Ali ste husit. Stoga znajte da mi katolička vera i viteška
čast ne dozvoljavaju da ulazim u bilo kakve bliže kontakte s
krivovernikom. Ali znajte i da sam vam dužan za oslobađanje. Dug ću
isplatiti, to vam se kunem pred Bogom.
- Kuneš se husitu?
- Bog će mi pokazati kako da ispunim zakletvu, kako bi prošlo bez
greha i bez uvrede za veru.
- Bog je - Rejnevan ga pogleda u oči - čuo tvoju zakletvu. A kako da je
ispuniš, to mogu odmah da ti kažem. Nazdravićeš.
- A?
- Nazdravićeš i popićeš za zdravlje dame mog srca. Gospođice...
Nikolete Svetlokose. Ali ne nigde drugde nego na sopstvenom
venčanju, gos’n Panevic. Na svadbi s gospođicom Katažinom
Biberštajn. Tada i samo tada ću smatrati da je zakletva ispunjena. A da
si ti čovek od časti.
Volfram Panevic je pobledeo i stegao usta. Zatim je jako pocrvenio.
- Već znam ko ste - proguta pljuvačku. - Jer sam mnogo toga čuo...
Vidim, orni ste da mi provodadžišete gospođicu s detetom... Kakav
razlog za to imate, a? Možda je to dete...
- Nemoj biti budala, Panevic - Rejnevan ga tiho prekinu. - Idi u Stole.
Pogledaj u dečaka. A zatim u ogledalo. Nemam nameru da s tobom više
pričam o tome.
- Bog je čuo - dobaci, glasnije da bi svi čuli. - Bog je čuo šta si se
zakleo.
- Rejnevane - Urban Horn ga nestrpljivo pozva. - Hajdemo. Nemoj
produžavati ovu žalosnu scenu.
Četvrto poglavlje

u kojem Rejnevan ostaje bez dela uva i većine iluzija.

- Hvala ti na pomoći - ponovi Rejnevan. - Ali ne idem s tobom. Vraćam

se u Šleziju.
Urban Horn je dugo ćutao gledajući za odlazećim odredom Jana od
Kravarža. Zatim se okrenuo na sedlu. Već se bio rešio odeće češkog
sitnog plemića i ponovo je bio stari Horn: Horn u elegantnom kaputu
od nežne vune, Horn u risjem kalpaku s kitom čapljinog perja. Horn s
pronicljivim pogledom koji probija poput svrdla.
- Ne vraćaš se u Šleziju - reče hladno. - Ideš sa mnom.
- Nisi slušao? - Rejnevan podiže glas. - Nije doprlo do tebe? Moram
da se vratim! Od toga zavisi sudbina meni bliske osobe!
- Gospođice Jute de Apolde - Horn ravnodušno potvrdi. - Znam.
- Ah, znaš? Onda znaš i da ću učiniti sve da...
- Znam - Horn ga oštro prekinu - da ćeš učiniti sve. Pitanje je koliko
si već učinio.
- O čemu ti... - Rejnevan oseti kako bledi. A potom crveni. - Na šta ti
to aludiraš?
- Tiše, ako može - Horn pogleda u Poljake koji su ih posmatrali,
pomače konja i priđe tako blizu da su se sudarili stremenima. - Galama
neće rešiti problem. A na šta aludiram, ti to dobro znaš. Vesti se brzo
šire, glasine još brže. Vesti glase da su te nedavno primorali na izdaju.
A glasine prenose da si odavno bio izdajnik. Od početka.
- Dođavola! Pa znaš me. Pa...
- Znam te - Horn ga ponovo prekinu. - Zbog toga ne verujem u
glasine. A sto se vesti tiče... One moraju biti proverene. Kao što kažu:
gde ima dima, ima i vatre. Zato ti ponavljam: ne vraćaš se u Šleziju. Ideš
sa mnom u Sovinjec, odande ću te pod eskortom odmah otpremiti u
Prag. To je Neplahov nalog. Moram da ga izvršim, valjda ti je to jasno.
- Slušaj...
- Kraj diskusije. Krećemo.

Predveče su se oprostili s Poljacima i Hlasom od Libočana.

Kohlovski, Nadobni, Kuropatva od Lancuhova i taboritski stotinar
skrenuli su na olomoučki drum, kojim su planirali da stignu u Odre. U
Odrama je, kako je proizlazilo iz ranijih razgovora, trenutno bio
stacioniran stari poznanik, Dobjeslav Puhala, sa čitavom svojom
poljskom četom. Odre su već neko vreme bile centar regrutacije
dobrovoljaca iz Poljske i glavno središte trgovine oružjem
krijumčarenim iz Poljske.
Oproštaj je bio pun emocija. Poljaci su izgrlili i izljubili Rejnevana, a
Kuropatva ga je srdačno pozvao u Odre da bi, kako se izrazio, ratovali
rame uz rame i zajedno realizovali poduhvate. Rejnevan tada nije
mogao predvideti kako će brzo doći do tog poduhvata. I koliko će to
imati fatalne posledice.
Hornov odred krenuo je na zapad, kamenitom dolinom reke
Moravice. Zajedno s Poljacima otišlo je osam taborita, u odredu je
ostalo sedam naoružanih Moravljana, kako se ispostavilo, burgmana
Sovinjeca, zamka koji je bio cilj puta. Pratio ih je i oslobođeni bolesnik.
Ko je bio taj tip i zbog čega ga je Horn poveo sa sobom, ostalo je
zagonetka.
Još uvek očigledno nije bio zdrav. Klatio se i padao u san na sedlu,
dvojica Moravljana koje je Horn odredio pazili su da ne padne.
- Horne.
- Slušam te.
- Nisam izdajnik. Pa ne veruješ valjda da bih mogao biti. A možda
veruješ?
Horn je zaustavio konja, sačekao da ih zaobiđu vojnici.
- Vesti koje kruže - reče, probijajući Rejnevana pogledom - dovode
do toga da moja vera slabi. Zato mi je ojačaj. I učvrsti.
- Naslućujem - Rejnevan planu - odakle to sve, odakle te odvratne
glasine i klevetanja. Pročulo se da me je Jan Zjembicki uhvatio u Bjalom
Košćolu, zatvorio i pokušavao da me primora na izdaju, na to da izdam
Kraloveca, da uvučem Siročiće u zasedu i pošaljem ih u propast...
- Dobro slutiš. Stvarno se pročulo.
- I šta? Izdao sam? Je l’ Kralovec upao u zasedu kod Vjelislava? Je l’
tamo bio poraz ili pobeda? Ko je bio potučen do nogu? Mi ili oni?
- Poen za tebe. Nastavi.
- Uvek sam bio veran ideji putira. Sarađivao sam s Neplahom, 1427.
naveo sam ga na trag zavere Hineka od Kolštejna i Smiržickog. Posle
toga sam imao stotinu prilika za izdaju. Mnogo toga sam znao, imao
sam pristup tajnama, znao sam tajne planove i strategije. Mogao sam
da odam Tibalda Raba. Mogao sam da prodam Fogelzang. Mogao sam
da izdam 1428, pre pohoda i tokom pohoda, u Klodskom, u
Kamjenjecu, u Frankenštajnu. Mogao sam da izdam tebe, Horne, imao
sam brojne prilike za to. Vroclavski biskup me je obasipao zlatom. Zato
nemoj da mi tražiš da te utvrđujem u veri, jer me to vređa. Jer ovde
nema srednjeg stepena, boje niti nijanse. Imaš jedno ili drugo. Veruješ
ili ne veruješ. Imaš poverenje ili nemaš.
Urban Horn je cimnuo vodice, primorao zadihanog konja da tapka u
mestu.
- Trebalo bi da se divim - procedi - tvom iskrenom zanosu. Ali
stvarnost mi kaže da treba da te sažaljevam. Zbog tvog zanosa i tvoje
naivnosti. Budući da postoje srednji stepeni, Rajnmare. Postoje nijanse,
a što se boja tiče, ima ih čitav spektar, prava duga. Već sam ti kazao: ne
verujem glasinama, ne verujem da si od početka provokator i izdajnik,
da si došao u Češku i priključio nam se samo da bi nas izdao. Ali postao
si špijun. Naš, doduše, ali to u suštini nije nikakva razlika. Postao si
špijun. A takva je, majku mu, špijunska sudbina, takav je špijunski usud
i usrano dobro špijunskog inventara: jednom ćeš pasti i jednom će te
prevrbovati. To je normalno u toj profesiji. Oteli su devojku u koju si se
zatreskao. I ucenili te. A ti si podlegao učeni.
- Brzo izvlačiš zaključke. Hoće li i dalje biti takav tempo? Neću dugo
čekati ni na presudu? Ni na egzekuciju?
- Ti prebrzo izvlačiš zaključke. Izuzetno prebrzo. Vreme je za predah,
smrkava se. Hej, ljudi! Staćemo ovde, kod šume! Sjašite!

Vatra potpirivana vetrom hučala je i pucketala, plamen se visoko

uzdizao, iskre su letele iznad vrhova jela. Suma je šumela.
Ispraznivši bokast balon šljivovice, Moravljani su jedan za drugim
išli na spavanje, obmotavajući se ogrtačima i kožusima. Malo dalje
položen, bolesnik je stenjao, kašljao, pljuvao. Urban Horn je štapom
gurkao i nameštao cepanice u vatri, zevao. Rejnevan je više bio gladan
nego pospan. Zvakao je ovčji sir, samo blago zapečen nad žarom.
Bolesnik se zagrcnuo u narednom napadu kašlja.
- Što se ne pozabaviš njime? - Horn pokaza glavom. - Ipak si lekar.
Valja pomoći čoveku koji pati.
- Nemam lekove. Zar da koristim magiju? U prisustvu kalikstinaca?
Magija je za njihpeccatum...
- ... mortalium, znam. A možda onda nešto prirodno? Neko bilje ili
travke?
- U februaru? Dobro, ako ovde ima vrba, ujutru ću pripremiti
odvarak od kore. Ali njegovo stanje se popravlja. Temperatura je očito
pala i više se ne znoji toliko. Horne?
- Šta?
- Imam utisak kao da se brines oko nečega.
- Zbilja?
- Imam utisak da je u razmeni zarobljenika on bio važan. Važniji od
mene.
- Zbilja?
- Ko je to?
- Neko.
Rejnevan je zabacio glavu, dugo je gledao u Velikog medveda, kojeg
su svaki čas zaklanjali oblaci na nebu.
- Shvatam - reče konačno. - Sumnjiv sam. A takvom se tajne ne
odaju. Šta ima veze što su sumnje naduvane i neutemeljene. Ne odaju
se i tačka.
- Ne odaju se i tačka - potvrdi Horn. - Idi da spavaš, Rajnmare. Čeka
te dug put. Dug i dalek.

Dug i dalek put, ponovio je u sebi gledajući zvezde kroz grane

pomicane vihorom. Tako je kazao. Mislio je da neću uloviti ironiju i
dvoznačnost? Ili je, čak suprotno, sugerisao?
Odatle do Praga ima tačno četrdeset milja, precizno računajući -
deset dana jahanja. Put je zaista dalek. I vodi pravo u šape Bohuslava
Neplaha zvanog Flutek, šefa obaveštajne službe Tabora. Neće biti lako
ubediti Fluteka, naterati ga da poveruje, put do toga isto može biti dug.
Težak. I bolan. Poznato je šta Flutek radi sa sumnjivima pre nego što im
poveruje. I sa onima kojima ne.poveruje.
Da sve priznam? Da ispričam o otmici Jute, o Božičku, o učeni? Eh,
možda ću time i spasti život. Ukoliko mi poveruju. Ali neću povratiti
poverenje. Strpaće me iza brave, živog će me sahraniti u nekoj kuli, u
nekom zamku u pustoši. Pre nego što izađem - ako uopšte izađem -
Juta će biti daleko, udata ili u manastiru. Izgubiću je zauvek.
Beg bi, pomislio je ustavši obazrivo, bio priznavanje krivice. Tako će
biti shvaćen, kao javni dokaz izdaje.
Ma, baš me briga. Nek ide sve dođavola. Nema drugog izlaza.
Vatra je zgasnula, cela poljana je utonula u mrak. Ceo logor. Ljudi su
spavali s glavama na sedlima, vrteći se pod pokrivkama, hrčući, prdeći,
mumlajući u snu. Nikome nije ni palo na pamet da postavi stražu.
Rejnevan se krišom povukao u mrak između grmlja. Oprezno i polako,
pazeći da ne nagazi na suvu grančicu, počeo je da se kreće u pravcu
privezanih konja.
Konji su zafrktali kad se približio. Rejnevan se oduzeo, stao je kao
ukopan. Na sreću, šuma je šumela - u neprestanom šumu gubili su se
drugi zvuci. Odahnuo je. Prerano.
Neko se bacio na njega obalivši ga silinom. Pao je na zemlju. Pre
nego što je pao, uspeo je da žustrim bacanjem tela, opasnim po tetive,
promeni pad u skok, što ga je očuvalo od nagnječenja i stiska. I što mu
je spasio život. Izvijajući se i kotrljajući, krajičkom oka uhvatio je
blesak oštrice. Nagnuo je glavu, nož koji je imao da mu raspori grlo
zakačio je samo ušnu školjku, rasekavši je valjda napola. Ne obazirući
se na užasan bol, prekotrljao se preko korenja koje je štrcalo iz zemlje i
snažno šutnuo napadača dok se podizao na sve četiri. Napadač je
opsovao, široko zamahnuo, želeći da ga ubode u nogu. Rejnevan se
okrenuo i šutnuo ga još jedanput, oborivši ga ovog puta. I skočio sa
zemlje. Osetio je kako mu se krv u mlazu sliva ispod okovratnika.
Napasnik je takođe skočio. I smesta napao, udarajući unakrsno
brzim zamasima noža. Uprkos mraku, Rejnevan je već znao s kime ima
posla. To je odao vonj znoja, groznice i bolesti.
Bolesnik uopšte nije bio toliko bolestan. A umeo je da barata nožem.
Bio je vešt. Ali i Rejnevan je bio.
Fintom je zavarao protivnika, primorao ga da se nagne. Levom
podlakticom mu je gurnuo zglob odozdo, desnom udario u lakat,
podmetnuo nogu; povukavši ga za rukav, lišio ga je ravnoteže, a da bi
bilo ujednačeno, korenom šake tresnuo ga je u nos. Bolesnik je zaurlao,
pao; padajući, ipak je uspeo da ga poseče po preponama, noz je rasekao
pantalone - samo čudo i brza reakcija omogućili su Rejnevanu da spase
genitalije i butnu arteriju. Ali se pri izmicanju ipak i sapleo i pao.
Bolesnik se bacio na njega kao divlja mačka, namerivši da udari
odozgo. Rejnevan je oberučke zgrabio ruku s nožem. Držao ju je iz sve
snage, uvlačeći glavu dok ga je napadač udarao levom pesnicom gde
god je stigao.
Završilo se podjednako brzo kao što je i počelo. Naokolo je zavrvelo
od ljudi. Nekoliko ih je zgrabilo bolesnika i svuklo ga s Rejnevana.
Bolesnik je prilikom intervencije krkljao, siktao i frktao kao mačka. Nož
je ispustio tek kad mu je jedan Moravljanin blago nagazio potpeticom
na ruku.
Urban Horn je stajao pored njih s prekrštenim rukama na grudima.
Ćutke je posmatrao.
- Napao me je! On! - Rejnevan kriknu pokazujući ko. - Išao sam da
pišam, a on se bacio na mene s nožem!
Dok su ga držali sovinječki burgmani, bolesnik je hteo nešto da kaže,
ali uspeo je samo da iskolači oči, zakrklja i teško se raskašlje. Rejnevan
nije propustio priliku.
- Napao me je! Bez razloga! Hteo je da me ubije! Vidite šta mi je
učinio!
- Previjte ga - progovori Horn. - Brzo, vidite da krvari. A tog pustite,
dozvolite mu da ustane. Nož oduzmite. A ubuduće, molim vas, bolje
čuvajte oružje. To je nož nekoga od vas. On nije imao nož.
- Kako to „pustite”? - dreknu Rejnevan. - Šta znači „pustite”? Horne!
Naredi da ga vežu, majku mu! On je ubica!
- Začepi. Nek ti previju uvo. Posle toga dođi kod nas, tamo, na
padinu. Koliko vidim, ne može da prođe bez ozbiljnog razgovora.

Bolesnik se naslonio o stablo drveta. Gledao je u stranu. Brisao je

krv, koja mu je i dalje curila iz nosa. Zadržavao je kašalj. Znojio se. I
izgledao kao da ga je poplava izbacila.
- Hteo je da me ubije - Rejnevan uperi prst u njega. - On je ubica. Više
se pravio da je bolestan nego što jeste. A zapravo je tražio priliku da
mene ubije. Planirao je to od trenutka kad je saznao ko sam.
Urban Horn je prekrstio ruke na grudima, nije komentarisao.
- A ja već znam ko je on - Rejnevan nastavi već skroz smirenim
glasom. - Sumnjao sam, a sada znam. Kad su nas vodili na razmenu, bio
je zaista bolestan. Lečio sam ga magijom, a on je buncao. Adsumus,
Domine Sancte Spiritus, adsumus peccati quidem immanitate detenti, sed
in nomine tuo specialiter congregati. Adsumus! Da li te to geslo asocira
na nešto?
- Svakako - Hornovo lice nije ni zadrhtalo. - To je popularna molitva.
Invokacija Svetog duha. Autor je Sveti Isidor Seviljski.
- Obojica znamo - Rejnevan nije povisio glas - čije je to geslo. Obojica
znamo ko je taj tip. Ti to van svake sumnje znaš odavno, ja sam upravo
saznao. Šteta što nisam od tebe, Horne. Tvoja tajna me umalo nije
koštala života. Malo je falilo da mi hulja prereže grlo...
- A šta? - bolesnik savlada kašalj. - Šta? Trebalo je da čekam da on
meni prereže grlo? Morao sam da se osiguram! Morao sam da se
branim! Počeo je da sumnja u mene... A na kraju bi saznao istinu... Ubio
bi me sto posto kad bi saznao da...
- Da si mu ubio brata - Urban Horn oporo dovrši. - Tako je,
Rajnmare, nisi pogrešio u sumnjama. Dozvoli da ti predstavim: Bruno
Šiling. Jedan iz Čete smrti, Crnih jahača Birkarta Grelenorta. Jedan od
onih koji su ubili tvog brata Peterlina.

Rejnevan nije sklopio oka do zore. U početku mu uzbuđenje,

adrenalin i bol zbog ranjenog uva nisu dali da zaspi. Zatim su došle
uspomene. I buncanje. Cistercitska šuma, sumanuta kavalkada, Crni
jahači, koji viču: „Adsumus?. Divljooki, modrobledi vitez s Grohove
planine koji urla kao demon... Noćna potera u šumi kod Troski...
Rođeni brat Peterlin izboden i prostreljen oštricama mačeva. A onaj
koji je ubadao, koji je zadavao udarce, jedan od onih koji su ubili
Peterlina, ležao je, pokriven ašom, na razdaljini od deset koraka, sa
suprotne strane vatre, gde je kašljao i šmrcao. Pod burnim pogledima
dvojice Moravljana kojima je Horn poverio nadzor nad njim.
Nadzor? A možda zaštitu?
Krenuli su na put ranom zorom. Nekako sumornog raspoloženja,
kojem vreme ipak nije htelo da se prilagodi - od zore je sunce lepo
sijalo, a već oko tri sata prijatno je grejalo. Proleće 1429. godine stiglo
je ranije.
Rejnevan se tokom puta demonstrativno držao na odstojanju,
okretao glavu kad god bi Horn pogledao prema njemu. Hornu su se
brzo smučile te demonstracije.
- Sto mu gromova, prestani da se duriš - procedi prišavši kasom. -
Tako je kako je, ne možeš da promeniš situaciju. Zato se prilagodi. I
prihvati.
- Da se prilagodim tome - Rejnevan pokaza glavom - da onaj tamo
ubica mog brata, tip koji je prošle noći hteo da me ubije, lepo jaše na
vranom konju, kaskajući kao da se ništa nije desilo? Iako bi trebalo da
visi na suvoj grani?
Jašući petnaestak koraka ispred njih, bolesnik - crni jahač Bruno
Šiling, Rejnevan još uvek nije mogao da se odluči kako da ga zove - kao
da je osetio da o njemu pričaju; naime, svaki čas je krišom gledao u
njih. Dvojica Moravljana neprestano su ga držala na oku.
- Kako vidim, naredio si im da drže napete samostrele - primeti
Rejnevan. - To nije dovoljno, Horne, nije dovoljno. Jednom sam
doprineo ubistvu jednog od njih. Da bi pao, potrebne su bile četiri
strele, svaka poviše krilaca.
- Hvala na savetu. Ali to prepusti meni. Znam šta radim.
- Da znaš, da ga voziš kao zarobljenika na ispitivanje, naredio bi da
ga bace u okove i transportuju u zakatančenom furgonu, kao što su nas
pre nekoliko dana vozili na razmenu. A ti se brineš za njega, staraš se o
njemu. On je ubica. Asasin, bezvoljna mašina koja ubija po naredbi.
Naše ljude, ljude verne našoj ideji. One koji su nam pomagali, sarađivali
s nama. A ti, iako to znaš, nisi čak naredio ni da ga vežu.
- Rejnevane - Horn ozbiljno odgovori. - Rat je u toku. Učestvujemo u
njemu na svim frontovima. Ovo nije običan rat. Ovo je verski rat, dosad
nije bilo takvih. Verski rat se razlikuje od ostalih ratova po tome što se
ljudima sa obe strane fronta često dešava da promene veru. Danas si
husit, sutra papista, danas katolik, sutra kalikstinac. Jasan primer si
imao juče u liku gospodina Jana od Kravarža. Gospodin Jan je bio jedan
od najokorelijih neprijatelja putira i Husove ideje, u Moravskoj je
zajedno s Pšemkom Opavskim i biskupom Olomouca predstavljao
bastion ofanzivnog katoličanstva, ne možeš da prebrojiš husite koje je
spalio ili obesio na suvim granama. A danas - šta? Promenio je veru i
stranu na kojoj se bori. Putir i Tabor su zahvaljujući toj promeni dobili
moćnog saveznika. A ti si dobio slobodu i spasao si život. Naša stvar je
u suštini imala koristi. Vodimo verski rat. Ali fanatizam i zilotski žar
ostavimo masama koje šaljemo u boj. Trebalo bi da mi, kao ljudi viših
ideja, pogledom obuhvatamo šire horizonte. Pragmatizam, momče.
Pragmatizam i prakticizam.
 - Da li sam shvatio analogiju? Taj tamo, kako se ono...
- Bruno Šiling. Dobro si i otprve shvatio. On više nije crni jahač, nije
u Četi smrti. Promenio je religiju. I stranu.
- Renegat?
- Pragmatizam, Rejnevane, ne zaboravi. Ne renegat, ne izdajnik, ne
Juda Iskariot, već korist. Za našu stvar.
- Slušaj, Horne...
- Dosta. Dosta o tome, kraj priče. Nisam ti bez veze ovo sve kazao,
nisam te bez razloga agitovao za pragmatizam. Uskoro ćeš stati pred
Neplaha. Seti se tada pouka koje sam ti dao. Iskoristi ih.
- Ali ja...
- Dosta priče. Sovinjec je pred nama.

Nisu se dugo zadržali u Sovinjecu. Posebno se Rejnevan nije dugo

zadržao. Dali su mu odmornog konja odmah iza kapije, pored
kovacnice koja je odzvanjala od zveketa metala. Tamo se takođe
pojavila njegova nova eskorta - petorica neobično sumornih
najamnika. U suštini, nije prošlo ni sat vremena, a već je ponovo bio na
putu i iza njegovih leđa je, ravnomerno sa udaljavanjem, nestajao
visoki valjak kergfrida, znak raspoznavanja Sovinjeca uzdignut iznad
zašumljenih brdskih hrbata.
A nakon kratkog vremena stigao ih je Urban Horn.
- Nekako ne možeš da se rastaneš od mene - Rejnevan jetko primeti,
ostavši pozadi, iza eskorte, na dati mu znak. - Možda znaš nešto što ja
ne znam? Da me, recimo, više živog nećeš videti?
Horn je samo odmahnuo glavom zauzdavajući konja.
- Hoću da ti dam savet. Na rastanku.
- Onda daj. Nemojmo produžavati ovu žalosnu scenu. Govori. Šta me
čeka u Pragu? Šta će biti sa mnom?
Horn je sklonio pogled, ali samo na časak.
- To zavisi od tebe. Samo od tebe.
- Možeš li jasnije?
- Ukoliko su te prevrbovali - mišići na Hornovim vilicama primetno
su zadrhtali - Neplah će to hteti da iskoristi. Dvostruko će te
prevrbovati. To je standardna procedura. Prenosićeš onima
informacije. Samo lažne. Iskonstruisane.
- U čemu je caka?
 - To je opasno. Dvostruko.
- Slušaj me pažljivo - Horn prekinu dugu tišinu. - Slušaj pažljivo,
Rajnmare. Ne savetujem ti da bežiš. Bežanje će biti dokaz krivice. I
presuda. Neplah je svestan s koliko tajni si upoznat, koliko naših
planova i vojnih tajni znaš. Više nećeš imati spokoja. Makar pobegao na
kraj sveta, nećeš znati ni dan ni čas. Ni ti, ni tebi bliski ljudi. Mogao si
da podlegneš učeni od straha za sudbinu gospođice Jute. Gospođica
Juta je, dakle, tvoja bolna tačka, mesto gde te mogu najbolnije raniti. Ne
zavaravaj se da će Neplah propustiti takvu priliku.
Rejnevan ništa nije kazao. Samo je progutao pljuvačku i klimnuo
glavom. Horn je takođe ćutao.
- Verovao sam u ideju revolucije - Rejnevan konačno izreče. - Imao
sam iskren osećaj misije, borbe za apostolsku veru, za ideale, za
socijalnu pravdu, za novo bolje sutra. Stvarno sam iskreno verovao da
ćemo Prorneniti stari poredak, da ćemo pomaći svet iz okoštalih
temelja, horio sam se za ideju, duboko verujući da će naša pobeda
staviti tačku na bezakonje i zlo. Bio sam spreman da za ideju revolucije
dam krv, bio sam spreman da se žrtvujem, da se bacim kao kamen na
bedemu... I bacio sam se, kao luđak, kao slepac, kao budala. Kako si ono
rekao? Fanatizam? Zilotski žar? Odgovara, baš kao poručeno. I šta
sada? Zelot i neofit dobiće svoje: glupa zaslepljenost i manijačka strast
dovešće do toga da će dobiti po glavi, da neće trpeti samo on, već i
njegovi bližnji i voljeni. Eh, nadam se da će se stvar opisati u nekim
hronikama. Kao pouka i upozorenje drugim neofitima i glupanima koji
su spremni da se slepo angažuju i žrtvuju. Da bi znali kako je to.
- Ali uvek je tako. Zar nisi znao?
- Sada znam. I zapamtiću.

- Milostivi Houžvička!
- Molim?
- Krčma! Možda da stanemo?
Houžvička je progunđao i zamumlao.
Houžvička, komandant eskorte, bio je osoran i nabusit tip, od samog
početka je gunđanjem i mumlanjem izbegavao sva pitanja. Malo je
potrajalo dok Rejnevan nije shvatio da porodično prezime Houžvičke
nije „Vička” ni „Zvička”, niti „Ožvička”. Ostala četvorica najamnika
takođe nisu bili previše pričljivi, čak su i među sobom retko
razgovarali. Kako se činilo, jedan se zvao Zahradil, a drugi Smetjak. Nije
bio siguran.
- Imamo mnogo da putujemo - promumla Houžvička. - A mi tek što
smo u Libini, još nismo stigli ni do Sumperka. Treba da požurimo, a ne
da stajemo.
- Vidiš da sam ranjen - Rejnevan pokaza zavoj obmotan oko glave. -
Moram da promenim zavoj. Inače će ranu zahvatiti gangrena, dobiću
temperaturu i umreću vam usput. U Pragu se tome neće obradovati,
moraš mi verovati.
U stvari, rana je sasvim dobro zarastala, uvo nije oticalo, pulsirajući
bol se smanjio, nije bilo infekcije. Rejnevan je jednostavno hteo da
omogući zadnjici bolnoj od sedla da se odmori i da okusi odavno
neokušeno istinski toplo kulinarsko jelo, a vetar je donosio vrlo
prijatne arome iz pravca krčme šćućurene pri raskrsnici.
- Neće se obradovati u Pragu - ponovi, namestivši turoban izraz lica.
- Krivce će sigurno pozvati na odgovornost.
Houžvička je zagunđao, a u gunđanju su se evidentno mogli čuti vrlo
ružni epiteti na račun Praga, Pražana i odgovornosti.
- Staćemo - saglasi se konačno. - Samo ne dugo.
Unutra se, u praznoj sali, odmah pokazalo da je Houžvičkina žurba
bila pritvorna, a njegove zamerke samo prividne.
Komandant eskorte se, s ništa manjim žarom od Smetjaka,
Zahradila ili ostalih, bacio na posnu čorbu, grašak, knedle i dinstani
kupus; s ništa manjim entuzijazmom od svojih podređenih, cevčio je
pivo, kriglu za kriglom, koje je zadihana posluga neprestano donosila.
Posmatrajući ih iznad zdele, Rejnevan je od krigle do krigle postajao
sve sigurniji da će se putovanje odužiti. Da će baš tu, u krčmi kod sela
Libina, morati da prenoće.
Zaškripala su vrata, domaćin je obrisao ruke o kecelju i potrčao da
pozdravi nove goste. A Rejnevan se oduzeo s kašikom na pola puta do
široko otvorenih usta.
Novopridošli - bilo ih je dvojica - skinuli su kapute s tragovima
dugog puta pređenog pod uslovima često menjanog vremena. Jedan od
pridošlica bio je krupne visine i građe, pod je pod njegovim koracima
tutnjao i podrhtavao. Ošišan do same kože, imao je lice deteta, i to
pogođenog kretenizmom. Lice drugog gosta, nižeg i vitkijeg, bilo je
ukrašeno ožiljkom na bradi, kao i velikim i otmeno grbavim nosom.
Obojica su seli na susednu klupu i odbili krčmara, koji je hteo na
primi porudžbinu. Ćutke su posmatrali Rejnevana i sovinječke
najamnike. Toliko napadno da su skrenuli pažnju Houžvičke, koji je
uzvratio pogled. I zagunđao.
- Pozdrav, pozdrav kompaniji - Šarlej reče polako, iskrivivši usta u
imitaciji osmeha. - A kuda ste se to uputili? Zanima me kuda vas Put
nosi.
- Ma, u Prag - Smetjak procedi pre nego što je Houžvička uspeo da
mu bubotkom naredi da začepi usta.
- A zašto vas... - s mukom proguta knedlu koja mu je smetala
prilikom obraćanja. - A zašto vas to zanima, a? Šta vas briga?
- U Prag - ponovi Šarlej potpuno ga ignorišući. - U Prag, kažete. Loša
ideja, braćo. Veoma loša.
Houžvička i najamnici su iskolačili oči. Šarlej je ustao i seo pokraj
njih.
- U Pragu je haos - izjavi, preterano modulirajući glas. - Neredi,
nemiri, borbe na ulicama. Nema dana bez klanja i pucanja. Stranac
tamo može vrlo lako da nagrabusi.
Samson Medić, koji im se takođe pridružio, energičnim klimanjem
glave potvrđivao je svaku tvrdnju.
- Zašto onda u Prag? - nastavi demerit. - Nema smisla. Ja ne bih išao
da sam na vašem mestu. A još je i Uskrs na pragu. Gde mislite da
dočekate vaskrsenje Hristovo, gde pogaču da kušate, gde da se kucate
jajima? U jarku kraj puta?
- Na šta - Houžvička planu - vi ciljate? A?
- Pa na vas - Šarlej se i dalje osmehivao. Samson je i dalje klimao
glavom. - Na vaše dobro, braćo po Hristu. Savetujem vam da se vratite
kući. Nemojte mi samo reći da vam obaveze ne dozvoljavaju. Rado ću
vas izbaviti od obaveze, ili od tog tu mladića. Otkupiću ga od vas. Za
trideset mađarskih dukata.
Brzim pokretom je otkačio vreću s pojasa i istresao na sto gomilu
zlatnih moneta. Zahradil umalo da se zadavi. Ostalima su oči bezmalo
ispale iz duplji. Houžvička je glasno progutao pljuvačku.
- Moliiim? - uspeo je konačno da izusti. - Štaaa? Kakooo? Vi, ovaj...
Vi... njega?
- Pa nego šta nego ja njega - Šarlej zavodnički namesti usta i
delikatnim pokretom zaliza kosu na slepoočnici. - Baš njega hoću da
posedujem. Da kupim. Mnogo mi se svideo. Obožavam takve krasne
momke, naročito plavušane... Zašto me tako čudno gledaš, brate?
Nemaš valjda predrasude? Nije valjda da nisi tolerantan?
- U majčinu! - dreknu Houžvička. - Šta vi hoćete, a? Idite odavde!
Kupujte sebi momke negde drugde! Ovde nikakve trgovine neće biti!
- A možda - Samson se iskrivi kao kreten, istrese nos, obrisa sline
rukavom, izvuče kockice i solju i postavi ih na sto. - A možda više volite
kockanje? Da zaigramo? Ovde prisutni mladić naspram ovde prisutnih
trideset dukata? Odlučuje jedno bacanje. Ja počinjem.
Kockice su se zakotrljale po stolu.
- Dva okca i jedno okce - Samson pročita rezultat praveći se da je
zabrinut. - Tri poena. Ajaj... Uh, uh, uh... Verovatno sam izgubio, sto
posto sam izgubio... Kako sam glup... Red je na vas. Bacite, molim vas.
Radosno iskeženi Zahradil ispruži ruku ka kockicama, ali ga
Houžvička tresnu po prstima.
- Ostavi, majku ti tvoju! - dreknu s pretećim izrazom lica. - A vi se,
gospodičići, gubite odavde! Zajedno sa svojim dukatima! Đavo vas je
ovamo poslao! Zato idite dođavola!
- Nagni se k meni - Šarlej mu procedi. - Imam nešto da ti kažem.
Niko ko ima imalo mozga u glavi ne bi poslušao. Houžvička je
poslušao. Nagnuo se. Šarlejeva pesnica ga je pogodila u vilicu i počistila
ga s klupe.
U istom tom trenutku Samson Medić je pružio snažne ruke, ščepao
dvojicu sovinječkih najamnika za ćube i grunuo njihovim glavama o
sto, tako da su sudovi poskočili i popadali. Pokazavši reflekse, Smetjak
zgrabi sa stola lipovu zdelu i iz sve snage njome tresnu diva u čelo.
Zdela je pukla napola. Samson je zažmirkao.
- Čestitam, dobri čoveče - reče. - Uspeo si da me iznerviraš.
I mlatnu Smetjaka pesnicom. S lomljivim efektom.
U međuvremenu, Šarlej je divnim krošeom oborio Zahradila na sto,
razdelio nekoliko teških šutova među najamnicima koji su pokušavali
da ustanu, precizno ih pogodivši u međice, stomake i vratove, hejnevan
je skočio na Houžvičku dok je pokušavao da se podigne s poda.
Houžvička se izvukao, udario ga laktom pravo u ranjeno uvo.
Rejnevanu se smrklo pred očima od bola i besa. Tresnuo je Houžvičku
bubotkom, ponovio još jednom, dvaput, triput. Houžvička se
oklembesio s licem na daskama. Zahradil i ostala dvojica najamnika
otpuzali su iza klupe, podignutim rukama davali do znanja da im je
dosta.
Iza peći su dopirali odjeci udaraca i oporo treskanje lobanje o zid.
Šarlej i Samson su lemali Smetjaka u ćošku. Lemani Smetjak je strašno
vrištao.
- Zaboga, gospodo! Ne tucite me više! Ne tucite! Dobro de, dobro,
uzmite mladića ako hoćete, predajem ga, predajem!

Šarlej je još jednom proverio da li su reze dobro navučene, ustao,

otresao kolena. Krčmar, crven od brige i uzbuđenja, posmatrao je svaki
njegov pokret nervozno pomerajući očne jabučice.
- Ne otvaraj do sutra ujutru - Šarlej pokaza poklopac na podu. - Nek
sede tamo. Ukoliko posle toga budu besneli, kaži im da sam ti pretio
smrću... A uostalom, evo ti, daj im svakom po dukat. Kaži im da je od
mene, na ime batina. A ovde je, drži, dukat za tebe. Za štetu i neprilike.
Ah, nek ide život, uzmi dva. Da ti ostanem u dobrom sećanju.
Krčmar je rado primio novac, glasno progutao pljuvačku. Ispod
poklopca, iz podruma, dopirali su prigušeni krici, psovke i gluvo
lupanje. Ali poklopac je bio hrastov i zakatančen.
- Ništa to nije, presvetli gospodine - brzo reče krčmar, preduhitrivši
Šarlej a. - Nek udaraju, nek psuju. Neću otvoriti do jutra. Pamtim šta ste
kazali.
- Dabome - Šarlejev pogled i glas postali su za ton hladniji - bolje bi
bilo da zapamtiš. Samsone, Rajnmare, na konje. Rajnmare, šta ti je?
- Uvo...
- Ne jauči, ne stenji. Kad hoćeš da budeš glup, onda moraš biti jak.
- Kako ste me pronašli? Otkud ste znali?
- To je duga priča.
Peto poglavlje

u kojem Rejnevan na ostrvu Ogigiji ostavlja tek ponovo

nađene prijatelje, a on sam kreće na put. Kako bi uskoro stao
pred revolucionarni sud.

Jahali su. Isprva galopom, koji su usporavali samo prilikom

savladavanja uzvišenja. I da konji ne bi popadali. Jahali su tako da je
tvrda zemlja pucala ispod kopita. Međutim, kad su se od krčme u
Lubini udaljili za neku milju, kad su se između njih i Libine našli brda,
šume, šumarci i grmlje, usporili su tempo. Nije imalo smisla da jurcaju.
Duvao je vetar s planina, topao, prolećni vetar. Samson je vodio,
izbivši na čelo kavalkade. Šarlej i Rejnevan jahali su ravno, bok uz bok,
ne trudeći se da stignu diva.
- Kuda idemo? Šarlej u? Kuda vodi ovaj put?
Šarlejev konj, divan vrani ždrebac, zaplesao je, nimalo neizmoren
galopom. Demerit ga je potapšao po vratu.
- U Rapotin - odgovori. - To je selo kod Šumperka. Tamo živimo.
- Živite? - Rejnevan otvori usta od zaprepašćenja. - Ovde? U
nekakvom Rapotinu? A kako ste mene pronašli? Kojim čudom...
- To je bilo - Šarlej frknu - jedno iz prave serije čuda. A da bude veće
čudo, to je najčudnije čudo. Počelo je pre tri nedelje. Otkad je Neplah
otegnuo papke.
- Šta?
- Flutek je napustio ovaj svet. Otišao. Florentibus occidit annis.10
Kratko govoreći, umro je. Prirodnom smrću, zamisli. Jedni su mu
predviđali omču, drugi su mu želeli omču, u suštini niko nije sumnjao
da će se nitkov oprostiti od ovog sveta drugačije nego na gubilištu. A
on, zamisli ti to, umro kao detence, ili kao časna sestra. U snu, u
blaženom snu. Nasmejan.
- Nemoguće.
- Teško je poverovati - složi se Šarlej. - Ali uverićeš se. Ima mnogo
svedoka. Među njima je Hašek Sikora, sećaš se Hašeka Sikore?
- Sećam se.
- Hašek Sikora je trenutno preuzeo Flutekovu funkciju i obaveze. A
valjalo bi da znaš da je on veoma prijateljski nastrojen prema tebi. Da li
ti možda pada na pamet neki eventualan razlog?
- Čak dva. Dva mekana čira, oba na neprijatnom mestu i vrlo
problematičnom za oženjenog muškarca. Izlečio sam ga magičnom
mašću.
- Bože dragi - Šarlej podiže pogled k nebu. - Srce mi raste kad vidim
da još uvek ima zahvalnosti na ovom svetu. Biće dovoljno da kažem da
nas je upravo on poslao tebi u pomoć. „Idite”, kazao je, „u Sovinjec i
Šumperk, povratite Rejnevana pre nego što ga odvezu u Prag, Prag nije
dobar za njega. Šta je bilo onomad s Rejnevanom”, kazao je, „bilo je.
Gospodin Neplah”, kazao je, „bio je ogorčen na njega, ali gospodin
Neplah je umro. Mene”, kazao je, „ta afera ne zanima, a kad Rejnevan
nestane, afera će se s vremenom stišati. Nek onda lekar nestane, nek
ide kuda želi. Ako je kriv, nek mu Bog sudi; ako je nevin, nek mu Bog
pomogne!” Častan lik.
- Bog?
- Ne. Hašek Sikora. Dosta brbljanja, momče. Opali konja mamuzama.
Vidi kako se Samson udaljio. Previše zaostajemo.
- Kuda on tako žuri?
- Ne kuda, već kod koga. Videćeš.

Gazdinstvo najavljeno lajanjem pasa i mirisom dima bilo je skriveno

iza brezovog gaja i guste trnjinove žive ograde iza koje se uzdizala
streha ambara. Iza ambara su bile šupa i magaza s krovom od trske,
zatim ograda od vrljika, a iza nje vrt pun nezgrapnih šljiva i jabuka,
dalje dvorište, beli golubarnik, bunar sa đeramom. I kuća. Velika kuća,
izgrađena od balvana na lastavičji rep, pokrivena šindrom, s tremom
poduprtim stubovima.
Tek što su ušli u dvorište, sa stepenica na tremu strčala je mlada
žena. Rejnevan ju je prepoznao još pre nego što je marama, koja je
spala prilikom trka, otkrila bujnu riđu kosu. Prepoznao ju je po tome
kako se kretala, a kretala se kao da je plesala, u plesu, rekao bi čovek, ne
dodirujući zemlju, prava nimfa, najada ili neka druga nezemaljska
utvara. Jednostavna siva haljinica obavijala je njeno telo, podsećajući
na one lepršave i nerealne odore kojima su - kako radi pristojnosti,
tako i radi kompozicije - umetnici prekrivali čulna tela svojih Madona i
boginja na freskama, slikama i minijaturama.
Marketa je dotrčala do Samsona, div je skliznuo sa sedla pravo u
njen zagrljaj. Oslobodivši se, podigao je devojku kao perce i poljubio je.
- Dirljivo - Šarlej, sjahavši, namignu Rejnevanu. - Nisu se videli oko
pola dana. Kao što vidiš, čežnja samo što ih nije ubila. Kakva je to
radost, sresti se posle tako dugog rastanka.
- Ti, Šarleju - poče Rejnevan - verovatno nikad nećeš moći da
razumeš šta je...
Nije dovršio. Iz podrumčeta natkrivenog busenjem pokraj vrta
promolilo se drugo biće lepšeg pola. Zrelija. U svakoj, moglo bi se teći,
oblini, čari, u svakom pogledu. Galateja ili Amfitrita, sudeći po liku i
figuri, Pomona ili Cerera, zaključivši po nošenoj korpi s jabukama i
kupusom.
- Nešto si kazao? - upita Šarlej s facom nevinašceta.
- Ne. Ništa.
- Rada sam te videti, mladi gospodine Rejnevane - reče gđica
Blažena Pospihalova, Pospihalova udovica, svojevremeno gazdarica
kuće smeštene u Pragu, u Novom mestu, na ćošku ulica Stjepana i Na
ribničku. - Požurite, gospodo, požurite. Uskoro će ručak na sto.

Ide proleće, konstatovao je Rejnevan idući uz Sari ej ev bok

raskvašenom međom. S golih krošanja kapala je voda. Mirisalo je na
mokru zemlju. I na nešto što je trulilo.
- U Prag sam - govorio je Šarlej - stigao u kasnu jesen prošle godine,
posle austrijskog pohoda. Prezimio sam kod Samsona. U prestonici
nikad nije bilo naročito mirno, ali sada, u proleće, postalo je skroz loše.
I neviđeno opasno. Kažem ti, pravi kotao s ključalom vodom. Radi se o
pregovorima Prokopa Velikog i Žigmunda Luksemburškog...
- Prokop se dogovara s Luksemburškim?
- Dabome. Radi se čak o miru i priznanju Luksemburškog za kralja.
Uslov je da ovaj prihvati četiri praška člana i da se legalizuje
sekularizacija crkvenih dobara. Zigmund, razume se, nikad neće
pristati na nešto takvo i raskinuće dogovore. Prokop to odlično zna,
pristao je na pregovore da bi pokazao da su Luksemburški i katolici
agresivna strana koja želi rat, a ne mir. To je očigledno, ali ne svima.
Stvar je oštro zavadila Prag. Staro mesto podržava pregovore, poziva
na pomirenje i Žigmunda kao kralja Češke. Novo mesto neće ni da čuje
za to. Propovednici dosipaju ulje na vatru sa ambona. U Devi Mariji
Snežnoj Luksemburškog nazivaju „vavilonskim kraljem” ili „riđim
lupežom” i huškaju na okršaj sa „sporazumašima i izdajnicima”. U
Starom mestu pak, u Bogorodici pred Tinom, pozivaju na
iskorenjivanje „fanatika” i „radikala”. Kao rezultat toga Prag je podeljen
na dva neprijateljska tabora. Zabarikadirane su Svatohavelska, Horska
i Poržička kapija, ulice su pregrađene preprekama i lancima. Na granici
dan i noć huči paljba, fijuču strele, lete zrna, redovno dolazi Jo sukoba
posle kojih se krv peni u slivnicima. Obe strane sprovode redovan lov
na izdajnike, a neizmerno je lako proći kao jedan takav. Bilo je krajnje
vreme da se pokupimo odande. Blažena... Hmmm... Gospođa
Pospihalova je priznala da u nasledstvu ima kuću kod Šumperka. A kad
je iskrsla stvar s tobom, kad je Sikora ukazao da će te provesti baš kroz
Sumperk, shvatio sam to kao znak promisli božje. Bez razmišljanja smo
otišli iz Praga. I bez žaljenja.
- I šta sad? - Rejnevan nije sakrio podsmeh. - Ostaćeš ovde?
Nastanićeš se i gazdovaćeš na njivi? A možda razmišljaš o ženidbi?
Šarlej je pogledao u njega. Vrlo ozbiljno, uprkos očekivanjima.
- Razmišljam - odgovori podjednako ozbiljno - o tebi, prijatelju. Da
nije bilo baš tebe, iz Praga bih krenuo u sasvim drugom pravcu.
Buđinskim putem, naime, pravo u Mađarsku, i dalje, u Konstantinopolj.
Ali ispalo je tako da sam prvo morao da pomognem drugu. U nevolji u
koju je drug glupo upao. Ipak si upao?
- Šarleju...
- Jesi li upao ili ne?
- Upao sam.
- Uvalio si se u sranje? U strašno i đavolsko sranje?
- Uvalio sam se.
- Pričaj.

Morao je dvaput da priča - kad su se posle večere skupili u

podrumčetu da pročavrljaju, Samson Medić je takođe poželeo da se
upozna s tokom događaja i detaljima sranja u koja se Rejnevan uvalio.
Ukoliko bi, međutim, Šarlej samo odmahivao glavom dok je slušao,
Samson bi smesta istupao sa zaključcima.
- Apsolutno ti ne savetujem - poče - da se vraćaš u Šleziju. Time
nećeš ništa postići, samo ćeš se izložiti opasnosti. Demaskirali su te u
Vroclavu i već jednom uhvatili, dakle poći će im za rukom i drugi put. A
ne bih računao na altaristu Felicijana. Neće saznati ništa, to je van
njegovog domašaja. Inkvizicija ume da čuva svoje tajne. A sasvim
sigurno nije baš toliko glupa da drži gospođicu Jutu na mestu koje bilo
koji podmitljivi popina može otkriti.
- Šta onda treba da radim? - Rejnevan potmulo upita. - Da se vratim
kod husita? Da poslušno izvršavam ono što mi inkvizicija naredi?
Računajući da ću ih na kraju zadovoljiti toliko da će me osloboditi i
predati mi Jutu?
Šarlej i Samson su pogledali jedan u drugoga. Zatim u Rejnevana.
Shvatio je.
- Nikad mi je neće predati. Zar ne?
Pala je rečita tišina.
- Povratak husitima - Samson reče konačno - samo je naizgled bolji
izbor. Iz tvoje priče proizlazi da te sumnjiče.
- Nemaju dokaza.
- Kad bi imali, ti više ne bi bio živ - Šarlej spokojno primeti. - A kad
otperjaš, dokaz ćeš im servirati na tacni. Tvoj beg će biti dokaz krivice.
A ujedno i presuda.
- Husiti će te posmatrati - doda Samson. - Držače te na oku.
Istovremeno će te udaljiti od tajni i skrivenih stvari. Makar i hteo,
nećeš dobiti informacije kojima bi mogao da zadovoljiš inkviziciju.
- Inkvizicija neće nauditi devojci - reče Šarlej hitro, ali ne uverljivo. -
Taj Hejnče je izgleda pošten lik. I tvoj poznanik sa studija...
Ućutao je. Raširio ruke. Ali bezmalo odmah je povratio
samopouzdanje.
- Glavu gore, Rajnmare, glavu gore. Još nije potonula naša lađa, još
uvek plovi pod jedrima. Pronaći ćemo način. Ni Homer ni Vergilije to
ne spominju, ali uveravam te: već je trojanska obaveštajna služba imala
svoje agente među Ahajcima. I isto ih je pridobijala učenom. A ucenjeni
agenti pronalazili su načine da zeznu Troju. I ćemo zeznuti Troju.
- Kako? - Rejnevan gorko upita. - Imaš li neku ideju? Može bilo kakva.
Sve je bolje od pasivnosti.
 Kratko su ćutali.
- Valjalo bi to prespavati - Šarlej reče konačno. - De mane consilium,
jutro će doneti savet.

Jutro Rejnevanu nije donelo savet - zapravo, nije mu donelo ništa

osim bolnog vrata. Kako se činilo, za Samsona i Šarleja jutro takođe
nije bilo preterano štedro, barem što se ticalo saveta i smernica.
Grdosija se uopšte nije osvrtao na jučerašnje razgovore, kako se činilo,
pažnju je isključivo koncentrisao na riđokosu Marketu, i za vreme
doručka i posle njega. Zato su Rejnevan i Šarlej iskoristili prvi bolji
izgovor da izađu. I odu. Daleko, na nasip trasiran špalirom razgranatih
vrba koji je delio dva isušena jezera.
- Izgleda da je ovo - poče Rejnevan pokazujući glavom prema imanju
i domaćinstvu - s Marketom i Samsonom ozbiljno.
- Izgleda da je ozbiljno - demerit ozbiljno potvrdi. - Kao, uostalom,
sve kod Samsona. Taj tip je stvarno kao s drugog sveta. Dešavaju se
momenti kad počinjem da verujem...
- Dođavola, Šarleju! On je naš drug, šta bi imao od toga da nas laže?
Ukoliko tvrdi da je došljak iz druge dimenzije, onda mu treba verovati!
U vezi s tim su se, ne bez lupanja glave, izjasnili ozbiljni, specijalizovani
i neosporni autoriteti. Bezdjehovski, Aksleben, Rupilijus... Misliš da bi
dopustili da budu prevareni, da ne bi demaskirali varalicu? Otkud onda
kod tebe to nepoverenje, taj nedostatak vere?
- Otuda što sam u životu video varanja na koja su nasedali čak i
autoriteti. Priznajem s kajanjem, i sam sam dopustio sebi nekoliko.
Gresi iz mladosti... Dosta s tim. Kazao sam: počinjem da verujem. Za
uiene je to mnogo.
- Znam. A Rupilijus, kad sam ga već spomenuo...
- Neće od toga biti ništa - demerit ga oporo prekinu. - Samson neće.
Razgovarao sam s njim. Malo se jede povodom obećanja koje ste dali
Rupilijusu, ali doneo je odluku. Rupilijus, izjavio je, mora sam da se
snađe, budući da on, Samson Medić, ima važnijih stvari na Pameti.
Nešto od čega neće odustati.
- Marketa.
- Naravno da je Marketa.
- Šarleju?
- Šta je?
 - Hmm... Da li ona uopšte govori?
Demerit je kratko ćutao pre nego što je odgovorio.
- Ja nisam čuo.

Naredni dan - po kalendaru sreda - bio je u vezi sa savetima i

rešenjima jednako škrt kao i jutro i takođe nije doneo ništa razumno. I
protekao je uludo.
Kad je počelo da se smrkava, seli su da večeraju, sve petoro.
Razgovor nije išao, pa su uglavnom ćutali. Riđokosa adamitkinja je
malo jela, neprestano držeći pogled na Samsonu, a jednom rukom
stalno dodirujući njegov ogroman dlan. Prizor njenog pogleda i gestova
punih osećajnosti ne samo da je zbunjivao i ženirao već je budio i
ljubomoru: Rejnevan se nije mogao setiti da mu je Juta ikada - čak i u
intimnim strasnim trenucima - davala tako javne i vidljive dokaze
obožavanja. Bio je svestan da ta ljubomora nije baš racionalna, ali
njeno peckanje zbog toga uopšte nije bilo manje bolno.
Ponašanje Blažene Pospihalove ovog puta bockalo je njegov muški
ponos. Udovica je svu pažnju posvećivala Šarleju. Iako je to činila
suzdržano i nije preterivala s koketiranjem, između nje i demerita
sevale su varnice od erotizma. Rejnevan pak, mada je između njega i
udovice isto nešto zaiskrilo davnih dana, nije zaradio čak ni značajniji
pogled. Razume se, voleo je Jutu i gospođa Blažena mu nije bila ni na
kraj pameti. Ali bockalo je. Kao da mu se jež uvalio u nedra.
Tokom noći, dok je na šuštavoj slamarici pokušavao da zaspi, došla
su ozbiljnija razmišljanja. A posle razmišljanja odluke.

Bilo je još potpuno mračno kad je osedlao konja i izveo ga iz staje,

čineći to tako tiho i tajno da ni psi nisu zalajali. Tek što je svitalo kad je
krenuo. Tek što je svanulo kad su potkovice zatoptale po utrvenom
putu.
Našli su ono što su hteli, razmišljao je osvrćući se ka selu Rapotinu.
Obojica. Samson Medić ima nešto važno. Ima Marketu, svoju Kalipso,
ima ovde, u ovom selu, svoje ostrvo Ogigiju. Šarlej ima Blaženu
Pospihalovu - nije važno da li će ostati s njom ili će krenuti dalje, u svoj
isanjani Konstantinopolj, na Hipodrom, u Aja Sofiju i na pržene
hobotnice u taverni na Zlatnom rogu. Nije važno da li će ikada stići
tamo. Nije bitno šta će dalje biti sa Samsonom i Marketom. Ali bilo bi
besmisleno reći im da odustanu, da sve ostave, kazati im da krenu u
svet, u nepoznato, da rizikuju život za tuđu stvar. Za moju stvar.
Zbogom, prijatelji.
Ja takođe imam nešto važno, nešto od čega neću odustati. Odlazim.
Sam.

Rejnevanov plan je bio jednostavan: dolinom reke Morave i

podnožjem Snježnjika stići na Mjendzileski prevoj i važan trgovački put
iz Mađarske koji vodi pravo u Klodsku kotlinu. Prema približnim
proračunima od prevoja ga nije delilo više od pet-šest milja. Doduše,
imao je i drugu varijantu: dolinom reke Brane i prevojem do Londeka,
odatle pak Solnim putem ka Krutvaldu, Nisi i Zjembicama. Međutim,
Rejnevan se bojao druge varijante, premda ga je vodila pravo do cilja -
trasa je vodila preko planina, a vreme je i dalje bilo nesigurno.
Nije samo vreme nosilo opasnost. Kao i mnogi rejoni Moravske,
tako je i šumperčanska zemlja trenutno predstavljala pravu šahovnicu
- posedi katoličke gospode, verne knezu Albrehtu, preplitali su se sa
imanjima plemića koji su podržavali husite, pri čemu je bilo teško
pohvatati konce, previše često su menjali strane i tabore. Zbrku je
povećavala činjenica da su neki ostajali neutralni, to jest bilo im je
svejedno koga napadaju i pljačkaju - napadali su i pljačkali sve.
Rejnevan je dobio od Šarleja nešto informacija i bio je vrlo dobro
svestan da su za njega ipak svi podjednako opasni i da bi najbolje bilo
da se neopaženo provuče, tako da ne nabasa ni na jednu od tih strana.
Ni na gospodu Stražnjicki iz Kravarža na Zabrehu, ni na gospodu iz
Kunštata iz obližnjih Loštica koja podržava putir. A tim pre ni na
katolike na strani Albrehta: šumperčanske Valdštejne, gospodu iz Zvola
i brojne vazale biskupa Olomouca koji su napadima stalno maltretirali
okolinu.
Naglo je počeo da pada sneg; pahuljice, isprva sitne, dobile su oblik
velikih i mokrih pahulja koje su za tren oka slepljivale oči. Konj je frktao
i tresao glavom, ali Rejnevan je jahao. Moleći se u sebi da ono što
smatra drumom to zaista i bude.
Srećom, mećava je prestala jednako brzo kao što je počela. Sneg je
posuo i obelio polja, ali nije zavejao put - i dalje je bio vidljiv i jasan. A
čak je i živnuo. Razleglo se blejanje i zveckanje zvona, a na put se izlilo
krdo ovaca u kasu. Rejnevan je požurio konja.
- Pomaže bog.
- Bog vam pomogao, khe-khe - pastir savlada strah. - Bog vam
pomogao, gospodine.
- Odakle si? Koje je to selo tamo iza brežuljka?
- Tamo? Pa selo.
- Kako se zove?
- Pa Keperov.11
- A čiji je taj Keperov?
- Pa manastirski.
- Da nema tamo nekih vojnika?
- A što bi ih bilo?
Ispitivani pastir je izjavio da se iza Keperova na Moravi nalaze
Hinčice, a dalje Hanušovice. Rejnevan je odahnuo sa olakšanjem,
ispostavilo je da se verovatno drži trase i da neće zalutati. Pozdravio je
pastira i krenuo dalje. Put ga je uskoro odveo pravo do gaza na fvloravi
obavijenoj maglom, dalje se pružao njenom desnom obalom. Uskoro je
prošao spomenute Hinčice i nekoliko koliba koje su izdaleka bile
najavljene mirisom dima i lajanjem pasa. Ubrzo je začuo obližnje
zvono, u Hanušovicama - ispostavilo se da je to bila parohijska crkva, i
to crkva koja nije bila spaljena. Sigurno je tamo ostao župnik ili barem
vikari, ko bi drugi imao volju da vuče kanap od zvona, i to još zorom.
Rejnevan je rešio da obiđe duhovnika, da ga pita za dalji put, za vojsku,
za naoružane družine - a možda čak i da se pozove na doručak.
Nije mu bilo dato da doručkuje.
Odmah iza crkvice nabasao je na grupu vojnika, petoricu na sedlima
koja su držala rezervne konje, petoricu pešaka kod priprate u diskusiji
s dežmekastim župnikom, koji im je preprečivao ulaz. Videvši
Rejnevana, svi su zaćutali i svi su se, uključujući i sveštenika,
neprijatno upiljili u njega. Rejnevan je u sebi opsovao svoj baksuzluk,
opsovao ga je tako ružno, recima koje nikako ne bi trebalo
upotrebljavati pred decom ili ženama. Međutim, morao je da igra onim
kartama koje su podeljene. Umirio se dubokim uzdahom, gordo se
ispravio na sedlu, nehajno se naklonio i kasom krenuo ka plotovima i
kolibama, planirajući galop čim nestane iz vidokruga. Ništa od toga nije
bilo.
- Alo! Pa čekajte, gospodine!
- Ja?
- Vi.
 Preprečili su mu put, opkolili ga. Jedan, sa obrvama kao snopićima,
uhvati konjske vodice odmah pri žvalama, kaput razgrnut prilikom
pokreta otkrio je veliki crni putir na tunici preko pancira. Pažljiviji
pogled pokazao je husitske simbole i kod ostalih. Rejnevan je krišom
uzdahnuo, znao je da to uopšte ne poboljšava njegovu situaciju.
Husit sa obrvama buljio je u njegovu facu, a njegovo vlastito lice je,
na Rejnevanovo čuđenje, menjalo izraz. Od natmurenog do začuđenog.
A od začuđenog do nekako obradovanog. I ponovo do natmurenog.
- Vi ste Rejnevan od Bjelave, Šlezanin - utvrdi tonom koji nije
omogućavao diskusiju. - Medikus za lečenje.
- Aha? I šta s tim?
- Znam vas. Zato nemojte da demantujete.
- Pa ne demantujem. Pitam šta s tim.
- Bog nam vas je poslao. Nama baš treba lekar, za bolesnika. Stvar ne
može da čeka. Zato ćete poći s nama. Molim vas. Veoma ljubazno vas
molim.
Vrlo ljubaznu molbu pratili su namrgođeni pogledi, zagrizene usne,
drhtavi mišići na vilicama. I dlanovi na pojasevima blizu rukohvata.
Rejnevan je zaključio da je bolje da ne odbija molbu.
- Ali možda da prvo saznam s kim imam posla? Kuda moram da
idem? Ko je bolestan? I od čega?
- Idete tu blizu - preseče ga husit sa obrvama, evidentno komandant
izvidnice. Moje ime je Jan Pluh. Pothejtman poljske vojske Siročića
nahodske zajednice. Ostalo ćete uskoro saznati.

Rejnevana nije previše radovala činjenica što je, umesto da se kreće

prema Mjendzileskom prevoju, iznenada morao da ide u potpuno
suprotnom pravcu, desnom obalom Morave na jug. Na sreću, Jan Pluh
nije lagao, cilj stvarno nije bio posebno daleko. Ubrzo su ugledali veliki
vojni logor u zamagljenoj dolini, tipičan logor husita u maršu:
koncentracija kola, šatora, baraka, daščara i drugih živopisnih čatrlja.
Iznad logora je lepršao bojni barjak Siročića, na kojem su bili
predstavljeni sjajna hostija i pelikan koji kljunom razdire sopstvene
grudi. Na rubu se uzdizala impozantna gomila kostiju i drugih
otpadaka, malo dalje, kod potoka što se uliva u Moravu, grupa žena
prala je veš, a dečurlija su bacala kamenje u vodu i jurila za psima. Dok
su prolazili, žene su ih ispratile pogledom, ispravivši kičme i brišući
čela dlanovima blistavim od sapunice. Između kola su se snovali dim i
smrad, krave u oborima tužno su mukale. Padao je sitan sneg.
- Ovuda. Ova koliba.
Ispred kolibe, zauzet prosipanjem pomija iz čabra, stajao je mršav i
izbledeo mladić. Kad ih je video, podigao je glavu. Izraz lica mu je bio
tako žalostan i nesrećan da je mogao da pozira za iluminacije u misalu,
poglavlje o Jovu.
- Našli ste! - kriknu s nadom. - Našli ste medikusa! To je pravo čudo,
nek je hvala Svevišnjem za to! Silazite s konja, gospodine, što pre!
- Toliko je hitno?
- Naš hejtman... - mršavi mladić spusti čabar. - Naš glavni hejtman se
razboleo. A nemamo berberina...
- Pa imali ste - Rejnevan se priseti. - Zvao se brat Albertus. Bio je vrlo
vešt medikus...
- Bio - saglasi se Jan Pluh prilično potmulo. - Ali kad smo nedavno
palili papističke zarobljenike, počeo je da se protivi, da viče, avaj, kako
to nije hrišćanski, tako ne valja...Pa ga je hejtman dohvatio i opalio
nadžakom...
- A mene su odmah posle sahrane proglasili za felčera - požali se
mršavi mladić. - Kazali su da sam učen, te da ja to mogu. A ja samo
umem da pišem, kod apotekara u Hrudimu samo sam ispisivao
ceduljice i lepio ih na flašice... O lečenju nemam blage... Kažem im to, a
oni zapeli, ma ti si učen, možeš ti to, medicina nije velika umetnost:
kome je suđeno da ode na nebo, tome ni sveti Bog neće pomoći, a kome
je suđeno da živi, tome ni najgori lekar neće nauditi...
- Ali kad je samog hejtmana zadesila nemoć - dobaci drugi od
Siročića - onda je naredio da pojure koliko ih konjske noge nose i traže
boljeg medikusa. Zaista, Pambu nam je bio naklonjen kad smo vas tako
brzo pronašli. Hejtman podnosi teške muke. Videćete i sami.
Rejnevan je pre osetio nego što je video. Ispod niske tavanice u
kolibi lebdeo je toliko odvratan vonj da je bezmalo obarao s nogu.
Lice krupnog muškarca koji je ležao na ležaju sklepanom od dasaka
bilo je potpuno mokro od znoja. Rejnevan je znao to lice i sećao gase.
- Dabogda me top... - Smil Pulpan slabim glasom dade znak da je i on
njega prepoznao. - Nemački doktorčić, hejtmanski miljenik...
Šta ćeš, kad devojke nema, dobra je i baba... Hodi ovamo,
nadrilekaru. Pogledaj. I nemoj samo da mi kažeš kako ne umeš to da
izlečiš... Ne govori to ako ti je mila koža na leđima.
Trebalo je da smrad u suštini pripremi Rejnevana na najgore, ali nije
ga pripremio. Sa unutrašnje strane butine Smila Pulpana, opasno blizu
prepone, bilo je nešto. Nešto veličine pačjeg jajeta, modro-crno-crvene
boje, što je izgledalo gore nego užasno. Rejnevan je već viđao takve
stvari i imao je posla s njima, ali uprkos tome, nije savladao refleks
odvratnosti. Postideo se, ali samo sam od sebe. Refleks je bio toliko
neznatan da ostali nisu ni primetili.
- Šta je to, gospodine? - upita tiho apotekarčić iz Hrudima, slučajni i
prinudni felčer. - Da nije slučajno čuma? Strašna čirčina... I još na
takvom mestu...
- To sigurno nije čuma - ubeđeno izjavi Rejnevan, preferirajući da se
ipak najpre uveri dodirom da li se oseća talasanje karakteristično za
bubon. Nije osetio. Pulpan je kratko zaurlao, opsovao.
- To je - Rejnevan je sigurno postavio dijagnozu - carbunculus, zvani
još i gnojni čir. Najpre je bilo nekoliko manjih bubuljica, zar ne? Koje su
se brzo povećavale, menjale u izrasline, svaka sa žućkastom krastom
na vrhu, koje su se otvarale i ispuštale gnoj? Da bi na kraju srasle
zajedno u jednu veliku, veoma bolnu infiltraciju?
- Kao da - apotekarčić proguta pljuvačku. - Kao da ste bili tu...
- Šta ste dosad primenjivali?
- Ovaj... - mladić zamuca. - Neke obloge... Žene donele...
- Pokušali ste da istisnete? - Rejnevan je zagrizao usne, jer je znao
odgovor.
- A pokušao je, jebem mu mater, pokušao je - zastenja Pulpan. -
Majku mu, umalo nisam skapao od bola...
- Mislio sam da istisnem gnoj... - apotekarčić nervozno sleže
ramenima. - Šta sam drugo mogao da radim?
- Da sečeš.
- Ne dozvoljavam... - Pulpan probrekta. - Ne dozvoljavam da me
sakatite... Vi biste samo da kasapite, kasapini.
- Ovde je neophodna - Rejnevan otvori torbu - hirurška intervencija.
Samo na taj način se može izazvati pun abscessus gnoja.
- Ne dam da me sečete. Više volim istiskivanje.
- Istiskivanje neće pomoći - Rejnevan radije nije hteo da kaže kako
će, štaviše, naškoditi; znao je da Pulpan neće oprostiti grešku u tehnici
hrudimskom apotekarčiću, da će se osvetiti. - Karbunkul treba preseći.
- Bjelava... - Pulpan ga energično uhvati za rukav. - Pričaju za tebe da
si magičar. Skini onda urok, daj mi neku zaklinjalicu ili čarobnjački
dekokt... Ne sakati me. Neću žaliti zlata...
- Zlatom te neću izlečiti. Intervencija je apsolutno neophodna.
 - Kurac neophodna! - dreknu Pulpan. - Šta je, nateraćeš me? Ja sam
ovde hejtman! Ja ću te... Ja naređujem! Leći me činima i melemima! S
nožem mi ne prilazi! Samo me takni, usrani nadrilekaru, i narediću da
te raskomadaju konjima! Hej, ljudi! Straža!
- Dalje širenje karbunkula - Rejnevan usta - preti vrlo opasnim
posledicama. Govorim ti to da bi znao. Ostalo je tvoja odluka, tvoja
volja, tvoja želja. Scienti et volenti non fit injuria.
- Ti se svetiš, latinski isprtku - Pulpan probrekta. - Za ono. Za prošlu
godinu, za Šleziju, za Frankenštajn, za monahe što smo onda sredili...
Video sam kako si me tada pogledao... S kakvom mržnjom... Sada hoćeš
da se revanširaš...
Pothejtmani i centurioni koji su na povik ušli u kolibu gledali su u
Rejnevana ispod obrva. Zatim su napravili grimase i nakašljali se.
- Ja, eto, hejtmane, ne znam - promumla jedan. - Ali čini mi se da to
neće proći samo od sebe. Valjalo bi ipak nešto uraditi s tim...
- Zašto smo mi - zabrunda Jan Pluh - tražili i doveli medikusa? Za
džabe?
Pulpan je zastenjao, pao na jastuke, znoj mu je obilno zacaklio ćelo i
obraze.
- Neću izdržati - zabrekta konačno. - Dobro, hajde, nek kasapin radi
šta mora da radi... Samo me ne ostavljajte samog s njim, braćo, gledajte
mu u ruke i u britvu... Da me ne zakolje, beščasnik, ili da ne iskrvarim... I
donesite mi rakije... Rakije, brzo!
- U stvari - Rejnevan zavrnu rukave i vrhom prsta isproba oštricu
noža - rakija će biti potrebna. Ali meni. U tvom stanju, Pulpane,
medicina oštro zabranjuje upotrebu alkohola.

- Zarastanje i granulacija potrajaće najmanje nedelju dana -

Rejnevan poduči felčera-apotekarčića završavajući pakovanje torbe. -
Za to vreme bolesnik mora da leži, a o rani morate povesti računa.
Stavljajte obloge dok rana ne zaraste.
Apotekarčić je revnosno klimao glavom. S lica mu nije silazio vrlo
glupav izraz divljenja i obožavanja. Takav izraz je ukrasio mladićevo
lice odmah nakon što je Rejnevan obavio intervenciju. I nije mu padalo
na pamet da se makne.
Rejnevan je bio daleko od toga da se pravi važan, ali zaista nije
morao da se stidi intervencije. Premda su, s obzirom na veličinu
karbunkula, rezovi morali biti duboki i napravljeni unakrst, a on se nije
odvažio da pacijenta anestezira magijom, operacija je munjevito
prošla. Smil Pulpan je stigao samo da vrisne i padne u nesvest, samim
tim znatno olakšavši proces uklanjanja gnoja i obrade rane. Jedan od
centuriona Siročića koji su to posmatrali nije izdržao i povratio je, ali
ostali su mumlanjem punim priznanja nagradili veštinu i umeće
hirurga, a Jan Pluh ga je na kraju čak prisno lupnuo po leđima. A
apotekarčić je samo uzdisao od divljenja. Nažalost, ispostavilo se da se
ni na šta više s njegove strane nije moglo računati.
- Rekao si da ste pre ovoga primenjivali kataplazmu. Koju su
pripremale žene.
- Dabome, gos’n medikuse. Žene su pripremale. A stavljala je jedna...
Elžbjeta Donotek. Da je pozovem?
- Pozovi.

Elžbjeta Donotek, žena od, kako se činilo, nepunih dvadeset godina,

imala je kosu boje lana i oči plave kao nezaboravak. Bila bi neobično
naočita da su bile druge okolnosti. Ipak je bila žena husitske vojske,
žena marševa, povlačenja, pobeda, poraza, vrućine, hladnoće i
susnežice. I izgledala je kao sve to. Oblačila je šta je stigla, samo da
bude debelo, plavu kosu krila je pod sivom grubom maramom, a ruke
su joj bile crvene od hladnoće i ispucale od vlage. I uz sve to, za divno
čudo, iz nje je zračilo nešto što se moglo nazvati dostojanstvom.
Uzvišenošću. Nešto što je naviralo na misli i usta kao das ewig
Weibliche.
Rejnevan je došao do zaključka da je već čuo za to prezime. Ali osobu
je ipak video prvi put.
- Ti si pravila obloge za hejtmana? Od čega?
Elžbjeta Donotek je podigla ka njemu oči poput nezaboravaka.
- Od rendanog crnog luka - odgovori tiho. - I od ugnječenih pupoljaka
breze...
- Razumeš se u lečenje? U lekovito bilje?
- Velika mudrost... Isto što zna svaka žena u selu. A i te obloge nisu
ništa pomogle...
- Nije istina, pomogle su - demantova. - I to veoma. Sada ćeš mu isto
pomoći. Kad skinete zavoj, na ranu treba stavljati smesu od lanenog
semena. Proleće je, ali u barama bi već trebalo da ima sočivice. Pravi
obloge od istisnutog soka. Naizmence, jednom smesu, jednom
sočivicu.
- Dobro, gospodine Rejnevane.
- Znaš me?
- Čula sam kad su govorili o vama. Žene su govorile.
- O meni?
- Pre dve godine - Elžbjeta Donotek je skrenula pogled, ali samo na
trenutak. - Za vreme pohoda na Šleziju. U gradu Zlotoriji. U parohijskoj
crkvi.
- Stvarno?
- Vi i vaši drugovi niste dali da se skrnavi Bogorodica.
- Aha, ono... - začudi se. - Zar se toliko pročulo o tom događaju?
Dugo ga je gledala. Ćuteći.
- Taj događaj se - odgovori ona konačno, polako izgovarajući reći -
zbio. I samo to je važno.

Donotek, Elžbjeta Donotek, ponavljao je u sebi kaskajući na sever,

ponovo u pravcu Hanušovica. Nešto su govorili, prisetio se. Spletkarili.
O ženi koja je imala veliko poštovanje među ženama iz pratnje Siročića,
o prirodnoj ženi vođi čije su mišljenje čak i neki husitski hejtmani
uzimali u obzir. Bila je, povezivao je glasine, u svemu tome i nekakva
tajna, bila je ljubav i smrt, velika ljubav prema nekome ko je pao. Prema
nekome koga više niko nije mogao zameniti, ko je za sobom ostavio
samo večnu prazninu, večnu tugu i večnu neostvarenost. Priča kao s
hartija Kretjena de Troa, razmišljao je, kao ispod pera Volframa fon
Ešenbaha. Priča koja nimalo nije odgovarala prostom izgledu njene
junakinje. Nimalo nije odgovarala. I zbog toga je sigurno bila istinita.
Vetar sa Snježnjika mu je zapljuskivao lice, malo mu ublažavajući
stid koji je osetio kad je govorila o događaju u zlotorijskoj crkvi, o
drvenoj Madoni. Skulpturi u čiju odbranu je svakako stao, ali ne na
svoju inicijativu, već sledeći Samsona Medića. I nije mu pripadala
pohvala za taj incident. Niti priznanje u očima osobe kao što je Elžbjeta
Donotek.
Put je skrenuo iza Hanušovica i odveo ga na zapad. Sve se
podudaralo. Kako je proračunao, od Mjendzileskog prevoja ga je delilo
malo više od milje, nadao se da će stići tamo pre mraka. Ubrzao je
konja.
 Stigli su ga pre večeri.

Stigla su ga desetorica konjanika, opkolila, svukla s konja, vezala.

Uzalud se opirao. Ništa nisu kazali, a njega su, kad je i dalje protestovao
i zahtevao objašnjenje, ućutkali udarcima pesnica. Odvezli su ga nazad
u logor Siročića. Vezanog su ga bacili u prazan svinjac, umalo se tamo
tokom noći nije smrznuo. Nisu reagovali na dozivanje. Ujutru su ga
izvukli, potpuno ukočenog, ne žaleći bubotke, i sproveli ispred odaje
glavnog hejtmana. Tamo su ga čekali Jan Pluh i nekoliko drugih već mu
znanih komandanata Siročića.
I bilo je ono što je Rejnevan predosećao. Čega se bojao.
Unutra je, na ležaju, u onoj bezmalo istoj pozi u kakvoj ga je ostavio
posle operacije i previjanja, ležao Smil Pulpan. Samo što je bio ukrućen.
Apsolutno beživotan i totalno mrtav. Lice, belo kao sir, bilo je sablasno
izobličeno razrogačenim očima koje su skoro bile ispale iz očnih jama.
I grimasom usta iskrivljenih u još sablasnijem osmehu.
- I šta kažeš na to, medikuse? - promuklo i zloslutno ga upita Jan
Pluh. - Kako ćeš nam objasniti ovakvu medicinu? Možeš li da objasniš?
Rejnevan je progutao pljuvačku, zavrteo glavom, raširio ruke.
Približio se ležaju s namerom da podigne ašu kojom je leš bio
prekriven, ali gvozdene ruke stotinara na mestu su ga obuzdale.
- Ne, bratac! Hteo bi da ukloniš dokaze zločina, ali nećemo ti
dozvoliti. Ubio si ga, odgovaraćeš za to!
- Šta je s vama? - trgnu se. - Jeste li poludeli? Kakvo ubistvo? To je
apsurdno! Svi ste bili pri svesti tokom operacije! Bio je živ posle nje i
bilo mu je dobro! Presecanje karbunkula nikako nije moglo da izazove
smrt! Dozvolite mi da ispitam...
- Preračunao si se, čarobnjače - prekinu ga Pluh. - Mislio si da će ti
glatko proći. Ali brat Smil se probudio. Vikao je da mu gore pluća i
utroba, da mu bol razdire glavu. I, pre nego što je preminuo, tebe je
optužio za magiju i trovanje.
- To je besmisleno!
- A ja bih rekao da je smisleno. Mrzeo si brata Smila, to svi znaju.
Pronašao si način i otrovao nesrećnika.
- Bili ste prisutni na intervenciji! I ti si bio!
- Magijom si nam zavarao vid! Znamo da si vrač i čarobnjak. Imamo
svedoke za to.
 - Kakve svedoke? Svedoke čega?
- Pokazaće se na sudu. Držite ga!

Skupina pripadnika Siročića okupljenih na trgu brujala je kao

košnica, kao roj bumbara.
- Čemu ovaj sud? - vikao je neko. - Za kog đavola je ova predstava?
Ne vredi gubiti vreme i trud! Na omču s trovačem! Obesite ga o rude!
- Čarobnjak! Na lomaču s njim!
- Filistejče! - Propovednik odeven u crno, sa smešnom jarećom
glavom, priskoči i izbliza pijunu Rejnevanu u lice. - Izrode Molohov!
Poslaćemo te u pakao, podlače! U večnu vatru pripremljenu za đavola i
njegove anđele!
- Ubijte Nemca!
- Pod cep s njim! Pod cep!
- Tišina! - zagrme Jan Pluh. - Mi smo božji ratnici, mora biti po božjoj
volji! Pravedno i pošteno! Ne bojte se, osvetićemo smrt našeg brata i
hejtmana, nećemo dozvoliti da se izvuče! Ali po propisu! Po presudi
našeg revolucionarnog suda! Imamo dokaze! Imamo svedoke! Hajde,
zovite svedoke!
Rulja je rikala, urlala, hučala, mlatila sudlicama i čepovima.
Prvi svedok pozvan pred sud bio je apotekarčić iz Hrudima, bled kao
papir i sav uzdrhtao. Glas mu se tresao, a zubi su mu zvonili dok je
davao iskaz. Presecanje čira, izjavio je bojažljivo pogledajući u
revolucionarni sud, optuženi Bjelava izvršio je uprkos jasnoj volji
hejtmana Pulpana, a činio je to s prekomernom brutalnošću i
okrutnošću nedostojnom jednog lekara. Tokom intervencije optuženi
je mumlao nešto sebi u bradu, nesumnjivo vradžbine. Generalno, sve
što je radio optuženi, radio je kao što to radi svaki običan čarobnjak.
Masa je urlala.
Našlo se još nekoliko svedoka, budući da njih nikad ne manjka na
ovom svetu.
- Pričao mi jedan... Zaboravio sam ko, ali se sećam da je to bilo lane,
na Poklade. Pričao je da je ovaj ovde Bjelava izlečio Neplaha kod Bele
gore! Magijom! Svi su govorili da je magijom!
- Meni je, visoka komisijo, poznato da je ovaj Bjelava u dogovoru sa
đavolom, da je od đavola izučio čini kojima vara u kockanju! Pričao mi
je to jedan stotinar brata Rohača koji je sopstvenim očima video. Bilo
je to pre dve godine, u jesen... Ili možda u zimu? Ne znam... Ali ga
optužujem!
- Ja sam video, kunem se u grob brata Žiške, kako se za vreme
prošlogodišnjeg pohoda na Šleziju taj Bjelava zavadio s našim
velečasnim Pešekom Krejčižom, radilo se o nekom papističkom
praznoverju. Bjelava je tada nekako čudno pogledao u velečasnog,
mora da ga je urekao. I? Brat Pešek je umro zbog tog uroka, malo posle
toga nastradao mučeničkom smrću!
- Pa on nije Čeh, braćo tribunali, nije naš, već Nemac! Čuo sam kad su
pričali u Hradecu Kralove da je on katolički špijun. Papisti među nas
ubacuju tajne zločince kako bi izdajnički ubijali naše hejtmane! Setite
se gospodina Bohuslava od Svamberka! Setite se samo brata Hvjezde!
- A ja sam čuo, visoka komisijo, da se ovaj Bjelava drži Pražana iz
Starog mesta! A ko su Staromeštani? Izdajnici putira, izdajnici učitelja
Husa, izdajnici četiri člana! Hoće da vrate vavilonskog Luksmeburškog
na češki tron! Nema sumnje da su Staromeštani poslali tog Bjelavu da
usmrti hejtmana!
- Smrt za njega! - rikala je masa. - Smrt!
Jasna stvar, presuda je mogla biti samo jedna i munjevito je pala. Na
sveopštu i razularenu radost nahodskih Siročića, Rejnevan Bjelava,
čarobnjak, trovač, izdajnik, Nemac, katolički špijun i atentator poslat iz
Starog mesta, bio je proglašen krivim za sva dela kojima su ga teretili, u
vezi sa čim ga je revolucionarni sud jednoglasno osudio na smrt
paljenjem naživo na lomači. Jasno da nije imao pravo na prigovor na
presudu. Pre nego što je Rejnevan stigao da u protestu otvori usta,
zgrabilo ga je nekoliko snažnih ruku i uz pomoć ričuće mase odvučen je
na kraj logora, gde se uzdizala blagovremeno naslagana velika gomila
brvana i suvaraka. Neko je prolio veliko i smrdljivo bure s kupusom,
neko se postarao za dance, čekić i eksere. Rejnevana su podigli i silom
strpali u bačvu. Trzao se i drao, umalo mu pluća nisu pukla, ali njegova
dreka je iščezavala usred urlanja zapaljene rulje.
Huknulo je nešto zaglušujuće. A vazduh je ispunio vonj barutnog
dima. Masa se povukla, davši samim tim Rejnevanu mogućnost da vidi
šta se dogodilo.
Iz pravca logora pristizala je čudna svita sastavljena od troja bojnih
kola. Posadu jednih kola činilo je deset žena vrlo različite starosti, od
šiparica do starica. Sve su, osim kočijašica, bile naoružane
arkebuzama, ručnim topovima i hakovnicama.
Iz drugih kola, na kojima su sedele četiri žene, zlokobno je virio
otvor cevi desetofuntovne lumbarde. Upravo je iz nje maločas pucano,
jakim, ali manevarskim zrnima: u oblaku dima, kovitlajući se kao
snežne pahulje, i dalje su padali komadići zaptivača.
Na trećim kolima, u pratnji dveju žena i nekakvog uređaja
prekrivenog plahtom, stajala je Elžbjeta Donotek. Zbacila je kožuh s
ramena, a maramu s glave, sada je, plavooka, raspuštene i razbarušene
lanene kose, podsećala na Nike vodeći narod na barikade. Njeno
smrtno ozbiljno i preteče lice ipak je budilo više asocijacija na
razbesnelu eriniju Tisifonu.
- Šta je to? - dreknu Jan Pluh brišući s lica mrvice baruta. - Šta je to,
gospođo Donotekova? Cirkus? Predstava? Ženski maskenbal? Žene, ko
vam je dozvolio da dirate oružje?
- Idite odatle - reče glasno Elžbjeta Donotek, kao da ga ne čuje. -
Odmah! Smesta. Neće biti nikakvog spaljivanja. Dosta s tim.
- Bezobrazna ženska glavo! - dreknu jarcobradi propovednik.
Jezavelja se zanela od gordosti! Izgorećeš u vatri zajedno s Filistejcem!
A pre toga ćeš osetiti korbač!
- Idite odavde - Elžbjeta Donotek nije obratila pažnju ni na njega. -
Idite, hrišćani, Siročići, dobri Česi. Kleknite, pogledajte u nebo,
pomolite se Bogu, Gospodu našem Isusu i njegovoj svetoj roditeljki. U
duše svoje pogledajte. Razmislite o sudnjem danu, koji se bliži. Pokajte
se, vi što put mirni ne znate, što ste načinili sebi krive staze.
Pet godina sam gledala kako uništavate u sebi ono što je dobro, kako
polažete u grobove ono što je ljudsko, kako menjate ovu zemlju u
mrtvačnicu. Gledala sam kako ubijate savest u sebi. Dosta mi je, više to
neću dozvoliti. S nadom da još niste ubili sve u sebi. Da je makar trunka
ostala, nešto malecno što vredi spašavati od uništenja. Zato idite lepo
odavde. Dok sam dobre volje.
- Dobre volje? - podrugljivo dreknu Pluh podbočivši se. - Dobre
volje? A šta ćeš nam uraditi, ženetino? Iz topa si već ispalila ćorak! A šta
sad? Dići ćeš haljinu i pokazaćeš dupe?
Žene na kolima su kao po komandi zakačile kuke pušaka o bokove
kola. A Elžbjeta Donotek, alijas erinija Tisifona, brzim pokretom je
svukla plahtu sa uređaja pored kojeg je stajala. Jan Pluh je mahinalno
ustuknuo za korak. A zajedno s njim cela masa. Uz zastrašeno
mumlanje.
Rejnevan nikad nije video to ozloglašeno oružje, samo je čuo za
njega. Reakcija mase ga nije začudila. Na kolima pored Elžbjete
Donotek stajala je neobična konstrukcija. Na hrastovom ramu i
komplikovanom rotirajućem stalku bilo je pričvršćeno dvanaest
bronzanih cevi, jedna uz drugu. Celina je podsećala na crkvene orgulje,
a oružje je tako i nazvano. Pričalo se o „orguljama smrti”, koje tokom
jednog Pater noster mogu da ispale oko dvesta funti olova. U vidu
oštrih parčića.
Elžbjeta Donotek je podigla fitilj i dunula u njega, raspalivši tinjajući
vršak. Videvši to, muškarci su ustuknuli još nekoliko koraka, nekoliko
se saplelo, nekoliko prevalilo, neki su počeli skroz da se povlače i
kradom hvataju maglu.
- Idite odavde, Česi! - Elžbjeta Donotek povisi glas. - Gospodine
Rejnevane, čeka vas osedlan konj! Ne gubite vreme!
Nije morala da mu ponavlja.

Nije žalio pastuva. Jurio je dolinom reke u punom galopu, u brzom

ventre a terren12, tako da su u stranu leteli obluci udarani potkovicama.
Konju su se penila usta i već je počeo da brekće, ali Rejnevan nije
usporavao. Nije se zavaravao. Znao je da će ga Siročići juriti.
Jurili su. Nije prošlo dugo kad je iza sebe čuo udaljenu dreku. Ne
hoteći da ga na otvorenoj dolini imaju na oku, skrenuo je u vrbak i
lozik, jurišao, raspljuskujući blato, ne štedeći mamuze na pastuvu.
Izleteo je na drum, uspravio se na stremenima. Potera se nije dala
zavarati, s drekom i halakanjem probijali su se kroz žbunje. Rejnevan
se zgrčio u sedlu i krenuo u galop. Konj je frktao, pljuvao komade pene.
U jurišu je prošao pored koliba i pastirskih kuća, poznavao je to
mesto, znao je da je već blizu Hanušovica. Ali i potera je bila blizu.
Gromka horska dreka izvestila ga je da ga Siročići vide. Uskoro je i on
njih video. Najmanje dvadeset jahača. Ubo je konja mamuzama, a konj
je, mada se to graničilo sa čudom, ubrzao. S gluvim topotom je izleteo
na most iznad potoka.
Dvojica konjanika jurišali su kao vihor iz pravca sela. Jedan,
divovske građe, mlatarao je teškim flamanskim gudendagom kao
prutićem. Drugi, na lepom vrancu, bio je naoružan krivim falkionom.
Prošavši pored Rejnevana, Samson i Šarlej su sa silinom naleteli na
Siročiće. Šarlej je dvama energičnim udarcima dvojicu patosirao, treći
se, tresnut u lice, zanjihao u sedlu. Samson je pleo gudendagom
naizmence po ljudima i konjima, praveći strašan metež. Rejnevan se
okrenuo stiskajući zube. Trebalo je poravnati račune. Za batine, za
pljuvanje, za bure od kupusa. Prolazeći pored onog što se nemoćno
njihao u sedlu, oteo mu je mač i uleteo ukoštac udarajući na sve strane.
Čuo je uzvikivane biblijske citate, po njima je locirao komandanta
potere, jarcobradog sveštenika. Probio se do njega odbijajući udarce
drugih.
- Vražji izbljuvče! - sveštenik ga zapazi, podiže konja i skoči
mlatarajući mačem. - Filistejče! Gospod će te predati u moje ruke!
Žustro su se sudarili jednom, drugi put, zatim su ih razdvojili
pomahnitali konji. A potom ih je konačno razdvojio Šarlej. Šarleju se
fućkalo za časne duele i viteške kodekse. Došao je svešteniku iza leđa i
snažnim udarcem falkiona počistio mu glavu s ramena. Krv je šiknula
kao gejzir. Videvši to, pripadnici Siročića obuzdali su konje i ustuknuli.
Šarlej, Samson i Rejnevan iskoristili su to i odgalopirali su na most. Na
mostu su se jedva mogla smestiti tri konja bok uz bok, stoga nije bilo
bojazni da će biti opkoljeni. Ali i dalje je bilo tri puta više goniča.
Uprkos pretrpljenim gubicima, nije im padalo na pamet da se povuku.
Na sreću, nisu baš žurili ni s momentalnim napadom. Samo su se
pregrupisali. Ali bilo je jasno da neće odustati.
- Dugo smo bili razdvojeni - izbrekta Šarlej - pa sam zaboravio. S
tobom, Rajnmare, nikad nije dosadno.
- Oprez! - upozori Samson. - Napadaju!
Polovina snaga Siročića frontalno je udarala na most, ostali su,
usmerivši konje ka vodi, forsirali potok kako bi ih opkolili otpozadi.
Jedini izlaz bila je odstupnica. I to hitra. Rejnevan, Šarlej i Samson
okrenuli su konje i galopom se pustili u pravcu sela, dok ih je potera
gonila divljačkim urlanjem.
- Neće odustati! - viknu Šarlej osvrćući se. - Izgleda da te ne vole!
- Ne trtljaj! Napred!
Vetar im je zafijukao u ušima, izleteli su na široku ledinu ispred sela.
Potera se razlivala poput lave, želeći da ih opkoli. Rejnevan je
preneraženo konstatovao da iznenada brzo počinje da zaostaje, da
brzina njegovog konja izrazito slabi. Da se zadihani pastuv spotiče i
usporava. Veoma usporava.
- Konj mi lipsava! - dreknu. - Samsone! Šarlej u! Ostavite me! Bežite!
- Mora da si poblesavio - Šarlej ukopa i okrenu konja, izvuče falkion.
- Mora da si poblesavio, momče.
- Ne bih da budem neprijatan - Samson pijunu u dlan i zgrabi
gudendag - ali mora da si skroz poblesavio.
Siročići su trijumfalno viknuli, njihova lava počela je da se stešnjava,
da se steže poput mreže.
I sigurno bi bilo veoma loše da nije bilo Deus ex machina, tog dana u
vidu petnaest jahača naoružanih do zuba koji su u divljem galopu
pristizali iz pravca Hanušovica.
Goniči su obuzdali i ukopali konje, tako dezorijentisani ne znajući
baš ko, šta, kako i zašto. Ali bojni pokliči i odblesci mačeva uzdignutih
iznad glava ipak su razvejali sve sumnje. I trenutno ugasili volju i želju
za nastavljanjem žurke. Okrenuvši se kao po naredbi, nahodski Siročići
su zbrisali, uhvatili maglu. Jašući odmorne konje, novopridošli bi ih bez
muke sustigli i razbucali da su hteli. Ali očigledno nisu hteli.
- Vidi-vidi! Kako povoljan prst sudbine - reče Urban Horn približivši
se kasom. - Zato što baš tebe tražim, Rejnevane, idem za tvojim
tragom. I premda je slučajno, koliko vidim, našao sam te. A neću
pogrešiti ni ako kažem da sam u pravi čas?
- Nećeš pogrešiti.
- Amicus amico - Samson Medić sleže ramenima, zanimajući se
gudendagom i posmatrajući vojnike oko njih preko spuštenih kapaka. -
Kad je prijatelj u nevolji, krećem u pomoć. Stajem rame uz rame. Bez
obzira na... okolnosti.
Horn je isprva shvatio, nasmejao se.
- Pax, pax, prijatelju prijatelja! Rejnevanu ništa ne preti s moje
strane. Pogotovo sada kad čujem da je gospodin Flutek otišao pod
debeli sloj zemlje. Što sigurno i sami znate. Prema tome, nema smisla
slati Rejnevana u Prag. Naročito što mi je potrebna, štaviše neophodna,
Rejnevanova pomoć u zamku Sovinjec, gde ga draga srca pozivam.
Draga srca.
Rejnevan i Samson pogledali su unaokolo. Sa svih strana
zapljuskivali su ih smrad konjskog znoja i para iz nozdrva, a izrazi lica
vojnika koji su ih opkoljavali bili su vrlo rečiti.
- Boravak u Sovinjecu - Horn nije spuštao pogled sa Šarleja i s ruke
koju je ovaj držao na falkionu - može biti koristan i za tebe, Rajnmare.
Ako ti je zaista dragoceno sećanje na brata.
- Peterlin je mrtav - Rejnevan odmahnu glavom. - Više mu nikako ne
mogu pomoći. A Juta...
- Pomozi mi u Sovinjecu - prekinu ga Horn. - A ja ću ti posle toga
pomoći u vezi s tvojom Jutom. Dajem reč.
Rejnevan je pogledao u Šarleja i Samsona, prešao pogledom preko
jahača oko njih.
- Onda te držim za reč - kaza konačno. - Hajdemo.
 - Vi - Horn se obrati Šarleju i Samsonu - možete da idete kuda vam
volja. Ali bih vam savetovao da požurite. Oni mogu da se vrate. S
pojačanjem.
- Moja volja je - procedi Šarlej - da idem s Rajnmarom. Stoga proširi
svoj ljubazan poziv i na mene, Horne. Aha, uzgred, hvala na pomoći.
- Vidim, ne može čovek razdvojiti prijatelje - Urban Horn okrenu
konja. - Dobro, izvolite na Sovinjec. I ti isto, Samsone. Ipak ni ti nećeš
ostaviti Rejnevana. Vero?
- Amicus amico - Samson se osmehnu. - Semper.
Horn je ustao na stremenima i pogledao prema reci, za nedavnim
goničima, od kojih, na kraju krajeva, nije ostalo ni traga ni glasa.
- Nahodski Siročići - reče ozbiljno. - Nekadašnja poljska vojska, sada
banda koja tumara po zemlji i seje strah. Eto kakve posledice ima
otegnuta obustava borbenih dejstava, eto kako je mir štetan. Krajnje je
vreme za rat, gospodo, za pohod. A usput, moraćemo da zamolimo
braću Koudelnjika i Čapeka da obrate pažnju na tog Pulpana. Da mu
malo pritegnu povodac.
- Neće biti potrebe. Pulpan... Hmmm... Nema više Pulpana.
- A? Otkud to? Kako?
Rejnevan je ispričao kako. Urban Horn je slušao. Nije ga prekidao.
- Znao sam - reče saslušavši - da će mi tvoja pomoć biti neophodna.
Ali nisam se nadao da će biti baš toliko.
Šesto poglavlje

u kojem se u moravskom zamku po imenu Sovinjec junaci

uveravaju da je uvek, u svakoj situaciji, neophodno imati
rezervni plan u rukavu. I izvući ga iz rukava u pravom
trenutku.

Kroz prozor kule s rešetkama, iz dvorišta, dopirale su psovke, konjsko

rzanje i metalni topot potkovica. Sovinječki burgmani su, shodno svom
čestom običaju, kretali da izvrše patrolu prevoja, kontrolu okoline, i
pozabave se iznuđivanjem okolnog stanovništva. Po ko zna koji put
petao je divlje i u žaru kukurikao, a jedna od žena nastanjenih u zamku
drala se na muža. Jagnje je preneraženo blejalo.
Bruno Šiling, bivši crni jahač, sada dezerter, renegat i zatvorenik, bio
je blago bled. Ali bledilo je izgleda ipak uzrokovala samo nedavno
preležana bolest. Ukoliko se Bruno Šiling bojao, onda je to vešto
skrivao. Suzdržavao se od vrtenja na klupici i skretanja pogleda s
jednog istražnog sudije na drugog. Ali nije izbegavao kontakt očima.
Horn je bio u pravu, pomislio je Rejnevan. Upravo ga je bio procenio.
On nije neki tamo tupavi razbojnik. On je prevejani lisac, lukav igrač i
lupež premazan svim bojama.
- Počinjemo, ne traćimo dan - progovori Urban Horn stavivši
dlanove na sto. - Onako kao i prošli put, kao što smo već ustalili: sažeto,
konkretno, na temu, bez ikakvog „pa to sam već kazao”. Ako nešto
pitam, ti odgovaraš. Sistem je jednostavan: ja saslušavam, ti si
saslušavan. Zato nemoj da izlećeš iz uloge. Da li je to jasno?
Jagnje s dvorišta konačno je prestalo da bleji. A petao da kukuriče.
- Postavio sam pitanje - Horn ga oporo podseti. - Nemam nameru da
nagađam tvoje odgovore. Zato budi ljubazan i odgovaraj kad god
pitam. Počevši od ovog trenutka.
Bruno Šiling je pogledao u Rejnevana, ali brzo je skrenuo pogled.
Rejnevan se nije pomučio da sakrije averziju i antipatiju. Uopšte se nije
trudio.
- Šiling.
- Razumem, gos’n Horne.

- Ne vidim smisao ovog saslušavanja - ponovi Rejnevan. - Taj Šiling

je običan razbojnik, siledžija i ubica. Asasin. Takvi se uzimaju za
likvidacije; nakon što mu pokažeš žrtvu, pujdaš ga s povoca kao psa
goniča. I Grelenort je tog tipa iskorišćavao samo za takve stvari.
Isključujem da mu je ukazivao poverenje i otkrivao tajne stvari. Po
mom mišljenju, tip ne zna ništa. Ali vrdaće, izmišljaće, kljukaće te
konfabulacijama, praviće se da je odlično informisan. Zato što je
svestan da ti samo kao takav vredi. A osetio se sigurno zbog toga kako
ga tretiraš. Više kao gosta nego kao zatvorenika.
Kroz prozor je dopiralo hučanje sova i buljina koje su kružile oko
kule, a kojih je u okolini, kako se činilo, bilo čitavo jato. Imalo je to svoje
dobre strane - nisi mogao u okolini da nađeš ni miša ni pacova. Kriška
hleba ili uštipak koji uveče ne pojedeš i staviš pored kreveta bio bi kao
poručen za doručak.
- Ti se, Rajnmare - Horn baci psu oglodanu kost - razumeš u
medicinu i magiju. Jer si studirao i praktikovao. Ja se razumem u
taktiku saslušavanja. Hvala ti na savetima, ali nek se svako od nas drži
svojih specijalnosti i radi ono što najbolje ume. U redu?
- Kako ćeš proći s tim renegatom, ja ne znam - Rejnevan pogleda u
vino pod svetlošću svećnjaka. - Ali predosećaji mi nisu najbolji. Ali
pošto insistiraš, neću ti više davati savete i mišljenja. Zašto sam ti
onda potreban ako ne za savetovanje?
Horn se latio obgrizanja druge kosti. Šarlej i Samson uradili su isto
što i on. Nijedan se, ni div ni demerit, nisu uključivali u razgovor.
- Šiling - Horn na trenutak prekinu obgrizanje - priča o zamku po
imenu Sensenberg, sedištu i skloništu Crnih jahača. Govori o činima i
zaklinjalicama, o eliksirima, o magijskim narkoticima i otrovima. Ja se
ne razumem baš u to, a on je to primetio. Varaš se što ga smatraš
tupavim razbojnikom, on je lukav lisac i promućuran posmatrač. Video
je da sam te poslao pod eskortom, ustanovio je da ne mora više da te se
boji. A kad sada iznenada vidi da mi asistiraš prilikom saslušanja,
uplašiće se. I treba. Nek mu strah malo prevrne utrobu. A ti mu
demonstriraj mržnju. Pokazuj netrpeljivost.
- To neću morati da glumim.
- Samo nemoj da preteraš. Već sam ti rekao: fanatizam je dobar za
zatucane mase, nama, ljudima viših ciljeva, ne priliči. Bruno Šiling je
imao udela u ubistvu tvog brata. Ukoliko ipak razmišljaš o osveti, on će
ti, paradoksalno, pomoći u tome.
- Hteo si da kažeš u konfabulacijama.
- On zna - Hornove oči blesnuše - da je živ samo zahvaljujući meni,
da je zbog mene izašao živ iz tamnice u Klodskom. Zna da samo ja
mogu da ga spasem od Grelenorta, od Crnih jahača, od kojih je
dezertirao. Živ je i bezbedan samo zahvaljujući tome što Grelenort
nema pojma o njegovom dezerterstvu, misli da je jedan od palih kod
Vjelislava. Zna da ću ga, ukoliko ga uhvatim u laži, jednostavno isterati
odavde i svima to razglasiti, a tada će mu dani biti odbrojani.
- Šta ja onda treba da radim? Osim da pokazujem netrpeljivost?
- Kad ponovo počne o magiji na Sensenbergu, pokaži mu da si
specijalista, da nećeš pasti na svakakve lagarije. Ako se zbuni i zaplače,
znaćemo na čemu smo.
- Ako je takav lisac kakvim ga proglašavaš, sumnjam da će se dati
prevariti. Ali obećao sam pomoć, zato ću pomoći, ispuniću obećanje.
Računajući na to da ti nećeš zaboraviti na svoje. Kad počinjemo?
- Sutra. U samu zoru.

- Krvnički atentati - Horn je i dalje držao dlanove na stolu - vršeni

pomoću otrova, koje su planirali Grelenort i vroclavski biskup. Ispričaj
nam o tome, Šiling.
- Birkart Grelenort - renegat poče bez časka odugovlačenja i vrlo
uslužno - u zamku Sensenberg ima alhemičara. On nije čovek. Navodno
živi već sto i kusur godina. Kosa bela kao sneg, oči kao u ribe, uši
špicaste, koža na licu i dlanovima bezmalo prozračna, svaka plava žila
se vidi...
- Sverg - potvrdi Rejnevan videvši Hornove podignute obrve i izraz
lica pun neverice. - Jedan od onih koje zovu longaevi.
- Zove se Skirfir - brzo je govorio Bruno Šiling. - Alhemičar i mag,
prilično vešt. Kuva razne dekokte i pravi eliksire za Grelenorta.
Uglavnom tečno zlato. Kažu da zahvaljujući tom zlatu Grelenort ima
takvu moć. I da je besmrtan.
Horn se žacnuo, upitno pogledao u Rejnevana.
- Moguće je - potvrdi Rejnevan, ne krijući naglo interesovanje -
pretvaranje metala, kao i dragog kamenja, u tečnost, u tečno stanje.
Tačnije u collodium, to jest koloid. Toliko retke konzistencije da može
da se pije.
- Da se pije metal? - izraz neverice nije ni pomišljao da se makne s
Hornovog lica. - Ili kamen?
- Cela priroda - Rejnevan iskoristi priliku da zablista - svaka stvar,
živa ili mrtva, svaka materia prima ispunjena je energijom stvaranja,
praduhom, pratvarju i silom formiranja. Hermes Trismegistos je
naziva totius fortitundis fortitudo fortis, moć iznad svake moći, koja
savlađuje svaku delikatnu stvar i proniče u svaku čvrstu stvar. Otud i
osnovni princip alhemije, solve et coagula, rastvaraj i zgrušavaj,
označava upravo proces rastvaranja te energije da bi kasnije bila
koagulirana, uhvaćena u koloid. Tako se može postupiti sa svime, sa
svakom supstancom. Isto i s metalom i mineralom.
- I sa zlatom?
- I sa zlatom - Bruno Šiling orno je klimao glavom. - Nego kako.
- Collodium zlata, zvani aurum potabile - objasni Rejnevan, još uvek
uzbuđen - jedan je od najsnažnijih eliksira. Neverovatno jača životnu
snagu, moć intelekta i snagu duha. To je i besprekoran lek protiv ludila,
demencije i drugih umnih bolesti, pogotovo onih izazvanih
prekomernom melanholijom, crnom žučnom izlučevinom. Međutim,
priprema koloida je neobično teška, to mogu da učine samo najveštiji
alhemičari i čarobnjaci. A uspeva samo u vrlo specifičnim i retkim
konjunkcijama...
- Dobro, dosta - Horn mahnu rukom. - Nemoj tu da mi organizuješ
ubrzan kurs alhemije. Pitko zlato je probudilo moju radoznalost i nju si
zadovoljio. Vratimo se glavnoj temi. To jest otrovu. I trovanju...
- Jedno - renegat obrisa znoj sa čela - ide s drugim. Skirfir pravi za
Grelenorta razne eliksire. Tečno zlato, tečno srebro, tečni ametist,
tečne perle, sve to radi jačanja magijske potencije, čarobnjačkih
sposobnosti, otpornosti tela i duha. Neke su i nama davali u
Sensenbergu, zato znam kako deluju. Ali Skirfir je pripremao i otrove.
Nije bila tajna o čemu se radilo: Grelenort je hteo da eliminiše sve
značajnije husite, da ih otruje, ali tako da niko nimalo ne posumnja. Da
bi izgledalo...
- Da bi izgledalo kao smrt usled ranjavanja - Rejnevan iskoristi to što
je Šiling zamucnuo. - Ozlede zadobijene u boju ili nesreći. Da ni na koji
način smrt ne može da se poveže sa otrovom. Nagla smrt uvek budi
sumnju u trovanje, odmah istraga; po tragu dolaze do trovača. A posle
otrova o kojem je reč nema nikakvih simptoma, otrovana žrtva ne
oseća i ne sumnja ništa. Sve dok...
- Sve dok ne bude ranjena gvožđem - renegat upade u reč. - Ili
čelikom. Ničim drugim. Smrt je neizbežna. Oni su taj otrov zvali „Dux”.
- Dux omnium homicidarum - Rejnevan potvrdi zamišljeno. - Kao i
Mors per ferro. Odlomci zaklinjalica koje se koriste prilikom pravljenja.
Zbog toga Gvido Bonati u svojim pismima koristi naziv: „Perferro”, a
tako navodi i Picatrix... U latinskom prevodu, jer je u originalu khadhulu
ahmar alhajja, što znači... Zaboravio sam šta znači.
- Nema veze - ubaci se Horn. - Jer me uopšte ne zanima. Rejnevane,
uvaženi magu, potvrđuješ, dakle, da takav otrov postoji? I da deluje baš
tako kako je ovde bilo rečeno?
- Potvrđujem ono što piše u nekim izvorima - Rejnevan se povrati,
pogleda Šilingu u oči. - Ali neću preskočiti ono što pišu drugi. Prema
kojima je za pripremu supstance Perferro neophodna takozvana crna
tinktura...
- Tako je, tako je, potpuno ste u pravu, gospodine Bjelau - Šiling hitro
potvrdi. - Čuo sam kad su Grelenort i Skirfir pričali o tome.
- Legendarna crna tinktura - nastavi Rejnevan ne spuštajući pogled -
može da se dobije samo putem transmutacije metala zvanog chalybs
alumen kojim vlada osma planeta. Problem je u tome što, prema većini
učenjaka, spomenuti metal isto postoji samo u legendama. A nije
potrebno da budeš učenjak da bi znao kako ima samo sedam planeta.
- Ima osam planeta - renegat živahno demantova. - I to sam isto
oslušnuo. Osma planeta se zove Posejdon, navodno je Grelenort od
đavola lično saznao da ona postoji.
- Ostavimo - Horn se ponovo ubaci - nakratko đavola. I Ptolemeja.
Ne ispadaj iz uloge, Šiling. Ja saslušavam, ti si saslušavan. A messer
Rejnevan je maločas citirao autoritete koji nekako protivreče tome što
izjavljuješ. Koji smeštaju tvoje iskaze među legende. I bajke.
Upozoravam te, pričanje bajki može imati neprijatne konsekvence za
tebe.
- Gospodine Horne - Bruno Šiling se smesta oslobodi poniznosti. -
Autoriteti nek nastave da budu autoriteti, Ptolemej nek broji koliko
hoće planeta. A ja vam govorim da sam hvatao lutalice po drumovima,
prosjake i druge skitnice, dovozio ih u Sensenberg, Grelenortu i Skirfiru
za eksperimente. Video sam kako su im davali otrov. Video sam kako
su ih kasnije sakatili gvožđem, sopstvenim očima sam gledao kako
otrov počinje da deluje pod uticajem gvožđa...
- A kako - prekinu ga Rejnevan - deluje? Kakvi su bili simptomi?
- U tome je stvar, bili su različiti. To je prednost tog otrova: nije ga
tako lako otkriti prema simptomima, simptomi varaju. Neki od
otrovanih su se bacali pre nego što su preminuli, drugi su se tresli,
treći su vikali da im gori u glavi i u stomaku, a umirali su tako
iskrivljeni da su žmarci podilazili i na sam prizor. A drugi bi prosto
zaspali i umrli u snu. Nasmejani.
Horn je brzo pogledao u Rejnevana, rečito ga sprečio da reaguje.
- Kome je od naših - skrenu pogled na Šilinga - dat taj otrov? Kada?
Na koji način?
- To ne znam. U Sensenbergu je samo pravljen otrov, ostatkom se
bavio neko drugi.
- Ali vi, iz redova Crnih jahača, dovodili ste ljude za eksperimente.
Kada vam je naređeno da to radite? Do kad je to trajalo?
- Počeli smo... - Bruno Šiling se nakašlja, obrisa čelo. - Počeli smo da
ih otimamo u zimu 1425. godine, posle Svećnice. I otimali smo do
Uskrsa. Posle toga više nije bilo naređenja.
Urban Horn je dugo ćutao lupkajući prstima po stolu.
Rejnevan je gledao u Šilinga, ne skrivajući ono što misli. Renegat je
izbegavao njegov pogled.

Topao vetar im je zapljuskivao lica dok su stajali na zidinama

gledajući u pravcu odakle je duvao, a duvao je s juga, sa Odranskih
vrhova.
- Jutros sam se - Horn reče potmulo - posekao prilikom brijanja.
- To nije strašno - Rejnevan ga umiri, a ni sam nije bio sasvim
spokojan. - Perferro zahteva dublju povredu tkiva, infekciju krvotoka...
Limfa, shvataš, i uopšte...
- Mi svi - Horn nije čekao to što je uopšte. - Svi to možemo nositi u
sebi. Ja, ti...
- Meta atentata bili su hejtmani, važni ljudi. Ne cenim sebe tako
visoko.
 - Zadivljujuće si skroman. Šteta što ne čujem mnogo uverenosti u
tvom glasu. Onaj Smil Pulpan nije pripadao prominentima nahodskih
Siročića; bez dizanja u nebesa, ali mislim da smo mnogo važniji. Ali
otrov je najlakše dati tokom gozbe, a Pulpan je sigurno učestvovao u
gozbama s važnim hejtmanima. I ja sam učestvovao. I ti si učestvovao...
Ah, ali ti si bio ranjen prošle godine. I živ si. A Šiling je tvrdio da više
nisu trovali posle 1425.
- On to uopšte nije tvrdio. Samo je kazao da su 1425. prestali da
otimaju ljude za eksperimente. A ja imam dokaz da su davali otrov i da
ga verovatno i dalje daju.
- Misliš na Neplaha? Taj otrov ga je dokusurio, to je očito. Ali mogao
je biti ranije otrovan. Nikad nije učestvovao u borbama, moglo je proći
mnogo vremena pre no što se ozledio nečim gvozdenim...
- Mislim na Smila Pulpana. Bio sam prisutan kad su ga ranili u
Frankenštajnu, pre godinu dana, gvozdena strela mu je otkinula uvo. A
umro je pre nedelju dana, kad sam mu čeličnom oštricom presekao
karbunkul.
- Ah, u pravu si, u pravu si. I apsolutno se potvrđuje ono što si
oslušnuo u cistercitskoj grangiji. Biskup i Grelenort su isplanirali
atentate, Smiržicki im je dao mete. To je bilo u septembru 1425. Mesec
dana kasnije, u oktobru, iz samostrela je pogođen Jan Hvjezda, glavni
hejtman Tabora. Rana nije izgledala opasno, ali Hvjezda nije preživeo.
- Jer je strela imala vrh od gvožđa, a Hvjezda je već imao perfero u
krvi - potvrdi Rejnevan. - A ubrzo posle toga, u novembru, Hvjezdin
nasleđnik, Bohuslav od Švamberka, isto je umro od naizgled
bezopasnog ranjavanja. Tako je, Horne, već ranije sam sumnjao da su
Hvjezda i Švamberk likvidirani pomoću crne magije, a nakon onoga što
mi je Smiržicki priznao bio sam već siguran. Ali tako perfidno...
- Majstorski - ispravi ga Urban Horn. - Ideja genijalna, majstorski
obavljeno, znanje... A kad smo već kod znanja... Rejhevane?
- Šta?
- Šta šta? Kao da ne znaš. Ima li protivotrov za to?
- Koliko znam, nema. Ukoliko je perfero već u krvotoku, ne može se
ukloniti odatle.
- Rekao si koliko ti znaš. A možda ima nešto što ti ne znaš? Rejnevan
nije odmah odgovorio. Razmišljao je. Nije imao nameru da to otkriva
pred Hornom, ali za vreme druženja s praškim magovima iz apoteke
Kod arhanđela koristio je medikamente za zaštitu od otrova,
uključujući i one koji su pružali pun imunitet na toksine. Nije bio
siguran da li se to odnosilo i na perfero. I da li je uopšte još uvek bio
otporan na bilo šta, pošto nije uzimao medikamente više od godinu
dana.
- I - požuri ga Horn. - Ima li protivotrov ili nema?
- Ne isključujem da ima. Na kraju krajeva, napredak se neprekidno
odvija.
- Sva nada je, dakle, u napretku - Horn zagrize usne. - Barem u toj
oblasti koja nas zanima.

Zamak Sovinjec stajao je već sto godina na stenovitom rtu Niskog

jesenjika, već sto godina se njegov ponosan i zastrašujući bergfrid
uzdizao iznad šume i plašio okolinu. Sazidala su ga dva brata i
pretvorila ga u porodičnu utvrdu, vitezovi starog moravskog roda
Hrutovica koje je biskup Olomouca darovao lenom u vidu sela Križov i
Huzova za vojne zasluge. Braća su se od tada potpisivala kao „gospoda
od Huzove” i koristili se pečatom s dijagonalnim pojasevima.
Sagradivši zamak nepunu milju od Huzove, dali su mu naziv - nastao
zbog sova koje su se u ogromnom broju gnezdile u okolnim šumama. I
otada su se potpisivali kao „gospoda od Ajlburka”. Nemački naziv se,
uprkos pomodarstvu, ipak nije primio i burg je definitivno ostao
Sovinjec. Aktuelni vlasnik i gospodar zamka bio je vitez Pavel od
Sovinjeca, pristalica Husovog učenja i saveznik Tabora. Nije bilo
poznato gde je boravio sada, u martu 1429. godine. Sada je u Sovinjecu
gazdovao Urban Horn, a okolinom su apsolutno vladali burgmani.

U subotu pre Laetare nedelje žene iz Sovinjeca organizovale su

pranje, zamak su od samog jutra potpuno ispunili vlažna para i
prodoran vonj lužine i sapunice. Oko podneva pak, kad su Rejnevan i
Horn završili još jedno saslušanje, čitavo dvorište zamka bilo je
ukrašeno raširenim belim vešom. Preovladavale su gaće, kojih su Šarlej
i Samson - valjda iz dosade - izbrojali sto devet pari. Budući da su već
ranije izračunali da u zamku ima trideset dva burgmana i najamnika,
proizlazilo je da je u Sovinjecu bilo obilje gaća, ali da su bile retko
prane.
Prijatelji su sedeli na gomili drva, u ekonomskom dvorištu, nedaleko
od staje, uživajući u prolećnom suncu. Rejnevan, ne krijući uzbuđenje,
referisao je o novim otkrićima koje je čuo tokom saslušanja.
- Taj Bruno Šiling priča neobične, štaviše neverovatne priče. O
zamku Sensenbergu na Kačavskim planinama. Tamo evidentno ima
magije još od vremena templara koji su gradili Sensenberg. Šiling to ne
zna i ne ume čak ni da imenuje, ali za mene, specijalistu, nema sumnje
da je u Sensenbergu i dalje prisutna theoda, spiritus purus, vrsta genius
loci, čarobnjačka moć nekog davno preminulog, ali moćnog maga.
Takva theoda neverovatno jako deluje na mens ljudi koji tamo odlaze,
kod manje otpornih ljudi slabe volje može veoma jako da izopači mens,
a čak i da ga potpuno degeneriše. Šiling je potvrdio da je bilo slučajeva
mentis alienatio, dešavale su se čak i neizlečive amentia i paranoia.
- Amentia i paranoia - Šarlej nekako mrzovoljno ponovi
posmatrajući gaće. - Čuj, čuj. Ko bi pomislio.
- A u oblasti alhemije sam - Rejnevan se sve više raspaljivao - saznao
činjenice i stvari od kojih zastaje dah. Već sam vam pričao o
kompozicionom otrovu Perferro, spominjao sam koloidne metale.
Među tim metalima je, zamislite samo, zagonetni Potassium, koji je
opisao Flamel, a koji neki i dalje smatraju fantazijom. Tajanstveni
Thallium, kojim je navodno eksperimentisao Arnold de Viljanova,
blizak stvaranju filozofskog kamena. Nečuveno, nečuveno!
Šarlej i Samson sedeli su ćutke, ne skidajući pogled s gaća.
- Šiling nam je preneo i nesvakidašnje i šokantne stvari u vezi s
medikamentima pomoću kojih pripadnici Crnih jahača padaju u trans.
Smatralo se da najsnažnije opojne i halucinogene osobine imaju
supstance koje se javljaju u delima Gebera i Avicene kao alqili, a koje
smo u Pragu nazivali alkaloidima. Smatrane su ekstraktima
čarobnjačkog bilja, a šta se u međuvremenu ispostavlja? Da rastu u
prvoj boljoj šumici! Da se radi o običnoj solnjači-srdačici i još običnijoj
muhari, muscarius. Upravo to su osnovni sastojci tog slavnog opojnog
napitka, u Morijenusovim rukopisima nazvanog „bhang”. Možete li da
zamislite?
Šarlej i Samson su sigurno zamišljali. A ako i nisu, to se po njima nije
moglo videti. Ni po rečima, ni po gestovima, ni po izrazu lica.
- A onaj ozloglašeni, tajnom ovijeni haš’iš, kojim je Hasan ibn el
Sabah, Starac s Planine, opijao svoje asasine u svojoj planinskoj citadeli
Alamutu? Istim tim haš’išom se, kako sam i sumnjao, takođe opijaju
Grelenortovi Crni jahači. Priprema se od smole cvasta biljke koja se
prema grčkom zove kanabis, slične konoplji. Ali kako se ispostavilo,
postoje dve vrste tog medikamenta. Jedna nosi naziv gandžija, i to je
napitak, pije se, te se pada u euforičan trans. Druga se, zvana haš’iš,
pali, a dim se udiše... Znam, zvuči neverovatno, ali Bruno Šiling se
zakleo...
- Taj Bruno Šiling - Šarlej mirno doda - ubio ti je brata, specijalista.
Teško mi je da se uživim, ja sam jedinac, ali ipak smatram da s
bratovljevim ubicom, kad bih imao brata, ne bih raspravljao o magiji i
muharama. Jednostavno bih mu slomio vrat. Golim rukama.
- Sam si me jednom ubeđivao u besmisao osvete - Rejnevan ga
kiselo prekinu. - A sa Šilingom ne raspravljam, već ga saslušavam. A
ako nekad nekome ispostavim račun za Peterlina, onda će to biti
inspirator zločina, a ne slepo oruđe. Za to će mi pomoći znanje koje
dobijem tokom saslušanja.
- A Juta? - tiho upita Samson Medić. - U kojoj meri će ti znanje o alqili
i hašišu poslužiti u tome da je oslobodiš i spaseš?
- Juta... - Rejnevan zamucnu. - Ubrzo ćemo krenuti da je spasemo.
Uskoro. Horn je obećao pomoć, a bez pomoći ne možemo ništa. Ja ću
pomoći njemu, on će pomoći nama... Održaće reč.
- Održaće - Šarlej ustade i protegnu se. - Ili neće održati. Čudni su
putevi gospodnji.
- Šta hoćeš time da kažeš?
- To da me je život naučio da ne verujem previše brzopleto i da uvek
imam rezervni plan u rukavu.
- Pitam te još jednom: šta hoćeš time da kažeš?
- Ništa osim onoga što sam kazao.

- Gospodine Horne?
- Da?
- Obećali ste mi slobodu. Kad sve ljubazno i podrobno priznam.
- Nisi još sve priznao. Povrh toga, šta će ti sloboda? Grelenort će te
pronaći i ubiti čak i na kraju sveta. A u Sovinjecu te neće naći.
- Obećali ste...
- Znam, Šiling, znam. Obećao sam, ispuniću... Kad sve priznaš. Zato
priznaj. Koliko ste ljudi ubili?
Rejnevan nije očekivao da će pitanje zbuniti Šilinga.
Nije se prevario. Nije ga zbunilo. Renegat je samo blago zaškiljio. I
malo duže nego obično razmišljao o odgovoru.
- Mislim - odgovori konačno, s ravnodušnim izrazom - verovatno
više od trideset. Računam samo one koji su bili glavna meta, one na
koje nam je Grelenort ukazao po imenu. Ukoliko ne bismo uspeli da ga
uhvatimo samog, jedan na jedan... tada bi stradali i slučajni ljudi.
Kompanjoni, boranija, sluge... Nekad rođaci...
- Trgovca Čajku ubili ste zajedno sa ženom - Horn smirenim glasom
dokaza da je dobro informisan i da zna u čemu je stvar. - Johan Kluger i
cela njegova porodica stradali su u požaru, u kući koju ste zapalili,
zamandalivši prethodno vrata i prozore.
- Bivalo je i tako - renegat oporo prizna. - Ali retko. Obično smo
vrebali usamljene...
- Kao mog brata - i sam Rejnevan se čudio svojoj smirenosti. -
Ispričaj mi o tom ubistvu. Svakako si učestvovao u njemu.
- Da, jesam - u pomodrelim Silingovim očima sevnulo je nešto
čudno. - Ali... Morate da znate... Bio sam na gandžiji i haš’išu, svi smo
bili, kao i obično. Tad ne znaš da li je san ili java... Ali nisam ranio vašeg
brata, gos’n Bjelau. Ne lažem. Kako bih vas uverio u to, kazaću da sam
hteo da ga ranim, ali jednostavno nisam mogao doći do njega. Tada nas
je bilo osmorica, Grelenort deveti. On, Grelenort, prvi je udario.
- Moj brat je - Rejnevan proguta pljuvačku - umro brzo?
- Ne.
- Uvek ste išli da ubijate po Grelenortovoj komandi? - Horn zaključi
da je vreme da se ubaci i promeni temu. - Znam da je nekad ubijao sam.
Sopstvenim rukama.
- Jer mu se sviđalo - renegat iskrivi usne. - Ali uglavnom je stvar bila
u tome da se skrene sumnja na nekog drugog. Ili da se budi strah da
neka nečista sila ubija trgovce. Jednom nam je, 1424, posle Deve Marije
Snežne, Grelenort naredio da likvidiramo remenarskog majstora u
Nisi, zaboravio sam kako se zvao, a zatim da što pre idemo u Svidnjicu
da ubijemo trgovca Nojmarkta. On je pak, Grelenort, u isto to vreme
sopstvenom rukom ucmekao nekog Feferkorna na priprati
njemodlinske crkve i odmah posle toga viteza Albrehta Barta kod
Stšelina. I eto, narod je verovao da je to delo zla ili u dogovoru sa
đavolom. A u tome je i bila poenta.
- Grelenort je - izjavi Horn - doveo desetoricu jahača kod Starog
Vjelislava. Osim tebe, što si kukavički otperjao, nijedan nije sačuvao
živu glavu. Koliko ih je ostalo u Sensenbergu?
- Nisam otperjao i nisam kukavica - Bruno Šiling odreagova
neočekivano živo. - Napustio sam Grelenorta jer sam to odavno
planirao i samo sam tražio priliku. Jer mi je bilo preko glave svih tih
zločina. Jer sam se uplašio kazne božje. Jer nam je Grelenort naredio da
vičemo „Adsumus” i „Veni ad nos”. I vikali smo. Drali smo se, ubijajući:
„In nomine Tuo!” A kad bismo se otreznili posle gandžije, obuzimao nas
je strah. Od božje kazne za bogohuljenje. I rešio sam da napustim... Da
napustim i iskajem grehe... Nisam ja skroz i do srži zao...
Laže, pomislio je Rejnevan, a oči i glava su mu iznenada bile
ispunjene vizijama, izrazitim i brutalno čistim vizijama. Prigušivan
krik, krv, blesak vatre odražen na oštrici, iskrivljeno Šilingovo lice,
njegovo okrutno cerekanje odraženo na poliranom čeliku. Krv se
ponovo mlazevima sliva na stremene i u njih udenute gvozdene
špicaste sabatone, ponovo vatra, ponovo cerekanje, odvratne kletve,
mačevi što seku po rukama sve one koji se hvataju prozora zahvaćenog
ognjem i žarom. Laže, stresao se Rejnevan. Laže. On je u korenu i
potpuno zao. Sensenberg i Grelenortova magija privlače samo takve.
- Lažeš, Šiling - Horn reče ravnodušno. - Ali ja nisam to pitao. Koliko
jahača je ostalo u Sensenbergu?
- Najviše deset. Ali Grelenort će uskoro imati na raspolaganju
onoliko koliko mu je potrebno. Ukoliko već nema. Ima način za to.
- Kakav?
Renegat je otvorio usta, hteo je nešto da kaže, zamucnuo je.
Pogledao je na Rejnevana, pa brzo sklonio pogled.
- On privlači, gos’n Horne. Privlači k sebi... neke. Mami, kao da... Pa...
Kao...
- Kao plamen noćne leptire?
- Upravo tako.

Pohod koji je sovinječka posada poduzela negde na jug sigurno je

bio uspešan i isplativ. Najamnici su se vratili veseli i upravo su se još
više razveselili. Neki su, sudeći po neskladnom govoru i pevanju, bili
blizu toga da se razvesele do besvesti.

Tri veci na svete

hoji vsecky rany:
vinečko, panenka
a sáček nacpany!

- Horne.
- Molim, Rajnmare?
 - Kako si saznao za Šilingovo dezerterstvo? I da ga Ungerat drži i
hoće da ga zameni za sina?
- Imam svoje izvore.
- Vrlo lakonski. Neću više ništa da pitam.
- I bolje.
- Umesto da pitam, konstatujem: Šiling je bio jedini razlog za tvoju
akciju na Olzi.
- Dabome - Horn ravnodušno prizna nakon kratke tišine prekidane
hučanjem. - Meni. Drugima je razlog bio Kohlovski. Da nije bilo
Kohlovskog, ne bih dobio od Koributa ni ljude iz Odri ni novac.
Kohlovski je važna figura u trgovini oružjem. A to što je Jan od Kravarž
promenio boje i stranu bilo je i više nego srećna slučajnost, ništa osim
toga. A za tebe, da predupredim sledeće pitanje, nisam ni znao. Ali
obradovao sam se kad sam te video.
- Lepo s tvoje strane.
Odjeci s dvorišta su se stišavali. Nekolicina treznijih burgmana još je
pevala. Ali na repertoaru su počeli da preovlađuju nekako manje
radosni komadi.

Ze zeme jsem na zem prišel,

na zemi jsem rozum našel,
po ni chodim jako pan,
do ni budu zakopan...

- Horne.
- Molim, Rajnmare?
- Ne znam kakvi su tvoji planovi u vezi s tim, ali smatram...
- Kaži mi šta smatraš.
- Smatram da to što znamo o perferu treba da sačuvamo u tajnosti.
Nemamo pojma ko je mogao biti otrovan, a kad bismo i znali, nemamo
mogućnosti da pomognemo. Ako se pak pročuje za otrov, zavladaće
haos, panika, strah, ko zna kakve to može imati posledice. Trebalo bi da
ćutimo.
- Čitaš mi misli.
- Za perfero znamo nas dvojica i Šiling. Mislim da Šiling neće
napustiti Sovinjec. Neće izaći odavde da priča unaokolo.
- Dobro misliš.
- Uprkos datom mu obećanju?
- Uprkos. Na šta ciljaš, Rejnevane? Nisi sigurno započeo ovaj
razgovor bez razloga.
- Zamolio si me da ti pomognem, pomogao sam. Prošlo je gotovo
nedelju dana. Ne ispituješ više Šilinga o stvarima vezanim za magiju. A
mene svaki dan, svaki sat proveden u Sovinjecu podseća da negde
tamo daleko zarobljena Juta iščekuje spas. Nameravam, stoga, da
odem. U skorije vreme. Umirivši tebe najpre. Sve što sam ovde saznao,
naročito o perferu, sačuvaću kao tajnu, neću to odati nikome i nikada.
Horn je dugo ćutao, odavajući utisak da se zaslušao u hukanje sova.
- Kažeš, nećeš odati. Dobro je, Rajnmare. To me veoma raduje. Laku
noć.

Kako se činilo, zima je već potpuno ustupila mesto proleću. I nije

izgledalo kao da želi da se bori za to mesto. Bio je Dan Svetih Ćirila i
Metodija, osmi mart Anno Incarnationis Domini 1429.

Horn je čekao Rejnevana u lovačkoj odaji Sovinjeca, ukrašenoj

brojnim lovačkim trofejima.
- Odlazimo - Rejnevan poče bez uvoda čim su seli. - Još danas. Šarlej i
Samson pakuju bisage.
Horn je dugo ćutao.
- Planiram da - izjavi konačno - napadnem, osvojim i spalim
Sensenberg. Planiram da pobijem crne jahače sve do jednog. Planiram
da ubijem Birkarta Grelenorta, najpre ga iskoristivši da diskredituje i
uništi Konrada od Olesnjice, vroclavskog biskupa. Govorim ti to da bi
znao moje planove, mada si ih ionako sigurno naslutio posle pitanja
koja sam postavljao Šilingu. I direktno ću te pitati: hoćeš li da
učestvuješ u tome? Da budeš deo? I doprineseš?
- Ne.
- Ne?
- Ne dok ne oslobodim Jutu. Juta je za mene važnija. Najvažnija,
shvataš?
- Shvatam. A sad ću ti nešto ispričati. Saslušaj. I potrudi se da ti
mene shvatiš.
- Horne, ja...
- Saslušaj.
- Ja nisam - poče Horn - ni Horn ni Urban. Tuđe ime, tuđe prezime. U
stvari se zovem Rot. Bernhard Rot. Moja majka je bila Malgožata Rot,
beginka iz svidnjičkog beginaža. Moju majku je ubio Konrad, sadašnji
biskup Vroclava.
- Kako je bilo s begardima i beginkama u Šleziji, to nesumnjivo znaš.
Jedva tri godine nakon što ih je sabor u Beču proglasio jereticima
biskup Henrik iz Vježbna organizovao je veliku hajku. Na brzinu sazvan
dominikansko-franjevački sud izložio je torturi, te poslao na lomaču
preko pedeset muškaraca, žena i dece. Uprkos tome, begardi su se
održali, nisu uspeli da ih istrebe ni tokom narednih talasa progona
1330, kad je Švenkefeld besneo, ni 1372, kad nam je stigla crna smrt.
Lomače su gorele, begardi su opstajali. Kada su 1393. godine započeli
narednu hajku, moja majka je imala četrnaest godina. Dotad je opstala,
možda zato što nije bila mnogo upadljiva u beginažu, nije padala u oči,
rmbačeći dan i noć u Bolnici Svetog Mihaila.
- Ali došla je 1411. godina. Epidemija se vratila u Šleziju i brže-bolje
su tražili krivce, pritom ne Jevreje, Jevreji kao krivci već su bili
izgustirani. Neophodno je bilo razbiti monotoniju. A sreća je napustila
moju majku. Susedi i sugrađani brzo su učili. Već za vreme narednih
hajki izašlo je na javu da se denunciranje isplati, da omogućava
konkretnu korist. Da se zbog toga ima naklonost vlasti. I da nema
boljeg načina da se skrene sumnja sa sebe samog.
- A povrh svega, tamo je bio Konrad, prvorođeni sin kneza Olesnjice.
Konrad, koji je nepogrešivo osetio gde je prava vlast, odustao je od
uprave nad nasleđenom kneževinom i izabrao duhovnu karijeru.
Tokom 1411. godine bio je prepozit vroclavskog katedralnog kaptola i
veoma, veoma je žudeo da bude biskup. Ali za to se ipak trebalo istaći,
proslaviti se. Najbolje kao branitelj vere, strah za krivovernike,
otpadnike i čarobnjake.
- I tako iz denuncijacija proizlazi da je, uprkos bogobojažljivim
naporima, u Svidnjici i Javoru opstala begardska zaraza, da još uvek
postoje katari i valdenzi, da još uvek deluje crkva slobodnog duha. I
ponovo se dominikansko-franjevački sud bacio na posao. Sudu aktivno
pomaže svidnjički egzekutor Jorg Šmide, radeći sa žarom i
entuzijazmom. I upravo njemu treba zahvaliti na tome što je gnusna
beginka i jeretička Malgožata Rot priznala sva dela kojim su je teretili.
Da se molila za ponovni dolazak Lucifera. Da je obavljala abortuse i
pribegavala prenatalnim ispitivanjima. Da je imala snošaje sa đavolom
i rabinom, uzgred, istovremeno. Da je iz tih opštenja imala kopile.
Odnosno mene. Da je trovala bunare, šireći samim tim epidemiju. Da je
na groblju iskopavala leševe i skrnavila ih. I konačno, najstrašnije: da u
crkvi, za vreme podizanja, nije gledala u hostiju, već u zid.
- Privešću kraju: moja majka je spaljena na lomači na ledini iza Crkve
Svetog Nikole i groblja okuženih. Pred smrt se pokajala, te su joj
pokazali milost. Duplu. Udavili su je pre spaljivanja i poštedeli njeno
kopile. Umesto da me utope, što su sudije zahtevale, predali su me u
manastir. Ali su mi prvo naložili da gledam kako majčino telo cvrči,
kako dobija plikove i, najzad, ugljeniše se na stubu. Imao sam devet
godina. Nisam plakao. Od tog dana nisam plakao. Nikad.
Tokom dve godine u manastiru. Izgladnjivan, tučen, ponižavan. Prvi
put sam se rasplakao 1414. godine, na zadušnice. Na vest o tome da je
egzekutor Jorg Šmide umro prehladivši se. Plakao sam od besa što mi
je izmakao, što neću moći da uradim s njim ono što sam tokom besanih
noći smišljao i isplanirao do detalja.
- Taj balavački plač me je promenio. Otvorio sam oči. Shvatio sam da
je glupost tražiti osvetu nad oruđem i izvršiocima, da je traženje i
likvidiranje denuncijatora, lažnih svedoka, članova suda, pa čak i
predsedavajućeg, pobožnog Pjotra Banča, lektora13 svidnjičkih
dominikanaca, nepotrebno gubljenje vremena. Odustao sam od njih.
Ujedno čvrsto rešivši da učinim sve kako bih se dokopao pravog
vinovnika. Konrada, vroclavskog biskupa. Nije lako dokopati se nekoga
kao što je Konrad, potreban je srećan sticaj okolnosti, šansa. I eto,
Bruno Šiling je za mene takva šansa.
- Moraš, dakle, razumeti moje povode, Rajnmare, moraš da shvatiš
da ne mogu drugačije postupiti. Kako kažu: gde ima vatre, ima i dima.
Ne mogu da iskuljučim da su te ipak prevrbovali, da radiš za onu
stranu. Sada, posle saslušanja Šilinga, jednostavno previše znaš da bih
ti dozvolio da odeš. Jer možda bi ti i pojurio odavde, plemeniti i ludi
Lanselote, pravo u pomoć i da spaseš svoju voljenu Ginevru. Možda bi
održao obećanje da ćeš sačuvati tajnu. Mislim, štaviše verujem da bi
upravo tako postupio i tako se poneo. Ali ne mogu da isključim
drugačije postupanje. Koje bi moglo da osujeti moje planove. Ne mogu
da rizikujem. Ostaćeš ovde, u Sovinjecu. Onoliko dugo koliko bude
neophodno.
- Sediš mirno - sam Horn prekinu dugu tišinu koja je zavladala posle
njegovog saopštenja. - Ne dereš se, ne vređaš me, ne bacaš se na
mene... Vidim dva objašnjenja. Prvo: opametio si se. Drugo...
- Baš drugo.
Horn je ustao. Ništa više nije uspeo da učini. Vrata su se otvorila s
treskom, u odaju su uleteli Šarlej, Samson i Houžvička. Houžvička je
napetim samostrelom nišanio pravo u lice doskorašnjeg šefa.
- Britva, Horne - Šarlejevim pronicljivim očima, kao i obično, ništa
nije promicalo. - Britvu na pod.
Houžvička je podigao samostrel. Urban Horn je spustio na pod
bodež koji je uspeo neopaženo da izvuče iz rukava.
- Prevario si se u vezi sa mnom - reče Rejnevan. - Jer, vidiš, ja sam
prestao da budem naivni idealista. Uostalom, prilagodivši se tvojim
poučnim lekcijama. Prešao sam na proračunati pragmatizam i
prakticizam, na prikladna uverenja i principe. Na to da je moj vlastiti
interes u hijerarhiji na višem mestu od tuđih. Da uvek treba imati
rezervni plan u rukavu. I ako se već u nešto veruje, onda nek to budu
zlatni mađarski dukati kojima se može kupiti gotovo svaka lojalnost.
Tvoji burgmani će se vratiti iz pohoda tek prekosutra, tvoji najamnici
sede pod ključem. I ti ćeš pod ključ. U ćeliju. A mi ćemo otići.
- Čestitam, Šarleju - Horn prekrsti ruke na grudima. - Tebi čestitam,
jer to je svakako tvoj plan i tvoja akcija. Smatrajući sebe prevejanim
pragmatikom, Rajnmar previše laska sam sebi. Šta ćeš, prednost je na
vašoj strani. Trojica vas je, ne računajući ovog izdajnika sa
samostrelom, kojeg ću, Bog mi je svedok, jednom pozvati na
odgovornost. Međutim, ti si me, Šarleju, razočarao. Mislio sam da si
muškarac.
- Home - prekinu ga Šarlej. - Pređi na stvar. Ili pređi u ćeliju.
- Da li bi me plašio ćelijom kad bismo ovde bili samo nas dvojica? Ti
i ja? Jedan na jedan? Le combat singulier? Zar ne želiš da se uveriš šta bi
tada bilo?
Samson je zavrteo glavom. Rejnevan je otvorio usta, ali Šarlej ga je
utišao gestom.
- Hajde onda da se uverimo šta bi bilo. Zaista to hoćeš?
Horn nije odgovorio. Umesto toga je skočio, kao na opruzi, i snažno
šutnuo Šarleja u grudi. Demerit je odleteo na okrečen zid, odbio se od
njega leđima, brzo odskočio, ali Horn je bio još brži. Dotrčao je, udario
ga desnim krošeom u vilicu, ponovio levim, Šarlej je pao slomivši
klupicu, Horn je već bio pored njega, uhvativši zamah da šutne.
Demerit se izvio, obema rukama ga uhvatio za nogu i srušio. Bezmalo
istovremeno su skočili sa zemlje. Ali to je već bio kraj borbe. Horn je
izveo kroše, Šarlej je delikatnom, bezmalo neprimetnom fintom
izbegao pesnicu, iz obrta kratko tresnuo Horna u bradu, ponovio iz
zamaha, tako da je odjeknulo, iz piruete ga je udario laktom u lice, iz
druge piruete podlakticom, iz suprotnog obrta pesnicom. Posle tog
poslednjeg udarca Horn više nije bio sposoban za borbu. Demerit ga je
opalio još jednom radi bilansa, veoma jako, potom ga je šutnuo,
definitivno ga prostrvši na daske.
- Pa, to bi bilo to - obrisa usnu, pijunu krv. - Uverili smo se. U ćeliju,
Horne.
- Zatvorićemo te odvojeno od drugih - predloži Rejnevan, zajedno sa
Samsonom pomažući Hornu da ustane. - A možda bi radije zajedno sa
Šilingom? Možete da popričate. Kad se čavrlja, vreme brže prolazi.
Horn ga je pakosno pogledao preko otekline što je brzo rasla.
Rejnevan je slegnuo ramenima.
- Tvoji ljudi će te pustiti kad se vrate. Mi ćemo tada već biti daleko. A
uzgred rečeno, da te obavestim i umirim: jurim, kao Lanselot, da
spasem Ginevru koju je oteo zli Meleagant. Druga pitanja, uključujući i
tvoje planove, trenutno me ne zanimaju. Naročito nemam nameru da
ih osujećujem. A tajnu ću sačuvati. Zato zbogom. I ne pamti me po zlu.
- Idi dođavola.

Houžvička, Smetjak i Zahradil u dvorištu su od Šarleja dobili kožni

paketić strgnut sa sedla. Bilo je to dvadeset mađarskih dukata u zlatu,
druga rata koju im je obećao i koja im je pripadala posle izvršenja
usluge. Šarlej nije bio toliko glup da im da sve odjednom. Moravljani bi
bez oklevanja skočili na sedla i nestali u daljini.
- Razumljiva i opravdana žurba - prokomentarisa Šarlej gledajući za
njima. - Njihov ponovni sastanak sa Urbanom Hornom mogao bi
neprijatno da se završi. Omčom, u najboljem slučaju, ali ne bih isključio
ni sporiju smrt. Što me začelo podseća da bismo i mi morali da se
udaljimo što pre.
- Umesto što pričaš, poteraj konja. Polazak!
Potkovice su u glasnom ehu zatutnjale pod svodom kapije. A zatim
ih je zapljusnuo vetar, topao vetar sa Odranskih vrhova.
Krenuli su galopom po strmini brda, putem koji je vodio u dolinu.
U dolini su zašli u šumu, u mračnu i vlažnu šumsku jarugu. Jaruga ih
je izvela na proplanak.
A tu im je put preprečilo pola stotine jahača.
Jedan je, jašući na sivcu, izašao pred stroj.
- Rejnevane! Dobro je da te vidim - reče Prokop Goli, zvani Veliki,
najviši hejtman Tabora, director operationum Thaboritarum. - Baš te
tražim. Hitno si mi potreban.
Sedmo poglavlje

u kojem nakratko ostavljamo junake u Moravskoj da bismo se

preneli - takođe vremenski - u grad Vroclav. Koji, kako će se
ispostaviti, nekad može biti opasan.

- Antihrist će - uzbuđeno pročita pisar pognut nad hartijom - biti od

plemena Danovog.
Nakašljao se, pogledao u biskupa. Konrad od Olesnjice je srknuo iz
pehara, zagledan u odškrinut prozor koji je svetlucao od refleksa svetla.
Činilo se da ne sluša, da ga pripremljen tekst uopšte ne brine. Pisar je
znao da uopšte nije tako.
- Sveti Irinej - nastavi da čita - piše o antihristu, to da će on doći na
kraju sveta, carovaće tri i po godine, u Jerusalimu će sebi sagraditi
hram, svojom moći zavladati kraljevima, svece mučiti i čitavu crkvu
božju razoriti.14 Po proročanstvu Otkrovenja svi će morati da ga
nazivaju brojem 666, a biće to imena Evantas, Lateinos i Teitan.
Mučenik Ipolit, međutim, drži da to 666 obuhvata imena Kakos, Olikos,
Alitis, Blaueros, Antemos i Genesirikos. Ubrajaju tu i tursko ime
Mahometis, koje takođe znači 666, od grčkih slova po kojima grade
broj. A to se još može izvesti ako od 666 oduzmemo broj riba koje je
Petar ulovio u Tiberijadskom moru, pa zatim pomnožimo s brojem
moreplovaca na brodu kojim je Pavle plovio u Italiju i podelimo s
dužinom kovčega u hramu božjem prema Knjizi izlaska, na
kapadokijskom jeziku će začelo ispasti Joannes Hus apostata. Sve to
pokazuje neizmernu bestidnost jeretika koji slave tog Husa. O, vi
mizerni izlaslanici antihristovi! Antihrist već realizuje svoje tajne
preko vas dok izbacujete sakramente i žrtve; dok hulite Boga u Trojici i
Presvetu Bogorodicu, dok sinu božjem oduzimate božansku prirodu
kako biste je antihristu pripisali, dok sve razdore, zločine i grozote
sejete, dok gazite svu istinu svete katoličke vere. Bože! Smiluj se nad
njima.
Pisar je ispustio hartiju i zabrinuto zvirnuo u lice biskupa Komada, s
kojeg je ipak i dalje bilo teško nešto pročitati.
- Dobro - biskup konačno oceni, na olakšanje piskarala. - Sasvim
dobro. Zaista nema mnogo toga da se popravi. Tamo gde se spominju
mizerni husiti dopiši još: „O, Česi, vi ništavna slovenska nacijo”. Ne, ne,
bolje „podla i ništavna...”
- „Podla, ništavna i prezira dostojna” - popravi Zidarčac. - Tako je
najbolje.
Pisar je pobledeo, pobeleo kao papir koji je držao; zapazio je, naime,
ono što biskup, okrenut leđima, nije video. Naime to kako se ptica na
prozorskoj dasci menja u čoveka. Crnokosog, u crno odevenog, nekako
ptičje fizionomije. I demonskog pogleda.
- Prepiši postilu - oštra biskupova naredba trgnula je pisara iz
zaprepašćenja i povratila ga u realnost. - Kad prepišeš, predaj u
kancelariju, neka umnože i razdele po crkvama, župnicima za
propovedi. Idi.
Piskaralo, pritiskajući svoje delo uz stomak, savio se u naklonu,
povlačeći se unatraške ka vratima. Biskup Konrad je teško uzdahnuo,
popio vino, dao znak slugi da može da mu dolije. Slugi su se tresle ruke,
grlić boce odzvanjao je od ivice pehara. Biskup ga je otpustio gestom.
- Odavno se nisi pokazao - obrati se Zidarčcu kad su ostali nasamo. -
Odavno nisi uletao kroz prozor, zastrašivao mi poslugu, odavno nisi
podsticao glasine. Već sam počeo da se brinem. Gde si to bio, sine, šta
si to radio? Dozvoli da pogodim: studirao si đavolske knjige i grimoare
u Sensenbergu? Zaglupljivao si se haš’išom i otrovom iz muhara?
Prizivao si Sotonu? Slavio demone, prinosio im ljude kao žrtve? Ubijao
zatvorenike u ćelijama? Gubio podanike, svoje slavne crne jahače, na
bojnim poljima? Uspevao da se izmakneš izdajicama i manipulišeš
špijunima? Hajde, sine, pričaj. Izvesti me. Pohvali se koje si od mojih
naredbi i naloga skoro zanemario. Na koji način si mi kvario ugled u
poslednje vreme.
- Jesi li završio, oče?
- Ne, sine. Nisam završio s tobom. Ali veruj mi, zaista me mami da
konačno završim.
- Kad već govoriš o tome, nije tako loše - Zidarčac sevnu zubima
zavalivši se u hrastovoj stolici. - Kad bih ti stvarno dojadio ili prestao
da ti budem koristan, završio bi sa mnom tajno i bez upozorenja. I bez
milosti. Bez obzira na krvne veze.
- Već sam ti rekao - Konrad se namršti - i nemoj da ti ponavljam.
Među nama nema nikakvih krvnih veza. Zovem te sinom i tretiram te
kao sina. Ali nisi moj sin. Ti si sin čarobnice, trovačice, uz to
pokrštenice, koju sam spasao od lomače i napravio od nje monahinju.
Činjenica da sam tvoju majku više puta udostojio jebanjem uopšte ne
znači da si ti plod mojih slabina, Birkarte, da si začet iz mog semena.
Sklon sam mišljenju, sine, da te je napravio sam đavo. Ali uopšte ne
zbog toga što u Lubanju nijedan smrtnik nije mogao imati pristup
tvojoj majci, isuviše dobro poznajem i ženske manastire i
temperament tvoje pohotne mamice, glavu dajem da su je tamo mnogi
sveštenici ispovednici natakli na prangiju. Međutim, tvoj karakter
odaje zahvaljujući kome si stvarno došao na svet.
- Nastavi, oče, nastavi. Olakšaj se.
- Ispada - nastavi biskup, zanimajući se stopom pehara i izrazom
lica Zidarčca - da si sin đavola i razvratne Jevrejke. Pravi-pravcati
antihrist, junak mojih poslednjih propagandnih postila. Evantas,
Lateinos ili neki drugi Kakos ili Kitos, zaboravio sam. Sipaj mi vina.
Poplašio si poslugu, sad me ti služi. I govori mi šta imaš. Šta hoćeš?
- Ništa. Banuo sam da iskažem poštovanje. Da pitam za zdravlje,
ipak priliči sinu da se interesuje za zdravlje roditelja. Hteo sam da, kao
dobar sin, upitam da li ocu možda nešto treba. Možda su ocu potrebne
neke sinovljeve usluge? Ili pomoć?
- Prekasno si se zabrinuo. Bio si mi potreban pre mesec dana. I
prava je šteta što mi nisi bio pri ruci. Šteta i za tebe, rekao bih.
Rejnevan od Bjelave se pojavio u Vroclavu. A nekada ti je on bio
neobično važan.
Lice Zidarčca se neznatno izmenilo. Toliko neznatno da to ne bi
primetio niko ko nije znao Zidarčca. Biskup je znao Zidarčca.
- Mesec dana nakon što sam ga ekskomunicirao - nastavi. - Dva
meseca posle Vjelislava, gde je tebe porazio i ponizio, taj lupež se
usudio da pokaže svoju jeretičku njušku u mom gradu. Da bude veće
zlo: uspeo je da pobegne. U službi imam sve same glupane, Sotone mi,
glupane i smetenjake.
- Šta je on radio u Vroclavu? - upita Zidarčac kroz stisnute zube. - Šta
je tražio ovde? Je li bio sam ili sa ortacima? Ko ga je i kako demaskirao?
Kojim čudom je pobegao? Detalje, biskupe. Detalje.
 - Baš me briga za detalje - frknu Konrad. - Zanima me rezultat, a
njega nema. Za detalje nisam pitao, ionako bi me slagali hoteći da
sakriju sopstvenu nesposobnost. Ispitaj Kučeru fon Hunta, možda ćeš
izvući nešto iz njega. A sad idi. Pojavio si se u zao čas. Čekam gosta.
Osvald fon Langenrojt, sekretar i savetnik Konrada fon Dauna,
nadbiskupa iz Majnca. Dolazi pravo iz Volinja. Iz Lučka.
- Hteo bih da ostanem. Luck i mene zanima. U određenoj meri.
- Ostani - pristade biskup nakon kratkog premišljanja. - Pod
uobičajenim uslovima, razume se. To jest u kavezu.
Zidarčac se osmehnuo, osmeh je, činilo se, doživeo metamorfozu,
ptičji kljun razjapljen u kreštanju neobično je asocirao na osmeh. Ptica
je zamahnula krilima, zažmirkala crnim okom, doletela do pozlaćenog
kaveza postavljenog u uglu odaje i, nakostrešivši perje, sela na zlatnu
prečku.
- Bez lupanja krilima - preduhitri ga biskup njišući vino u peharu. -
Bez kreštanja u nezgodnim trenucima. Neka uđe!
- Presvetli gospodin - najavi sluga - Osvald fon Langenrojt.
- Izvolite. Dobro došli, dobro došli.
- Vaša biskupska preuzvišenosti - Osvald fon Langenrojt, postariji,
visok, asketski mršav i bogato odeven muškarac, nakloni se s
poštovanjem. - Vaša preuzvišenost, kao i obično, izgleda mlado, zdravo
i u punoj snazi. Šta uzrokuje takav izgled? Da nije magija?
- Rad i molitva - odgovori Konrad. - Pobožnost i uzdržljivost. Sedite,
sedite, dragi gospodine Langenrojte. Probajte alikante, dovezen je iz
Aragona. A uskoro će servirati jesetru. Oprostite što je tako skromno.
Ali post je.
Kroz prozor je dunuo lahor. Topao i prolećan.
- Pričajte, pričajte - biskup klimnu glavom prekrstivši prste. -
Zanimaju me vesti iz dalekog Volinja. Skoro je bila ovde njegova
svetost papski legat Andrea de Palatio. Baš se vraćao iz Lučka, kao i vi,
ali je propustio da me udostoji tračeva, mnogo se žurio kući... A izraz
lica mu je bio kiseo, i te kako kiseo... A usput, znate li kako su Česi
nazvali taj Luck? Skup trojice staraca.
- Ta tri starca upravljaju polovinom Evrope - oporo primeti Osvald
fon Langenrojt. - A drugu polovinu brane od invazije Turaka. Najstariji
pak i najviše oronuli starac ima dvojicu sinova, koji garantuju
kontinuitet dinastije koju je starac osnovao.
- Znam. A najmlađi starac je naš kralj. A uskoro će, daće bog, biti car.
I te kako to zaslužuje. Naročito posle toga što sam čuo za Luck.
 - I čudi vas legatov kiseo izraz lica? - Langenrojt podiže obrve. -
Andrea de Palatio je bio poneo tajne papske bule u Poljsku. Njegova
svetost Martin V u njima poziva i podstiče kralja Vladislava i kneza
Vitolda na sveto delo i blagorodan napor, kakav će biti krstaški pohod
na Češku. S obzirom na, citiram, Boga, milosrđe i dobrotu duše, Petrov
namesnik poziva kralja Poljske i velikog kneza Litve da krenu na Čehe
kako bi ih preobraćali, kako bi iskorenili njihovu jeretičku bruku i
stavili tačku na nju. U ime apostolske stolice papa daje dozvolu za
eksterminaciju krivovernika u skladu sa odlukama svetog crkvenog
prava. Kraj citata. A šta se dogodilo u Lučku? Papski snovi o krstaškom
pohodu raspršili su se kao ovaj dim. Jer šta je u Lučku učinio naš dragi
kralj, onaj Žigmund Luksemburški kojeg ste radi da vidite kao cara?
Vitoldu je poklonio krunu. Krunu! Pravi od njega kralja Litve!
- Pametno postupa.
- Ne shvatam tu vrstu pameti. Uostalom, rimski kralj već drugi put
pokazuje takvu pamet. Godine 1420, donevši Vroclavsku odluku,
razbesneo je Vitolda, zahvaljujući čemu danas u Češkoj imamo
Koributa i njegovu poljsku četu. Sada je, za promenu, Žigmund
razbesneo Jagela, nudeći krunu Vitoldu i odvajajući Litvu od Poljske.
Razjareni Jagelo ne samo da će bataliti sve planove oko pohoda na
Češku nego je spreman da sklopi primirje s husitima! To je za vas
politička pamet, uvaženi biskupe? Dovođenje do saveza Poljske i
Češke? Vi i vaš kralj Žigmund hoćete da protiv sebe imate armiju u
kojoj će se rame uz rame s pobednicima kod Ustija i Tahova boriti
pobednici kod Grinvalda? Prošlog proleća Prokop je stajao pred
zidinama Vroclava. Zahvaljujući politici kralja Žigmunda, sledećeg
proleća ovamo može doći saveznička češko-poljska armija. A onda
nećete ni primetiti kad u vašoj katedri počne da se vrši pričest sub
utraque specie. S liturgijom na poljskom.
- Ne plašite me Poljacima - frknu biskup. - Oni imaju Grinvald
jednom u sto godina. I čak i kad ga imaju, ne umeju da ga iskoriste.
Uprkos i unatoč Grinvaldu, tevtonski red i dalje postoji, i dalje je jak, i
dalje Poljska mora da ga ima u vidu. Red čuva sve nas, čitavu naciju i
nemački Rajh. Poljska bi već odavno stavila husite pod protekciju da se
nije bojala reda i kazne koju bi on za to dosudio dvoličnoj Poljskoj.
Najbolji način da se iskoreni češka zaraza jeste da se uništi izvor
odakle Česi crpu svoju snagu. Jagelo podržava jeres, čak to javno čini,
papi i Evropi samo zamazuje oči. Nije legat otišao neobavljenog posla
zato što se kralj Žigmund zbližio s Vitoldom, već zato što Jagelo nikad
nije ni pomišljao na krstaški pohod, a za papske bule ne mari. Poljska
ima drugačije planove, gos’n Langenrojte, potpuno drugačije. Njihov
plan je da nas zajedno s krivovernicima unište do temelja i zavedu u
Evropi slovensku vladavinu. Prema tome, mudro postupa kralj
Žigmund, veoma mudro, time što te planove kvari i uništava. Za nas,
nemačku naciju, nisu opasne ni Poljska ni Litva. Opasna je unija. Kruna
za Vitolda označava kraj unije, kruna ipak ne može biti pripojena kruni.
Dajući krunu Vitoldu, kralj Žigmund razbija uniju. Baca kosku razdora.
Staviše, to može, daće bog, uzrokovati poljsko-litavski rat. Može iz
toga, bože pomozi, proisteći podela teritorije. Šta? Gospodine Osvalde
fon Langenrojte? Ne odgovara vam podela Poljske?
- Odgovarala bi - prizna Langenrojt - kad bih bio fantasta.
- Fantazije se ostvaruju - podiže se Konrad. - Kaže prorok Danilo da
Bog menja vremena i čaše, smeće i postavlja careve. Stoga se molimo
da tako bude. Bože, daj nam novo Rimsko carstvo, načini nam novog
cara od Žigmunda Luksemburškog. Nek se ostvari san o Evropi, o
ujedinjenoj Evropi kojom vlada Germanija. Germanija iznad svega! A
drugi narodi na kolena. Na kolena, potčinjeni. Ili, tako mi Sotone,
pobijeni! Posečeni do korena!
- A krivovernike - Langenrojt klimnu glavom - kao pse unutar zidina
tog Novog Jerusalima. Zbilja lepa vizija. Žalim što me je život naučio da
budem realista. Da ne maštam, već predviđam, i to da predviđam
prema realijama. Predviđam, stoga, da neće doći do krunisanja Vitolda.
Poljska neće pristati na to, neće pristati papa. Luksemburški će samo
mahnuti rukom i započeti drugu intrigu negde drugde. Jagelo neće
učestvovati u antihusitskom pohodu. Neće prestati da podržava Čehe.
A krstaši će mirno sedeti, jer znaju da u suprotnom mogu jednog jutra
da vide husitska kola pred Malborkom, Hojnicama, Ičevom i
Gdanjskom.
- Gde ste - ironično će. Konrad - pročitali takav tok događaja? U
zvezdama?
- Ne - Osvald fon Langenrojt hladno ospori. - U očima krakovskog
biskupa Zbignjeva Olesnjickog. Ali ostavimo se toga, dosta više o
Poljskoj, Litvi, o čitavom tom divljem istoku. Porazgovarajmo o našim,
zapadnim problemima. I o predstojećem saboru. I o pitanjima
katoličke vere... Herrgot! Šta se dogodilo s vašom pticom? Je l’ poludela?
Umalo nije razbila prozor! Zašto ne zatvarate kavez?
- To je slobodna ptičurina - biskup Konrad ozbiljno odgovori. - Radi
šta hoće. Neke teme su joj dosadne. Tada odleti.
 •

Potkovice konja kulaša odzvanjale su od kamenja u dvorištu, zvučni

eho udarao je o zidine biskupove rezidencije. Dus fon Pak, nagnuta na
sedlu, vukla je vodice u stranu, okretala pastuva kao u plesu, terala ga
da sitni nogama. Pritom nije spuštala radoznali pogled sa Zidarčca, koji
je hitao prema kapiji. Zidarčac ju je primetio, ali nije joj uzvratio
pogled. Bio je ljut.
- Ljut je - klimao je glavom Ulrik fon Pak, gospodar Klenpine. - Ljut je
kao ris. Ogorčen, očito.
- Ogorčen - potvrdi Kučera fon Hunt. - I te kako ogorčen.
- Sve ste mu kazali - potmulo potvrdi Hajn fon Čirne, komandant
vroclavskih najamnika. - Jedva da je pitao, a vi odmah o svemu. O
praćenju tog Bjelave, o informacijama... Ispričali ste mu o celoj istrazi.
A navodno ga ne volite.
- Pa to je istina - Kučera pijunu na kameni prag i rastrlja izbljuvak
čizmom. - Ne volim kurvinog sina. Ali biskup mi je naredio. A neću da
imam neprijatelja u Grelenortu. Ne biste ni vi hteli, verujte mi.
- Verujem - Ulrik Pak se blago strese. - Časti mi, verujem.
- Onaj Bjelava mi nije ni rod ni pomoz’ bog - reče Kučera takvim
glasom kao da se pravdao. - Prokleli su ga, što znači da je gotov, dani su
mu odbrojani. Ali sa onim što sam mu kazao, Grelenort neće mnogo
toga učiniti, neće postići više od nas. Pa mi smo pre dve nedelje sasvim
slučajno naleteli na Bjelavin trag, isto kao i većnici. Sasvim slučajno. Ne
zna se šta je on tražio u Vroclavu i šta je smišljao, gde se skrivao, kakve
saveznike je imao i koliko njih...
- Grelenort je čarobnjak - potmulo konstatova Hajn fon Čirne. - Crna
magija će postići ono što vi niste postigli.
U dvorištu su ponovo zatopotale potkovice, Dus fon Pak pustila je
konja u divlji galop. Idući dvorištem, monah franjevac se pribio uza zid,
paž u biskupskim bojama odskočio je iza stuba, pisar je jedva uspeo da
odskoči, ispustivši i rasuvši naramak dokumenata. Čirne i Hunt ćutke
su se gledali. Znali su ponešto o devojci, znali su razlog koji je doveo
Ulrika fon Paka u Vroclav. Dus, slatka devojka plavozelenih očiju i
anđeoskih ustašaca, u Klenpini je kopljem ubila dvojicu skitnica i
seosku budalu bez ikakvog povoda, čime je probudila opravdan gnev
klenpinskog plebana. Vitez Ulrik je došao kod biskupa sa suplikom da
ućutka popinu koji s propovedaonice gunđa na celu familiju Pak.
Hajn fon Čirne se nakašljao.
 - Oštro se ponaša - reče - vaša kćer, gos’n Ulrik. Mislim, na sedlu.
- Bog mi nije dao sina - odgovori Ulrik Pak, kao da se pravda. -
Ponekad mislim da je možda i bolje. Kažu da priroda počiva na
ravnoteži. Da je bio sin, sigurno bi heklao.

- Prva stvar - izvesti špijun gužvajući kapu u rukama - koje se latio

gos’n Grelenort bila je da ispita gospodina Kučeru fon Hunta. - Koristio
je magiju, i to dvojaku. Kao prvo, s ciljem provere istinitosti. Drugo, da
bi ga zastrašio. Ali gos’n fon Hunt se nije dao zastrašiti. Šta je kazao
gos’n Grelenortu, kazao je, ali bilo je očito da je gos’n Grelenort
nezadovoljan i ljut.
- On je uvek ljut - iskrivi se biskup Konrad valjano potegnuvši iz
čaše. - Govori dalje, Grajcarek.
- Zatim je - špijun obliza usne - gos’n Grelenort otrčao u većnicu,
ispitivao je gradsku stražu. Zatim se pak vratio na Tumski ostrov, u
Sveti krst, da pita klerike za velečasnog Ota Besa, ali nije saznao ništa
osim da je kanonik otišao u Rogov prve nedelje posta i da tamo boravi.
Bio je gos’n Grelenort i u kući Kod zlatnog putira, ispitivao ljude
gospodina Ajzenrajha... Njemu je tobože Rajnmar Bjelava spasao
ranjenog pastorka...
- To znam. Pričaj mi ono što ne znam.
- Sutradan je gospodin Grelenort posetio uvaženog gospodina
Ajzenrajha lično. Dugo su pričali... O čemu, ne znam, nisam smeo da se
prikradem toliko blizu. Ali čuo sam da su veoma glasno vikali jedan na
drugog.
- Ha! - frknu biskup. - Ako si to čuo, onda ispada da si se prikrao
sasvim blizu. Budi obazriv. Birkart nije glup, naslutiće da sam ti
naredio da ga pratiš. Znaš da je on nekromant. Ukoliko te upeca,
pozdravi se s dragim životom. Neće ti pomoći ni četrnaest svetih
pomoćnika.
- Pa nisam ja tamo neki - špijun ispravi mizernu figuru u refleksu
profesionalnog ponosa. - Ne bavim se ja istragama od juče, a umem i
magijom da se služim. Vaša svetost dobro zna...
- Znam - biskup odmeri špijuna pogledom. - Dabome. Trebalo je čak
da te spalim zbog tvojih vradžbina, smilovao sam se. Ali u gradu budi
oprezan s magijom: ako te uhvate u mađijanju, spaliće te ili utopiti.
Neću te odbraniti, jer kako mogu nekog takvog da branim?
Čarobnjaštvo je kršenje božanskih i ljudskih zakona. A ti nisi čak ni
ljudsko biće.
- Ja sam čovek, vaša svetosti. Napola. Moja majka...
- Ne želim da slušam o tvojoj majci. A još manje o ocu, nekom inkubu
ili nekom drugom zduhaču. Pričaj mi šta si saznao špijuniranjem. Šta je
uradio Birkart posle posete kod Ajzenrajha?
- Uvaženi gospodin Bartolomej Ajzenrajh, već sam o tome
informisao vašu svetost, deponovao je u uredu Fugera znatnu sumu na
ime Rajnmara od Bjelave, kao nagradu za spašavanje pastorka. Sigurno
je to priznao gospodinu Grelenortu, jer je gos’n Grelenort odmah
pojurio u ured Fugera... A ured je spolja solidno zaštićen od magije... O
čemu su tamo govorili, ne znam...
- A ja to, zamisli, znam i bez tvog špijuniranja i bez tvoje magije -
biskup pruži čašu u pravcu uslužno povijenog sluge s bokalom. - Zato
što znam Fugere. Zato znam i kako se razgovor završio.

Reljefni kamin ispunjavao je prostoriju toplotom. Hrastove škrinje i

javorove škatule ukrašene mozaicima sigurno su poticale iz Gdanjska,
prefinjeno staklo iz Praga, a ćilimi i tapiserije iz Arasa. Kompanija
Fuger brinula je o svom imidžu. A i mogla je to da priušti.
- Zao mi je, gospodine Grelenorte - ponovi činovnik. - Neizmerno mi
je žao, ali ne možemo vam pomoći. Kompanija Fuger ne raspolaže
informacijama za koje pitate.
- Raspolaže - demantova Zidarčac gledajući u svetliji četvorougao na
zidu, trag nakon skinute mape. - Dobro znam da raspolaže. Samo što
neće da ih da. Zato što se pridržava principa čuvanja trgovinske tajne.
- A zar to - sad se činovnik osmehnu - ne dođe na isto?
- Ne treba se skrivati iza trgovinske tajne kad se radi o prestupu. O
državnim interesima i dobrobiti vere. Rajnmar od Bjelave, viđen kako u
februaru ulazi u ured kompanije, jeste kriminalac.
- Rajnmar od Bjelave? Ko je to? Nešto nisam čuo.
- Rajnmar od Bjelave je - Zidarčac je naizgled mogao služiti kao
primer smirenosti i strpljenja - jeretik na kog je bačena kletva. To je
oglašeno u crkvama. Greh je ne čuti za to.
- Kompanija Fuger u Rimu ima kupljen paušalni otpust grehova.
- Prokletniku ne treba dati ni čašu vode, a kamoli ga primati u ured i
šurovati s njim. Kad bi to došlo do Svetog oficijuma...
 - Kompanija Fuger će - činovnik ga smireno prekinu - sve stvari
razjasniti i srediti sa Svetim oficijumom. Onako kako je do sada i činila.
To jest brzo i glatko. Isto se odnosi i na vroclavskog biskupa. Kojem vi
služite, gos’n Grelenorte.
- Fugeri - reče ubrzo Zidarčac - ne bi smeli da kriju Rajnmara od
Bjelave. Kompanija je zbog njega ipak imala ozbiljan finansijski
gubitak. Pa on je opljačkao poreznika dok je prevozio porez koji je od
vas naplatio. Koji ste zbog tog incidenta morali još jednom da platite.
To je ozbiljan gubitak u bilansu...
- Kompanija zna da se nosi s bilansom. Zbog toga zapošljava
knjigovođe.
- A prestiž firme? Zar će Fugeri dozvoliti da ih nekažnjeno pljačkaju?
Neće se revanširati razbojniku?
Činovnik kompanije Fuger spojio je dlanove, prekrstio prste i dugo
gledao u lice Zidarčca.
- Revanširaće se - reče konačno. - S vremenom. U to možete biti
sigurni.
- Vinovnik napada na poreznika jeste Rajnmar fon Bjelau. Ako ga
uhvatimo...
- Gospodine Grelenorte - činovnik ga prekinu. - Vređate moju
inteligenciju. A samim tim prestiž kompanije Fuger, do kojeg vam je
tobože mnogo stalo. Molim vas, nemojte se više vraćati na ta pitanja.
Ni na napad na poreznika ni na Rajnmara od Bjelave. Osobu koja nam,
kao što sam već imao priliku da vas uverim, uopšte nije poznata.
- A kanonik Oto Bes? Ni on vam nije poznata persona? A Bartolomej
Ajzenrajh, koji je u ovom uredu deponovao znatnu sumu na ime
Rajnmara od Bjelave?
- Imate li još neka posla sa mnom, gos’n Grelenorte? - činovnik se
ispravi. - Neka druga pitanja? Neka u kojima kompanija Fuger može
biti od pomoći? Ukoliko ne...
- Nekada su - Zidarčac se ne pomače s mesta - drugačije tekli naši
razgovori. Pronalazili smo zajednički jezik. I obostrano korisne
interese. Imali smo mnogo zajedničkih interesa. Nesumnjivo se sećate.
Ili treba da vas podsetim?
- Nesumnjivo se sećamo - prekinu ga činovnik. - Mi se svega sećamo.
Sve je u knjigama, gos’n Grelenorte. Svaki račun, svaki debet, svaki
kredit. I svuda se saldo u pfenig poklapa. Knjigovodstvo je osnova
poretka. A sada... Pesak u klepsidri se gotovo presuo. Drugi interesenti
čekaju...
 - Osetili ste konjunkturu - Zidarčac je i dalje nepomično sedeo u
fotelji. - Svojim psećim nosevima nanjušili ste trgovčiće, odakle vetar
duva. Nekada, kad se radilo o vašoj koristi, mi smo bili dobri. Klanjali
ste nam se do zemlje, niste štedeli na trudu, niste žalili mito i bakšiš.
Zahvaljujući nama, sricali ste poziciju; zahvaljujući nama, uništavali ste
konkurenciju; zahvaljujući nama, sricali ste bogatstvo. A sada šurujete
s našim smrtnim neprijateljima, čarobnjacima, husitima i Poljacima.
Da nije prerano? Kolo sreće se okreće. Kažu da dolazi antihrist. A jeste
li čuli za Luck u Volinju? Danas nas smatrate slabim, savladanim,
lišenim uticaja, neperspektivnim, stoga nas brišete iz svojih knjiga,
stornirate iz bilansa. Ne cenite moć koja stoji iza nas. Moć kojom
raspolažemo. A uveravam vas, to je velika moć. Najveća za koju priroda
zna. A i ona za koju priroda ne zna.
Ispružio je dlanove, raširio prste. Kod svakog nokta se naglo pojavio
tanak i modar jezičak plamena, munjevito rastući i menjajući boju u
crvenu, potom u belu. Na blagi pokret prstiju plamen je buknuo
silovitom snagom, optočio ruke Zidarčca uklupčanom ognjenom
masom. Zidarčac je prebacio oganj iz dlana u dlan, načinio pokret.
Vatra je oblizala ivicu stola ukrašenog mozaikom, podigla se kao
treperava zavesa, plešući, dosežući bezmalo do izrezbarenih greda
tavanice.
Činovnik se nije ni maknuo. Nije čak ni trepnuo.
- Oganj kazne - usporeno reče Zidarčac. - Oganj na strehi
domaćinstva. Oganj u robnom magacinu. Oganj lomače. Oganj pakla.
Oganj crne magije. Najmoćnije sile koja postoji.
Povukao je dlanove, stresao prste. Vatra je nestala. Bez traga. Bez
mirisa čak. Ne ostavivši nigde ni trag paljevine.
Činovnik kompanije Fuger polako je posegnuo ka sekreteru i
izvukao nešto odatle - kad je povukao ruku, na površini stola ostala je
zlatna moneta.
- To je florino d’oro - usporeno reče činovnik kompanije Fuger. -
Floren, zvani takođe golden. Prečnik oko cola, težina oko četvrtine
lota15, dvadeset četiri karata čistog dragocenog metala, na aversu
firentinski ljiljan, na reversu Sveti Jovan Krstitelj. Sklopite kapke,
gospodine Grelenorte, i zamislite više takvih florena. Ne sto, ne hiljadu
i ne sto hiljada. Hiljadu hiljada. Millione, kako kažu Firentinci. Godišnji
obrt kompanije. Zamislite to, potrudite se da to vidite snagom
imaginacije, očima duše. I tada ćete videti i spoznati istinsku moć.
Istinsku snagu. Najmoćniju koja postoji, svemoguću i nesavladivu. S
poštovanjem, gospodine Grelenorte. Znate da izađete, zar ne?

Premda je prolećno sunce aktivno tutkalo svoje zrake kroz uske

prozore Crkve Svete Jelisavete, u bočnom brodu vladao je mrak.
Grajcarek nije video osobu s kojom je razgovarao, očima je promicao
čak i obris figure. Osećao je samo njen miris, slabu ali prepoznatljivu
aromu ružmarina.
- Grelenort nije mnogo postigao - uslužno saopšti. - U gradu se priča
da se uzalud trudi, da neće uhvatiti Rajnmara od Bjelave, jer je ovaj
odavno pobegao bogu iza leđa. Kad su ga isterali iz Fugera, Grelenorta
je obuzeo strašan bes i s biskupom se bio jako posvađao. Biskup mu je
branio da ide kod dominikanaca i dosađuje Svetom oficijumu, ali
Grelenort nije poslušao. To je sve što znam.
Figura skrivena u tami nije se pomakla.
- Veoma smo ti zahvalni - reče mekim, uzbudljivo moduliranim
ženskim altom. - Veoma smo zahvalni. Nek ova vrećica makar
simbolično pokaže koliko.
Zazveckalo je srebro. Špijun se nisko naklonio, gurnuo vrećicu u
džep. Jedva. Jer uopšte nije bila mala. Ali posle dva meseca špijuniranja
Grajcarek je već uspeo da se navikne na retoričke figure koje govore
ženskim altom.
- Uvek sam na usluzi - uveri je klanjajući se. - Ukoliko bude nešto
novo... Kod biskupa, hoću reći... Ako neke informacije... Uvek ću izvestiti
vašu milost.
- I uvek ćeš naići na našu zahvalnost. A kad smo već kod informacija
i izveštaja, da nisi možda čuo za ime Apolda? Juta de Apolda? Devojka
koju inkvizicija drži zatvorenu?
- Ne, gospo, ništa o tome ne znam. Ali ako hoćete, mogu da probam...
- Hoćemo. A sad idi s mirom.
Žena koja je govorila altom i mirisala na ružmarin je ustala, svetlost
s prozora pala je na njeno lice. Špijun je odmah spustio pogled, pognuo
glavu. Instinkt ga je upozorio da je bolje da ne gleda.
- Uvažena gospo?
- Molim?
- Izdajem biskupa i denunciram ga, jer sam kivan... Ali on je
duhovnik, sluga božji... Hoću li biti anatemisan zbog toga?
- Biskup te je ponovo razljutio? Čime ovog puta?
 - Kao i uvek. Ponižava moju majku. Znate pak, gospo, moj otac je bio
kobold, ali moja majka je bila dobra i pristojna žena...
- Tvoja majka je bila Jevrejka - prekinu ga žena s glasom alta. - Od
prekrštenih roditelja, ali to ništa ne menja. Po majci si i ti Jevrejin, otac
se ne računa, nebitno je da li je kobold, gnom, faun, kentaur, pa makar i
leteći zmaj. Ti si Jevrejin, Grajcarek. Da ideš u sinagogu, znao bi da na
sudnji dan Jevrejina čekaju ili edenski vrt ili vatra Gehene, zavisno od
Jevrejinovih postupaka, onih dobrih i onih loših. Postupci se zapisuju u
Knjizi. To je vrlo stara knjiga, štaviše večna. Kad su počeli da je ispisuju,
nije bilo biskupa, nisu ni znali za tu reč. Prema tome, nemaš oko čega
da brineš. Kad bi denuncirao rabina, e, to bi onda bio razlog za nemir.

Dus fon Pak napravila je krug na konju, podigla ga u galop, u punoj

brzini bacila koplje. Oštrica se s gluvim treskom zabila u stub kraj
kapije, drška je zadrhtala. Devojka se nagnula unazad na sedlu, usporila
konja na kas.
- Sačuvaj bože - Ulrik Pak zavrte glavom. - Muka živa s tom
devojkom.
- Udajte je. Nek se muž muči.
- Možda biste vi pali u to iskušenje, gos’n Čirne? Daću vam je koliko
danas. I neću škrtariti na mirazu.
- Hvala lepo - Hajn fon Čirne pogleda u koplje zabijeno u stub - ali ne
mogu da prihvatim.
- Gos’n Fon Hunte?
- Oprostite - Kučera fon Hunt sleže ramenima - ali više volim one što
štrikaju.

Zvono kod dominikanaca udaralo je za večernju misu. Zalazeće

sunce bojilo je stakla na prozorima crvenom, purpurnom i zlatnom
bojom.
- Njegova svetost inkvizitor nije ovde - odgovori Lukaš Božičko
svojim poljskim akcentom. - Otputovao je.
Zidarčac je već dva puta probao s crnom magijom, u dva navrata je
krišom bačenim zaklinjalicama pokušavao da zastraši đakona i
primora ga na poslušnost. Zaklinjalice nisu dale rezultate, plan se
izjalovio. Bilo je očigledno da je to zbog zaštitnih čini. Čitava
rezidencija papskog Oficijuma, pomislio je Zidarčac, a ko zna, možda i
čitav Sveti Vojtjeh, sigurno je obavijena blokadom. Ipak je nezamislivo
da Božičko, taj smeteni popina, zna i ume da koristi zaklinjalice.
- Otputovao je - ponovi za đakonom. - Sigurno u Rim, ad limina? Ne
moraš da odgovaraš, Božičko, jasno je da ti Hejnče nije kazao kuda ide.
Pretpostavljam da ti nije otkrio ni povod za putovanje. Inkvizitor se ne
pravda svakome. Ali možda je barem naznačio datum povratka?
- Njegova svetost inkvizitor - lice Lukaša Božička bilo je kao
isklesano u granitu - nije smatrao svrsishodnim da se izjasni ni što se
tiče pitanja povratka. A što se tiče pak povoda za putešestvije, on je
svima poznat.
- Slušam, nek i meni bude poznat.
- Njegova svetost inkvizitor trenutno se posvetio problemu borbe s
terorizmom.
- Hejnče je - Zidarčac klimnu glavom - sebi postavio plemenit cilj.
Ima sa čim da se bori. Husitski terorizam je postao pravi problem.
- Njegova svetost inkvizitor - Božičko nije spuštao pogled - nije
precizirao o kom terorizmu je reč.
Zidarčac je dugo ćutao.
- Jesi li zadovoljan svojom funkcijom, Božičko? Hejnče ti dobro
plaća?
- Čemu - đakonovo lice nije promenilo izraz - treba da pripišem vašu
radoznalost u tom pogledu?
- Radoznalosti - odgovori Zidarčac. - Isključivo radoznalosti. Zato
što je i to zanimljiva stvar, taj terorizam o kojem govorimo. Zar ne
misliš tako? Uklanja konkurenciju s tržišta, otvara nova radna mesta,
pokreće konjunkturu u industriji, zanatstvu i trgovini, podstiče
individualnu preduzimljivost. Opravdava smisao postojanja brojnih
organizacija, položaja, funkcija i čitave mase ljudi koji vrše te funkcije.
Čitave mase crpu iz toga prihode, tantijeme, gaže, dividende, prebende,
plate i bonuse. Zaista, kad ne bi bilo terorizma, trebalo bi ga izmisliti.
- Njegova svetost Hejnče je - Lukaš Božičko se osmehnu - govorio o
tome. Čak sličnim rečima. Samo s malo drugačijim smislom.

Most Kapela tonuo je u vlažnoj magli koju je potiskivao vetar sa

istoka, s Jezera četiri kantona. Tiho je zvonilo zvono neke od
luncernskih crkava.
 Koraci čoveka koji se približavao, premda izrazito oprezni, odazvali
su se gluvim ehom ispod nadstrešnice nad mostom. Muškarac
naslonjen na balustradu, u sivom kaputu s kapuljačom, podigao je
glavu. I opipao rukohvat noža skrivenog ispod kaputa.
Pridošli čovek se približio. On je takođe imao kapuljaču. I takođe mu
je ruka bila skrivena ispod ogrtača.
- Benedicite - došljak se prvi oglasi, poluglasom, najpre se osvrnuvši
oko sebe. - Benedicte, parcite nobis.16
- Benedicte - poluglasom odgovori muškarac u sivom kaputu. - Flat
nobis secundum verbumtuum.
- Qui creira sera sals?
- Mas qui no creira sera condampnatz.
- Qui fa la volontat de Deu?
- Esta en durabletat.
- Amin - došljak odahnu sa izrazitim olakšanjem. - Amin, brate.
Srdačan pozdrav. Hajdemo dalje.
Došli su do kamene osmostrane kule zagnjurene u jezero, koja je
bezmalo nalegala na most. Ispod dasaka je pljuskala voda.
Magla je počela da se razilazi.
- Srdačno te pozdravljam - ponovi došljak. Sada je, oslobođen
sumnje, govorio s jasnim švajcarskim akcentom. - Priznajem da mi je
pao kamen sa srca kad si odgovorio na lozinku na svetom jeziku naše
vere. Plašili smo se, nema šta... Neki od Parfaits17... Sumnjali su u tebe.
Mislili su čak da si agent inkvizicije.
Gžegož Hejnče je raširio ruke sa osmehom koji je trebalo da
označava da je nemoćan u pogledu sumnji, a da s klevetama ne može
da izađe na kraj.
- Doprlo je do nas - nastavi Helvet - da te zanima ličnost nekakvog
Birkarta Grelenorta. Dobio sam saglasnost savršenih, stoga ću biti rad
da ti ukažem pomoć, brate; naime, znam, ponešto o tom tipu. On
trenutno boravi u zemljama češke krune, a konkretno u Silesiji, u gradu
Vratislavija. Služi tamošnjem biskupu...
- Upravo mi je - Hejnče ga blago prekinu - to poznato. Stigao sam iz
Šlezije. Baš iz Vroclava.
- Ah. Shvatam. Ne interesuje te, dakle, sadašnjost, već prošlost. Kad
je već tako, moramo se vratiti u 1415. godinu. Na sabor u Konstancu.
Kao što sigurno znaš, brate, u Konstancu je utvrđeno...
Gžegož Hejnče je bio u Konstancu 1415. godine i znao je šta je tamo
utvrđeno. Ali ipak ga nije prekidao.
 - ... utvrđeno da će najbolji način da se stavi tačka na veliku šizmu
biti izbor novog, jednog pape, kojem će prethoditi dobrovoljne ostavke
sve trojice tadašnjih titulisanih papa: Grgura XII, Benedikta XIII i Jovana
XXIII. Prva dvojica su bili popustljivi, ali ne i Jovan. On se tada osećao
moćno, imao je podršku Fridriha Tirolskog, imao je podršku
Burgunđana, imao je novac od Medičija, pa je počeo da se protivi.
Kardinali se nisu dugo premišljali, rešili su da ga pritisnu. Po
jednostavnom principu: ostavka ili lomača. Brzo su fabrikovali
prigovore. Standardno, prema šablonu. Pronevera, korupcija, jeres,
simonija, pedofilija, sodomija...
- Čuo sam za to. Svi su čuli.
- Ah, jesi? - Savršeni brzo pogleda inkvizitora. - Onda ću izostaviti
opštepoznate stvari. Preći ću na one manje poznate. Iako je bio stavljen
pod ključ i čuvan pod budnim okom kao Hus, u noći dvadesetog marta
Jovan XXIII pobegao je iz Konstanca. Sakrio se u Šafhauzenu, kod svog
protektora Fridriha. Odatle je i stigla vest u sabor da mu je uspešan beg
osigurala snažna magija. Moćan čarobnjak u službi Fridriha, Jevrejin
Meir ben Hadar, ugušio je stražare otrovnim mijazmama i odvezao
Jovana čarobnjačkim vazdušnim brodom. Evidentno je sam Jovan
poslao vesti kako bi pokazao saboru koliko moćne saveznike ima. Kako
bi upozorio kardinale da neće bez borbe sići s Petrove stolice, da će
aktivno istupiti protiv svakog pontifeksa kojeg izaberu. I eto velike
šizme, umesto da podlegne likvidaciji, počela je da se širi pred očima
sabora.
- Među kardinalima je zavladala blaga pometnja, niko nije znao šta
da rade. I tada je, kao đavolčić iz kutije, iskočio knez Conradus de Oels,
Konrad od Olesnjice, koji je na saboru bio u društvu biskupa
Vratislavije. Konrad je bio poznata ličnost, cenjena u međunarodnoj
politici, uživao je veliko poštovanje kralja Sigismunda Luksemburškog,
zato su ga kardinali poslušali uprkos niskom crkvenom rangu. A
Konrad je obećao, ni manje ni više, da će u roku od dva meseca uhvatiti
pobunjenog antipapu, sprovesti ga u Konstanc i staviti pred sabor. Pod
jednim uslovom: niko ga nikad neće pitati kako je to ostvario, na koji
način i sa čijom pomoći. I šta? Dvadeset petog maja Anno Domini 1415.
Jovan XXIII, sad već kao običan Baldazare Koza, stao je pred kardinale,
tresao se od straha, plakao i drhtavim glasom molio za milost,
zaklinjući se da će učiniti sve što sabor naredi.
- Radost i euforija povodom kraja šizme isprva je sve druge stvari
bacila u zasenak, ali došao je čas kad su počeli da ispituju stvar. Da
tumače šta se dogodilo za vreme ta dva meseca. Postavljano je pitanje
šta je dovelo do toga da je Koza, prekaljen u bojevima, tako naglo
omekšao. Čime su ga zastrašili, šta je video ratoborni antipapa, te se
iznenada pretvorio u cmizdravi i žalosni dronjak od čoveka? Zašto se
Fridrih Tirolski zavukao u zamak u Inzbruku i ne promalja nos odande?
Šta se dogodilo sa antipapinim drugovima koji su zajedno s njim
pobegli iz Konstanca? I kud se denuo Jevrejin Meir ben Hadar? Pošto je
mag Hadar nestao bez traga. Od tog vremena, od maja 1415. godine,
više ga niko nikad nije video.
- I to sve je - Hejnče se odluči na podozriv zaključak bilo zbog
Birkarta Grelenorta?
- Nego kako - savršeni klimnu glavom. - Birkart Grelenort, Konradov
akolit i poverenik, njegov vaspitanik, a kako neki čak tvrde - njegovo
kopile. Mag. Teurg. Sortilegus. Nekromant. Metamorf koji može da
promeni oblik...
- Grelenort je - polako izgovori Hejnče - za vreme sabora u
Konstancu imao najviše...
- Dvadeset godina - dovrši savršeni. - Tako je. Dvadesetogodišnjak je
sredio Meira ben Hadara, maga o kojem se pričalo da šuruje sa samim
đavolom. S kim... ili sa čim bi onda Grelenort šurovao?
- Crkva nije donela nikakve odluke u vezi s tim? Ni novoizabrani
papa?
Savršeni je odmahnuo glavom.
- Još za vreme sabora - podseti - Johanes Hus je bio spaljen, a u
Bohemiji se razbuktao bunt. Pre nego što se sabor završio, Konrad od
Olesnjice je postao biskup. Biskup koji je sa žarom gušio pobune, koji je
davao naređenja da se jeretici pre spaljivanja vuku konjima po
vratislavskom trgu. Najverniji saveznik pape i kralja Sigismunda,
saborac u teškim vremenima. Kačiti se s takvim radi tako beznačajnog
razloga kao što je dodvoravanje čarobnjaku? Ma hajde. Afera je
zataškana, gurnuta pod tepih. Obrisana iz spisa. Kao da je nije ni bilo.
Barem formalno.
- A neformalno?
- Sprovedena je tajna istraga. Rezultati su utajeni. Ali mi ih znamo. U
jednom trenutku smo se i mi zainteresovali za Grelenorta.
- Nakon što je - Hejnče se odluči da ubrza razgovor - po naredbi
vroclavskog biskupa, Grelenort pomoću crne magije počeo da proganja
katare i beginke.
- U gradovima Javor i Svidnjica - potvrdi Helvet. Izgovarao je: „Jaua”
i „Zviniz”. - Nismo tada ništa učinili, bili smo potpuno pasivni, budući
da... Budući da na teror ne može da se odgovara terorom. Pjer de
Kastelno, Petar Veronski, Konrad Marburški, Švenkefeld... Terorizam je
zlo i ne vodi nikuda. Tako mislimo mi, dobri ljudi, Amici Dei. Terorizam
je zlo i greh.
Kojim je najbolje opteretiti tuđu, a ne sopstvenu savest, pomisli
inkvizitor. Samo i isključivo zbog toga mi pomažete. Samo zbog toga
mi dajete informacije. Uvereni ste da tražim osvetu. Da planiram
atentat. Teroristički akt. Akt kojeg se gnušate. Ali kad bude izvršen,
onda ćete šaputati: „Deo gratias”. Na kolenima. S pogledom podignutim
ka nebesma. Bezgrešni. Ali srećni. Zadovoljni.
Savršeni je ćutao, zagledan u tamni masiv Pilatusa, planine nagnute
nad Lucernom poput klečećeg diva. Inkvizitor ga nije požurivao.
- Grelenort se - nastavi Helvet - edukovao u Andaluziji. U Agilaru
pored Kordobe.
- Alumbrados - promumla Hejnče.
- Prosvetljeni - potvrdi Helvet. - Tajna sekta koja korenima seže
duboko u preistoriju, starija je, kako neki tvrde, nego potop, štaviše
nego čitavo čovečanstvo. U početku samo muslimanska, za hrišćane
otvorena preko Gerberta od Orijaka, pape Silvestera II. Poznata
prezimena među seminaristima njihovih škola. Arapi Hali i Alkindi,
legendarni Morijen i Artefije, Đoakino de Flore, Albert Veliki, Valter
Map, Duns Skot. Vilijam Okamski. Mikele od Čezene. Žak Duz, to jest
papa Jovan XXII. Grelenort je takođe bio vaspitanik i seminarista
Agilara, to objašnjava tempo njegovog magijskog obrazovanja. Ali to
nije sve.
Hejnče je podigao obrve.
- Njemu neko pomaže - savršeni utvrdi sa uverenjem. - Podržava ga
magijski, pumpa moć za njega. Stalno. Nismo mogli da otkrijemo ko.

- Još uvek si u Vroclavu? - upita Zidarčac. - Nisi razmišljala da se

preseliš? Na selo, na primer?
- Ja volim Vroclav! - Smeđe lice nojfre rasplinulo se u parodiji
osmeha. - Ništa nije bolje od velikog grada. Kako kažu: Stadtluft macht
frei.
- Ali selo je ipak sigurnije.
- Ne osećam se ugroženo. Jesi li doneo?
 Zidarčac je posegnuo za vrećom i izvukao veliku četvorougaonu
bocu od tamnog stakla. Kvrgavi i kandžasti nojfrini prsti su se trznuli,
činilo se da će mu iščupati bocu iz ruke. Savladala se, primakla putir,
kao omađijana gledala u tečnost boje lavande kako polako ispunjava
posudu. Nestrpljivim gestom je dala znak da je dosta. Uhvatila je putir,
zastala.
- Ti... nećeš da popiješ?
- Ne, Kundri, hvala... - Nije hteo da joj učini nažao, znao je koliko je
zavisna od napitka aurumpotabile i koliko ceni svaku kap. - Sve je za
tebe.
- Mnogo ti hvala, sine, mnogo ti hvala - savladavši drhtanje ruku,
nojfra popi gutljaj, ćilibarske oči odmah se zasijaše. - Dobro, da
pređemo onda na stvar. Pričaj, šta te muči?
Zidarčac je uzdahnuo. Ili se pravio da uzdiše. Nije poznavao svoju
pravu majku. Umrla je u manastiru kod magdalenita u Lubanju
prilikom njegovog rođenja. Vaspitavali su ga sledećim redom: sirotište,
parohijska škola, vroclavska ulica. I na kraju Kundri. Nojfra.
Elementalka. Jedna od onih koji se zovu longaevi, večnih.
Kundri nikad nije otkrila Zidarčcu koliko zaista ima godina, ali bilo
je poznato da je u Vroclavu živela skoro dvesta godina - sećala se,
naime, tatarske najezde. Zidarčac ju je upoznao kad je imao sedam. To
je bio nezaboravan susret. Do njega je došla na Ribljem trgu, gde se
Zidarčac motao s namerom da nešto ukrade i uhvati mačku da je
maltretira. Kako bi mogla da egzistira među ljudima, Kundri se krila
pod jakom iluzornom magijom. Zidarčac, odmalena pokazujući
magijski talenat i vančulne moći, prozreo je iluziju i video nojfru u
njenom sopstvenom obliku. Prizor je doveo do toga da je doživeo šok i
počeo da paniči. Nešto što izgleda kao ukrštanje trule vrbe s dvonogim
gušterom i šljapka ispuštajući smrdljive grudvice nasred Ribljeg trga
bilo je malo previše za jednog sedmogodišnjaka. Čak i takvog
sedmogodišnjaka kao što je Zidarčac.
Snaga prvog utiska uticala je na moć daljeg prijateljstva. Nojfra,
krvožedno i neverovatno okrutno biće, bila je fascinirana dečakovom
okrutnošću. I njegovim magijskim sposobnostima. Mnogo toga je
uradila da ih produbi, a njeno znanje, koje seže do korena prapočetaka,
pružalo je takve mogućnosti. Zidarčac je bio marljiv učenik. Sa osam
godina bio je psionik, slobodno je koristio jednostavniju magiju i
telepatiju, bacao čini, kvario hranu i slao bolesti. Kad je navršio deset,
vešto se služio višom magijom i goetijom, pomoću koje je naučio da
ubija. S dvanaest je bio toliko iskusan mag da je mogao da ode na
studije u školu Alumbrados, koja se nalazila u Agilaru kod Kordobe.
Otišao je tamo zahvaljujući novcu kneza Konrada od Olesnjice,
tadašnjeg vroclavskog klerika. Knez i klerik, koji se iznenada prisetio
Zidarčca. Iz razloga koji Zidarčcu nisu bili poznati. Ali je naslućivao.
U Vroclav se vratio 1414. godine. Kao teurg i nekromant, odmah je
postao doušnik Konrada, sada već katedralnog prepozita s velikim
šansama za biskupsku mitru. Koju je dobio 1418, uzdižući na vrh vlasti
- osim sebe - i svog ličnog čarobnjaka. A Kundri, nojfra, pomajka,
postala je doušnica talentovanog štićenika. Njegova savetnica.
Zidarčac je - uprkos staranjima - i dalje bio samo čovek, uz to mlad. I
vrlo arogantan. Talenat i ambicije na jednu stranu, ali najviše tajne
pravih longaevija i dalje su za njega bile nedostupne, a još je bio daleko
od toga da postane jedan od istinskih nefandija. Kundri, elementalka
povezana sa zemljom, umela je da isfiltrira moći longaevija i nefandija.
U korist Zidarčca. A ukoliko Zidarčac ne bi uspeo da iskoristi moći,
radila bi to za njega. Ukoliko bi tražio. To jest, ukoliko bi savladao
gordost. To ga je mnogo koštalo, zato se retko obraćao za pomoć. U
stvarima koje su za njega zaista bile važne.
Kundri nije imala sumnje, sada je stvar bila važna. Dok je govorio o
njoj, dok je davao izveštaj, glas mu je bio smiren i hladan. Ali refleksno
je stiskao zube. I pesnice. Tako da su mu članci na prstima beleli.
- Daaa - ona otegnuto rezimira polizavši koloid sa usana. - Taj
Rejnevan Bjelava ti je baš zabiberio život. Ismejao te, izvrgao ruglu
pred biskupom, osramotio, primorao da bežiš. I u pravu si, sine,
apsolutno si u pravu: ako ga sada uhvate ili ga ubije neko drugi, ti nećeš
sprati ljagu sa sebe. Zato ti moraš da ga uhvatiš. Sopstvenim rukama. I
da se postaraš da bude zapamćeno samo jedno: njegova kazna. Naredi
da mu živom oderu kožu. Tako da glava ostane s kožom. To uvek daje
efekat, tako je, uvek. A kožu prepariraj i stavi na javno mesto.
Ućutala je, češući obraz pokriven izraslinama. Videla je kako stiska
pesnice od nestrpljenja i besa. Osmehnula se. S prostudiranom zlobom
učiteljice koja može da iznervira arogantnog učenika koji je uvrteo sebi
u glavu da mu lekcije više nisu potrebne i da može da se snađe bez njih.
- Ah, da - reče sa osmehom. - Ah, da. Zaboravila sam. Prvo treba
uhvatiti tog Rejnevana. A to ne ide baš glatko, a? Uprkos naporima u
kojima si svakako istrajan. Uprkos nekromantiji koju upražnjavaš u
podzemlju ispod Svetog Mateje. A učila sam te, ponavljala sam ti: počni
od razmišljanja, od logike. Po nekromantiju seži tek onda kada te logika
izda.
- Kundri - Zidarčac planu. - Znam da si sama. Da nemaš s kim da
popričaš i da to sebi nadoknađuješ prilikom svake pružene
mogućnosti. Ali mani se. Nisam došao ovamo da slušam tvoju
labudovu pesmu.
Kundri je nakostrešila bodlje na leđima, ali je suzbila gnev. Na kraju
krajeva, balavac je bio njen vaspitanik. Njen sin. Zenica oka.
- Došao si - reče spokojno - ili bolje rečeno, dojurio si da tražiš
pomoć. Hajde onda, traži. Ljubazno.
- Molim te, veoma ljubazno - u ptičjim očima Zidarčca zatreperi
vatra. - Veoma, veoma. Zadovoljna?
- Veoma, veoma - Nojfra ponovo halapljivo gucnu iz putira. - Da
pređemo onda na stvar. Počinjemo od logičkog mišljenja. Od
postavljanja određenih pitanja. Rejnevan Bjelau, kako proističe iz
tvojih izveštaja, bio je u Vroclavu u dva navrata, u januaru i februaru.
Dakle, dva puta je ušao u lavlju čeljust. Nije luđak ni samoubica. Zbog
čega je rizikovao? Šta je tražio u Vroclavu, šta je bilo vredno baš tolikog
rizika?
- Tražio je pomoć. Kod kanonika Ota Besa, svog ortaka.
- Pomoć u čemu? U gradu se priča da je knez Jan Zjembicki u
decembru zatvorio Rejnevanovu voljenu devojku, neku konvertitku
kod klarisa. Navodno ju je silovao i naredio da je ubiju, to je bio povod
zbog kojeg je pomahnitali i opsednuti Rejnevan ucmekao kneza kod
Vjelislava. Dakle, tobože je svetio devojku, zadovoljio se slatkom
osvetom. Rame uz rame s tadašnjim pohodom husita mogao je da se
zadovolji još više. Međutim, sam tumara po Šleziji. Zbog čega?
- Jer smatra da je devojka živa, zatvorena, i traži je - Zidarčac sleže
ramenima. - Vara se. Ja sam je isto tražio, bila mi je potrebna. Ne, ne
samo kao mamac za Bjelavu. Imao sam nameru da je primoram na
priznanja koja bi potvrdila krivoverje klarisa iz Bjalog Košćola. Biskup i
inkvizitor Hejnče nisu hteli skandal, poslali su monahinje na pokoru. A
ja sam hteo sve da ih pošaljemo na lomaču; uspeo bih da sam imao
priznanje mlade Apolde. Nažalost, od toga ništa nije bilo. Nisam je
pronašao. Ni u Zjembicama ni u okolnim zamkovima u kojima je knez
Jan imao običaj da drži svoje ne uvek dobrovoljne izabranice...
- Kažeš, devojka ti je - prekinu ga Kundri - bila potrebna. A šta ako je
bila potrebna još nekome? I taj neko ju je pre toga našao?
Zidarčac je ćutao. Posmatrao je kako ispija collodium zlata. Kako
spušta putir, kako joj oči blistaju kao ćilibari.
 - Ne budi nadmen, sine. Ne potcenjuj protivnike. Ne misli da su
gluplji. Ne zavaravaj se da ne mogu da te preteknu, preduhitre i
nadmudre. Onda, u Šafuzi, oko onoga sa onim Jevrejinom Hadarom,
slična greška te je umalo koštala života. Rekla bih da je u ovom slučaju
slična situacija. Nadmudrio te je i preduhitrio neko koga si potcenio.
Zaključivši da onaj ko ima devojku, taj ima Rejnevana... I ima čime da
učeni Rejnevana...
- Shvatio sam - prekinu je Zidarčac ustavši. - Sada sam shvatio u
čemu je stvar. Sumnjao sam na nešto takvo, ali ti si me usmerila na
pravi trag. Sad razumem zašto Vroclav... Zdravo, majko. Moram da
idem da nešto obavim. Svratiću uskoro.
Nojfra, ne rekavši ni reč, pogledom je pokazala na putir s kapljicom
boje lavande na dnu.
- Naravno. Doneću više.

Pronašao je oca Felicijana u zaleđu biskupovog dvora, pored

kuhinje, kako sedi na burencetu i halapljivo jede nešto iz glinene zdele.
Kad je ugledao Zidarčca, zagrcnuo se i počeo da se davi. Zidarčac nije ni
pomišljao da gubi vreme. Udarcem pesnice izbacio je zdelu altaristi iz
ruku, uhvatio ga za odeću na grudima, podigao, protresao, gurnuo na
zid s takvom silinom da su bakarni tiganji sa zveketom popadati. Otac
Felicijan se razrogačio, zabrektao, zatim je iskašljao i ispljunuo
izbalavljen ostatak piroga s pečurkama pravo Zidarčcu na vams.
Zidarčac je zamahnuo rukom i iz sve snage ga opalio po licu, pa
energično to ponovio i odvukao oca, koji je urlao, u dvorište ispred
kuhinje, zastrto perjem i svetlucavo od ribljih krljušti. Felicijan mu se
bacio pred noge, ščepao ga za kolena, udarac pesnice gurnuo ga je na
zemlju. Pokušao je da pobegne četvoronoške. Zidarčac je doskočio i iz
zaleta ga šutnuo u zadnjicu. Altarista je tresnuo nosom o listove
kupusa i ljuske od povrća. Zidarčac je iz ruku zanemelog kuvarčića
istrgao žarač, mlatnuo njime Felicijana jednom, drugi put, zatim je
počeo da udara gde je stigao. Altarista je urlao, vrištao i plakao.
Kuhinjske sluškinje i kuvari pobegli su u panici, ostavivši lonce,
bakrače, kotlove i kotliće.
- Odavno sam ovo nameravao - Zidarčac odbaci žarač i stade iznad
altariste. - Odavno sam se spremao da ti izlemam guzicu, pacove jedan,
šljame u sutani, licemerna popeskaro. Ali nisam imao kad, sve do
danas. Tretiraj to kao akontaciju, kao avans onoga što ćeš dobiti od
biskupa. Kada konačno sazna da ga potkazuješ inkvizitoru Hejnčeu.
Otac Felicijan je prodorno zajecao.
- Ukoliko će te to umiriti, biskup neće saznati od mene - nastavi
dalje Zidarčac popravljajući manžetne. - Jer to mene ne zanima. Mene
zanima nešto drugo... Špijuniraš za inkviziciju, a ja hoću da znam... Hej,
brate? A što se tako odjednom oseća strah iz tebe? Da nema još nešto
što kriješ?
- Sve ću kazati! - zarida Felicijan. - Priznaću kao na ispovedi! Ja to
nisam dobrovoljno! Naterali su me! Napali... Prebili! Pod pretnjom su
mi naredili... Ako izdam, umreću... Ne mogu o tome da govorim...
Zidarčac je zaškripao zubima. Sčepao je duhovnika za okovratnik,
podigao ga, pritisnuo ga uz kade za ribe. Pridavio kolenom.
- Ne možeš? - prosikta. - Onda ćemo se potruditi da možeš.
Uhvatio je altaristu za koren šake, ljutito izgovorio zaklinjalicu.
Zacičalo je, zadimilo se, otac Felicijan se zgrčio, lice mu je pocrnelo,
a divlji vrisak zatresao je temelje dvorca. Zidarčac nije puštao sve dok
nije zasmrdelo na spaljeno meso. Konačno oslobođen, altarista je pao
na kolena, zacenivši se od ridanja, privijao je oprljenu ruku uz stomak.
- Ruku ćeš - Zidarčac se ispravi - namazati mašću i za nekoliko
nedelja će biti kao nova. Ali prepone, ah, prepone ćeš stvarno teško
izlečiti. Pričaj, kurvin sine, pre nego što ti pripalim jaja. Draga su ti?
Bitna su ti? Simpatična su ti? Onda ćeš mi sve sada kazati. Ništa nećeš
prećutati. Nećeš slagati ni jednu jedinu reč.
I otac Felicijan je, ridajući, plačući i šmrcajući, kazao sve. Ništa nije
prećutao i ništa nije slagao.
- Bio je to - dovrši isprekidanim glasom - Rajnmar od Bjelave...
Prokleti jeretik... Krio se pod magijom, ali prepoznao sam ga po glasu...
Tukao me je, mučio... Pretio smrću...
- Inkvizitor Gžegož Hejnče - rekapitulira Zidarčac - onaj kojem
potkazuješ, oteo je i negde tajno drži zatvorenu devojku poznatu kao
Juta de Apolda. Rejnevan Bjelava ti je naredio da doznaš gde je
zatvorena. Na koji način će stupiti u kontakt s tobom? Ko su bili njegovi
saradnici?
Otac Felicijan se rasplakao. Toliko očajno da je Zidarčac poverovao
u njegovo neznanje.
- Šta si već uspeo da saznaš?
- Baš ništa... - zašmrca altarista. - A i kako bih? Pa ja sam samo crv...
Otkud ja znam tajne inkvizicije?
 - Ti si inkvizitorsko njuškalo. Što znači da Hejnče ima nekakvo
poverenje u tebe.
- Ja sam bedni crv...
- Ma jesi, jesi, nema sumnje - Zidarčac pogleda u njega s prezrenjem.
- Slušaj onda, crve. Špijuniraj dalje. Ukoliko saznaš mesto gde je
zatvorena Apolda, izvestićeš me o tome. Ukoliko Bjelava ili neki njegov
ortak stupi u kontakt s tobom, takođe ćeš me izvestiti. Ukoliko se
dobro pokažeš, kao nagradu ću ti štedro potkrpiti tvoju crvovsku
egzistenciju, neću žaliti para. Ali ukoliko me nasamariš ili izdaš, onda
se, crve, neće završiti na jednom malom peckanju. Neću ostaviti ni
pedalj zdrave kože na tebi. Zato hajde, na posao, idi da uhodiš. Kreći,
gubi se odavde.
Altarista je pognuto zbrisao, privijajući ruku uz grudi. Nijednom se
nije osvrnuo.
Zidarčac je gledao za njim. I okrenuo se, osetivši nečiji pogled kako
mu se lepi za vrat.
Pokraj kamenih stepenica stajala je devojka. Odoka
šesnaestogodišnja. U muškom vatiranom vamsu i kočopernoj bereci s
perjem. Njen predatorski prćast nos nije baš išao uz plave lokne,
rumeno lice i usta lutkice. Nije pasovao. Ali nije ih ni ružio.
Čula je, pomislio je Zidarčac, refleksno segnuvši po nož skriven pod
rukavom. Sve je videla i čula. Nije pobegla jer ju je strah paralisao. I
sada je svedok. Potpuno suvišan svedok.
Devojka se polako približila, i dalje piljeći u njega. Oči boje dubokog
planinskog jezera zasenčene trepavicama dugim pola cola. U tim
očima, Zidarčac je to konačno primetio, nije se oslikavao strah, već
oduševljenje time što se zbilo. Oduševljenje i divlja, sumanuta
fascinacija koja zrači feromonima. Čudeći se sam sebi, osetio je da ta
fascinacija počinje da prelazi i na njega.
- Srodna duša - procedi kroz stisnute zube. - Odevena kao momak.
Dus fon Pak je prišla još bliže. Trepnula je dugim trepavicama.
Ščepao ju je kao jastreb. Okrenuo, gurnuo na bure, uhvatio za vrat,
žustro presavio. Beretka je pala preko Dusinih očiju. Zidarčac je zario
prste u plave lokne, svukao sa zadnjice vunene braccae i veš, snažno se
pribio uz devojku. Dus je drhtala od uzbuđenja. A zatim je vrisnula.
Glasno.
U tom vrisku bili su bol i strast.

•
 - Nešto se sprema - ponovi Grajcarek gužvajući kapu. - U gradu su
viđeni razni čudni ljudi. Opasnog izgleda...
- Govori - biskup se iznervira. - Izbaci to iz sebe, dođavola.
- U gradu se priča da je gospodin Grelenort uvredio mnogo osoba.
Da mu mnogi žele zlo. I to veliko zlo.
- To nije ništa novo za mene.
- I još... - Špijun se nakašlja u pesnicu. - Vaša svetost će mi oprostiti
što ću kazati...
- Oprostiću. Pričaj.
- Priča se da su u Vroclav stigli rođaci... Rođaci onih što su ubijeni...
Gospodina Fon Barta od Karčina... Gospodina Čambora od
Hajzenštajna... Jer u gradu se priča da je gospodin Grelenort... Kriv za ta
ubistva...
Biskup je ćutao, zanimao se perom.
- Vaša svetosti - špijun ga prekinu. - Ja mislim...
- A?
- Valjalo bi upozoriti gospodina Grelenorta. Ali vaša svetost i sama
najbolje zna šta treba učiniti...
Biskup je ćutao, zanimao se perom, grizao usne.
- U pravu si - odgovori konačno. - Najbolje znam.

U Svetom Jakovu je pre nekog vremena odzvonila završna molitva,

monasi su se sada, kako se moglo čuti, horski prihvatili Salve regina.
Svakog trenutka trebalo je da zabruji kasno zvono, pulsus serotinus,
svakog časa trebalo je očekivati zvona za ignitegium.
Sveće u odaji bile su pogašene, slabu svetlost davala je peć u kojoj su
dogorevale cepanice. Crvena svetlost dodavala je pravi čarobnjački
šarm glatkoj koži i vitkom telu Dus fon Pak, koja je ležala na razbacanoj
postelji. Oslonjen na lakat, Zidarčac je gledao u devojku, u njene široko
otvorene oči zagledane u njega. Prisetio se druge vatre, drugih očiju,
drugih nagih tela, drugog energičnog seksa punog uzbudljivog bola. Na
sabatima i orgijama u planinama Harc, na šumskim poljanama
Pomeranije, u pećinama Alpuhare i u pustošima Ekstremadure. Kad je
zemlja drhtala od lupe bubnjeva, a kroz noćni vazduh, kidan trilerima
svirala, promicali slepi miševi i sove.
Bledi mesec gledao je kroz prozor.
Bez potrebe sam stupio u vezu njom. Namamio sam je, privukao
sebi. To je bila greška. Greška koju ću morati da ispravim.
Dus fon Pak je uzdahnula, podigla se. Zidarčac je refleksno pogledao
u njen vrat, brzo je procenio kako da ga uhvati i kako da ga izvrne.
Bila bi dovoljna dva pokreta, pomislio je. I taj blesak u njenim očima
bi nestao...
Sine, naglo mu je zatutnjalo u glavi. Seo je na krevet.
Sine, govorila je Kundri, dođi odmah. Neophodno je da ti nešto
pokažem, nešto što te veže s traženom devojkom. Čekam. Dođi.
Kako da ne, pomislio je. Nakaza je jednostavno ostala bez napitka
aurum potabile. Ali šta ćeš, moram da krenem. Majka je, bilo kako bilo.
- Da li se nešto dogodilo? - Dus je sela zbacivši kosu sa čela. Vatra iz
peći igrala je u senkama na njenim malim grudima. Treperila u njenim
široko otvorenim očima.
- Nešto se desilo? Izlaziš?
- Da. Vratiću se kasno.
- Ostavljaš me samu?
- Ali ne baš odmah.
Uhvatio ju je za ruke. Pritisnuo uz jastuke. Predala mu se, primorana
na predaju. I voleli su se u zanosu. Pod bleskom žara i slabe svetlosti
bledog meseca.

Stadtluft macht frei, priseti se Zidarčac idući od Peščanog mosta niz

Zamkovu ulicu.
Činjenica da su u Vroclavu stalno boravili brojni noćni stvorovi nije
za njega bila nikakva novost. Međutim, prošlo je neko vreme otkad je
prolazio tuda posle sumraka i, kako se ispostavilo, to vreme je mnogo
toga promenilo. Zaista, konstatovao je idući, dah velikog grada nije
nosio dašak slobode samo za Kundri. Nije se samo ona, kako se
ispostavilo, osećala dobro i slobodno u Vroclavu. Nije samo njoj, kako
se ispostavilo, odgovarao velikogradski habitat.
Dzantir, iznenađen na kapiji, podigao je izduženu njušku, evidentno
ne shvatajući kojim čudom ga Zidarčac vidi. Najzad se sakrio u mrak,
pogrbivši se kao mačka i kostrešeći krzno.
Kod otvora oluka, ližući kaldrmu zaprljanu đubretom, sedelo je
nekoliko urkina naduvenih kao maljave lopte. Zagrebavši noktima,
rapion, okretan kao gušter, nestao je u tami. Malo dalje bio je vinski
magacin; ćelavi gnom u kožnom žaketu, petljajući oko katanca, nije ni
glavu podigao. Njegov drug, naoružan kamenom, bacio je ljutit pogled
na Zidarčca i nešto progunđao sebi u bradu, bilo je teško odgonetnuti
da li je to bi pozdrav ili uvreda.
U sokaku koji je vodio ka Uskoj ulici oštro je smrdelo na magiju i
alhemiju - odnosno na ektoplazmu, šalitru, vitriol, alaun i vinski
alkohol. Slivnik je izrazito fosforescirao, u njemu su puzali esfilini,
privučeni sublimativnim otpadom. Malo dalje, pod arkadama, čamio je
garou, ali razvijena čula su ga ipak suzdržala od napada, na vreme je
osetio auru Zidarčca, te je znao da je bolje da ne pokušava. Petnaestak
koraka dalje slično se ponela lamja. Vampirica je, štaviše, sačekala da
se Zidarčac približi i, uverivši se da je zaista vidi, pozdravila ga
naklonom, obavila se ogrtačem i nestala, siva na fonu sivog zida.
Između kontrafora Crkve Svetog duha sedeo je kluder, stenjući i
češući se po stomačini. Na mrežištima, šiljcima i pinaklima hrama
šuškala su i lepršala krila uplašenih zmajeva Odmah iza bolnice
Zidarčac je na kamenju zapazio bleštav trag sveže krvi. Vođen
radoznalošću - to ga u suštini nije zanimalo - zaklinjalicom je izoštrio
vid i prozreo kroz mrak. Kalkabra, pognuta nad okrvavljenim lešom,
razdražena magijom, iskezila je dvocolne očnjake, a kosa joj se podigla
iznad glave kao srebrnasta kruna. Zidarčac je slegnuo ramenima,
ubrzao korak. Kao nekada, tako i sada, ispostavilo se da je bilo opasno
ići noću po Vroclavu.
Presekao je preko Tržne, izašao na plac pored bunara. I tada su ga
napali. Sa svih strana. Odeveni tako da su bezmalo bili nevidljivi.
Neobično brzi. Za ljude.
Samo munjevit manevar spasao mu je život, gotovo u poslednjem
trenutku pogledom je uhvatio bledi blesak oštrice naciljane u njega.
Uhvatio je napadača za skut žaketa, zavrteo ga, bacio pravo na drugog
napadača, direktno na oštricu mača. Izvio se, osetio je kako mu čelik
dodiruje kosu. Odskočio je, video je kako mač drugog atentatora kreše
varnice po gvozdenoj rešetki. Ščepao ga je za ruku s mačem, trznuo,
lišio napadača ravnoteže, bacio ga na kolena, brzim, istovremenim
pokretom obeju ruku zavrnuo mu vrat.
Sledeći ga je napao, zadao udarac, Zidarčac je izbegao oštricu
delikatnim poluobrtom, zgrabio ga za lakat i zglob i isterao mač iz
slomljene ruke. Napadač je zaurlao. Zaklonivši se njime kao štitom,
Zidarčac je ubo narednog napadača mačem u stomak, skočio ka
ostalima, ne sačekavši da ovaj padne. Kad su šmugnuli, okrenuo se i
oštrim potezom prerezao grlo onom sa slomljenom rukom.
 Trojica su ležala, ostala su još trojica.
Bled mesec sevnuo je iza oblaka, a Zidarčac je krenuo u napad.
Pobegli su od njega iza bunara, ali to ih nije spasio. Nisu ga videli
kada ih je stigao. Prvi se srušio na kolena kad ga je udario u prepone;
pre no što je stigao da se razdere kako dolikuje, imao je rasporen
dušnik. Drugi mu je priskočio u pomoć napavši iz klasične mačevalačke
poze. Zidarčac ga je pustio na pravu razdaljinu, parirao udarac i ubo ga,
snažno i sigurno, u lice, između oka i nosa. Ovaj se ispružio i zatresao,
haotično mlateći rukama. Zatim je skliznuo s mača, mek kao krpa.
Ostao je samo jedan, vrebajući iz mraka. Preduhitrio je Zidarčca,
sam napao. Nejasno vičući, uzdižući u napadu neko čudno oružje, nit
sekiru, nit močugu. Zidarčac ga je izmanevrisao eskivažom, kratko
zasekao. Napadač je pao na kolena. A zatim na lice.
Zidarčac je pogledao u mač. Odmah se moglo videti da to nije
svakidašnje oružje. Ni jeftino. Verovatno milansko. Na balčaku je bio
žig oružara, mali, teško prepoznatljiv u mraku. Uostalom, Zidarčac nije
hteo da prepoznaje.
Jedan od srušenih je zabrektao, zadrhtao, zazvečao šnalom na kaišu
po kamenoj ploči bunara do koje se dovukao. Zidarčac se u tri koraka
našao tamo, udario jednom, drugi put, treći put je milanski balčak
pukao s jaukom. Odbacio je komad.
Zajaukao je drugi. Onaj što ga je na kraju obalio. Zidarčac se
približio, podigao čudno oružje. Bio je to krst. Veliki, težak, gvozdeni
krst s ravnim kracima. Na kracima je srebrnom bojom svetlucala
gravira. Natpis.

T
R
I
SIT MIHI CRUX
ADVERSUS DAEMONES
U
M
P
H
U
S

- Majku mu, ja nisam demon - reče Zidarčac.

 Podigao je krst i udario kao sekirom.
Ivicom kaputa ubijenog obrisao je nogavice isprskane mozgom. I
krenuo svojim putem. Kroz noćni Vroclav. Grad koji je noću mogao biti
opasan.
Osmo poglavlje

u kojem Prokop Veliki u zamku Odre poklanja poverenje

Rejnevanu, a sablast bez prsta na nozi predviđa budućnost
Gediminovim potomcima.

Kad se dolazilo sa severa, uzvodno uz Odru, grad smešten na desnoj

obali bio je uočljiv još izdaleka. Iznad zamka kojim je krunisana strma
stena uzdizala se okrugla kula sa špicastim krovom. Legenda kaže da je
zamak, koji su podigli templari, pravougaonikom gradskih zidina bio
povezan s načičkanim zdepastim kulama. Iznad grada je svetlucao novi
limeni zvonik parohijske crkve.
Kod reke se snovala para, magla je puzala po zelenim vrbacima i
vrbama. Prokop Veliki uspravio se na stremenima i zastenjao
protrljavši krsta.
- Eto, i Odre su pred nama. Požurimo.
Stražari iznad kapije zapazili su odred, povikali. Zatutnjali su lanci,
huknuo je spuštani most, zaškripala je podizana rešetka. Ušli su uz
topot kopita.
Pod gradske zidine, zatim u uske uličice, među radionice,
prodavnice i trgovačke kuće.
- Tvoja medicina prestaje da deluje - roptao je Prokop. - Isuse Hriste,
Rejnevane, tako me kida da ću verovatno pasti sa sedla...
- Strpljenja. Samo da nađem apoteku...
- Apoteka je na trgu - reče Bedrih od Stražnjica. - Uvek je bila. Jedino
ako već nisu stigli da je opljačkaju.
Grad Odre razvijao se zahvaljujući svom položaju: bio je smešten u
takozvanim Moravskim vratima, useku između lanaca Sudeta i
Karpata, na putu koji vodi od dorečja Dunava do Odre i Visle. Putu koji
povezuje jug sa severom, Gdanjsk i Torunj s Budimom, Krakov s Bečom
i Venecijom, Poznanj i Vroclav s venecijanskim posedima na Jadranu.
Bio je to, dakle, po prirodi stvari, važan trgovački put kojim su se
neprestano kretali trgovački karavani.
Za vreme husita put je zamro, trgovci su počeli da zaobilaze te
pobunjene krajeve u večitom plamenu, a ostalo je obavila blokada. A
1428. godine u Odrama je zavladao i nastanio se Dobjeslav Puhala od
Vengrova, poljski vitez porodice Vjenjava u savezu s Taborom, slavni
veteran Grinvalda, pobednik nad krstašima u sukobima kod Radzinja i
Golubja. Puhala se na čelu svojih poljskih delija obrušio na tu zemlju
kao jastreb, paleći sve što je mogao i posekavši do nogu svakoga ko se
opirao. Utvrdivši se u Odrama, uspešno je odsekao biskupski Olomouc
od Opave, koja je bila u antihusitskoj koaliciji, onemogućivši
koordinaciju dejstava Pšemku Opavskom i moravskom plemstvu.
Samim tim je postao trn u oku i meta brojnih napada, koje je ipak
nekako uvek uspevao da odbije. Uostalom, samo odbijanje nije mu bilo
dovoljno, sam je napadao neprijateljske krajeve, sejući strah i vatrom
izazivajući katolike unutar utvrđenja. Sada pak, kad je Jan od Kravarža
prešao na putir i stupio u savez s Taborom, Puhala je kontrolisao sve
saobraćajne trase, uključujući i za husite najvažniji drum, ćešinski,
kojim su neprestano transportovani oružje i grupe poljskih
dobrovoljaca. U Odrama je bilo toliko naoružanih ljudi da je grad
podsećao na ratni logor. Većina ulica bila je preprečena opsadnim
spravama, bojnim kolima i lumbardama, čime je pružena neobuzdana
radost dečurliji koja su po njima divljala.
- Idem u zamak, kod Puhale - izjavi Prokop. - Brate Parduse,
pozabavi se razmeštanjem ljudi. Rejnevane, ti nađi apoteku, nabavi šta
treba i donesi olakšanje čoveku u patnjama. Ali bolje požuri, inače će
čovek u patnjama pobesneti.
- Najvažnije je da u apoteci imaju sastojke...
- Imaće - uveri ga Bedrib. - Ovdašnji apotekar je, sudeći po
glasinama, takođe alhemičar i mag. Svaku magijsku stvar će imati u
magacinu, videćeš. Jedino ako već nisu uspeli da ga ubiju zbog magije.

Prokop Veliki je naredio Rejnevanu da se prihvati lečenja gotovo

odmah posle susreta u jesenjičkim šumama, u prvoj smolarskoj kolibi
na koju su naišli.
Uzrok hejtmanovih muka bio je reumatizam, tačnije myalgia, bol u
mišićima, u tom konkretnom slučaju uzročnik hroničnog i mučnog bola
u slabinskom predelu, lumba, odakle je nastao i naziv lumbago,
popularan među univerzitetskim medicinarima i čarobnjacima. Uzroci
bolesti nisu bili dokraja poznati, tradicionalno lečenje obično nije
davalo nikakve rezultate, osim privremenih. Magija je beležila veći
uspeh, čarobnjački balzami, ukoliko čak i nisu mogli u potpunosti da
izleče, umirivali su bol mnogo brže i dugotrajnije. Najefikasnije u
lečenju lumbaga bile su seoske babe, ali babe su se bojale da leće jer su
ih zbog toga spaljivali na lomači.
Ne imajući na raspolaganju magijske komponente za balzame i
obloge, Rejnevan je morao da se ograniči na stavljanje ruke i na
zaklinjalice, potpomognute algosom, jednim od minijaturnih amuleta
iz kutijice koju je Šarlej spasao. Nije to bilo mnogo, ali trebalo je da
donese olakšanje. I donelo je. Osetivši kako bol jenjava i prolazi, Prokop
je zastenjao od radosti.
- Ti si čudotvorac, Rajnmare. Uuuh... Dobro bi bilo imati te pri ruci za
stalno...
- Hejtmane, ja ne mogu da ostanem. Ja moram...
- Boli me baš briga šta ti moraš. Već sam ti kazao, potreban si mi. I
ne samo za lečenje. Ništa te ne pitam, ne tražim da objašnjavaš otkud ti
kod Sovinjeca i šta si tamo radio. Ne pitam za kavgu s nahodskim
Siročićima niti za tajanstvenu smrt Smila Pulpana. Ne pitam, mada bi
možda trebalo. Zato bez priče. Ostaješ sa mnom, a idemo u Odre.
Jasno?
- Jasno.
- Onda mi više ne govori da nešto moraš.
Stenjući, počeo je da oblači košulju. Rejnevan je gledao u njegova
široka pleća, u ćosavu kožu ružičastu kao u deteta.
- Brate Prokope.
- A?
- Možda će te začuditi ovo pitanje, ali... Da nisi u skorije vreme bio...
ranjen? Gvozdenom oštricom ili sečivom? Nisi se ozledio gvozdenim
predmetom?
- A šta to tebe briga? Ah, to mora da je u vezi s nekom magijom... Eto,
zamisli, nisam. Nikad u životu nisam bio ranjen, čak ni okrznut.
Bezmalo svi u Taboru bili su ranjeni ili su stradali od rana... Mikulaš od
Husa, Žiška, Hvjezda, Švamberk, Kuneš od Bjelovica, Jaroslav od
Bukovine... A ja, premda sam učestvovao u mnogim bitkama, bez
ogrebotine... Jednostavno sreća.
- Istina. Sreća, ništa drugo.

Apoteka je ostala čitava; bila je tamo gde je trebalo da bude, na trgu,

naspram kamenog stuba srama. Našli su se i sastojci za balzam za
lumbago, istina ne odmah, već tek nakon što je Rejnevan izrecitovao
Visita Inferiora Terrae, šifru alhemičarske internacionale zasnovane na
Smaragdnoj ploči. To je konačno nadvladalo apotekarevo nepoverenje.
Veliku zaslugu imao je i Samson Medić, koji se u jednom trenutku
pravio da počinje da bali i da će povratiti. Apotekar im je dao sve što su
tražili, samo ne bi li otišli.
Na trgu je vrvelo od naoružanih ljudi. Poljski jezik je brujao sa svih
strana. U svojoj vrlo uprošćenoj verziji. Koja se uglavnom sastojala iz
prostih i vojničkih reči.
- Nadrljao si - konstatova Šarlej piljeći u kupolu zvonika parohijske
crkve. - Prokop te ima u šaci. Zadržaće te uz sebe, to je sigurno, ali ne
znamo za kakve ciljeve će te iskoristiti. Ali sumnjam, ipak, da su u
skladu s tvojima. Nadrljao si, Rajnmare. A i mi zajedno s tobom.
- Ti i Samson uvek možete da se vratite u Rapotin.
- Ne možemo - Šarlej se pravio da gleda ovčje kože na štandu. - Čak i
da hoćemo. Prate nas, primetio sam uhodu kojeg su nam naturili.
Kladim se da bi ih odmah alarmirao kad bismo samo pokušali da
usmerimo korake prema nekoj od gradskih kapija.
- Ali niko od nas - reče Samson - ne misli da je Prokop glup. Sigurno
su do njega stigle glasine o senci sumnje koja je pala na Rejnevana.
- Naravno da su stigle do njega - Rejnevan namesti torbu na ramenu
sa stvarima iz apoteke. - I sada nas proverava. Dobro, nek onda provera
bude u našu korist. Vi zasad nemojte pokušavati da pobegnete iz grada,
a ja ću se po naredbi uputiti u zamak i pozabaviti se terapijom.

Odranski zamak imao je kupatila, moderna kupatila, kamena i

elegantna. Ali Prokop Veliki je bio tradicionalista i pristalica
jednostavnosti. Preferirao je tradicionalno kupatilo, drveni budžak
postavljen među priobalne vrbe u kojem se voda iz čabara sipa pravo
na užareno kamenje, a para što kulja oduzima dah. U takvom budžaku
se sedelo na ležaj ima od nemarno hoblovanih dasaka i polako
crvenelo, kao rak u ključaloj vodi. Sedelo se, a s kapaka se brisao znoj
koji se slivao u mlazevima i gutljajima hladnog piva umirivalo se grlo
spečeno parom.
I sedeli su, goli kao od majke rođeni, sipajući vodu na oblutke što su
siktali, u oblacima pare, s crvenom kožom i licima oblivenim znojem.
Prokop Veliki, zvani Obrijani, director operationum Thaboritarum, čelni
izvršilac Tabora Moravske. Mladi hejtman Jan Pardus, koji se do tada
ničim posebnim nije proslavio. Dopko Puhala iz porodice Vjenjava,
proslavljen da ti pamet stane.
I Rejnevan, aktuelni hejtmanski lični medikus.
- Evo ti, na! - Prokop Veliki pljesnu Bedriha kitom brezovog pruća. -
Kao pokora. Veliki post je? Jeste. Treba činiti pokoru. Evo i tebi,
Parduse. Au, dođavola! Puhala, jesi li poludeo?
- Veliki post je, hetmane - Vjenjava se iskezi namačući pruće u kofi. -
Pokora. Ako svi, onda svi. Evo i tebi venčićem, Rejnevane! Za staro
poznanstvo. Drago mi je da si preživeo ono ranjavanje.
- I meni.
- Meni najviše - doda Prokop. - Meni i mojim plećima. Znate, mislim
da ću ga imenovati za ličnog lekara.
- Zašto da ne? - Bedrih od Stražnjica se dvosmisleno osmehnu. - Pa
ipak je od poverenja. Dostojan poverenja.
- I značajna persona.
- Značajna? - frknu Bedrih. - Bolje rečeno poznata. I to naširoko.
Prokop ga je iskosa pogledao, uhvatio čabar i pljusnuo vodu na
kamenje. Para ih je zaslepila, nagla vrelina probila se do grla zajedno s
vazduhom. Onemogućivši konverzaciju na neko vreme.
Puhala se udario po ramenima brezovom metlicom.
- Ja sam - izjavi ponosno - takođe izrastao u značajnu personu, u
Vavelu bruje o meni. I to zbog pisama koje Vitold, veliki litavski knez,
neprestano šalje kralju Jagelu. Informisan sam iz prve ruke, zato znam
šta piše u tim pismima o meni. Da sam, citiram, razbojnik, da sam
hulja, da sam štetočina, da donosim zlo i štetu. Da mi Jagelo naredi pod
smrtnom kaznom da napustim Odre, jer ih ometam u sklapanju mira,
prouzrokujući ovde, citiram, iniuras, dampna, depopulationes, incendia,
devastationes et sanguinis profluvie.
- Prepoznajem stil - reče Bedrih. - To je Žigmund Luksemburški, naš
ekskralj. Jedini Vitoldov doprinos je loš latinski.
- Ta pisma su - oglasi se Jan Pardus - očigledan rezultat skupa u
Lučku, gde je Luksemburški pridobio kneza Litve i doterao na svoj
kalup.
- Obećavši mu kraljevsku krunu - Prokop klimnu glavom. - I druga
prazna obećanja, štaviše - neverovatna obećanja. Nažalost, izgleda da
je magnus dux Lithuanian poverovao u ta obećanja. Vitold, dotad
poznat po mudrosti, promišljenosti i litavskoj dovitljivosti, pušta da ga
Luksemburški vrti oko malog prsta. Zaista, lepo kažu: Stultum facit
Fortuna quern vultperdere.
- To je malo čudno za moj ukus - izjavi Bedrih. - Do te mere da u
tome naslućujem neku igricu. Uostalom, to ne bi bio prvi put za Vitolda
i Jagela. Ne bi bila njihova prva prevarantska igra.
- Istina - Prokop se poli vodom iz čabra i otrese se kao pas. -
Problem je u tome što se igra odvija na šahovskoj tabli na kojoj i mi
stojimo kao figure. A kad bi poljski kralj iznenada izašao iza rokade iza
koje se skriva, bio bi spreman da pomrsi dogovore. Stoga moramo da,
kao u šahu, predvidimo nekoliko koraka unapred. I da na neuralgična
polja stavljamo sopstvene pione. Kad smo već kod piona... Rejnevane!
- Da, hejtmane?
- Otići ćeš u Šleziju. S misijom.
- Ja?! Zašto ja?
- Zato što sam ja tako naredio.
Prokop je okrenuo glavu. Bedrih je, naprotiv, pronicljivo gledao u
Rejnevana. Pardus je gulio petu hrapavim kamenom. Puhala se pljeskao
prućem po ramenima.
- Brate Prokope - Rejnevan progovori u tišini. - Naslušao si se
glasina i sumnjaš u mene. Hoćeš da me staviš na probu. Naredio si da
prate mene i moje drugove. A sada odjednom misija u Šleziji. Tajna
misija, sigurno, kakva se poverava samo najpoverljivijim i
najsigurnijim ljudima. Upravo takvim me smatraš? Ne bih rekao da je
tako. To razumem. Ne razumem provokaciju. Ni njen cilj ni njen
smisao.
Prokop je dugo ćutao.
- Parduse! - dreknu konačno. - Bedrih! Krucifiks! Smesta!
- Šta?!
- Donesite mi krucifiks, jebem vam!
Naredba je munjevito izvršena. Prokop je ispružio krst prema
Rejnevanu.
- Stavi prste. Gledaj me u oči! I ponavljaj: kunem se u ovaj sveti krst i
muke Gospoda našeg da nisam izdao i nisam prešao na stranu
vroclavskog biskupa kada su me uhvatili i da sada ne služim biskupu
kako bi porazio moju braću, dobre Cehe, pristalice putira, s ciljem da
im izdajom nanesem gadnu štetu. Ako sam slagao, nek crknem, nek me
odnese đavo i pakao proguta, a pre toga neka me stigne surova ruka
revolucionarne pravde, amin.
- ... i nisam prešao na stranu vroclavskog biskupa kada su me
uhvatili... Ne služim biskupu... Amin.
- Dobro - sumira Prokop. - Sve je razjašnjeno. Stvar je jasna.
- Možda još, sigurnosti radi, da probamo sa ordalijama? - Bedrih sa
zlokobnim osmehom pokaza užareno kamenje. - Božji sud putem
vatrenog iskušenja?
- Može - spokojno se složi Prokop gledajući ga u oči. - Na moj znak
tužitelj i tuženi sedaju na kamenje, obojica istovremeno, golom
guzicom. Ko duže ostane da sedi, on govori istinu. Jesi li spreman,
Bedrih? Sad ću dati znak!
- Šalio sam se.
- I ja. Budi srećan zbog toga.

- Krucifiks - zaključi Šarlej napravivši grimasu kao posle sirćeta. -

Isuse, kakav žalostan i vašarski spektakl. Naivna umetnost, primitivna i
lišena ukusa. Valjda nisi poverovao u te lakrdije?
- Nisam. Ali to ionako nije bitno, jer se Prokop uopšte nije šalio. On
stvarno hoće da me pošalje u misiju u Šleziju.
- Je li ti dao detalje?
- Nikakve. Kazao je da će ih dati kad dođe vreme.
I ne pokušavši da nadglasa dreku Poljaka koji su nedaleko od njih
slavili, podigao se i energično zamahao rukama. Krčmar je primetio,
pozvao devojku, a ona je brzo pritrčala s novim kriglama.
- Znači, ideš u Šleziju - oduva penu. - Kao što si hteo. A i mi s tobom,
nećemo te valjda ostaviti samog. Eh, moraćemo da se opremimo kako
dolikuje. Ujutru ću prošetati po bazaru, pogledaću švercovanu robu iz
Malopoljske, obaviću kupovinu...
- Imaš dovoljno sredstava?
- Bez brige. Za razliku od tebe, vodim računa da moje učešće u
husitskoj revoluciji donosi profit. Za ideju putira stavljam glavu na
panj, ali se pri tome pridržavam principa virtuspostnummos. Eh, to me
podseti na nešto...
 - Slušam te.
- Možda je pripremana tajna i tajanstvena ekspedicija u Šleziju
srećna volja sudbine? Možda je to ta sreća koju smo čekali?
- Sreća?!
Šarlej je pogledao u Samsona. Samson je spustio štap koji je strugao,
uzdahnuo i odmahnuo glavom. Demerit je takođe uzdahnuo. I takođe
odmahnuo.
- Pred Hornom si se - pogleda Rejnevana u oči - nedavno razbacivao
tiradom o proračunatom pragmatizmu. Tvrdio si da te je prošla
euforija, da se žar ohladio, da si prestao da budeš naivni idealista.
Vlastiti interes se u hijerarhiji nalazi na višem mestu od tuđih, to su
tvoje reči. I eto, pruža se prilika da reći sprovedeš u delo.
- A kako to?
- Razmisli.
- Da izdam, zar ne? - Rejnevan snizi glas. - Da prodam inkviziciji
informacije o misiji s kojom me šalje Prokop? Računajući na to da će mi
zahvalna inkvizicija predati Jutu. To mi savetuješ?
- Dajem na razmatranje. Na razmišljanje i procenu čiji je interes na
višem mestu u tvojoj hijerarhiji. Šta je važnije, putir ili Juta? Razmisli,
izaberi...
- Dosta, Šarlej u - Samson Medić ga blago prekinu. - Završi s tim. Ne
nagovaraj Rajnmara na razmatranja koja nemaju smisla. I ne navodi ga
da bira tamo gde ne može da bira.
Mesec se skrio iza krovova trgovačkih kuća. Rejnevan je smelo i
žustro koračao, uputivši se ka bedemima grada.
Skrenuo je u sokak. Međutim, umesto da ide dalje, bešumno se
sakrio u nišu kod kapije. Čekao je, nepomično i strpljivo.
Posle kratkog trena do njega su doprli tihi koraci, jedva čujno
struganje čizme o kaldrmu. Sačekao je da se čovek koji ga je pratio
promoli iz mraka. A onda je skočio, uhvatio otpozadi za kapuljaču,
trgnuo iz sve snage. Čovek je zabrektao, obema rukama se uhvatio za
grlo. Rejnevan ga je okovanom glavnjom noža udario u rebra, dve
kvarte iznad bedra. Udareni čovek je uvukao vazduh, zagrcnuo se
njime. Rejnevan ga je okrenuo cimnuvši ga za rame, uzeo zamah i
tresnuo glavnjom, mlatnuo ga je na lekarski način, u plexus Solaris, u
samo srce. Čovek s kapuljačom je zahripao, pao na kolena.
Negde visoko na krovu mjaukala je mačka.
- Prenesi Prokopu... - Rejnevan sečivom noža podiže bradu čoveka
na kolenima. - Prenesi Prokopu da mogu još jednom da se zakunem
nad krstom. Da mogu da se zakunem i nekoliko puta. Ali time se mora
zadovoljiti. Neću da me pratite. Sledećeg uhodu kojeg upecam ću ubiti.
Prenesi to Prokopu...
- Gospodine...
- Šta? Glasnije!
- Ja nisam od Prokopa... Ja sam iz zamka... Po naredbi...
- Čijoj? Ko je naredio?
- Njegova visost knez.

Samo sjaj dveju sveća koje su gorele ispred prostog oltara razgonio
je mrak u kapeli u zamku. Treperavo svetlo u refleksima je igralo na
pozlati figure sveca, valjda apostola Mateja, pošto je imao dželatsku
sekiru. Svetio je jedva sezalo do muškarca koji je sedeo na korskoj
klupi. Izvlačilo je iz mraka figuru, kroj i detalje bogate garderobe. Nije
otkrivalo lice. Nije moralo. Rejnevan je znao ko je to.
- Zdravo, medikuse. Gora se s gorom ne sastaje... Eto, ponovo se
srećemo, posle toliko godina. Koliko je prošlo od bitke kod Ustija? Tri?
Dobro sam izračunao?
- Dobro ste izračunali, kneže.
Muškarac na klupi se ispravio. Svetio mu je padalo na lice.
Bio je to Zigmunt Koributovič, litavski knez krvi Rurika, iz plemena
Mindovga, praunuk Gedimina, unuk Algirdasa, kog je rodila rjazanjska
kneginja Anastasija, sin Dmitrija Koributa, mlađeg brata Vladislava
Jagela, proslavljenog - još u adolescentskom dobu - u grinvaldskoj bici.
Litavac od malo preko trideset godina, odgajan među Poljacima u
Vavelu, imao je u sebi najgore osobine obeju nacija: zaostalost,
zatucanost, licemerje, bolesnu ambiciju, gordost, surovost,
neobuzdanu želju za vlašću i totalni nedostatak samokritike.
Knez je piljio u Rejnevana ispod ćube koja mu je padala preko očiju.
Rejnevan je gledao u kneza. Trajalo je to nekoliko trenutaka. Za to
vreme su u munjevitom tempu kroz Rejnevanovu glavu proletele slike
iz kratke ali burne knezove karijere.
Husitska Češka je detronizovala Luksemburškog i bio im je
potreban novi kralj. Zamoljeni Jagelo i Vitold su odbili, kao njihov
namesnik u Češku se uputio Koributovič. Ušao je u zlatni Prag 1422.
godine, na Svetog Stanislava.
Na prestoničkim ulicama krici radosti, pokliči. Prekrasna muzika
radi gordosti i taštine. U muzici iznenada škripa, loši tonovi. Iz mase se
iznenada čuje: „Probisvet! Van! Nećemo!” Razočaranje i srdžba kad se
ispostavilo da je, umesto kraljevskog Hrada, rezidencija na
Starogradskom trgu. Zatim kontakt s Taborom. Žiška, njegovo
zastrašujuće jedino oko i proceđeno ispod naježenih brkova:
„Slobodnim ljudima kralj ne treba”. Prag, ljut, opasan, pritajen i besan
kao zver.
To traje jedva pola godine. Jagelo, pod pritiskom pape, naređuje
bratancu da se vrati. Koributa niko ne zaustavlja dok napušta Prag,
nema suza na rastanku. Ali politička igra i dalje traje. Češko poslanstvo
ide u Češku. S molbom da se Koribut vrati, da se vrati u Češku kao
postulates rex. Jagelo kategorički odbija. Ali Koribut se vraća. Uprkos
kralju. Godine 1424, dan uoči Pohođenja Blažene Device, ponovo odlazi
u Prag. Tamo ga titulišu s „gospodar”. Nikada s „kralj”. U Poljskoj je
proklet i lišen plemićke časti. Ne zna se šta je u Češkoj. Ali Koribut
veoma želi da bude neko. Kuje zavere. Šalje izaslanike i pisma. Stalno
novi izaslanici i nova pisma. Godine 1427. dolazi do katastrofe.
S obzirom na to da je bio očevidac praških događaja 1427. godine,
Rejnevan nije razumeo Koributove pobude. Kao i mnogi, u mladom
Litavcu video je kandidata za češki tron. Prema tome, uopšte nije
shvatao šta je budućeg kralja husitske Češke navelo da kuje zavere s
ljudima koji su skroz drugačije videli budućnost Češke, ljudima
spremnim na svaki ustupak i dogovor samo da bi mogli da se vrate pod
okrilje apostolske stolice i u krilo hrišćanstva. Zatim, posle razgovora s
Flutekom i Urbanom Hornom, Rejnevan se opametio i shvatio da je
kneščić jednostavno bio marioneta. Lutka čije konce nisu vukli
sporazumaši, ni katolička gospoda, već Vitold. Zato što je Vitold
Kejstutovič, veliki knez Litve, poslao Koributa u Češku. Vitold je hteo
da Češka bude toliko husitska da ne pusti Luksemburškog na tron. Da
Češka u toj meri prizna prevlast Rima da njihovog monarha
miropomaže papa. Drugim rečima: hteo je Češku čiji kralj je mogao
postati Vitold, sin Kejstuta. Krunisani vladar države koja se prostire od
Berlina do Brna, od Kaunasa do Kijeva, od Zmuđi do Krima.
Zaveru je - presrećući pisma - otkrio Jan Rokicana, zakleti neprijatelj
sporazumaša. Na Veliki četvrtak 1427. godine udareno je u zvona, a
masa koju je nahuškao Rokicana krenula je na Stari trg. Koribut,
uhvaćen u palati, mogao je reći da ima sreće: iako je rulja urlala i
zahtevala krv, samo su ga zatvorili, a nekoliko dana posle Uskrsa
odvezli su ga iz Praga. Noću, maskiranog, kako bi sprečili da ga
prepoznaju i linčuju. U zatvoru u zamku Valdštajnu presedeo je do
kasne jeseni 1428. godine. Kad su ga pustili, navodno zauzimanjem
Jagela, nije se vratio u Litvu. Ostao je u Češkoj. U Odrama, kod Puhale.
Kao...
Upravo, pomisli Rejnevan. Kao ko?
- Gledaš - oglasi se Zigmunt Koribut. - I znam šta misliš.
- Prokop me potcenjuje - nastavi ubrzo. - Po dolasku jedva da je sa
mnom razmenio nekoliko reči. A razgovor nije trajao ni dva minuta.
Čak je i burggrafa udostojio dužom konverzacijom. Štaviše i konjušare.
Rejnevan je ćutao.
- Ne može da mi zaboravi Prag - zareža Koribut. - Ali ja zahtevam
poštovanje, dođavola! Poštovanje koje mi pripada! Ja sam knez! U
Odrama ima hiljadu poljskih vitezova. Došli su ovamo na moj poziv!
Ako ja odem odavde, oni će krenuti za mnom! Neće ostati u ovoj zemlji
od Boga prokletoj, makar ih Prokop na kolenima preklinjao!
- Gospodin Jan od Kravarža - knez se razdraži - pričestio se u oba
vida, sada je saveznik Tabora. Ko je to realizovao ako ne ja? Gospodar
Jičina se sa mnom dogovarao, s knezom. S Prokopom uopšte ne bi
pričao, ne bi pružio ruku taborskim koljačima i razbojnicima! A prema
praškim malograđanima ne bi ni pljunuo! Savez s Kravaržem je moja
zasluga! I šta ja dobijam za to? Zahvalnost? Ne! Uvredu za uvredom!
Rejnevan, potpuno iznuren, najpre je raširio ruke, a potom se
poklonio. Koribut je čujno uvukao vazduh.
- Bio sam njihov poslednji vladar - reče spokojnije. - Poslednji vladar
Češke. Nakon što su me sramotno proterali, nisu pronašli nikoga koga
bi mogli smatrati i proglasiti vladarom. Iako su mogli da imaju dobro
uređeno kraljevstvo u slozi s hrišćanskim svetom, radije su hteli da
potonu u haos.
- A sve dugujem porodici - doda gorko. - Stric Jagelo je hteo da preko
mojih leđa postigne cilj. A stric Vitold se mnome majstorski poslužio.
Sve vreme je mnome šahirao Luksemburškog, ujedno mameći Čehe. A
upravo me je on, Vitold, povezao s Rimom. Po njegovoj preporuci sam
se zakleo papi da ću Češko kraljevstvo ponovo učiniti hrišćanskim, da
ću ceo husitizam sprovesti kroz najsitnije promene u liturgiji. Da ću
osigurati vrhovnu vlast apostolske stolice nad Češkom i da ću sva
dobra vratiti crkvi. Obećao sam svetom ocu ono što mi je Vitold
naložio da obećam. Prema tome, trebalo bi da Vitold sedi u Valdštajnu,
Vitolda bi trebalo anatemisati i sve mu oduzeti. Ali sam ja sedeo, mene
su prokleli, meni su oduzeli. Hoću obeštećenje za sve to!
Rekompenzaciju! Hoću da imam nešto od toga! Nešto da imam i da
budem neko! I to ću postići, u pičku materinu!
Koribut se umirio dubokim uzdahom, zalepio pogled za Rejnevana.
- Postići ću to - ponovi. - A ti ćeš mi u tome pomoći.
Rejnevan je slegnuo ramenima. Nije imao nameru ni da glumi
poniznost. Dobro je znao da je nedodirljiv pod Prokopovom
protekcijom, da se niko, čak ni takav impulsivac kao Koribut, neće
osmeliti da ga uvredi ili prstom dotakne.
- Knez me je precenio - reče hladno. - Ne vidim način na koji bih
mogao da knezu budem od pomoći. Jedino ako knez boluje. Ja sam
medikus. Ukoliko, dakle, zdravstveno stanje stoji na smetnji u
realizaciji kneževih planova, onda sam spreman da pomognem.
- Odlično znaš kakvu vrstu usluge od tebe želim. Tvoja slava te
pretiče. Svi znaju da si čarobnjak, vrač i zvezdoznalac. Zaklinjač,
raganius, kako kažemo u Žmuđi.
- Prema praškim članovima čarobnjaštvo je zločin koji se kažnjava
smrću. Knez mi želi smrt?
- Naprotiv! - Koribut ustade, priđe, prostreli ga pogledom. - Želim ti
sreću, uspeh i sve najbolje. A čak ti to i nudim. Kao vid zahvalnosti i
milosti. Jesi li čuo za Luck? Za sukob Vitolda i Jagela? Znaš šta će iz toga
proisteći? Reći ću ti: preokret u poljskoj politici u odnosu na Češku. A
preokret u toj politici jesam ja. To sam ja lično. Ponovo smo u igri,
medikuse, ponovo smo u igri. I veruj mi, vredi se kladiti na našu kartu.
- Nudim ti zahvalnost i milost, Rajnmare od Bjelave. Sasvim
drugačiju od te koju si doživeo od Čeha, od Neplaha i Prokopa, koji su
te slali u smrt, a okretali glavu kad si bio u neprilici. Da si meni pružio
usluge koje si njima pružio, tvoja gospođica bi već bila pored tebe,
slobodna. Da bih oslobodio devojku čoveka koji mi verno služi, spalio
bih Vroclav ili stradao pokušavajući to da uradim. Bog sve vidi, tako bi
bilo. Jer takav je običaj kod nas, u Litvi i Žmuđi. Tako bi postupio
Algirdas, tako bi postupio Kejstut. A ja sam krv njihove krvi i kost
njihove kosti. Razmisli. Još uvek nije kasno.
Rejnevan je dugo ćutao.
- Šta - konačno iskrklja - knez želi od mene?
Zigmunt Koributovič se osmehnuo. S kneževskom uzvišenošću.
- Za početak ćeš - reče - prizvati nekoga za mene sa onog sveta.

•
 Na odranskom trgu iznenada su se razlegli povišeni glasovi, krici i
psovke. Nekoliko Poljaka se tamo gurkalo, ćuškalo, vuklo za kapute,
derući se jedni na druge, preteći pesnicama i uzajamno se nazivajući
govnima, pičkama i kurvinim sinovima. Njihovi drugovi su pokušavali
da ih pomire i razdvoje, samim tim povećavajući metež. Iznebuha su
siknuli mačevi u koricama, blesnule oštrice. Podigla se visoka dreka,
naoružani ljudi su se uskomešali, zbili, odskočili i trenutno rastrčali. Na
kaldrmi je ostalo uzdrhtalo telo u rastućoj lokvi krvi.
- Devetsto devedeset devet - reče Rejnevan.
- Ma hajde - frknu s nipodaštavanjem Šarlej dok mu je Rejnevan
upravo referisao jučerašnji razgovor u kapeli u zamku. - Koribut je
preterao. Danas u Odrama nema više od petsto Poljaka. A sumnjam da
bi ijedan krenuo za Koributom kad bi se on zaista uvredio i otišao. Taj
Žmuđanin ima previsoko mišljenje o sebi. Uvek je imao, to nije tajna.
Razmisli, Rejnevane, da li je vredno da ulaziš u dilove s njim. Malo li
imaš problema?
- Ponovo daješ da te iskoriste - Samson klimnu glavom. - Zar se
nikad nećeš opametiti?
Rejnevan je duboko odahnuo. I ispričao o kneževoj milosti, o
zahvalnosti, o koristima koje mogu proisteći iz toga. Ispričao je o
skupu u Lučku i o tome da će Luck približiti kralja Jagela husitima, zbog
čega Koributova karta ima velike šanse da postane adutska karta.
Govorio je o tome da povoljni dogovori s Koributom mogu da budu
spas za Jutu.
Šarlej i Samson se nisu dali ubediti. To se videlo po njihovim
izrazima lica.

- Možda će te začuditi ovo pitanje, kneže, ali... Da nisi u skorije

vreme imao neku nesreću? Rana, ranjavanje gvožđem?
- Skorije? Ne. Imam odavno, eh, ostalo je nekoliko znakova na koži.
Ali već duže vreme ništa, čak ni okrznuće. Bog me čuva. A zašto pitaš?
- Onako.
- Onako, divota. Mani se gluposti, Rejnevane, i koncentriši se. Hoću
da ti ispričam o proroku Budrisu.
Prorok Budris, pričao je Koribut, zapravo se zvao Angus Deirg
Fejdleh, a bio je poreklom iz Irske. U Litvu je došao kao bard u sviti
viteza Engleza, jednog od brojnih prekomorskih gostiju koji su krenuli
na istok kako bi pod barjacima tevtonskog reda širili Hristovu veru
među litavskim paganima. Uprkos obećanjima malborških kapelana
koji su propagatorima garantovali stoprocentnu božansku zaštitu, već
pri prvom sukobu s Kejstutovim ratnicima Englez, udaren močugom,
sopstvenim mozgom isprskao je kamenje na Njemenu, a trebalo je da
Angus, uzet kao plen i odveden u Trakaj, zajedno sa ostalim krstaškim
zarobljenicima bude živ spaljen na žrtvenoj lomači. Spasla ga je
nesvakidašnja, zaista vanzemaljska, ognjenocrvena boja kose, koja je
fascinirala Perkunove sveštenike. Ubrzo se pokazalo i da prekomorski
došljak poštuje Belu Troboginju, da slavi Milde, Kurko i Zverine.
Nazivajući, doduše, boginje imenima Birgit, Badb i Morigan, ali nije
poenta u imenima, boginja je boginja. Tokom boravka u Vilnu, u
svetom gaju u Lukiškama, Irac je pokazao vidovnjačke i proročke
sposobnosti, tako da se bez problema uklopio u krug sveštenika. Pod
pseudonimom Budris Važgajtis, došljak sa Zelenog ostrva ubrzo je
postao slavan kao talentovan vejdalotas, ili vrač i prorok.
- Budris je - pričao je Koribut - tačno predskazao mnoštvo događaja,
počevši od ishoda bitke na Kulikovom polju, a završivši ženidbom
Jagela i Jadvige. Međutim, imali su jedan problem s njim. Prorokovao je
na prokleto komplikovan i jebeno nerazumljiv način.
Sin zapadnjačke kulture, Irac, uplitao je u svoja proročanstva brojne
veze s tom kulturom, skrivene aluzije, kamuflirane metafore, koristio je
latinski ili druge strane jezike. Litavcima se to nije sviđalo. Više su
voleli manje rafinisane metode vraćanja. Ukoliko je sveta zmija na
poziv promolila glavu iz rupe, sudbina je bila naklonjena, ukoliko je
zmija ignorisala poziv i nije ni pomišljala da promoli glavu,
predskazanja su bila loša. Jagelo i Vitold, nešto više zapadnjački
nastrojeni od saplemenika, ozbiljnije su tretirali Budrisa i slušali
njegova proročanstva, ali u vezi s pitanjima od državnog značaja i oni
su preferirali zmiju.
- A ja sam ga uvek cenio i divio mu se - prizna Koribut. - Hteo sam da
mi gata, uradi horoskop i predskaže budućnost. Mnogo puta sam ga to
molio, ali proklatyj didyz odbijao. Stari govnar me je nazivao
karijeristom i kenjao je nešto o kovanju sopstvene sudbine. Tek ga je
stric Vitold ubedio, ubrzo nakon mog odlaska u Češku. Trebalo je da
zvezdoznalac prorekne sudbinu i sačini horoskop za sve nas, za Jagela,
Vitolda i za mene. Ali je odjednom, kao grom iz vedra neba, umro. Skroz
otegnuo papke.
- Ti si, Bjelava, nekromant i divinator. Pozovi ga s onog sveta. Nek
vejdalotas ispuni kao duh ono što nije stigao da ispuni za života.

Rejnevan se dugo trudio da odvrati kneza od te ideje, ali bez efekta.

Koribut nije hteo da sluša o poteškoćama u vezi s nekromantijom, o
strašnim opasnostima tokom divinacije, o rizicima koje je nosio
vehemens imaginatio, naprezanju mašte neophodnim za uspešnu
konjuraciju. Bio je gluv na podsećanja na kralja Saula i čarobnicu iz
Endora. Mahao je rukom, pućio usne, na kraju je bacio nešto na sto.
Nešto što je bilo veličine, oblika i boje starog osušenog kestena.
- Ti mi tu vrdaš - procedi. - A i ja se pomalo razumem u magiju.
Uopšte nije teško pozvati duha kada imaš komadić pokojnika. Evo, to je
komadić Budrisa Važgajtisa.
- Trebalo je da ga spale na lomači, starog paganina, uz punu žrtveno-
pogrebnu ceremoniju. Ležao je na odru, paradno obučen, okićen
jelovim grančicama, poljskim cvećem i lišćem. Prikrao sam se noću,
skinuo starcu opanak i odsekao mu palac na nozi.
- Oskrnavio si leš?
Koribut je frknuo.
- Takve stvari se nisu skrnavile u našoj porodici.

U ponoć se podigao vihor, fijučući i zviždeći u pukotinama na

zidinama. U udaljenom krilu zamka, u staroj oružani, promaja je
savijala plamičke sveće od crnog voska, uvrtala u spiralu dim tamjana
koji je tinjao na tronošcu. Mirisalo je na vosak i alojevu sufumigaciju.
Rejnevan je pristupio poslu, naoružan leskovom grančicom, amuletom
pitonom i pohabanim primerkom Enchiridiona pozajmljenim od
apotekara. Unutar kruga nacrtanog kredom na površini stola stajali su
ogledalo i mumificirani palac s noge, nekada vlasništvo i neodvojivi
deo umrlog Budrisa Važgajtisa. Trebalo je, dakle, da kombinacija
divinacije, nekromantije i katoptromantije omogući kontakt s duhom
pokojnika.
- Kolpricijana - izgovori Rejnevan napravivši amuletom znake iznad
kruga nacrtanog kredom. - Ofina, Alta, Nestera, Fuaro, Menuet.
Koribut, skriven u mraku, nemirno se pomakao. Prst postavljen
unutar kruga nije ni zadrhtao.
- Conjuro te, Spiritum humanum. Zaklinjem te, duše Angusa Deirga
Fejdleha, alijas Budrisa Važgajtisa! Dođi!
- Conjuro et adjuro te, Spiritum, requiro atque obtestor visibiliter
praesentem. Naređujem ti Ezelom, Salatilom i Jegrogamelom! Theos
Megalepatyr, ymas heth heldya, hebeath heleotezyge! Conjuro et adjuro
te!
- U ime Jemegasa, Mengasa i Hakafagana, u ime Hajlosa! Dođi, duše!
Dođi sa istoka, s juga, sa zapada ili sa severa! Zaklinjem te i naređujem
ti! Dođi! Ego te conjuro!
Površina ogledala unutar kruga od krede se zamutila, kao da je neko
nevidljiv dunuo u njega. Nešto se pojavilo u ogledalu, nešto poput
magle, mutne pare. Pred očima apsolutno zaprepašćenog Rejnevana,
koji nije mnogo verovao u uspeh poduhvata, para je dobila oblik figure.
Čulo se nešto nalik na uzdah. Dubok, pištav uzdah. Rejnevan se pognuo
nad Enchiridionom i naglas pročitao formulu zaklinjalice prelazeći
amuletom po stihovima. Oblak u ogledalu se zgusnuo. I primetno
povećao razmere. Rejnevan je podigao ruke.
- Benedictus qui venis!18
- Quare - oblak ispusti tih, pištav dah - inquietasti me?19
- Erit nobis visio omnium sicut verba libri signati.20 U ime Velikog
tetragramatona, naređujem ti, duše, da otpečatiraš knjigu tajni i njene
reći učiniš razumljivim za nas.
- Poljubi me - prošapta duh - u moje astralno dupe.
- Naređujem ti - Rejnevan podiže amulet i štapić - da progovoriš.
Naređujem da održiš reč. Da završiš horoskop, predskažeš sudbinu
Mindogovog i Gediminovog pokolenja, naročito...
- Ovo što stoji ovde - duh iz ogledala ne dade mu da dovrši - da to
nije slučajno moj prst s noge?
- Da.
Dim tamjana je zapulsirao, spiralno se uzdigao. Površina ogledala je
postala mutna.
- Svoga oca peti sin - avet brzo progovori - kršten u grčkoj i
nemačkoj crkvi, a paganin u duši, sanja o carstvu, ali nikako nebeskom.
Zvezda Sirijus izlazi uprkos tim namerama, a obećana kruna će
propasti, oteće je Zmaj što bljuje vatru, poškropljen krvlju na leđima u
obliku krsta. O quam misericors est deus justus etpius! Zmaj najavljuje
smrt, a dan smrti je izvestan. Anno penultimo pontifikata Kolone, to je
Venerin dan, tog je dana diluculum.
- Kada od te smrti prođe sto devetnaest dana, Kolona će pasti i
ustupiće mesto vuku. Anno quarto pontifikata vuka desiće se Znak: kad
sunce uđe u poslednji dom, zaduvaće vetrovi neviđene snage i oluje će
besneti deset dana bez predaha. A kad od tih događaja prođe sto deset
dana, sa ovog sveta će otići svoga oca sedmi sin, kralj i velikaš, kršten u
Rimu, a paganin u duši. Namamljen slatkom pesmom slavuja, ispustiće
dušu u malom zamku, gallicinium dies Martis, pre nego što sunce izađe,
ono će tada biti in signo Geminorum.
- A ja? - Koribut nije izdržao u uglu. - Šta je sa mnom? Moj horoskop!
Moj obećani horoskop!
- Od drveta i železa ćeš stradati, svoga oca drugi sine - odgovori avet
hladnim glasom. - Sudbina tvoja ispuniće se na dies Jovis, četrnaest
dana pre Equinoctium autumnale. Kad na svetoj reci odmeriš snage s
vukom. To je tvoj horoskop. Možda bih ti prorekao nešto bolje, ali
odsekao si mi prst s noge. Tako da ti je to što ti je.
- Šta to treba da znači? - prekinu ga knez. - Odmah mi jasno govori!
Šta ti zamišljaš? Ti si pokojnik! Leš! Nećeš ti meni tu...
- Kneže - prekinu ga Rejnevan zatvorivši grimoar. - Duha ovde više
nema. Otišao je. Odlepršao kuda je hteo.

Mapa na stolu bila je dosta iscrtana. Na njoj nacrtane linije i crte

povezivale su Češku s Lužicom - sa Žitavom, Budišinom, Zgoželecom.
Jedna je vodila ka Opavi i ka Šleziji, ka Raćibožu i Kozlama. Jedna je
vodila u dolinu Labe, u Saksoniju, druga, najdeblja, pravo ka Vroclavu.
Više od toga Rejnevan nije uspeo da vidi, Prokop Veliki je pokrio mapu
hartijom papira. Podigao je glavu. Dugo su se gledali u oči.
- Informisali su me - reče najzad Prokop - da si se združio sa
Zigmuntom Koributom. Da provodite mnogo vremena zajedno
zabavljajući se magijom i astrologijom. Hteo bih da verujem da se ne
bavite nečim drugim.
- Ne razumem.
- Sigurno razumeš. Ali pošto voliš direktnost, molim lepo. Koribut je
izdajnik. Ortačio se s papom, ortačio se s Janom Pšibramom, s
Rožmberkom, s Henrihom fon Plauenom, s katolicima iz Plzenja.
Tvrdi da je težio da sklopi mir jer je jadikovao zbog aktivnog
prolivanja hrišćanske krvi. A ja tvrdim da su to bajke, nije bio baš toliko
glup da ne shvati šta su stvarno hteli papa i katolici. Mir? Kompromise?
Dogovore? Gluposti! Hteli su da nas zavade, da dovedu do toga da
počnemo međusobno da se tučemo i uzajamno koljemo, a oni bi poklali
preživele. Koribut je to sigurno znao, bio je, dakle, kriv za izdaju, zbog
izdaje je otišao u zatvor, imao je sreće da ga nisu pogubili. A čamio bi u
Valdštajnu do sudnjeg dana da nije bilo Jagelovog zauzimanja i
darežljivog otkupa koji je Jagelo platio.
- Sada smo došli do sporazuma. Sedeći ovde, u Odrama, Koribut i
Puhala, priznajem, pružaju Taboru dragocene usluge; zahvaljujući
obojici, čvrsto držimo Moravska vrata, bastion protiv saveza
Luksemburškog i Albrehta i vezu s Poljskom. Sklopili smo sporazum i
savez, postigli dogovor. Koribut kod mene ima dva plusa. Primo:
definitivno je raskrstio s nadom u češki tron. Secundo: mrzi praški Stari
grad. Prema tome, povezuju nas zajednički interesi. Sve dok to
zajedničko dobro bude trajalo, Koribut će biti moj saveznik i brat po
oružju. Dok bude trajalo. Jesi li me razumeo?
- Razumeo sam. Ali... Ako smem da skrenem pažnju...
- Govori.
- Kod Koributa se možda može naći i treći plus. Skup u Lučku
zavadio je Jagela i Vitolda, a pošto je ulogu huškača odigrao
Luksemburški, Jagelo će potražiti način da se za to oduži
Luksemburškom. Može se pretpostaviti da će taj način biti knez
Koribut. Može se pretpostaviti da će Koributova vrednost veoma
porasti. Možda bi onda bilo pametno ići na tu kartu?
Prokop je nakratko grizao brk.
- Pametno, kažeš - ponovi konačno. - Ići na tu kartu, kažeš. Kažeš da
vrednost raste. Zar si ti toliko dalekovid strateg i političar? Dosad
nekako nisi ispoljavao talenat u tom pravcu. Svakako si bio bolji lekar i
magičar. A da to nije magija? Astrologija? Time se baviš s Litavcem?
Ako je tako, pa hajde da i ja saznam šta kažu zvezde, kakve to senzacije,
kakve igre sudbine nam predskazuju rotacije, konjunkcije i opozicije
nebeskih tela.
- Na Petrovu stolicu - oprezno poče Rejnevan - uskoro će sesti novi
namesnik. Veliki knez Vitold to neće doživeti, umreće pretposlednje
godine pontifikata Martina V Vladislav Jagelo, poljski kralj, nadživeće
obojicu - i Vitolda i Martina. Napustiće ovozemaljski svet četvrte
godine pontifikata novog pape.
Prokop je ćutao.
- Pretpostavljam - reče konačno - da proročanstva, kao i obično, nisu
dokraja jasna. I da ne pružaju konkretne datume.
- Nisu - Rejnevan nije ni trepnuo. - I ne pružaju.
- Eh. Ali ako izračunamo, Martin V ima poštenih šezdeset godina na
grbači, prolazi dvanaesta godina od konklave. Navodno slabi, dakle
samo je pitanje vremena kad će otegnuti papke... Ej! A Vitold će, kažeš,
otegnuti papke pre njega, zakucaće na vrata raja još pre pape Martina...
Eh. Zanimljivo. Jesi li čuo za horoskop koji je izradio astrolog Henrik
Bžeski za kraljicu Sonku?
- Čuo sam. Horoskop nije baš povoljan za sinove Jagela, Vladislava i
Kazimira. Za vreme njihove vladavine navodno će nesreća zadesiti
Poljsko kraljevstvo.
- Ali biće kraljevi - naglašeno reče Prokop. - Obojica će kraljevati. U
Vavelu. Najpre jedan, potom drugi.
- Oni su kraljevići, to je ipak normalno.
- Govorimo o Poljskoj - podseti ga Prokop. - Tamo ništa i nikad nije
normalno. Ali dosta s tim, horoskopi mogu da pogreše, a da ne pričam
o prorocima. Ali dobro, ništa neće obuzdati našu radoznalost za
budućim stvarima. Kad smo već kod toga, šta je s knezom Koributom?
Šta njemu zvezde predskazuju?
- Zapravo - Rejnevan sleže ramenima - njemu povoljno predskazuju.
Barem on sam tako smatra. Umreće na svetoj reci nakon što odmeri
snage s vukom. Vuk je, smatra Koribut, prema Malahijinom
proročanstvu naslednik Martina V. A sveta reka Jordan. Knez ne putuje
u Palestinu i ne namerava da na Jordanu odmerava snage s papom.
Smatra da će mu to osigurati duge godine života.
- A šta ti misliš?
- Duhovi se ponekad sprdaju s ljudima u predskazanjima. A to
Koributovo me isuviše podseća na legendu o Gerbertu od Avrilaka,
papi Silvesteru II. Papi Silvesteru je predskazano da će umreti nakon
odsluženja mise u Jerusalimu, stoga je mislio da će, ako ne ode tamo,
živeti večno. Umro je u Rimu posle odsluženja mise u crkvi Santa
Kroče. Ta crkva se zvala Gerusalemme.
- Jesi li to rekao Koributu?
- Nisam.
- I nemoj.
Director operationum Tbaboritarum je ustao, prešao preko odaje i
otvorio prozor. Zamirisalo je na proleće.
- U ponedeljak krećete u Šleziju. Tamo imate da obavite važne stvari.
Ukazujem ti poverenje, Rejnevane. Nemoj da me obmaneš. Jer ukoliko
me obmaneš, iščupaću dušu iz tebe.

•
 Došla je Nedelja muka gospodnjih, u Češkoj zvana Cvetna. Zvona su
pozvala vernike na procesiju, potom na misu. Tačnije: na dve mise.
Misu za husite je služio sam Prokop Veliki, čelni izvršilac poljske
vojske. Naravno, prema taboritskoj liturgiji, pod vedrim nebom, iza
gradskih zidina, na livadi zvanoj Saranska, uz putir na stolu
prekrivenom skromnim belim stolnjakom. Misa za katolike, u najvećoj
meri Poljake, bila je služena u gradu, u Crkvi Svetog Vartolomeja, a pred
oltarom ju je služio sveštenik Kolatka, župnik iz Nasjedla, uhvaćen
specijalno za pastoralske potrebe tokom napada na Opavsko i
sproveden zajedno sa svime, liturgijskom odorom, priborom i
paramentima.
Rejnevan je učestvovao u husitskoj misi. Šarlej nije učestvovao ni u
jednoj, kult mu je, kako je kazao, već odavno dozlogrdio, a mise
dosadile. Samson je otišao na reku, dugo je šetao duž obale,
pogledajući u nebo, u žbunje i u patke.

Na Šaranskoj livadi Prokop Veliki kazivao je masi svoju propoved.

- I eto, dolazi okrutan dan gospodnji! - vikao je. - Krajnji nemir i
strašan gnev, kako bi od zemlje načinio pustoš i s nje istrebio grešnike.
Jer zvezde nebeske i Orion neće sijati svojim svetlom, sunce će se
zamračiti pri samom izlasku, a mesec svojim bleskom neće zasvetleti!
- Makar i povećali broj molitvi, ja ih saslušati neću - govorio je
sveštenik Kolatka s propovedaonice u Svetom Vartolomeju. - Ruke
vaše krvi su pune. Operite se, čisti budite! Uklonite rđu dela svojih pred
očima mojim! Prestanite da činite zlo! Ulijte u sebe dobro! Starajte se
za pravdu, pomažite potlačene, budite pravedni prema siročadi,
stanite u odbranu udovica! Makar vaši gresi kao skerlet bili, pobeleće
kao sneg; makar bili crveni kao purpur, postaće kao vuna.
- Gospod - promaljao se Prokopov bas po Šaranskoj livadi - kipi od
besa prema svim paganima i kulja od gneva prema svim njihovim
vojskama! Predodredio ih je za propast, osudio ih na pokolj! Pobijeni
leže ostavljeni, širi se smrad njihovih leševa; od krvi njihove
razmekšale su se planine!
- Zamisli su njihove zločinačke - propovedao je sveštenik Kolatka
smirenim glasom. - Pustoš i uništenje na njihovom su putu. Ne znaju za
put mira. Nema čestitosti u njihovim postupcima. Svoje sopstvene
staze načinili su krivudavim. Zbog toga je zakon daleko od nas i pravda
do nas ne dopire. Očekivali smo svetlo, kad ono tama; svetle zrake, a
koračamo u mraku. Kao slepi opipavamo zid i kao bez očiju koračamo
naslepo. Spotičemo se u samo podne kao i noću, u punoj snazi smo, a
kao da smo umrli.
- Svetlost je tvoja došla - sveštenik Kolatka ispruži ruke k vernicima
u lađi - i slava gospodnja sjaji nad tobom. Jer tama prekriva zemlju i
gusti mrak obavija narode, a iznad tebe sjaji Gospod i njegova slava
javlja se nad tobom. I poći će narodi ka tvom svedu, kraljevi ka blesku
tvog istoka.
Sunce se promolilo iza oblaka, svetlošću prekrilo okolinu.
- Ite, missa est.
Deveto poglavlje

u kojem je Rejnevan tokom tajne misije u Šleziji podvrgavan

brojnim i različitim ispitima odanosti. On sam to vrlo strpljivo
podnosi, za razliku od Samsona Medica, koji je uvređen i jasno
to ispoljava.

Jurcali su kroz zemlju obuhvaćenu prolećem, jurcali su galopom, kroz

prskotine vode i blata s raskvašenih puteva.
Posle Hradeca su preforsirali Moravicu, stigli do Opave, prestonice
Pšemka, kneza iz roda Premislovaca. Tu su usporili da ne bi probudili
sumnje. Dok su se udaljavali od grada, pozdravljani udaranjem zvona
za Angelus, Rejnevan je shvatio da nešto ne štima. Shvatio je to pomalo
spontano, pomalo usmeren rečitim Šarlejevim pogledima. Neko vreme
je razmišljao i procenjivao da nije možda pogrešio. Ispalo je da nije. Da
je u pravu. Nešto tu nije štimalo.
- Ovde nešto ne štima. Nije onako kako treba da bude. Bedrih!
- A?
- Trebalo je da idemo ka Krnovu i Gluholazima, tako je kazao Prokop.
Na severozapad. A idemo na jugoistok. Ovo je raćiboški drum.
Bedrih od Stražnjica je okrenuo konja, približio mu se.
- Kad je u pitanju drum - potvrdi hladno, gledajući Rejnevanu u oči -
apsolutno si u pravu. Kad je u pitanju ostalo, nisi. Sve štima i sve je
onako kako treba da bude.
- Prokop je kazao...
- Tebi je kazao - prekinu ga Bedrih. - Meni je dao naređenja. Ja
komandujem ovom misijom. Imaš li neke prigovore na to?
- Možda bi trebalo da ima? - oglasi se Šarlej približivši svog krasnog
vranca - Jer ja imam.
- A možda - Samson na velikom kopljaničkom ždrepcu zagradi
Bedriha zdesna. - A možda da se odvažite na malo iskrenosti,
gospodine iz Stražnjica? Malo iskrenosti i poverenja. Zar je to tako
mnogo?
Ako je Samsonov govor i zapanjio Bedriha, bilo je to samo nakratko.
Sklonio je pogled s divovih očiju. Iskosa pogledao u Šarleja. Pogledom
je dao znak svojoj četvorici podređenih, Moravljanima besnih faca i
čvornovatih šaka. Bio je dovoljan pogled da Moravljani kao po komandi
spuste šake i stave ih na držalje sekira obešene o sedla.
- Malo iskrenosti, a? - ponovi iskrivivši usta. - Dobro. Vi prvi. Ti prvi,
gorostase. Ko si ti zapravo?
- Ego sum, qui sum.
- Udaljavamo se od teme - Šarlej cimnu vodice vranca. - Jesi li
objasnio Rejnevanu? Ili ja to treba da uradim?
- Ti to uradi. Rado ću saslušati.
- Neočekivano smo promenili trasu - demerit poče bez odlaganja -
kako bismo nasamarili uhode, biskupove razbojnike i inkviziciju.
Putujemo raćiboškim drumom, a oni nas sigurno traže kod Krnova i
tamo su nam verovatno postavili zamku. Zato što su obavešteni kuda
ćemo proći. Ti si im to potkazao, Rajnmare.
- Jasno - Rejnevan skinu rukavice, obrisa čelo. - Sve je jasno. Izgleda
da Prokopu ipak nije bilo dovoljno što sam se zakleo nad krucifiksom. I
dalje me proverava.
- Dođavola! - Bedrih od Stražnjica se sagnu u sedlu, pijunu na zemlju.
- Čudiš se? Postupio bi drugačije na njegovom mestu?
- Samo me je zbog toga poslao u Šleziju? Da bi me podvrgao ispitu?
Samo zbog toga smo prevalili ovoliki put i uvalili se usred
neprijateljske teritorije? Samo i isključivo zbog toga?
- Ne samo - Bedrih se ispravi. - Nikako ne samo. Ali dosta s tim.
Vreme leti, krećemo.
- Kuda? Pitam da bih mogao da potkažem biskupovim razbojnicima.
- Ne prelazi granicu, Rejnevane. Idemo.

Išli su, sad već bez žurbe, vlažnim putem kroz šumu. Napred dvojica
Moravljana, iza njih Bedrih i Rejnevan, dalje Šarlej i Samson, na kraju
dvojica Moravljana. Putovali su oprezno, ipak su bili na neprijateljskoj
teritoriji, na zemljama raćiboške kneževine. Mladi knez Mikolaj bio je
zakleti neprijatelj husita, zakletiji čak nego njegov nedavno preminuli
otac, proslavljeni herceg Jan zvani Gvozdeni. Ne bi li napakostio
husitima, herceg Jan se nije bojao ni da se sukobi s moćnom Poljskom i
njenim kraljem. Godine 1421. izazvao je ozbiljan diplomatski incident:
pohvatao je i uhapsio čitavu svitu češkog poslanstva koja se uputila ka
Krakovu, a poslanike - s velikašem Vilemom Kostkom od Postupica na
čelu - bacio u tamnicu, opljačkao do gole kože i prodao
Luksemburškom, koji ih je oslobodio tek nakon oštre Jagelove note i
medijacije Zaviše Crnog od Garbova. Opreznost je, dakle, bila
opravdana. Ukoliko bi ih uhvatili Raćibožani, ne bi im pomogle ni note,
ni medijacije, završili bi na omčama bez imalo prenemaganja.
Išli su. Bedrih je piljio u Rejnevana, Rejnevan je nerado piljio u
Bedriha. Nije to izgledalo kao početak lepog prijateljstva.

Bedrih od Stražnjica je, kako se pričalo, poticao od vladika, ali od

onih siromašnijih. Pre revolucije je navodno bio klerik. Iako nije
izgledao starije od Rejnevana i verovatno nije bio stariji, imao je iza
sebe dug i šarolik borbeni put. Stao je na stranu revolucije odmah
nakon njenog izbijanja, ponesen, kao i mnogi, talasom euforije. Godine
1421, kao taboritski propovednik i emisar, podigao je husitsku buru u
Moravskoj, do tada vernoj Luksemburškom. Njegovo delo i tvorevina
bio je moravski Novi Tabor u Uherskom Ostrohu, poznat uglavnom po
napadima na manastire i paljenju crkava, obično zajedno s
duhovnicima. Nakon nekoliko bojeva s Mađarima Luksemburškog, kad
je počelo da se uzburkava, Bedrih je ostavio Moravsku Moravljanima i
vratio se u Češku, gde se priključio orebitima, a zatim Ziškinom
Manjem Taboru. Posle Ziškine smrti povezao se s Prokopom Velikim,
kojem je služio kao ađutant za specijalne zadatke. Prestao je da se
bakće propovedanjem, obrijao je apostolsku bradu zajedno s brkovima,
promenivši se u mladića spoljašnjosti kao da je sišao pravo sa svetih
ikona. Ko ga nije znao, mogao je nasesti.
- Rejnevane.
- Šta?
- Moramo da porazgovaramo.
- Verovatno je krajnje vreme. Vidiš, meni je ova situacija mrska do
krajnje mere. I jednostavno mi je svega preko glave. Prokop mi je
naredio da idem u Šleziju, naredbu sam poslušno izvršio. Kao što se
može videti, napravio sam grešku. Trebalo je da odbijem, bez obzira na
posledice. A sada sam ovde, đavo će ga znati zašto. Zbog ispita? Kao
instrument provokacije? Ili njen predmet? Ili samo zbog...
- Već sam ti kazao - oštro ga prekinu Bedrih - da nikako nije samo.
Ideja s neočekivanom promenom trase bila je moja. Prokop ti veruje.
Uostalom, što se tiče misije u Šleziju nije imao izbora. Idemo da se
sretnemo i pregovaramo sa... Sa određenim osobama. Štaviše, važnim
osobama. Te persone su postavile uslov, čudan i iznenađujući uslov:
zahtevale su da baš ti, Rajnmar od Bjelave, lično učestvuješ u susretima
i pregovorima. Ne pitaj me zbog čega. Ne znam zbog čega. A možda ti
znaš?
- Ne znam. Verovao ili ne, za mene je to jednako čudno i
iznenađujuće. Toliko da mogu da nanjušim tvoju sledeću podvalu. Jer ti
mi ionako još uvek ne veruješ.
Bedrih od Stražnjica oštro je zaustavio konja.
- Imam predlog - reče ispravivši se u sedlu. - Nezavisno od svega,
sklopimo primirje, barem samo za vreme ove misije. Zašli smo u samo
središte neprijateljskog tabora. Loše ćemo završiti ako ne budemo
verovali jedan drugom, ako ne budemo solidarni, obazrivi i solidarno
spremni na uzajamnu odbranu naših zadnjica ukoliko bi do toga došlo.
Šta kažeš? Hoćeš li mi stegnuti ruku?
- Hoću. Ali od ovog časa među nama je iskrenost, Bedrih.
- Iskrenost, Rejnevane.

Sutradan su prošli gradić Kšanovice i stigli do sela Bojanov,

znamenitog po nedovršenoj zgradi konventa, filijali manastira
raćiboških dominikanki. Od Raćiboža ih je, kako je Bedrih izračunao,
delila neka milja.
- Podsećam vas - okupi ekipu i otpoče savetovanje - da smo trgovci
iz Pruske, iz Elblonga, bili smo u Mađarskoj, upravo se vraćamo odatle.
Deprimirani smo jer su nas kod Odri zaustavili husiti i pokrali. Držimo
se te verzije u slučaju nečega. Rejnevan i Šarlej govore nemački, znam.
A ti, gorostase? Koji si ti, ko si?
- Govorim svim ljudskim jezicima. Pored toga, zvučim kao cimbal i
odzvanjam kao bakar. A zovem se Samson. Stoga mi se obraćaj po
imenu, komandante.
 •

U daljini su već videli zidine i kule Raćiboža, najpre su, čak ne

došavši još do podgrađa, prošli crkvicu, groblje i gubilište koje je
ukrašavalo vrh ravnog brda. Na poprečnoj gredi, na laganom vetru,
njihalo se nekoliko tela različitog stepena raspadanja.
- Vešaju ih čak i u Velikoj nedelji - primeti Šarlej. - Znači da ima
potražnje. Znači da hvataju.
- Sada svuda hvataju - Bedrih sleže ramenima. - Posle lanjskog
pohoda svuda vide husite. Psihoza straha.
- Pohod - primeti Rejnevan - nije ni okrznuo raćibošku kneževinu.
Oni nisu ni videli husite.
- A je l’ neko video đavola? A svi ga se boje.
Prešli su kroz podgrađe obavijeno dimom, gde se orilo od glasova
različitih životinja i odjeka poslova kojima su se ljudi obično bavili radi
zarade. Kod Nikoline kapije sedelo je dobrih četvrt stotine prosjaka
koji su pod ritama demonstrirali zagnojene patrljke i čireve. Bedrih im
je bacio nekoliko bakrenjaka kako bi prividi i maske bili verodostojniji:
ulazili su u grad kao trgovci, a među trgovcima je bilo popularno davati
milostinju, donirati i tome slično isticanje.
- Ovde se razdvajamo - izjavi kad su napustili teren pred kapijom i
našli se pored manastira dominikanki. - Pretpostavljam da znate
Raćibož. Ovo je Devojačka ulica; idući pravo, stići ćete do trga i
Odranske ulice, koja vodi ka kapiji istog naziva. Tamo je gostionica
poznata kao Mlinska vaga. Tamo ćete se zaustaviti i sačekati nas.
Odnosno mene i Rejnevana.
- A vi ćete se - Šarlej zaškilji - u međuvremenu uputiti na drugu
adresu. Koju, ako mogu da znam?
- U suštini, možeš - Bedrihovo lice nije ni zadrhtalo. - Ali vredi li?
Ako nešto, pu-pu, pođe naopako, mogu da pitaju za tu adresu. Onda je
bolje ako možete da se zaštitite neznanjem.
- Ako nešto, pu-pu, pođe naopako - demerit reče spokojno - možda
ćemo morati da izvučemo vaše guzice iz klopke. Znanje se tada može
pokazati kao pomoćno. Za razliku od neznanja.
Propovednik je kratko ćutao grickajući usnu.
- Na trgu - reče konačno. - Istočna strana, ugao Duge. Kuća Kod
zlatne krune.

•
 Nije moglo biti govora o grešci, zgrada na istočnoj strani trga, na
uglu Duge ulice, na frontu je bila ukrašena raskošnim reljefom na
kojem je bila predstavljena zlatna kruna među biljnim motivima. Vrata
skrivena pod tremom podsećala su na kapiju tvrđave, isto su morali
dugo da lupaju ne bi li dočekali reakciju. Bedrih je lupao i tiho psovao.
Rejnevan se osvrtao, tražeći pogledom moguće pratioce. Konačno su
im otvorili, saslušali ih, sproveli, uveli. Rejnevan je čak uzdahnuo od
čuđenja. Unutrašnjost u kojoj su se našli bila je istovetna kao ona
vroclavska u kojoj je u februaru preuzimao depozit od Ota Besa,
identična u bezmalo svakom detalju, uključujući gdanjski nameštaj,
kamin i veliku mapu na suprotnom zidu. Činovnik koji je boravio u
poznatoj unutrašnjosti takođe je izgledao poznato. I ne čudi, zato što je
to bio taj isti činovnik.
- Dobro došli, gospodo, u lep i bogat grad Raćibož - činovnik
kompanije Fuger podiže se iza stola i dade im znak da sednu. -
Gospodin Bedrih od Stražnjica, rekao bih?
- Dabome - potvrdi propovednik. - A ovo je...
- Rajnmar fon Bjelau vel Hagenau - prekinu ga činovnik sa osmehom.
- Već sam imao to zadovoljstvo. Rad sam što vas vidim, što mogu da
konstatujem da ste čitavi izašli iz raznoraznih neprijatnosti kakve su
vas nedavno snašle. A vas, milostivi gospodine iz Stražnjica, molim da
prenesete hejtmanu Prokopu Velikom da me je obradovao prizor
gospodina Rajnmara.
- Učiniću to - odgovori Bedrih s kamenim licem.
- Moraš, naime, da znaš, Rajnmare - sa činovnikovih usta nije
nestajao smešak - da je tvoje prisustvo ovde svojevrstan ispit. Test
poverenja. Hejtman Prokop je odlučio da kompaniju Fuger stavi na
probu. Kompanija, koja nikad ne ostaje dužna, na probu je stavila
hejtmana Prokopa. Konstatujem da su probe prošle neobično uspešno.
Za sve.
- Predlažem da pređemo na stvar - kiselo reče Bedrih. - Vreme leti.
- Onda da štedimo - složi se činovnik - vreme i reči. Vreme je novac,
a verbis ut nummis utendum est. A ionako treba da pričamo o novcu. Rat
je na pomolu, a nervus bellipecunia. Prema tome, slušam, gospodine od
Stražnjica. Kakva su očekivanja hejtmana Prokopa, čelnog izvršioca
vojske Tabora, u vezi s pekunijom? Koju sumu je Tabor obračunao za
svoje potrebe? Koja suma će vas zadovoljiti?
- Sto hiljada kopa praških groša.
Činovnik je pogladio glatko obrijanu bradu.
 - Prilično. Kazaću ovako: mnogo.
- Hejtman Prokop predlaže da kompanija to tretira kao investiciju.
- Rat - odgovori činovnik - nije baš sigurna stvar da bi se u njega
ulagao tako veliki kapital nadajući se budućoj koristi. Takva investicija
ni iz moralnih i etičkih razloga ne ulazi u igru. Kompanija Fuger, poput
Cezarove žene, mora da brine o svom imidžu i ugledu. Ostaje nam,
dakle, pozajmica. Kredit na poverenje. Daćemo vam kredit, isplatićete
ga... recimo za tri godine. Naravno, s procentom. Procenat će, razume
se, biti visok. Ali bezgotovinski.
- To znači - Bedrih podiže obrve - bez gotovine?
- Da, upravo to znači. Bezgotovinski, to jest bez gotovine. Dati kredit
isplatićete prema nominalnoj vrednosti. A procenat u vidu usluga.
- Kakvih?
- Najkasnije za godinu dana - poče činovnik Fugera nakon kraće
napete tišine - krenućete u veliki pohod na Saksoniju. To nalaže
ekonomska, politička i vojna situacija. Pohod će uglavnom imati
pljačkaški karakter, ali ništa manje važni neće biti njegovi
drugorazredni ciljevi: izvoz revolucije, propaganda i sejanje straha, kao
i uništavanje ekonomike neprijatelja, lomljenje njegovog morala i
osujećivanje planova sledećeg krstaškog pohoda na Češku.
Bedrih nije komentarisao, lice mu nije ni zadrhtalo. Ali oči su mnogo
toga govorile.
- S obzirom na razmeru poduhvata - nastavi činovnik - Tabor će
stupiti u savez sa Siročićima i Pragom. Kao što je lako pretpostaviti,
zaći ćete duboko u Saksoniju, preko Rudnih gora, dolinom Labe ćete
krenuti ka Drezdenu i Majsenu. I tamo ćete početi otplatu kamate od
kredita koji će vam dati kompanija. Obavljanjem usluga. Da li imaš
probleme s pamćenjem, gospodine od Stražnjica?
- Nemam.
- Dobro je. Prva usluga: uništićete fabriku stakla u Glashiteu.
- Aba. Da pogodim, pripada konkurenciji?
- Ne pogađajte, gos’n Bedrih, ovo nije kviz znanja. Niti neka druga
pučka zabava sličnog karaktera. Da nastavim: u Langefeldu je rudnik
gvožđa. Uništićete kotač i dolap koji služe za odvodnjavanje, bušilice,
kade za ispiranje, drobilice i stupe za drobljenje otkopane rude,
maljeve...
- Samo malo. Još jednom. Šta treba da uništimo?
- Sve - činovnik kompanije Fuger osmehnu se samo usnama.
- Shvatam.
 - U okviru daljih usluga - činovnikov glas bio je hladan i ravnodušan
- srušićete okno rudnika u Hermsdorfu, kladivo, topionicu i sva plitka
ognjišta. Uništićete rudnik srebra u Marijenbergu. Rudnik uglja u
Frajtalu. I rudnik kalaja u Altenbergu. Hoćete li zapamtiti?
- Naravno.
- Odlično. Ukoliko Tabor pristane na uslove, sto hiljada kopa groša
biće vam isporučeno tokom meseca. To je sve, gospodine od Stražnjica.
Molim vas da prenesete hejtmanu Prokopu moje izraze poštovanja. A
gospodina Fon Bjelaua ću zamoliti da ostane. Imam nekoliko reći za
njega. Privatno.
Bedrih se poklonio i mrzovoljno pogledao Rejnevana. I izašao.
- Tvoje stvari u Vroclavu ne stoje baš najbolje - poče činovnik čim su
ostali u četiri oka. - Znam da si polagao nade u altaristu zvanog otac
Felicijan. To su uzaludne nade. Altarista ti neće pomoći, on sam je upao
u probleme iz kojih se neće tako lako iskobeljati. Bilo kakav kontakt s
njim sada apsolutno nije preporučljiv. Apsolutno nisu preporučljive ni
vizite u Vroclavu. U njegovoj široko shvaćenoj okolini.
- Da li je Felicijan saznao nešto o...
- Ne - prekinu ga činovnik. - Ni on ni niko drugi.
- Šta je s mojim prijateljima? Da li su bezbedni? Mogu li biti spokojan
kad su oni u pitanju?
- Niko - odgovori činovnik - ne može biti bezbedan u ovim
vremenima. A luksuz spokoja ne mogu sebi priuštiti ni najimućniji na
ovom svetu. Mogu samo da te obavestim da Grabiš Hempel, zvani
Alberdings, nije u Vroclavu, nestao je, otišao, mesto boravka je
nepoznato. A apotekara Cibulku niko ne dovodi u vezu s tobom. I neće
dovesti. Što se toga tiče, uzdaj se u kompaniju.
- Hvala. Još nešto: u februaru me je iz ruku vroclavskih stražara
spasla... žena. Znate li možda nešto o njoj?
Činovnik se osmehnuo.
- Žena je, Rajnmare, prolazna stvar. Kompaniju Fuger interesuju
samo esencijalna pitanja.

Bedrih nije čekao Kod krune, otišao je. Rejnevan je bio sam na
raćiboškom trgu.
Za razliku od glasnog podgrađa, koje je kipelo od aktivnosti, Raćibož
je unutar zidina bio tih i nekako ugasnuo. Rejnevan, budući da nije
često tu boravio, nije znao da li je grad oduvek bio takav ili se na žitelje
prenosila teška atmosfera Velike nedelje. Pored parohijske Crkve
Uspenja, pored koje je upravo prolazio, okupljala se masa koja je išla na
misu, ali vernike nije sazivalo zvono: bio je Veliki četvrtak, zvona u
hramovima su zanemela, bila su zamenjena drvenim klepetušama, koje
su užasno i zloslutno kloparale.
Rejnevan se uputio baš ka parohiji, ali je najednom skrenuo u pravcu
većnice. Bio je nemiran, svaki čas se osvrtao preko ramena uveravajući
se da li ga prate. Krivac za to bio je činovnik Fugera, koji je vrlo
kategorično savetovao opreznost i sugerisao povratak drugom trasom,
najbolje uz upotrebu čarobnjačkog amuleta pantaleona. Ali Rejnevan
više nije imao pantaleon, artefakt za maskiranje je izgleda ostao u
Vroclavu, u apoteci Kod mandragore. Pred kraj boravka u Vroclavu,
plašeći se nuspojava nošenja amuleta štetnih po zdravlje, Rejnevan ga
je stavio u senik i nije ga koristio. Sigurno je zbog toga bio uhvaćen.
Sada je radije hteo da bude preterano obazriv. Umesto da ide pravo
kod drugova u Mlinsku vagu, zametao je trag. Zašao je u dupke punu
tržnicu sukna, zaustavio se kraj klupe sarača, gde je bila najveća gužva.
Budno je posmatrao prolaznike. Nijedan nije izgledao kao uhoda.
Odahnuo je.
I umalo se nije udavio kad ga je neko iznenada pljesnuo po ramenu.
- Hvaljen Isus - reče Lukaš Božičko. - Dobro došao u Šleziju,
Rejnevane. Gde si to bio toliko dugo?

- Ne teraj me da čekam - požuri ga Božičko. - Kakve informacije imaš

za mene?
U mračnom dvorištu u koje je dovukao Rejnevana smrdelo je na
kiseli kupus. Povraćku. I mačju mokraću.
- Hajde, hajde - uznemiri se Poljak. - Pokaži da si koristan.
- Ako si uspeo da me nađeš ovde - Rejnevan se nasloni leđima na zid
- onda raspolažeš mnogo boljim informacijama nego ja. Ono što ja
znam neće ti doneti korist. Jer ne znam ništa.
- Tvoja Juta - Božičko kao da ga nije čuo - u našoj kustodiji uživa pun
luksuz, hranu i smeštaj, živi u toplom, čistom i otmenom, kao da je kod
mame, štaviše bolje joj je, jer ima zanimljivije društvo. Taj luksuz košta,
trošimo novac na njega. Hajde, uveri me da ne bacamo te pare kroz
prozor.
 - Ništa ne znam. Nemam šta da vam kažem.
- Razočaravaš me.
- Zao mi je.
- Tek će ti biti žao - siknu Božičko. - Misliš da sam idiot? Pronašao
sam te ovde budući da, kao što si tačno naslutio, raspolažem
informacijama. Znam da si blizak Prokopu, blizak Hornu, blizak
Bedrihu od Stražnjica, blizak Koributoviču. Sigurno si nešto čuo, nešto
video, bio svedok nečega ili učesnik u tome. Ratni planovi, političke
zamisli, savezi i unije, načini dobijanja finansijskih sredstava. Sigurno
znaš nešto.
- Ništa ne znam.
Božičko je topotom oterao mačku koja se mazila oko čizama.
- Postoje dve mogućnosti - kaza. - Prva: lažeš. Druga: ti si budala i
mlakonja. U oba slučaja ispada da si nepodoban, obe eventualnosti te
eliminišu kao vrednog saradnika. To nije dobro za tebe, a još gore je za
tvoju Jutu. Lako je možemo lišiti luksuza koji sada ima. A ugodnost
pretvoriti u neugodnost. Toliko neugodnu da može biti bolna.
- Zakleo si se da joj nećete nauditi! Kršiš zakletvu!
- Tuži me sudu.
- Znam - odbrusi Rejnevan - nešto što vas može zainteresovati.
Ukoliko vas zanima budućnost sveta.
- Govori.
- Godine 1431, verovatno u februaru mesecu, umreće papa Martin V.
Četiri nedelje pre Uskrsa konklava će za papu proglasiti Gabrijela
Kondulmera, kardinala iz Sijene, koji se u Malahijinom proročanstvu
pojavljuje kao Lupa, coelestina, nebeska vučica. Pre nego što se to
dogodi, umreće Vitold, veliki knez Litve. Umreće kao knez, neće mu biti
data kraljevska kruna, intrige Luksemburškog neće imati efekta. Smrt
Vladislava Jagela, kralja Poljske, nastupiće leta gospodnjeg 1434,
krajem maja ili početkom juna. Zigmunt Koributovič će nadživeti oba
strica.
- Od koga imaš te informacije?
- Hoćeš li poverovati ako kažem da su od jedne čarobnice i od
jednog duha sa onog sveta?
Oterana mačka je mjaukala. Božičko je nekoliko trenutaka
odmeravao Rejnevana pronicljivim pogledom.
- Poverovaću - odgovori konačno. - Odakle bi ako ne sa onog sveta ili
od magije? Znam nešto o tome, i ja sam sledbenik tajnih znanja kao i ti.
To nije sramota, pa ipak su tri maga, a ne neko drugi, prvi dočekali
Isusa u Vitlejemu, prinevši mu smirnu, tamjan i zlato. Hvala na
informacijama, iskoristi ćemo ih bez ikakvog dubiuma. Ali to je
premalo. Svakako premalo. Hoću da znam...
Zastao je, ispravio se, podigao glavu, gestom naložio Rejnevanu da
ćuti. Rejnevan je napregnuo sluh, ali nije čuo ništa osim mačjeg
mjaukanja, žamor u obližnjoj tržnici sukna i lupu drvenih klepetuša iz
Crkve Uspenja. Onjušio je, jer mu se činilo da je u smradu dvorišta
iznenada osetio slab miris ružmarina.
- Šta je, Božičko?
Lukaš Božičko, umesto da odgovori, ščepao je Rejnevana za rukav i
snažno ga trznuo. Rejnevan je izgubio ravnotežu, pokušao da se uhvati
za stub, a umesto stuba, uhvatio je čoveka. Kompletno nevidljiv u
mraku i okretan kao senka, čovek ga je silovito odgurnuo; pre no što je
pao, zapazio je blesak oštrice, video kako se Božičko baca na čoveka.
Sečivo je zaškripalo po zidu, razlegao se odjek udarca, a odmah potom i
besna psovka, drugi udarac, posle njega lupa i tresak polomljenih
dasaka. Nešto je sevnulo snagom munje, obasjavši dvorište na
trenutak, vazduh je zacvileo, jak miris ozona i terpentina otkrio je
goetijsku magiju. Rejnevan nije imao nameru da čeka i proverava ko je
bacio zaklinjalicu. Digao se sa zemlje, skočio na hrpu drva, preskočio
ogradu i preko susednog dvorišta se bacio prema kapiji. Bio je brz, ali
ne dovoljno. Neko mu je žustro skočio na leđa i prevrnuo ga,
prignječivši ga uza zemlju.
- Polako - mekan i melodičan ženski glas promumla mu u uvo. -
Polako, Rejnevane.
Poslušao je. Stisak je popustio. Žena, koja je govorila altom i
neuhvatljivo mirisala na ružmarin, pomogla mu je da ustane.
- Inkvizitor je pobegao, nažalost - reče ona, jedva vidljiva u mraku. -
Baš šteta. Da smo ga uhvatili, možda bismo uspeli da izvučemo iz njega
gde drže mladu Apoldu.
- Sumnjam... - on savlada zgranutost i otpor suvog grla. - Sumnjam
da bismo uspeli.
- Možda s pravom sumnjaš - složi se alt. - Ali makar sam ga dobrano
zaplašila. I dva puta sam ga tresnula, i to pošteno, jer imam bokser pod
rukavicom. Ala su mu zubi zazvonili! Morao je da upotrebi magiju kako
bi pobegao, smrdljivi mag...
- I sada će se iskaliti na Juti.
- Neće to učiniti. A neko vreme će se bojati da tebe maltretira.
- Ko si ti?
 - Ne tako brzo, ne tako brzo - u uzbudljivo moduliranom glasu začu
se podsmeh. - Ja sam poštena devojka, imam principe. Coitus najranije
na trećem sastanku, ispovesti, priznanja i drugi vidovi poveravanja na
četvrtom ili još kasnije. Stoga piano, momče, piano. Dovoljno je da znaš
da sam na tvojoj strani.
- Spasla si me u Vroclavu...
- Pa rekla sam. Ja sam na tvojoj strani. Brinem da ti se ništa loše ne
dogodi. U okviru te brige hoću da ti pomognem da povratiš voljenu. S
tim ciljem predlažem sastanak u Stšegomu.
- Kada?
- Trećeg dana meseca tamuza. U Crkvenoj ulici, blizu škole i zgrade
komandorije jovanovaca. Budući da nisam skroz sigurna kako ćeš
iskalkulisati datum, naredna tri dana ću svraćati tamo. Ukoliko ti je
verenica zaista bitna, prilagodi se terminu.
- Zašto baš Stšegom?
- Taj grad mi je blizak.
- Zašto mi pomažeš?
- Imam interes u tome.
- Kakav?
- Danas - reče ruzmarinov alt - ovakav: uskoro će te jedan tvoj
poznanik pitati za savet. Stoji pred odlukom, dvoumi se. Postaraj se da
prestane da se dvoumi. Učvrsti ga u mišljenju da je prva pomisao bila
dobra i da pravilno postupa.
- Ne razumem.
- Razumećeš. Zdravo, vraćaj se drugovima. Pa, zašto još stojiš tu?
- Otkrij mi samo jedno...
- Rejnevane!
- Jesi li čovek? Normalna... hmmm... ljudska žena?
- U vezi s tim - odgovori mu iz mraka ironično kikotanje - mišljenja
su podeljena. A stavovi različiti.

Sutradan, na Veliki petak, u rano i tužno jutro, napustili su Raćibož.

Ispitavši ga o cilju i trasi putovanja, Bedrih je spomenuo nešto o
krakovskom drumu koji vodi na istok, ali nikoga ipak nije začudilo kada
su, ostavivši most na Odri s desne strane, krenuli na sever, levom
obalom, a na raskršću, na koje su uskoro stigli, umesto glavnog puta ka
Nisi, Bedrih je, ne rekavši ni reci, izabrao manje prometan put. Koji je
vodio ka Kozlama.
Rejnevan nije ni reč spomenuo drugovima o događajima od
prethodne večeri.
Propovednik je požurkivao, stoga su jahali brzo i još pre zalaska
sunca ugledali gradske kule. Rejnevan je već ranije naslutio koji je to
grad, onda kad su, ne došavši u Kozle, oštro skrenuli na zapad, u šume,
znao je kuda su se - i kod koga - uputili. A ukoliko je imao bilo kakve
sumnje, raspršio ih je prizor svite vitezova koji su im izlazili u susret.
Poznavao je vitezove, sećao se njihovih imena i grbova. Pravđic.
Nječuja. A na čelu...
- Pomaže bog! - zaustavivši konja, pozdravi ih Kših od Košćeleca iz
porodice Ogonjčik. - Pomaže bog, gospodo. Rad sam vas videti,
gospodine Rejnevane. Dobro došli u Glogovek. Požurimo. Knez Boiko
čeka. Hitno vas iščekuje.

Pogled sa zidina glogovečkog zamka pružao je potpunu sliku

uništenja i poraza, koje je, kao rezultat prošlogodišnjeg pohoda,
spoznala i iskusila Glogovia Minor, doskorašnji biser šleske arhitekture.
Vodeno predgrađe, smešteno preko reke Ozobloge, jednostavno je
iščezlo, bilo je teško zamisliti da su na crnoj kori ižarene zemlje nekad
stajale nekakve građevine. Slična sudbina zadesila je Zamačko
predgrađe, nekada puno sveta i buke. Na Kozlesko predgrađe se polako
vraćao život, ali i tu su se mogli videti jasni tragovi požara koji su
divljali pre godinu dana, u petak pred Laetare nedelju Anno Domini
1428, kada su, poharavši najpre manastir pavlina u Mohovu, udarili
odredi Tabora: Česi Jana Zmrzlika od Svojšina i Poljaci Dopka Puhale.
Nisu tada prodrli samo u predgrađa, prisetio se Rejnevan. Kapije su
razvaljene, zidine forsirane, Zmrzlik i Puhala probili su se u grad,
koljući i paleći požare od kojih se Glogovek ni dan-danas nije oporavio.
Zgrade na trgu bile su crne od čađi i gari, južni deo grada, okolina
kolegijate Svetog Vartolomeja, predstavljao je, uprkos konstantnoj
rekonstrukciji, ruinu. Sama kolegijata izvukla je deblji kraj, ozbiljno je
nastradao franjevački manastir.
- Depresivan prizor, zar ne, Rejnevane? - Knez Bolko Vološek nasloni
se laktovima na zid. - A svakako ti je poznato da je grad ionako imao
sreće. Kad sam se onda, u martu, dogovorio s vama, Prokop je
zaustavio paljenje i naredio da se oslobode žitelji uzeti u ropstvo.
Oslobođeni su se prihvatili obnove, samo zahvaljujući tome naziv
Glogovek nije nestao s mape Šlezije. A potrajaće malo dok se na mapu
vrate Prudnjik, Bjala i Čižovice.
- Neću dozvoliti da još gradova podeli sudbinu Prudnjika i Bjale -
nastavi knez. - Glogovek je preživeo zahvaljujući savezu s vama
husitima. Koji sam sklopio po tvom savetu, Rajnmare, kamarade i
druže s praškog univerziteta. Sećam se toga. Zato sam insistirao da se
sada nađeš u sastavu Prokopovog poslanstva. Porazgovarajmo o tome,
ali u odajama, uz vino. Uz veliku količinu vina. Pogled na ova zgarišta
redovno u meni budi silnu želju da se naroljam do besvesti.

- Čuo sam - Vološek zanjiha mađarsko vino u putiru - da su u

Vroclavu bacili kletvu na tebe. Dobro došao onda u bratstvo! Sada ne
samo što smo kamaradi, studenti s praškog Karolinuma, već smo
obojica anatemisani. Meni su to, razume se, prilepili zbog dogovora s
vama. I zbog toga što sam onda onom svešteniku razlupao lobanju
močugom. Ali meni se fućka za njihove anateme. Mogu da me proklinju
do sudnjeg dana, boli me baš. Mene će, kamarade, manja braća ionako
pompezno sahraniti u obnovljenom glogovečkom konventu, u kripti,
pevaće mi nad sandukom, moliće se, paliće sveće i tamjan. Biće
potpuna pompa i parada, majku mu, ne znam da li ce toliku čast ukazati
biskupu kad otegne papke, što nam, uzgred, Bože, daj što pre. Čudi te
odakle to znam, to o svojoj sahrani? Imam vrača na usluzi, brate,
sortiariusa i čarobnjaka.21 On je, doduše, malo tako više sitan
čarobnjak, hvata kokoške i patke, vadi iznutrice, iz iznutrica čita
budućnost. Ali mora se priznati, precizno čita.
- I on je, taj haruspik, tebi prorokovao takav paradni pogreb? Da
pogodim: pod stare dane? Posle srećnog života? U slavi i bogatstvu? Da
pogodim: bogato mu plaćaš? Obezbeđuješ egzistenciju njegovoj
porodici, rođacima i poznanicima?
- Džabe me ismevaš - sveštenik se natmuri. - Prorok mi nije
prorokovao radi koristi niti radi laskanja. Zato što se nije dvoumio da
mi takođe prorekne stvari za koje umalo nisam naredio da ga konjima
vuku. Predskazao mi je... A, šta to tebe briga! Uostalom, biće šta biti
mora. Sudbina se ne može promeniti.
- Ali sudbinom se može upravljati.
- Iskreno govoreći, na to i računam - prizna Vološek. - Volšebnik mi
je, naravno, iz pačje utrobe pročitao dug i prosperitetan život, posle
njega smrt u slavi i poštovanju i veličanstven pogreb. Ali neću valjda
zbog toga zaspati na lovorikama, neću skrštenih ruku čekati na tu
prorokovanu sreću. Hoću da upravljam sudbinom. Svet stoji na
raskršću, to i sam dobro znaš. Šlezija se isto zatekla na raskršću.
Otprilike znam šta hoću da učinim, već sam gotovo doneo odluku. Ali
sam prvo hteo s tobom da se vidim, kamarade. Zato sam zahtevao da
budeš u poslanstvu. Verujem ti.
Rejnevan je gucnuo mađarsko, nije komentarisao.
- Pre tačno godinu dana - nastavi Vološek - na Stradunji, kad su na
vrbama kao danas cvetale rese, pričao si mi o revoluciji. O kolima
istorije koja u punoj brzini brišu pred sobom staro kako bi napravila
mesto za novo. Savetovao si mi da se priključim pobednicima, budući
da se pobeđenima teško piše, a pobednike čekaju slava, vlast i moć.
Pokazivao si mi miraže.
- Prošlo je godinu dana. Velika je subota, sutra je Uskrs. Došao je
Bedrih od Stražnjica, Prokopov poslanik. S ponudom, s konkretnom
propozicijom. Hoću da znam je li to poštena igra, Rejnevane. Treba li da
sklopim savez s Prokopom i Koributovičem?
Bolko Vološek, gospodar Glogoveka, naslednik opolske kneževine,
Pjast od Pjastova, upiljio se pronicljivo u Rejnevana.
Rejnevan nije skrenuo pogled.
- Ukoliko sklopim savez s Taborom - sveštenik ozbiljno upita - hoću
li sesti u kola istorije ili ću zakoračiti u provaliju? Šta je to novo koje
dolazi i o kojem se mašta? Raj? Ili apokalipsa koja će najaviti: „Teško
pobednicima jednako kao i pobeđenima”? Treba li da stupim u savez s
Prokopom i Bedrihom, s njihovom idejom, s njihovom verom? Stavi
ruku na srce, Rajnmare, pogledaj me u oči. I odgovori mi kao prijatelju,
kao kamaradu s faksa, odgovori jednom rečju: da ili ne? Držim dah.

Uskršnja nedelja je od rane zore suncem, prolećnom toplotom i

pesmom ptica pozdravila Glogovek. Zazvonila su zvona, krenula je
uskršnja procesija.

Surrexit Dominus, surrexit vere

Et apparuit Simoni
Alleluia, alleluia!
 Procesiju je vodio gvardijan minorita, a ujedno i kaptolski lektor. Iza
njega su koračala ostala manja braća. Iza njih vitezovi - sudeći po
grbovima, uglavnom poljski. Iza njih patricijat, meštani, trgovci.
Malobrojni koji su ostali u uništenom gradu lišenom značaja.

Advenisti desiderabilis,
quem expectabamus in tenebris,
ut educeres hac node vinculatos de claustris.
Te nostra vocabant suspiria,
te larga requirebant lamenta...
Alleluia!22

Procesija je stigla do franjevačkog manastira. Vološek je hotimice

izabrao mesto. Trebalo je da pogled na porazbijane, čađave, ali
većinom preživele zidine nosi poruku. Trebalo je da podseti na to
kome su i čemu zidine mogle da zahvale na tome što i dalje stoje.
Iz svite je istupio herold odeven u tabard sa znakom zlatnog
opolskog orla. Sačekavši da utihnu šuškanje i žagor i u potpunosti
zavlada tišina, herold je razvio pergament načičkan pečatima.
- In nomine Sancte et Individue Trinitatis, amen - gromko pročita. -
Nos Boleslaus filius Boleslae, Dei gratia dominus Glogovie et dux futurus
Oppoliensis, significamus praesentibus litteris nostris, quorum interest,
universis et singulis.
- Daje se na znanje da radi očuvanja mira zavetujemo svoje zemlje i
podanike i zaklinjemo se na savezništvo, bratstvo po oružju i veri sa
zajednicom Tabora i svim saveznicima Tabora. Zaklinjemo se da ćemo
verno stajati rame uz rame s Taborom i da ćemo se zajednički boriti za
mir i stabilizaciju, odnosno zajednički napadati druge, protivne
stabilizaciji.
Franjevački gvardijan postao je bled, pobeleo je kao pokojnikov
pokrov, slično su izgledali ostali monasi i duhovnici. Premda ih je knez
pripremio na ono što je trebalo da sledi, šok ih nije zaobišao.
- Kao nagradu i radi kompenzacije za ovaj savez, Taboru darujemo
naše zemlje i gradove, navedene u aneksu, uz izuzetak onih koje sebi
garantujemo. U zamenu za to, Tabor nam obećava zemlje i gradove
navedene u aneksu, koji su danas u tuđim rukama, a koje ćemo mi u
borbi za mir oduzeti od sadašnjih vlasnika.
- Factum est - dovrši herold - in Dominica Resurrectionis Anno
Domini MCCCCXXIX ad laudem Omnipotentis Dei amen.
 Čak ni šuškanje nije poremetio tišinu.
Iz svite je istupio knez Boleslav Vološek, sin Boleslava, unuk
Boleslava, praunuk Boleslava, Pjast od Pjastova. Bio je pod punim
oklopom, zbog zlatnog lanca na grudima i okovratnika od hermelina
izgledao je kao kralj. S njegove desne strane stajao je maršal dvora,
takođe pod punim oklopom, iza njega senešal, pored njega kneževi
gosti, poljski vitezovi, jedan Lelivita, drugi Kornič. S kneževe leve
strane stajao je bledi franjevački gvardijan. Pozadi je koračao barjaktar
s barjakom sa orlom.
Pre nego što je počeo, herold je ponovo sačekao tišinu.
- Daje se na znanje svima zajedno i svakome ponaosob da radi
jačanja saveza s Taborom primamo svetu pričest na Hristov način, to
jest u oba vida, sub utraque specie, ali nikoga ne primoravajući na takav
pričest i garantujući slobodu obreda. Zaklinjemo se takođe u četiri
člana koja su proglasili i prihvatili slobodni ljudi u Češkom kraljevstvu.
Herold je odstupio. Vološek je zakoračio napred, senešal i opat
ostali su pozadi. Iz svite se promolio Bedrih od Stražnjica, kojeg je do
neprepoznatljivosti promenila crna sutana zategnuta pojasom.
Husitski propovednik držao je patenu i zlatan, lepo graviran putir.
Vološek je podigao desnu ruku.
- Zaklinjem se da će u kneževini koja mi je od Boga slobodno data
bezbedno i bez prepreka biti širena reč božja. Da će telo i krv Gospoda
Isusa biti deljeni vernicima i u vidu hleba i u vidu vina po propisima
Pisma i učenju Spasitelja. Da će papskim sveštenicima biti oduzeta
svetovna vlast nad bogatstvom i ovozemaljskim blagom i da će im
ovozemaljsko blago i bogatstvo biti uskraćeno, budući da ih ometa da
žive, veruju i uče onako kako je to činio Hrist sa svojim apostolima. Da
će svi smrtni gresi i javni prestupi protiv božjeg prava biti kažnjavani.
Tako mi Bog pomogao i sveti krst.
Završivši, knez je kleknuo. Bedrih se približio, dao svešteniku
patenu s hostijom, a zatim putir s vinom. Potom je oberučke uzdigao
sud.
- Fiat voluntas Tua!
- Amin! - odgovoriše okupljeni.
Vološek je ustao, škripeći oklopom.
- Obavljeno - okrenu se ka onima koji su stajali najbliže. - Hajde da
nešto konačno pojedemo. I popijemo.

•
 Gozba se odvila kod franjevaca, u refektorijumu. Zidovi su bili
obeleženi mozaikom pukotina, a unutrašnjost je i dalje vonjala na
paljevinu. Ali monasi su insistirali da ugoste kneza, dok su svi znali
zbog čega. Prešavši na putir i češku veru, Vološek nije skrivao nameru
da iz Glogoveka otera sveštenike, prelate i kaptolske kanonike. Manja
braća su računala da će im dozvoliti da ostanu.
Franjevački kuvari su nadmašili sami sebe u kulinarskom
majstorstvu. Na stolu su se šepurile četiri ogromne pečene divlje
svinje, svaka nafilovana svinjetinom i kobasicama. Četiri jelena. Osam
srna, dvanaest prasića, dvanaest tetreba, gomila šunki, slanina,
krvavica i polutki sušenih gusaka. Celinu je upotpunjavalo obilje
kuglofa, torti, medenjaka i kolača. Sredinu stola zauzimao je ispečen
ceo vo s pozlaćenim rogovima, ukrašen inskripcijama napravljenim od
slanine. Jedna je glasila: O IESU, SPECULUM CLARITATIS AETERNAE.
Druga, teško ulizička: DEI GRATIA DUX BOLKO HUIUS LOCI
BENEFACTOR.
Impozantna je bila i ponuda pića: četiri bureta kiparskog vina,
exemplum četiri godišnja doba. Dvanaest, kao meseci u godini, balona
mađarskog i italijanskog vina. Mnoštvo - nisu imali volju da broje, ali
sigurno pedeset dva komada, isto koliko nedelja - krčaga moldavskih i
mađarskih vina, vrčeva medovine i boca slavne kaunaske medovine od
lipovca.
Četrdeset dana posta učinilo je svoje. Izdržavši s teškim naporom
Pater Noster i Benedic Domine, koje je očitao bledi gvardijan, ispošćeni
gozbenici bacili su se na jelo i piće kao što se jastreb baca na šljuku, kao
što se Karlo Martel kod Poatjea bacio na Arape, kao što se labud bacio
na Ledu, a kritski bik na Pasifaju prerušenu u kravu. Sto, koji je na
početku izgledao kao cornu copiae, nepresušno izobilje roga koze
Amalteje, ubrzo je postajao pust, prizor oglodanih kostiju sve više je
podsećao na raskopano groblje.
Knez Bolko Vološek raskopčao je dugmad na vamsu. I podrignuo.
Otegnuto i gospodski.
- Prosjački red se - reče - potrudio. Premda sam ja snosio troškove
da ih ne bi potpuno uništio. Monasima i popovima predstoje loša
vremena. Sve ću ih naglavačke rasterati. Jeste li primetili gvardijana,
kako mu je bleda faca, kako sedi tamo sav kiseo? Kako bulji u zid kao da
je tamo video mene, tekel, fares?23 Na kraju krajeva, franjevaca mi je
čak žao, jer su to dobra braća, sve sami Poljaci i Česi, verni principima
sveca iz Asizija. Lečili su bolesne, pomagali sirotinju, gde je beda, gde je
poraz, gde je nesreća, uvek su bili tamo gde je bilo potrebno. Zato će mi
biti žao da ih oteram. Ali šta ćeš, oteraću ih. Dolazi novo, velike
promene, revolucija, poslednji će biti prvi i vice versa. Nevini će patiti
isto koliko i krivci. Jer dolazi novo, a kakvo je to novo ako ne počne od
toga da ispraši dupe starom? Jesam li u pravu, Rejnevane? Istina, brate
Bedrih?
- A vi ste, dakle - reče jedan od poljskih gostiju, Lelivita - prezbiter
Bedrih od Stražnjica.
- Ja sam - potvrdi Bedrih prestavši na trenutak da čačka zube. - A vi
ste Spitek Leliva od Melština, sin krakovskog vojvode. A vi ste,
gospodine, Mikolaj Kornjič Sjestšenjec, benđinski burggrof. Kao što
vidite, poznata su mi ne samo vaša imena i grbovi već i vaši položaji.
Dozvolite da se i ja predstavim svojim položajem. Kao rezultat danas
sklopljenog saveza i zajedničkih dejstava, uskoro će čitava Gornja
Šlezija biti zauzeta, pripadaće Taboru, Zigmuntu Koributoviču i ovde
prisutnom knezu Boleslavu. A ja ću imati položaj i titulu directora,
glavnog izvršioca ogranaka Tabora u Šleziji.
Vološek, novopečeni sledbenik Husovog učenja, oprezno se osvrnuo
unaokolo, proverivši da li mu pijanstvo ostalih gozbenika dozvoljava
da govori slobodno.
- Kao što vidite, već smo - reče Poljacima - podelili među sobom
Gornju Šleziju. Koribut će dobiti Gljivice, Bedrihovi taboriti Njemču i
sve što tamo otmu biskupu. Opolska kneževina, razume se, isto mora
imati koristi. I to velike koristi. Hoću namislovsku zemlju, Klučbork,
Ribnjik i Pščinu. I polovinu Bitoma, onu koju danas drži onaj jebeni
krstaš Konrad Beli, najmlađi biskupov brat. Granični stubovi će, kako
mi je obećano, biti pomereni u korist pobednika. Zato hajde da
pobeđujemo i pomeramo!
- Možda sutra - usprotivi se Mikolaj Kornjič Sjestšenjec. - Jer sam se
toliko najeo i napio da ne mogu ni da ustanem.
- A prekosutra krećemo na put - izjavi Spitek od Melština. - Zar ne,
gospodine Bedrih? Gospodine Rejnevane? Ionako treba zajedno da
putujemo.
Rejnevan je pogledao u Bedriha, upitno podigao obrve. Propovednik
je uzdahnuo.
- Krenućemo natrag do Raćiboža - reče. - A odatle na krakovski
drum.
- Krakovski drum, kažeš. Znači u Poljsku?
- Videćemo.
 - Ti si, Rejnevane, i dalje sumoran - primeti Vološek, već jako crven
od vina. - Uskrs je, dan božjeg vaskrsnuća. Proleće, promena u prirodi,
promena u politici, dolazi novo, prolazi staro, lux perpetua obasjava
mrak, dobro pobeđuje, zlo beži, moć drhti od straha. Anđeli se raduju,
pevaju ispod nebesa, Gloria, Gloria in excelsis, hrtica se oštenila, a
najlepša dvorska dama kneževe supruge konačno je pristala na seks.
Ukratko, raduje se telo, raduje se duša, radujte se tandem svi zajedno,
raduj se i ti, Rejnevane. Ma raduj se, dovraga! Pij, nazdravljam ti. I
govori šta te muči, brate s faksa.
Rejnevan je kazao šta ga muči.
- Inkvizicija ti je otela devojku? - knez namršti obrve. - Gžegož
Hejnče je spao na otmicu? Da ne poveruješ. Da je to bio biskup Konrad,
taj ni od čega ne preza... Ali Gregorijus? Naš kamarad s Karolinuma? Eh,
vremena se menjaju, ljudi takođe. Slušaj, brate, ti si mene podržao,
pomogao mi pri odluci. Zato ću ti ja pomoći. Imam izvore informacija,
imam svoje ljude, biskup bi se začudio kad bi znao koliko su mu bliski,
začudio bi se i Hejnče. Juta de Apolda, kažeš? Narediću da naćule uši na
to ime. Na kraju će neko naići na trag, ipak se ništa ne može sakriti na
duge staze, dobro kaže poslovica: Quicquid nix celat, soils calor omne
revelat.24
- Živa istina - potvrdi Bedrih od Stražnjice sa čudnim osmehom.

Polasci u zoru već su postali tradicija misije, pa ni ovog puta nije

bilo drugačije. Pre nego što se sunce pošteno uzdiglo iznad magle, već
su daleko za sobom ostavili Glogovek i hitro se kretali ka istoku.
Uskoro su stigli na raskršće.
- Bedrih? Kuda sad? - upita demerit s nevinim izrazom lica.
- Ka Raćibožu. A odande krakovskim drumom u Zator. Pa rekao sam.
- Znamo šta si rekao juče. Pitam kuda idemo danas.
- Ne preteruj, Šarleju.
Išli su, dakle, ka Raćibožu, ka krakovskom drumu. U odredu
brojnijem za dvojicu poljskih vitezova i njihove štitonoše. A proleće se
unaokolo valjano razigralo.
- Milostivi Rejnevane.
- Slušam vas, gospodine od Melština.
- Vi ste Nemac...
- Nisam Nemac. Ja sam Šlezanin.
 - Niste Čeh - sumira Spitek. - Šta vas onda privlači u husitizmu?
Kako je došlo do toga da ste stali na njihovu stranu?
- U toku je bila borba dobra i zla. Kad je došlo vreme da se bira, kad
sam morao da biram, izabrao sam dobro.
- Morao? Ipak ste mogli da se ne angažujete ni na jednoj strani.
- Biti neutralan u borbi dobra i zla znači opredeliti se za stranu zla.
- Slušaj dobro, Mikolaju - Spitek od Melština se obrati drugom
vitezu. - Slušaj šta govori.
- Da, slušam - potvrdi Sjestšenjec. - Ali slušam i glasine. A priča se da
petljaš s magijom, gospodine od Bjelave. Da si čarobnjak.
- Niko drugi - Rejnevan spokojno odgovori - do tri maga prvi su
dočekali Isusa u Vitlejemu. Prinevši mu smirnu, tamjan i zlato.
- Kaži to inkviziciji.
- Inkvizicija to zna.
- Možda da - ubaci se Spitek od Melština - promenimo temu?

- Dosta smelo ste podelili Gornju Šleziju među sobom - ironično

proceni Sjestšenjec. - Smelo, hrabro i široke ruke. Tabor, Vološek,
Koributovič, sve unapred podeljeno. A gde je interes poljske krune?
- Toliko vam je bitan taj interes? - upita Bedrih s ništa manjom
ironijom. - Baš toliko brinete o njemu?
- Teško će se realizovati vaše zamisli ukoliko ih Poljska ne podrži.
Hoćete li podržati poljske interese?
- Teško je reći - složi se Bedrih. - Zato što je s Poljskom isti problem
kao i obično: ne zna se šta i ko su poljski interesi. Jagelo? Jagelovi
sinovi? Sonka Holšanska? Vitold? Biskup Zbišek Olesnjicki? Safranjeci?
U Poljskoj svako ko je na vlasti ima sopstvene, privatne interese i
sopstveni interes uvek naziva dobrom otadžbine, tako je kod vas
oduvek bilo i zauvek će biti. Pitate, gospodine Kornjiču, gde je interes
poljske krune. A ja pitam na čiji konkretno interes mislite.
Sjestšenjec je frknuo, trgnuo vodice pastuva.
- Gospodine Bedrih! Pa mi smo samo izaslanici u službi uglednih
persona, eskorta državnika od značaja. Naš posao je da budemo
eskorta. O zaista važnim stvarima državnici idu da raspravljaju s
državnicima.
- To što se dogodilo u Lučku - odgovori Bedrih - nije poznato samo
državnicima. I ne vide samo državnici šta se sada zbiva u Poljskoj.
Biskup Olesnjicki proganja poljske husite, gura Jagela u krstaški pohod
na Češku. Vitold samo što se nije krunisao za kralja Litve...
- Neće doći do tog krunisanja - ubaci se Rejnevan. - Možete mi
verovati.
- Naravno da neće - Sjestšenjec ga pronicljivo pogleda. - Papa neće
dozvoliti. A možda ste nešto drugo imali na umu?
- Nije imao - Bedrih ga uveri umesto Rejnevana. - A ja, uvažena
gospodo, i dalje ne znam u čije ime te uzvišene persone idu u Češku, a
kojima mi idemo u susret ka Zatoru. I kojima treba da poslužimo kao
eskorta.
- Idu u ime Poljskog kraljevstva - Spitek od Melština nabra tamne
obrve. - To imam da vam kažem. Možete da pričate šta hoćete, Poljska
je jedna, njeno dobro je iznad svega. Ako je to s kraljevima, kneževima,
biskupima - dobro. A ako bude potrebe - biće i bez kraljeva i biskupa.
- Bez? - Bedrih se osmehnu krajičkom usta. - To kao da je signal za
bunt, gospodine Melštinski. Bunt vam je na pameti?
- Ne, ne bunt. Konfederacija. Štit, sklonište, hram naše zlatne
slobode.25 Privilegija našeg viteštva. Da bi se zaustavio loš smer opšte
stvari ili prekoračenje vlasti, bilo kraljevske, bilo crkvene, da bi se
održao poredak u kraljevstvu s lošom upravom, sa usporenim
napretkom ili čak guranim u propast, potrebne su rapidne mere.
Odvažne. Ratne. Jer postoji zlo koje dolazi do krajnosti, koje
neizostavno iziskuje hitan lek, koje bilo kako bilo treba zaceliti. Bilo
kako bilo. Makar i mačem.
- To je zvučalo ozbiljno.
- Znam.

- Gospodo - Šarlej se uspravi na stremenima. - Preko rečice je

pščinska zemlja.
- Moramo biti oprezni - reče Bedrih. - Ovde aktivno love husite i
njihove saveznike. Pščinska udovica bogato plaća za uhvaćene.
- Ona je još udovica? - začudi se Sjestšenjec. - Pričalo se da se udala
za Pšemka Opavskog.
- Pšemko je - potvrdi propovednik - razmatrao ženidbu. Prvo,
brakom sa udovicom pripojio bi pščinsku zemlju Opavi. Drugo, udovica
je veličanstven primerak žene, doduše ne baš mlade, ali zdrave i
strastvene Litavke. Ko zna, možda se stari Pšemko upravo toga
uplašio, da se neće pokazati u krevetu? Dovoljno je reći da je uzeo za
ženu neku Bosanku, a udovica je ostala udovica u Pščini. Ali glasine su
toliko uporno kružile da su je mnogi već videli kao Pšemkovu ženu. A
pošto je i Bosanka pukim slučajem Helena, onda neki i brkaju.
- Helena od Pščine je - uveri se Rejnevan - rođena sestra Zigmunta
Koributa?
- Dabome - potvrdi Spitek. - Kći Dmitrija Koributa Algirdasa.
Bratanica kralja Jagela.
- Bratanica ili ne - preseče ga Bedrih - trebalo bi da je se čuvamo kao
đavola. Hajde, na konje. Što se brže budemo udaljili od Pščine, to bolje.
- Izvući ćemo se - Šarlej coknu na vranca. - Dosad nam je išlo kao po
loju.
Izbaksuzirao je.

- Gospodine - povika jedan od Moravljana postavljenih na stražari

iza plota krčme gde su stali da nahrane konje. - Gospodine! Neko ide!
- Naoružani! - objavi drugi. - S tucetom konja...
- Na gomilu, oružje nagotovs - naredi Bedrih. - Ostanite mirni,
možda će proći.
Sjestšenjec je otkačio sa sedla teški nadžak i zavukao dršku pozadi
za pojas. Spitek je privukao rukohvat mača bliže ruci, ali je kaputom
zaklonio oružje. Moravljani su užurbano odvezivali konje sa ograde.
Samson je zatvorio vrata krčme i naslonio se na njih.
Šarlej je uhvatio Rejnevana za rame.
- Uzmi ovo.
Oružje koje mu je dao bio je samostrel. Lovački, s lepo ukrašenim
ležištem. Sa čeličnim lukom, ali ipak lagan. Napet nemačkom zategom,
krivajnim zupčanikom.
Na drumu su zatoptala kopita, konj je zarzao, u špaliru krivih vrba
ukazao se odred od trinaest vojnika koji su koračali u pravcu Pščine.
- Hoće li proći - promumla Bedrih - ili neće?
Nisu prošli. Skrenuli su u dvorište. Odmah se moglo proceniti da to
nisu obični knehti, garderoba i oružje odavali su najamnike. Rejnevan
je zapazio da vode zarobljenika. Pored jednog konja, na užetu koje je
spajalo vezane ruke sa oblukom sedla, sitnim kasom trčao je čovek.
Komandant izvidnice, brka mršavog lica, Ijutitim pogledom
odmerio je Bedriha i ekipu. Čovek kojeg su vodili pored konja okrenuo
je glavu. A Rejnevan je mimovoljno otvorio usta.
Zarobljenik je bio Bruno Šiling. Crni jahač, renegat, dezerter iz Čete
smrti.
Smesta je prepoznao Rejnevana. U očima mu je sevnuo blesak, rđav
blesak, lice se stegnulo i zgrčilo u grimasu koju Rejnevan nije ranije
video kod njega, nijednom, ni za vreme putovanja sa Olze, ni tokom
šest dana saslušavanja u Sovinjecu. Smesta je shvatio šta je ta grimasa
označavala.
- To su husiti! - dreknu Šiling cimajući uže. - Oni! Ovi ljudi! To su
husiti! Češki špijuni! Hej! Zar ne čujete šta govorim?
- Šta? - nabusito upita komandant izvidnice. - Šta kažeš?
- To su husitski špijuni! - Šiling se čak zapljuva. - Znam, jer ih
poznajem! Mene ste zarobili iako sam nevin! A ovi su pravi zločinci!
Uhapsite ih! Bacite ih u okove!
Spitek od Melština je pobledeo i stegnuo zube, Sjestšenjecova ruka
momentalno je posegnula za rukohvat. Bedrih je pogledom dao signal
svojim Moravljanima. Šarlej je skinuo kapu i istupio.
- E to vam je pravi mutivoda - reče veselo. - Ulovili ste kriminalca s
dugačkim jezikom, gospodo vojnici, nema šta! Da bi branio sopstvenu
kožu, hoće druge da ocrni. Ma izbičujte ga tamo u Pščini, gospodo
oficiri, ne štedite udarce na takvom tipu! Nek zna kako prolaze
klevetnici!
- A vi - zareza brka - koji ste?
- Mi smo trgovci iz Elblonga - mirno izjavi Bedrih od Stražnjica. -
Vraćamo se iz Mađarske...
- Vi ste trgovci kao što smo mi monahinje.
- Kunem se...
- Laže! - dreknu Šiling. - On je husit!
- Začepi gubicu - reče brka. - A vi ćete, gospodo, ipak da izvolite poći
s nama u Pščinu, a tamo će rukovodstvo već razabrati koji ste vi,
trgovci ili kvazitrgovci. Pecolde, Mladota, sjašite, pretresite im bisage i
košare. I oduzmite im oružje.
- Gospodine komandante - Bedrih blago odmače skute kaputa i
značajno potapša punu kesu okačenu za pojas - možda da se nekako
dogovorimo?
Brka dovede konja bliže, pogleda u njih odozgo. Potom iskrivi
mršavu facu u prezriv osmeh.
- U Pščini - procedi - bolje plaćaju za jeretike. A pošto daješ mito,
onda si sigurno jeretik. Ideš u okove. A tvoja mizerna kesa će ionako
biti naša.
- Bog vidi - propovednik slegnu ramenima - da ja ovo nisam hteo.
- Šta nisi hteo?
- Ovo.
Bedrih je zgrabio pružen samostrel, vesto primakao kundak obrazu.
Zaštektala je tetiva, izbliza ispaljena strela pokosila je brku s konja.
- Udri!
Spitek od Melština udario je mačem jednog vojnika, Sjestšenjec je
skočio na ostale, naizmenično sekući i udarajući mačem i nadžakom.
Najamnici su s vriskom skočili na njih, naginjući koplja i vitlajući
sekirama. Trojica su pala s konja, pogođeni strelama iz samostrela
Moravljana i poljskih štitonoša, četvrti, kog je ustrelio Šarlej, pljusnuo
je u kaljugu. Ostali su se bacili na njih borbeno urlajući. I tada je Samson
udario.
Div je zgrabio klupu napravljenu od prepolovljenog debla kao da
uopšte nije imala težinu, premda je imala. I kao što je kiklop Polifem
bacao kamenje u Odisejev brod, tako je Samson Medić bacio klupu na
pščinske najamnike na konjima. S boljim efektom nego Polifem.
Napravivši strašan pogrom među ljudima i životinjama.
Spretno se izvukavši iz boja, Rejnevan se bacio ka Šilingu. I ugledao
nešto neverovatno.
Renegat se uhvatio za sedlo konjanika koji ga je vodio i svukao ga na
zemlju. Konjanik, veliki momak, nije dao da ga prevrne, odgurnuo je
Šilinga i napao ga nožem. Šiling je izbegao udarac blagim okretom i
naginjanjem korpusa, energičnim pokretom pleća presavio je
vojnikovu ruku i silno isturio ramena napred zabivši napadaču
sopstveni nož u grlo. Munjevito je presekao užad na zglobovima o
sekiru obešenu o sedlo, skočio na sedlo i podigao konja u galop.
I pobegao bi da nije bilo lovačkog samostrela s nemačkim dizalom,
izrađenog u Nirnbergu, izvezenog u Krakov, prevezenog u Moravsku, u
Odre, gde ga je Šarlej nabavio od poljskog švercera oružjem za sasvim
pristojnu cenu od četiri mađarska dukata. Rejnevan je oslonio ležište o
plot, polako naciljao i opalio. Konj je, pogođen strelom u zadnjicu,
zanjištao i divljački se ritnuo, Šiling je izleteo iz sedla kao iz topa i
uleteo u gomilu vlažne piljevine. Rejnevan je dotrčao do njega s nožem
izvučenim iz korica. Renegat je skočio kao mačka i sevnuo svojom
oštricom. Sudarili su se u seriji poteza, zamaha i udaraca.
Šiling je neočekivano udario u napadu, doskočio, raširenim prstima
na levoj ruci ciljajući u oči. Rejnevan je spasao vid u eskivaži sklonivši
glavu, odskočio je pred širokim udarcem. Drugi udarac parirao je
oštricom tako da su varnice poletele. Šiling ga je šutnuo, istovremeno
udarivši nožem odozgo. Rejnevan je stigao da se zakloni, ali to je bila
finta. Renegat je obrnuo nož u ruci i ubo ga u butinu. Kad ga je trgnuo
bol, Rejnevan se na tren izgubio. Šilingu je to bilo dovoljno. Vešto se
okrenuo i tresnuo ga po ramenu.
- U februaru si se - zasikta pogrbljen - izvukao živ jer sam bio
bolestan. Ali sad sam ozdravio.
- Ubrzo ćeš se opet razboleti...
- Tad sam ti samo zasekao uvo. Sad ćeš iskrvariti kao svinja. Kao
tvoj brat.
Skočili su jedan na drugog udarajući i bodući. Rejnevan je parirao
gadan udarac, tresnuo Šilinga laktom u lice, ponovio pesnicom iz
okreta, šutnuo u kolenicu, okrenuo nož i zamahnuo odozgo iz sve
snage. Zapucketalo je, oštrica je ušla do balčaka. Renegat se trznuo,
odskočio. Pogledao je u rukohvat koji je štrčao iz ključne kosti. Zgrabio
ga je, jednim spretnim pokretom izvukao nož iz rane. I bacio iza sebe.
- Uopšte nije bolelo, ha-ha - reče veselo. - A sad ću ti utrobu prosuti.
Izvući ću iz tebe creva i obmotaću ti ih oko vrata. I tako ću te ostaviti.
Rejnevan se povukao, sapleo, pao. Šiling je skočio, trijumfalno
urlajući. Šarlej se pojavio kao iz zemlje i oštro ga zasekao falkionom po
stomaku. Renegat se zakašljao, pogledao u krv što je šikljala, podigao
nož. Šarlej ga je ubo još jednom, ovog puta u desno rame. Krv je šiknula
sežanj uvis. Šiling je pao na kolena, ali nož nije ispustio. Šarlej je udario
još jednom. I još jednom. Posle drugog puta renegat je pao. Posle trećeg
je potpuno prestao da se pomera.
- Terra sit ei levis - reče Bedrih prekrstivši se. - Nek mu je laka zemlja
i tako dalje. Bojim se i da pitam... Poznavali ste ga?
- Letimično poznanstvo - odgovori Šarlej obrisavši balčak.
- I već neaktuelno - doda Rejnevan. - Brišemo ga s liste poznanika.
Hvala ti, Šarleju. I moj brat ti zahvaljuje sa onog sveta.
- Bilo kako bilo - Bedrih napravi grimasu gledajući ozleđenu ruku -
taj poznanik, a ne neko drugi, ima na savesti pščinske ratnike čija
ovozemaljska tela upravo tonu u đubrivo. Da nije bilo njega, izvukli
bismo se bez tuče. A sada moramo da kidamo odavde, i to brzo.
Medikuse, možeš li da mi previješ ruku?
- Za trenutak - Rejnevan skinu gunj i košulju natopljenu krvlju. -
Izdrži još malo. Samo da uzmem iglu i konac. Moram da ušijem sebe na
nekoliko mesta.
 •

Jahali su ne žaleći konje. Rejnevan nije bio jedini koji je bio ušiven, a
koji se sada grčio na sedlu, siktao i psovao. Spitek od Melština zadobio
je blagu ranu u butinu u borbi s pščinskim najamnicima, jedan od
Moravljana dobio je u rebra, Sjestšenjecov štitonoša je vrlo jako dobio
po tintari. Ali svi su se ipak držali u sedlima. Jaukali su, stenjali, ali nisu
usporavali tempo.
- Bedrih? Kako tvoja ruka?
- Ništa strašno. Zamolio sam te da je previješ da ne bih krvlju
isflekao pantalone. To su mi nove pantalone.
- Jesi li već nekad bio ranjen? Gvožđem?
- Kod Breclava, dvadeset šeste, mađarskim kopljem u kolenicu.
Zašto pitaš?
- Onako.

- Šiling... - Rejnevan se odluči da pokrene sumorno pitanje. - Ukoliko

se Šiling ovde našao, onda to znači da je pobegao iz zatvora. A to može
da znači... Može da znači da Horn...
- Ne - demerit ga odmah prekinu. - Ne verujem. Horn ne bi dozvolio
da ga iznenadi. Uzgred...
- Moraćemo da proverimo - dovrši Rejnevan. - Svratićemo u
Sovinjec. Odmah nakon što se vratimo u Odre.
- To je uskoro - spokojno reče Samson Medić. - Tri, najviše četiri
dana.
- Samsone?
- Naš komandant je ponovo promenio pravac. Već sat vremena nas
vodi na jug. Pravo na Moravska vrata. Svakog trenutka ćemo ugledati
Skočov.
Rejnevan je veoma ružno opsovao.

- Tako je, priznajem - oštro napadnuti Bedrih nije ni trepnuo. -

Ciljano sam vas doveo u zabludu. Nikad nisam imao nameru da idem u
Zator.
- Još jedan test - zareža Rejnevan - moje odanosti? A? Znam da jeste!
 - Ako znaš, zašto onda pitaš?
U šumskoj močvari zarasloj u debeli sloj sočivice kreketale su
hiljade zagrljenih žaba.
- Mora se priznati - reče Šarlej - da umeš da deluješ na nerve, Bedrih.
U tom smislu imaš natprosečan talenat. Ovog puta ti je pošlo za rukom
da razbesniš čak i ovako smirenog čoveka kao što sam ja. I polomio bih
ti njušku dok si rekao keks da me nije sramota od stranaca.
- A ja sam se - procedi stranac Sjestšenjec - zbog vaših laži osetio
lično pogođenim. Na vašu sreću, gospodine Bedrih, brani vas duhovna
haljina. Inače bih vas naučio pameti na utabanoj zemlji. I namestio vam
kosti.
- Tamo, u Zatoru - vatreno se ubaci Spitek od Melština - čekaju
gospodin Safranjec i gospodin od Oporova! Trebalo je da ih uvedemo u
Moravsku i štitimo ih usput! Hetman Prokop je garantovao pratnju i
eskortu poljskim izaslanicima! Mi smo pak dali vitešku reč...
- Krakovski potkomornik - Bedrih prekrsti ruke na grudima - i
kraljevski vicekancelar već su na putu za Odre, sigurno će stići tamo
pre nas. Vode ih ljudi od poverenja, a obezbeđenje im nije potrebno.
Putevi su tamo bezbedni sad kad je Jan od Kravarža prešao na putir i
ujedinio se s Taborom. Zato dosta kokodakanja, gospodo. Na konje i na
put!
- Možda je kod vas Čeha - Mikolaj Kornjič Sjestšenjec zaškrguta
zubima - moderno da se proizvedeni vitezovi kljukaju lažima, guraju na
krivi put, a njihov govor naziva kokodakanjem. U Poljskoj to ne prolazi
nekažnjeno. Na vašu sreću, štiti vas...
- Šta me štiti? - dreknu Bedrih, već u sedlu. - Duhovna haljina? A gde
ti vidiš haljinu na meni? A i uostalom, dođavola s haljinom! Govorim ti
pravo u oči: sumnjao sam, nisam verovao nijednom od vas, nisam bio
siguran, morao sam da vas podvrgnem ispitu, sve. Shvataš li, Kornjiču?
I šta? Tvoja poljska čast je uvređena? Hoćeš da se biješ? Hoćeš
satisfakciju? Hajde! Ko od vas...
Nije završio. Samson Medić mu je prišao na kopljaničkom ždrepcu,
ščepao ga za okovratnik i pantalone, izvukao iz sedla, podigao ga dok
se drao i sa zamahom ga bacio u močvaru zaraslu u sočivicu. Pljusnulo
je, zasmrdelo, žabe su na tren utihnule.
Samson je usred potpune tišine sačekao da propovednik izroni,
zelen od biljaka i pljujući mulj.
- Ja sam - reče - osetio da je moja čast uvređena. To mi je dovoljno
kao satisfakcija.
Deseto poglavlje

u kojem ponovo posećujemo Vroclav u danima koji prethode

Uskrsu. Budući da se tamo zbiva mnogo toga o čemu bi zaista
bilo šteta ne ispričati.

Zorom je pala nagla kiša, sunce je, kad je izašlo, zapalilo bakarnozlatne
vatre na vroclavskim crkvama. Poput zlatnog runa, bleštao je krov nad
glavnim brodom u Svetoj Jelisaveti, kule bliznakinje Marije Magdalene
žarile su oči jakim odsjajem, bleštale su kupole i glavice Nikole,
Vojtjeha, Dorote, Jakova, Svetog duha, Marije na pesku, svih trideset
pet vroclavskih hramova. Nebeska svetlost odbijala se od mokrih
krovova grada, grada koji je, činilo se, već bio podjednako večan.
Melodično je zazvonilo zvono u Božjem telu. Vroclav se već
probudio, postalo je prometno oko Svidnjičke kapije.
Bio je dvadeset prvi mart Anno Domini 1429.
Gžegož Hejnče, inquisitor a sede apostolica za vroclavsku dijecezu,
ispravio se u sedlu i protegnuo se tako da su zakrckali zglobovi.
Lepo je opet biti kod kuće, pomislio je.

Zvono u Svetom Vikentiju počelo je da udara za Angelas. Jovanovci

su pognuli glave i prekrstili se. Biskup Konrad glavom je dao znak
slugama da napune putire. Prostranu kaptolsku salu olbinske opatije
ispunio je plemenit miris burgunca začinjenog cimetom, đumbirom i
ružmarinom.
Iz crkve je dopirala pesma monaha.
 Gratiam tuam, quaesumus, Domine,
mentibus nostris infunde:
ut qui, Angelo nuntiante,
Christi Fili tui incarnationem cognovimus...

- Tako je, dakle - biskup uzdiže putir - brandenburški kurprinc i

markgrof Jan odlučio da podrži Šleziju u boju protiv jeretičke Češke. I u
pomoć nam šalje četiristo teško naoružanih jovanovaca iz
markgrofovije. Ko bi to očekivao... Ipak Janov otac, elektor Fridrih
Hoencolern, nekako češće misli na Poljsku nego na Šleziju... Ah, dosta o
tome. Plemenit je to gest s markgrofove strane, dostojan da se za njega
popije. U zdravlje markgrofa Jana! I u vaše zdravlje!
Baltazar fon Sliben, Herrenmeister markgrofovije, uzvratio je
zdravicu. Koščati dlan pokriven modrim flekama drhtao mu je pod
teretom putira.
- Hospitalci Svetog Jovana Jerusalimskog - progovori nazalno - ne bi
smeli da ostanu pasivni pred opasnostima po veru i crkvu. Položili smo
zakletve i zakletve ćemo ispuniti. Mi, vitezovi brandenburškog okruga,
dičimo se svojom vernošću zakletvama i principima reda.
- Tako je - ponosno potvrdi Mikolaj fon Tirbah, komandor Svobnjice.
- Tako nam bog pomogao - isturivši vilicu, doda Hening de Alcaj,
brat Ditmara palog kod Niše.
- Pijmo onda, pijmo - ponagli ih Konrad. - Za propast husita!
- Za propast! - dreknu Hening de Alcaj. Biskup je znao da je njegov
drugi brat, Ditrih, pao kod Drahima. U borbi s Poljacima.
- Vaše vitezove će, majstore Baltazare - biskup se obrati Šlibenu -
tokom boravka u Vroclavu ugostiti Olbin, ovdašnja braća
premonstranti. A sve troškove ću ja pokriti, iz sopstvenog džepa. Kuda
ćete krenuti iz Vroclava?
- U Legnjicu. Kod kneza Ludvika.
- Dabome - Konrad se blago namršti. - Pa Ludvik Bžeski je
markgrofov šurak. Eh, iskreno se nadam da će se sada, imajući pod
komandom jovanovce iz Markgrofovije slavne po boju, knez Ludvik
pokazati većim ratništvom nego što je dosad. Zato što se u
dosadašnjim borbama s husitima i nije baš pokazao. Proslavio se samo
manevarskim ratom. Staje, naime, brzo povlačenje ako ne manevar? Ali
nemojmo više o neprijatnim stvarima. Nazdravlje vam!
- Kazaću vam vest - biskup obrisa usta, prošara pogledom - koja
samo što je stigla iz Francuske, zajedno sa ovim prvoklasnim bur-
guncem koji pijemo. Naime, u Sinonu, na dvoru kralja Šarla VII, pojavila
se seljanka iz Šampanje, obična devojka po imenu Zana, mističarka, a
možda i vračara, pošto je potpuno omađijala i opčinila kralja. Kazala je
da su je glasovi svetaca s neba nazvali izbaviteljkom Francuske, bičem
božjim protiv engleskih agresora. I znate šta? Povukla je za sobom i
tromog kralja i sve vitezove, a čak i običan narod. Proglasivši je La
Pucelle, Devicom, svi pod njenim barjakom jurišaju na Orlean, a
Englezima koji drže grad pod opsadom već se tresu gaće.
- Tako nešto - Baltazar fon Sliben nabra obrve - ne priliči devi. To je
neko pomodarstvo, francusko pomodarstvo. U vašem dvorcu smo,
biskupe, na Tumskom ostrovu, u dvorištu, isto videli jednu takvu, u
muškom odelu, na konju i s kopljem. A deva ne bi smela odevati muško
odelo. Taj običaj je protivan Bogu. Bogohulan.
- A ja vama kažem - ispravi se biskup - da cilj opravdava sredstva. I
da ne uviđate važnost simbola. Možeš da pokidaš grlo vičući o časti, o
otadžbini, o veri i crkvi, neće ni trepnuti, baš ih briga za prazne priče.
Ali daj im simbol, bilo kakav, i bez oklevanja će krenuti za njim. Takav
simbol više znači nego četa vojske. Zato, ko zna, možda ću i ja potražiti
takvu Zanu kod nas, u Šleziji. Prozvaću je Čednom, naučiću je o
glasovima s neba, naložiću joj da propoveda gluposti i da huška na
husite, navući ću joj oklop, daću joj barjak... Možda će uspeti.
- Ali ne valja tako - strogo ponovi veliki majstor. - Muško odelo na
devi je greh, obest, razvratna provokacija i bogohuljenje. Treba
spaljivati deve koje nose muška odela, koje su uvrtele da mogu biti
jednake muškarcima. Takve treba spaljivati!
- Naravno - frknu Konrad. - Naravno da treba! Ali kad odrade svoje i
više ne budu potrebne.

Dvadeset dva groša od biskupa, Grajcarek je još jednom sabrao

stružući prstima po površini stola u mračnom uglu kafane Kod modrog
šarana. Od žene koja je mirisala na ružmarin - trideset. Od inkvizicije
dvanaest, malo, majku mu, škrte te popine... Od Fugera dvadeset.
Oduzevši troškove, ostaje nekih pedeset. A treba da dam i ženi za život,
četvoro dece, u vražju mater, peto na putu. Bože, kad će ta žena
konačno početi da ide kod čarobnica s trudnoćom? Mogu da odvojim
najviše četrdeset. Malo. I dalje je premalo da zajedno sa šurakom
kupim mlin na Vidavi od viteza Vernera Panevica. Vitez Panevic,
dabogda ga zbog dranja đavoli pržili u paklu, traži za mlin osamdeset
pet grivni...
Treba više da radim. I aktivnije. A postaje opasno. Inkvizitor Hejnče
se vratio u Vroclav, nadoknađivaće zaostatke, iza Svetog Vojtjeha već
slažu lomače. Grad vrvi od agenata. Kučera fon Hunt njuška i prati.
Biskup je postao sumnjivo drag... Kao da nešto sumnja...
I Grelenort. Grelenort me je dva puta čudno pogledao.
Iza leđa je nešto zašuškalo. Grajcarek se stresao i poskočio,
posegnuvši za nožem i istovremeno namestivši prste za magijsku
reakciju. To je samo pacov. Samo pacov.

Konrad od Olesnjice te večeri nije bio sam u svojim odajama,

Zidarčac je to znao, naslućivao je koga će zateći. Glasina o novoj
biskupovoj ljubavnici brzo se proširila Vroclavom, brzo je i prestala da
bude glasina i postala i te kako oficijelna vest. Sedamnaestogodišnja
Klaudina Haunoldovna nije bila prva varoška kćerka koja je biskupu
zapala za oko i zbog tog padanja bila carnaliter copulata. Ali Klaudina je
ipak bila prva prema kojoj se patricijat poneo onako kako mu dolikuje.
Naime, na skorojevićki način. U biskupovu rezidenciju stigla je
oficijelna delegacija vroclavskih patricija. Kako bi za Klaudininu
čednost zatražili finansijsku nadoknadu. Ne trepnuvši, biskup je platio.
Svi su bili zadovoljni.
Zvanično plaćena Klaudina, kćerka imućnih Haunolda, sedela je na
turskom tabureu pored biskupa, radeći ono što i obično - a to znači
prejedajući se kandiranim voćem i zračeći šarmom. Blistavu zlatnu
kosu raspustila je kao udata žena i svaki čas je isturala atraktivno
poprsje, veoma dobro vidljivo u dubokom dekolteu. Kad god bi
stavljala kandirano voće među krmezne usne, zastajala je u tom
pokretu dovoljno dugo da bi mogla da se divi prstenju koje je dobila od
biskupa.
- Zdravo, Birkarte.
- Nek bog čuva vašu preuzvišenost.
Klaudina Haunoldovna udelila mu je dug safiran pogled i prizor
skupe čizmice ispod ruba haljine. Zidarčac je znao da se pored nje
bezbrižno može govoriti o svemu. Izvanrednu lepotu i natprosečne
telesne vrednosti priroda je kod Klaudine izbalansirala nedostacima.
Uglavnom u mozgu.
 Biskup je gucnuo iz putira. Uprkos sitnim satima, bio je, kako je
izgledalo, sasvim trezan. U poslednje vreme se to sve češće dešavalo.
Zidarčac je notirao sebi u sećanje da prvom prilikom uhvati
biskupovog lekara i primora ga da prizna. Mogao je to, naime, biti
simptom bolesti. Ili njena posledica.
- Šta ima kod tebe, Birkarte? Da nisi skoro slučajno imao... nekakvu
avanturu?
- Avanturu? Ne.
Klaudina je uštinula biskupa za butinu. Konrad je ispružio ruku i
počeškao je po vratu kao mačku.
- Nešto - podiže pogled - nisam stigao da te ispitam. Tvoje ljude,
znaš na koga mislim, husiti su izmasakrirali kod Vjelislava. Koliko će
potrajati dok ne uspeš da vrbuješ nove? Kada se to može očekivati?
- Što je radost više neočekivana, to je veća - ironično će Zidarčac. -
Zato očekuj smelo, dok ti duša ne napusti telo.
Klaudina se grleno zasmejala, ali biskup nije bio raspoložen.
- Mani me se sa šalama! - zareža. - Vidi ti šaljivdžiju! Tvoji jahači su
mi hitno potrebni, hoću da ih imam na usluzi! Zato mi govori kad te
pitam!
- Pax, oče - Zidarčac se namršti. - Ne besni, to nije zdravo. Vino, žene,
pesma, a uz to ljutnja. Još će te udariti šlog. Odmah će nekog Poljaka
proglasiti biskupom. A što se tiče odgovora, ipak bih više voleo inter
nos.
Biskup je gestom naložio Klaudini da ustane, a pljeskom u okruglu
zadnjicu dao joj do znanja da se udalji. Devojka je frknula, napućila
krmezne usne, obojicu odmerila ljutim pogledom, uzela iz činije šaku
suvog voća i otišla zanimljivo njišući kukovima.
- U ovom trenutku - reče Zidarčac kad su ostali bez svedoka - imam
jahača za svaku uslugu. Nekoliko u Sensenbergu, iz stare garde. Ovde, u
Vroclavu, već sam stigao da vrbujem petnaestak novih.
- Potvrđuju se glasine - biskup pogleda u njega ispod spuštenih
kapaka. - O tome da ih mamiš crnom magijom, da lete ka tebi kao ove
leptiriće ka plamenu. Žalio se Hajn fon Cirne, komandant najamnika, da
mu dezertiraju iz odreda, a sve lupež do lupeža. Ali jovanovci? I majstor
fon Sliben se žalio.
- Znam da ti je hitno, oče. Zato i ne probiram, uzimam šta mogu,
gandžija i haš’iš odradiće posao. Ko se još žalio na mene?
- Ulrik Pak, gospodar Klenpine - u Konradovom glasu zazvučala je
sprdnja. - Ali zbog druge stvari. Ne mogu da te prepoznam, sine. Ti i
gospođica?
- Pusti to, biskupe. A Paka umiri.
- Već sam to učinio. I nisam morao specijalno da se trudim. Da se
vratim ad rem: dakle, imaš spremne ljude. Moći će da mi obezbede
sigurnost? Da me štite? Ukoliko bi, uprkos tvom mišljenju, Rajnmar od
Bjelave ipak planirao atentat na mene?
- Rajnmar od Bjelave ne planira atentat. Ukoliko su ti, dakle, samo
moji ljudi potrebni...
- Nisu samo oni - prekinu ga biskup.
Ćutali su neko vreme. Iz damskih odaja dopirali su lajanje
italijanskog psa i melodičan glas Haunoldovne dok psovkama obasipa
sluškinje.
- Došlo je neizvesno i rđavo vreme - Konrad od Olesnjice prekinu
tišinu. - A najgore nam tek predstoji. Bilo je dovoljno nekoliko
jeretičkih napada da potresu Šleziju. Ljudi su postali nestalni, u lošim
vremenima spremni da zaborave na dekalog, na vrednosti, na čast, na
obaveze, na zakletve. Slabi ljudi zaboravljaju na saveze, a najslabiji
počinju da vide spas u paktu sa đavolom. Prestaju da se sećaju šta je
zakon, šta je društveni poredak, šta je amor patriae. Padaju duhom.
Zaboravljaju na Boga. Na to što su Bogu dužni. Ma, na stranu Bog, oni se
usuđuju da zaborave na to što su meni dužni.
- Takve ćemo ljude, sine - nastavi nakon kratkog ćutanja - morati da
vratimo s rđavog puta. Da im udelimo lekciju iz patriotizma. A ako to
ne bude dovoljno, moraćemo...
- Da ih uklonimo iz ove doline plača - dovrši Zidarčac - bacivši
krivicu na demone ili husitske teroriste. To se da srediti, biskupe.
Samo kaži i daj naređenje.
- Takvog te volim, Birkarte - uzdahnu biskup. - Baš takvog.
- Znam.
Ćutali su obojica.
- Terorizam je - biskup uzdahnu još jednom - koristan. Koliko samo
stvari rešava. Kako bismo izašli na kraj sa svime bez njega? Koga
bismo za sve okrivili, na šta bismo sve svalili? Vero, kad terorizam ne bi
postojao, trebalo bi ga izmisliti.
- Molim lepo - Zidarčac se osmehnu. - Isto razmišljamo, čak
koristimo identične reci. A ti me i dalje ne prihvataš, oče.

•
 Dok su tako sedeli za jednim stolom, prejedajući se štukom u aspiku
žutom od šafrana, niko, apsolutno niko ne bi rekao da su rođena braća.
Ali unatoč prividima, bili su rođena braća. Stariji, Konrad, biskup
Vroclava, izgledao je kao pravi Pjast, snažan, rumen i jedar sibarit.
Duga brada i blago upali obrazi činili su Konrada Kantnera, kneza
Olesnjice, više sličnim eremitu.
- Samo muke - ponovi Konrad Kantner segnuvši ka činiji po još
jedno parče štuke - imam zbog te dece što sam ih napravio. Ništa,
samo muke.
- Znam - biskup se nakašlja, otegnuto pročisti grlo i ispljunu kost. -
Znam kako je to, brate. Znam taj bol.
- Mojoj Aneški se - Kantner se pravio da ne razume - bliži petnaesti.
Kao što znaš, naumio sam da je dam za Kaspara Slika, verujem da će
balavac daleko dogurati, kancelarijska glava. Dobra prilika.
Luksemburški mi je obećao taj matrimonium, sve je već bilo
ugovoreno. A danas, čujem, Sliku nudi kćerku grofa Bertolda od
Heneberga. Prokleti lažov. Taj čovek reč istine u životu nije rekao!
- Istina - biskup obliza prste. - Zato se ne bih tangirao. Smatram,
naime, da naš milostivi kralj upravo ima na umu da, radi trenutne
koristi, laže i vuče za nos grofa Bertolda. Ništa to nije. Videćeš, silno
ćemo se mi napiti na svadbi Agnješke i Slika.26
- Daće bog - Kantner cugnu iz putira, nakašlja se. - Ali to nije sve.
Pazi’ palo mi je na pamet da spojim svog Konrada s Barbarom,
kćerkom brandenburškog markgrofa Jana. Pošao sam s momkom za
Božić u Špandau, mislim se, nek se mladi upoznaju. A Konrad, pazi,
gleda. I kaže da neće. Da je ne želi jer je debela. Tikvane, kažem mu ja na
to, devojče ima jedva šest leta, s godinama će sigurno smršati. To kao
primo, a kao secundo, voljenog tela nikad nije previše, kad dođe vreme
za svođenje, imaćeš pun krevet zadovoljstva, od ivice do ivice. A on na
to da ako već treba da popuni krevet, onda bi to radije dvema ili trima
vitkijim. Zamisli ti bezobraznog slinavca? Na koga li je?
- Na nas - zacereka se biskup. - Pjastovska krv, brate, pjastovska
kost. No, doduše, moram ti kazati da nisi iskombinovao baš najbolju
priliku za Konrada. Hoencolerni nisu na našoj strani. Oni sanjaju o uniji
s Poljskom, kuju zavere s Jagelom, s husitima...
- Preteruješ - Kantner napravi grimasu. - Ljut si na starog Frica
Hoencolerna jer je oženio sina Jadvigom Jagelonkom. Ali istina je takva
da Hoencolerni napreduju ka vrhu. Treba se držati onih koji su na vrhu,
s njima se treba orođavati. I još ću ti nešto kazati.
 - Kaži.
- Jageloni takođe idu ka vrhu. Kraljević Vladislav ima pet godina.
Anusja, moja najmlađa, isto ima pet.
- Ili se šališ - biskup nabra obrve - ili si sišao s uma. Sa čime ti
nameravaš da mešaš pjastovsku krv?
- Nameravam da vratim pjastovsku krv na poljski tron - ispravi se
Kantner. - U Vavel! A tebe je mržnja zaslepila. Ti ne primećuješ
promene. Gott im Himmel! Zar ne vidiš da se svet promenio? Ovde se
radi o budućnosti Šlezije. Husiti su dobili na snazi, sami im se ne
možemo odupreti! Potrebna je pomoć. Prava. Silna. A šta mi radimo?
Stšelinska unija, savez s Bišofsverdom, skup u Svidnjici, majku mu,
samo gubljenje vremena. Šest gradova, saksonski kurfirst, Majsen, to
treba da nam budu saveznici? Među njima svaka baka u svoj kotao
Puše, zato što se svakom od njih gaće tresu pred husitima. Česi će
krenuti na nas, Lužičani i Saksonci sakriće se u zamkovima, neće nos
Prornoliti. Neće doći u pomoć. Niti mi njima kad bi na njih udarili...
- Na šta ciljaš, brate? Pretpostavljam ipak da ciljaš na nešto.
- Primi... - Kantner zamucnu. - Primi izaslanika. Uradi kako ti volja, ti
si namesnik Šlezije. Ali primi. Saslušaj.
- Brandenburg? - biskup se krivo osmehnu. - Ili Poljaci?
- Izaslanik Zbiška Olesnjickog, krakovskog biskupa. Sreo sam ga
usput. Popričali smo... O raznim stvarima...
- Dabome. Ko je on?
- Andžej od Bnjina.
- Ne znam ga - reče biskup. - Ali pre nego što dođe do audijencije,
garantujem da ću znati sve o njemu.

Andžej od Bnjina iz porodice Lođa imao je manje od trideset godina,

bio je naočit, crnokos i crnpurast muškarac. Magistar Krakovske
akademije, kraljevski sekretar, pobjeđiski prezbiter, lenčicki i
poznanjski kanonik, brzo je gradio u Poljskoj karijeru u duhovnoj
hijerarhiji. Staviše, malčice prekomerno ambiciozan, cijao je na
biskupsko mesto, ne niže.27 Kako se pričalo, uživao je veliko poverenje
Olesnjickog. A to nije svako mogao.
- Zbignjev Olesnjicki, krakovski biskup - nastavi spokojno - jeste
najvatreniji candor fidei catholicae, najogorčeniji persequens
otpadništva i jeresi. Negotium fidei, borba za veru, to je za krakovskog
biskupa stvar od najvećeg značaja. Biskup zastupa gledište da je borba
s jeresi podjednako važna, ako ne i važnija, kao boj s paganima za Sveti
Sepulchrum. Biskup razume šta je to Crux cismarina, krstaški rat s ove
strane mora. Naročito što je to naša zajednička strana mora. Biskup je
zamolio da vam ovo kažem: na istoj smo strani mora. Krakov ili
Vroclav, mi smo na istoj strani, na istoj obali. A pred nama se uzdiže
talas jeresi spreman da prekrije tu obalu i potopi je.
- Za mene nije novost - Konrad, biskup Vroclava, klimnu glavom - da
Zbišek Olesnjicki vidi i razume opasnost jeresi. To za mene nije nova
stvar i apsolutno nije čudna. Zbišek se priprema za kardinala, a kako da
budući kardinal zatvara oči pred krivoverjem? Kako da bude popustljiv
prema jereticima? Kako da ne shvata da je to što se dešava u Češkoj
hiljadu puta važnije za nas nego Outremer, Jerusalim, Sveti grob i druge
maštarije? Zato što je istina da husitska bolest nije preko mora, već
ovde, kod nas. Istina je da nas može spasti samo Crux cismarina. Stoga
pitam: gde su poljski odredi koji su krenuli u krstaški pohod na Češku?
Zašto ih još uvek ne vidim? Zar je krakovskom biskupu baš toliko teško
da prisili rod Safranjeca i druge husitske privrženike na pokornost? Zar
je baš toliko teško, na kraju krajeva, prisiliti na pokornost oronulog
Jagela?
- To su vaše reči, presvetli biskupe? - Andžej od Bnjina blago podiže
obrve. - Pošto mi se čini kao da čujem vašeg kralja Zigmunda
Luksemburškog. On duva u istu tikvu. Zašto Poljaci ne kreću na Češku,
gde je poljska vera, gde su poljski odredi, bla-bla-bla? Gde su poljski
odredi, pitate? Čuvaju granice Velikopoljske, Kujava, Dobžinjske zemlje.
Od krstaša koji samo čekaju da poljska vojska ode u Češku kako bi tada
ognjem i mačem napali Poljsku. S blagoslovom vašeg Luksemburškog.
Zbišek Olesnjicki, krakovski biskup, budući kardinal, dobar je katolik i
neprijatelj jeresi. Ali je pre svega Poljak.
- Moj praotac je - Konrad napući usne - Pjast Kolar, pramati Zepiha.
Pradeda Hrabri. Dede Krivousti, Spletonogi28, Bradati. Ali moji očevi
su, kad je došlo vreme da se misli na budućnost, znali šta da izaberu.
Izabrali su Sveto rimsko carstvo nemačkog naroda. Izabrali su Evropu.
Izabrali su razvoj i napredak. Zbišek Olesnjicki se izdaje za Poljaka, a
služi Jagelu. Neofitu, prikrivenom paganinu čiji je otac prinosio ljudske
žrtve litavskim demonima. Kao Poljak, Zbišek bi morao da razume da
budućnost Poljske nije Litva, nije Rusija, nije divlji Istok, već Evropa.
Sveto rimsko carstvo nemačkog naroda. Prenesite Zbišeku moje reči,
gospodine Bnjinski.
 - Preneću. Ali sumnjam da će saslušati. Krakovski biskup malo
drugačije shvata poljskost. Isto tako, malo drugačije gleda na Nemce i
njihovo carstvo. Dopušta sebi, oprostite na smelim rečima, da čvrsto
sumnja u iskrenost nemačkih namera. Ima osnova za to.
- Pa šta onda - biskup se pridiže na stolici - Zbišek hoće od mene? A?
Kog đavola te je ovamo poslao, gos’n Lođa? Traži pomoć? Potreban mu
je saveznik? Protiv Vitolda, koji sanja o kruni? A možda protiv
Svidrigajla, koji ima sve više smelosti?
- Pa zar je - osmehnu se Andžej od Bnjina - savez tako loša stvar da o
njemu govorite s takvom ironijom? Pogotovo ovde, u Šleziji? Zar vam
pre godinu dana, 1428, ne bi bio dobrodošao savez dok su Česi
pretvarali Šleziju u pepeo? Zar vam tada ne bi bila dobrodošla oružana
pomoć? Ne mislite da bi mogla dobro doći kad se na vas sjuri sledeći
husitski pohod? Pošto će se ipak sjuriti - ako ne danas, onda sutra. Česi
će doći. Spaliće ono što onda nisu spalili, poharaće ono što nisu. Ko će
stati protiv njih? Jedan šleski knez je ubijen, ostali su zastrašeni.
Vitezovi su demoralisani. Saveznici su se razbežali, nema novca za
najamnike. Luksemburški neće doći s pojačanjem. Razmislite, biskupe
Konrade, namesniče Šlezije. Zar u trenutku očaja pomoć ne bi dobro
došla? Pomoć, odnosno... intervencija?
Vroclavski biskup je dugo ćutao.
- Shvatio sam - izgovori na kraju otegnuto. - Konačno sam shvatio
na šta mislite. Rebus je rešen. Intervencija. Poljska vojska u Šleziji.
Krstaški pohod na Češku: ne. Ali na Šleziju: svakako. Nećete to
dočekati. Prenesi to Zbišeku, gospodine Bnjinski. Nećete to dočekati.
Andžej od Bnjina je ćutao, ne spuštajući pogled. Ni Konrad nije
spustio pogled.
- Poljski snovi - izgovori na kraju. - Poljski snovi o Šleziji. Prohusiti,
antihusiti, katolici, pravoslavci, svi vi ponovo sanjate o poljskoj Šleziji.
Brže-bolje biste Šleziju ponovo da priključite poljskoj kruni. Ne možete
da shvatite da se ne može dvaput ući u istu reku. Sami ste se rešili
Šlezije, Šlezija više nikad neće biti poljska. To svakako znate. A stalno
maštate, sanjate snove. Samo vrebate da mi silom otmete Šleziju!
- Na šta to - Andžej od Bnjina se osmehnu vrlo prezrivo - po vama,
vrebamo? Na to što je ostalo posle 1428? Na vaše ruine? Na dvadeset
pet spaljenih gradova, na stotine varoši na zgarištima, na spaljene
feude na kojima decenijama ništa neće roditi? Silom, kažete,
nameravamo da vam otmemo Šleziju? A šta će nam sila? Šleski knezovi
se unapred trpaju pod poljsku protekciju. Prvi Bolko Vološek sa
opolskom zemljom, za njim Cešin, Glogov, Osvjenćim. A posle narednog
husitskog pohoda priključiće se i drugi. Možda svi.
- Kako ste uobraženi - Konrad zaškripa zubima. - Poljski uobraženci.
To je prava poljska specijalnost: uobraženost i kompletno odsustvo
veštine predviđanja.
- Veštinu predviđanja - Andžej od Bnjina se ispravi, crte lica mu se
stvrdnuše - ocenjuje istorija, a verifikuje vreme. A vreme je, uz dužno
poštovanje, vrlo bolno verifikovalo vaše sopstvene veštine u tom
pogledu, uvaženi vroclavski biskupe. Šta je, naime, s podelom Poljske
osmišljenom u Bratislavi s Mađarima i krstašima? Šta je sa severskom
zemljom, Sjeradzom i pola Velikopoljske što je trebalo da pripadne
vama posle podele? I vi pričate o uobraženosti?
Konrad je ćutao demonstrativno gledajući u stranu.
- Vratimo se onda - Andžej od Bnjina snizi glas za ton - na
predviđanja. Kazaću vam, uvaženi vroclavski biskupe, šta predviđa
Zbignjev Olesnjicki, krakovski episkop. A to će biti sledeći tok događaja.
Posle narednog češkog pohoda polovina šleskih knezova preći će na
husitizam, a druga polovina će se skloniti pod okrilje Vladislava Jagela,
poljskog kralja. Kako bi pridobio Jagela, papa će vas smeniti s položaja
biskupa. A pošto Vroclav crkveno potpada pod gnjeznensku
mitropoliju, vašeg naslednika će u dijecezi postaviti Zbišek Olesnjicki,
a potvrditi kralj Poljske. A Luksemburški, kojem tako verno služite?
Mislite da će prstom mrdnuti za vašu stvar? Pa neće. Neće mrdnuti.
Poslaće vam red zmaja. Za utehu. Kako to obično radi.
Biskup je dugo ćutao. Potom je okrenuo glavu.
- Napričali ste se - oglasi se gledajući Poljaka u oči. - Nalupetali ste
se koliko ste mogli. A na kraju je ionako ispalo po mome. Prohusiti ili
antihusiti, svi ste mi podjednako neprijatelji, čitava vaša nacija. A
Zbišek Olesnjicki je moj najgori neprijatelj.
- Krakovski biskup - Bnjinski reče polako - nije vaš neprijatelj. I to
može lako da dokaže.
- Kako?
- Učinivši vam uslugu.
- U zamenu za pristanak na poljsku intervenciju?
- Radi slave božje.
- Vidi-vidi! I kakvu to uslugu Zbišek hoće da mi učini?
- Informativnu.
- Slušam pažljivo.
- Krakovski biskup - Andžej od Bnjina je birao reči - dobri katolik i
beskompromisni neprijatelj jeresi, ima svoje ljude među Poljacima koji
služe husitima. Ima ih i među trgovcima koji obavljaju trgovinu sa
Česima. Zahvaljujući tome, dobio je mnoge informacije. Uključujući
jednu važnu za vas. Za Šleziju. U vezi s husitskom špijunskom mrežom
koja deluje u Šleziji.
- S husitskim špijunima - Konrad napući usne - sami izlazimo na
kraj.
- Da li? - Poljak se osmehnu. - Ima jedan s kojim ipak ne možete da
izađete na kraj.

Dan se ni po čemu nije razlikovao od drugih radnih dana. S Mlinovke

su dopirale psovke splavara, sa ulice pored crkve topot kotrljane
buradi i lupa čekića, iz sokaka povici dućandžija, iz klanica blejanje
ovaca i skičanje svinja. U gradskoj vrevi nestajao je monotoni glas
magistra i glasovi učenika dok obnavljaju lekciju. Premda su ti glasovi
bili jedva čujni, Vendel Domarask je znao koju lekciju su učenici
obnavljali. Ipak je u kaptolskoj školi Svetog krsta u Opolu imao funkciju
rektora. Sam je pravio školski program.

Si vitam inspicias hominum, si denique mores,

Cum culpant alios, nemo sine crimine vivit.29

Instinkt ga je upozorio na to što će se dogoditi. Vendel Domarask je

skočio od stola, zgrabio izveštaje agenata i bacio ih u vatru. Sekundu
pre toga, pre nego što su iz šarki izletela izvaljena vrata, magistar je iz
kredenca izvukao plavu bočicu. Stigao je da popije sadržaj pre nego što
su mu panduri, koji su uleteli u prostoriju, izvrnuli ruke, uhvatili ga za
kosu i zabacili mu glavu. Rektor je zabrektao.
- Pustite ga.
Iako ga nikad pre toga nije video, Domarask je odmah znao ko pred
njim stoji. Naslutio je to po crnoj odeći i kosi do ramena. Po čudnoj,
nekako ptičjoj fizionomiji. I pogledu đavola.
- Sa otrovom je - Zidarčac podiže plavu bočicu i okrenu je među
prstima - kao sa ženom. Gore nego sa ženom. Primo: ne možeš mu
verovati, izdaće te i prevariće te kada ti je najpotrebniji. Secundo: treba
ga često menjati. Za nov i svež, jer stari gubi sve vrednosti.
- Nećeš mi pobeći u smrt - doda sa odvratnim osmehom. - Tvoj
izvetreli otrov te neće ubiti, najviše možeš da dobiješ proliv. I bol u
stomaku. Vidim, već počinje da ti zavija. Spustite ga, inače će pasti.
Panduri su pretraživali prostoriju sa očiglednom rutinom. Zidarčac
je zatvorio prozor, izolujući prostoriju od uličnog žagora. Glasovi
učenika koji su obnavljali lekciju samim tim su dobili na snazi. Već su
se mogle raspoznati reći.

Nolo putes pravos homines peccata lucrari;

Temporibus peccata latent, sed tempore parent.

- Disticha catonis - prepozna Zidarčac. - Ništa se ne menja.

Žutokljuncima vekovima punite glave mudrim sentencama, ukrug
jednim te istim. I ti si isto, bakalaureju, nekada štapom udarao u takt
tih distiha. Ali, kako se ispostavilo, nisi dovoljno udarao. Pouka je otišla
u vetar, iz glave je isparila katonska mudrost. Temporibus peccata
latent, sed tempore parent.30 A ti, šta, mislio si da se beskonačno kriješ
od nas sa svojim poslićima, gospodine špijunu nad špijunima,
ozloglašena Senko, čoveče bez lica? Nadao si se da ćeš zauvek ostati
nekažnjen? Pusta su to bila nadanja, Domarask, pusta. Drugim recima:
prestani da se nadaš. Nada je majka glupih.
Nagnuo se, izbliza pogledao špijunu u oči. Iako su ga grčevi u
stomaku gotovo lišavali svesti, Vendel Domarask je prikupio snagu da
odgovori pogledom. Smirenim, tvrdim i ravnodušnim.
- Spes - odgovori mirno - una hominem nec morte relinquit.31
Zidarčac je kratko ćutao, potom se osmehnuo. Vrlo odvratno.
- Katon - reče otežući reći - nije popio svu pamet sveta. Naročito je
imao preterano mišljenje o nadi. Očito zbog nedostatka iskustva.
Zaključujem da nikad nije dospeo u podrume vroclavske većnice i sobe
za mučenje koja se tamo nalazi.
Vendel Domarask, glavni rezident husitske obaveštajne službe u
Šleziji, dugo je ćutao, boreći se sa spazmima u utrobi i vrtoglavicom.
- Filozof je kazao... - izgovori konačno, gledajući u crne oči Zidarčca. -
Filozof je kazao da je strpljenje najveća vrlina. Dovoljno je sesti na
obalu reke, sesti i čekati. Leš neprijatelja će sigurno doplivati, pre ili
kasnije. Onda će moći da se posmatra leš. Kako ga struja okreće. Kako
ga ribe čupkaju. Znaš šta ću uraditi, Grelenorte, kad se sve već završi?
Sešću na obalu reke. I čekaću.
Zidarčac je dugo ćutao. Njegove ptičje oči nisu apsolutno ništa
izražavale.
- Vodite ga - naredi konačno.
 •

Inkvizitor Gžegož Hejnče spojio je dlanove i sakrio ih ispod

skapulara. Skapular je, isto kao habit, bio sveže opran, mirisao je na
lužinu. Miris je umirivao. Doprinosio je umirenju.
- Želim da - inkvizitorov glas bio je spokojan - čestitam vašoj
svetosti na hvatanju husitskog špijuna. To je uspeh. Stvar od velike
koristi pro publico bono.
Biskup Konrad je poprskao lice vodom, prislonio prst na nos i
istresao sline u zdelu. Uzeo je peškir iz ruku lakeja.
- Kažu - obrisa se i ponovo istrese nos, ovog puta u rukav - da si bio
u Rimu.
- Ako kažu - Gžegož Hejnče je udisao miris lužine - onda sam sigurno
bio.
- Kako je otac sveti Martin V? Ne vide se neki simptomi na njemu?
Jer, znaš, prorokuju da mu nije mnogo života ostalo.
- Ko tako prorokuje?
- Proročice. Kad si napustio Rim, navodno si se uputio u Švajcarsku.
I šta ima tamo u Švajcarskoj?
- Lepo je tamo. Imaju i dobre sireve.
- I pešadiju - biskup gestom otera lakeja sa zdelom i prizva drugog,
sa ogrtačem prošivenim krznom. - Imaju i dobru pešadiju. Možda će
nam ustupiti nekih hiljadu kopljanika kad ponovo krenemo na Češku u
krstaški pohod? Jesi li razgovarao s njima o tome? S biskupom Bazela?
- Razgovarao sam. Neće nam ustupiti. Kazali su da će krstaši biti
isprašeni. Kao i obično. Šteta vojnika.
- Kurvini sinovi - reče biskup, obavi se ogrtačem i sede. - Smrdljive
sirdžije. Vino, Gžeško? Pij, ne boj se. Nije otrovano.
- Ne bojim se - Hejnče pogleda u biskupa iznad putira. - Redovno
uzimam magijski mitridatik.
- Magija je greh - biskup se zacereka. - Pored toga, ima otrova za koje
nema protivotrova, nikakva magija ne može da pomogne. Uveravam te
da ima takvih. Ispričaću ti jednom o njima. Ali sada ti pričaj. Kakve su
novosti iz Bamberga? Moji špijuni izveštavaju da si bio i kod biskupa
Bamberga. Šta ima kod njega?
- Koliko shvatam, vaša svetost ne pita za njegovo zdravlje.
- Boli me baš za njegovo zdravlje. Pitam da li će se priključiti
krstašima? Ili će dati vojnike, topove, puške? Koliko?
- Njegova svetost Fridrih fon Aufses - inkvizitorovo lice bilo je
ozbiljno kao zapaljenje pluća - izbegavao je jednoznačan odgovor.
Drugim rečima, vrdao je. Šta ćeš, čini se da je vrdanje trajno i
neraskidivo vezano za biskupsku mitru. Ali iza vrdanja ipak izviruje
istina, kako kažu klasičari, viri kao dupe iz kopriva. Istina je ta da je
bliža košulja nego haljina. U Frankoniji i Bavarskoj besni gradska rulja,
seljaci postaju obesni. Iz Francuske stižu vesti o Devici, o Žani d’Ark,
svetoj božjoj ratnici. Šire se glasine da će La Pucelle, kad završi sa
Englezima, na čelu narodne armije preći na gospodu i prelate. A husiti?
Husiti su daleko od Bamberga, niko ih se u Bambergu ne plaši, niko ne
veruje da mogu tamo da dođu, a čak i kad bi došli, grad ima visoke i
jake zidine. Ukratko - Bambergu je potpuno svejedno za husite, nek se
oko husita brinu oni koji imaju razloga za to. To su reči njegove
svetosti biskupa Fridriha.
- Vražju mu mater, stara budala. A nadbiskup Magdeburga? Ipak si i
njega posetio.
- Posetio sam. Nadbiskup metropolit Ginter fon Svarcburg isuviše je
razuman da bi potcenio husite. Ne isključuje učešće u krstaškom
pohodu, aktivno poziva na odbrambene saveze. Konsekventno formira
armiju, u ovom trenutku pod komandom već ima više od hiljadu ljudi.
Ali pojavili su se ipak, iskreno ću to reći, određeni problemi. Biskup je,
naime, veoma gnevan. Na tebe, biskupe Konrade.
- Oh - Konrad prokomentarisa jednim slogom.
- Gnevan je - nastavi Hejnče - zbog osobe koja uživa tvoju milost.
Radi se o Birkartu Grelenortu. Nadbiskup mi je predočio dugačak
spisak primedbi. Neću vas njima gnjaviti, jer to su većinom trivijalne
stvari: ubistva, silovanja, crna magija. Kao i pljačkanja: nadbiskup
Ginter optužuje Grelenorta za krađu pet stotina grivni poreza izvršenu
u septembru 1425. godine. Međutim, najveći bes kod metropolita budi
ličnost nekog neljuda, nekog sverga, valjda po imenu Skirfir,
alhemičara i čarobnjaka, kojeg je nadbiskup hteo da muči i spali, a
kojeg je Grelenort arogantno ukrao i odveo. Da bi se njime poslužio.
Biskup Konrad se zacerekao. Hejnče ga je odmerio hladnim
pogledom.
- Da, to je vrlo smešno - saglasi se hladno. - I trivijalno do besvesti.
Ali to pogađa savez Saksonije sa Šlezijom, savez koji je neophodan pred
husitskom opasnošću. Koji može da odluči o šleskom biti ili ne biti.
Zato bih hteo da znam šta vaša svetost namerava da preduzme u vezi s
tim.
Konrad se uozbiljio, upiljio se u inkvizitora.
 - U vezi sa čim? - procedi. - Ne vidim nikakav problem. Zar ti vidiš,
Gžeško? Zar hoćeš da mi kažeš kako treba da naglavačke najurim
Birkarta Grelenorta iako je on moj favorit, a prema seoskim tračevima
kopile, da ga prokunem, proglasim izgnanikom, tajno zatvorim ili da ga
ubijem? Da to treba da uradim za dobro ideje, budući da je Birkart
Grelenortpersona turpis koja nanosi štetu našim savezima i odnosima
sa susedima? Mogao bih ti odgovoriti, Gžeško, da savezima i odnosima
štetu nanose glupi i sitničavi crkveni dostojnici što se dure kao deca
kad im uzmeš igračku. Mogao bih, ali neću ti tako odgovoriti.
Odgovoriću ti drugačije, odgovoriću ti kratko i konkretno: ukoliko bilo
ko, biskup, kardinal, sufragan ili inkvizitor, svejedno, pokuša da se kači
s Birkartom Grelenortom, tako mi boga, debelo će zažaliti.
- Bog na nebu - odgovori Hejnče ne trepnuvši - sve vidi i sve čuje.
Kako kome nalijete, tako će i otpiti. Teško onima koji zlo zovu dobro, a
dobro zlo, koji prave od mraka svetlost, a od svetlosti mrak.
- Banalnosti, Gžeško, banalnosti. Citiraš Bibliju kao seoski župnik.
Rekao sam ti: otkači se od Grelenorta, otkači se od mene. Traži gredu u
sopstvenom oku. A možda bi radije hteo drugi citat iz biblije? Možda iz
Poslanice Korinćanima? Ne možete piti čaše gospodnje i čaše
đavolske; ne možete imati zajednicu u trpezi gospodnjoj i u trpezi
đavolskoj. Rajnmar od Bjelave, da li ti nešto govori to ime? Jeretik kojeg
si sopstvenom intervencijom spasao od bolne istrage. I toliko dugo
štitio da je uspeo da pobegne. Protežirao si drugara. On je ipak tvoj
drug, tvoj kompanjon, tvoj ortak s faksa. Rejnevan Bjelava, prokleti
jeretik i kriminalac, čarobnjak, nekromant, prava-pravcata persona
turpis. Imao si zajednicu s nekromantom u trpezi đavolskoj,
inkvizitore. S kim si, takav si. Možda će te zainteresovati to da se
pomenuti Bjelava pre mesec dana pojavio u Vroclavu.
- Rajnmar Bjelau? - Gžegož Hejnče nije mogao da sakrije čuđenje. -
Rajnmar Bjelau je bio u Vroclavu? Šta je tražio tu?
- A otkud ja znam? - Biskup ga je posmatrao ispod spuštenih kapaka.
- Inkvizitorov posao je, a ne moj, da prati Jevreje, jeretike i apostate, da
zna šta planiraju i s kim. I čini mi se, Gžeško, da ti znaš zašto je Bjelava
ovamo došao. Šta je, ili bolje reći koga, ovde tražio.

Iz obližnje Crkve Petra i Pavla dopiralo je grozno, iritirajuće

kloparanje. Za vreme tri dana koja prethode Uskrsu nije bilo udarano u
zvona, vernike su u hramove sazivale drvene klepetuše.
- Hejnče nije znao - ponovi Grajcarek uslužno se pogrbivši. - Nije
znao da je Bjelava bio u Vroclavu. Nije znao ni zašto je bio, s kojom
namerom. Grelenort je bio u rezidenciji, sakriven, prisluškivao je, a kad
je inkvizitor otišao, posvađao se s biskupom. Biskup je tvrdio da se
Hejnče pravio, da je on lisac i prepredenjak, istreniran u rimskoj kuriji
za igrice i kovanje zavera. Grelenort pak...
- Grelenort - zamišljeno dobaci žena koja je govorila altom i mirisala
na ružmarin. - Grelenort je bio sklon konstataciji da je Hejnče bio
iskreno i istinski iznenađen.

- Bio je iskreno i istinski iznenađen - izrazito ponovi Zidarčac. -

Apsolutno sam siguran u to. Kradom sam bacio zaklinjalicu na njega.
Razume se, imao je blokadu, neki zaštitni talisman, nisam uspeo da
prozrem njegove misli, ali da se pravio i zavaravao, moja magija bi ga
demaskirala. Ne, Kundri, Gžegož Hejnče nije znao za Rejnevana,
začudila ga je informacija o njemu, zaprepastila ga je činjenica da je
Rejnevan ovde nekoga tražio. Teško je poverovati u to, ali izgleda da
Hejnče ništa ne zna o Apoldovni. Što bi značilo da je ipak nije inkvizicija
odvela.
- Preuranjen zaključak - sva četiri Kundrina kapka zatreperiše. -
Hejnče nije inkvizicija. Hejnče je zupčanik na mašini. A sam biskup se
svim silama ipak trudi da diskredituje i eliminiše taj zupčanik. Možda
su konačno pobedile intrige? Možda Hejnče više nije deo mašine, ili je
toliko malo značajan da nije informisan? Možda se tamo stvari odvijaju
iza njegovih leđa?
- Možda, možda, možda - Zidarčac zagrize usne. - Već nam je preko
glave hipoteza. Hoću nešto konkretno. Tajna znanja, Kundri, tajna
znanja. Nekromantija i goetija. Specijalno sam slao ljude u Šonau kako
bi ukrali lične Apoldovnine stvari, predmete koje je dodirivala.
Dopremili su ti ih. I šta?
- Demonstriraću ti - nojfra se tromo podiže s fotelje. - Dozvoli.
Zidarčac je smatrao da zna šta da očekuje. Kundri se obično služila
magijom longaevija. Sigurno obeshrabrena nedostatkom rezultata,
nojfra se ipak preorijentisala na magiju koju su koristili nefandi.
Zidarčac je pogledao i hitro progutao balu koja mu se nakupljala u grlu.
Na stolu je stajao kolut od dugačkog pojasa kože koji je navodno
oderan sa živog čoveka. Na pojasu su, određujući teme trougla, bili
postavljeni jareći rogovi, mumificirni slepi miš i mačja lobanja. Slepi
miš je bio udavljen u krvi, a mačka je pre ubistva bila hranjena ljudskim
mesom. Šta su radili s jarcem, Zidarčac radije nije hteo da zna. Na
sredini koluta, prikucana za sto gvozdenim klincem, stajala je mrtvačka
glava koja je već počela da curi i smrdi i više nego blago. Kundri je već
uspela da izvadi oči, koje su se najbrže kvarile, a očne duplje da namaže
voskom. Okolina usta mrtvačke glave bila je ugljenisana, usne su visile
u izuvrtanim komadima pouvijanim kao trula kora. Ispred mrtvačke
glave stajala su dva mrtvačka dlana, takođe prikucana za sto. Među
dlanovima je ležalo nešto masakrirano sa čega je bila zderana koža:
veliki pacov ili mali pas.
- Šal koji mi je dopremljen - Kundri demonstrira komad sive vune -
obazrivo sam isekla na delove. Ovo je sve što mi je ostalo. Pogledaj.
Stavila je dronjak između mrtvačkih dlanova. Dlanovi su zadrhtali,
zamahali, prsti na njima naglo su počeli da se savijaju i uvrću kao crvi,
kao da su pokušavali da ugrabe komad. Kundri je podigla ruke i
ispružila ih ispred sebe, njene vlastite prste obuzelo je nekontrolisano
drhtanje, detaljno imitirajući pokrete dlanova pribijenih za sto.
- Iä! Iä! Nya-hah, y-nyah! Ngg-ngaah-Shoggog!
Mrtvački dlanovi potpuno su se pomamili, trzaj ući se na ekserirna i
lupajući o sto. Ugljenisane usne na mrtvačkoj glavi su se pomakle. Ali
umesto reći koje su čekali, iz njih je buknuo žustar modar plamen,
jezičak vatre, zapalivši komad sivog šala i trenutno ga pretvorivši u
prstohvat sivog pepela. Sve na stolu je obamrlo u mesarskoj mrtvoj
prirodi.
- Šta ti kažeš na ovo, sine?
- Kontramagija.
- I to veoma jaka - reče Kundri. - Neko nas ometa. Neko ne želi da
pronađemo tu Apoldovnu, ili kako se već zove. Magija nije tipična, ima
u sebi astralne tragove, sideričke. Nije svako u stanju da se služi
sideričkim elementom... Može li se znati što škrgućeš zubima? Ah...
Shvatam. Setila sam se. Onaj Rejnevanov ortak, div s likom glupaka.
Onaj što te je naterao da bežiš kod Troski. Druga mrlja na časti. Tvrdio
si...
- Da je to astral - Zidarčac hladno dovrši. - Zato što on jeste astral.
Došljak iz astralnog prostranstva. Kontramagija koja nas ometa može
biti njegovo maslo. Kod Troski sam video njegovu auru. Nikad u životu
takvu nisam video.
 - Ne postoje dve identične aure. Nećeš naći dva para očiju koja
identično percipiraju istu auru. To se zove optika. Nisi čitao Vitela?
- Nije stvar - Zidarčac sleže ramenima - u boji, veličini i intenzitetu
aure, koje su uistinu promenljive i zavise od oka posmatrača. Stvar je u
tome da sve, apsolutno sve na svetu ima tri aure. Živo ili mrtvo,
prirodno ili neprirodno, poreklom sa ovoga ili sa onoga sveta, sve,
apsolutno sve ima tri aure. Dve, obično žuta i crvena, bezmalo priležu
uz objekat. Treća pulsira mnogim bojama i udaljena je od objekta, tvori
sferu oko njega.
- To je školsko znanje.
- Tip kojeg sam video kod Troski imao je dve aure. Jedna,
svetlucavozlatna, prilegala je uz njega tako da je izgledao kao kip
izliven od zlata. Druga... jer su bile samo dve... nije bila aura u užem
smislu.
Svetloplava svetlost... Smeštena iza leđa. Otpozadi. Kao rašireni
plašt, kao šlep.- Ili...
- Ili krila? - frknu nojfra. - A nije bila mandorla? Ili oreol? Nimbus nad
glavom? Pojavu nije pratila večna svetlost, lux perpetua! Jer u tom
slučaju bi to mogao biti arhanđel, recimo Gavrilo. Ne, Gavrilo je, sećam
se, bio vitak, nekako sitan i lep, a onaj u Troskama je, kako si tvrdio,
imao facu kretena i konstituciju giganta. Ha, možda je to onda bio Sveti
Lavrentije? On je ličio na vola - i građom i pameću. Ispekli su ga na
gvozdenom ražnju, na uglju, super carbones vivos. Sećam se - peku i
peku, a on i dalje krvav. Iskoristili su gomilu carbones dok se nije
ispekao.
- Kundri - Zidarčac planu. - Znam da si usamljena i da nemaš s kim
da pričaš. Ali mani se anegdota. Ne želim anegdote. Želim konkretne
stvari.
Kundri je nakostrešila šiljke na leđima.
- Da li će savet - zasikta - biti nešto konkretno za tebe? Jer savet za
tebe imam, naravno. Budi na oprezu u prisustvu kolosa glupana.
Sumnjam da je zaista astralno biće, siderički stvor, već decenijama
nisu zabeleženi slučajevi poseta iz sideričkih prostranstava. Ali po
ovom svetu se motaju i drugi, oni koji imaju auru sličnu toj koju si
opisao i koji umeju da se služe zvezdanim elementom. Podjednako
večni kao i mi longaevi. Podjednako opasni kao nefandi. Vaša knjiga ih
naziva stražarima, ali oni nemaju ime. Malo ih je ostalo. Ali i dalje ih
ima. I opasno je kačiti se s njima.
Zidarčac nije komentarisao. Samo je sklopio oči, ali nedovoljno brzo
da nojfra ne uspe da zapazi njihov blesak.
- Svrati prekosutra - uzdahnu. - Donesi aurum. Probaćemo nove
zaklinjalice. Nabavi svežu glavu, jer ova već malo smrdi.
- Poslaću lakeja sa aurumom - odgovori oporo. - Možeš da uzmeš
njegovu glavu. Nije mi od značaja.

Uskršnja misa se završila. Prelati i redovnici su, odeveni u bele

odore, koračali sredinom broda. Pesma je budila eho pod svodom
katedrale.

Christus resurgens ex mortuis,

iam non moritur:
mors illi ultra non dominabitur,
Quod enim mortuus estpeccato,
Mortuus est semel:
Quod autem vivit, vivit Deo. Alleluia!32

Na Tumskom ostrovu se izgleda okupio čitav Vroclav. Na placevima

ispred katedrale i obe kolegijate bila je neverovatna gužva, masa je
nasrtala na helebardare koji su pravili prolaz za biskupa, prelate,
monahe i klerike u procesiji. Procesija se kretala od katedrale do
Svetog Egidija, odatle do Svetog krsta, na sledeće mise.

Surrexit Dominus de sepulcro

qui pro nobis pependit in ligno
Alleluia!

Žena s kapuljačom i mirisom ružmarina zgrabila je Grajcareka za

rukav, povukla ga do zida, iza kontrafora pored krstionice.
- Šta hoćeš? - zareža ona. - Šta je to tako alarmantno važno? Rekla
sam ti da se preko dna nećemo sastajati. A pogotovo ne ovakvim
danima.
Grajcarek je pogledao oko sebe, obrisao znoj sa čela, oblizao usne.
Žena ga je pažljivo posmatrala. Špijun se nakašljao, zaustio da nešto
kaže, pa zatvorio usta. I najednom pobledeo.
- Aha - žena munjevito nasluti. - Biskup je ipak platio više?
Špijun se povukao, cimnuo, naišavši leđima na čvrst otpor zida,
drhtavom rukom je pokušao da napravi magijski karakter u vazduhu.
Žena je doskočila, udarila ga, kratko, bez zamaha. Kolenom ga je pribila
uza zid.
- Dobar Jevrejin - zasikta - ne izdaje. Ti si loš Jevrejin, Grajcarek.
Sevnuo je nož, špijun se zagrcnuo i oberučke se uhvatio za grlo,
među prstima je zapulsirala krv. Žena mu je nabacila kaput na glavu,
obalila ga na zemlju, a ona sama uletela u masu.
- Hvataj je! - viknu Kučera fon Kunt svojim agentima. - Hvaaataaaj!
Masa se uskomešala.

Advenisti desiderabilis,
quem expectabamus in tenebris...

Uguravši se u gužvu kao krtica u zemlju, jedan agent je uhvatio ženu,

zgrabio je za rame. Video je žutozelene oči. Nije stigao ni da vikne, nož
je sevnuo i rasporio mu dušnik i jednjak. Drugi agent je ženi preprečio
put, masa se zatalasala i zbila oko njih. Agent je jauknuo, oči su mu se
zamaglile, nije pao, ostao je, obamro kao lutka, obešen u zagrljaju
između neba i zemlje. Ljudi su počeli da viču, devojčica je preneraženo
vrištala, ukrućenim ručicama razmazujući krv na svečanoj beloj haljini.
Kučera fon Hunt se probio kroz masu, ali zatekao je samo leševe. Krv
razgaženu po kaldrmi. I slab miris ružmarina.

Alleluia, alleluia!

Uskršnja procesija približavala se svjentokšiskoj kolegijati.

- Gospodine... - promrmlja otac Felicijan savijajući se u naklonima. -

Kazali ste da vas informišem... Ja sam spreman... Mogu li da govorim?
- Možeš.
- Onda govorim... Pazite, to je tako... U Karlovicama je bila konjska
pijaca... Tamo su trgovali konjima...
- Skladnije - siknu Zidarčac. - Skladnije, pope. Sporije, izrazitije i
skladnije.
- Vaša milost je kazala da čim pronađem devojku... koju kriju... da
smesta informišem... Prisluškivao sam u Svetom Vojtjehu... dok su
inkvizitorovi agenti pričali među sobom... Đerška, udovica Zbiluta od
Šarade, trgovkinja konjima iz Skalke kod Srode... došla je na konjsku
pijacu u Karlovice. I devojka je bila s njom. Tobože kćerka, ali svi znaju
da ta Đerška nema nikakvu kćerku... I digla se buka među trgovcima, jer
mnogi su lupali glavu kako da se ožene udovicom, ipak u nasledstvu
ima najlepšu ergelu u Šleziji... Kad ono, vanbračna ili usvojena devojka,
spremna da nasledi...
- Pređi na stvar.
- Razumem. Ta devojka, ta kvazikćerka, pričao je jedan agent
drugom, pojavila se niotkuda, kao da je s neba pala, i sada živi u Skalki. I
ja ti pomislim: da nije to ta devojka što je Bjelava traži, ali i vaša milost?
Godine se valjda podudaraju... Jer čuo sam kad su pričali... Opisali su
kako ta devojka izgleda...
- Opisali, kažeš. Onda ponovi opis. Precizno i detaljno.

Biskup Konrad je slušao. Naizgled pažljivo, ali Zidarčac ga je

predobro znao. Biskup je bio disociran, možda zato što je bio trezan.
Delio je pažnju između Zidarčca, Klaudine Haunoldovne, koja se drala u
damskim odajama, i povika Kučere fon Hunta, koji su dopirali s
dvorišta.
- Aha - reče konačno. - Aha. Dakle, devojka koja je bila svedok napada
na sakupljača i koja je taj napad preživela, još uvek je živa. Premda si je
u dva navrata saterivao u ćošak, umicala ti je. I sada se, tvrdiš, skriva u
Skalki, na imanju Đerške de Virsing, udovice Zbiluta od Šarade.
- I smatram da bi nešto trebalo učiniti u vezi s tim.
Konrad se počešao po temenu, pročačkao uvo.
- A šta tu ima da se preduzme? - ravnodušno napući usne. - Šteta
vremena i truda. Đerška de Virsing se primerno vlada, više ne trguje s
husitima, bogato daruje crkvu. Ne vidim razloga da je... A devojka?
Devojka je niko. Kakav je ona svedok? Ako se nečeg čak i seća od tih
događaja, ako bude čak u stanju da nekoga prepozna, ko će je poslušati,
ko će joj poverovati? Pa ipak se zna da devojke fantaziraju razne
bizarne fantazmagorije kad im menstrualni napadi udare u glavu.
Zaboravimo na nju. Zaboravimo uopšte na zgodu koja je zadesila
sakupljača poreza. Prošle su već gotovo četiri godine. Ja sam već
zaboravio. Svi su zaboravili.
- Nisu svi - Zidarčac zavrte glavom. - Fugeri, na primer, nisu
zaboravili. Nedavno su mi to stavili do znanja. Veruj mi, oče, želeće da
doznaju istinu i pošteno se osvete krivcima. U tom cilju će iskoristiti
sve što može da se iskoristi. Sve. Ta devojka možda i nije niko, ali
predstavlja opasnost.
- Šta ćeš... - biskup prekrsti dlanove, sagnu glavu. - Ako je tako... onda
uradi ono što misliš da je prikladno.
- A ti? - oči Zidarčca sevnuše. - Pereš ruke kao Pilat? Podsećam te da
se radi o tvojoj zadnjici, ti si pokrao porez, tebe mogu da ugroze
devojčina priznanja. Ukoliko si odlučio da to rešimo, ne odmahuj mi
mrzovoljno pastoralom, već mi izdaj naređenje. Konkretno i
nedvosmisleno.
- Birkarte - Konrad izdrža pogled. - Pripazi. Ne prelazi granicu.
Dugo su obojica ćutali, testirajući pogledima svoju prekaljenost.
Klaudina je ućutala, a ni s dvorišta više nisu dopirali nikakvi odjeci.
Na kraju se biskup ispravio, crte lica su mu se stegnule, usta stisnula.
- Po mom naređenju ćeš - reče - učiniti ono što ćeš učiniti. A ono sto
će biti učinjeno, mi, biskup Vroclava, volumus et contentamur,
prihvatamo i smatramo saglasnim s našom voljom. I preuzimamo na
sebe punu odgovornost. Je li dovoljno?
- Sada u potpunosti.

Veliki gradski sat, koji je visio na kuli vroclavske većnice od

vremena biskupa Pšeclava od Pogožele, usred škripanja zupčanika i
stenjanja opruga, metalnim udarima objavio je deveti sat dana. Sada,
na kraju marta, to je značilo da su od zalaska sunca i ignitegiuma
ostajala otprilike tri sata.
Dus fon Pak je stajala na prozoru, sasvim naga, leđima okrenuta ka
Zidarčcu, naslonjena na nišu kao karijatida. Zidarčac nije mogao da
skloni pogled. Mogao je tako satima da gleda u nju.
- Dođi - on se oglasi. - Molim te.
Poslušala ga je.
- Kazala si - reče polako - da bi volela da radiš isto što i ja. Pored
mene. I dalje to želiš? Nisi promenila mišljenje? Spremna si na to?
Klimnula je glavom. Polako.
- Ukoliko počneš, nema povratka. Jesi li toga svesna?
Ponovo klimanje. Zidarčac je ustao.
- Obuci ovo.
Ubrzo je već stajala pred njim u crnom prošivenom aketonu,
pantalonama i visokim čizmama. Pomogao joj je da navuče i zakopča
ploče pršnjaka, leđnik, goržet, naramenjake, avanbrase, ostatak oklopa.
Crnu traku na kosu. Crni plašt s kapuljačom.
- Mač?
- Preferiram koplje.
- Popij ovo. Naiskap. Ponavljaj za mnom: Adsumus, Domine, adsumus
peccati quidem immanitate detenti...
- Dođi k nama, ostani s nama, poželi da pronikneš u naša srca...
- Amin. Idemo.
- Šta je to bilo? To što sam popila?
- Narkotik.
- Nije baš ukusno.
- Navići ćeš se. Idemo. Aha. Još nešto. Kaži mi... podigla je glavu. I oči.
Boje vode planinskog jezera. Divne. Očaravajuće. I apsolutno neljudske.
- Kako se ti - Zidarčac otegnuto upita - zapravo zoveš?

Đerška de Virsing nije znala šta ju je probudilo. Nije to bilo lajanje

pasa, psi su, možda uznemireni prikradanjem šumske životinje, u
Skalki lajali tokom cele noći, njihov lavež je samo u početku ometao
padanje u san, zatim je postalo svakodnevno i izgubilo svoj
alarmirajući karakter, postalo je nešto uobičajeno za uši. Prema tome,
to je verovatno bila mora, strašan sneni košmar koji je doveo do toga
da je Đerška iznenada žustro ustala, sela na krevet, napeta, svesna i
spremna za akciju. Sigurna da se dogodilo upravo ono čega se plašila
čitave poslednje četiri godine.
Psi nisu lajali.
- Elenča! Probudi se! I oblači se!
- Šta se dogodilo?
- Ustaj! Brzo!
Neprirodna tišina koja je odzvanjala u ušima iznenada je pukla,
razbijena kricima ubijane osobe koji su dopirali s dvorišta. Kricima su
gotovo odmah zasekundirali drugi krici, za tren oka je čitav skalački
salaš odzvanjao od vriske i tutnjave. A na prozorskim oknima
zatreperila je vatra.
- Elenča! Ovde! Ovuda!
Đerška je pomerila škrinju, strgla sa zida bizonovu kožu i otvorila
vratanca skrivena iza nje. Iza vratanaca su dunule trulež i hladnoća.
- Gospođo Đerška!
- Brzo, nema vremena! Prolaz će te odvesti na potok. Sakrij se tamo,
ne izlazi sve dok... Dok se sve ne završi. Brzo, devojko!
- A ti? Neću te ostaviti!
- U prolaz! Smesta! Nemoj da si se usudila da budeš neposlušna! Idi,
dete, idi...
Zatvorila je vratanca, maskirala ih kožom i škrinjom. Skinula je
rogatinu sa zida u send. I izletela u dvorište.
Nije uspela da vidi ništa osim treperenja baklji iz kojih su letele
varnice. Na samom pragu na nju je naleteo konj u zaletu. Stropoštala se
na zemlju silinom koja joj je oduzela dah. Potkovana kopita udarala su
o zemlju tik pored nje, pretila da je zdrobe. Nije imala snage da se
makne. Neko ju je uhvatio, povukao. Prepoznala ga je. Sobek Snorbajn.
- Gospođo... Spašavajte se...
Sobek Snorbajn nije uspeo da kaže ništa više. Zastenjao je, pao na
kolena, iz usta mu je šiknula krv. Đerška je videla vrh koplja kako mu
viri iz grudi. Pored nje je prošao konjanik, nejasan kao crna noćna ptica,
čula je zlokoban devojački glas. I povik.
- Adsumus! Adsumuuus!
Unaokolo su ponovo zatoptala kopita, zavrvelo je od jahača. Crnih
jahača.
- Adsumus!
Ispruživši ruke, pravo ka njoj trčala je žena u košulji. Pred Đerškinim
očima crni jahač joj je udarcem mača razbio glavu. Đerška se podigla,
ali su ponovo naleteli na nju, srušili je. Podigao ju je laso, ruke u
gvozdenim rukavicama. Obesila se između dva konja. Treći je nasrnuo
na nju.
- Gde je devojka?
Đerška je pljunula. Nešto je fijuknulo, pred očima joj je sevnulo.
Zgrčila se od bola.
- Gde je devojka?
Bič je ponovo udario, ošinuo. Zaurlala je. Njen krik se izmešao s
drugim, koji su dopirali iz staje i ambara.
- Gde je devojka?
- Nećete je se dočepati... Nije ovde... Daleko je.
Crni jahač se nagnuo iz sedla k njoj. Videla je njegove oči. Ptičje i
rđave.
- Naredio sam - reče - da tvoje lakeje, konjušare, devojke i dečurliju
zatvore u staji. Tamo ću ih spaliti, ispeći zajedno sa svim tvojim
konjima. Ukoliko ne kažeš gde je devojka, sve ću ih žive ispržiti.
- Nećeš je se dočepati - ponovi ona ispljunuvši krv koja joj je curila
sa usana posečenih bičem. - Nikad je nećeš pronaći i nikad nećeš moći
da joj naudiš.
Jahač se okrenuo, izdao naređenje. Ubrzo je noć eksplodirala vrelim
udarom, zasvetlela u crvenom blesku velike vatre. I užasnim krikom,
glasom koji rika požara nije mogla da zagluši. Cičanjem živo spaljivanih
životinja. I ljudi.
Bože, oprosti mi, ponavljala je Đerška u sebi, uvlačeći glavu u
ramena pod udarcima biča. Bože, oprosti mi ovaj greh. Ali oni bi ubili
Elenču... A ljude i konje bi svejedno spalili...
Vatra je udarala sve do neba. Postalo je svetlo kao da je dan. Ali
Đerška ništa nije videla. Bila je kao šlepa.
Obalili su je na zemlju. Remenom vezali noge na zglobovima. Konj je
zarzao, zatoptao, remen se zategao, osetila je trzaj, počeli su da je vuku
po zemlji.
- Imaš poslednju priliku, konjarko - negde odozgo dopro je ljutit glas
crnog jahača. - Ako kažeš gde je devojka, počastiću te brzom smrću.
Đerška je stisnula zube. Ubrzo ću ponovo biti s tobom, Zbilute,
pomislila je brzo. Malo će me boleti. Nema veze, izdržaću. I ponovo ću
biti pored tebe.
Neko je viknuo, neko je zazviždao, konj je jurnuo u galop. Svet pred
Đerškinim očima pretvorio se u dugačku ognjenu liniju. Šljunak je
sekao kožu kao rašpa.
Posle trećeg kruga izgubila je svest.

- Živeće - oporo konstatova redovnik pozvan iz Srode, infirmadjus iz

manastira manje braće. - Preživeće, ako Bog dozvoli... S vremenom će
nova koža prekriti rane. Daće Bog, kosti i zglobovi će srasti i zaceliti...
- Hoće li moći da hoda? - upita, grizući usne, vitez Tristram Rahetau,
gospodar Bukova. Njegov sin Parsifal izvirivao je iza njegovih leđa.
- Hoće li moći da jaše? Pa ona je trgovkinja konjima, živi od konja.
Hoće li moći u sedlo?
Franjevac je zamahao glavom, pogledao u Elenču.
- Ne znam... - zamuca. - Možda. Možda jednom, uz božju milost...
Strašno je izmasakrirana... Sreća je, plemeniti gospodine, da ste s
družinom na vreme priskočili u pomoć, one rasterali. Inače...
- Susedska pomoć, normalna stvar - obrecnu se Tristram Rahenau. -
Tako da, podrazumeva se, nek leži i leći se ovde, kod mene, u stanici.
Sve dok ne ozdravi, ne stane na noge, a njeni ljudi ne obnove Skalke. Eh,
čudo je da su se oslobodili iz tog ambara, inače bi svi tamo izgoreli,
živa noga ne bi izašla. I većina konja je uspela da pobegne iz požara...
Časti mi, to je čudo, pravo čudo.
- Bog je tako hteo - franjevac se prekrsti. - I ja ću ostati ovde,
gospodine viteže, ukoliko dozvolite. Sada moram neprestano da
motrim na bolesnicu, da joj menjam povoje... Gospođica će mi pomoći.
Gospođice?
Elenča je podigla glavu, zglobom obrisala kapke otekle od plača.
- Pomoći ću.
Đerška de Virsing se pomakla na krevetu, gluvo jauknula ispod
zavoja.

Bio je trideseti mart Anno Domini 1429.

Jedanaesto poglavlje

u kojem se vraćamo u Moravsku, u grad i zamak Odre, gde

poljsko poslanstvo predlaže da se ukloni prepreka u
stvaranju tešnjih bratskih odnosa sa Češkom, a Rejnevan
saznaje razne stvari o politici.

Bio je peti april kad su stigli u Odre.

Incident s beguncem Šilingom doveo je do toga da su se brinuli za
Hornovu sudbinu, još usput su rešili da idu u Sovinjec. Ali nisu morali.
Prva osoba koju su sreli u dvorištu zamka bio je upravo Horn.
Kad ih je ugledao, lice mu je potamnelo, a oči zaplamtele. Ali ipak
nije napravio nikakav gest, stajao je nepomično. Možda zbog toga što
su mu pokreti bili dosta ograničeni debelo zavijenim vratom i levom
rukom u povesci. I što je njih bilo trojica, a on sam.
- Zdravo - Rejnevan poče banalno. - Kako si?
- Onako kako izgledam.
- Ajoj.
- Uprkos svemu - Šarlej jedva primetno namignu Rejnevanu i
Sarnsonu - ostavili smo te u boljem stanju. Ko te je tako sredio?
Horn je opsovao, pljunuo i pogledao u njih ispod obrva.
- Šiling - stisnu zube. - Iznenadio me je, dripac. Pobegao je iz
Sovinjeca.
- Pobegao, jao, jao - Šarlej preterano skrši ruke. - Čuješ li, Rajnmare?
Samsone? Šiling je pobegao! To ne valja, nimalo ne valja. Ali, s druge
strane, dobro je.
- Šta? - Horn planu. - Šta je dobro?
- Da nije daleko pobegao - opali Rejnevan. - Sreli smo se. A ovde
prisutni Šarlej, ovaj koji se upravo kezi, iseckao ga je svojom sabljom
na komade, kao štuku. Svet je postao lepši otkad je na njemu jedan
lupež manje. Ali, Horne, bez uvrede, manimo se zadevica. Predlažem da
se razvedriš i pružiš nam ruku. A?
Urban Horn odmahnu glavom.
- Vi ste izgleda u dosluhu sa đavolom, cela vaša jebena trojka. Đavola
imate pod kožom, svi do jednog. Prokletstvo, bolje je biti s vama nego
obrnuto. Bez uvrede. A za lupeža Šilinga vam veliko hvala. Daj ruku,
Šarleju, Rajnmare... Auuu, Samsone! Bez stiskanja, jebem ti, bez
stiskanja! Šavovi će mi popucati!

Prokop Veliki stojeći je primio Rejnevana. On sam je stajao i nije mu

nudio da sedne.
- Ti - poče grubo - čini mi se, nešto očekuješ. Šta? Izraze zahvalnosti
za dragoceni doprinos misiji u Šleziji? Ovim ti izražavam tu zahvalnost
i uveravam te da tvoje zasluge neće biti zaboravljene. Dovoljno? Ili
možda čekaš čin kajanja zbog toga što sam te izložio proveri vernosti i
dao ti test odanosti? Nećeš dočekati takav čin. Uostalom, kako čujem,
već ste se za to osvetili na Bedrihu, čudi me da vam je prešao preko
toga. Ima li još nešto što sam zaboravio da navedem? Brzo govori,
nemam vremena, poljski izaslanici me čekaju.
- Moji prijatelji hoće da napuste Odre, čeznu da posete svoje bližnje.
Mogu li to da urade bez ometanja?
- Šarlej i tikvan? Mogu da rade šta hoće. Uvek su mogli.
- A ja?
Prokop je skrenuo pogled. Dugo je gledao oblake kroz prozor.
- Ti isto.
- Hvala, hejtmane. Izvoli, ovo je decoctum. Pripremio sam celu
flašicu, kao zalihu... Ako se bol vrati...
- Hvala, Rejnevane. Idi, traži tu svoju devojku. A pre nego što se
pozdravimo, još nešto. Jedno pitanje. Molim te da mi daš iskren
odgovor na njega.
- Pitaj.
Prokop Veliki polako je okrenuo glavu k njemu. Njegov pogled je
probadao kao štilet.
- Da li si ti otkucao Domaraska u Opolu? Da li je zbog tebe pao? Ti si
ga izdao?
 - Nisam nikoga izdao. A posebno ne tog Domaraska. Nemam pojma
ko je on. Ne znam nikoga pod tim imenom.
- Očekivao sam takav odgovor - Prokopove oči nisu promenile izraz.
- Baš takav. Ali ako bi kojim slučajem bilo drugačije, onda... Onda se ne
vraćaj, Rejnevane. Umesto da se vratiš, beži, ostavi sve i beži. Jer
Damaraska ti neću oprostiti. Ukoliko bi se ispostavilo da si ti, da je
zbog tebe, ubiću te. Sopstvenim rukama. Ništa ne govori. Odlazi više.
Idi s milim bogom.

Pozdravili su se kod Gornje kapije. Duvao je oštar vetar sa Odre,

hladnoća je prodirala do kostiju. Rejnevan je sakrio uši pod krzneni
okovratnik.
- Hajde s nama - Šarlej cimnu vodice na vrancu. - Kreni iz istih stopa.
Ne razumem šta te još ovde zadržava. Dođavola, momče, grize me
savest. I uznemiren sam. Ne bi trebalo da te ostavljam.
- Ubrzo ću se pojaviti u Rapotinu - šlaga. - Biću tamo za koji dan. U
međuvremenu, pozdravi gospu Blaženu. Moji nakloni za Marketu,
Sarnsone. Zagrli je za mene.
- Razume se - div se setno osmehnu. - Razume se. Čekamo te,
Rajnmare. Do tada, zbogom i...
- Da?
- Ne daj da manipulišu tobom. Ne dozvoli da te iskorišćavaju.

- Nisu me pozvali na savet - Koributovič je imao smiren glas, ali bilo

je očito da je ključao od besa.
- Nisu me pozvali - ponovi. - A od poljskih izaslanika mi niko ni
izraze poštovanja nije uputio. Kao da me uopšte nema ovde! Kao da ne
znaju za mene! Ja sam, dođavola, sinovac njihovog monarha! Ja sam
knez!
- Milostivi kneže... - Rejnevan se nakašlja, a potom poče da recituje
ono što mu je Bedrih od Stražnjica naredio da izrecituje.
- Moraš da razumeš delikatnu situaciju. Kralj Jagelo je čitavom
hrišćanskom svetu objavio da si ti u Češkoj bez njegovog znanja, udela
i, štaviše, uprkos njegovoj volji. U Poljskoj si proklet i osuđen na
progonstvo. Čudiš se što zvanično poljsko poslanstvo neće da stupi u
kontakt s tobom? To bi bilo navođenje vode na vodenicu
Luksemburškog, novi izgovor za krstaško klevetanje. Ponovo bi pričali
da Jagelo podržava husite, aktivno i oružano. Znaš svakako, kneže, da si
Luksemburškom trn u oku, ti i tvoji vitezovi. On zna koliko si ti moćan.
I jednostavno te se boji.
Lice Zigmunta Koributoviča se ozarilo, na trenutak se činilo da će
pući, da će prsnuti od gordosti. Rejnevan je nastavio s naučenom
lekcijom.
- Iako te nisu pozvali na savet, nema sumnje da je bilo reči o tebi.
Vraćam se iz Šlezije, iz misije, stoga znam, kneže, da su svi planovi
zasnovani na tebi, na tvojoj snazi, a veliki su to planovi. U tim
planovima se ne zaboravlja na tvoje zasluge, one će biti nagrađene.
- Ma kako da ne - frknu knez. - Šta misliš, zašto sam došao u Češku, i
to u inat Jagelu? U Poljskoj je postojala stranka koja je htela da iskoristi
spor s Luksemburškim za dobijanje mogućnosti da se Nemci potisnu
sa slovenske zemlje. Stranka postoji i postaje sve jača, šta misliš, ko je
upravo stigao u Odre? Odavno znam za planove da se anektira Gornja
Šlezija. I podržaću te planove. Naravno, ukoliko budem imao nešto od
toga, ukoliko mi daju ono što hoću. Ukoliko mi od Gornje Šlezije skroje
kraljevstvo. Rejnevane? Daće mi ono što hoću? O čemu su se
savetovali? Šta su odlučili?
- Precenjuješ me, kneže. Nemam takva saznanja.
- Stvarno? Rejnevane, ja umem da se odužim. Ne odbijaj zahvalnost
dok je tvoja gospođica još uvek u ropstvu. Saznaj o čemu se Prokop
savetovao s Poljacima, a ja ću ti pomoći s njenim oslobađanjem. Pod
mojom komandom su ljudi koji su u stanju da otmu đavola iz pakla.
Daću ti ih na raspolaganje. Ukoliko ti meni učiniš uslugu. Saznaj šta su
se Poljaci savetovali s Prokopom i šta su ustanovili. Moram to da znam.
- Potrudiću se.
Koribut je ćutao, grizući usne.
- Moram to da znam - ponovi konačno. - Jer moguće je da sam uzalud
ovde... Da samo traćim život ovde.

Rejnevan je zastenjao i zasiktao opipavajući butinu. Urban Horn je

frknuo.
- Ja imam posekotinu i ti imaš posekotinu - oglasi se. - A ovog puta
ne od brijanja. Kako si ti to onda rekao? Dublje oštećenje tkiva? E pa,
onaj dripac nam je, mater mu njegovu, oštetio tkivo, posekao nas
gvožđem, tebe nožem, mene komadom lima otkinutog s vrata. Uprkos
tome, obojica smo živi. Shvataš? Možemo biti sigurni da nas nisu
otrovali perferom, da nemamo taj vražji otrov u krvi. To saznanje treba
da nas raduje, zar ne misliš?
- Mislim. Horne?
- Da?
- To poljsko poslanstvo... Znaš li ko je u njemu?
- Predvodi ih krakovski potkomornik Pjotr Safranjec iz porodice
Starikonj, gospodar Pjeskove Skale. Gospodin Pjotr i njegov brat Jan,
odskora kujavski biskup, deklarisani su neprijatelji Luksemburškog i
bilo kakvih dogovora s njim, zbog toga su naklonjeni husitima. Sa
Šafranjecom je stigao Vladislav od Oporova, lenčicki prepozit,
kraljevski potkancelar, Jagelov poverenik. Dvojicu mlađih si već
upoznao. Mikolaj Kornjič Sjestšenjec, benđinski burggrof, jeste čovek
Safranjeca. Krakovski vojvodić je potomak slavnih melštinskih Leliva.
Nisam mnogo o njemu čuo dosad. Ali uveren sam da ću tek čuti.
- Šta misliš, o čemu su većali tamo u zamku? Zbog čega su Poljaci
došli kod Prokopa?
- Ne naslućuješ? - Horn ga odmeri pogledom. - Još nisi naslutio?

Prokop je, kao domaćin, dočekao goste. Krakovski potkomornik

Pjotr Šafranjec održao je pozdravni govor, kratak, jer ga je mučila
astma, kao i šest banki na grbači. Prokop je slušao, ali bilo je očigledno
da je slušao na jedno uvo.
- Najpre - nestrpljivo oglasi - da ustanovimo koga predstavljate.
Kralja Jagela?
- Predstavljamo... - Safranjec se nakašlja. - Predstavljamo Poljsku.
- Aha - Prokop ga hitro pogleda. - Znači, predstavljate sami sebe.
Safranjec se blago brecnuo, možda bi nešto i kazao, ali ga je
pretekao Vladislav od Oporova, kraljevski potkancelar, rektor
krakovskog univerziteta.
- Predstavljamo - reče s naglaskom - stranku kojoj je veoma stalo do
budućnosti Poljske. A pošto je budućnost Poljske, po našem mišljenju,
tesno povezana s budućnošću Češke, radi smo da naše odnose učinimo
tešnjim. Bilo bi nam drago da vidimo Češko kraljevstvo u miru, u
jedinstvu, a ne u haosu i ratnom požaru. Želimo da zavladaju sloga i
pax sancta. Zbog toga i nudimo naše posredništvo u dogovorima
između Češke i apostolske stolice. Budući da...
- Budući da je Jagelo jednom nogom u grobu - prekinu ga Prokop
mirnim glasom. - Oronuo je i onemoćao. Rado bi za sobom ostavio
dinastiju Jagela, osigurao sinovima nasledni tron u Vavelu. A plemstvo
mu mrsi račune, ne sviđaju im se te zamisli. Uz to je ugrožena i unija s
Litvom, Vitoldu se prohtela kruna koju mu nudi Luksemburški i trlja
ruke jer je zadovoljan kako mu se sve lepo složilo. Podstaknutom
njegovim primerom, Svidrigajlu može da padne na pamet nešto
vratolomno glupo. Papa u međuvremenu poziva da se konačno krene u
krstaški pohod na Češku. A krstaši samo to čekaju. Ima li nešto što sam
zaboravio da navedem, kneže kraljevski potkancelaru?
- Rekao bih da nema - ovog puta je Safranjec pretekao potkancelara
sa odgovorom. - Naveli ste sve, hetmane. Pogotovo onaj Luck i onu
neuspelu ideju s krunom za Vitolda.
- Ideju koja se - Mikolaj Sjestšenjec mu upade u reč - može pokazati
kao veoma korisna za vas Čehe. Kralj Jagelo ne samo što neće poslušati
papu i neće oružano s krstašima ustati protiv Češke nego razmišlja i o
savezu s vama. Luck ga je razbesneo, zagrejan je da zabiberi
Luksemburškom, da mu vrati milo za drago. Namerava da, znam to,
zajedno s vama husitima, udari na krstaše. Ha, duše mi moje! Leh i Čeh
u uniji i savezu, braća Sloveni, rame uz rame u boj, na neprijateljsko
pleme Tevtonaca. Ne biste hteli s bojnim kolima na Pomeraniju,
hetmane? Na Baltik? U Gdanjsk?
- Odmah danas - nasmeja se Dopko Puhala, a Jan Pardus protrlja
dlanove i iskezi se. Prokop ih je utišao pogledom.
- Baltik je daleko - reče oporo. - Dugo bismo išli kolima. I to kroz
neprijateljsku zemlju kojom upravljaju popine. Ko će nas nahraniti u
Poljskoj, dati nam zalogaj hleba, konjima vodu, hranu? Kad za to slede
prokletstvo, infamija ili lomača? Zahvalan sam vam, burggrofe, što mi
govorite namere poljskog kralja. Ipak razmišljam - ima li Jagelo snage
da te namere ostvari uprkos popinama? Ima li dovoljno vremena za to?
Pre nego što ga Bog preda se pozove? Pustite Baltik i Gdanjsk, gospodo
Poljaci. Pričajmo o bližoj geografiji.
- U pravu ste - Pjotr Safranjec klimnu glavom. - Šta biste kazali na
veoma blisku? Odmah preko međe? Istina je da je unija s Litvom
ugrožena; ako nestane Jagela, može biti kraj sa unijom. Možda da onda,
dok ima vremena, razmislimo o novoj uniji? Mi smo ipak slovenski
narodi, izrasli iz jednog stabla.
- Da li ja dobro čujem? Predlažete uniju? Poljske i Češke?
 - Šta vam je toliko čudno? Sami ste kralju Jagelu nudili češku krunu.
Nekoliko puta.
- I svaki put je odbijao. Naravno, razloge smo razumeli. Ali Česi neće
prihvatiti kralja koji neće da se zakune nad četiri praška člana i neće da
garantuje slobodu veroispovesti.
Safranjec se ispravio.
- Ujedinjeni unijom, Poljsko kraljevstvo i Velika litavska kneževina -
ponosno se oglasi - snaga su koja se proteže od Baltika do Krima. To je
sila koja je kod Grinvalda pretvorila nadmeni krstaški red u prah i
pepeo. To je sila koja u šahu drži divlje Tamerlane, Mehmede i ostale
Belijalove sinove. Ipak je tako moćna tvorevina ujedno unija dveju
crkava, latinske i grčke, unutar tako moćne tvorevine ipak postoje
razlike u verskim dogmama: pitanje filioque, hleb za pričest,
sakramenti, celibat sveštenika i druge diferencije. Poljska kruna verno
stoji uz rimsku veru, ali Litva i Rusija svakako imaju puno pravo
ispovedanja svoje religije, postoji potpuna jednakost oba obreda. Prava
su jednaka za sve zemlje kraljevstva, nema razlike između ruske i
poljske šljahte...
- Kome vi - Prokop podiže glavu, zavrte brk - mažete oči, gos’n
Pjotre? Meni ili sebi samom? Možda biste hteli da je tako, ali nije. Velike
reči o jednakosti i toleranciji lepo zvuče u krakovskim aulama kad ih
propoveda doktor. Ali napolju se ti govori nekako ne čuju, zidovi
akademije ih zaglušuju. Van univerzitetskih zidina završava se teorija,
a počinje praksa. Poljska praksa, odnosno Rimska crkva. A ko su
pravoslavci za Rimsku crkvu? Paganska sekta, šizmatici i jeretici koji
su napustili istinsko stado, zaraženi sramnim zabludama i gresima.
Ljudi poput vašeg Olesnjickog glasno govore o inkorporaciji Litve i
Rusije u krunu, makar i nasilno, a to upravo na osnovu inferiornosti
Rusina i njihove vere. Takva li je ta unija? Gde se silom pripaja?
- Gde je garancija da nas Čehe, koji se pričešćujemo iz putira, nećete
tretirati isto tako u uniji s Poljskom? Da nećete hteti da nas silom
preobratite, ponovo pokrstite, tlačenjem i nasiljem vratite pod okrilje?
Gde je garancija da nećete hteti da izmenite Čehe po ruskom modelu,
metodom nesloge, deleći nas na loše šizmatike i dobre uniate? Na
vernike kojima sleduju poštovanje, položaji i privilegije i na otpadnike
kojima sleduju prezir, diskriminacija i proganjanje? A? Gos’n
potkomorniče? Odgovorite!
- Nije sve - Spitek sa odgovorom odmeni ćutljivog Safranjeca - kod
nas idealno, tu ste u pravu, gos’n Prokope. Mi to takođe vidimo. I
planiramo promene. Jamčim vam da planiramo.
- Naravno da planirate - Prokop pomače brk. - Sad kad se Svidrigajlo
osmelio, a podržava ga, pored krstaša, i rusko pravoslavlje. Možda će
onda pravoslavni Rusin dobiti šačicu privilegija samo da ne stane iza
Svidrigajla. Sve dok je potreban, oči mu se zamazuju tolerancijom. A
kasnije će s njim uraditi ono što Rim naloži.
- Roma est caput et magistra svih hrišćana koji veruju u Boga - reče
Vladislav od Oporova. - Sveti otac u Rimu je Petrov namesnik. Sviđalo
se to nekome ili ne. Ne može se ulaziti u otvoreni konflikt s...
- Može - prekinu ga Prokop. - I te kako može. Završite s tim, kneže.
Da sam hteo to da slušam, otišao bih u Krakov. Tamo biste me vi
obraćali, a Olesnjicki bi istovremeno zabranio bogosluženja u gradu i
zastrašivao interdiktom. Ali nismo u Krakovu, u Odrama smo. To jest,
ja sam kod kuće, a vi ste ovamo došli s porukom. Čiji sadržaj još uvek
nisam saznao, premda traćimo mnogo vremena.
Zavladala je tišina na neko vreme. Prekinuo ju je Pjotr Safranjec,
nakašljavši se najpre nekoliko puta.
- Nećemo onda traćiti vaše vreme, milostivi Prokope. Nismo došli
ovamo da bismo vas obraćali. Niti da bismo nagovarali Češku na uniju
s Poljskom, jer iako mi se čini da je ta unija dobra stvar, možda je još
prerano o njoj govoriti. Zato što Poljska sebi ne može da priušti sukob
s Rimom, odmah bi nas krstaši ponovo proglasili paganima. Kao
Poljaci i verni podanici kralja Vladislava Jagela, moramo imati na umu
dobro Poljske.
- Pređite na stvar.
- Stešnjavanje kontakata sa slovenskom Češkom jeste dobra stvar za
Poljsku. Šta je prepreka tom stešnjavanju? Šta ometa sporazum, sta
stoji na putu, šta razdvaja naše zemlje poput zabijenog gvozdenog
klina? Gornja Šlezija. Uklonimo tu prepreku, hetmane Prokope.
Uklonimo je jednom zauvek.

- Shvataš li, Rajnmare? - Prstom umočenim u pivo, Urban Horn je na

površini stola brzo nacrtao shematsku mapu dorečja gornje Odre. -
Gornja Šlezija spojena s Malopoljskom jeste Poljsko kraljevstvo spojeno
sa Češkim. Gornja Šlezija u rukama Tabora i Pojske, koju su opkolili
husiti, pod formalnom vlašću Koributoviča, Bolka Vološeka i drugih
hercega naklonjenih Poljskoj. Ćešin, Pščina, Ribnik, Zator, Osvjenćim,
Gljivice, Bitom, Sjevjež, Opole, Klučbork, Volčin, Bičina, Namislov. Preko
šezdeset milja zajedničke granice s Poljskim kraljevstvom. Husitske
predstraže nepunih četrdeset milja od zemlje reda, za Tabor s ratnim
kolima jedva šest dana marša, a Tabor i Siročići gore od želje da
krstaše razvale od batina. I ko će se usprotiviti aneksiji, ko će
protestovati? Luksemburški? Pravno, Gornja Šlezija je češka zemlja, a
Češka neće prihvatiti Luksemburškog za kralja. Papa? Jagelo će izjaviti
da je bundžija Koributovič zauzeo Šleziju bez njegovog znanja i
pristanka, sine sciencia et voluntate, a da je poljska vojska zauzela
pogranične šleske tvrđave samo s ciljem stvaranja kordona pred
rasprostranjivanjem jeresi.
- Ko će poverovati u budalaštine? U takve koještarije?
- To je politika, Rajnmare. Politika ima dva alternativna cilja: jedan je
sporazum, drugi je konflikt. Sporazum se ostvaruje kad se jedna strana
pravi da veruje u koještarije koje priča druga.
- Razumem.
- Vreme je da napustimo Odre. Idem u Sovinjec, onda nastavljam
put. Silingov beg mi je zakomplikovao planove, sada me još i Prokop
šalje u misiju, daleku i dugu. Tebi se pak, Lanselote, sigurno žuri ka
Ginevri u nevolji. Jedino ako se nešto nije promenilo?
- Ništa se nije promenilo, i dalje mi se žuri. Ali idi sam. Ja moram još
ovde da ostanem.

Kod Pojasne ulice, priljubljena uz gradske zidine, stajala je sumorna

kamena zgrada u kojoj su se nalazili zatvor, mučilište i dželatov dom.
Mesto je širilo zlokobnu auru po celoj obližnjoj okolini - ko je mogao,
izbegavao ga je, trgovina i zanatstvo sklonili su se odatle. Ostala je
jedino pivara, kojoj nijedna lokacija nije mogla naneti štetu ukoliko je
dobro varila. Ostala je takođe, što je bilo čudno, podrumska gostionica
u koju su vodile strme stepenice. Ne plašeći se asocijacija, vlasnik je
gostionicu nazvao Kod dželata.
Stepenice su vodile duboko, ka zasvođenim podrumima. Samo je u
jednom, najdaljem, bila u toku gozba. Rejnevan se približio
gozbenicima. Malo je potrajalo dok ga nisu primetili. I dočekali gluvom
tišinom.
- To je Rejnevan - izjavi na kraju Adam Vejdnar iz porodice Ravič. -
Medikus iz Praga. On lično! Pomaže bog, eskulape! Uđi, sedi. Poznaješ
sve, zar ne?
Rejnevan je skoro sve poznavao. Jan Kuropatva od Lancuhova iz
porodice Šrenjava i Jakub Nadobni od Rogova iz porodice Đaloša, s
kojim je sasvim nedavno imao priliku da deli zatvor, pozdravili su ga
podizanjem ruku, isto je učinio Ježi Skirmunt iz porodice Odrovonž,
znan Rejnevanu iz praških dana. Blažej Poraj Jakubovski, koji je sedeo
pored Skirmunta, znao je Rejnevana, ali nekako nije žurio da to otkrije.
Ostali, koji su jeli kašu iz zdela i naizgled samo time bili zauzeti, nisu
mu bili poznati.
S druge strane, bio mu je poznat vođa cele comitive, prosedi
muškarac lica preplanulog i obeleženog ožiljcima od boginja.
Zapamćen iz vremena prošlogodišnjeg šleskog pohoda, Fjodor
Ostroški, lučki sin staroste, ruski knjaz i ataman, najamnik u husitskoj
službi. Taj s Rejnevana nije skidao crne oči čiju zloslutnu pronicljivost
nisu mogli da sakriju niti suzbiju polumrak u prostoriji i gust dim.
- Ova dvojica s kašom - Vejdnar je nastavio da predstavlja - to su
gospodin Jan Tlučimost iz porodice Bonjča. I Danilo Drozd, putni
bojar.33 Sedi, Rejnevane.
- Stajaću. - Rejnevan se odluči za oficijelan ton. - Jer ionako nemam
mnogo vremena. Knez Zigmunt Koributovič, u čijoj ste vi, gospodo,
službi, zamolio me je da stupim u kontakt s vama. Trebalo bi da znate
da sam učinio neke usluge za kneza, za to mi je obećao auxilium u
određenim impedimentima koji su se pojavili na mom putu. Koliko
sam shvatio, trebalo bi da ste vi taj auxilium. Trebalo bi da mi vi budete
od pomoći?
Zavladala je duga i nekako depresivna tišina.
- Eto ti ga sad - progovori na kraju Fjodor Ostroški. - Zapao nam
jezičavi Nemac, dabogda mu kuga mati umorila. Slušaj, ti... Eto,
zaboravih kako se zoveš.
- Rejnevan - došapnu mu Kuropatva.
- Slušaj ti, Rejnevane, dovraga s tvojim ksilijumom ili konsilijumom,
ostavi to za pedimente ili neke druge sodomite, mi smo normalni
momci i gade nam se ta francuska pomodarstva. Ako nećeš da sedneš,
onda stoj, boli me dupe da li stojiš ili sediš. Kazuj nam šta su ti rekli da
kazuješ.
- Šta to?
- Herrgott! Nama je Koributovič kazao da ti znaš kada i kuda će
doneti pare ovamo, u Odre, goleme pare. Iz Poljske ili iz Šlezije. Nama je
knjaz kazao da ćeš nam ti reći put kojim će te pare voziti.
 - Knez Zigmunt - Rejnevan polako odreče - nije spomenuo ni reč ni o
kakvom prevoženom novcu. A kada bi čak i izustio reč o tome, ja vam
to sigurno ne bih preneo. Čini mi se da je došlo do nesporazuma.
Ponavljam, knez mi je obećao vaše usluge...
- Usluge? - prekinu ga Fjodor. - Da služimo? Malo sutra! Ja sam knjaz,
ja sam gospodar Oštroga! Pih! Baszom az any at! Neće. meni
Koributovič naređivati! Velika mi faca taj Koributovič, knez marioneta
po češkoj milosti!
- Shvatam - Rejnevan podiže glavu, pogleda drsko. - I više nego jasno
rečeno. U skladu s tim, pozdravljam poštovanu družinu.
- Čekaj - Jan Kuropatva ustade od stola. - Čekaj, Rejnevane, čemu to
uzbuđenje? Popričajmo. Kazao si da ti je potrebna pomoć. Pa mi ne
bežimo od toga da tebi pomognemo ako i ti nama ukažeš pomoć u
našoj nameri...
- U kakvoj? U pljački?
- A ti si neki častan? - upita Nadobni. - A? Dižeš nos? A šta je tebi
dosad doneo ovaj rat? Ova revolucija? Rane, batine, anatemu i infamiju,
kao i nama. Zar nije vreme da misliš na sebe, medikuse, na sopstveno
dobro, zdravlje i sreću?
- Šta mi požanjemo - Kuropatva izrazito izjavi - to ćeš i ti požeti. Ako
nam pomogneš u nameri, moći ćeš da podeliš s nama, debelo će ti se
kesa napuniti. Dobro kažem, milostivi Ostroški?
- Zbogom, gospodo. - Rejnevan nije čekao da knjaz potvrdi. - Nek je
bog s vama.
- A ti, kuda? - Fjodor Ostroški hladno upita. - Šta si naumio? Da
izvestiš Prokopa? Ne, brale, nema od toga ništa. Hvataj ga, Kuropatva!
Rejnevan se izvinuo, gurnuo Kuropatvu na Nadobnog. Vejdnar je
skočio s klupe, Rejnevan ga je Šarlejevom metodom šutnuo u koleno, a
dok je padao, tresnuo ga po nosu. Tlučimost iz porodice Bonjča skočio
je na njega i obgrlio ga, u pomoć mu je preko stola pohitao putni bojar
Danilo, obalivši i razbivši sudove. Ostroški, Skirmunt i Jakubovski nisu
se pomakli s mesta.
U bojarevoj ruci sevnuo je nož, Rejnevan se istrgao iz Tlučimostovog
zagrljaja i posegnuo za svojim bodežom, ali Vejdnar mu se obesio o
lakat, a Kuropatva mu je stiskom onesposobio levu podlakticu. Bojar
Danilo ga je napao nožem. A Rejnevan se prisetio Bruna Šilinga,
renegata iz Čete smrti.
Zabacio je korpus; osetivši na grudima lakat naoružane ruke,
presavio ju je naglim pokretom tela, izvio, okrenuo, gurnuo ramenom
iz sve snage. Za divno čudo, uspelo je, ali ne sasvim. Umesto da se
zabije u grlo, okrenuta oštrica raspolutila je samo obraz. Bojar je
zaurlao kao zver, isprskao krvlju i sebe i okolinu. Fjodor Ostroški je
zarikao.
Zarikao je Tlučimost i pao nakon što je udaren glavnjom sablje,
vrisnuo je Nadobni, posečen po dlanu. Kuropatva, udaren pesnicom i
nogom, poleteo je na sto, u glinene krhotine i prosuto pivo.
- Na noge, Rejnevane! - Urban Horn zavitla sabljom, šutom obalivši
Vejdnara dok je pokušavao da ustane. - Na noge! Na stepenice! Za
mnom!
Nije mu trebalo dvaput ponoviti. Odozdo ih je sustizalo urlanje
putnog bojara. I besna rika kneza Fjodora Ostroškog.
- Baszom az anyat! Baszom a vildgot! Jebem ti mater, zkurvena
kurva!

- U vražju mater! - Urban Horn se pogrbi na sedlu. - Krvarim. Od

ovog ekscesa su mi popucali šavovi.
- I meni. - Rejnevan opipa butinu, osvrnu se iza sebe. - Pobrinuću se
za to, imam kod sebe instrumente i lekove. Ali najpre ipak da se
udaljimo.
- Udaljimo se - složi se Horn. - Udaljimo se što više. Zbogom budi,
gradu Odre. A šta će biti s nama, kamarade? Hoćeš li poći sa mnom u
Sovinjec?
- Ne. Vraćam se u Šleziju. Jesi li zaboravio? Ginevra je u nevolji.
- Onda spašavaj Ginevru, Lanselote. Zli otimač Meleagant treba da
dobije svoje. Na konje.
- Na konje, Horne.
Krenuli su u galop.
Dvanaesto poglavlje

u kojem žena što miriše na ružmarin nudi Rejnevanu

saradnju i pomoć, zbog čega stvari naglo dobijaju loš obrt.
Situaciju spasava legenda koja poput deus eks mahine
iznenada izlazi iz zida.

Nedaleko od škole, preko puta zgrade komandorije jovanovaca, na

zidiću, kako bi bio iznad okupljene mase, stajao je čovek u crnom
ogrtaču, s dugom retkom kosom koja mu je padala do ramena.
- Braćo! - drao se živahno gestikulirajući. - Antihrist se javio! Među
znacima i lažnim čudima! Predskazani ubica svetaca što sedi kao
tiranin u gradu na sedam brda! Prostituišući Petrovu stolicu, u Rimu
upravlja namesnik Sotone i vođa sotonskih sluga! Zaista vam kažem,
rimski papa je antihrist! Grozota poslata iz pakla!34
Masa slušalaca se stešnjavala. Lica slušalaca bila su sumorna,
sumorna je bila njihova tišina, rđava, teška, prava grobna. Bilo je to
nekako nesvakidašnje, takav tip nastupa, vrlo čest u poslednje vreme,
obično su pratili smeh, aplauz i pokliči odobravanja, pomešani sa
zvižducima i psovkama.
- Šta je danas - uzbuđeno je vikao dugokosi - Rimska crkva i čitav
kler? To je zavera apostata i prevaranata, koja se rukovodi isključivo
pohlepom. To je banda zločinaca koja se valja u prljavštini i bludu,
zasićena bogatstvom, vlašću, počastima, prividno ogrnuta svetošću i
maskom religije, koja od svetog imena božjeg sačinjava lopovsko
oruđe, oružje za svoj razvrat. To je vavilonska kurva odevena u purpur,
pijana od krvi mučenika!
- Vidi-vidi - reče iza Rejnevanovih leđa alt mekan kao saten. - Banda
zločinaca. Pijana kurva. Ko bi pretpostavio da će stvari otići tako
daleko. Zaista, došlo je vreme velikih promena.
Okrenuo se. I odmah ju je prepoznao. Ne samo po glasu. Iluzija
kojom se maskirala onda u Vroclavu nije sakrila ono što je i sada video.
Žutozelene oči arogantnog izraza. Oči koje je zapamtio.
- Još pre godinu dana - primakla se do njega, vrlo nonšalantno ga
uhvativši podruku. - Još pre godinu dana rulja bi bila rasterana, a
galamdžija pod ključem. A sada, molim lepo: priča li priča, i to u delu
grada punom ljudi. Da se nije nešto završilo? Ili je možda počelo?
- Ko si ti?
- Ne sada.
Osetio je pored sebe toplinu kojom je zračila kroz kaput i muški
vatirani vams. Njenu toplotu je takođe zapamtio. Onda u Vroclavu, kad
je na njenom telu tražio simptome zaraze. Kosu joj je skrivala
kapuljača, ali je odisala onim jedva primetnim mirisom ružmarina
kojeg se sećao iz Raćiboža.
- Zaista vam kažem - čovek u ogrtaču sve više je padao u vatru. -
Rimska crkva nije Hristova crkva, već đavolova dijeceza, pećina
razbojnika! Tamo se na prodaju bacaju osveštani zakoni, tajne
božanstvenosti, otelotvorenje reći! Nedeljiva Trojica deli se na
komade. Lukave varalice, lažni proroci, prevarantski sveštenici, lažljivi
učitelji, izdajnički pastiri! Prorokovani su nam! Predskazano je:
njihovim nečistotama će se huliti na put istine i u lakomstvu će vas
loviti izmišljenim rečima. I eto, pogledajte u rimsku kuriju, u njenu
bulu, u pretvorne mise, u oproste od grehova. Zar nas uistinu ne love?
Ne osuđuju li duše naše na prokletstvo?
- Braćo! Moramo se odaljiti od nečasnika i lupeža koje je poslao
đavo, ne možemo s njima biti ni u kakvom zajedništvu niti učestvovati
u strahotama koje oni čine. Budući da na celom svetu postoje samo
dobri i zli, vernici i nevernici, tama i svetlost, oni koji su od Boga i oni
koji se, uprkos Bogu, s Belijalom drže!
- Ne kušajmo sudbinu - reče vlasnica zelenih očiju obučena u muški
vams i mirisna kao ružmarin. - Na stranu promene, ali ovaj svet je još
uvek daleko od ideala. Postoji tama, postoji svetlost i postoje oni koji
denunciraju. Uskoro će se ovde pojaviti panduri iz većnice i kerovi
inkvizicije. Hajdemo odavde.
- Kuda?
- Hajdemo, rekla sam.
- Ne. Najpre ćeš mi objasniti...
 - Hoćeš li da povratiš Jutu ili ne?
- Drhtite pred gnevom Gospoda - čuli su, odlazeći - vi koji ste
poverovali u laž, a uši začepili pred istinom. Vi koji ste zavoleli
bezakonje i sledite razvrat. Vi na kojima je osuda na prokletstvo
odavno na snazi! Drhtite i kajte se! Budući da se približava dan gneva,
nesrećan dan, dan suza. Približava se sudnji dan!
- Dies irae, dies ilia - mumlala je tajanstvena zelenooka priljubljujući
se uz njegovu ruku. - Et lux perpetua.
- Kuda idemo?
- U sinagogu. Ali ne boj se, neću te obraćati. Možeš biti goj sve do
sudnjeg dana. Ali u sinagogi nema uhoda. Tamo ne zaviruju. Boje se
jevrejske magije.

Međutim, nisu ušli u sinagogu, koja se nalazila u severoistočnom del

u grada, nedaleko od Nove kapije.
Razgovarali su, sevši na zidić, skriveni iza stepenica koje su vodile u
ezrat našim, to jest žensku galeriju. Rejnevan se osećao nesigurno i
napeto pod pronicljivim pogledima čudne žene, pogledima očiju
zelenih kao u mačke i podjednako nedokučivih. Prelomio je. Bilo mu je
dosta nesigurnosti. Dosta tajni. I dosta toga da manipulišu njime.
- Najpre ono najhitnije - prekinu je čim je počela da govori. -
Počnimo od toga ko si ti. Zašto si mi pomogla u Vroclavu, zašto si
intervenisala kad su me uhapsili? Zašto si sada ovde da mi, kako tvrdiš,
pomogneš da oslobodim Jutu? Po čijem nalogu dejstvuješ? Ipak je
očigledno da to ne radiš na sopstvenu inicijativu, samostalno,
potaknuta ljudskom nepravdom...
- A zbog čega je to navodno - ona nagnu glavu - toliko očigledno? Zar
ja ne izgledam kao neko koga bi mogla da potakne nepravda? Najpre
ono najhitnije, kažeš. U redu, ukoliko preciziramo šta je to najhitnije.
Mogu da se složim u vezi s predstavljanjem. Kad razmislim. Uostalom,
već si me to ispitivao u Raćibožu, proletos. Imaš pravo da znaš moje
lične podatke. I ne samo to.
Skinula je kapuljaču s glave, energičnim pokretom razbacala kosu,
crnu i sjajnu poput gavranovog perja.
- Zovem se Riksa Kartafila de Fonseka. Možeš me zvati Riksa. Zašto
se tako bečiš?
- Ne bečim se.
 - Bečiš se. Gledaš gde imam našiven Judenfleck.35 Bilo bi ti lakše kad
bih se zvala Rakel? Ili Sara?
- Prestani, molim te - on povrati samopouzdanje. - Predstavila si se,
hvala, moj naklon, ja sam počastvovan, zadovoljstvo je moje.
- Jesi li potpuno siguran da je to zadovoljstvo?
- Najpotpunije. Više nećemo pokretati to pitanje. Pređimo na druga.
- Ne mogu da ti kažem po čijem nalogu radim. Ne mogu i tačka, kraj
s tim, nema više pitanja. Mora ti biti dovoljno to što znaš.
- Nije mi dovoljno. Tvoje tajne su tvoja stvar. Kad se tiču samo tebe
lično, nek slobodno budu tajne. Ali ne i onda kad se tiču mene. Hoćeš
nešto od mene. Hoćeš da znaš...
- U redu - prekinu ga odmah. - Krajnje je vreme da to saznaš. Ne
mogu više to da skrivam. Hoću od tebe isto ono što i Lukaš Božičko i
inkvizicija: saradnju i informacije. Božičko te učenom i pretnjom
primorava na saradnju. Ja hoću da te ubedim u saradnju dokazujući da
imamo zajedničke interese. To sam u suštini već dokazala. Starala sam
se da te ništa loše ne zadesi, radila sam kao tvoj anđeo čuvar. A sada ću
ti pomoći da povratiš Jutu. Obećavam ti pomoć, i to neodložnu pomoć,
krećemo još danas. Malo li je?
- Mnogo je. Ali dovrši, molim te.
- Blizu si Prokopa - začkilji. - Blizu Prokupeka, Puhale Bedriha od
Stražnjica, Koributoviča, Kraloveca, poznaješ Koldu od Zampaha,
Pjotra Poljaka i Jana Čapeka. Svuda ti ukazuju poverenje. I odaju tajne.
Ja isto hoću da znam te tajne. Da li se razumemo?
- Ne.
- Informisaćeš me o tome šta pripremaju husiti. Samo konkretno,
Rajnmare, konkretno. Bez ikakvih Malahijinih proročanstava, bez
ikakvih datuma smrti i tome sličnih vračarskih senzacija.
- Prisluškivala si nas u Raćibožu. Mene i Božička.
- Dabome, prisluškivala sam. Zadivio si me tada, znaš? Obezbedio si
mu informacije, a pri tome nisi izneverio ubeđenja, nikoga nisi izdao,
nikome nisi naškodio. Razume se, da tada nije bilo moje intervencije,
Božičko bi te primorao da mu otkriješ konkretnije stvari. A pošto sam
ga ja u tome omela, biće pravedno da te konkretne stvari sada upravo
ja dobijem.
- Zanimljivo shvaćena pravednost - on usta. - Slušaj, Riksa Fonseka.
Neću biti tvoj informator. Nećeš ništa od mene saznati. Ukoliko je to
bio uslov za našu saradnju, onda saradnje neće biti.
- Ja sam na tvojoj strani - Riksa je isto ustala. - To sam dokazala. Ne
nagovaram te da se odrekneš ubeđenja. Ne primoravam te na izdaju.
Želim saradnju. Obostrano korisnu kooperaciju.
- Obostrano korisnu. Nečuveno.
- Ponavljam, ja sam na tvojoj strani. Kao i na strani ideala kojima si
veran.
- Naravno - on frknu. - Svim srcem podržavaš putir i voliš husitski
pokret, pa iz ljubavi hoćeš da špijuniraš Prokopa i infiltriraš se u Tabor.
Koliko vidim, to je politika visokog nivoa. Razumem se malo u politiku,
znam da ima dva alternativna cilja: jedan je sporazum, drugi je konflikt.
Sporazum se postiže kad se jedna strana pravi da veruje u koještarije
koje priča druga. Nas dvoje smo, nažalost, u konfliktu. Ne verujem u
koještarije koje pričaš. I nemam nameru da se pravim da verujem.
Prostrelila ga je pogledom.
- Ne nalažem ti da veruješ. Želim saradnju, a ne veru.
- Neću biti tvoj informator. I kraj. Hvala na pomoći. Hvala na
dosadašnjem trudu, moj anđele stražaru.
- Da nisi nešto zaboravio? A Juta?
- Učenom nećeš ništa postići. Zbogom. Nek je bog s robom.
- Tiše - ona se osmehnu. - Još će te rabin čuti. Rejnevane, ja sam te
samo zadirkivala..
- Ponovi, molim te.
- Zadirkivala sam te. Zanimalo me je kako ćeš reagovati. Ja sam na
tvojoj strani. Neću nikakve informacije od tebe. Neću te nagovarati da
odaš tajne. Pomoći ću ti da pronađeš Jutu i da je oslobodiš bez ikakvih
sporednih uslova i obaveza. Hoćeš da povratiš Jutu?
- Hoću.
- Krećemo još danas.
- Imam molbu.
- Slušam.
- Ne zadirkuj me više. Nikad više.

Kad su napustili grad, Rejnevan se nekoliko puta osvrnuo za sobom,

zadubljen u misli. Treći put me sudbina dovodi ovamo, razmišljao je,
treći put u poslednje četiri godine. Kod Stšegoma sam sreo Šarleja, u
Stšegomu sam ga video u akciji kad je isprašio trojicu kicoša. Iz
Stšegoma smo obojica bežali od potere koju su za nama poslali. To je
bilo u leto 1425. godine. Drugi put sam bio kod Stšegoma pre četiri
meseca, u februaru, na Čistu sredu, kad su lumbarde i blide36 Siročića
na grad bacale đulad i zapaljiva zrna, i dalje su vidljivi tragovi te paljbe.
Otišao sam iz Stšegoma da tražim Jutu u Vroclavu...
- Tražio sam Jutu - obrati se Riksi, koja je jahala pored njega - u
Vroclavu. Tražio sam je u Zjembicama, u Bjalom Košćolu, u Stšelinu, u
Njemči, u Olavi. Pokušao sam s magijom, bezuspešno. Pokušao sam da
zastrašujem i ucenjujem. Šta sada? Kuda smo se uputili? Kakav plan
imamo?
- I ja sam isto kao i ti - Riksa Kartafila de Fonseka okrenula se na
sedlu - počela od Zjembica. Znala sam navike kneza Jana. Imao je običaj
da zatvara gospođice kako bi mogao da da sebi oduška s njima, a nije
voleo da zbog toga daleko putuje. Ako označimo krug od jedne milje
oko Zjembica, mogli bismo da pronađemo Jutu Apoldovnu za najviše
dva dana, u nekom zamku ili manastiru kako poput Zlatokose na
prozoru iščekuje svog princa iz bajke. Ali princa je pretekla inkvizicija.
Oteli su Zlatokosu i sad on traži iglu u plastu sena...
Pogledao ju je, a pogled mu je sigurno bio rečit, jer se odmah
uozbiljila.
- Magijom se ništa ne može postići - reče ona - kad su primenjene
zaštitne čini. Učena i potkupljivanje su dobre metode, ali ne kad je u
pitanju takva kukavica i hulja kao što je sveštenik Felicijan. Ali ne brini
se. Postoje drugi načini. Kao što si primetio, idemo javorskim drumom.
U Javoru ćemo posetiti osobu koja je obično dobro informisana,
pokušaćemo da učinimo tako da poželi da podeli s nama informacije.
Ali to tek sutra. Važno je da budemo tamo u zoru, a neću da noćim u
Javoru, tamo špijuni previše njuškaju po kafanama. Staćemo da
prenoćimo u Rogoznjici, Kod rode, tamo je bezbedno, a buva ima u
razumnim i prihvatljivim količinama. Zaustavi konja. Moram da te
obavestim. I upozorim.
- Molim?
- Pretvaramo se da smo dvojica intelektualaca, takvi ne bude
sumnju niti interesovanje. Ukoliko se ponašaju normalno. Kako priliči
intelektualcima.
- Što znači?
- U krčmi uvek uzimaju jednu sobu s jednim krevetom. Radi se o
trošku. Obično.
- Shvatam. A na šta si htela da me upozoriš?
Riksa se glasno nasmejala.
 •

Krčmar Kod rode ih je bez trunke sumnje i ne trepnuvši prihvatio

kao dvojicu intelektualaca, što je još više utvrdilo Rejnevana u uverenju
da je Riksa koristila kamuflažne čini i empatičnu magiju, sigurno je
raspolagala i amuletima poput pantaleona. Bez ikakvih prigovora
domaćina i prihvatljivu cenu, „intelektualci” su dobili na raspolaganje
sobicu u potkrovlju, opremljenu jednom klupicom i jednim krevetom.
Riksa je bez ustezanja skinula gunj i čizme, opipala slamaricu i nauznak
se bacila na nju, gestom pokazavši Rejnevanu mesto pored sebe.
Ležali su nepomično. Potkornjak je tikao u zidu. Miševi su šuškali i
grebali na tavanu. Riksa Kartafila de Fonseka se glasno nakašljala.
- To je opasno - oglasi se ona gledajući u plafon. - Dve osobe
različitog pola u jednom krevetu. Postoji velika opasnost od greha. I još
veća od neželjene trudnoće. Dobro je da se to ne odnosi na nas. Mi smo
bezbedni. Nas zakon štiti.
- Molim?
- Ukoliko Jevrejina uhvate u grehu s hrišćankom, odsecaju mu kitu i
vade jedno oko. Hrišćanin koji upražnjava seks s Jevrejkom rizikuje
ozbiljnije posledice. Preti mu optužba za bestialitas, za razvrat contra
naturam. A za takvo nešto lomača je neminovna.
- Ha.
- Šta: ha? Bojiš se?
- Ne.
- Ti si odvažan momak! A možda to nije odvažnost, već nesvesnost
opasnosti? Ti mene ipak ne poznaješ, ne znaš s kim treba da deliš
krevet. A ja sam strašna žena. Imam to u krvi.
- Šta to imaš?
- Jevreji su krivi za smrt Spasitelja, jesam li u pravu? Pravedno je i
prirodno da krivci za smrt Spasitelja uvek i zauvek nose žig svog
ništavila.
- A konkretno?
- U mojim venama, dragi momče, teče krv mnogih pokolenja
izabranog naroda. Moj predak Levi je, kad su vodili Isusa na Golgotu,
pljunuo na njega, otada svi Leviti neprestano krkljaju, ali ne mogu da se
reše pljuvačke. Jevreji iz meni srodnog plemena Gadova stavili su Isusu
trnov venac, zbog toga im se svake godine na glavama pojavljuju
smrdljive petehije koje se mogu izlečiti samo mazanjem hrišćanske
krvi. I na kraju najstrašnije: pleme Naftalijevo je iskovalo klinove za
razapinjanje, a po savetu Jevrejke Ventrije, koja je nesumnjivo moja
pretkinja, zatupili su njihove vrške kako bi Isusu uvećali patnju.
Ženama iz pokolenja Naftalijevog za taj nitkovluk posle trideset treće
godine života, dok spavaju, u ustima se leže živa gamad. Ali ne plaši se,
momče, mirno spavaj. Ja imam tek dvadeset.37
- Ja da se plašim? - Rejnevan se sa ozbiljnim izrazom lica uključi u
igru. - Ja? Ja sam još bolji. Ja sam volšebnik, znam artesprohibitae. Imam
to u krvi, skroz-naskroz sam ispunjen zastrašujućom crnom magijom.
Dok pišam, iznad mlaza mokraće pojavljuje mi se duga.
- Ha! Moraš mi pokazati.
- Pored toga - ponosno izjavi - ja sam husit. Za vreme praznika idem
potpuno go i ne mogu da dočekam dan kada će žene biti zajedničke.
Upozoravam te, ja sam takođe kecer.38 Da li znaš, drago devojče, odakle
taj naziv? Kako uči Alanus ab Insulis, potiče od mačke.39 Na našim
tajnim kecerskim okupljanjima Sotona nam se javlja u vidu crnog
mačora, kojem mi, jeretici i husiti, podižemo rep i redom ga ljubimo u
njegovo mačje dupe.
- Moguće je - doda Riksa, jednako ozbiljno - da je to što ljubite
jevrejsko dupe. Jevrejin, naime, kako uči Pjer de Bloa, koračajući
putevima đavola, svoga oca, često dobija užasna obličja.
- Da. U pravu si. Moguće je. Laku noć.
- Laku noć, Rajnmare. Lepo spavaj.

Sutradan su stigli u Javor. Riksa je znala put, bez greške je vodila,

bilo je očito da se tu oseća kao kod kuće.
- Ovde se osećaš kao kod kuće.
- Ja jesam kod kuće - odvrati mu. - Ovo je Rečna ulica. Ovde stanuje
osoba koju ćemo posetiti.
- Ona dobro informisana osoba - domisli se Rejnevan. - A ko je to?
Čime se bavi?
- Majzl Nahman ben Gamalijel. Bavi se pozajmljivanjem novca na
procenat.
- Lihvar?
- Ne. Finansijer.
Kuća u Rečnoj bila je ogromna, ali neokrečena, lišena bilo kakvih
ukrasa, podsećala je na malu tvrđavu. Zid je sprečavao pristup, širok
arkadni doksat pak krio je kovane zasune, opremljene bakarnom
klepetušom i malim prozorom. Riksa je uhvatila klepetušu i energično
zaklepetala. Prozor se ubrzo otvorio.
- Da? - razleže se iznutra.
- Šalom - pozdravi Riksa. - Putnici radi posla kod uvaženog Majzla
Nahmana ben Gamalijela.
- Nije tu.
- Ja sam Riksa Kartafila de Fonseka - u devojčinom glasu
neočekivano se pojavi zloslutan ton. - Prenesi to rabinu, slugo. Ako nije
tu, nek mi sam to kaže.
Ponovo su morali sačekati nekoliko trenutaka.
- Da?
- Rabin Majzl Nahman ben Gamalijel?
- Ne znam ga. I nije u kući.
- Nećemo ti oduzeti mnogo vremena, rabine. Pusti nas, molim te.
Potrebne su nam samo informacije.
- Da? A šta vam je još potrebno? Možda gotovina? Možda da vam
žena pripremi gefilte fiszi Možda hoćete da se naspavate i odmorite?
Gubite se, goji.
- Rabine...
- Ne idu? Hoće da ih blagoslovim? Šmul! Donesi hakovnicu!
- Rabine Majzle - Riksa snizi glas, približivši stisnutu pesnicu k
prozoru. - Savetujem vam da pripazite s hakovnicom. Ja sam Riksa
Kartafila de Fonseka. Nosim prsten cadika Halafte.
- Oj-vej! - začu se iznutra. - A ja sam kralj Solomon. I imam prsten za
pečatiranje džinova u vrčevima. Gubite se, provokatori.
- Ne nazivaj me provokatorkom, rabine - devojka zasikta. - Ja sam
Riksa Kartafila de Fonseka. Ne verujem da nisi čuo za mene.
- Da? Možda sam čuo, možda nisam čuo - nešto blaže odgovori glas
iza vrata. - Vremena su takva da ne smeš verovati ni očima ni ušima. A
tek glasinama. Idite vi u grad. Pogledajte vi šta se tamo sprema.
Procenite vi da li Jevrejin u takvim vremenima može da otvara vrata.
Makar Jevrejin i čuo nešto o nekome. Ne, devojko s prstenom cadika
Halafte. Nije pametno otvarati vrata ukoliko je jedino zlo napolju. Idite
i pogledajte. Sami ćete se uveriti. Oj, kad biste vi imali vrata, isto ih ne
biste otvorili.

•
 Javorske ulice izgledale su čudnovato pusto. I tiho. U vazduhu se,
pored običnog smrada đubriva i crkotine, osećalo nešto neodređeno
loše, nešto od čega su se kostrešile dlake na vratu i od čega su žmarci
podilazili po leđima. Nešto što je nateralo većinu stanovnika grada da
smotreno ostanu u kućama.
Riksa je bila kao kod kuće. S trga je skrenula u sokak u kojem je veliki
i obojeni znak pokazivao put ka gostionici Kod sunca i meseca. Tu je,
obrnuto nego napolju, bilo mnogo ljudi, čak je bila gužva. Nije bilo
moguće preciznije odrediti, ali Rejnevan je procenio da je krčmu
okupiralo dobrih sto osoba. Uz to su svi pričali, čavrljali, u glavi je
zujalo od monotonog žamora. Riksa se obazrivo osvrnula oko sebe,
brzo se premestila prema ćošku gde je, s brkovima u krigli, sedeo
sedokosi muškarac u filcanom šeširu sa zaderanim rondom. Devojka je
sela pored njega, ćušnula ga laktom.
- Gospođice?
- Zdravo, Slegelholc. Od ranog jutra si u kafani?
- Duša boli - sedokosi obrisa brkove. - Moram, moram da je umirim...
Strašna su vremena... Strašna...
- Šta se događa?
- Strahota, strahota je nastala. Svi ćemo pomreti... Nema spasa od
zaraze, nema...
- O čemu se radi?
- Pre četiri dana - Slegelholc popi veliki gutljaj piva - iz bunara pored
Svetog Martina izvukli su svinjsku glavu, potpuno oderane kože. A
odmah posle toga umro je sinčić pekarke Kuncove. Što znači da su
zatrovali vodu. Kugom. Bacili su nam okuženo svinjče u bunar.
- Ko?
- Ko, ko. Zna se ko. Zato se i okupio narod, odlučuju. I sami vidite,
gospođice.
- Vidim - potvrdi Riksa pokazujući na muškarca u okrpljenom gunju
koji se upravo popeo na klupu i s visine obaveštavao okupljene da
budu ljubazni da se stišaju. - Onaj tip i njegovi kompanjoni, ko su oni?
- Stranci. Nedavno su stigli. Čudni neki ljudi.
- Javorce je - viknu muškarac u okrpljenom gunju - kako vidim,
moguće ne samo vući za nos već im i oči zamazivati! Zar je toliko
klonuo duh u ovdašnjem narodu? Vaši očevi su 1420. malčice potukli
jevreje40, vi biste morali skroz s njima završiti, ne biste smeli nijednog
ostaviti! A vi - šta? Oni vam zatruju bunar, a vi sedite i gustirate pivo?
Šta čete još dozvoliti prokletim šugavcima? Da vam, kao u Budišinu,
ukradu hostiju iz crkve i oskrnave je? Da vašoj dečici krv puštaju, kao
što se dogodilo u Zgoželecu?
- A možda ćete - ustade drugi, sa ćubom ufrćkanom kao ovčje runo -
sačekati da dođu husiti, a Jevreji im tokom noći otvore kapije, kao što
su prošle godine učinili u Frankenštajnu? Šta, niste znali? Možda niste
znali ni to da su Izraeliti hteli da predaju Klodsko husitima
podmetnuvši požar u gradu? Niste znali da je Juda od pamtiveka u
dosluhu sa češkim krivovernikom? Župnik vam to nije govorio na
propovedi? Da postoji zavera između Sotone, Jevrejina i husite? Šta?
Nije vam govorio? Onda vi pažljivije pogledajte u svog pastira, Javorci.
Osmotrite šta se zbiva, naćulite uši na to što govori. Ne nedostaje
otpadnika ni među duhovnicima, mnogi su poklekli pred nagovorima
Sotone! Ukoliko zaključite da nešto nije u redu s vašim plebanom,
informišite! Odmah informišite vlasti!
Sve više Javoraca je ustajalo i krišom se prokradalo ka izlazu. Lica
ostalih takođe nisu odavala preterani žar.
Govornici su to zapazili.
- Vi ste kukavice i mamlazi! - dreknu onaj okrpljeni. - Valjalo bi vas
same denuncirati! Jer ako neko nije protiv Jevreja, onda se jamačno i
sam sa đavolom drži, sam je kao Jevrejin! Jevreji su, kažem vam, odani
zlim silama! Dušmanska Judina ruka odvlači hrišćanina od istinske
vere. Mislite li da bi bilo Husa da nije bilo Jevrejina? Ko je, ako ne
Jevrejin, pod nagovorom đavola nahuškao Češku na jeres? Pokvarena
husitska sekta ne ugleda se ni na šta drugo do na Talmud! A zasnovana
je na kabali!
- Posle Sotone - zasekundira ufrćkani - nema većeg neprijatelja
brišćana nego što su Jevreji. Oni se u svojim svakodnevnim odvratnim
molitvama mole za našu propast, proklinju nas, svojim magijskim
obredima i činima preklinju Sotonu, svog oca i svog boga, da nas
istrebi. Pre sto godina hteli su da nas potamane crnom smrću, nije im
uspelo, Hrist se pokazao kao moćniji. Zato su sada izmislili husite Na
propast nas hrišćana!
- Idemo. - Riksa ustade, navuče kapuljaču. - Ja sam ovo već čula,
znam napamet. Slegelholc, nisi nas video. Jasno? Ja ovde uopšte nisam
bila.
Pre nego što su se progurali do izlaza, na klupu je skočio treći
govornik, glave obrijane do kože.
- Mirno sedite, Javorci? Izgleda da onda imate pišaćku u venama, a
ne krv, čim u gradu tolerišete smrdljive Judejce i njihovu prokletu
sinagogu, čim među sobom trpite jeretike, magove, decoubice i
trovače! Lopove i lihvare, krvopije kao što je onaj glavni lokalni
šugavac Majzl Nahman! Odavno ga je već trebalo premlatiti!
- Vidi-vidi - promrmlja Riksa. - Konačno nešto novo, strpljenje se
isplatilo. Već znam ko, šta i zašto. Znam tipa. On je bivši cistercit,
begunac iz manastira u Dobrilugu. Obrijao tikvu da sakrije tonzuru. On
je agent inkvizicije. Ovde se izgleda upravo sprema mala provokacija.
- Inkvizicija? Nemoguće - Rejnevan se obrecnu. - Gžegož Hejnče se
nikad ne bi spustio na...
- Ne Vroclav. Magdeburg. Ne gledaj u njih, ne skreći pažnju na sebe.
Izlazimo.

- To se tebe ne tiče, Rejnevane. To nije tvoj rat - Riksa popravi na

sebi verižnjaču, izvuče iz zavežljaja zakrivljeni tesak, izvadi ga iz korice
i nekoliko puta mahnu tako da je zafijukalo.
- Proverila sam, raspitala sam se - reče ona. - Mnogo ih je. Brojna
hevra41 je došla u Magdeburg. Pored provokatora, ima i ubica.
Četrnaest momaka. Napašće čim se smrkne.
Rejnevan je odvezao s bisaga svoj lovački samostrel i raspakovao ga,
prebacio preko leđa pokrovac sa strelama. Proverio je nož, dodatno
gurnuo mizerikord u čizmu. Riksa ga je ćutke posmatrala.
To se tebe ne tiče - ponovi ona. - Ne moraš da se mešaš u to i
rizikuješ glavu.
Pogledao ju je u oči.
- Da te podsetim, ne smeš da me zadirkuješ. Idemo.

Magdeburšku inkviziciju nije trebalo dugo čekati, udarila je odmah

nakon što je pao mrak. Ispred kapije kuće u Rečnoj naglo su se iz mraka
promolile nejasne figure, toliko brze da su se razmazivale pred očima.
U vrata je bučno udario taran. Kuća je bila na oprezu, odgovorila je.
Huknulo je, kroz prozorčić na vratima buknula je vatra. Figure su se
uskomešale, neko je viknuo. Taran je drugi put grunuo u vrata, ovog
puta otegnut tresak izvestio je o uspehu. Riksa je pljunula u dlan,
zgrabila rukohvat.
- Sada! Na njih!
Iskočili su iz sokaka, uletevši među ljude koji su se vrzmali kod
kapije, iznenadivši ih i razbacavši. Rejnevan je sekao nožem. Riksa je
vatreno udarala tesakom. Ulicu su ispunili vika i psovke.
- Unutra!
Preko izvaljenih zasuna ponovo je opalila musketa, zafijukale su
sečenice. U blesku paljbe Rejnevan je tik ispred sebe video muškarca s
glavom obrijanom do kože, ugledao sekiru podignutu za udarac.
Zgrabio je samostrel okačen preko ramena, opalio s kuka, ne
nanišanivši. Obrijani je zastenjao i pao na kaldrmu.
- Unutra!
Napadači su takođe imali samostrele, takođe su imali puške. Dok su
on i Riksa istrčavali u dvorište, iznenada je postalo svetlo od paljbe, u
vazduhu su zasiktale strele. Zaglušen hukom, Rejnevan se sapleo o leš,
pao u krv. Neko ko je trčao za njim spotakao se o njega i srušio se uz
psovke i zveket. Rejnevan ga je tresnuo samostrelom, hitro se
otkotrljao, pravo pred noge sledećeg. Tik pored njegove glave nešto
metalno je prasnulo o kaldrmu uz varnice. Izvukao je mizerikord iz
čizme, skočio, udario, pleća su zakrckala, četvorograno sečivo je uz
škrgut prošlo kroz alke na verižnjači. Napadač je zaurlao i pao na
kolena ispustivši tešku gvozdenu kuku pravo na Rejnevana. Uhvatio je
oružje i iz zamaha tresnuo napadača na kolenima, osetio je i čuo kako
se kuka zabija u kost lobanje.
- Rejnevane! Ovde! Brzo!
Dalje u dvorištu je neko zaurlao, zakrkljao i zagrcnuo se. Rejnevan je
skočio na noge i potrčao prema ulazu u kuću. Strela mu je profijukala
odmah pored glave. Nešto je huknulo i sevnulo, na kamenju u dvorištu
razlila se ognjena kaljuga, zasmrdelo je na zapaljenu mast. Druga flaša
se razbila o zid kuće, zapaljeno ulje slilo se kao kaskada po gesimsu.
Treća je pukla na stepenicama, plamen je trenutno zahvatio dva tela
koja su tamo ležala, zasiktala je uzavrela krv. Iz pravca kapije leteli su
sledeći projektili. Najednom je postalo svetlo kao da je dan. Rejnevan je
video bradonju u lisičjoj kapi kako kleči iza stuba doksata. To je jedino
mogao biti domaćin kuće - Majzl Nahman ben Gamalijel. Pored njega je
klečao dečak, drhtavim rukama pokušavajući da napuni hakovnicu. Iza
drugog stuba stajala je Riksa Kartafila de Fonseka sa okrvavljenim
tesakom, a lice joj je bilo takvo da je Rejnevan zadrhtao. Odmah iza
Rikse, s puškom u rukama...
- Tibald Rabe? Ti ovde?
- U zaklon!
Od kapije su poletele strele odvaljujući maker sa zida. Dečak koji je
pokušavao da napuni hakovnicu prodorno je viknuo i sklupčao se.
Riksa se povukla od vatre zaklonivši lice podlakticom. Rejnevan je
povukao dečaka iza zida, Tibald Rabe mu je pomogao.
- Loše je... - brektao je golijard. - Loše je po nas, Rejnevane. Sad će
krenuti... Nećemo izdržati...
Iz pravca kapije, kao potvrda, odgovorila mu je ratna vika, urlanje
puno zlobe. Vatra je zasijala na oštricama, zatreperila na sečivima.
- Smrt Jevrejima!
Rabin Majzl Nahman ben Gamaliel je ustao. Podigao je glavu ka
nebu. Raširio ruke.
- Baruch Ata Haszem, Eloheinu - povika melodično modulirajući glas.
- Melech haolam, bore meori haesz!42
Zid kuće je pukao, eksplodirao u erupciji gipsa, kreča i žbuke. Iz
oblaka prašine izašlo je to nešto što je bilo u zidu, što je u njemu
zazidano. Rejnevan je s fijukom uvukao vazduh. A Tibald Rabe je čak
Idecnuo.
- Emet, emet, emunah!43 Abrakadabra! Abrakaamra!
To što je izašlo iz zida, a izgledalo kao kumir od gline, bilo je letimice
čovekoliko, ali na mestu za glavu, između ramena, imalo je ipak samo
neznatno ispupčenje.
Niže od srednje visokog čoveka, bilo je ipak debelo i nabreklo kao
bure, koračalo je na kratkim stubastim nogama, debeljuškastim
šapama dodirujući zemlju. Pred Rejnevanovim očima šape su se
stisnule u pesnice, velike kao zrna za lumbardu.
Golem, pomislio je, to je golem. Pravi-pravcati golem, legendarni
golem od gline, san čarobnjaka. San, pasija i opsesija Radima Tvrdika u
Pragu. Što Radim nije ovde... Što on to ne može da vidi...
Golem je zarikao, ili bolje rečeno zatrubeo kao monstruozna
okarina. Paničan strah zavladao je među hevrom okupljenom kod
magdeburške kapije, činilo se da je panika paralisala razbojnike,
oduzela im kontrolu nad nogama. Nisu bili u stanju da beže kad je
golem trčao ka njima lelujavim kasom. Nisu se čak ni branili kad se
bacio na njih, ravnomerno i metodično treskajući i udarajući
ogromnim pesnicama. Vriska, užasna vriska razderala je noćni vazduh
nad Javorom. To nije dugo trajalo. Zavladala je tišina. Samo je siktalo
zapaljeno ulje u kaljugama.
Sa zida kod kapije polako je curila gusta krv pomešana s mozgom.

•
 Sunce je izašlo, glineni golem vratio se u rupu u zidu, stajao je tamo,
stopljen s pozadinom i nevidljiv.
- I bejah mrtav i evo sam živ - setno reče Majzl Nahman ben
Gamalijel. - Ali krv je prolivena. Mnogo krvi. Nek mi to bude oprošteno
kad dođe sudnji dan.
- Spasao si nevine. - Riksa Kartafila de Fonseka pokretom glave
pokaza na krupnu ženu koja je grlila i privijala uza se tri crnokose
devojčice. - Branio si živote najdražih, rabine, od onih koji su poželeli
da im naude. Gospod kaže: Opominji se šta ti je učinio Amalik na putu
kad iđaste iz Misira. Zatro si spomen Amaliku pod nebom. Zatro si.
- Zatro sam. - Jevrejinove oči zasijaše i odmah zgasnuše. - A šta sad?
Sve ponovo da napustimo? Ponovo potucanje? Ponovo da pričvršćujem
mezuzu na druga vrata?
- Ja sam kriv za to - progunđa Tibald Rabe. - Izložio sam te
opasnosti. Sada zbog mene...
- Znao sam ko si - prekinu ga Majzl Nahman - kad sam ti dao
sklonište. Iz ubeđenja sam podržavao tvoju ideju. Imajući svest o tome
šta rizikujem. Šta ćeš, bežanje i potucanje nisu nova stvar za mene...
- Sumnjam da će to biti neophodno - oglasi se Rejnevan. -
Uklanjajući tela, lokalci su jednoznačno ocenili incident. Napadnut si s
razbojničkim ciljem, a ti si se branio. To ti izgleda niko u Javoru nije
uzeo za zlo. I niko te neće uznemiravati ukoliko ostaneš.
- O, sveta naivnosti - uzdahnu Majzl Nahman. - Sveta i dobra... Kako
ti je ime? Rejnevan?
- Zove se Rejnevan, tako je - ubaci se Tibald Rabe. - Poznajem ga i
garantujem...
- Oj, šta ti meni garantuješ? On je pritrčao u pomoć Jevrejinu. Da li su
mi potrebne bolje garancije? Hej! Šta je s tvojom rukom, devojko? Tom
s prstenom cadika Halafte?
- Tri polomljena prsta - hladno odgovori Riksa. - Sitnica. Zaceliće do
svadbe.
- Do kakve svadbe? A ko bi tebe hteo? Stara, jezičava, preka narav, ne
umeš ni da kuvaš, mogu da se kladim u šta hoćeš, pa i u sopstveni talit.
Daj ruku, sziksa. Jehe szmeh raba mewarach l’alam ul’almej al.44
Pred očima začuđenog Rejnevana Riksini prsti su se ispravili,
trenutno je s njih nestao otok, hematomi su nestali bez traga. Devojka
je uzdahnula počevši da mrda šakom. Rejnevan je zavrteo glavom.
- Vidi-vidi - reče polako. - Ja sam medikus, rabine Majzle, nisu mi
strane ni artes magicae. Ali da tako lako izlečiš polomljene zglobove...
Pun sam divljenja. Zanima me gde to može da se nauči.
- Kod mene - rabin oporo odgovori. - Kad budeš imao slobodno
sedam godina, svrati. Ali ne zaboravi najpre da se obrežeš. A sada, kao
što je govorio kralj Solomon kraljici Sabi, da pređemo na stvar. Hteli ste
od mene informacije. Onda me uvedite u stvar.
Rejnevan je ukratko izložio stvar. Majzl Nahman je saslušao
klimajući glavom.
- Jasno - reče. - Razumem. I mislim da mogu da pomognem. Čuo sam,
naime, za sličan slučaj.
Metnuo je prst u nos, dugo i zaneseno čeprkao, praveći se da ne vidi
kako Rejnevan gori od nestrpljenja.
Najzad je iščeprkao šta treba, pogledao. I obnovio razgovor.
- Takvi slučajevi su - izjavi - uvek potencijalan gešeft, ni na čemu se
tako dobro ne zarađuje kao na informaciji. To se dogodilo u Legnjici.
Pre šest godina. Gospođica Virida Hornig, kćerka trgovca, spanđala se
sa apotekarom kojeg su zvali Galonska. Uprkos ocu, koji je njenu ruku
obećao nekom drugom. A taj drugi je navodno imao veze sa
inkvizicijom, sa Svetim oficijumom. I gospođica Virida je iznenada
nestala.
- Apotekar Galonska - nastavi Jevrejin - bio je denunciran, optužen
za jeres, morao je da beži iz Šlezije. Posle godinu dana stvar se stišala, a
Virida se iznenada pojavila, veoma krotka i veoma poslušna, baš kao
posle boravka u manastiru. Poslušno se udala za onoga kome je bila
obećana.
- De, razmislili smo u kahalu, valja znati ko je to ko ima takve
dogovore sa Oficijumom da može da realizuje nestanak devojke. I
nekako je ispalo da se Mojše Merkelin, rođak moje šurnjaje, poznavao s
nekakvim Johajem ben Jicakom, a brat od strica od tog Johaja, neki
Sekel, imao je pastorku po imenu Debora, a ona je od svoje poznanice
Estere saznala neke stvari koje je ova čula u ženskoj galeriji od... Majku
mu, zaboravio sam od koga. Uostalom, to nije važno. Važno je da je
rođak Mojše, gramzivi i bezobrazni Jevrejin, tražio petnaest goldena za
informaciju. Zaključio sam da je to previše.
- Ha.
- Ali ti si mi došao u pomoć, a to malo menja vrednosnu skalu. Sada
tih petnaest nije onih petnaest, to je skroz drugih petnaest, to je
petnaest tako promenjenih da se ne mogu prepoznati. Sada je cena baš
kako treba. A gramzivi rođak Mojše ne živi u Palestini. Živi u Opolu.
Mojsija mi, za pet dana ćeš imati informaciju. A do tada si gost kod
mene.
- Hvala, rabine. A što se tiče tih petnaest goldena, spreman sam...
- Ne vređaj me, momče.

- Neću - Tibald Rabe se nesigurno nakašlja - čekati ovde s vama,

vreme je da krenem, obaveze zovu. A vama ću ovo kazati... Kad već
budete saznali ono što treba da saznate, požurite. Požurite mnogo.
Mislim...
- A ja mislim - Riksa ga pogleda u oči - da treba da prestaneš da
vrdaš. I kažeš nam istinu.
- Ja ništa ne znam - odgovori golijard brzo, prebrzo da bi sačuvao
verodostojnost. Potom je očima izbegao Rejnevanov pogled.
- Tibalde - Rejnevan polako reče. - Noćas smo se tukli rame uz rame,
zajedno smo gledali smrti u oči. A sada nešto kriješ od mene? Znao si
mog brata. Znaš mene, nedavno si čak garantovao za mene. Znaš da
tumaram po Šleziji rizikujući život jer je moja draga u nevolji, moram
da je pronađem i oslobodim. Ona je zatvorena, svaki dan ropstva
povećava njenu muku...
- Rajnmare - golijard obliza usne, spusti pogled. - Česi ti ne veruju, o
tebi kruže razni tračevi... Ukoliko se otkrije da sam ti kazao...
- Na Lužicu ili na Šleziju? - Riksa se uznemiri. - Kuda će krenuti
pohod? Pošto smo već ukapirali da će ubrzo krenuti.
- Ja ništa ne znam... Ali ako malo razmislim... Možda na Lužicu.
- Vidiš - Riksa se osmehnu. - Kako je lako bilo. Najteži je početak. A
sad te molimo za detalje.
- Šta vi hoćete od mene? - Tibald Rabe se pravio da se razljutio. -
Jesam li ja hejtman ili šta? Ja sam običan agitator, ja nemam pristup
strategiji... Ali ipak je jasno svakome ko pogleda mapu i malo razmisli...
De, razmislite malo. Kuda će krenuti Tabor ako ne dolinom lužičke
Niše?
- Žitava i Zgoželec? - Rejnevan se priseti mape koju je video kod
Prokopa u Odrama.
- Ne bih isključio... - Tibald se nakašlja. - Ne bih isključio ni prelazak
na desnu obalu Kvise. Lubanj, Boleslavjec...
- Žaganj? - upita Riksa izmenjenim glasom.
- Moguće.
- Kada? Datum, Tibalde.
 - Jun. Tako nešto.
- Kako tako nešto?
- Jedni su govorili da će na Svetog Jovana. Drugi da će na Svetog Vita.
Ja više verujem ovim drugima. Ali ko to zna...
- Hvala ti do neba. - Riksa odmeri golijarda malo toplijim pogledom.
- Mnogo si nam pomogao, beskrajno sam ti zahvalna. Poljubila bih te,
ali se stidim, stidljiva sam kao đavo. A pošto moraš da ideš, zbogom.
- Zbogom i vama. Rajnmare.
- Da?
- Srećno. Od sveg srca.

Pet dana je prošlo za tren oka. Dvanaestog juna, u nedelju, rabin

Nahman ben Gamalijel pozvao je Rejnevana i Riksu kod sebe.

- Rođak Mojše - poče bez uvoda - rado je prihvatio novac, radovao se

i veselio kao da je povoljno nabavio Zavetni kovčeg. Tako da ja znam ko
je okončao romansu Viride Hornig denuncirajući njenog kavaljera
apotekara, a nju samu strpavši u manastir, sve to zahvaljujući vezi sa
inkvizicijom. Isti onaj koji je kasnije postao srećni Viridin suprug. Oto
Arnoldus, vrlo poznata osoba, ali ne nužno po svojim vrlinama. Nekada
većnik, danas gradonačelnik grada Boleslavjeca.
- Premda je pozadina bila privatna, a ne politička, tvoja stvar
pokazuje neke sličnosti sa aferom Viride Hornig, Rajnmare. Na tvom
mestu bih otišao u Boleslavjec i popričao ako ne s gradonačelnikom
Arnoldusom lično, onda s njegovom suprugom. Ona se možda seća u
koji manastir je tada nestala. Postoji pak velika verovatnoća da ih
inkvizicija i dalje iskorišćava.
- Hvala do neba. Idemo što pre.
- Da, da - hitro reče Majzl Nahman snizivši glas. - Savetovao bih vam
da požurite.
- Znamo - promumla Riksa. - Sveti Vit samo što nije. Krećemo sutra
čim svane. Ostaj zdravo, rabine Majzle.
- Zbogom - Jevrejin klimnu glavom. - Hvala vam za sve. A ti, devojko,
priđi.
Riksa je sagnula glavu. Rabin je stavio ruke na njenu gavranovu
kosu.
 - Jewarechecha Haszem wejiszmerecha - reče on. - Nek te Hašem
blagoslovi i čuva. Nek Hašem okrene svoje lice ka tebi i pošalje ti mir.
Zbogom, Riksa Fonseka. Zbogom i tebi, Rajnmare od Bjelave.
Trinaesto poglavlje

u kojem se govori o snovima i njihovoj interpretaciji, a

neočekivane osobe sklapaju neočekivane saveze.

U Vroclavu je polako padao mrak, nastupao je suton, zvani inter canem

et lupum, čas između psa i vuka, kad se smrkavalo, ali svetla još nisu
paljena. Bilo je vruće, vlažno i sparno, pripremala se oluja. Kundri je
energičnim gutljajem ispraznila ostatak napitka aurum potabile iz
putira, oblizala usne.
- Pa, dakle - reče ona zaškiljivši ćilibarskim očima - ideš u Javor i na
lužičko pograničje. Budući da si primio vest o tome da se Rajnmar od
Bjelave tamo pojavio. Premda vest, koliko sam shvatila, nije potvrđena
i malo je verovatna, ti ostavljaš sve i jurcaš nasumce. A od mene tražiš
čini i zaklinjalice koje mogu da lociraju sideričko biće. lako sam ti već
sto puta rekla da je to nemoguće.
- Nema - odgovori Zidarčac - nemogućih stvari. To je bila prva reč
koju su nam usadili u Agilaru.
Nojfra je uzdahnula. A potom je zevnula, demonstrirajući
impozantnu garnituru očnjaka.
- Dobro - reče ona. - Rajnmar od Bjelave, to shvatam, treba ga
ukloniti, inače će biti muka s njim, jer stalno traži osvetu za brata
Podržavam nameru da ga uhvatiš i osudiš ga da umire sporom smrću;
a pre toga, ako ti pođe za rukom, izmuči ga na oči one Apoldovne, koju i
dalje traži. Ideja o revanšu je ispravna i odobravam je. Ali onaj njegov
ortak, onaj div... Onaj navodni došljak iz astralnog sveta... Savetujem ti
da od njega odustaneš. Po meni, on je stražar, jedan od Refaima. Nije
preporučljivo kačiti se s njima. Tvoje interesovanje za tog diva sve više
počinje da liči...
- Na šta?
- Na opsesiju - ona hladno dovrši. - U čistom kliničkom obliku.
Zahvatila te je manija, sine. To me brine. Tim pre što to nije tvoja
jedina manija u poslednje vreme.
- Šta si rekla?
- To nije tvoja jedina manija. Koliko vidim i čujem. A pogotovo
osećam. Njuhom.
- Šta?
- Ne pravi se glup. Odlazim u grad, slušam glasine. O tebi i gospođici
Fon Pak. A njuh mi je dobar. Već dva meseca dolaziš ovamo vonjajući
na njenu piću.
- Pripazi - siknu on - da ne preteraš.
- Ne prepoznajem te. Imao si gomilu devojaka. Ti, Birkart Grelenort,
mašta i predmet uzdaha polovine andaluzijskih veštica. Ali nikad
dosad se nisi spanđao ni s jednom ženom, nisi nijednoj dao da te
zaludi. Pazi se, imaš neprijatelje. Nisu ti mogli ništa gvožđem, mogu da
uzmu drugo oružje. Nisi pomislio da Pakovica može biti podmetnuta?
A možda hoće da te kazne na biblijski način, ženskom rukom? Devojka
će te srediti kao Dalila Samsona. Ili kao Judita Nabukodonosora... Ili
Holoferna? Zaboravila sam. Vaša Biblija je đavolski zamršena lektira.
Previše junaka, previše neverovatnoća i javnih izmišljotina. Preferiram
Kretjena de Troa i ostale romanceros.
Oči Zidarčca su sevnule. I odmah zgasnule.
- Svako književno delo - odgovori smireno - uključujući i Bibliju,
usred mora izmišljotina krije biser istine. I tu se vraćamo na našeg
gorostasa. Kad ga uhvatim, izvući ću iz njega znanje, spoznaću šta je to
istina i gde se ona nalazi. Zato što on nije navodno, već stvarno stigao
odande, iz sideričke sfere, s mesta koje ne poznajemo, o kojem
apsolutno ništa ne znamo. Jedni, kao što znaš, smatraju da je to mesto
domen najvišeg bića, popularnog Boga. Politeisti drže da je to domen
mnogih bogova, polubogova, božanstava i demona. Drugi su mišljenja
da tamo prebivaju isključivo demoni. Kako je u stvarnosti, niko ne zna,
jer iako su odande dolazili gosti kod nas, tamo se niko dosad nije
probio. Niko, uključujući tvoje pobratime longaevije i tvoje maltene
svemoćne nefandije...
- Dakle, uhvatićeš diva - prekinu ga noj fra. - I šta? Ukoliko je on
Refaim, ništa nećeš izvući iz njega.
- Izvući ću. Zatvoren je u materijalnom telu, osuđen na nedostatke i
mane tog tela. Pre svega, oseća bol kojem se to telo može izložiti. Ja ću,
Kundri, to telo izložiti bolu. Izložiću ga tako da će on sve propevati.
- Uključujući i to kako doći do zvezdanog domena?
- Ili barem stupiti u kontakt s njim - potvrdio je. A odmah posle toga
je ustao iz fotelje, u nekoliko koraka prešao prostoriju, od sanduka
oslonjenog na orman do kompletnog svinjskog skeleta postavljenog
kod najdaljeg zida, samo Bog zna za kakve ciljeve ga je elementalka
koristila.
- Šta mi ovaj svet može ponuditi? - on povisi glas. - Šta može da mi
da? Ovaj primitivni svet u kojem je sve već podeljeno, pokradeno i
razgrabljeno, u kojem više nulle terre sans seigneur? Šta ja ovde mogu
biti? Kakvu vlast mogu dobiti, kakvu moć? Katedralnog kanonika?
Staroste i upravitelja Vroclava ili, čime me biskup mami, namesnika
čitave Šlezije? A kad bih i postao biskup, kardinal i na kraju papa, kakva
je to vlast u današnje vreme? Čak i ako uspeju da istrebe husite, primer
će opstati, ideja se ne može uništiti. Posle husita će doći drugi,
oštećena zgrada Rima više nikad neće povratiti strukturu nenarušivog
Monolita. Kraljevi i kneževi će padati kao lutke, jer kakva je to vlast
koju možeš srušiti pomoću doze otrova ili desetak colova oštrice
bodeža. A Fugeri zaokupljeni moći novca? Videće kako novac postaje
manje vredan od pleve. Magovi i čarobnjaci? Smrtni su, veoma srnrt ni.
Longaevi? Večni su samo po imenu, iščeznuće zajedno sa svojoj
magijskom moću...
Gromko je protutnjao daleki grom, kontrapunktirajući govor Kundri
je ćutala. Zidarčac je duboko odahnuo.
- Marko Polo je - nastavi - stigao u Kinu. Portugalci su doplovili do
Insulas Canarias, do Madeire, do Ažurne obale, pripremaju se za
prekookeansku misiju. Veruju da će tamo, preko okeana, u još
neotkrivenom svetu, pronaći bogatstvo i pravu vlast. Veruju u carstvo
prezvitera Jovana, u zemlju Mogal, u Ofir i Taprobanu, nameravaju da
stignu tamo; da bi to postigli, neće ni pred čim ustuknuti. Ja isto
nemam nameru da ustuknem.
Nojfra se i dalje nije oglašavala, naizmence kostrešeći i spuštajući
bodlje na leđima.
- Da li znaš - ona konačno upita - ko je bio poslednji ko je nešto tako
kazao? Što je interesantno, u identičnom kontekstu? Ludi pesnik i
čarobnjak Abdala Zar-ad-Din, autor knjige pod naslovom Al Azif, naslov
je onomatopejski zapis zvuka koji proizvode noćni insekti i aveti. U
kasnijim prevodima prezime autora je travestirano u Abdul Alhazred, a
naslov promenjen u Nekronomikon.45 I to se primilo.
- Znam.
- Znaš onda i to da je Abdul Alhazred silno želeo da se probije u
syderium, da ni pred čim nije ustupao. Bio je u pustinji Roba el Kalije,
bio je u Iremu, tražio je Kadat. Nastradao je užasnom smrću 738.
godine, u Damasku, usred bela dana, strašan demon ga je rastrgao i
pojeo na oči mnogih svedoka. Zar to ne hladi tvoj žar?
- Ne hladi.
- U tom slučaju - nojfra zakoluta očima - nek ti je sa srećom.
Ogromnom, ogromnom srećom.
- Idem - Zidarčac usta. - Sutra krećem. Aha, Kundri, imaš li možda u
svojim zalihama malo perfera? Hteo bih da ga imam pri ruci-
- Dobra je ideja - elementalka iskezi žute očnjake - da to imaš pod
rukom. Daj devojci, toj svojoj Dus fon Pak. Privezaćeš je jače uza se.
Dobićeš garanciju da neće pobeći s drugim. A ukoliko pobegne, neće
biti zadugo. Do prve povrede gvožđem... .
- Kundri...
- Neću više ništa reći. Perfero imam, ali malo, jednu dozu, za jednu
osobu. Obrati se biskupu, znam da ima zalihe. A u Sensenbergu ionako
imaš Skirfira i njegove alhemijske atanore.
- Biskup neće priznati da ima. A u Sensenberg ne mogu da idem.
- Mislim da me prate - objasni videvši njene podignute obrve. -
Nisam siguran ni u svoju četu. To je skupina...
- Skupina šljama - dovrši ona. - Rulja sastavljena od lupeža, hulja,
krvoloka i perverznjaka. Tvoji Crni jahači. Takve imaš pod komandom
jer si samo takve uspeo da vrbuješ. I s takvima krećeš u misiju. Zaista si
veoma očajan.
- Hoćeš li mi dati perfero ili nećeš?
- Daću ti. I još ću ti nešto dati. Nešto specijalno. Trebalo bi da ti
pomogne prilikom potrage.
Otvorila je koferčić koji je stajao na stolu, izvadila nešto odatle.
Zidarčac je jedva iskontrolisao refleks gađenja.
- Atraktivno, zar ne? - nojfra se zacerekala. - Aktivira se
zaklinjalicom. Koja, uostalom, potiče iz Al Azifa, a koju su usavršili
nefandi i italijanski nekromanti. Cvrkutanje noćnih insekata, šum
njihovih krila... Ima dve funkcije. Trebalo bi da pokazuje mesto boravka
Bjelave ili njegove devojke.
- A druga funkcija?
- Posluži se kad budeš morao da ubiješ nekoga. Da ubiješ tako da
žrtva oseti da umire.
- Zdravo, Kundri.
- U zdravlju budi, sine.
Na krovu su zalupkale prve kapi kiše.

Munja je razderala nebo, gotovo smesta je grunuo grom, otegnuto i

oštro, s treskom pocepanog materijala. Pljusak se pojačao, vodeni zid
kompletno je zaslonio svet.
- Kao da se neko navrzao na nas - Rejnevan strese vodu sa
okovratnika. - Vreme leti, a vidi ovo, provala oblaka. Jednostavno
potop.
Čekali su u šumi da prođe oluja, u gustom grmlju, koje je, međutim,
dalo zaklon samo nakratko, sada je pravo na njih padalo. Konji su tresli
grivama spustivši glave.
- Kiša jenjava - Riksa obrisa mokri nos. - Oluja se udaljava. Sad će
proći, a onda ćemo poleteti skokom, galopom, vihor će nas osušiti. I
rasterati loše misli iz glava.

Pljusak ipak nije popustio tako brzo, a od njega razmekšan drum nije
baš dopuštao galop i druge konjske podvige, stoga im je put oduzeo
znatno više vremena nego što su planirali. Stigli su u Legnjicu, grad
definisan kao „drugi posle Vroclava”, tek za dva dana, baš u trenutku
kad su zvona svih sedamnaest crkava počela da pozivaju populaciju od
deset hiljada ljudi na misu. Riksa se i u Legnjici osećala kao kod kuće,
vodila je bez greške. Prošli su pored impozantne, nove, sasvim
nedavno konsekrirane kolegijate Božjeg groba, probili su se kroz
prepun trg i tržnicu povrća đavolski blatnjavu od kiše. Prošli su pored
kalajdžijskih i iglarskih tezgi. Riksa je iza tezgi zaustavila konja i
sjahala. Bili su kod ulaza u sokak iz kojeg je zaudarao jak miris tamjana,
bilja i začina.
- Imam ovde - objasni mu - nešto da završim. Mogu da idem sama, a
tebe da zamolim da sačekaš u kafani iza ćoška. Možemo da idemo i
zajedno, kako bismo ojačali našu kooperaciju zasnovanu na
uzajamnom poverenju.
- Hajde onda da je ojačamo. Videćemo šta će biti od toga.
- Idemo onda. Zamoliću te samo dve stvari. Nemoj da postavljaš
nikakva pitanja.
- A druga?
- Nemoj da daješ nikakve odgovore.
Kako se ispostavilo, sokak je bio Sokak magova. Na tamošnjim
tezgama i klupama uglavnom su bili ponuđeni bilje, eliksiri, periapti,
amuleti, talismani, loretanski zvončići, staklene kugle, kristali, perle,
kamenčići, slamene lutke, školjke, rogovi i druge čudne stvari.
Rejnevan je čuo za taj sokak, koji su većnici i legnjičko sveštenstvo
tolerisali. Bila su dva razloga za toleranciju: visoki porezi na ime grada
i činjenica da roba nuđena u Sokaku nije imala apsolutno ništa
zajedničko s pravom magijom. Rejnevanu je bilo dovoljno da baci
pogled kako bi se potpuno uverio u to: među robom na tezgama
prednjačili su šarlatanerija, fušeraj i krš.
Riksa se zaustavila ispred tezge iza koje je lepa crnokosa devojka
mela metlom prašinu s robe. Ta roba uglavnom se sastojala od
osušenih žaba.
- Mi kod učitelja Zbroslava.
Crnokosa je pogledala u Rejnevana, trepnula dugim trepavicama,
nestala pozadi. Rejnevan je razgledao po tezgi. Začudio se kad je usred
bezbroj osušenih gmizavaca spazio rogatog daždevnjaka sa spiralno
uvijenim repom. Jednom je identičnog video na ilustraciji u knjizi
Grand Grimoire.
- Učitelj zove.
Učitelj Zbroslav je malo iznenadio Rejnevana. Bio je uveren da je
prodavač sušenih žaba, s obzirom na to da je ipak Riksin kontakt, uzeo
slovensko ime samo radi kamuflaže. Ali unutra, u prostoriji koja je jako
mirisala na đumbir, karanfilić i kamfor, dočekao ih je Sloven glavom i
bradom. Plećat, plavokos, plavobrk, plavook, pravi-pravcati kralj Krak
iz legende.46
- Zdravo. Kako mogu da pomognem?
- Ja sam Riksa Kartafila de Fonseka. Šalje me... cadik Halafta.
Učitelj Zbroslav je dugo ćutao, prebirajući prstima. Konačno je
podigao pogled.
- Onaj iz Olave?
- Ne. Onaj iz Olesnjice.
Osmehnuli su se jedno drugom, zadovoljni uspešnom razmenorn
lozinke i odziva.
- Ti si navodno - Riksa nije imala nameru da gubi vreme -
poznavalac sanovnika, učitelju Zbroslave. Tobože umeš da čitaš snove.
 - Bog dopire do nas preko naših snova. .Snovi nam daju smernice,
jačaju nas, leče i ozdravljaju dušu.
- Ukoliko spoznamo njihovo značenje. Mudri rabin Hisda govorio je
da je neobjašnjeni san kao primljeno, ali nepročitano pismo. A ja sam
imala san.
- Slušam.
- U mom snu velika opasnost je pretila gradu Zaganju.
- Zanimljivo - učitelj Zbroslav upilji slovenske oči u Riksu - da je baš
Žaganj. Ima ipak i drugih gradova. Koji se nalaze znatno bliže...
opasnosti. Bliže Zitavi, koja se navodno upravo užurbano sprema za
odbranu nakon vesti o mogućem napadu.
- Ti gradovi - Riksa nije spustila pogled - nek se brinu sami o sebi. U
mom snu ih nije bilo. U mom snu knez Jan Zaganjski je imao čudesnu
viziju. Anđeo gospodnji je bio sišao s nebesa i nadahnuo ga kako treba
da spasava svoju zemlju. Traži, kneže, reče mu anđeo, spas u
pobožnom Poljskom kraljevstvu, u poljskom narodu, koji voli božja
roditeljka. Iskaj spas od pobožnog poljskog kralja Vladislava. Umesto
da kuješ zavere s Luksemburškim, reče anđeo...
- Tako je rekao? Tim rečima?
- Baš tim - potvrdi ona glasom hladnim kao Sveta Kinga u postelji. -
Umesto da kuješ zavere s Luksemburškim, okreni se, kneže, ka Poljskoj.
Luksemburški je daleko, a Poljska ti je preko međe. Vremena su ova
puna nevolja, a Poljska ne ostavlja svoje prijatelje u nevolji...
- Eto ti sad - uzdahnu učitelj Zbroslav. - Anđeo polonofil. U snovima
on označava veliku brigu... Šta ćeš, san, koliko god da je pun čudesa,
valja interpretirati. Primljeno pismo... Taj mudri rabin, kako se zvao?
Bojim se da ne izgovorim pogrešno...
- Hisda.
- Primljeno pismo, kako uči rabin Hisda, treba pročitati. Ali ovde su,
da tako kažem, dva pisma. Imamo posla sa snom u snu. Vi ste,
milostiva, sanjali o snu žaganjskog kneza. Baš me zanima šta je sam
žaganjski knez sanjao...
- Nije sanjao - iz Riksinog tona je proizlazilo da je apsolutno sigurna
u to. - I upravo je u tome problem. Svakako ga treba informisati o tom
snu.
- Predlažem - doda ona s naglaskom - da se obratimo za pomoć
ovdašnjim franjevcima. Nek prenesu vest svojim konfraterima iz
Glogova, onima u Svetom Stanislavu. S molbom da oni obaveste braću
iz Zaganja.
 Učitelj Zbroslav je nakrivio glavu.
- Glogovski Sveti Stanislav - primeti - ne podleže saksonskoj
kustodiji. Manastir u Glogovu pripada gnjeznenskoj kustodiji. Monasi iz
Glogova će odmah izvestiti Gnjezno. I ubrzo će u Krakovu znati o
svemu tome.
- To nema veze.
- Shvatam.
Učitelj ih je otpratio ispred tezge na kojoj je lepa crnokosa i dalje
čistila žabe. Možda ti i jesi Zbroslav, pomislio je Rejnevan, ali ona je
Rebeka.
- Šta je to? - Njegovu pažnju naglo je privukao predmet na tezgi. -
Kakav je ovo predmet? Da nije...
- Ovo? - Učitelj podiže za kanapčić žiličav kamičak sa okcem boje i
oblika ljudskog oka. - Amulet vijendo. Kastiljski, dovezen pravo iz
Burgosa. Za vas tri groša. Uzimate?

- Ne paniči, Rejnevane - ponovi Riksa. - Stići ćemo u Boleslavjec.

Rabe je možda pogrešio termin polaska; uostalom, sumnjam da je znao
tačan.
- Mogao je i obrnuto da pogreši - Rejnevanove crte lica se steg nuše i
stvrdnuše. - Možda će biti ranije. A ja znam kako oni mogu brzo ići.
Šest, pa i sedam milja na dan, čak i po bespućima. A znam i šta su u
stanju da učine kad stignu. Bio sam u nekoliko osvojenih gradova.
Između ostalog u Hojnovu, nedaleko odavde. Majku mu moramo
požuriti!
- I putovati noću? Nema smisla. Prenoćićemo...
- Kako bismo sutra - upade joj u reč - još nekoga informisali o
husitskom pohodu, zar ne? Riksa, Tibald nam je ukazao poverenje
Računao je da to nećemo rastrubiti po čitavoj Šleziji. A ti...
- Rejnevane - Riksine mačje oči sevnuše. - Ne uči me. I ne mešaj se u
moje stvari.
- I hajde da ojačamo našu kooperaciju zasnovanu na uzajamnom
poverenju.
- Primi k svesti da znam šta radim. I da sam na tvojoj strani U šta
sam te već nekoliko puta uverila. I dosta mi je ponavljanja. Informišući
Zaganj o opasnosti, takođe sam bila na tvojoj strani. Isto kao i u martu
u Raćibožu, kad sam tvojim posredništvom pomogla neodlučnom
Vološeku da donese odluku.
- Tim pre bih želeo da znam...
- Znaš onoliko koliko treba - prekinu ga oštro. - A znaš mnogo toga,
imaš oči, imaš uši i nisi glup. I nek tako ostane.
Ćutali su. Odozdo, iz glavne prostorije kafane, dopirali su povici,
smeh, odjeci zabave. Miševi su grebali i pištali na tavanu, sveća je
treperila.
- Rejnevane?
- Da?
- Nisam bez razloga zapela da ovde prenoćimo. Ne bih volela sutra
da nam usporavam tempo. Imaš li neki lek za ženske stvari?
- To znači za menstruaciju?
- To znači: imaš ili nemaš.
Izvukao je iz torbe kutiju s lekovima, zadovoljan samim sobom što
se smotreno snabdeo u apoteci Kod arhanđela.
- Uzmi ovo - dade Riksi elektuarijum u kapsuli. - Popij s vinom.
- Gorko je kao đavo.
- Jer je sa alojom. To je Hiera Picra, Galen ju je nazvao species ad
frigam vitam. Ima efikasno dejstvo i na ženske tegobe.
- Nadam se.
Sveca je treperila. Miševi su prestali da grebu.
- Riksa?
- Šta je?
- Da li to što potičeš... Što si...
- Jevrejka? Da li to utiče na ono što radim? Naravno.
- Moj rod - ona neočekivano poče posle dosta duge tišine - potiče iz
Porajnja, iz Ksantena. Bezmalo svi iz porodice pobijeni su 1096.
godine. Krstaši! Deus Lo volt! Vitezovi Emih i Gotšalk poslušali su apel
pape Urbana II. I sa entuzijazmom ga sproveli u delo. Započeli su borbu
za Hristov grob masakrom porajnjanskih Jevreja. U Ksantenu je
preživeo jedan dečak, Jehuda, navodno zahvaljujući tome što se
prekrstio. Kao Gvido Fonseka nastanio se u Italiji, gde se vratio veri
predaka, to jest, kako vi to kažete, ponovo je zapao u judaica perfidia.
Njegove potomke, ponovo Jevreje, proterali su iz Napulja 1288. godine.
Razišli su se po svetu. Deo roda je otišao u Bern. Godine 1294. tamo je
nestalo dete. Bez traga, u nerazjašnjenim okolnostima. Razume se,
ritualno ubistvo, Jevreji su oteli usranka i pretvorili ga u maces. Svi
Jevreji su proterani iz Berna zbog tog strašnog čina. Moj predak, rabin,
tada pod imenom Mevorah ben Kalonimos, nastanio se u Frankoniji, u
Vajnhajmu.
- Godine 1298. u frankonijskom mestu Retingenu neko je tobože
oskrnavio hostiju. Osiromašeni vitez Rindflajš primio je u vezi s tim
znak od Boga. Svetogrdnici su Jevreji, glasio je taj znak, ko u Boga
veruje, nek tuče Jevrejina. Našlo se mnogo vernika, Rindflajš je ubrzo
stao na čelo horde koljača s kojima je započeo pobožno delo. Nakon do
nogu posečenih opština Rotenburg, Vircburg, Nerdlingen i Bamberg,
stigao je red na Vajnhajm. Dvadesetog septembra Rindflajš i njegovi
razbojnici upali su u jevrejsku četvrt. Rabina Mevoraha s porodicom,
sve Jevreje, Jevrejke i njihovu decu oterali su u sinagogu i zajedno s
njom žive ih spalili. Ukupno sedamdeset devet osoba.
Malo, imajući u vidu da je Rindflajš u Frankoniji i Švabiji ubio
ukupno pet hiljada. A mnoge od njih na mnogo kreativnije načine nego
što je spaljivanje.
- Sa ostatkom porodice, one u dijaspori, isto klasika: prekršteni
čukundeda Paolo Fonseka ubijen je 1319. godine u Francuskoj, tokom
pobune Pastoureaux, to jest pastira. Pastoureaux su u suštini ubijali
plemstvo, redovnike i sveštenike, ali su s posebnim žarom nasrtali na
Jevreje i pokrštenjake, često uz spontanu pomoć lokalnog stanovništva.
Svestan šta Pastoureaux rade sa ženama i decom, zatvoren u tamnici u
Verden sir Garonu, čukundeda Paolo sopstvenim rukama je udavio
čukunbabu i dvoje dece.
- Pradeda nastanjen u Alzasu, Jicak Johanon, gubi bezmalo celu
porodicu 1338. tokom jednog od ozloglašenih masakra koje je izvršila
seljačka banda pod imenom Judenschldger. Neku od mojih prababa,
koju nije imao ko milosrdno da udavi, Judenschlageri grupno i više puta
siluju. Prema tome, moguće je da otad posedujem neku primesu
hrišćanske krvi. To te ne raduje? Zamisli, ni mene.
Riksa je ućutala. Rejnevan se nakašljao.
- Šta je bilo... posle toga?
- Godina 1349.
- Crna smrt.
- Kako si i pogodio. Krivci za izbijanje i širenje epidemije bili su,
naravno, Jevreji, to je bila jevrejska zavera skovana radi istrebljenja
svih hrišćana. Toledski rabin Pejrat, sigurno si čuo za njega, razaslao je
po čitavoj Evropi emisare kako bi potrovali bunare, izvore i potoke.
Stoga su se latili kažnjavanja trovača. Široko zamišljenog. Bilo je dosta
mojih rođaka među šest hiljada živo spaljenih u Majncu i među dve
hiljade spaljenih u Štrazburgu, mojih je bilo među žrtvama masakra u
Bernu, Bazelu, Frajburgu, Špajeru, Fuldi, Regenzburgu, Pforchajmu,
Erfurtu, Magdeburgu i Lipsku, u ostalim među trista tada
eksterminisanih jevrejskih opština u Nemačkoj. Mojih je bilo među
ubijenima u Bazelu i u Pragu, a takođe u Nisi, Bžegu, Gori, Olesnjici i
Vroclavu. Zaboravila sam, naime, da ti kažem da je veliki deo moje
porodice još tada živeo u Šleziji. I u Poljskoj. Tamo je trebalo da bude
bolje. Bezbednije.
- Je l’ bilo?
- U suštini da. Ali kasnije, kad se epidemija stišala. Eto, jedan
pogrom u Vroclavu 1360. Bio je požar, okrivljeni su Jevreji, premlaćeno
je ili udavljeno u Odri nekoliko desetina osoba, iz moje porodice svega
dve. Nešto ozbiljnije je bilo u Krakovu, 1407. godine, u utorak posle
Uskrsa. Pronađeno je ubijeno hrišćansko dete, naravno s ciljem
dobijana krvi koja je ipak neophodna u pečenju pashalnog hleba. Krivi
su, dakle, očigledno Jevreji, sumnje u vezi s tim raspršili su sveštenici s
krakovskih propovedaonica. Masa nahuškana u crkvama skače da
odmeri kaznu. Nekoliko stotina Jevreja gubi život, nekoliko stotina
biva primorano da se pokrsti. Na taj način, pažljivo slušaj, dve godine
kasnije na svet dolazim ja kao hrišćanka, od pokrštenih mame i tate.
Umijena vodom za krštenje, dobijam ime Ana, u čast svetice čija je
krakovska crkva 1407. izgorela do temelja, a koju su iz zaleta potpalili
razulareni Krakovljani. Na sreću, nisam se predugo zvala Ana, jer je
1410. porodica pobegla iz Poljske u Šleziju, u Stšegom, i vraća se, o,
judaica perfidia, na mojsijevu veru. U Stšegomu se nastanjuje nekoliko
rođaka, a tamo živi sve ukupno sto četrdeset osoba naše veroispovesti.
Sedamdeset troje od njih, među kojima je moj otac, Samuel ben
Geršom, gubi život u pogromu 1410. godine. Razlog? Duvanje u šofar
na Roš hašanu bilo je shvaćeno kao signal za napad na hrišćane. Majka
sa očevim sestrama i sa mnom, detetom od godinu dana, beži u Javor.
Tamo, 1420. godine, s jedanaest godina, sada već sama posmatram
svoj drugi pogrom, sopstvenim očima. Veruj mi, to je nezaboravan
utisak.
- Verujem.
- Ja se ne žalim - žustro podiže glavu. - Primi to k znanju. Ne
jadikujem ni nad sobom ni nad saplemenicima. Ni nad Jerusalimom ni
nad hramom. Uwene Jeruszalaim ir hakodeszbimhera wejameinu!47 Reči
znam, značenje mi promiče. Ne pada mi na pamet da sedim i plačem na
rekama Vavilona. Ne očekujem saosećanje od drugih, a da i ne
spominjem toleranciju. Ali pitao si da li je to imalo uticaja Pa imalo je.
Ne treba se prihvatati određenih stvari ukoliko se bojiš ukoliko te
parališe strah od posledica, od onoga što može da se dogodi. Ja se ne
bojim. Pokolenjima sam kumulirala hrabrost... Ne, ne hrabrost.
Otpornost na strah. Ne, ne otpornost. Neosetljivost.
- Shvatam.
- Sumnjam. Spavajmo. Ukoliko tvoj lek počne da deluje, krećemo u
cik zore. Ukoliko ne počne, svejedno krećemo.

Porodični skup u Stercendorfu proticao je začuđujuće mirno i

skladno. Tempom dostojnim divljenja i sa uspehom obavljeno je sve
što je trebalo da bude obavljeno. Kako se činilo, zasluge za to u
potpunosti su pripadale predsedavajućim skupa, za koje su
jednoglasno izabrani Henrik Landsberg, kanonik njemodlinske
kolegijate, i vitez Apečka, glava porodice Sterča. Bez očekivanih svađa
tada je bio rešen spor oko međe koji su četiri godine vodili Henrik
Zdral fon Barut i manastir u Namislovu, koji je predstavljao osoran
monah. Nije došlo do očekivane besne svađe između Morolda fon
Sterče i Lanceleta fon Rahenaua, zavađenih tobože prevarantskom
transakcijom prilikom prodaje stoke. Glatko je prošlo s Hrozvitom fon
Barut i Beatrise fon Falkenhajn, posvađanim zbog uzajamnog vređanja
ružnim rečima. Izvinjenje je primio peharnik Bertold de Apolda,
godinama besan na Tomasa Ajhelborna zbog neispoštovanog
dogovora oko venčanja dece. Ovo poslednje je jako, veoma jako
uznemirilo Parsifala fon Rahenaua. Parsifal je došao na skup zajedno sa
ocem, gospodinom Tristramom fon Rahenauom, a otac se odmah
prihvatio razmene ljubaznih reči sa Albrehtom Hakebornom,
gospodarom Pševoza. Nije bila tajna da gospodar Pševoza nastoji da
ostvari veze s porodicom Rahenau i da se upire da svoju kćerku Zuzanu
uda baš za Parsifala. A Zuzana Hakeborn uopšte nije privlačila
Parsifala. Parsifal, kad god je imao priliku da razmišlja, razmišljao je o
svetlokosoj Ofki, kćerki Henrika Baruta od Stuđiska. Ofka je, uostalom,
bila prisutna na skupu starateljke su je zajedno sa ostalim devojkama
smestile u žensku sobu i naterale da veze na ramu.
Dva dana skupa prošla su očas posla, ostalo je još jedno pitanje,
teško pitanje koje je ozbiljno zavadilo porodice Bišofshajm i Sterča.
Činilo se da se o dogovoru moglo samo sanjati. Ali kanonik Henrik i
Apečko Sterča, predsedavajući, nisu nosili glave radi pokazivanja. Radi
smirivanja atmosfere, kanonik je izgovorio dugačku i dosadnu molitvu
na latinskom, a Apečko je predložio da održe posmrtnu trizmu za pokoj
duše rođaka i drugova palih u bitkama s husitima vođenim radi
odbrane vere, posebno Hajnemana Baruta, Gavejna Rahenaua,
Rajnharda Bišofshajma i Jenča Knobelsdorfa zvanog Buljina.
Komemorativne svečanosti potrajale su dan i noć, a nastavak debate
morali su obustaviti sve dok žalbenici ne budu došli sebi.
Parsifal Rahenau nije učestvovao u terevenci - doduše, mladim,
neproizvedenim vitezovima to nije zabranjivano, ali nisu ni podsticani.
Parsifal je, prema tome, više voleo da ode u kontrolu bedema i
konjušnica. Odjednom je, na ogromno čuđenje, ugledao svog druga
Henrika Baruta zvanog Čvorak kako oštro ide u njegovom pravcu i
vodi...
Svoju rođaku. Svetlokosu Ofku fon Barut.
- Predstavljam ti - izbrekta zadihani Čvorak, značajno pritom
namigujući - svog druga i prijatelja po oružju Parsifala fon Rabenaua,
sina gospodina Tristrama od Bukova. Kažem ti, Ofka, teško ćeš naći
odvažnijeg od njega. Da se ne hvalim, i ja sam vojevao protiv Čeha, eh,
dešavalo se da imam posla sa čarobnjacima i čarobnicama... Ali on! Da
ne poveruješ! On je stajao kod Nahoda protiv horde Ambroževih
jeretika, sami on i ja protiv njih sto. A na zidinama Klodskog, ha, da ne
poveruješ, devojko! Iako je bio ranjen i krvario, neustrašivo je pružao
otpor krivovernicima koji su jurišali na Klodsko. Sam gos’n Puta od
Častolovica mu je posle toga glavu zagrlio!
Na Parsifalove obraze izbilo je krmezno rumenilo. I nije čak bila
stvar u tome što je Čvorak debelo lagao. Parsifal jednostavno nije
mogao da ne pocrveni gledajući u gospođicu, njene velike orahove oči i
prćast nos posut pegama. Bile su to najlepše pege koje je Parsifa] u
životu video.
- Ostavljam vas - Čvorak brzo reče. - Počavrljajte. Ja imam važne
stvari da obavim.
Ostali su sami. A Parsifal, koji je još pre minut bio spreman da se
široke ruke oduži drugu, sada je osetio da bi mu rado razbio nos Iako je
veoma hteo, nije, naime, mogao da prelomi i izusti reč iz sebe Uveren
da devojke voljno slušaju samo pitak govor trubadura i vitezova
lutalica, sada se osećao kao poslednja budala.
Duvao je topao vetar, u jarku su zaneseno kreketale žabe.
- Bili ste ranjeni, zar ne? - Ofka prekinu užasnu tišinu namreškavši
pegavi nos. - Pokažite gde.
 - Ne! - Parsifal čak poskoči.
- Ne treba se - doda ubrzo - preterano hvaliti. Hvalisavac nije
dostojan viteškog pojasa.
- Ali tukli ste se?
- Jesam.
- Onda ste hrabri? Smeli?
- Ne treba se hva...
- Videćemo da li ste tako smeli - Ofka se nagnu nad jarkom. - Oh!
Uhvatite za mene ovu žabu!
- Žabu?!
- Pa rekla sam. Ovu veliku. Hvala. A sada je pojedite.
- Šta?!
- Pojedite je. Videćemo da li ste dovoljno smeli.
Parsifal je stisnuo žabu u šaci. Zatvorio oči. I otvorio usta.
Ofka fon Barut ga je uhvatila za ruku, istrgla žabu i bacila je u vodu. I
pocrvenela kao višnja.
- Oprostite, molim vas - ona pognu glavu. - Nisam tako htela...
Uopšte nisam. Lepo za mene kažu da sam plahovita...
- Niste... - Parsifal proguta pljuvačku. - Niste plahoviti, gospođice. Vi
ste...
Ofka je podigla glavu. Njene orahove oči postale su još veće nego što
su bile.
- Vi ste lepi.
Ofka ga je dugo gledala. A zatim pobegla.
Skup je nastavljen, naizgled nerešiv spor porodica Bišofshajm i
Sterča konačno je završen dogovorom. Parsifal je slušao jednim uvom.
Bio je u drugom svetu. Sanjao na javi.
- Mi, Henrik Landsberg, sholastik njemodlinske kolegijate, svim
Kristovim sledbenicima do kojih dopre ovaj dokument potvrđujemo da
je Burharda Mencelina, upravnika imetka u Njivnjiku, vlasništva
gospodina Gintera fon Bišofshajma, lišio života Diter Hakst, štitonoša
gospodina Volfbera fon Sterče. Za taj zločin gospodin Fon Sterča i Diter
Hakst pristali su da na ime porodice ubijenog plate pokajnički iznos u
visini od četrdeset grivni, koji su potvrdili gospoda vitezovi svedoci.
Pored toga, sumu od pet grivni dobiće parafija crkve u Njivnjiku. Hirurg
koji je bio pozvan u pomoć neće dobiti ništa, budući da pomoć nije
imala nikakvog efekta. U znak dogovora, na mestu zločina biće
podignut pokajnički krst o trošku navedenog štitonoše Haksta, a na
tom krstu biće isklesano oružje zločina, to jest sekira. Samim tim,
dolazi do sporazuma između počinioca zločina i porodice ubijenog,
kao i navedene gospode vitezova. Zaključeno dana šestog juna leta
gospodnjeg hiljadu četiristo dvadeset devetog.
- Parsifale! Tebi se obraćam! Je l’ spavaš ili šta?
Podigao je glavu, trgnut iz dubine snova. I prepao se. Vidno razjaren
otac bio je u društvu dvojice vitezova, starijeg i mlađeg. Parsifal nije
znao mlađeg, oštrog lica ukrašenog belim ožiljkom. Stariji je bio
plemeniti Albreht fon Hakeborn, gospodar Pševoza, Zuzanin otac.
Teško meni, Parsifalu prolete poplašena misao kroz glavu, gotov sam.
Sad će da me vere. I odmah venčaju. Zbogom, prelepa Ofka...
- Predajem te - gos’n Tristram Rahenau govorio je kroz nos, kao i
uvek kad je bio nezadovoljan - u službu štitonoše gospodinu Egbertu
de Kaselu od Kopanjeca. Gospodin Egbert je čovek rata, a rat s
husitima samo što nije. Verno mu služi, junački se bori, čuvaj plemićku
daće bog, zaslužićeš pojas i mamuze. Pazi samo, balavče, da ne naneseš
sramotu meni i porodici.
Parsifal je progutao pljuvačku. Odavno mu je bilo obećano da će
služiti kao štitonoša u Klodskom, kod gospodina Pute od Častolovica
rame uz rame sa svojim drugom Čvorkom Barutom. Ali ipak je previše
dobro poznavao oca da nije smeo ne samo rečju nego ni drhtanjem
kapka da iskaže prigovor. Duboko se naklonio pred vitezom sa
ožiljkom.
- Za pet dana - oporo reče gos’n Egbert de Kasel - da si se pojavio u
Kopanjecu, na konju i sa oružjem. Jesi li razumeo?
- Jesam.

- Ooo - videvši ga, Elenča iz Skalke pljesnula je rukama. - Parsifale!

Na konju? Naoružan od glave do pete? Ideš u rat ili šta?
- Dakako - blago se našepuri. - Kad postoji naredba, tada se mora ići.
Otadžbina je u nevolji. Husiti se navodno ponovo spremaju za napad.
Elenča je pogledala ispod kapaka, uzdahnula. Uvek uzdiše kad se
govori o husitima, povezao je. Očito ne bez razloga. Kruže glasine da su
husiti naudili devojci. Gospođa Đerška nikad nije govorila otvoreno o
tome, ali nešto tu sigurno ima.
- Skalka mi je bila usput - ispravi se u sedlu, namesti čudnovati
šaperon - pa sam namerio da svratim. Da pitam za zdravlje gospođe
Đerške...
 - Bog ti platio - reče Đerška de Virsing. - Hvala ti na brizi, mladi gos’n
Rahenau.
Prekoračila je prag s velikim naporom, podupirajući se štapom, bilo
je očigledno da je svaki pokret košta mnogo truda. Kako je primetio, još
nije bila u stanju da ispravi leđa. Ionako je čudo što vec ustaje iz
kreveta, pomislio je, od napada su ipak prošla jedva dva meseca. Skalka
je i dalje bila u procesu obnove, grede nad novom konjušnicom još
uvek nije pokrivao krov, bili su u toku radovi na novim ambarima i
šupama.
- Otac je rekao da vam kažem, gospođo, da se ne plašite - Parsifal je
ponovo namestio šaperon. Majka mu ga je stavila, a on nikako nije
mogao da se navikne. - Štiti vas susedni landfrid, samo nek neko proba
da vas makne, imaće posla sa svim okolnim vitezovima.
- Hvala veliko... - Đerška se ispravila koliko je mogla, zatvorivši oči
od bola. - A ti ideš u štitonoše? Smem li da pitam kod koga?
- Kod plemenitog viteza Egberta de Kasela.
- Gospodara Kopanjeca - Đerška je poznavala bezmalo sve u Šleziji.
Borben je to vitez, ponekad i previše. Rođak Hakeborna od Pševoza.
A ipak, znači, Parsifal je zajaukao u sebi. Znači, ta služba štitonoše
nije ništa drugo do uvod u veridbu.
- Gos’n de Kasel je - Đerška je dalje govorila - takođe dobar poznanik
našeg inkvizitora, velečasnog Gžegoža Hejnčea. Druže se. Nisi to znao?
E pa sad znaš. A na kakvom ti to konju, momče, krećeš u službu? Na
frizijskom ždrepcu? Dobar pastuv, dobar... Ali za vuču. Sešćeš na boljeg.
- Gospođo... Ne priliči mi...
- Ni reči. Nešto dugujem tvom ocu i tebi. Dozvoli mi da se
revanširam barem konjem.

Inkvizitor Gžegož Hejnče prodefilovao je ispred družine zajedno sa

Egbertom de Kaselom, odmeravajući budnim pogledom svakog
vojnika. Ispred Parsifala je zaustavio konja.
- Novi - predstavi ga De Kasel. - Mladi Rahenau, sin gospodina
Tristrama od Bukova.
- Tako sam i pretpostavljao - inkvizitor klimnu glavom. - Jer su slični
kao jaje jajetu. A konj, eh, prelep, vidi se da je stvarno kastiljske krvi. Iz
skalačke ergele, kladim se. Od Đerške de Virsing, udovice Zbiluta
Lelivite.
 - Bukov Rahenaua je - objasni De Kasel - u susedstvu Skalke.
Gospodin Tristram je izbavio milostivu Đeršku... Kad se dogodio onaj
napad, znate...
- Znam - prekinu ga Hejnče gledajući Parsifalu u oči. - Đerška je
dvaput izbegla smrt... A sada ti, momče, na konju koji si od nje dobio...
Čudno se prepliću sudbine, čudno... Naredi pokret, Egberte.
- Razumem, vaša svetosti.

Idemo kao u rat, pomislio je Parsifal. U ratnom stroju, oklopu i

opremi, sa oružjem u rukama, pod strogom ratnom komandom i
pravilima. Dovoljno je pogledati lica viteza Egberta i inkvizitora, lica
štitonoša, inkvizitorske najamnike koji pripremaju samostrele. Idemo
u borbu. Sinoć sam sanjao krv i vatru... Sto posto ćemo se tući. I to ne
negde na granici, već sigurno ovde, u samom srcu Šlezije, kod
stšegomskog druma, u pravcu Boikova, nedaleko od sela...
- Selo Hmjelno - Egbert de Kasel pokaza. - I krčma. Tačno onako kao
u dostavi. Koje je tvoje naređenje, Gžegože?
- Opkoli.

Petao je kukurikao. Pas je lajao. Patke su gakale potapajući se u

močvari. Kos je pevao, pčele su brujale, muve nad đubrivom su zujale, a
sunce je sijalo tako da je srce bilo puno.
Seljak koji je upravo izlazio iz nužnika žustro je ustuknuo videvši
vojnike, sakrio se iza vrata sa izrezanim srcem. Žena s maramom na
glavi bacila je grabulje i pobegla punom brzinom, zadigavši haljinu koja
joj se uvijala oko listova. Deca su sa oduševljenjem piljila u oružje,
odela i opremu štitonoša i najamnika iz Kopanjeca koji su okruživali
zgrade. Parsifal je zauzeo određeno mu mesto. Obrisao o kaput znojave
dlanove, uzalud, zato što su se odmah ponovo oznojili.
- Urbane Horne! - Gžegož Hejnče povika glasno i zvonko. - Izlazi!
Nikakva reakcija. Parsifal je progutao pljuvačku, okrenuo pojas,
napipao rukohvat mača.
- Urbane Horne! Kafana je opkoljena! Nemaš nikakve šanse! Izađi
dobrovoljno!
- Ko zove? - razleže se iznutra kroz odškrinut prozor.
- Gžegož Hejnče, papski inquisitor! I dobri vitez Egbert de Kasel od
Kopanjeca!
Vrata kafane su zaškripala, odškrinula se. Najamnici su podigli
samostrele, De Kasel ih je umirio gestom i režanjem.
Na pragu je stajao muškarac odeven u kratki sivi kaput skopčan
bleštavom kopčom, u tesnom vamsu opšivenom srebrom i visokim
čizmama od kordovana. Glava muškarca bila je pokrivena crnim
satenskim šaperonom, još čudnovatijim od Parsifalovog, s još dužom i
još čudnovatije zavrnutom liripipe.
- Ja sam Urban Horn - muškarac u sivom kaputu pogleda oko sebe.
Oči su mu bile pronicljive, na ustima arogantna grimasa. - A gde su
gospoda Hejnče i De Kasel? Unaokolo vidim samo naoružane gemajne
s lupeškim facama.
- Ja sam Egbert de Kasel - istupi vitez. - A okružuju vas moji ljudi,
stoga se manite uvreda.
- I ne gubimo vreme - inkvizitor stade pored njega. - Znaš me,
Urbane Horne, znaš ko sam. I savršeno razumeš svoj položaj. Opkoljen
si, nećeš se izvući. Uhvatićemo te, ako ne živog, onda mrtvog. Naša
ponuda glasi: izbegnimo krvoproliće. Nismo varvari, već ljudi od časti.
Predaj se dobrovoljno.
Muškarac je kratko ćutao iskrivljenih usta.
- Moje ljude - reče konačno - čini šest Čeha i četiri lokalca, Šlezanina.
Svi su najamnici, za mene vezani isključivo novčanim ugovorom,
nikako drugačije. Ne znaju ništa, a pod mojom komandom nisu sebi
dozvolili nikakav prestup. Zahtevam da ih pustite na slobodu.
- Ne možeš da zahtevaš, Horne - odbrusi mu Hejnče. - Ali pristajem.
Biće oslobođeni. Ukoliko nekog od njih ne tereti presuda za neke stare
prestupe.
- Viteška reč?
- Sveštenička reč.
Horn je frknuo, suzdržao se. Izvukao je bodež iz ukrašene futrole i,
uhvativši ga za oštricu, predao ga je inkvizitoru.
- Predajem oružje - bezbrižno se nakloni. - I ujedno dajem predlog.
Upravo sam nameravao da naručim ručak u spavaćoj sobi. Umesto
jedne patke, mogu servirati tri, te ptice su primamljivo izgledale na
ražnju. Da li biste prihvatili poziv, gospodo? Ipak smo ljudi od časti, a
ne varvari.

•
 Trojici koja su ručala u spavaćoj sobi asistirala su samo dvojica
štitonoša, gospodin De Kasel pozvao je sa sobom samo Jana Karvata i
Parsifala fon Rahenaua. Karvata zato što je bio njegov lični štitonoša i
od potpunog poverenja. Parsifala jer je bio nov, neiskusan i slabo
shvatao o čemu se govori. Parsifal u vezi s tim nije imao zabluda ni
sumnji.
- Ovo ti je dobra godina, Gžegože - reče Horn kidajući zubima meso s
patke koju je oberučke držao. - U martu hapšenje Domaraska, sada ja.
Kad smo već kod toga, Domarask je još živ?
- Ne obrći uloge, Horne - Hejnče podiže pogled. - Ja ću tebe ispitivati.
Sanjam o ovom trenutku već četiri godine, od vremena kad si mi
umakao u Frankenštajnu.
- Kad mi je sreća bila naklonjena, bila je - Horn je klimao glavom. - A
kad me je napustila, onda je bilo definitivno. Sinoć sam, majku mu,
sanjao crknutu ribu, takav san uvek predskazuje zlu sreću. To što si me
uhvatio baš sada, danas, to je moj maler i loša sreća. Navikao si da u
meni vidiš husitskog obaveštajca, začudiće te, ali ovog puta sam došao
u Šleziju u drugoj ulozi. Privatno. Zbog lične stvari.
- Ah. Nemoguće.
- Došao sam u Šleziju - Urban Horn zanemari sprdnju - radi privatne
osvete. Da li te intrigira o kome je reč? Kazaću ti: o Konradu, biskupu
Vroclava. Zar to nije čudan splet okolnosti? Jer i ti si, Gžegože, s njim na
ratnoj nozi. Kako ono glasi poslovica? Neprijatelj mog neprijatelja...
- Horne - inkvizitor nacilja u njega kost od pačjeg bataka. - Da nešto
utvrdimo. Moje zadevice s biskupom su moja stvar. Ali biskup je
najviša crkvena instanca u Šleziji, oslonac stabilizacije i garancija
poretka. Udarac usmeren protiv biskupa je udarac protiv poretka,
nećeš me uvući u tako nešto. Čak i ne pokušavaj. Ja znam šta ti lično
imaš protiv biskupa. Zamisli, ispitao sam pitanje svidnjičkih beginki,
znam dokumente iz procesa i izveštaje sa egzekucije tvoje majke. Mogu
da saosećam s tobom, ali neću sarađivati. Pogotovo što nisam dokraja
ubeđen u tvoje namere. Ubeđuješ me da tobom upravljaju lične
pobude, da je reč o nerašćišćenim računima, da si s tim ciljem došao u
Šleziju s najamnicima. A za mene si bio, jesi i ostaćeš husitski špijun,
dejstvuješ na ime naših neprijatelja. A to što ne dejstvuješ radi ideje o
poboljšanju sveta? Ne radi Husa, ne protiv zabluda, izopačenosti i
korupcije Rima? Ne iz dubokog uverenja u neophodnost reforme in
capite ei in membrisi Što je to radi privatne, radi lične osvete? To za
mene nije nikakva razlika. Isto kao što nije nikakva razlika gladnim
prosjacima koje sam video usput kako sede na ruinama i seoskim
zgarištima. Ti si spalio ta sela, Urbane Horne, ti si te ljude osudio na
bedu i smrt od gladi.
- Rat je u toku - drsko odgovori špijun. - A rat je, da prostiš na
banalizaciji, okrutan. Ne idi mi niz dlaku, Gžegože. I ja bih mogao da ti
pokažem spaljena naselja kod Nahoda i Broumova, ondašnje
osakaćene ljude, zgarišta i grobove poubijanih, značajne trase
katoličkih krstaških pohoda!
- Oprostio sam ti jednu banalizaciju, onu o ratu. Ne zatrpavaj me
drugim.
- Ni ti mene.
Ćutali su neko vreme. Na kraju je Horn bacio psu ostatak patke,
podigao čašu i popio naiskap.
- Ostavimo - s treskom odloži čašu - na trenutak biskupa i dobro
crkve. A šta kažeš za Grelenorta? Moja meta nije bio vroclavski biskup,
svestan sam da je to malo previsoko za mene, neću da idem glavom
kroz zid. Trebalo je da meta mog napada bude misteriozni zamak
Sensenberg, Grelenortovo skrovište. Mesto na kojem to biskupovo
kopile huli Boga, upražnjava crnu magiju i nekromantiju, gde sprema
otrove, toksine i omamljujuće dekokte, gde priziva demone i đavole.
Odakle šalje svoje jahače u terorističke misije, nalažući im da ubijaju
mirne građane. Prosvetli me, inkvizitore, kako to izgleda? Može li se
napad na takvo mesto tretirati kao agresija na crkvu? Ili je možda
istina ono što kažu, da za Rim cilj opravdava sredstva, da je za borbu sa
slobodoumljem, jeresi i reformatorskim pokretima dozvoljeno
upregnuti i iskoristiti sve, uključujući i crnu magiju?
Sada je došao red na Gžegoža Hejnčea da dugo ćuti. Iako je samo
površno shvatio, Parsifal je zalepio pogled na njegovo lice. Video je
kako su mišići na inkvizitorovim vilicama zaigrali, kako su oči sevnule,
a usta se pripremila za odgovor.
- Znam gde se nalazi zamak Sensenberg - Urban Horn ga preduhitri.
- I kako da stignem tamo.
- Crni jahači su - oglasi se De Kesel - ubili Albrehta Barta od Karčina,
on mi je bio drug. Kad sam ja u pitanju, spreman sam...
- Ne mešaj se u ovo, Egberte - inkvizitor ga oštro prekinu. - Molim te.
Gospodar Kopanjeca se nakašljao, nervozno protrljao dlanove.
Gžegož Hejnče je ćutke klimnuo glavom davši znak Hornu da nastavi da
govori.
- To je - reče Horn - neponovljiva prilika.
 Hejnče je ćutao, prislonivši ruku uz čelo tako da sakrije oči.
- Grelenort - tiho nastavi husitski špijun - nije u Sensenbergu. S
većinom svojih razbojnika otišao je na lužičko pograničje da juri našeg
zajedničkog poznanika, medikusa Rajnmara od Bjelave. Saznao je,
naime, da je Rejnevan...
Inkvizitor je sklonio ruku sa čela. Horn je zaćutao pod njegovim
pogledom.
- Da - nakašlja se. - Priznajem. Grelenort je zahvaljujući meni saznao
za Rejnevana. Ja sam tako postupio...
- Znamo već - prekinu ga Hejnče - kako si postupio.
- Rejnevan će se izvući... On se uvek izvuče...
- Pređi na stvar, Horne.
- U Sensenbergu ih je ostalo tek nekoliko. Združenim snagama za
tren oka obračunaćemo se s njima. I spalićemo to leglo zmija, sedište
zla. Lišićemo Grelenorta skrovišta, terorističkog centra, volšebničkog
zaleđa, izvora haš’iša i drugih narkotika. Posejaćemo sumnju i strah
među njegovim jahačima. Ubrzaćemo njegovu propast.
- Ha! - Egbert de Kasel protrlja dlanove, pogleda u inkvizitora, oćuta.
- Skoro sam se - polako reče Gžegož Hejnče - sreo s mišljenjem Ja je
terorizam zlo i da ne vodi nikuda. To, čini se, ne podleže sumnji. Ali ima
jedna stvar gora od terorizma: metode borbe s njim.
Dugo je vladala tišina.
- Šta ćeš - konačno se oglasi inkvizitor. - Ad maiorem Dei gloriam, cilj
opravdava sredstva... Idi onda u Sensenberg. Vir bus unitis... Stani, stani,
polako, kuda ćeš, Home? Nisam dovršio rečenicu. Sklapamo primirje,
sarađivaćemo. Ali pod određenim uslovima.
- Slušam.
- Ne želim da naše primirje nazovem krhkim, pa ću ga nazvati
trenutnim. Još nisi slobodan, hoću ću da popričam s tobom posle
Sensenberga. Da razmenimo informacije. I ustanovimo opseg...
uzajamnih usluga... u budućnosti.
- Na šta misliš?
- Dobro ti znaš na šta. Ti nešto daš, ja nešto dam. Kako bismo bolje i
diskretnije razgovarali, izolovaću te. Ne u zatvoru. U manastiru.
- Ako već mora - osmehnu se Urban Horn - onda molim da bude
ženski. Na primer onaj u kojem držiš Rejnevanovu verenicu.
- O čemu ti pričaš, dođavola? - Hejnče ustade. - Kakva verenica? Već
po ko zna koji put slušam te budalaštine. Ja tobože... Sveti oficijum
tobože otima i zatvara devojke?! To je apsurdno!
 - Tvrdiš da inkvizicija ne drži Jutu Apoldovnu u zatvoru?
- Upravo to tvrdim. Dosta s glupostima, Horne. Pred nama je
sanctum etgloriosum opus. Sensenberg i Crni jahači.
- Savladaćemo ih, ima nas gomila - Egbert de Kasel ustade, opali
pesnicom o sto. - A snaga je u gomili! Na put, s bogom! Ako je Bog s
nama, ko je protiv nas?
- Si Deus pro nobis - nastavi Hejnče - quis contra nos?
- Kdyz jest Buh z námi - Horn dovrši sa osmehom - i kdo proti nam?

Krenuli su ne časeći časa, skokom, sa četrdeset pet konja,

kopanječka družina, inkvizitorovi knehti, Hornovi najamnici. Jahali su
u pravcu Kačavskih planina; Parsifal nije tačno zapamtio put, s
obzirom na to da je bio u stanju permanentnog uzbuđenja bliskog
drhtanju.
Nakon nekog vremena ostavili su za sobom poslednje selo, poslednji
trag ljudskog prisustva, našli su se usred divljih pustoši, u Šleziji koju
Parsifal nije poznavao. Ubeđen da je civilizacija već potpuno
trijumfovala, sa zaprepašćenjem je gledao u prastari borik kojeg sekira
nije dotakla. U kamenite, jalove pustare ispresecane jarugama koje
ljudska noga sigurno godinama nije gazila.
A zatim su ugledali. Strmu, neravnu urvinu. Vrh koji se uzdizao iznad
nje. A na vrhu ruinu zamka, grudobranom nazupčenu minijaturu
viteškog kraka iz svete zemlje.
U zamak je vodila krivudava jaruga. Na ulazu ih je dočekao prizor
onoga što je ostalo od prethodnika. Bledilo je prekrilo mrgodno lice
Egberta de Kasela, pobledele su u bojevima prekaljene štitonoše.
Najamnici su se krstili, neki su počeli glasno da se mole. Parsifal je
zatvorio oči. Video je, uprkos tome. Prizor se urezao u sećanje.
Velika gomila kostiju bezmalo je skroz blokirala ulaz u jarugu.
Nimalo ne haotična. Neko se potrudio da od lobanja, karlica, femura i
kolenica ispreplitanih s rebrima, složi pozdravnu dekoraciju, nešto
nalik na trijumfalnu kapiju. Odvratan smrad dokazivao je da je
konstrukcija bila stalno proširivana, nešto je sasvim nedavno bilo
dodato na nju.
Konji nisu hteli da idu, počeli su da brekću, otimaju se i udaraju
kopitima. Nisu imali kud, morali su da ih ostave. Odred je bez konja
krenuo jarugom. Gospodin De Kasel naredio je četvorici najamnika da
preuzmu stražu nad svezanim konjima. Pod komandom štitonoša. I
Parsifala fon Rahenaua.
Na taj način Parsifal fon Rahenau, budući formalno punopravan
učesnik osvajanja Sensenberga, ništa nije video od samog osvajanja.
Naročito mu je promaklo da vidi strašnu smrt trojice knehta koje je
magijska klopka na kapiji zamka isprskala grčkom vatrom. Nije video
kako su Hornovi najamnici, posle teške borbe, u dvorištu izmasakrirali
četvoricu crnih jahača. Kako je inkvizitorove najamnike, koji su se
probili u alhemijsku laboratoriju, napao monstruozan hobit, gnom ili
neki drugi vrag, bacajući na njih boce s nagrizajućom kiselinom. Kako
je stvor živ izgoreo kad su ga u revanšu zasuli bakljama.
Parsifal nije video žestoku borbu koju su s De Kaselom i
kopanječkim štitonošama vodila petorica poslednjih jahača opkoljena
u viteškoj sali. Nije video kako su ih konačno razbili, jednostavno ih
isekli na komade. Nije video kako je njihova krv prskala po zidovima i
po freskama na njima. Po Isusu koji po drugi put pada pod krstom, po
Mojsiju s kamenim pločama, po Orlandu u bici sa Saracenima, po
Gotfridu Bujonskom dok ulazi u Jerusalim. I po Parsifalu dok kleči pred
gralom.
Bilo je veče kad se odred vratio. Inkvizitor Hejnče. Urban Horn sa
zavijenom rukom. Egbert de Kasel od Kopanjeca ranjen u glavu. I
dvadeset četvoro ljudi. Od trideset šestoro, koliko je s njima krenulo.
Otišli su ćutke, koncentrisani. Bez suvišne priče, bez u tim prilikama
uobičajenog preteranog hvalisanja postupcima i prevagom. Sa
osećajem dobro izvršene obaveze. Sanctum et gloriosum opus, eto šta
su obavili.
A na fonu zvezdanog neba crni blok ruine Sensenberga goreo je kao
buktinja, vatra je kuljala iz svih njegovih prozora.

- Noćas sam sanjao požar - reče Rejnevan prebacivši sedlo na konja.

- Veliku vatru. Baš me zanima šta takav san može značiti. Možda da
posetimo učitelja Zbroslava pre odlaska? Možda je to bio proročki san?
Možda znači da treba požuriti kao da je požar?
- Daj bože da ne znači - Riksa pritegnu kolane. - Možemo i bez takvih
proročanstava, bez vatre i bez požara. Pogotovo što će danas biti žega.
Četrnaesto poglavlje

u kojem krvare hostije i sreću se prijatelji. A nad gradom

Boleslavjecom pada noć. I, kao kod Vergilija, san je savladao
sva živa stvorenja.

Dan deveti jun Anno Domini 1429. pozdravio ih je toplotom od samog

svitanja, a već oko trećeg sata dana zavladala je vrućina, štaviše
parališuća žega. Stanovnici Gelnaua, sela smeštenog na samom izlazu
kanjona Niše, koji su uvek, svakog dana, budno gledali na planinu
Varnkope, uzdignutu na jugu, devetog juna zalegli su u hladovinu,
blaženo razlenjeni i ravnodušni na sve.
Krik ih je trgao iz otupelosti. Krik pun preneraženosti.
- Signal! Signaaal!
Vikao je zemljoradnik s najudaljenijeg polja. Vikao je pokazujući ka
planini Varnkope, sa čijeg vrha se uzdizao i tukao u nebo uspravni stub
crnog dima.

U Jemlicu, gradiću smeštenom južno od Žitave, župnik parafije

Svetog Kirijaka tapkao je preko broda crkve brišući znojavo lice
rukavom sutane. Oznojio se vičući na radnike koji su renovirali
ekonomsku zgradu plebanije i psujući ih i sada je žurio u sakristiju da
predahne u hladu zidina. Eh, prečesto je zaboravljao da usput zastane,
klekne i prekrsti se pred oltarom, a ukoliko je to čak i činio, bilo je
mahinalno i nehotice. Ali prošle noći župnik je imao san, loš san, posle
kojeg je obećao sebi da više neće činiti slične nemarnosti.
 Zaustavio se, kleknuo. I počeo da viče. Toliko užasnim glasom da su
ga radnici iz plebanije čuli i dotrčali.
Oltar je bio obliven krvlju. Krvlju koja je iscurila iz tabernakuluma.

Na žitavskom drumu zatoptala su kopita, pored kola je proleteo

glasnik na konju, ostavljajući za sobom veliki oblak prašine. Drvoseča
Hunsrik stigao je ipak da na delić sekunde vidi lice jahača iskrivljeno
od užasa. Odmah je znao šta se sprema.
- Jorg! - dreknu na sina. - Trkom kroz šumu u kolibu! Nek majka
pakuje imetak! Bežimo! Česi idu!

Zvona crkava Svetog krsta i Petra i Pavla udarala su za uzbunu.

Tutnjale su čizme, zveckalo oružje, vikali stotinari. Grad se pripremao
za odbranu.
- Napred idu patrole - raportirao je vitez Ancelm fon Redern stigavši
iz izvidnice. - Iza njih ide konjički odred, ima preko trista konjanika. Iza
konjanika maršira velika sila, nekih šest-sedam hiljada, s više od dve
stotine kola. Nema opsadnih sprava.
- Dakle, neće udariti na grad - odahnu Lutpold Uhteric, starosta
Zitave. - Zgoželec, rekao bih, isto može da spava mirno sa svojina
zidinama. Ali šta će zadesiti gradiće, podgrađa i sela, zadesiće. Neke
već po drugi put.
- U Oštricu - Venantije Pak, franjevački opat, skrši ruke - tek što
pokrivaju rožnice sindrom... Manastir cistercitkinja još uvek je u
ruševinama... Bernštat se još nije podigao iz pepela...
- Dozvolićemo to? - mladi Kaspar Gersdorf očajno povika. - Nećemo
izaći iza zidina? Nećemo krenuti napolje?
Ulrik fon Biberštajn, gospodar Fridlanda i Žara, samo je ravnodušno
frknuo. Starosta Uhteric pogledao je mladića u oči.
- Njih ima sedam hiljada - odreče hladno. - Sa čime bi ti napolje,
momče?
- S božjim imenom na usnama! Zaboga, ja sa svojima idem!
- Neću te zaustaviti.
- Ukoliko dozvolite, i ja ću napustiti Žitavu. Sa svojim ljudima.
Lutpold Uhteric se osvrnuo. I progutao pljuvačku.
Birkart Grelenort, izaslanik vroclavskog biskupa. Visok, vitak,
crnokos i odeven u crno. Ptičje oči, rđav osmeh. I pogled đavola.
- Idite - sa odobravanjem klimnu glavom. - Idite, gospodine
Grelenorte.
Samo što dalje, dodao je u sebi. I ne vraćajte se. Ni vi niti ijedan od
vaših paklenih jahača.

Rejnevan je osetio magiju. Umeo je da je oseti. Nije, kako se činilo,

izgubio tu korisnu veštinu.
Ubrzo nakon odlaska iz Legnjice sišli su s visokog puta, na to ih je
primorala iznenadna i neobična aktivnost izvidnica i patrola koje su
zaustavljale sve radi kontrole i dosađivale na sve moguće načine. Vesti
iz Lužice dovele su do toga da je psihoza husitskih špijuna, čarobnica i
jevrejskih diverzanata prešla na sve u Legnjici, zavladala je svakim
razumom. Pri izlasku iz grada protraćili su mnogo vremena, Hojnovska
kapija bila je kompletno zakrčena. Doduše, kontroli i istrazi bili su
podvrgavani samo oni koji su želeli da uđu u grad, ali su i one koji su
napuštali grad zagledali i više nego sumnjičavo. Putevi su vrveli od
vojnika. Odmah iza Legnjice, tek što su se uključili na drum koji vodi
preko cele Evrope, Vija regija, nabasali su na konjički odred koji je
kontrolisao putnike. Od problema ih je izbavio incident koji je
zapodenuo jedan trgovac što se uputio kući u Kijev, razljućen time što
mu najamnici pretresaju kola i uopšte ne razumeju šta im govori. Oko
četvrt milje delilo ih je od mitnice u Ajbenmilu, Riksa je sumnjala da je
tamo još jedan kontrolni punkt; verovatno su i kod carinarnice u
Tomaševu bile straža i blokada. Iako je tada Vija regija omogućavala da
se putuje brzo i udobno, bilo je razumnije isključiti se s transevropskog
druma i ići šumama.
Noć ih je zatekla u blizini Hojnova, koji je posle prošlogodišnjeg
pohoda i dalje bio ruina i zgarište. Osmotrivši ujutru gradska zgarišta,
Rejnevan je posumnjao da će ikada uspeti da se podigne iz ruina.
Nadalje su se držali poljskih puteva, staza i džombastih šumskih
putića, uputivši se ka zapadu. Gledajući s visine, prošli su selo
smešteno u dolini iznad meandra uvijene rečice. I tu je Rejnevan osetio
magiju.
Osetio ju je, nanjušio u šumskom mirisu mahovine i smole, u vetru,
čuo u nervoznom kreštanju sojki i svraka, u šumu lišća i škripi stabala.
Nemir koji ga je obuhvatao žustrim talasom naterao ga je da zaustavi
Riksu snažno uhvativši uzde njenog konja. Pre nego što je stigla bilo šta
da pita, počelo je.
- Adsumus! Adsuuumus!
Preko grebena obraslog kupinom s leve strane na njih je izletelo i
jurnulo deset crnih jahača.
Okrenuli su konje i vratolomnim galopom jurnuli nadole, ka reci.
Dok su je forsirali kroz brazgotine blata, s levog krila ih je opkolilo
narednih pet jahača. Rejnevan je, iako u punoj brzini, uspeo da navije
dizalo svog lovačkog samostrela, sad je prislonio ležište na obraz i
stisnuo okidač. Sećajući se starih pouka i iskustava, nije ciljao u čoveka,
već u konja. Pogođen strelom, vrani ždrebac se propeo i pomahnitao,
obalivši na zemlju ne samo sopstvenog jahaća već i dvojicu obližnjih, a
među ostalima napravivši pometnju koja im je omogućila da se
probiju. I sada su jurišali, bodući mamuzarna bokove konja, kotlinom
nadole, na ravnicu, tamo gde se belela traka Visokog puta. Ispod kopita
je letelo kidano busenje. A potera im je stalno bila za petama.
- Adsumus! Adsumus!
Iz jaruge s desne strane, skroz blizu, izleteli su novi jahači, na pet
konja. Bili su toliko blizu da je u jednom prepoznao devojku. Poznajem
je, video sam je već, pomislio je. I zgrčio se na sedlu, u pravi čas, jer mu
je bačeno koplje okrznulo ruku.
- Adsuuuumuuus!
S topotom kopita izleteli su na Vija regiju, prepustili se sumanutom
galopu. Jahači su bili odmah iza njih. Rejnevan je zaprepašćeno
primetio kako jedan izbija na njihovo čelo, kako juri s plastom
raširenim u obliku demonskih krila. Znao je ko je to. Znao je pre nego
što ga je prepoznao. Spustio je glavu na grivu i krenuo u divlji trk. Iza
Rikse, čija je doratasta kobila kidala kao jelen. Uprkos luđačkom trudu,
Crni jahači počeli su da zaostaju. U početku neznatno, zatim sve
izrazitije. Zaostajali su. Ali nisu obustavljali gonidbu. Rejnevan je znao
da je neće obustaviti. Riksa je to takođe znala.
- Carinarnica! - ona nadvika vetar.
Shvatio je. Kontrolni punkt u Tomašovu koji su hteli da zaobiđu
sada je mogao biti njihov spas. Gomila ljudi mogla je biti njihovo
spasenje.
Ali od carinarnice ih je ipak još uvek delila znatna udaljenost. A
konji, iako hitri, iako uporno ne dozvoljavajući Crnim jahačima da
skrate distancu, ipak nisu bili od čelika.
Rejnevan je osetio magiju. Čuo ju je.
 Ne obustavljajući galop, Zidarčac je podigao ruku, izvikao
zaklinjalicu. Konji Rejnevana i Rikse odgovorili su divljim rzanjem.
Put ispred njih, Vija regija, koji je vodio kroz špalir drveća, dotad
ravan kao sto, naglo kao da se propeo. Tamo gde je još maločas bilo
ravno i glatko sada se pojavila strmina. Beskrajno strmo uzvišenje.
- To je iluzija! - viknu Rejnevan. - To je magija! Toga nema!
- Kaži to konjima!
Nije imalo smisla da im govori. Konji su usporili na strmini. Peli su
se na nju, ali su počeli da brekću, hripću, pena im je udarila na usta.
Otpozadi ih je sustigla trijumfalna vika.
- U polje! S puta i u polje!
Skrenuli su. Ali ni polje više nije bilo polje. Bilo je planina, naizgled
još strmija nego put.
Došao je čas, konstatovao je Rejnevan, za očajnička sredstva.
Izvukao je kanapčić ispod žaketa i na njemu okačen žiličav kamičak
sa okcem u obliku ljudskog oka. Navodno kastiljski, navodno dovezen
iz Burgosa, nabavljen u legnjičkom Sokaku magova. Po ceni od tri
groša. I verovatno isto toliko vredan.
- Viendo, no vean!48 - povika stiskajući talisman u znojavom dlanu,
toliko jako kao da je hteo da ga zgnječi. - Viendo, no vean! U stranu,
Riksa, u stranu! Ka šumi! Idi ka šumi!
- Vide nas! Opkoliće nas!
- Skreći ka šumi!
Postalo je nemoguće. Neverovatno i nerealno.
Talisman je reagovao na zaklinjalicu-aktivator. I počeo da deluje.
Hitali su ka šumi, a krici su ih stizali, krici čuđenja i neverice. A
zatim besa. Nisu se osvrtali. Hitali su, s licima priljubljenim uz grive,
svom snagom u konjima. Tek ih je šuma usporila i zaustavila, gustiš,
vetrolom, bezdane jame. I tišina.
- Nisu nas videli... - Riksa udahnu vazduh. - Zaista nas nisu videli...
Postali smo nevidljivi za njih...
- Gledali su, a nisu videli - potvrdi on, uzdasima kontrolišući divlje
udaranje srca. - Ovaj amulet... Nisam ni očekivao... A ako zaista dobro
deluje, zavaraće ih još više, učiniće im se da nas čuju... tamo gde nas
nema. A to je moguće, jer je to bio stvarno moćan periapt-
- Bio?
Bez reći joj je pokazao kanapčić. Bez kamena, koji se po aktivaciji
rasuo u prah.
- Jednokratan - uzdahnu Riksa. - Koliko dugo će delovati čini?
 - Grelenort je tamo - on se strese setivši ga se. - Nemojmo se, Jakle,
previše zavaravati nadom. Bežimo dok još možemo. Izgubimo se u
šumama.
- Da bismo ih zavarali - Riksa gurnu raščupanu kosu pod kapuljaču -
promenimo pravac. Tražiće nas po putevima koji vode do goleslavjeca.
Misliće da ćemo napraviti krug i vratiće se na drum. A mi hajmo pravo
na jug, što dalje...
- Bez odlaganja.
Okrenula se na sedlu.
- Jesi li video onu devojku? Onu svetlokosu?
- Video sam.
- To je bila Dus fon Pak, Grelenortova ljubavnica. Otelotvorenje
đavolice.
Setio se. Dvorište zamka Troske. Koplje probija stolarskog šegrta.
Oči boje dubokog planinskog jezera. Divne i apsolutno neljudske. Dus
fon Pak.
- Hajdemo.

Jahali su ceo dan, hitro koliko su mogli, a da ne preforsiraju konje. I

onoliko koliko su to omogućavali bespuće, gusta šuma, močvare i
jaruge zagrađene gomilom bodljikavih grana. Jahali su, osvrćući se i
osluhujući. Ali čuli su samo kuckanje detlića.
Kako bi preko dana savladali što veću distancu, stali su tek kad je
mrak potpuno onemogućio dalji put. Prenoćili su, ne odvaživši se da
raspale vatru, na prilično suvom brežuljku. Iznad krošanja drveća
svetleo je mesečev srp, tanak kao listić.

- Vraćamo se - odluči Riksa. - Izgleda da smo ih ipak skroz izgubili.

Išli su neko vreme koritom plitke rečice, koja je, po Riksinom
mišljenju, bila Bobžica, leva pritoka Bobra. Trebalo je da Bobžica
protiče kroz Tomašov, smešten uz Vija regiju. Po Riksinom mišljenju
Tomašov je ipak trebalo izbegavati, sugerisala je da se upute na zapad i
pronađu put do sela Varta. Rejnevan se oslanjao na njeno poznavanje
okoline. Sam je nije znao. Bio je tu, doduše, s pohodom, u proleće 1428.
godine, ali tada se nije divio pejzažu i nije ga zapamtio.
Blizinu nekog naselja, moguće baš te Varte, otkrili su klepetanje
roda i lajanje pasa. Nedugo zatim čuli su topot pokrenutog mlina.
Zatim su videli mlin i mlinsko jezerce pokriveno kožuhom od sočivice.
Psi su neprestano lajali.
- Ulazimo ili obilazimo?
- Ulazimo - odluči Riksa. - Izgleda bezbedno. Usput ćemo se raspitati
kod ljudi. Sumnjam da je Grelenort došao dovde, ali ne škodi da pitamo.
Zašli su među plotove i leje. Oprezno. Nedovoljno oprezno.
Na samom kraju sela rastao je veliki hrast. S njegovih grana visilo je
sedam obešenika. Jedan, očito sveže obešen, još uvek se trzao.
Oko hrasta je bilo okupljeno tuce vojnika, ne crnih, šarenih. Vojnici
su ih odmah zapazili. I skočili ka njima s vriskom. Rejnevan i Riksa su
se okrenuli, samo da bi videli kako od mlina, u divljem galopu, prema
njima juri vitez na konju prekrivenom ašom. Pod punim pločastim
oklopom. Sa zatvorenim saladom. S turnirskim štitom s grbom. S
podignutim kopljem. Pravi-pravcati Amadis od Velsa. Ili neka druga
viteška legenda.
Riksa je izbegla udarac kopljem obesivši se sa sedla, snažni
kopljanikov konj sudario se s njenim konjem i obalio ga, devojka se
zakotrljala po zemlji skroz do obale vodeničkog jaza, jako tresnula
glavom od stub. Rejnevanov konj se propeo, vitez je bacio koplje,
izvadio mač, iz zamaha mahnuo njime; da Rejnevan nije skočio, izgubio
bi glavu. Konj u jurišu ga je udario i srušio, pao je u blato, pravo pred
druga kopita.
Bojni pokliči iznenada su dobili na snazi, kao da je iznenada stiglo
još jahača, Rejnevan je shvatio da su se ostale snage uključile u sukob.
Lako naoružani konjanici u kapelinama, mnogi sa znakom putira na
grudima. Ali nije, ipak, bilo vremena za pretresanje te činjenice, okolo
je ključala borba, konji su brektali i frktali, oštrice su sevale i zveketale,
krv se prolivala. Neko je ponovo naleteo na njega konjskim grudima,
pao je, video koplje podignuto za udarac. U istom tom trenutku
kopljanik je izleteo iz sedla, tresnut flamanskim gudendagom.
- Samsone!
- Rejnevane?
Samson je napravio krug na konju, braneći Rejnevana od sledećeg
napadača. Bez potrebe, napadač se već grčio na sedlu, proboden
rogatinama dvojice konjanika s putirima. Treći ga je radi dobrog
balansa posekao po vratu zakrivljenim falkionom.
- Šarleju!
- Rejnevane?
 - Žive ih hvatajte! - mladalačkim glasom vikao je komandant husita,
vitez u surom kaputu preko punog oklopa. - Vitezove žive! Gemajne
pod nož!
Borba je bila gotova. Koga je trebalo da dokrajče, dokrajčili su, koga
da vežu, vezali su. Rejnevan, nešto malo zaglupeo, grlio je Šarleja i
Samsona. Što je s visine sedla posmatrao vitez u surom kaputu. Kad je
podigao vizir na saladu, Rejnevanu se učinilo da mu je njegovo lice
poznato.
- Naš hejtman - predstavi ga Šarlej. - Brus od Klinštejna od Ronovica.
Mlađi brat...
Nije dovršio. Jedan od ubijenih samo se pravio da je ubijen, sad je
ustao i skočio na Brusa s bodežom. Nije se dočekao na noge. Šarlej je
izbliza opalio u njega čudnom kratkom puškom, rascepavši mu glavu
na komade.
- Hvala - Brus od Klinštejna od Ronovica, mlađi brat Brazde od
Klinštejna, hejtmana Siročića, rastera dlanom dim. - Hvala, brate
Šarleju.
Rejnevan se setio Rikse, u pravi čas, devojka se upravo podigla sa
zemlje i stresala prašinu iz kose.
- Je li sve u redu?
- Sasvim - odreče ona. Usta joj se naglo iskriviše u grimasu, a oči
široko otvoriše.
Gledala je u Samsona.
- Vojsko, priprema! - naredi Brus od Klinštejna. - Odlazimo!
- Mladi gospodin Gersdorf ide s nama - obrati se vitezu kopljaniku,
onom Amadisu od Velsa, koji je sada, u ropstvu, bez šlema, izgubio svu
legendarnu auru i bio običan prestrašeni balavac. - Kaspar fon
Gersdorf, plemićkog porekla, sin plemenitog Lotara Gersdorfa.
Računam na sto grivni za tebe, mladi gospodine. Ne manje. Vojsko,
polazak! Brate Šarleju, proveri zaštitnicu!
- U šta si me to uvalio? - Riksa tiho upita prišavši Rejnevanu, koji je
bio na kraju povorke. - S kim se ti to družiš?
- S nama - čuo je bistrouhi Šarlej. - Sa specijalnim diverzantsko-
izviđačkim odredom poljske armije Tabora.
- Pohod.
- Dabome. Tabor, vojska koja se na polju bori pod komandom Jakuba
Kromješina od Bžezovica, gradski kontingenti pod Otikom od Loze,
konjica pod Mikulašem Sokolom od Lamberka, Pražani Vaclava Carde.
Šest hiljada ljudi, dvesta kola. Mi s našim specijalnim odredom
obezbeđujemo izvidnicu. Nabavljamo konje. Hvatamo dezertere i
bandite koji nam kradu konje. Jeste li videli obešenike u selu? To su
konjokradice. Tražimo ih već tri dana, mladi Gersdorf nas je odmenio,
jer smo i mi za njih imali omče. A Gersdorf sa svojom izvidnicom cima
Tabor od same Žitave, smeta, Kromješin nam je naredio da ga
dovedemo u red...
- Gde je Tabor u ovom trenutku?
- Kod Boleslavjeca. Ne čuješ? To nije oluja, Rajnmare, to su
lumbarde. Uostalom, ubrzo ćeš i sam videti, ionako smo se baš tamo
uputili. A možda imaš druge planove? Možda druge planove i namere
ima milostiva gospođica koju ne poznajem? A koja ne izgleda kao da je
preterano oduševljena našim društvom.
- Ja sam Riksa Kartafila de Fonseka. Šta druge ima da zanimaju moji
planovi i namere? A čime treba da se oduševljavam? Time što tik uz
mene ide dibuk?
Okrenula se i optuživački uperila prst u Samsona.
- Dibuk, ha! - Šarlej frku. - Dočekao si, Samsone, naišao tuk na luk.
Odmah te je prepoznala. Sreće mi, dibuk glavom i bradom. Deppon, zli
duh u ljudskom liku. A kad pomislim da sam ja u tebi video samo
Jevrejina večitog lutalicu.
- Žao mi je, ali moram vas oboje razočarati - Samson Medić odreče
umornim glasom. - Nisam dibuk. Ni večiti Jevrejin. Znao bih da jesam.
- Zaostanimo malo - Šarlej ustade u stremenima, proveri da niko iz
odreda ne sluša i ne interesuje se za njih. - Ispričaj, Rajnmare, šta se
zbivalo s tobom. I šta te je ovamo dovelo?

Saslušavši, demerit je dugo ćutao. Huk topova sa severozapada

dopirao je sve jasnije.
- Crni jahači su - reče konačno - i Taboru ostavili znak o prisustvu.
Iza Žitave, pre četiri dana, okružili su nam blidku i posekli je, desetoro
ljudi, samo je jedan uspeo da pobegne. Kasnije smo pronašli nekoliko
onih koje su uzeli žive. Visili su na nogama na drveću. Neko ih je vrlo,
zaista vrlo revnosno nagovarao da priznaju. A zatim ih je tretirao kao
štitove za vežbanje bacanja koplja.
- A vi ste, milostiva gospođice - okrenu se ka Riksi - ona što je zimus
spasla našeg Rajnmara u Vroclavu. I kako vidim, i dalje ga
potpomažete, savetujete, jačate mu duh i šarmirate ga svojom
ličnošću. Na sopstvenu inicijativu? Ili, dozvoliću sebi da pitam, takođe
po nečijem nalogu?
- Više bih volela - Riksa mu pronicljivo pogleda u oči - da ne Pitate. Ja
ništa neću pitati i očekujem to isto od vas.
- Razumem - Šarlej sleže ramenima. - Ali budući da je ovo ipak vojni
odred, moram nešto da izmislim za našeg vođu Brusa Ronovica. Ako bi
on ipak hteo da vas ispita, milostiva gospođice...
- Snaći ću se. Možeš me zvati Riksa.
Šarlej je munuo konja mamuzom, zakaskao na čelo.
- Šta ima u Rapotinu, Samsone? Marketa...
- Sve je u najboljem redu - div se široko osmehnu. - Zaista u
najboljem. Boljem nego što sam mogao da očekujem. I verovatno
mnogo boljem nego što sam to zaslužio. Nije htela da me pusti sa
Šarlejem. Nije htela da čuje argumente...
- A imao si argumente?
- Nekoliko. Jedan si bio ti. Riksa, da li ti stvarno moraš tako da piljiš
u mene? Već si dokazala da si u stanju da vidiš skrivene stvari. Ali
makar najoštrije gledala, nećeš videti dibuka.
- A šta ću videti? Vidim natprirodno. A ti si natprirodan.
- Jedan moj poznanik - Samson se i dalje osmehivao - imao je običaj
da kaže da nema natprirodnih stvari ni pojava. Neke jednostavno izlaze
iz okvira onoga što o prirodi znamo.
- To je bio Sveti Avgustin. Koliko shvatam, lično si ga znao. I to me
uopšte ne čudi.
- Riksa, ti prosto neverovatno napreduješ.
- Ne sprdaj se sa mnom, dibuče.
Šarlej je dokaskao, strogo ih pogledao.
- Kakve se to - zareža - filozofske rasprave ovde vode? Samsone?
Česi počinju da se osvrću. Majku mu, drži se prihvaćenog inkognita.
- Oprosti, zaboravio sam se. Može li ovako? Nedavno sam uvežbao.
Gledajte.
Samson je napravio užasan razrok pogled. Glupavo se osmehnuo,
kretenski zacvileo i zabalavio na krajičku usta. A za kraj je pustio
balončić iz nosa. Kad je pukao, pustio je drugi.
- Ha! - viknu Riksa sa iskrenim oduševljenjem. - Odlično, odlično! A
ja mogu da se pretvaram da imam iluzornu kugu. Pljujem krv i
šmrcam...
- Grom vas spalio - Šarlej se okrenu s gađenjem. - Hodi, Rajnmare.
Ostavimo ih da se zabavljaju.
 - Šarleju.
- Da?
- Ona kratka puška iz koje si pucao kod mlina. Kakvo je to čudno
oružje?
- Ovo? - Demerit demonstrira oružje izvučeno iz futrole kraj sedla. -
To je, prijatelju, praška puška, popularno zvana „podmukla puška”.49
Veoma moderna stvar sada u Pragu, svi je nose. Kao što vidiš, toliko je
kratka da može da se sakrije ispod kaputa i nenadano upotrebi,
podmuklo, otud naziv. Fitilj je, pogledaj, postavljen u bakarni oroz,
može sve vreme da tinja. Povlačenjem obarača, primetićeš da to mogu
da uradim jednom rukom, fitilj se pali i buuum! Odlično, zar ne?
Napredak se neprestano ostvaruje, momče.
- Ne osporavam. Čuješ li?
- Ništa ne čujem.
- Upravo. Bombe već duže vreme ćute.

Izašli su iz šuma. Sa uzvišenja su mogli da se dive panorami.

Živopisnom meandru Bobra. I gradu na desnoj obali.
- Pred nama je Boleslavjec, Gornja kapija - pokaza Brus od
Klinštejna. - Izgleda da dolazimo u pravi čas. Grad se predao.
Ispostavilo se da je Gornja kapija izvaljena, ostaci zasuna koji su
visili na šarkama bili su ugljenisani, zid i kula od kapije crni od čađi i
ispucani od vatre. Taboriti su tu evidentno primenili svoj standardni i
isprobani način forsiranja kapija, zasnovan na njihovom spaljivanju.
Pred kapiju bi nabacali hrpu balvana, dodali nekoliko burića smole i
katrana, potpalili i čekali efekat. Obično je to bila kapitulacija. Kao sada
tu.
- Ulazimo. Riksa, a ti?
- Ja ću ovde sačekati.
- Koga? Zašto?
Nije odgovorila, okrenula je glavu. Šarlej je frknuo, potom je
višeznačno pogledao Rejnevana. Videvši da Rejnevan ne reaguje,
poterao je konja i pošao za odredom.
U gradu je vladao mir, iako su ulice prema trgu bile zakrčene
husitima naoružanim do zuba. Zbijeni redovi Tabora takođe su bili na
trgu, oko većnice. Meštani zbijeni ispred zidova kuća u zabrinutoj tišini
posmatrali su agresore.
 - Ili se Boleslavjec već dogovorio - Šarlej proceni situaciju - ili će se
sada dogovarati. Klasika. Odrediće otkup i kontribuciju u vidu hrane i
opreme za vojsku. Doći će do sporazuma. Inače bi ovde sve bilo u vatri.
Kod same većnice u koloni je stajalo petnaestak ratnih kola, iz njih
su štrčale cevi haubica. Među njima su bila i hejtmanova štabna kola,
laka za prepoznavanje po trofejnim svešteničkim ornatima kojima su u
debelom sloju presvučena oba boka, a unutrašnjost obložena. Kraj kola
je stajao lično hejtman poljske vojske Tabora Jakub Kromješin od
Bžezovica, obučen u kaftan ukrašen zlatnim vezom i u visokim
čizmama od crvene kože. Pratili su ga Otik od Loze, Mikulaš Sokol od
Lamberka i Vaclav Carda, komandant praškog kontingenta. I žgoljavi
propovednik Smolik, kojeg se Rejnevan sećao iz prošlogodišnjeg
pohoda.
Telesna straža ih je propustila. Približili su se. Rejnevan se
nakašljao.
- Hejtmane...
- Ne sada! - Kromješin ga prepozna i očito se iznenadi, ali ih otpusti
gestom. - Ne sada, medikuse!
Iz većnice se promolilo gradsko poslanstvo. Većnici i meštani, koje
su vodili gojazni sveštenik u sutani i visoki bradonja u kaputu širokom
poput toge, drapiranom, na ivicama opšivenom dabrovim krznom.
Kaput je skrenuo Rejnevanovu pažnju: bio je plav, one neponovljive
nijanse plave boje koju je njegov ubijeni brat Peterlin u svojoj farbari
dobijao od sača i borovnica.
Bradonja i gojazni duhovnik stali su ispred Kromješina, naklonili se.
Bradonja je počeo da govori. Govorio je tako tiho da su deset koraka
udaljeni Rejnevan, Šarlej i Samson razumeli svaku petu reč. Ali svi su,
čak i oni udaljeniji, shvatali o čemu je reč. Boleslavjec se predavao.
Nudio je otkup, samo da ih Tabor poštedi. Njih od mača, njihove kuće
od vatre. Takođe, svi su, čak i oni najudaljeniji, iznenada videli besan
izraz Kromješinovog lica. I čuli njegov glas. Njegovu lavlju riku.
- Sada? Sada hoćete da date otkup? Kad smo mi već u gradu? Kad ste
u našoj milosti? Kasno, Boleslavječani, kasno! Juče kad sam vas
pozivao da se predate, drsko ste odvikavali sa zidina! Setite se šta ste
ono vikali! Da nije nešto slučajno o Kracauu? Sad ću vam ja dati Kracau!
Zapamtićete vi mene, kučkini sinovi!
Bradonja se povukao za korak, pobledeo. Gojazni sveštenik,
naprotiv, izgledao je kao da će skočiti hejtmanu za vrat.
- Znao sam - kliknu - da s njima nema šta da se priča! Excoecavit eos
malitia eorum! Pih, jeretici! Svetogrdnici! Zločinci! Pržićete se u paklu!
Snaći će vas božja kazna!
Na Kromješinov znak taboritski vojnici opkolili su delegaciju, pribili
većnike uza zid. Hejtman poljske vojske stao je ispred njih i oslonio
pesnice o kukove.
- Prvo će - reče - pasti na vas. Sada. Ja ću vas kazniti u ime Boga.
- Hajde, brate Smolik - obrati se žgoljavom propovedniku. - Obrati
im se. Neka, pre nego što napuste ovozemaljski svet, čuju glas božje
istine. Spasenje ionako neće zaslužiti, kučkini sinovi, rimske sluge,
lakeji vavilonskog Luksemburškog. Ali biće im lakše da se oproste od
ovog sveta.
Propovednik se ispravio kao proštac, uvukao vazduh u pluća.
- Ovo je rat Gospoda! - povika pištavo. - On vas je, dakle, predao u
naše ruke! Jeli ste hleb bezbožnosti i pili ste vino nasilja, došao je dan
kazne. Zgrešili ste protiv Gospoda, zato će se krv vaša prosuti kao prah
i telesa vaša kao gnoj. Grešio si, podmukli narode, oholo si se uznosio,
klanjao si se lažnim rimskim idolima, stoga će te Bog poraziti i glavu ti
odseći, kao što je David učinio Golijatu. Bog lomi glave svojim
neprijateljima, kudrave lobanje onih što grešno Postupaju!
- Sjajno - proceni Kromješin. - Pogotovo to s tom kudravom
lobanjom. Premda ni to s telesima nije bilo loše. Pa, momci, jeste li čuli?
Hvatajte ih i po redu, kako je Bog naložio, a brat Smolik podsetio! Kako
je David uradio Golijatu!
- Milosti! - zaurla bradonja u plavom kaputu dok su ga izvlačili iz
grupe. - Ne ubijajte! Hrišćani! Milosrđa!
Taboriti su ga uhvatili, odvukli do kola, naslonili mu vrat na rudu
Jedan je priskočio, zamahnuo sekirom. Morao je dvaput da ponovi, za
to vreme građanin je hripao i kreštao, a krv tekla u potocima. Konačno
je glava pala na isprskanu kaldrmu.
Sveštenika su, dok se trzao, bacili na zemlju i pritisnuli kolenima. Uz
potiljak mu je stavljen šestocolni klin.
I zabijen nekolikim udarcima nadžaka, sve do vrha. Sveštenik je
samo jednom zakričao, potom se samo koprcao i ritao nogama.
Udarci su pali na većnike zbijene u većničkom portalu. Tukli su ih
čepovima, buzdovanima i sekirama, sekli mačevima, probadali
rogatinama. Nije prošlo malo, a u lokvi krvi drhtalo je tuce tela.
Kromješin je bez reči dao znak, a pre nego što je spustio ruku, šest
hiljada ratnika Tabora s divljom vikom bacilo se na grad Boleslavjec.
Za tren su isprebijali sve koji su bili na trgu, posekli sve koji su se
našli na ulicama. Zatim su upali u kuće. Odatle se proneo jedan veliki
pakleni vrisak, bacani ljudi počeli su da padaju s prozora kao grad. A
unutra je nastavljen masakr, nisu imali milosti ni prema kome, ulice su
za tren bile prekrivene leševima. Krv je kao reka tekla slivnicima,
izbacujući iz njih sapunicu i urin, ispirajući smeće, izmet i gnojivo.
Boleslavječki hramovi nisu pružili sklonište. Pobili su sve koji su
hitali u Bogorodicu i Nikolu. Došlo je do pokolja pred dominikanskim
Svetim krstom na placu ispred Dorote. Azil je nakratko dala crkva Svete
Jadvige, u kojoj se sakrilo preko sto građana i duhovnika. Potom su se
husiti probili u pripratu, brod i prezbiterijum. Niko nije ostao živ, a
crkvu je zahvatila vatra. Bleštav plamen i stub dima podigli su se do
nebesa.
Čim je sve počelo, kad su sekli bradonju u plavom, Samson je
napravio korak napred kao da je hteo da ih omete. Kad ga je demerit
uhvatio za rame, istrgao se, ali je ostao na mestu, nije prišao, nije se
mešao. Nije ih sprečio. Samo se okrenuo, pobledeo kao kreč. Pogledao
je u Rejnevana. U Šarleja. I ponovo u Rejnevana. A zatim uvis, u nebo.
Baš kao da je nešto očekivao odozgo.
- Brate! - Rejnevan nije prišao Kromješinu, već Otiku od Loze, kojeg
je bolje poznavao. - Utiči na hejtmana, zaustavite ovaj masakr! Gde je
gradonačelnik? Oto Arnoldus! Moram da razgovaram s njim!
- Zašto?
- Poseduje informacije od najvišeg značaja! - glatko šlaga
nadvikujući vrisku ubijanih. - Tajne od posebnog značaja! Za ideju!
- E pa, baksuzi ste, ti i ideja - reče Kromješin saslušavši ga. - Evo, ovo
je gradonačelnik Arnoldus. A ovo je glava gradonačelnika Arnoldusa.
Pokazivao je na prvog ubijenog, bradonju u plavom kaputu, onog što
su ga ubili na rudi.
- Čak mi ga je žao - doda. - Podari mu, Gospode, večan mir. Et lux
perpetua luceat ei.
- On... - Rejnevan proguta pljuvačku. - Arnoldus je imao suprugu...
Ljudi! Ko je poznaje? Ko zna...
- Ja znam! - uslužno se javi jedan od lokalaca, iz grupe onih što su
služili Taboritima kao vodiči. - To je u Carinskoj ulici. Pokazaću vam!
- Vodi.

Viridu Arnoldus, novopečenu gradonačelnikovu udovicu, zatekli su

živu. U poharanom stanu. Kako pokušava da ustane s poda i drhtavim
rukama dovede u red iskidanu odeću, da komadima iscepane haljine i
košulje pokrije nagost. Samson je glasno uvukao vazduh. Šarlej je
opsovao. Rejnevan je skrenuo pogled.
U poljskoj vojsci Tabora strogo je kažnjavano silovanje žena, vojni
statut koji je Žiška uveo za silovanje predviđao je šibanje ili čak smrtnu
kaznu. Ali, avaj, Žiška je bio mrtav već pet godina, a njegov statut je
očigledno bio zastareo i izašao iz upotrebe. Nije prošao test vremena.
Kao i mnoga druga pravila i principi. Samson je skinuo ogrtač prebacio
preko ženinih ramena. Rejnevan je kleknuo pored nje.
- Oprostite, gospođo - promumla. - Znam da nije pravo vreme Ali
ovo je pitanje života ili smrti. Radi se o izbavljenju osobe u nevolji...
Moram... Moram da vas pitam... Molim vas...
Žena je protresla glavu, uvukla prste obeju ruku u raščupanu kosu.
Rejnevan je hteo da joj dodirne rame, zaustavio se na vreme.
- Molim vas, gospođo - ponovi. - Preklinjem. Klečim pred vama.
Znam da ste nekada bili zatvoreni u manastiru. Kažite mi gde.
Pogledala je u njega iznad masnica koje su rasle na oteklim
obrazima.
- U Marijenšternu - reče ona. - A sada me ostavite samu. Odlazite. I
prokleti da ste.

Napolju se smirilo. Kromješin je izdao komandu da se obustavi

masakr, podhejtmani i stotinari nisu lako obuzdali razularene taborite.
Nije prošlo bez intervencije konjanika Mikulaša Sokola, koji su one
najzagriženije pozivali na red udarcima bičeva, štapova i držalja
kopalja. Urazumljeni božji ratnici sada su se prihvatili isključivo
pljačkanja. Naslonjen o svoja kola presvučena ornatima, Kromješin je
zadovoljno posmatrao plen iznošen na trg i slagan na gomilu.
- I šta bi, medikuse? - Otik od Loze, požurujući vojnike, ugleda
Rejnevana. - Jesi li pronašao gradonačelnikovu ženu? Jesi li izvukao
nešto iz nje?
- Moramo hitno u Lužicu. U manastir u Marijenšternu.
- Mi? - Kromješin se namršti. - Ti idi kud te oči vode, ne trebaš mi.
Ali tvoji kamaradi služe u vojsci, a vojska kreće u Žaganj. Ubrzo ću
narediti pokret.
- Suzdrži se s naredbom, hejtmane.
 Reči je izgovorio mladi čovek u crnom vamsu i sa školskom
beretkom, jašući na vranom ždrepcu. Pratila ga je Riksa Kartafila de
ponseka. I vojnik u polupanciru na prošivenom aketonu. Konji su frktali
osetivši krv, pridošlice su morale da sjašu. Hejtman ih je gledao ispod
obrva.
- Ko ste vi? O čemu se radi?
- Naredi straži da se udalji.
Kromješin je gestom otpustio sve, ostali su samo Carda i Otik od
Loze. Riksa je zaustavila Rejnevana, koji je isto hteo da se udalji. To nije
promaklo Kromješinovoj pažnji.
- Tebe sam, čini mi se, već video - odmeri pogledom mladića s
beretkom. - S Prokopom. Zoveš se Pjotr Prajšvic, gradski pisar iz
Budišina.50 Ti si navodno naš špijun. Govori, slušam. Šta imaš da mi
preneseš?
- Imam da prenesem kako ovo nije najbolji trenutak da se napadne
Žaganj.
Vaclav Carda se zasmejao. Otik od Loze je frknuo. Kromješin nije
reagovao.
- Vidiš - široko pokaza na leševe, krv na kaldrmi, plamen i dim nad
krovovima - šta sam učinio sa ovim gradom? Izvršio sam odmazdu. Za
bitku kod Kracaua. Lužičanima i Šlezanima je gordost udarila u glave,
od našeg poraza u Kracauu napravili su simbol za bodrenje srca. Daću
im ja simbol. Takav da će i njihovi unuci puniti gaće kad čuju reč
„Kracau”. Boleslavjec je platio. Platiće Žitava, Budišin, Zgoželec,
Hoćebuž, Kamjenj i Gubin, doći će red i na njih. A Žaganj će uskoro
platiti. Herceg Jan Žaganjski i njegov brat Henrik bili su kod Kracaua,
imaju češku krv na rukama, ta krv traži osvetu. Neću ostaviti ni kamen
na kamenu od Žaganja.
- Knezovi Jan Žaganjski i Henrik od Glogova - reče polako i jasno
Pjotr Prajšvic - obratili su se kralju Poljske za protekciju, zakleli su se
da će verno stajati uz Poljsko kraljevstvo i da će podržavati Poljsku u
svim namerama. A u Krakovu trenutno boravi češko poslanstvo
Prokop Veliki, Englez Piter Pejn, Bedrih od Stražnjica i vitez Vilem
Kostka od Postupica. Oni tamo većaju o savezu, pokazuju dobru volju i
prijateljstvo, a ti, brate Kromješine, hoćeš da pustošiš i pališ kneževinu
koja je pod Jagelovom protekcijom? Naloženo mi je da prenesem da
director Prokop ne podržava ideju da se napadne žaganjska kneževina.
Predlažem da prihvatite ponuđeni otkup.
- Nikakav otkup mi nisu davali iz Zaganja.
 Prajšvic je pogledao u Riksu, zatim u vojnika u polupanciru. Vojnik je
istupio. I oglasio se.
- Njegova svetost knez Jan, illustrissimus dux i gospodar Zaganja,
preko mene prenosi poruku. Sklon je da...
- Osamsto rajnskih zlatnika51 - Kromješin ga drsko prekinu. - Ako
plati, poštedeću ga.52 Rekao sam. I pozdravljam. Brate Carda, poredaj
vojsku u stroj za marš.

- Marijenštern - Riksa zamišljeno ponovi. - Manastir cistercitkinja.

To je na pola puta između Zgoželeca i Budišina. Odatle ima neka tri
dana jahanja.
- Dva, ako napregnemo konje - ispravi je Pjotr Prajšvic. - To je Vija
regija, dobra je za putovanje. A ja baš idem na tu stranu. Rado ću vas
odvesti.
- Onda ne gubimo vreme - odluči Riksa. - Hajde da pre sumraka
stignemo bar do Novogrođeca.
- Ne mogu - odgovori Šarlej na Rejnevanov upitljiv pogled. -
Kromješin je bio u pravu, ja sam u službi. Tabor mi ne bi oprostio
dezerterstvo, a za dezerterstvo sledi omča. Ljudi iz mog vlastitog
odreda obesili bi me o granu.
- Ja ću, međutim, poći - Samson tiho izjavi. - Budalama sve prolazi.
Ne mogu da me proglase dezerterom jer nisam ni stupio u vojsku. Bio
sam deo Šarlejevog inventara. Kad im bude kazao da sam nestao, to će
biti kao da mu je pobegao pas.
- Bog s tobom, Šarleju - Rejnevan skoči u sedlo. - Pazi na sebe.
- Vi pazite. Vas je četvoro, a ja imam šest hiljada drugara. Plus dvesta
kola sa artiljerijom.

Sunce je zalazilo. U Boleslavjecu je smrdelo na paljevinu, plamičci su

puzali po zgarištima. U Boleslavjecu se korila crna krv u slivnicima. U
Boleslavjecu su jedni psi zavijali, drugi kidali tela žrtava. Boleslavjec je
odjekivao od jauka ranjenika i samrtnika, od plača poniženih i
osiroćenih, isprekidanog molitvama onih koji su bili lišeni nade.
Sunce je konačno zašlo, a ranjeni grad utihnuo.
Nox ruit et fuscis tellurem amplectitur alis. Beše noć, san je savladao
sva živa stvorenja na zemlji.53

Jadni Rejnevan.
Baš mi ga je žao, Marketa. Veoma mi je krivo što nikako nisam
mogao da mu pomognem u njegovoj nesreći.
U manastir cistercitkinja u Marijenšternu stigli smo posle dva dana
jahanja. Samo da bismo saznali da gospođica Juta nije tamo. To je
prilično utuklo Rejnevana. A još više ga je utuklo to što je Juta bila
tamo. Pre tri meseca, od polovine februara do Duhova. Mimiošli su se
za manje od mesec dana.
Obišli smo okolne ženske kenobijume. Tražili smo kod klarisa u
Zojzlicu, kod benediktinki u Rizi, kod magdanelita u Lubanju. U
Zgoželecu smo ispitivali cistercitkinje iz Marijentala kod Oštrica koje
su izbegle posle spaljivanja njihovog manastira 1427. Nigde nismo
pronašli Jutu, nigde ništa nisu znali o njoj. Rejnevan je bio kompletno
skrhan. Nisam mogao da mu pomognem.
Veoma mi ga je žao.
I tebi?
Iz Lužice smo se vratili u Prag, sredinom avgusta tamo je stigao i
Šarlej, neko vreme smo proveli zajedno, ali Šarlej se ubrzo vratio u
poljsku vojsku. Sada je stacioniran negde kod Jičina, a kruže glasine o
novom pohodu na Lužicu koji treba da krene posle Svetog Vaclava.
Rejnevan je ostao u Pragu, u apoteci Kod arhanđela, pokušavao je
zajedno s tamošnjim čarobnjacima da pronađe Jutu pomoću magije,
bezuspešno. Zatim je u okolini Psaža izbila epidemija, a on je, kao
medikus po zanimanju, pohitao da leči. Nije se uopšte dvoumio.
Prebrodio je potištenost, nije se predao očajanju. Ima mnogo istine u
tvrdnji da ono što nas ne ubije, samo nas ojača.
A ja?
Ja sam rešio da se vratim ovamo, u Rapotin. Da li na dugo? Na
onoliko dugo koliko to bude moguće.
Šta dalje, pitaš? Sasvim sigurno ćemo se mi opet sresti, nas trojica,
sasvim sigurno će to biti uskoro. Sudbina nas je čvrsto povezala, i u
dobru i u zlu. A ništa se ipak ne događa bez razloga.
Sudbina me je čvrsto povezala s njima, Marketa. Veoma čvrsto.
Bezmalo toliko čvrsto kao s tobom.
Petnaesto poglavlje

u kojem slabost karaktera primorava Rejnevana da postane

junak. Junaci herojski prelaze preko reke Mulde i herojski se
bore u krvavoj bici. Heroizam biva nagrađen. Za divno čudo,
slabost takođe. Otuda naravoučenije od čijeg će se izricanja
autor ipak suzdržati.

Bože, veliki Bože, venerunt gentes in hereditatem tuam, ponovo

neznabošci dođoše u dostojanje tvoje!
Da li je to zbog greha naših ili nam je to poena peccati što nas jeretik
stalno s mačem i buktinjom pohodi?
Anno MCCCCXXIX, ipso die sancti Johannis baptiste husitske ubice
ponizile su naš dragi manastir i našu knjižnicu, ponos naš! Drznuli su se
na dela istog ranga kao što su De fide catholica Alanusa ab Insulisa,
Libre de meravelles Ramona Ljulja i Clavis sanationis Simona
Ženevskog, na bele vrane poput Hieroglyphica Horapolona Egipatskog i
bestiaire Pjera de Bovea, na traktate i kodekse tako krasno napisane kao
što su Expositio totius mundi et gentium, De magia veterum, Liber de
mirabilibus natura arcanis, De amore, Secreta mulierum i mnoge druge
primerke, možda jedine na svetu. Samo im ruke treba polomiti!
Nije prošlo ni pola godine - ponovo napad. Ponovo viklifisti,
Thaborienses, Orfani et Pragenses, a na njihovom čelu Procopius Rasus,
onaj što je naložio da ga zovu gubernator Taboriensium communitatis
in campis bellancium, najveći i najokrutniji medu apostatirna i
jeresijarsima, u samoj suštini stvari ne čovek ex muliere natus, već
monstrum detestabile, crudele, horrendum et importunum. Eodem
anno circa festum sancte Lucie isti taj Prokop sa celom svojom dotad
nepobedivom armijom, cum curribus, cum pixidibus, cum peditibus et
equitibus krenuo je ad marchionatum Misnense, sejući smrt i oganj. Sve
dok nije došao do reke zvane Mulda. A bila je blaga zima te godine...
Pero se osušilo, neprijatno je zaškripalo po istruganom pergamentu.
Stari monah hroničar umočio ga je u mastilo.

Lakeji su osvetlili odaju zapalivši svece u svim svećnjacima.

Vroclavski biskup Konrad zasoptao je od satisfakcije videvši izraz
divljenja na licu Gžegoža Hejnčea. Znao je da nije bilo lako začuditi
inkvizitora, a da ne govorimo o divljenju.
- I šta? - ponosno upita, zadovoljan efektom. - Dobra stvar, a?
Gžegož Hejnče se nakašljao. I potvrdio klimanjem glave. Morao je.
Stvar je bila dobra. Neosporno dobra.
Jedini komad nameštaja u odaji bio je ogroman sto, čija je površina
u celosti bila pokrivena gigantskom mapom Šlezije i susednih zemalja,
izrađena od komada tkanine pokrivene svilenim vezom. Iako inkvizitor
nikad ranije nije video mapu, znao je da postoji. Znao je da su je sašile i
izvezle dominikanke iz Svete Katarine na osnovu crteža koje su
napravili cisterciti iz Lubjonža. I da je to oduzelo monahinjama više od
godinu dana.
Pošto je mapa služila isključivo za praćenje i analizu ratnih dejstava,
na nju su postavljene umešno izrezbarene figurice. Izradio ih je
Ambroži Erler, najbolji vroclavski duborezac, strogo prema
smernicama samog biskupa. Jedinice katoličke vojske bile su
predstavljene kelozlatnim figuricama krilatih anđela sa ognjenim
mačevima, formacije husita bile su osmišljene kao rogati đavoli koji
čuče isturenih zadnjica.
Svakog jutra klerici su za biskupa rekonstruisali aktuelnu vojnu
situaciju, postavljajući figure u skladu s pomeranjem vojske na ratnom
poprištu. Od trinaestog decembra, Dana Svete Lucije, to jest od početka
velikog husitskog pohoda na Majsen i Saksoniju, poprište je obuhvatalo
prostor između plavim koncem izvezenog ODERA FLV i ALBEA FLV, a
figurice su klerici razmestili u rejonima označenim nazivima SAXONIA,
MISNIA, TURINGA i LUSATIA INFERIOR, na severu ograničenim s
MARCA ANTIQUA, a na jugu s BOHEMICA SILVA.
- Dozvoli, Gžeško - požuri ga biskup. - Pogledaj.
Inkvizitor je pogledao. Znao je vojnu situaciju, ali mogao je da
pogleda u lepe figurice. Natrćeni đavoli bili su postavljeni u blizini
Ošaca, grada koji je vojska Prokopa Velikog spalila pre četiri dana,
dvadeset devetog decembra. Česi su išli duž Labe u pravcu Pirne,
ognjem i mačem uništavajući sve što im se našlo na putu. Opustošili su
rudarske okruge Marijenberga i Frajtala. Potom su, paleći sela, došli do
Frajberga, Drezdena i Majsena, ali nisu, ipak, traćili vreme na
opsedanje utvrđenih gradova. Brzim tempom marša pomrsili su
račune saksonskom kurfirstu Fridrihu, primoravši i njega i njegove
saveznike na taktičko povlačenje. Dovevši do toga da su krilati anđeli
sada stajali u zbijenoj grupi severno od natpisa LIPSIA.
- Ovo je - biskup prevuče prstom po plavoj liniji koja je delila đavole i
anđele - reka Mulda. Prokop želi da stigne duboko u Saksoniju, stoga
mora da se prebaci. Najverovatnije će to učiniti negde ovde, u okolini
Grime. Kurfirst Fridrih bi mogao to da iskoristi. Tokom Prelaska bi
mogao da satre krivovernike, da ih podavi u Muldi kao mačiće.
Dovoljno je mućnuti glavom i skupiti hrabrost. Šta misliš, Gžeško, hoće
li kurfirst mućnuti glavom?
- Imam ozbiljne sumnje - inkvizitor podiže pogled. - Kako što se tiče
glave mladog kurfirsta, tako i njegove hrabrosti. Dosad se nekako nije
istakao junaštvom u ovoj kampanji. Kad bih morao da tražim klasična
poređenja, ne bih ga uporedio s Julijem Cezarom. Više s Kvintom
Fabijem Kunktatorom.
- A u okruženju? Nema u okruženju nikoga ko je razuman i borben?
Nijedan Cezar? Ne mislim na markgrofa Majsena, njega čak zovu
Popustljivi. Niti na brandenburškog kurprinca Jana, jer je on opsednuti
čudak. Ko ima još tamo od onih što imaju muda?
- Duhovnici, naravno - osmehnu se Gžegož Hejnče. - Barem neki.
Sasvim sigurno Ginter fon Svarcburg, nadbiskup Magdeburga.
- Očekivao sam - Konrad je klimao glavom - da njega navedeš. Da,
nadbiskup Ginter je osoba sposobna da uvidi priliku koju nameće
prelazak husita preko Mulde. On bi uspeo da iskoristi prevagu, umeo bi
da pomogne Fridrihu da isplanira i sprovede naum. Ali ne možemo da
pričamo šta bi bilo kad bi bilo i da se oslanjamo na slučajnost, treba to
natuknuti Ginteru. Neko mora punim kasom da odjuri s porukom do
Lipska.
Inkvizitor je značajno pogledao u biskupa, nakašljao se u pesnicu.
- Znam - Konrad napravi grimasu kao posle sirćeta. - Sećam se.
Nadbiskup Magdeburga me je uzeo na zub zbog Grelenorta. Prema
tome, moram da se oslonim na tebe, inkvizitore. Ginter će tvoje
smernice pažljivo saslušati, on poštuje inkvizitore, podržava njihove
akcije i aktivno u njima učestvuje. Crescit cum magia haeresis et cum
haeresi magia, a dan bez lomače je izgubljen dan, to su njegove devize.
Posledice se mogu videti, u radij usu od pet milja od Magdeburga nećeš
sresti ni čarobnicu ni Jevrejina. Da čovek pozavidi. I žali što tako nije u
Vroclavu... Ne primaj to k srcu, Gžeško.
- Ne primam. Pređimo na stvar.
- Imaš li nekoga za takvu misiju? - Biskup skloni pogled s mape. -
Nekoga ko će poći u Saksoniju, kod Gintera fon Švarcburga? Vernog,
sigurnog čoveka, dostojnog poverenja?
- Imam. A pošto sam predvideo da će biti potreban, doveo sam ga sa
sobom. Čeka u predsoblju. Da ga pozovem?
- Pozovi.
- Dozvolite mi, vaša svetosti. Đakon Lukaš Božičko. Čovek u kojeg
imam beskrajno poverenje.

Voda u Muldi bila je smeđesiva i zapenjena, toliko nadošla da je

pojas vrbovog žbunja bio potpuno potopljen, iznad struje je štrčao
samo nizak naježeni greben. Priobalno drveće bilo je poplavljeno do
polovine stabala. Na jednom od tih stabala zaustavila su se kola
prevrnuta na stranu. Drugo vozilo se malo dalje oslanjalo o brežuljak,
okrenuto naopako, potopljeno, iznad vode su štrcali samo točkovi.
- Treća su skroz otišla - starešina cestarskog odreda predupredi
Prokopovo pitanje. - Reka odnela. Još pre nego što smo stigli na dubinu.
Ostale smo uspeli da povučemo.
- De, mora se priznati - Jan Kralovec dovede konja na samu obalu,
prednjim kopitima u vodu - da reka nosi mnogo vode. I đavolski vuče.
- Topla zima, kiša umesto snega - klimnu glavom Jakub Kromješin
od Bžezovica, hejtman poljske vojske Tabora. - Na drugim brodovima
će sigurno biti isto tako.
- Reka Mulda - Prokop Veliki okrenu konja, pogleda hejtmane - dakle,
treba da nas zaustavi u maršu? Ovo malo mokre vode treba da nam
pomrsi planove? Brate! Slušam tvoje mišljenje! I odluku!
Starešina cestara je dugo ćutao, odmeravao reći. Niko ga nije
požurivao. Svi su, uključujući Rejnevana, znali da je imao zavidno
iskustvo. Sa svojim odredom putara prešao je ratnu trasu Tabora
bezmalo od početka, a slavu je stekao 1424. godine kad je smelim
prelaskom preko Labe izveo Žišku iz okruženja kod Kosteleca. Za
poljsku vojsku je pravio proseke u šumama kod Tahova i Reca, deblima
prostirao prelaze preko močvara Moravske, gradio mostove na Sazavi i
Odri, prebacivao kola preko Nitre, Kvise, Bobra, Regena i Naba.
- Preći ćemo - konačno je olakšao napetost oporom i konkretnom
tvrdnjom. - Ali ne u trostrukoj koloni, jer je prevelik vodeni Pritisak...
Treba pojedinačno, kola za kolima, u redu, sa žičanim osiguranjem...
- Prelazak pojedinačnom kolonom potrajaće najmanje ceo dan i noć
- reče, odmeravajući reči, Jira od Žečice, hejtman Siročića. - To je
mnogo.
- Stizaćemo - Kromješin potmulo potvrdi - polako na tu obalu i to
polako će nas ubiti. Saksonci će to ukapirati i udariće tamo gde će nas u
datom trenutku biti najmanje. Mogu nas pošteno izvoštiti.
- Pogotovo ako smo saterani uz reku - doda vitez Vilem Kostka od
Postupica, iskusni ratnik, učesnik u ratu koji je Poljska vodila s
krstaškim redom u periodu 1410-1414. - Biti sateran uz reku, to
štaviše preti propašću.54
- Odluke! - Prokop povuče brk. - Šta predlažete?
- Održimo misu! - istrča se propovednik Markolt. - Mi smo božji
ratnici, Bog će nas saslušati. Obavimo misu s namerom da se voda
spusti.
Prokop se ukipio s rukom na brku, dugo je gledao u sveštenika.
- Drugi predlozi?
- Uzalud raspredamo - kratko reče dotad ćutljivi Ondrej Kerski od
Rimovica. - Muldu moramo preći. Ako cestar kaže u red, onda u red.
- Valjalo bi ipak postarati se - istaknu Kromješin - da Saksonci ne
saznaju za prelazak. Jer ako kučkini sinovi saznaju...
- Gotovi smo - dovrši Kralovec.

- O, Rejnevane! - Prokop istrgnu peškir iz ruku berberina i obrisa

njime obrijano lice od ostataka sapuna. - Dobro je da si tu. Doneo si
mast?
- Doneo sam.
- U pravi čas - Prokop gestom otpusti berberina, svuče košulju preko
glave. Obrijan, mirisao je na italijanski sapun iz Savone.
- Krsta me bole kao đavo - seo je na ležaj i okrenuo se. - Namazi me
tom svojom magičnom kremom.
 - Od tog bola - hejtman se prepusti masiranju - ne mogu da prikupim
misli. A trenutno moram da mislim. Bio si danas kod reke, znaš kako
stvari stoje. Prelazak neće biti lak, a mi ćemo tokom takvog prelaska
biti kao puž bez kućice, svaki vrabac može da kljucne. Valjda to
shvataš? A? Rejnevane?
- Naravno da shvatam.
- Uh - Prokop zastenja. - To je zaista božanski lek, ta mast uklanja bol
kao da si je rukom odneo. Šta bih ja radio bez tebe, medikuse? Nemoj
da mi se gubiš, Rejnevane. Nemoj da iščezneš i nestaneš.
Rejnevan je osetio drhtavicu ulovivši u njegovom glasu neobično
zlokoban ton. Director vojske koja se bori u polju pogledao je u prisutne
komandante, dao znak Kromješinu. Ovaj je odložio nož kojim je
odsecao poluživo meso s rebara ispečenog ovna, ustao, prišao vratima
kolibe, izvirio i pogledao unaokolo da neko ne prisluškuje. Ostali
hejtmani su isto nakratko prestali da jedu, lica su im bila ozbiljna i
nepomična.
Rejnevan je utrljavao mast.
- Dakle, braćo hejtmani - Prokop se počeša po sveže obrijanom
obrazu - odlučio sam. Prekosutra u zoru počinjemo da prelazimo preko
Mulde. Uzvodno uz reku, preko broda kod Keserna. O tome nikome ni
reči. To ne može izaći van ove prostorije.

Logorska vatra Tabora i Siročića bleštala je sve do horizonta. Iz

kotlića okačenih iznad žara mirisalo je na raznorazna vojnička jela, a po
mirisu, uprkos gladi, ne previše primamljiva. Rejnevan je išao,
razmišljajući, prema zgradama na salašu koje husiti nisu spalili, hoteći
da imaju makar komad krova nad glavom. Tamo je očekivao da zatekne
Šarleja i Samsona.
Iza kola koja je obilazio iznenada se promolila sitna figura. Osetio je
slab miris ružmarina.
- Riksa?
Materijalizovala se odmah pored njega, čvrsto obavijena kaputom s
kapuljačom tesno priljubljenom uz glavu. Odmah je prešla na stvar Glas
joj je bio odlučan i neprijatan.
- Gde i kad će Prokop prelaziti preko Mulde?
- I ja se radujem što tebe vidim.
- Gde i kada će biti prelazak? Nemoj da ponavljam.
 - Ipak ponovi ako nije problem. Hteo bih da se konačno uverim
kome služiš. Hteo bih konačno da budem siguran.
- Znam - Riksa kao da ga nije slušala - da si bio prisutan kad su
odlučivali o prelasku. Na Muldi su tri broda. Jedan ovde, kod Grime.
Drugi malo niže, u Dornauu. Treći malo više, kod sela Keserna. Koji je
Prokop izabrao? Govori, Rejnevane, ja nemam vremena.
- Nema ništa od toga.
- Slušaj - njene mačje oči blesnuše pod svetlom baklje, zasijaše kao
kod prave mačke. - To je važna stvar. Nemaš pojma koliko. Moram da
znam. Govori, inače...
- Inače šta?
Riksa nije stigla da odgovori, nije stigla da reaguje ni rečju, ni
gestom, ni aktom. Iza kola se iznenada promolila brza senka. Rejnevan
je čuo tup tresak udarca, gluv Riksin jauk i odjek palog tela. Hteo je da
reaguje, nije stigao. Čuo je izgovorenu zaklinjalicu, nanjušio miris
ozona karakterističan za magiju, osetio je kako ga obuhvata trenutna
paraliza.
- Ćuti - siknu Lukaš Božičko. - I ne čini ništa zbog čega bi mogao da
zažališ.
- Ubio si je.
- Ma daj - đakon nogom ćušnu Riksu, skinu bokser s prstiju. - Samo
sam se revanširao za Raćibož. Tada mi je slomila dva zuba. Imao sam
obzira prema njenom polu, nisam hteo da joj masnicom kvarim lepotu.
Tresnuo sam je u potiljak. Ali dosta o glupostima, ja sam ovde zbog
važne stvari. Gde će Prokop prelaziti preko Mulde?
- Ne znam.
- A znaš li - upita Božičko nakon kratkog ćutanja - da tvoje neznanje
može imati veoma neprijatne posledice? Za Jutu de Apoldu?
- Goni se - Rejnevan duboko odahnu. - Apage. Nestani, gubi se. Neću
dozvoliti da me više zastrašuješ i ucenjuješ. Postoji granica.
- postoji. Upravo si došao do nje. Ozbiljno te upozoravam na
prekoračenje.
- Ne verujem u tvoje pretnje. Inkvizicija se neće usuditi da naudi Juti.
- Inkvizicija ne. Ja da. Dosta više, vreme leti. Rejnevane, upozoravam
te, ja ozbiljno govorim, ne sumnjaj da ću učiniti ono što nagoveštavam,
neću se dvoumiti. Moraš da se odlučiš. Ako mi otkriješ mesto prelaska,
povratićeš Jutu, vratiću ti je. U suprotnom slučaju devojku nikad više
živu nećeš videti. Stoj mirno, budi strpljiv, ne teraj me da povredim
tebe ili Jevrejku. Držim potpeticu na njenom vratu, u svakom trenutku
mogu da joj smrskam dušnik. Ukoliko postupiš glupo, i tebe ću ubiti. A
zatim ću naložiti da ubiju Apoldovnu. Odluči se, i to brzo. Vreme leti.
Pored njih je prošlo nekoliko taborita, jedva obrativši pažnju. Tuče,
zadevice i razmirice na periferiji bile su deo uobičajenih stvari,
logorska svakodnevica. Rejnevan je, naravno, mogao da vikne, da
pozove pomoć. Nije pozvao.
- Oslobodićeš... - nakašlja se. - Oslobodićeš Jutu? Predaćeš mi je?
Zakuni se.
- Kunem se u spasenje duše. Gde je prelazak?
- Iznad Grima. U Kesernu. Prekosutra u zoru.
- Ukoliko me lažeš, tvoja Juta će umreti.
- Govorim istinu. Doneo sam odluku.
- I to pametnu - reče Lukaš Božičko.
I iščeznu u mraku.

Nakon nekoliko trenutaka Riksa je zajaukala, pomerila se. Podigla se

na kolena. Ponovo jauknula, uhvativši se energičnim pokretom za
glavu. Ugledala je Rejnevana.
- Kazao si mu... - zagrcnu se. - Kazao si mu gde?
- Morao sam. Juta...
- Ubiću... - ona skoči, zanese se. - Ubiću kurvinog sina!
- Ne! On ima Jutu! Ne možeš!
Hteo je da ju uhvati za lakat. Riksa je izmakla ruku, zgrabila ga za
zglob i izvila. Vrisnuo je od bola. Postavila mu je nogu i obalila ga na
zemlju srušivši ga preko butine. Pre nego što je uspeo da se podigne
nestala je u mraku.

Išao je kao slepac prema centru logora, teturajući se i spotičući.

Nekoliko puta je naleteo na nekog od taborita, nekoliko puta su ga
nazvali pijanom guzicom i stokom, nekoliko puta su ga solidno ćušnuli.
Nije obraćao pažnju.
- Rejnevane! - sledeći u kojeg je udario uhvati ga za ramena i
protrese. - Hej! Baš te tražim!
- Šarleju? Ti si?
- Ne. Sveta Perpetua. Šta je s tobom, dovraga? Osvesti se!
- Moram... Moram nešto da vam priznam... Tebi i Samsonu... Desilo
se nešto...
Šarlej se smesta uozbiljio, osvrnuo se oko sebe.
- Hodi.

Saslušali su ga u konačištu grizući pečenu repu, od koje su napravili

veliku zalihu. Saslušavši, dugo su ćutali. Samson je nekoliko puta
uzdahnuo, nekoliko puta je raširio ruke u gestu rezignacije. Ali nije
rekao ni reč. Šarlej je intenzivno ćutao.
- Šta ćeš - reče na kraju ustima punim repe. - Razumem te, Rajnmare,
jer na tvom mestu bih isto tako postupio. U životu je to tako, bliža je
košulja nego haljina. Pohvaljujem tvoj izbor. Uradio si ono što je
trebalo uraditi u datoj situaciji. Ispravno si postupio.
Samson je uzdahnuo i zavrteo glavom. Demerit se nije zabrinuo,
progutao je repu.
- Ispravno si postupio - ponovi. - I verovatno će te zbog toga obesiti,
jer je obično takva sudbina onih koji postupaju ispravno.
- Postoje - doda ubrzo - dva načina da se izvučeš iz te afere. Ali pošto
nećeš da bežiš, ostaje samo jedan. Moramo ispasti junaci. Znam čak
gde, kada i na koji način.

Iznad Mulde je svitala zora, mutna od magle. Nadošla struja kipela je

od virova, bacala talase na obalu. Iz vode se dizala para.
Iz zamagljenog luga promolio se naoružani odred, preko trista
konjanika. Predvodio ih je vitez Jan Zmrzlik od Svojšina, gospodar
zamka Orlik, u punom oklopu prekrivenom jaknom ukrašenom
poznatim i slavnim grbom, trima crvenim pojasevima na srebrnom
polju. S njegove desne strane išao je Predbor od Pohorilki, Moravljanin,
s leve Fricold fon Varte, najamnik, Helvet iz kantona Turgau.
Jan Zmrzlik je obrnuo konja, okrenuo lice ka svojoj vojsci, nakratko
je izgledalo da će hteti da je podstakne obraćanjem. Ali sve što je imalo
da se kaže već je ranije bilo rečeno. O Bogu. O ideji. O žrtvovanju. O
misiji. I o tome šta sve zavisi od odreda. Od njih.
Od njih, od odreda, zavisi sudbina cele vojske i cele operacije.
Moraju da forsiraju Muldu, izvide levu obalu, brzim maršem stignu do
broda u Kesernu i savladaju ga.
I zadrže ga. Osiguraju prelazak. Po svaku cenu.
 - U reci se - Šarlej kolenom ćušnu Rejnevana - drži mene i Samsona.
Ova voda odvratno izgleda.
- Vreme je da krenemo - Jan Zmrzlik dade znak. - Bog je s nama,
braćo!
On sam je prvi uterao konja u reku. Za njim su bez kolebanja pohitali
Predbor i Fon Varte, za njima Rejnevan, Šarlej i Samson, Za njima
nekoliko desetina drugih, za njima ostali, zapenivši vodu. Izgubivši dno
pod kopitima, počeli su da plivaju.
Konje, koji su isprva plivali pravo, udarila je struja, počela je da ih
nosi. Grčevito se držeći grive, Rejnevan je preneraženo video kako je
nekoliko konjanika voda povukla i odnela u maglu. Ubo je konja ma
muzama. Isprskala ga je voda, Samson se probio do njega, podupro ga,
priključio se Šarlej, svi su se zajedno suprotstavili reci. Ostali jahači
takođe su počeli da se skupljaju u grupe i međusobno se podupiru
Pored toga, svaki čas bi voda nekoga odnela, svaki čas bi neki čovek
zakričao, svaki čas bi neki konj panično zanjištao. Bili su nasred reke
struja je tu nosila žestokom snagom.
- Držite se! Držite! - začuli su Zmrzlikov glas. - Blizu smo!
Nošeni, preplivali su trećinu toka, struja je malo oslabila. Ali i konji
su oslabili, u njihovom divljem hripanju počeo je da se oglašava očaj. A
dna još uvek nije bilo. Jahačima je voda sezala poviše butina i do
pojasa, konjima su štrčale samo uzdignute glave. Ponovo je nekoga
odnelo, ponovo je neki odvučen i potopljen konj zapenio talase u
predsmrtnim grčevima, pišteći, sve dok mu voda nije prekrila nozdrve.
Košmar se naglo završio. Postalo je pliće, konji su divlje zarzali
osetivši tlo pod nogama, napregli su poslednje atome snage, probili se
kroz blatište, vežljiku i vrbovo žbunje. Odred Jana Zmrzlika isforsirao je
Muldu. Sam on, cedeći se od vode, stao je na škarpu prebrojavajući
preživele. Sunce se naziralo kroz maglu kao bledozlatna moneta.
Prebrojavši ih, hejtmani su formirali kolonu. Izvidnice su već otišle,
jedna na zapad, ka šumama, druga polukružno kroz ribarska naselja na
sever, treća uzvodno uz reku, pravo prema brodu kod Keserna. Ali
Zmrzlik nije imao nameru da čeka da se vrate. Izveo je odred iz luga na
suvlju zemlju i naredio marš. Krenuli su korakom. Sunce je bilo sve
više, ali se ubrzo sakrilo iza oblaka koje je nagnao iznenadni vetar.
Počeo je da sipi sitan sneg.
Već su bezmalo bili na visini Keserna kad se vratila izvidnica poslata
uzvodno uz reku. Pusto, nema nikakve vojske, raportirano je.
Raspoloženje se vidno popravilo.
 Stigli su do broda. Dali su signal zastavicama, nije prošlo nekoliko
časaka, a odgovor je stigao s desne obale. Nije prošlo još nekoliko, a
šuma preko Mulde zavrvela je od ljudi koji su u brod vozili zaprege i
kola.
I tad se vratila poslednja izvidnica, ona najdalje poslata. Šarlej se
značajno nakašljao, pogledom odmerivši Rejnevana. Samson je
uzdahnuo. Zmrzlik je isto znao, i to pre nego što su mu podneli raport.
- Idu! Idu, brate Zmrzlik! Ima ih mnogo!
- A znači tako - Predbor od Pohorilki reče potmulo. - Izdaja! Izdali su
nas!
- Tako izgleda - ravnodušno potvrdi Zmrzlik ustavši na stremenima.
- Formiraj se!
- Branićemo prelazak? Ima nas manje od tri stotine!
- Mora biti dovoljno - Zmrzlik pogleda u njega odozgo. - Formiraj se
za boj!

Čekali su u zasedi, skriveni u boriku. Čulo se šaputanje. Mumlanje

molitve.
- Rejnevane?
- Da, Šarleju?
- Ne izazivaj smrt. Moramo biti junaci. A ne pali borci. Jasno?
Nije odgovorio, grizao je usne.
Magla iznad luga prigušivala je zvukove, mekana zemlja stišavala je
topot kopita. Najpre su začuli rzanje jednog konja. Zatim zveket oružja.
A potom su odmah videli.
- Najviše četiristo konja - Zmrzlik proceni poluglasom. - U strahu su
velike oči. A idu nekako polako, tromo. Ne kao u bitku...
- Na znaku na barjaku je orlovo krilo - začudi se Predbor od
Pohorilki. - Znak gospodina Hanuša Polenca, lužičkog landvojta. Otkud
ovde Lužičani? I zašto ih je jedva četiri stotine?
- To je prethodnica - utvrdi Zmrzlik. - Saksonski kurfirst sigurno ‘de
odmah iza njih sa ogromnom silom. Kad dođu, zdrobiće Prokopa na
prelasku. Moramo ih zaustaviti. Znak! Trube!
Zazvučala je truba bakarnolimenim zvukom, a zajedno s njenim
prvim tonom grunulo je sto pušaka i ručnica. Skriveni iza plotova i
koliba, strelci pešaci osuli su po koloni grad zrna i strela, napravivši
strašnu pometnju u lužičkom stroju. Na zbunjene vojnike jurnulo je sto
Zmrzlikovih konjanika s desnog boka, drugih stotinu, pod Fricoldom
fon Varteom, udarilo je otpozadi. Strelci, ponovo na sedlima, nasrnuli
su na levi bok. Velika dreka i zveket ispunili su polje.
Rejnevan je jurcao ispred svih, prvi je naleteo na Lužičane, prvi je
obalio protivnika sa sedla, uvukao se u redove udarajući mačem kao
poludeo. Odmah pored njega je radio Šarlej, sekući falkionom, Samson
je s drugog boka gruvao gudendagom, rušeći jahače zajedno s konjima.
Konjica Tabora, iako u lakim oklopima i manje brojna, imala je prevagu
u vidu siline i iznenađenja. I žara. Padali su udarci na zaprepašćene
Lužičane, zaglušujući huk sečenih oklopa probio se kroz bojne pokliče i
vrisku ranjenika.
Jan Zmrzlik, gospodar Orlika, pretekao je sve svoje potčinjene u
odvažnosti i ratnom umeću. Probio se u lužičke redove i tamo strašno
besneo, metodično čak, udarajući bojnom sekirom udesno i ulevo. Pod
njegovim precizno odmerenim udarcima pršnjaci i štitovi su pucali
kao glinene posude, ulubljivali su se naramenjaci, lomile se nalaktice, a
razbijene salade i okrvavljeni hundsgugeli leteli su dva sežnja uvis.
Lužičani su počeli da se povlače i kidaju pred strašnim ratnikom.
Videvši to, i drugi su počeli da beže. Tim pre što su se od strane broda
već razlegli bojni pokliči, prvi prebačeni husiti počeli su da pritrčavaju
u pomoć.
A Lužičanima niko nije pristizao u pomoć. Zmrzliku to nije
promaklo.
- Juriš na njih! - riknu. - Udri ih, udri! Ne daj da pobegnu!
Njegov glas, premda prodoran, gubio se u zveketu i galami. Ali
Lužičani su ionako bili tučeni. Tukli su ih tako da su grupno počeli da
hvataju maglu. Da bi na kraju počeli da perjaju u panici. Deo husita
krenuo je da ih goni, ostali su prebijali one što su ostali, koji su se
besno branili zbijeni u tesne grupice. Pogotovo je jedna grupa pružala
najžešći i najefektniji otpor, predvođena vitezom u punom oklopu i na
oklopljenom konju.
- Jeretici, ološi! - rikao je vitez ispod podignutog vizira na saladu
sekući oko sebe velikim mačem. - Dođite! Hajde! U pojedinačan boj,
jedan na jedan! Ko će mi se suprotstaviti? Hajde, nek dođe neko!
Šarlej je prišao Rejnevanu i tutnuo mu u ruke prašku „podmuklu”
ručnicu s tinjajućim fitiljem.
- Idi - soptao je - kad zove.
Rejnevan je obrisao sa očiju znoj i krv. Dokaskao je, podigao pušku i
ispalio vitezu pravo u lice. Bilo je dovoljno.
 - Milosti! - Lužičani su jedan za drugim bacali oružje. - Milosti!
Predajem se!
- Ne tucite važne! - viknu ranjeni Predbor od Pohorilki zanoseći se u
sedlu. - U okove s njima! Otkup...
Zagrcnuo se, više nije mogao ništa da izusti.
Jan Zmrzlik je dokaskao na uzvišenje, skočio s konja isprskanog
krvlju. Obrisao krv s lica. Pogledao je u polje na kojem je njegovih trista
konjanika razbilo i primoralo na beg četiri stotine članova elitne
lužičke konjice. Kleknuo je.
- Non nobis - sklopi ruke, podiže pogled k nebu. - Non nobis, sed
nomini Tuo, Domine, dagloriam...55
Videvši to, i drugi su počeli da se spuštaju na kolena. Rejnevan je
sjahao s konja, zateturao se, uhvatio se za stremen. Potom se presavio
napola i povratio.
- Nije loše biti junak - primeti Samson teško dišući. - Samo da nije
tog straha. Kako se osećaš, Rajnmare?
Rejnevan je povraćao. Samson nije ponovio pitanje. Šarlej je prišao,
takođe sjahao. Sačekao je dok Rejnevanu nije bilo bolje.
- Veritas Dei vincit - reče. - Ni sam ne znam kako, ali vincit. Ni sam ne
znam kako se to dogodilo da nas ovde nije sačekalo deset saksonskih
četa. Izgleda da je ovo uistinu bila božja intervencija. Ili je neko
pobrkao brodove.
- Ni jedno ni drugo - odgovori s turobnim izrazom. Riksa je stigla i
dokrajčila Božička. Upropastivši samim tim Jutu, osudivši je na smrt...
Pored njih je Samson vrteo glavom. Konačno je pokazao na prelaz
Na svitu koja se približavala.
U pratnji Kromješina, Kerskog i drugih hejtmana, približavao se
Prokop Veliki, odeven u samurov kalpak i kaput s vučjim okovratnikom
prebačenim preko „tlustog kabata”, kako je u Češkoj nazivana
brigantina prošivena i načičkana dugmadima. Smeškao se i blistao
posmatrajući bojno polje. Sjahao je s konja, snažno zagrlio Jana
Zrnrzlika.
- Non nobis - gospodar Orlika skromno sagnu glavu. - Nije nama, već
imenu božjem slava ova... Ljudi su junački stajali... Požrtvovano... Evo,
recimo ova trojica. Mnogi su pali...
- Žrtva neće biti zaboravljena - obeća Prokop. Osmehnuo se s
priznanjem, videvši Šarleja isprskanog krvlju i još uvek zadihanog
Samsona. Video je Rejnevana. Uozbiljio se. Prišao.
- Oprosti - reče oporo. - Morao sam. Nisam verovao u tvoju izdaju,
ali vršili su pritisak na mene. Trebalo je razbiti sumnje. I razbijene su.
Ovde, kod Keserna, prebacićemo se bez gubitaka. A saksonski kurfirst,
landgrof Tiringije i Brandenburžani sa svim svojim potencijalom stoje
kod broda kod Dornaua, deset milja odavde, čekaju nas. A za prelazak
kod Dornaua rekao sam samo njemu.
Pokazao je. Rejnevan je video čoveka kojeg su vodili vezanog između
dva konja. Prepoznao ga je, iako ga je bilo teško prepoznati. Više nije
imao lice, već samo masku od skorene krvi. Bio je to lični Prokopov
berberin. Onaj sa italijanskim sapunima.
- On - Prokop prezrivo pogleda - nije bio ni neki brica. Pobrini se,
brate Kromješine, da sve prizna. O saradnicima, kontaktima i tako
dalje.
- Već je sve priznao.
- Ne bih rekao. Koliko vidim, i dalje ima noge. I može na njima da
stoji. Uložite više truda.
- Razumem.
Prokop je skočio na sedlo, napravio krug konjem, pogledao ka reci,
gde je u toku bio prelazak Tabora. Petsto konjanika pod Mikulašom
Sokolom od Lamberka već je prešlo i krenulo da osigurava mostobran.
Sada je prelazila artiljerija. Iz vode Mulde jedna za drugim izranjala su
kola s razmontiranim katapultima, trebušeima i blidama, kao i
topovima raznoraznih oblika i kalibara. Savremeni fogleri koji se pune
odostraga, na drvenim dizalicama. Lake šestofuntovne bombardele,
vitke kulevrine i šlange. Srednje lumbarde koje bacaju projektile
veličine ljudske glave. Na kraju su iz reke izvučena tri teška topa,
kalibra pedeset funti. Propovednici su ove poslednje krstili nazivima
Sloboda, Jednakost i Bratstvo, ali su ih artiljerci među sobom zvali
Kaspar, Melhior i Baltazar.
- Vidim, dobro je investiran kredit od Fugera - Šarlej progunđa,
znalačkim okom gledajući topove. - Sada znam zašto sam uništavao
one rudnike kod Marijenberga i Frajtala...
- Tiho s tim. Prokop gleda.
- Rejnevane - director operationum Fhaboritarum ponovo se
zainteresovao za njih. - Vidim, ne samo da uspešno lečiš već se i
junački boriš. Stekao si zasluge, dostojan si priznanja. Govori kako
mogu da te nagradim. Ili barem da te zadovoljim.
- Kao i obično - Šarlej se bezbrižno umeša. - Kao kod Kolina pre dve
godine. Daj nam odsustvo, hejtmane. Za privatne stvari, naravno.
Moramo da obavimo lične stvari, od životnog značaja. Obavićemo ih i
vratićemo se da preuzmemo obaveze prema Bogu i otadžbini.
- Tvoje reči - namrgodi se Prokop - zvuče nepatriotski, brate Šarleju.
- Glasan patriotizam je - odgovori demerit - kamuflaža za nitkove i
hulje.
Prokop Veliki je okrenuo glavu. Gledao je u reku u kojoj je Otik od
Loze na konju požurivao taboritske kočijaše u prelasku. Zatim je
usrnerio konja prema drumu.
- Bene - kratko dobaci pri odlasku. - Imate svoje odsustvo.
Tabor je pravo s prelaza išao u položaje, formirao se u redove koje
su na bokovima štitili paveznici. Iz pravca broda pevajući je marširala
pešadija, cepnici i strelci.

Jezu Kriste, štedry kneže

s Otcem, Duchem jeden Bože,
tvoje štedrost naše zboži
Kyrieleison!

- Jednog dana - neprimetno se približivši, Riksa Kartafila de Fonseka

oglasi se iza Rejnevanovih leđa. - Jednog dana će i mene to pitati. Čime,
pitaće, da te nagradimo za trud i žrtvovanje. Verno, kazaće, služiš, ne
tražeći ništa, ni počasti ni nagrade. Traži, kazaće, ono što želiš i biće ti
dato. Imam pripremljen odgovor, znaš? Kazaću im da hoću do kraja
života da nosim samo ženske haljine. Hoću da gledam vatru samo u
kuhinjskoj peći i da se bojim samo toga da se pletenica neće dobro
ispeći. Hoću muža, pristojnog Jevrejina, preferirani su bogati udovci.
Tako ću odgovoriti kad me pitaju.
- Ubila si Božička.
- Nisam uspela. Nisam mogla da ga stignem.
- Pa kojim je onda čudom...
- Husitima je prelazak pošao za rukom zato što Fridrihova armija ne
stoji ovde, već kod Dornaua? To ti meni kaži.

Ty jsi prolil svou krev pro nas

z večne smrti vykoupil nas,
odpustiž nam, naše viny.
Kyrieleison!

- Rejnevane.
- Reci.
- Bila sam mnogo ljuta na tebe.
 - Znam.
- Da je Božičko... Da su Saksonci saznali pravo mesto prelaza, da su
razbili Prokopa na reci, da je došlo do pokolja... prva reakcija bi mi bila
da te ubijem. A ako ne da te ubijem, onda barem da te strogo kaznim.
Rešila sam da prikrijem...
- Šta da prikriješ? Riksa!
- Nisam uhvatila Božička. Od tog udarca sam imala vrtoglavice,
povraćala sam... A lupež zna translokacijske čini, može da se premešta
u prostoru. Umakao mi je bez muke. Jedino što sam uspela da
presretnem bila je njegova poruka za tebe. Tvoju, kako sam mislila,
naknadu za izdaju. Judine srebrenjake... Rešila sam da te kaznim. Time
što ću prikriti...
- Govori!
- Tvoja Juta je u Kronšvicu. U manastiru dominikanki.
Sunce je zašlo. I potpalilo obzorje zlatnoognjenim purpurom.

Forsiranje Mulde moralo je biti prekinuto u sumrak. Strepeli su od

te noći. Na levoj obali bila je tek polovina vojske, deset hiljada ljudi s
pola hiljade kola.
Kad je pala noć, crvena svetlost obasjala je nebo na severozapadu.
Fridrih II Vetin, elektor Saksonije, palio je predgrađa Lipska. Da ne
posluže husitima prilikom opsade grada.
Bila je to jedina aktivnost za koju je elektor smogao snage. Pre
užurbanog povlačenja sa armijom na sever.

Sutradan, osmog januara, ostatak Prokopove armije prešao je reku.

Poljska vojska Siročića, pet hiljada vojnika pod komandom Jire od
Zečice. Gradski kontingenti Siročića pod vodstvom Jana Kraloveca.
Ptažani Zikmunda Mande od Kotenčica. Najzad, zaštitnica, konjanički
odredi češkog plemstva, pristalica husita. Sve ukupno hiljadu i po
konjanika i više od osam hiljada pešadinaca s kolima.
Husiti su bili na levoj obali Mulde. Saksonija, Tiringija i Osterland
bili su u njihovoj milosti. Ležali su pred njihovim nogama.

•
 Iza dalekih brda u klupcima se uzdizao crni dim. Dogorevala su
predgrađa Lipska.
- Principes Germaniam perdiderunt - Zidarčac povuče vodice
zadihanom konju, pokaza na dim. - Kneževi su doveli ovu zemlju do
propasti, predali su je agresoru. Pet jeretičkih armija maršira na
Tiringiju, Plajzenland i Fogtland kako bi ove zemlje pretvorili u
ugljenisanu pustinju. Zaista, zemlju ovu opaljenu sumporom i solju, gde
se ne seje niti šta niče niti na njoj raste kakva biljka, kao gde je propao
Sodom i Gomor, Adama i Sevojim.
- Gladius foris, pestis et fames intrinsecus - ozbiljno potvrdi Lukaš
Božičko, isto rečima iz Pisma. - Napolju mač, a unutra pomor i glad; ko
bude u polju, poginuće od mača. A ko bude u gradu, njega će glad i
pomor proždreti.
- A mogli su ih razbiti tokom forsiranja reke - Zidarčac zavrte
glavom. - Mogli su da ih smožde, potuku do nogu, potope. Kako je to
moguće? Navodno su imali informacije od špijuna o mestu prelaska. Ti,
đakone, ništa o tome ne znaš? Bio si, vele, blizu kneževa i biskupa,
došao si iz Šlezije s nekakvom porukom, neću pitati s kakvom, jer mi
ionako nećeš otkriti. Ali ipak si bio tamo kad su donosili odluku.
Objasni mi zašto su doneli lošu i pogubnu.
Božičko je podigao pogled, sklopio dlanove, ne otplevši s njih vodice.
- Volja nebeska - kaza. - Možda je Gospod kaznio kneževe ludilom i
slepilom? Možda su ih, kao kazna, snašle amentia et caecitas?
Zidarčac ga je iskosa pogledao, mogao bi se čovek zakleti da se
začuo ton prezrive ironije. Ali Božičkovo lice bilo je pravo ogledalo
pobožnosti, iskrenosti i pokore, ta mešavina činila je njegovu
fizionomiju vrlo bliskom obličju kretenizma.
- Nemaš ništa više - upita, ne spuštajući pogled sa đakona - da
kažeš? Ništa ne znaš? Ni u šta ne sumnjaš? Iako si bio uz knezove. I
možda čak video tog špijuna.
- Ja sam duhovnik - odreče Božičko. - Ne pristoji mi da se mešam u
svetovne stvari, nemo militans Deo implicat se negotii secularibus. A
sada mi, gospodine, dozvolite da se udaljim. Moram da hitam u
Vroclav. A možda se i vi tamo vraćate? Mogli bismo zajedno, bilo bi
prijatnije, kako kaže poslovica comes facundus in via...56
- Facundia me - Zidarčac ga oštro prekinu - u poslednje vreme ne
služi, ne bih bio nikakav saputnik. Pored toga, ovde imam još nekoliko
stvari da obavim.
- Mogu da zamislim - Božičko brzo pogleda odred Crnih jahača
postrojen iza njih. - Klanjam se onda, Grelenorte. Nek vam Bog da... to
što zaslužujete.
- Hvala ti - Zidarčac segnu ka bisagama, izvuče odande čuturu - na
blagoslovu, slugo božji. I ja tebi želim sreću... Srazmernu tvojoj
pobožnosti. Popij sa mnom u to ime.
On je sam prvi popio. Božičko ga je budno posmatrao. Zatim je uzeo
pruženu čuturu i povukao gutljaj.
- S bogom, milostivi Grelenorte.
- Takođe, milostivi Božičko.
Dus fon Pak je dokaskala, stala pored Zidarčca s kopljem popreko
sedla. Oboje su gledali kako đakon nestaje iza golog brdskog grebena
na kulašastom kljusetu.
- Sada - Zidarčac prekinu tišinu - samo treba sačekati. Pre ili kasnije
će se povrediti gvožđem.
- Sigurno ste čudi - nastavi, ne tangirajući se devojčinim ćutanjem -
što sam žrtvovao poslednju dozu perfera na tog popa? Smanjenu za
gutljaj koji sam sam morao popiti kako ne bi posumnjao. Zbog čega
sam to uradio? Nazovi to predosećajem.
Dus nije odgovorila. Zidarčac, uostalom, nije bio siguran da li Ona
shvata. Nije mu to smetalo.
- Nazovi to predosećajem - ponovi, okrenuvši konja i davši jahačima
znak za pokret. - Intuicija. Šesto čulo. Pričaj šta hoćeš, ali ja sam
sumnjičav prema tom Božičku. Sumnjam da nije ono za šta se izdaje.
Šesnaesto poglavlje

u kojem će čitalac konačno saznati šta se čitavih poslednjih

godinu dana zbivalo s Ginevrom, Lanselotovom voljenom,
koju je oteo zli Meleagant. Odnosno s Jutom, Rejnevanovom
voljenom.

U manastiru dominikanki u Kronšvicu trenutno su boravile četiri

iskušenice, dve ancillae Dei, šest konvertitki i četiri devojke iz dobrih
kuća. Broj se menjao, devojke su odlazile i dolazile, dolazak nove je
svaki put bio senzacija. Nova je padala u oči. Lica su toliko brzo
postajala dosadna da je svaka nova momentalno privlačila pogled.
Novu je isticalo i držanje: još nije navikla da se grbi i pokorno saginje
glavu, zahvaljujući čemu je štrcala iznad nivoa ostalih. Odavao ju je glas
koji se disonancom probijao iznad šapata ostalih. Razume se,
manastirska disciplina je munjevitim tempom nivelisala razlike,
pljošteći ih kao valjak, ali novopridošla bi neko vreme predstavljala
sezonsku atrakciju.
Devojka koju su smestili u dormitorijum uoči Krstovdana imala je,
kako je procenila Juta, sve vrline sezonske atrakcije. Bila je izvanredno
lepa, skladnu figuru nije mogao da naruži ni odvratan džak koji se tu
zvao habit konvertitke. Kestenjasta kosa uvijala se na čelu u
neposlušnu loknu, a u smeđim očima igrale su vragolaste iskrice
nekako kontradiktorne zbunjenom izrazu prijatno ovalnog lica.
Devojka je sela na dodeljen joj krevet, jedini slobodan u
dormitorijumu. Slučaj je hteo da je to bio krevet pored Jutinog. Koja je
upravo čistila dormitorijum.
- Ja sam Veronika - novopridošla se tiho predstavi. I poslušno
Zabrana upotrebe prezimena bila je prvo što bi u manastiru utuvili
konvertitki u glavu. Ukoliko glava ne bi bila konvertitkina najjača
strana, dešavalo bi se da zabranu drugačije utuve.
- Ja sam Juta. Dobro došla, smesti se.
- Dobar krevet - proceni Veronika sevši i poskočivši nekoliko puta. -
U Vajzenfelsu sam imala mnogo gori. Nadam se da niko nije umro na
njemu?
- Ovog meseca? Niko. Ne računajući Kunegundu.
- Prokletstvo! - Veronika presta da poskakuje. - Od čega je umrla?
- Kažu - Juta se osmehnu krajičkom usana - da je od pluća. Ali ja
mislim da je od dosade.
Veronika je dugo gledala u nju, a u njenim očima zatreperile su
iskrice.
- Sviđaš mi se, Juta - reče konačno. - Imam sreće. Danas ću se
pomoliti za pokojnicu Kunegundu što je oslobodila ovaj krevet. Što se
tiče susetkinje s leve strane, jesam li isto dobro prošla?
- Ukoliko voliš kretenke, da.
Veronika je frknula. I odmah se uozbiljila.
- Zaista mi se sviđaš.
- Zaista ne gubiš vreme.
- Jer mi je žao da ga gubim - Veronika je pogleda u oči - kad sretnem
srodnu dušu. Na kraju krajeva, to se ne dešava svaki dan. Kronšvic nije
moj prvi manastir. A tebi?
- Isto nije.
- I dalje hladnoća - konstatova Veronika nekako tužno. - I dalje
nepoverenje i nakostrešene bodlje. Ili su te baš nedavno zatvorili ili
veoma davno.
- U ovom manastiru me - Juta blaže odgovori - drže od dvadesetog
maja. A zatvorena sam od kraja decembra prošle godine.

Događaji 1428. godine žarili su se u Jutino sećanje kao serija žustrih,

ali značenjski iskidanih slika. Počelo je onog dana kad su rzanje konja,
vika i treska probijenih vrata poremetili sanjivi mir klariskog
manastira u Bjalom Košćolu. Bila je u refektarijumu kad su tamo upali
vojnici, uhvatili je i izvukli u dvorište. Tada su počele slike.
Rejnevan u okovima, otima se u rukama knehtova. Opatica sa
ustima razbijenim do krvi, knez Jan Zjembicki, obučen - moderno kao i
obično - u vezeni lentner, miparti i poulaines s podugačkim špicevima.
Jan Zjembicki, nazivan uzorom i ogledalom viteštva, nekada toliko fin
prema njenoj majci i toliko darežljiv prema ocu, čovek koji je i nju
jednom počastio milim komplimentom. I eto, ogledalo viteštva naglo s
penom na usnama, čepa na njoj odeću, pred svim prisutnim
muškarcima u sali je obnažuje i razuzdano dodiruje, gnusno joj preti
sramotom i torturom. A sve zato da bi ucenio i zastrašio Rejnevana,
njenog dragog, njenog voljenog, njenog Okasena, njenog Lanselota,
njenog Tristana, koji sve to gleda lica zgrčenog i belog kao riblji
stomak, sa očima iz kojih će, činilo se, za momenat briznuti krv
pomešana sa suzama besa i poniženja. I isti taj Rejnevan, isti taj, a
istovremeno nekako stran, potpuno stran, nikad neispuštenim glasom
pristaje na strašne, užasne, nečasne, sramotne stvari. Pristaje na njih
kako bi je spasao.
Na šta je Rejnevan tada pristao, nije saznala. Knez Jan je naredio
knehtima da je odvedu. Otimala se, nije pomoglo, izvukli su je u
klaustar i u hodnik. Haljina i chemise su joj do pojasa bili iskidani, grudi
otkrivene. Knehti, razume se, nisu mogli da propuste takvu Priliku. Čim
su se našli na zabačenom mestu, pribili su je uza zid. Jedan joj je
zatvorio usta smrdljivom rukom, ostali su je opipavali grohotom se
smejući. Drhtala je od gađenja, grčevito se tresla, to im se dopalo,
udvostručili su trud. Njihovo cerekanje i ogavni komentari najzad su
privukli nekog važnijeg, na knehte su pali udarci, Juta je čula odjeke
obraza i gluve udare pesnica. Kad su je pustili, skliznula je na pod i
izgubila svest.
Probudila se u mračnom praznom podrumu koji je vonjao na uskislo
vino. Zavukla se u ćošak, privukla kolena do brade i snažno ih obujmila
rukama. Obamrla je u toj pozi. Dugo. Veoma dugo.
Kad su je izvodili iz podruma, sve ju je bolelo i bila je sva ukočena
ukrućena kao leš u rigor mortisu. Apsolutno nije znala šta se s njom
događa, ni briga se nije mogla probiti kroz oblak koji joj je obavio čula,
prekrio je debelim slojem nečeg mekanog i neprobojnog.
Vazduh je naglo postao svež, hladan, štaviše leden. U prvi mah se
činilo da će je osvestiti, ali to je bio pogrešan utisak.
Bič je opalio. Konji su zarzali. Svet je počeo da se trese.

Bio je dan kad je došla svesti. Hladan, sunčan dan. Dvorište krčme ili
gazdinstva, konji frkću dok ih menjaju u zaprezi, iz njihovih nozdrva
kulja para. Vrane kreče. Petao kukuriče.
- Gospođice De Apolda.
Muškarac, nizak, bistrook. Nepoznat. Potpuno stran.
- Molim gospođicu da se presvuče - čudan akcenat. - Molim vas za
razumevanje, ali ne priliči da se pojavljujete u tako iscepanoj odeći.
Uvredljivo je, a osim toga, previše privlači poglede. Molim vas da
obučete, evo, ove stvari.
Petao kukuriče. Pas laje. Hripa upregnut konj.
- Da li me čujete? I razumete?

Bič opaljuje, konji ržu. Kola poskakuju i tutnje po tvrdoj zemlji.

Hladnoća osvešćuje. Misli postaju jasnije.

- Gospođice De Apolda. Ovde ćemo se zaustaviti radi predaha,

molim vas da ne pravite...
Rasplakala se. Razrikala. Uslinavila se kao dete, kao dete je
drhtavom rukom razmazala suze na licu. Kroz suze je videla kako je
napravio grimasu. Bacio je vodice lakeju, on sam ju je uzeo podruku,
odveo prema zgradi. Nešto je govorio. Nije slušala. Bila je zauzeta
planiranjem.
Kratko ga je udarila laktom u uvo, izvila se iz stiska i snažno ga
šutnula u prepone; kad se zgrčio, ponovila je šut u bok glave. Lakej je
dobio pesnicom u oko, seo je držeći se za lice. U četiri skoka je
pretrčala dvorište, gurnula drugog i obalila ga, skočila na sedlo i,
šutirajući i udarajući, poterala konja u galop. Potkovice su zatopotale
po zemlji. Sagnula je glavu ka grivi i kao strela poletela ka kapiji.
Pobegla sam, pomislila je. Slobodna sam...
Odmah iza kapije ju je stigao, oštrim trzajem svukao sa sedla.
Otimala se, uzalud, hvat mu je bio kao od čelika. Kojim čudom,
pomislila je, kojim čudom se tu našao?
- Čudo se zove translokacija - prosikta on gnječeći joj ruku u stisku. -
Sposobnost premeštanja u prostoru. Ja sam čarobnjak. Za tebe to
valjda nije ništa novo, ipak je i tvoj voljeni jedan od nas. Ne opiri se.
- Pusti... To boli...
- Znam. 1 mene boli tamo gde si me šutnula. Uhvatila si me na
prepad. Uspavala si mi budnost glumeći plačljivicu. To se neće
ponoviti. Neće ti uspeti da to ponoviš. Veruj mi i ne pokušavaj više.
Podigao ju je, gurnuo u ruke lakej a. Bez preterane brutalnosti.
- Izvukao sam te iz šapa kneza Jana - reče okrenuvši glavu, kao da je
hteo da demonstrira uzvišenu ravnodušnost. - Iskrao sam te iz
Zjembica. Vozim te na mesto gde ćeš neko vreme biti skrivena od
sveta. Nemoj samo da me pitaš s kojim pravom.
- S kojim pravom?
- U tvom interesu je da se sakriješ na neko vreme. Pročulo se o
Manastiru u Bjalom Košćolu, previše se pročulo. Kult Velike majke,
sestrinstvo slobodnog duha, valdenski rituali, aradijska magija... Veruj
mi, biće bolje kad nestaneš na neko vreme.
- Za koga bolje?
Nije odgovorio. Mahnuo je rukom, okrenuo se i otišao.

Veronika nije odustala. Do sledećeg razgovora došlo je tri dana

kasnije, u nedelju. Kad je Juta posle mise sedela na dasci u
necessariumu, Veronika je ušla, zadigla habit i bez ustručavanja sela na
rupu pored nje.
- Ne gnevi se - preduhitri reakciju. - Ljutiš se na mene jer hoću da
uspostavim kontakt s tobom? A s kim treba da uspostavim? Sa onim
idiotkinjama konvertitkama?
- Ovo je neprijatno - Juta nije gledala u nju, nego u pukotinu na zidu. -
Ovo je stvarno neprijatno.
- Pardieu, Juta, ja i ti smo od istog testa. Mogu da dam glavu da ovde
sedimo iz sličnog razloga. Tebi je loše samoj, pa to se vidi, zbog toga
tako reaguješ. Sa mnom će biti isto tako za mesec dana. Pomozimo
jedna drugoj. Ti meni, ja tebi...
- Oh.
- Ti meni, ja tebi - Veronika snizi glas. - Jer ja... Juta, ovo je moj treći
manastir. Dosta mi je. Poludeću ovde. Hoću da šmugnem. I imam
predlog: pobegnimo zajedno. Nas dve.
Juta je i dalje gledala u pukotinu u zidu. Ali je mahinalno klimnula
glavom.

Veronikin trud, mora se priznati, krunisan je potpunim uspehom.

Juta je prestala da se duri, posle četiri dana devojke su sedale jedna
pored druge prilikom vezenja čilima, već posle nedelju dana bile su
prisne, posle dve nedelje došlo je do poveravanja. Veronika je nosila
prezime Fon Elsnic, njeni roditelji su imali posed u okolini Halea.
Manastir dominikanki u Kronšvicu, kako se ispostavilo, bio joj je treći
po redu, pre toga su je držali kod kanonica u Gemrodu i kod klarisa u
Vajzenfelsu. Izolovali su je, kako je tvrdila, po želji roditelja, ja kaznu
zbog nedolične ljubavi. Kad je pak Juta rešila da konačno ispriča
sopstvenu priču, Veronika je otvorila usta od čuđenja.
- Sveta Veronika, zaštitnice! - Uhvati se za obraze. - Pa to je kao iz
romanse! Zavere i špijunaža! Napadi i otmice! Jeres i magija! Knezovi,
ubice i čarobnjaci! Tvoj voljeni je stvarno husit i magičar? Ah, ah... Pa ja
sam bleda senka u odnosu na to, bleda i jadna, gora nego ona
jučerašnja riba za ručak! Kad samo pomislim da je mene ovamo strpala
budala kojoj se prohtelo da se ženi!
- Kako misliš?
- Sin suseda, siromašnih rođaka. Daleki rođak. Viđali smo se i... Bila
sam napaljena, pa... Razumeš i sama. Pola godine nam je vreme lepo
prolazilo, te na stogu, te u staji na tavanu, te, ako bi nam uspelo, u
bračnom krevetu roditelja. Kad sam ja u pitanju, iskreno, sama
aktivnost mi se sviđala više nego rođak, razmišljala sam da promenim
objekat... Ali rođak tikvan nije shvatio o čemu se radi, činilo mu se da je
to velika ljubav. I potrčao kod roditelja da traži moju ruku. Sve je izašlo
na javu. Nije bilo govora o braku, otac i majka nisu hteli ni da čuju za to,
ali su se toliko zabrinuli da su me strpali kod kanonki na pokajanje. A
rođaka su njegovi roditelji poslali u Malbork, u red Bogorodice,
Litvanci su sigurno već uhvatili šonju i napravili bubanj od njegove
kože. Tako da ne mogu da računam na to da će doći ovamo na belom
konju da me spase. A tvoj?
- Šta moj?
- Tvoj voljeni, slavni medikus, čarobnjak i jeretik. Hoće li doći na
belom konju da te oslobodi?
- Ne znam.
- Shvatam - Veronika je klimala glavom. - Dakako, shvatam.
Spomenula si. Husit, čovek od ideje. Veran idealima. Najpre i pre svega
idealima. Odnosno, ne vredi da čekaš belog konja. Moraćemo da
uzmemo stvari u svoje ruke, jer ja nemam nameru da ovde vezem
ćilime do kraja života, već sad mi se povraća kad vidim čilim. Juta? Da li
si razmišljala...
 - Da?
- Jesi li ranije razmišljala o begu?
- Jesam.

Prvi pokušaj bega izvela je već krajem januara. Na to ju je naterala

prozaična stvar: hladnoća. Nije mogla da podnese hladnoću hladnoća ju
je činila nesrećnom. Jedina prostorija koja se grejala u manastiru
magdalenita u Novogrođecu bila je kalefaktorijum, bilo je takođe toplo
u kuhinji. Juta je radosno dočekivala dane kad je na nju bio red da
dežura u kuhinji ili da u kalefaktorijumu obavlja poslove oko izrade
pergamenta i mastila. Ali to su bili malobrojni trenuci sreće, morala je
da se vraća molitvama. I predenju vune, koje se u Novogrođecu
odvijalo na industrijskom nivou, manastir je radio kao manufaktura,
punom parom, u tri smene. Bilo je hladno prilikom predenja, pod i
zidovi su funkcionisali kao ledara. Juti je toga bilo preko glave. Prvom
prilikom se zavukla u gomilu kuhinjskih otpadaka koju je trebalo
odvesti.

Priorica je zatvorila čitanu knjigu, koja je bila Liber de cultura

hortorum Valafrida Straba.
- I kako se sada osećaš? - upita bez gneva, više s prekorom. - Kako se
osećaš izvučena iz hrpe komposta? Da li je zaista bilo vredno?
Juta je izvukla list kupusa iz kose, obrisala kašu od trule repe sa uva i
obraza. I gordo podigla glavu. Sestra Leofortis je to primetila.
- S njom ne vredi pričati - odluči. - Dozvoli, majko, odvešću je u staju.
Biće dovoljno dvadeset udaraca da je prođu te bubice.
- Zapitaj se - priorica nije obratila pažnju na monahinju. - Šta bi bilo
da ti je uspelo? Pretpostavimo da ti je uspelo. Uveče izlaziš iz đubreta i
slobodna si kao ptica. Kuda ideš? Pa ne znaš put. Pitas nekoga? Koga?
Ti si usamljena devojka, bez zaštitnika. Znaš li ko je usamljena devojka
bez zaštitnika? Seksualna igračka za svakoga ko oželi da se zabavi. Za
svakog seoskog slugu, za svakog seljaka, za svaku lutalicu. A za svaku
bandu secikesa, kakvih se na stotine ovuda mota, ti si zabava na duži
period. Za sve. Dok im ne dosadiš, dok se od onoga što s tobom budu
radili ne promeniš u olupinu u modricama, u nakazu koja jedva vuče
noge, s licem crnim od batina i plača. jesi li razmišljala o tome dok si
planirala beg? Jesi li računala na takav rizik? Odgovori, baš me zanima.
Juta je energično okrenula glavu, iz kose su joj izleteli otpaci od
šargarepe.
- Ona je - sestra Leofortis optuživački pokaza prstom - šlepa za sve.
Samo na jedno misli. Na svog ljubavnika. A do ljubavnika nema lošeg
puta.
- Zar si - priorica nije spuštala pogled s Jute - uistinu baš toliko
šlepa? Informisana sam, stoga znam ponešto o tebi i o tvom voljenom.
Tvoji roditelji, ljudi bitnog statusa, nikad neće prihvatiti tu vezu.
Nameravaš da živiš u grehu, bez roditeljskog blagoslova? Pa tako ne
može. To je protivno Bogu.
- Njen voljeni je - doda Leofortis - husit, prokleti otpadnik. Šta nju
briga za roditelje, šta nju briga za Boga. Njoj je draže potucanje. Samo
da je s njim!
- Da li je tako? Odgovori! Odgovori više, gospođice!
Juta je stisnula usta.
Ludmila Prutkov, priorica konventa Poenitentes sorores Beatae
Mariae Magdalenae u Novogrođecu, raširila je ruke.
- Odustajem - reče. - Sestro Leofortis...
- Dvadeset udaraca?
- Ne. Hleb i voda nedelju dana.

- Nekih nedelju dana posle Poklada u Novogrođec su po mene došli

neki čudni ljudi. Iako nisu mnogo govorili, zaključila sam da su to sluge
onog sa čudnim akcentom. Vozili su me nekoliko dana u zatvorenoj
kočiji, dovezli u manastir cistercitkinja, kasnije se ispostavilo da je to
Marijenštern u Lužici. Videvši da sam sve dalje od kuće, bila sam
očajna. Osetila sam da moram da bežim. U lavatoriumu sam otkrila
prozorčić s rasklimanom rešetkom. Bilo je visoko, bila su mi potrebna
najmanje tri vezana čaršava. Jedna od konvertitki je odavala utisak
čestite osobe. Otkrila sam joj tajnu, a ona je...
- Odmah informisala - lako se domisli Veronika.

Sofiju fon Šelenberg, opaticu manastira u Marijenšternu, monahinje

su retko viđale, praktično isključivo tokom konventualne mise. Pričalo
se da je potpuno apsorbuje rad nad životnim delom, istorijom
vladavine i opisom postupaka cara Fridriha I Barbarose.
- Zanima me, šta ti je - prekrsti dlanove na škapularu i krunici -
toliko dojadilo u našem cenobiumu da si se odlučila da pobegneš.
Radovi oko ribnjaka sa šaranima? Ne voliš šarane? Žao mi je, manastir
mora od nečega da živi. A osim riba? Kakvu si nepravdu spoznala? Šta
je to toliko strašno kod nas od čega treba bežati skačući s visokog zida?
Šta ti je dozlogrdilo, gđice Juta?
- Dosada!
- Ah, dosada. A tamo, van zidina, u tvom dosadašnjem svetovnom
životu, šta je tamo bilo toliko zanimljivo? Čime si to ispunjavala ceo
dan, kakve si to atrakcije imala svakog dana? Lov? Pijanke i tuče?
Kockanje? Turniri? Ratovi? Prekomorska putovanja? A? Po čemu je tvoj
dosadašnji život bio zanimljiviji? Šta si imala tamo čega nema ovde?
Šta? Da vezeš na ramu i pređeš na preslici možeš i kod nas, koliko god
hoćeš. Da tračaš i čavrljaš o glupostima možeš do mile volje, i to bolje
nego kod kuće, jer je društvo inteligentnije. Šta ti onda, pitam te,
nedostaje? Muškarci?
- Pa recimo - nadmeno odgovori. - Da ne razmišljamo dugo.
- Oho! Znači već smo spoznali grešna zadovoljstva. I hoćemo
momka? Pa dobro, to može biti problematično kod nas. Sestre se
nekako snalaze, čemu, na kraju krajeva, služi domišljatost. Ne
nagovaram, ali i ne zabranjujem...
- Nisi me razumela, ne radi se o tome. Volim i voljena sam. Svaki
trenutak razdvojenosti od voljenog je kao okretanje bodeža zarivenog
u moje srce...
- Šta? - opatica nagnu glavu. - Šta? Okretanje bodeža? Zarivenog u
srce? Sto mu gromova, devojko! Kako si talentovana. Ti možeš biti
druga Kristina Pizenska ili Hildegarda Bingenska. Nabavićemo ti
pergament i pero, mastila celo bure, a ti piši i piši, zapisuj...
- Hoću slobodu!
- Aha. Slobodu. Sigurno neograničenu? Neobuzdanu i anarhističku?
Po uzoru na valdenze? Ili češke adamite?
- Nema potrebe za ironijom. Govorim o slobodi u najprostijem
shvatanju. Onoj bez zidina i rešetki!
- A gde bi htela takvu da potražiš? Gde mi žene možemo biti
slobodnije nego u manastiru? Gde će nam dozvoliti da studiramo,
čitamo knjige, diskutujemo, slobodno izražavamo misli? Gde će nam
dozvoliti da budemo ono što jesmo? Nas ne drže u zatočeništvu
rešetka koju si odvalila ili zid s kojeg si htela da skačeš. Oni nas štite,
nas i našu slobodu. Od sveta u kojem su žene deo kućnog inventara.
Nešto malo više vredne od krave koja daje mleko, ali znatno manje
nego ratni konj. Ne zavaravaj se da je tvoj voljeni, zbog kojeg si
rizikovala komplikovane prelome, drugačiji. Nije drugačiji. Danas te
voli i obožava kao Piram Tizbu, kao Erek Enidu, kao Tristan Izoldu.
Sutra će te lemati štapom kad progovoriš bez pitanja.
- Ne poznaješ ga. On je drugačiji. On...
- Dosta! - Sofija fon Selenberg mahnu rukom. - Hleb i voda nedelju
dana.

Juta je za pultom listala Galenov De antidotis, dosadno delo, ali

Podsećalo ju je na Rejnevana. Veronika je iz škrinje zabačene u ćošak
iskopala lutnju i prebirala po njoj. Pored njih, u scriptoriumu su
boravile dve iluminatorke, kao i konvertitke i iskušenice obučavane za
tu umetnost, okupljene oko punačke sestre Rihenze. Sestra Rihenza,
vrlo prosta osoba, imala je dogovor s Jutom i Veronikom: pakt o
uzajamnom nedavljenju.
Veronika je prekrstila nogu preko noge, naslonila lutnju na koleno.
- Ben volria mon cavalier... - nakašlja se. A zatim nastavi do kraja

Ben volria mon cavalier

tener un ser e mos bratz nut,
q’elsen tengraper ereubut
sol qa lui fezes cosseiller;
car plus men sui abellida
no fetz Floris de Blanchaflor:
eu l’autrei mon cor e m’amor
mon sen, mos houills e ma vida!57

- Tiše, gospođice! Dosta s tom galamom!

- Ne smeš ni da pevaš - zabrunda Veronika odloživši lutnju. - Juta!
Hej, Juta!
- Molim?
- Kako ti je išlo - Veronika snizi glas - s tim tvojim medikusom?
- Na šta misliš?
- Dobro znaš na šta. Ostavi knjigu, dođi ovamo. Da protračamo. Onaj
moj, znaš, rođak... Samo saslušaj... Prvi put... Bio je oktobar, hladno, pa
sam ispod haljine imala vunene gaće. Veoma tesne. A ona budala...
 Manastir ju je menjao. Još pre godinu dana Juta nikad ne bi
pretpostavila da će bez snebivanja slušati živopisne priče o intimnim
detaljima tuđe erotske veze. Nikada, baš nikada nije mislila ni da će
bilo kome i bilo kada ispričati o erotskim detaljima svoje veze s
Rejnevanom. A sada je znala da će ispričati. Htela je da ispriča.
Manastir ju je menjao.
„A na kraju me, zamisli, Juta, glupak još pita: „Je l’ bilo dobro?”
- O čemu vi tamo šapućete? - zainteresova se sestra Rihenza. - Vas
dve, plemenite gospođice? A?
- O seksu - bezobrazno odbrusi Veronika. - A šta? Zabranjeno je?
Seks je zabranjen?
- Nije.
- Ah, nije?
- Nije - redovnica sleže ramenima. - Sveti Avgustin uči: Amore et act.
Volite i radite šta hoćete.
- A, tako?
- A, tako. Nastavite da šapućete.

Novosti iz sveta teško su probijale put kroz manastirske zidine, ali s

vremena na vreme su ipak dolazile. Ubrzo nakon Svetog Mihaila
pročula se vest o husitskom udaru na Gornju Lužicu, o deset hiljada
Čeha pod vodstvom strašnog Prokopa, koji budi grozu samim zvukom
svog imena. Govorilo se o napadu na manastir celestinaca u Ojbinu, o
odbijenim jurišima Budišina i Zgoželeca nauštrb mnogih žrtava, o
opsedanju Zitave i Hoćebuža. Glasovi, uzdrhtali od preneraženosti,
govorili su o pokolju stanovnika u osvojenom Gubinu, o krvavom
masakru u Kamjenju. Glasine su stotinu puta umnožavale spaljena
naselja i sela, govorile o hiljadama žrtava. Veronika je napeto slušala,
zatim je gestom pozvala Jutu u necessarium, mesto koje im je odavno
služilo za savetovanje.
- To može biti naša prilika - objašnjavala je smestivši se na rupu na
dasci. - Česi mogu da uđu u Saksoniju iz Lužica. Zavladaće haos, na
putevima će se pojaviti izbeglice, uvek se možemo nekome priključiti.
Ne bismo bile same. Uz trunku sreće uspele bismo da dospemo...
- Gde?
- Kod husita, razume se! Rekla si da je tvoj dragi važna figura među
njima. To je tvoja prilika, Juta. Naša prilika.
 - Kao prvo - Juta trezveno primeti - znamo samo glasine. U junu se
isto paničilo, pričalo se o hiljadama husita koji navaljuju na Žitavu i
Zgoželec. A završilo se neznatnim komešanjem na šlesko-lužičkom
pograničju. Sad može biti isto.
- A kao drugo?
- Ja sam videla posledice husitskih pohoda u Šleziji. Idući, husiti
ubijaju i pale sve što im se nađe na putu. Ukoliko naletimo na rulju
pijanu od krvi, gotove smo, Rejnevanovo ime nas neće spasti. Njega
možda znaju neki od kapetana višeg ranga, gejmani nisu čuli za njega.
- Znači, treba da se pobrinemo - Veronika ustade s daske, spusti
habit - da, zaobišavši gemajne, stignemo do kapetana. A to se da
uraditi. Čekamo onda na razvoj događaja, Juta, tražimo priliku. Jesmo li
se dogovorile?
- Dogovorile smo se. Čekamo razvoj i tražimo.

Događaji su se svakako odvijali, tako je barem proizlazilo iz

fragmenata informacija i glasina koje su dopirale u Kronšvic.
Ubrzo nakon Svete Lucije manastir je potresla vest o još jednom
napadu, o moćnoj husitskoj armiji koja je preko Rudnih gora ušla u
Saksoniju, u dolinu Labe. Veronika je značajno gledala u Jutu, Juta je
klimala glavom.
Ostalo je da čekaju na priliku.
A ona se vrlo brzo ukazala. Kao po porudžbini.

U Kronšvicu su se često pojavljivali gosti, neretko visokog

svetovnog ranga ili visoko postavljeni u crkvenoj hijerarhiji. Manastir
dominikanki je bio cenjen u Tiringiji, a glas i mišljenje priorice,
poreklom iz značajnog roda, takođe su bili poštovani. Za vreme Jutinog
boravka manastir je lično posetila Ana fon Svarcburg-Zon-Jershauzen,
landgrofova supruga. Kronšvic je obišao i nadbiskupov vikar iz Majnca,
sholastičar iz Naumburga, benediktinski opat iz gosaua i razni putujući
prelati iz različitih, nekada vrlo udaljenih dijeceza. Pravilo, a u suštini
stvari zasluga priorice, bilo je to što je svako od gostiju istupao s
propovedi ili predavanjem za monahinje. Teme predavanja bile su
raznorazne: transsupstancijacija, spasenje, žirija svetih i crkvenih oca,
egzegeza Pisma, jeres i zablude, đavo i njegovi postupci, antihrist. U
suštini je bilo svejedno koja je tema, važno je bilo ubiti dosadu. Osim
toga, neki od predavača su bili strašno zgodni i muževni, te su
monahinjama dugo davali povoda da uzdišu i maštaju.
Tog dana, devetnaestog decembra 1429, u ponedeljak nakon
poslednje nedelje adventa, ad meridiem, dok je zimsko sunce lepo ovlaš
bojilo vitraž s mučeništvom Svetog Bonifatija, pred monahinjama i
devojkama okupljenim u kaptolskoj sali pojavile su se četiri osobe.
Ugledna Konstanca fon Plauen, priorica konventa. Pjotr fon Haugvic,
ispovednik manastira, kolegijatski kanonik iz Ziča. Postariji, visoki,
asketski mršav gospodin, duhovnik, ali obučen na svetovni način, u
vams od venecijanskog brokata. I mlađi, Rejnevanovih godina,
svetlokosi muškarac u odelu univerzitetskog predavača, simpatičnog
lica, sjajnih očiju i talasaste kose kao u žene.
- Drage sestre - oglasi se Konstanca fon Plauen, koja je pod duginim
svetlom vitraža izgledala kao kraljica. - Danas nas je svojom posetom
počastvovao velečasni Osvald fon Langenrojt, maj neki kanonik,
pomoćnik dobrog pastira naše arhidijeceze, uvaženog Komada fon
Dauna. Zamoljen, kanonik će nam izložiti pouke. Te pouke se,
naglašavam, tiču pojedinih svetovnih stvari, stoga su uglavnom
usmerene na devojke koje privremeno borave ovde, kao i na one
sorores i konvertitke koje neće izdržati i vratiće se u svet. Ali mislim da
ni nama koje smo se žrtvovale i zavetovale neće škoditi to znanje.
Budući da znanje nikad ne škodi i nikad ga nije previše. Amin.
Kanonik Osvald fon Langenrojt je istupio.
- Nismo savršeni - poče nakon efektivne pauze i jednako efektivnog
kršenja ruku. - Slabi smo! Predani smo iskušenjima. Svi, bez obzira na
starost, pamet i pol. Međutim, uzmite u obzir, sestre, da su žene
najviše, stoput više izložene iskušenjima. Ako je, naime, Tvorac učinio
muškarca nesavršenim, onda je ženu stvorio najnesavršenijim bićem
među životinjama. Obdarivši je sposobnošću davanja života ujedno ju
je predao požudi i sladostrašću. Predao ju je patnji. Kaže, naime, mudri
Albert Veliki: sladostrašće i pohota su kao bolest, koga obuzmu, taj
pati...
- I te kako - promumla Veronika.
- ... taj nema snage. Potrebna je velika snaga da bi se oduprlo žudnji.
A kakva je žena? Žena je slaba! Nema dušu, a telo joj je nemoćno protiv
žudnje, prepušteno na milost i nemilost. Ni u braku čak ne možeš
pobeći od žudnje. Kako da se opire kad prema suprugu mora biti
poslušna i pokorna? Saglasno sa slovom Svetog pisma. Kaže Knjiga
postanja: Volja će tvoja stajati pod vlašću muža tvog, i on će ti biti
gospodar. Žene, slušajte svoje muževe kao Gospoda, uči Sveti Pavle u
Poslanici Efežanima.
- Kako onda živeti, pitaćete? - nastavi kanonik. - Šta činiti? Podleći i
telesno zgrešiti? Ili se odupreti suprugu i zgrešiti neposlušnošću?
Znajte, eto, drage sestre, da ta dilema ima rešenje, a to zahvaljujući
poukama velikih doktora naše crkve i učenih teologa.
- Kaže Toma Akvinski: Ako suprug vođen žudnjom poželi vaše telo i
zatraži telesno opštenje, treba ga od toga odvratiti, postupajući
revnosno, ali mudro. Ukoliko to ipak ne uspe, a obićno ne uspeva, treba
podleći kako biste, počinivši manji greh, sačuvale supruga od goreg
greha. Nenamiren, naime, može biti spreman da sa svojom žudnjom bezi
u bordel ili da, bože sačuvaj, s tuđom ženom sagreši u prevari. Ili da
dohvati nekog dečačića i... Smilujte se, sveci gospodnji! Vidite li, dakle,
sestre, da je bolje žrtvovati se nego izlagati supruga tako teškim
gresima. Dobro čini onaj koji bližnjeg svog čuva od greha. To je dobro
delo!
- Dobro je znati - progunđa Veronika. - Zapamtiću.
- Budi tiha - siknu Juta.
- Treba ipak paziti da u tome nema nikakvog sladostrašća. Kaže
teolog Gijom Oserski: Telesno opštenje prati veliki užitak, ali ne vrši
greh onaj kome taj užitak ne pričinjava zadovoljstvo. Ali nažalost, retko
se dešava da ne pričinjava...
- Užasno retko - šapnu Veronika.
- Stoga ima samo jedno što mogu da savetujem: molitva. Treba se
moliti predano i bez prestanka. Ali u sebi, tiho, da ne biste uvredile
supruga tokom opštenja, jer uvrediti supruga tokom opštenja nije
samo greh, već i nevaspitanje.
- Amin - prošapta neka monahinja.
- Kao što vidite, sestre - priorica se ozbiljno oglasi - stvar nije
prosta. O tome će vam više izneti naš drugi počasni gost, učenjak
Nikola Kuzanski, teolog, bakalaurej hajdelberškog univerziteta,
decretorum doctor univerziteta u Padovi, trirski kanonik, sekretar
tamošnjeg nadbiskupa. Po godinama mlad čovek, ali pobožnošću i
mudrošću veoma već proslavljen.
Mladić Rejnevanovih godina je ustao. Istupio. Prekrstio dlanove.
Vitraž sa Svetim Bonifatijem divno ga je ozario.
- Heruvim - promrmlja Veronika. - Verovatno ću ga danas sanjati.
- Ja već sanjam - prošaputa iskušenica iza Jutinih leđa. Druge su je
utišale siktanjem.
- Drage sestre u Hr istu - poče mladi teolog blagim glasom. -
Dozvolite. Niti ću vas ja poučavati, sam i dalje daleko od sveznanja, niti
ću vas upozoravati, budući da sam nisam bezgrešan. Dozvolite mi da
jednostavno podelim s vama ono što imam na srcu.
Tišina puna očekivanja, činilo se, odzvanjala je pod svodom.
- Istinski božji čovek - poče Nikola Kuzanski - živi usredsređeno.
Oslobođen od zemaljskih stvari, sa štovanjem se obraća večnoj
dobroti. Tada se zaklonjeno nebo otkriva. Iz lika božje ljubavi svetlo
naglo kao munja prodire kroz otvorena srca. U njegovom blesku božji
duh se obraća srcima, govoreći: Ja sam tvoj, a ti si moje, ja živim u tebi, a
ti živiš u meni.
- Dvoje zaljubljenih ljudi spaja slična zajednica, Čežnja jednog je
čežnja drugog. Njegova žudnja je tvoja žudnja...
Na licu kanonika Langenrojta pojavio se blag izraz uznemirenosti A
lica mnogih monahinja, uključujući prioricu, ukrasili su setni osmes.
- ... jer ako ljubav od Boga potiče, uistinu od Boga, u tome nema
ničeg nečistog. Ljubav i želja su čiste kao svetlost, kao lux perpetua kao
priroda rajskog vrta neukaljanog grehom.
- O, sestro, sestro moja, jedna u mnogim! Čekaj, strpljivo čekaj istraj
u pobožnosti i molitvi. Sve dok ne dođe dan kad će blesak ljubavi
zasijati, kad će se pojaviti onaj kojeg ćeš ljubavlju obdariti. Doći će
suavissimus pun čari i povešće te u hortus conclusus užitka. Čežnja, a
posle nje opijenost. Moć ljubavi te opija, potapa u savršenoj radosti.
Duša, puna radosti, služi onome kojeg miluje, tim vrelije što ne skriva
svoju nagost pred nagošću njegove nevinosti...
Nemir na Langenrojtovom licu bio je sve primetniji. Monahinje su se
pak u zastrašujućem tempu predale maštanju.
- Nazvaću te nevestom svojom, čija ljubav je od vina slađa, a miris
ulja od svih mirisnih stvari. I kazaću ti: Quam pulchrae sunt mammae
tuae soror mea...58
- Ukoliko je ovo devotio moderna - šapnu iskušenica otpozadi - onda
se učlanjujem.
- U zoru skupa pohitajte u vinograde, pogledajte cveta li vinova loza,
jesu li se pupoljci otvorili, jesu li granati već procvali: tamo ćeš mu
svoju ljubav dati. A grudi tvoje...
- Sveta Veronika, zaštitnice... Neću izdržati...
- ... grudi tvoje što mandragorae dederunt odorem, plod su, kazaćeš,
koji sam za tebe, dragi moj, čuvala. I izvršiće se commixtio polova,
ostvariće se unio mystica. Ostvariće se ono što je prirodno pred Bogom,
koji je Priroda. Amin. Mir s vama, sestre moje.
Konstanca fon Plauen je čujno odahnula. Osvald fon Langenrojt je
uzdahnuo. Kanonik Haugvic je obrisao obilan znoj sa čela i tonzure.

- To je naša prilika - ponovi Veronika. - Ne možemo je protraćiti.

Razgovarale su skrivene u ostavi iza pekare, njihovo uobičajeno
mesto za savetovanje bilo je zauzeto, jedna od najmlađih konvertitki
imala je proliv i neprestano je zauzimala necessarium.
- Ne odmahuj glavom i ne pravi face - Veronika nabra nos. - Taj
teolog je naša šansa, ponavljam ti. Pa čula si šta je govorio i kako je
govorio. On, Juta, misli samo na jedno, garantujem ti. Čitav manastir je
slušao onaj njegov govor, sve su videle šta je on imao u očima. A imao
je upravo onu stvar o kojoj obe neprestano mislimo.
- Možda ti!
- Nek ti bude. Možda ja. I ostatak manastira, uključujući uvaženu
majku Fon Plauen. Ne, nemam nameru da čekam da nas neka pretekne
i uvali mu se u krevet. Napaljeni teolog će nam pomoći da pobegnemo,
Juta. Treba samo da odemo kod njega, u gostinsku kuću. I da ga
ubedimo u našu stvar. Imam ovde dva štapića. Hajde, izvlači. Kraći ide i
ubeđuje.
- Šta ti... - Juta ustuknu kao da joj nije pružala dva štapića, već dve
zmije. - Ti valjda ne...
- Kraći ide - Veronika decidno ponovi. - I ubeđuje Kuzanina u našu
stvar. To neće biti teško. Mislim da će biti dovoljan pošten i solidan
fellatio. Plus grudi što mandragorae dederunt odorem. Ali ako se
ispostavi da je to premalo, avaj, moraće da prihvati commixtio polova
prema punom programu. Nagost pred nagošću et cetera. Hajde, hajde,
ne časimo časa. Kraći štapić trči u hortus conclusus, duži za to vreme
pakuje opremu.
- Ne - Juta se žacnu. - Ne.
- Šta ne?
- Ja ne mogu... Ja volim Rejnevana...
- I zato hoćeš da pobegneš. Zato moraš da pobegneš.
Ona je u pravu, pomislila je Juta, apsolutno je u pravu. Prolazi godinu
dana mog ropstva, godinu dana od napada na Bjali Košćol. Kod
dominikanki u Kronšvicu sam već sedam meseci, samo je pitanje
vremena kad će se ponovo pojaviti čudni ljudi da me pokupe i odvedu u
drugi, još udaljeniji manastir. Razdvojiće me od Veronike sama neću
uspeti da pobegnem. Ona je u pravu. Sad ili nikad.
- Daj štapić, Veronika.
- E, tako treba. Koji si izvukla? Dugi! Dakle, kratki je za mene moja
zaštitnica je saslušala tihe molitve. Pakuj bisage, Juta. A ja trčim u
gostinsku kuću. Kod teologa Nikole, koji tamo čeka suavissirnus i pun je
čari.

Juta je, spakovana i presvučena, čekala u pekari. Bio je mlad mesec,

decembarska noć bila je tamna kao samo dno Gehene.
Veronika se vratila kasno posle ponoći. Rumena, znojava i zadihana.
Imala je na sebi kaput postavljen krznom, nosila je zavežljaj. Uspelo joj
je, pomislila je Juta, stvarno joj je uspelo.
Nisu gubile vreme. Brzo su pretrčale preko dvorišta do gostinske
kuće, ušle pod mrak trema. Nikola Kuzanski ih je čekao, prstom na
ustima naložio da budu tihe. Odveo ih je u staju, gde su sluge pod
slabim svetlom uljanice sedlale dva konja. Juta je obukla pružen joj
kožuh, navukla kapuljaču, skočila na sedlo.
Nikola Kuzanski je otpustio sluge. Potom je zagrlio i poljubio
Veroniku. Poljubac je trajao. I trajao.
Dosta dugo. Nestrpljiva Juta značajno se nakašljala.
- Vreme vam je, sorores - Nikola Kuzanski dođe sebi. - Vreme je.
Idemo.
- Ko je to tamo? - zabrunda Brunvart, svetovni manastirski servus,
čuvar i portir gostinske kuće. - Koga đavo dovodi tu po noći. Dabogda
vas...
Prepoznao je kanonika, ućutao, duboko se naklonio. Kuzanin mu je
bez reci turio zveckavu vrećicu u ruke. Brunvart se sagnuo u naklonu.
- Otvaraj vrata. Pusti moje sluge, šaljem ih zbog hitnih stvari. A na
usta katanac.
- Dabome... Vaša svetosti... Noć, mračna kao dno Gehene. Hladno. -
Ovaj put vodi u Vajdu. Ovaj drugi u Cvikau i dalje u Drezden.
Zbogom, drage sestre. Nek vas Bog čuva i srećno sprovede kod
svojih bližnjih.
- Zbogom... dragi Nikola.
Potkovice su zalupale po kamenju.
Sedamnaesto poglavlje

u kojem opisujemo leto gospodnje 1430, a na terenima

Saksonije, Tiringije i Gornje Frankonije, zahvaćenim ratnim
požarom, u toku je velika potraga.

Rejnevanu, Šarleju, Samsonu i Riksi bila su potrebna dva sata da od

broda u Kesernu stignu na drum, na put koji vodi u Altenburg. Počeo je
da pada sneg; uprkos tome, jahali su brzo, vođeni Rejnevanom,
grozničavim i uzbuđenim Jutinom blizinom. Husitska armija, podelivši
se na pet četa, u međuvremenu je marširala u pravcu Naumburga i
Jene, metodično paleći svako selo i svaki oppidum na putu. Horizont na
zapadu rascvetao se u kićankama dima rastrzanim vetrom.
Rejnevan ih je požurivao, štaviše, u početku im je branio da se
zaustavljaju za konak, hteo je da jašu i po mraku. Kako bi ga zaustavili,
bili su potrebni zaista uverljivi argumenti: konji su iziskivali predah i
hranu, a uz to su bili u tuđoj i neprijateljskoj zemlji, mogli su da zalutaju
u mraku i usred mećave, da izgube put, a posledica toga moglo je biti
mnogo ozbiljnije kašnjenje nego tih nekoliko sati noćenja. Stoga su se
zaustavili kod pustog ambara na kraju naselja. Koje je isto izgledalo
pusto.
Horizont na zapadu i severu sijao je od odblesaka.
Sedeli su oko male vatre. U potpunoj tišini. Sve do jednog trenutka.
- Rajnmare - oglasi se Riksa, jedva vidljiva u mraku. - Moramo da
razjasnimo nešto. Božičko te je zaplašio zapretivši da će nauditi Juti,
izvukao je iz tebe informaciju o mestu prelaska. Zar ne?
- Na šta - oglasi se Šarlej, jedva vidljiv u mraku - ciljaš, draga Riksa?
- Kurfirst Fridrih nije čekao sa saksonskom vojskom tamo gde je
trebalo, ergo-, nije znao. Nije znao istinu. Vodio se lažnom
informacijom. Ciljam na to da ti postavim pitanje, Rajnmare. Koje glasi:
koju si informaciju dao Božičku?
- Pa lažnu, naravno da je lažnu - Šarlej je uveri iz mraka. - Koju drugu
je mogao da da?
- Laž je morala biti otkrivena - Riksa nije odustajala. - A Juta je
morala platiti za nju. Treba da poverujem, Rajnmare, da si prihvatio
takav rizik?
- Saksonski elektor nije čekao s vojskom kod Keserna - ponovo
umesto Rejnevana odgovori Šarlej. - Čekao je kod Dornaua, odnosno
lažno je čekao. Sama si to priznala. Zar ti to nije dovoljno kao dokaz?
- Nije mi stalo do dokaza, već do istine.
- Istina - Šarlej uhvati za rame Rejnevana, koji se pripremao da
odgovori - ima razna obličja. Koje obličje ima tvoja, Riksa Kartafila? Pre
nego što te je Božičko tresnuo bokserom, oštro i napadno si od
Rajnmara zahtevala informacije o mestu prelaska. Kakvu si informaciju
očekivala, istinitu ili lažnu? Kako si nameravala da iskoristiš dobijeno
saznanje, kome da ga preneseš? I u kakvom obliku, kao informaciju ili
dezinformaciju? Da li je vredno dosađivanja?
- Hoću da znam istinu.
- Tvrdoglava si.
- To mi je od predaka. Nastavljam da dosađujem: uputili smo se u
Kronšvic, u manastir dominikanki, jer je Božičko upravo tamo sakrio
Jutu de Apoldu. Znamo to, budući da sam preuzela njegovu poruku za
Rejnevana. Kad je Božičko slao tu poruku, mesto prelaska je faktički
već bilo poznato. Već tada je bilo poznato da je Fridrih bio nasamaren,
da je zbog dezinformacije napravio fatalnu vojnu grešku. Mimo toga,
Božičko je Rejnevanu dao Jutu. Poneo se kao solidan ucenjivač. Ispunio
je svoj deo pakta, predao ono čime je ucenjivao kad je dobio ono što je
učenom hteo da postigne. Šta je onda, pitam još jednom, dobio
Božičko? Informaciju ili dezinformaciju?
- Odgovaram još jednom: u čemu je razlika? Bitan je efekat.
- Nije samo to. Bitna je vernost principima.
- Draga Riksa! - Onaj ko se posle dugog časka tišine oglasio ponovo
je bio Šarlej, niko drugi. - I ja sam isto imao pretke. I ja isto imam
nasledstvo. U mom rodu su s kolena na koleno prenošene razne
životne mudrosti i sentence, kraće, duže, čak i rimovane. Iz praznog
čanka nit se ije nit pije. Bogatom će se i bik oteliti. Duže traje manastir
od opata. Bilo je bezbroj tih mudrosti, među njima sam posebno jednu
zapamtio. Glasila je: Vernost principima nije ništa drugo do pogodno
vrdanje bezvoljnih smetenjaka koji opstaju u pasivnosti i marazmu, ne
radeći ništa, budući da je bilo kakva aktivnost izvan njihove snage i
nezamisliva. Da bi mogli s tim da žive, ti smetenjaci su od svoje
nesposobnosti stvorili vrlinu. I ponose se njome.
- Lepo. A istina?
- Šta istina?
- Šta je istina?
- Istina je - reče Samson Medić spokojnim glasom - kći vremena.
- Začeta - dovrši Šarlej - u slučajnoj i kratkotrajnoj romansi sa
sticajem okolnosti.

Bilo je kasno prepodne kad su stigli u Kronšvic. Bilo je podne kad Ih

je kucanje na vrata umorilo i iscrpio, a posle toga i udaranje u njih. Kad
su bezmalo promukli od dozivanja. Zakatančena manastirska vrata
ostala su čvrsto zatvorena. A kameni masiv dominikanskog
cenobijuma ostao je isti kao što je bio: hladan, mrtav i ćutljiv.
- Došli smo po gospođicu Jutu de Apoldu! Sa ovlašćenjem njenih
roditelja!
- Pax vobiscum, sorores! Šalje nas magdeburški nadbiskup! Otvorite!
- Ja sam duhovnik! In nomine Patris et Filii et Spiritus Sancti! Credo in
Deum Patrem omnipotentem, Creatorem caeli et terrae!
- Mi smo dobri katolici! Kunemo se u Sveti krst!
- Nudimo za manastir pede... Sto goldena!
- Juta! Odazovi se! Jesi li tamo? Juuutaaaaaa!
Od vrata okovanih gvožđem bili su ledena hladnoća i neprijateljski
miris rđe. Manastir je ćutao. Kao grob. Kao kamenje sa zidina koje su
ga opasavale.
- Monahinje su unutra - zaključi Šarlej kad su se rezignirano povukli
u obližnju šumicu. - Postoji jedan izlaz. Tabor operiše u blizini, onaj
dim je odnekud blizu Gere, verovatno gori i Altenburg, pored kojeg smo
juče prošli. Skoknuću tamo, dovešću stotinu momaka i jurišom ćemo
preuzeti manastir.
- Opljačkaće manastir. A i dominikanci će nagrabusiti.
- Imali su svoju šansu.
- Otići ću još jednom do manastira - Rejnevan stisnu usta. - Ovog
puta sam. Pašću na kolena pred vratima. Preklinjaću...
 Samson je poput tigra iznenada skočio u suvi gustiš i odatle za
okovratnik izvukao niskog i dosta zaraslog tipa.
- Pustite... - proštenja tip. - Pustite me... Sve ću kazati...
- Koji si ti?
- Brunvart, gospodine. Sluga iz manastira... Čuo sam šta ste vikali
pred kapijom... Uzalud, jer te devojke više nema u manastiru...
- Pričaj! Pričaj šta je s njom!
- A kazali ste ono nešto o parama...

Jahali su na istok, drumom ka Hemnicu. Rejnevan, uzbuđen

dobijenim informacijama, ponovo je bio na čelu i ponovo je nametao
tempo.
- Pobegle su iz manastira - ponovi po ko zna koji put kad su usporili.
- Juta i neka druga devojka. U begu im je pomogao duhovnik, ljubavnik
te druge...
- Pretpostavimo da je od druge - Riksa napravi kvarnu grimasu, pa
zaćuta pod njegovim ljutim pogledom.
- Otišle su - nastavi - na istok, u pravcu Drezdena, na Vija regiju.
Jasno je, uputile su se u pravcu kuće... Moramo ih stići.
- Napustile su manastir pre nedelju dana - primeti Samson. - Ukoliko
je verovati slugi. Imaju veliku prednost. A moj konj... Ne želim da vas
brinem, ali nešto nije u redu s njegovim hodom.
- Ne čudi - frknu Riksa. - Nije šala nositi takvog giganta. Koliko ti
imaš kila, dibuče? Četiri centnera?
- Moraćemo - Šarlej ustade na stremenima - da zamenimo konja. I
tvom, Rajnmare, koliko čujem, u plućima svira kao u mešini. Moramo
imati nove pastuve. Šta kažete na one?
Pokazivao je prema šumi, na proseku s koje se upravo promaljala
povorka seljaka. Seljaci su, njih tuce, vodili konje.
A bili su obučeni, ili bolje rečeno preobučeni, veoma čudno. I vrlo
netipično za seljake.
- Ja znam te konje - reče Rejnevan. - I te crne plaštove. I te crne
vizire...
Pre nego što je dovršio, Šarlej i Riksa već su oboli konje.

Iako obuveni u monstruozne lapte, seljaci su pokazali hitrinu jelena i

odraz divokoze. Bacivši natovareni plen, s gracioznošću antilopa jurili
su kroz gustiše i vetrolome pune snega, perjali su tako brzo da potera
nije imala šansi. Šarlej u i Riksi je uspelo da uhvate samo jednog, koji je
bio najviše zašao u godine i verovatno bio pogođen platfusom, kako je
zaključio Rejnevan na osnovu pačjeg hoda.
Doveden za okovratnik, kukavac je plakao, vikao, molio za milost [
prizivao Boga, sve to vrlo neskladno i vrlo nerazgovetno. Na sreću,
Šarlej je znao tajnu komunikacije s meštanima zemljoradničkih sela.
Snažno je šutnuo seljaka u dupe, a kad se ovaj žustro uspravio, tresnuo
ga je pesnicom u vrat. To je momentalno dalo rezultat.
- ... nismo krivi, mi nismo krivi! - Platfusov govor dobio je ljudske
karakteristike. - Nismo ih mi pobili, schwore bei Gott, nismo mi Oni su
se tako međusobno poklali, međusobno! Mi smo samo skinuli odeću sa
ubijenih... Konje pohvatali i uzeli... Um Gottes Willen! Gospodine dobri...
Pa i nama su pre nedelju dana uzeli, Ritteri su sve uzeli... Nisu ostavili ni
jednu jedinu kokoš... Sveta Genovevo... Onda kad smo našli one leševe...
- Leševe?! Gde? Odvedi nas.

Iza šume se protezao ugar prekriven grmljem i snegom. Sneg je bio

izrovan potkovicama i crven od krvi, na njemu su se crneli leševi.
Odoka nekih dvadeset tela.
Seljaci nisu stigli da poskidaju odeću ni s polovine ubijenih, stoga
identifikacija leševa nije predstavljala poteškoće. Najmanje četvorica
ubijenih nosili su crne plaštove, crne oklope i crne hundesgugele, koje
su svi zapamtili kao garderobu i znak raspoznavanja Crnih jahača
Birkarta Grelenorta. Drugi su izgledali kao najamnici.
Riksa je bila jedina koja je zašla u krvav sneg i obišla bojno polje,
budno pregledajući sva tela, tragove i detalje.
- Juče su se tukli - utvrdi ona vrativši se. - Bilo je petnaest najamnika,
svi su pali. Grelenortovih jahača je bilo manje, trojica su stradala. Od
toga su dvojica dotučena, probijena mizerikordima. Grelenort je očito
žurio.
- Kuda? - upita Šarlej. - Kuda je otišao?
- Na jug. Na našu sreću, inače bismo nabasali na njega.
- Šta on - Rejnevan umiri nervoznog konja - ovde radi? Šta traži?
- Nas - Samson oporo odgovori. - Nemojmo se zavaravati.
- Hriste... - Rejnevan poblede. - Došao je sa istoka... Juta...
 - Ne - prekinu ga Riksa. - Sigurno nije. Hajdemo odavde.
Krenuli su. Samson i Rejnevan na novim vranim konjima, obogaćeni
za dva rezervna. Riksa se još jednom osvrnula za sobom.
- Prepoznala sam jednog od onih dotučenih - iskrivi se. - Služio je u
Vroclavu kod Hajna fon Čirnea. Razbojnik, ubica, uz to ljubitelj
jevojčica. Potvrđuje se to da determinisani Grelenort okuplja i vrbuje
koga god stigne, hulje, degenerike i poslednji ološ.
- Potvrđuje se još jedno - doda ona. - Glasina o tome da je inkvizicija
uništila njihov legendarni zamak, onaj Sensenberg. Grelenort više
nema ni glavni štab ni asasinske narkotike za svoje pulene.
- Nekada noćni strah i trepet - pijunu. - Četa smrti, demoni
podnevnog doba što bude praznoveran strah. Sada gomila propalih
protuva što odnose gubitke u svakom sukobu. I kolju svoje ranjenike.
Za mene je to pad.
- Pali anđeli - oglasi se Samson - uopšte nisu manje opasni.
- Pričaš kao dibuk, dibuče.
- Dobro kaže - prekinu je Šarlej. - Koliko god Grelenort nisko pao,
više bih voleo da ga ne sretnem. Ni njega ni njegove jahače. Već sam
imao tu neprijatnost.
- Ko nije imao? - frknu Riksa. - Na konje!

Vitez pred kojeg su ih doveli upravo se bio brijao ispred belo-plavog

šatora od debljeg materijala. Videvši ih, nadmeno se ispravio, obrisao
lice. Koliko je Rejnevan primetio, nos mu je bio otečen, a cela leva očna
duplja nestajala je u masnici.
- Ja sam Gers fon Strajthagen - izjavi kiselo. - Gospodar burga
Drahenštajn. Ovdašnji fleger.59 Ovde ima mnogo stražara. Kad husiti
naiđu od Frajtala, neću ih pustiti preko reke, jeretici će na meni zube
polomiti. Možda mi ne verujete?
- Verujemo - uveri ga Šarlej. - Moramo da verujemo.
- A koji ste vi?
- Putnici.
- Naknada za prelaz preko mosta iznosi tri groša po konju.60
- Platićemo - Riksa umiri Šarleja ljutog zbog deranja. - Platiće mo,
plemeniti gospodine.
- Najpre - ubaci se Rejnevan - hoćemo nešto da pitamo. Ovo je jedini
most u okolini, ko se uputio ka Hemnicu i Viji regiji, nema izbora, mora
ovuda. A vi, gospodine viteže, kontrolišete sve. Da nisu ovuda prolazile
dve mlade žene? Putuju na konjima i same su.
Vitez je pobledeo, njegova masnica smesta je dobila tamnije tonove.
To nije promaklo Šarlejevoj pažnji.
- A te devojke - iznenada procedi Gers fon Strajthagen kroz stisnute
zube - ko su one vama? Drugarice? Rođake? Možda ljubavnice?
- Ma otkud - demerit demantova sa ozbiljnim izrazom lica. - Gonimo
ih da ih kaznimo. Po nalogu župnika iz Svetog Nikole u Jeni. One su
bludnice, pokrale su velečasnog tokom pružanja usluga. Kažite, molimo
vas, jesu li išle ovuda ili nisu.
- Išle su. Ali... Vratile su se.
- Kako to? - planu Rejnevan. - Kako to vratile su se? Zašto su se
vratile? Ma, gos’n viteže, govorite malo skladnije!
- A šta ćete vi? Meni da naređujete? - Gers fon Strajthagen se
podboči. - Meni, vitezu po rođenju? Previše nadmeno, gospodičiću,
previše nadmeno! Lažete o devojkama, prozreo sam vas, vi ste u
dogovoru s njima. I ličite mi na husitske špijune! Zašto biste inače
putovali na istok? U pravcu Frajtala i Marijenberga, gde husiti pale i
uništavaju rudnike, odakle idu sve ove izbeglice. I te vaše devojčure su
sigurno špijunke, isto su se uputile na istok pre nego što su pobegle ka
Plauenu. Ja sam fleger, branim ljude od jeretika...
- Jasno. Naplaćujući od njih tri groša po konju.
- Hapsim vas! - Gers fon Strajthagen poblede još više. - Hapsim vas,
nitkovi. Sad ću narediti da vas malo ispeku, za tren ćete mi otkriti
istinu. Hej, ljudi, k meni! Hvatajte ih!
Šarlej je segnuo pod kaput po podmuklu ručnicu. Riksa je bila brža.
Napravila je korak. Iskrivila se. Zagrcnula, zakašljala, zahripala,
zabrektala. A potom je pljunula, kinula i istresla nos sejući kišu krvi i
sluzi. Pravo vitezu u lice. Na njegovu pratnju. I na okupljene
helebardare.
- Heilige Maria, Mutter Gottes!- zaurla jedan od flegerovih ličnih
stražara brišući s lica krvave sline. - To je zaraza! Pestileeencijaaa!
- Spašavaj, Sveti Roše!
Svi su se kao jedan bacili u beg. Most je zatutnjao pod njihovim
stopama.
Ostao je samo fleger Gers fon Strajthagen, ukipljen, gledajući s
nevericom. Šarlej je doskočio, šutnuo ga u koleno. Fleger je pao na
kolena, a demerit mu je pesnicom slomio otekli nos.
- Na konje! - Riksa se skokom nađe u sedlu. - Društvo, na konje!
 Ubrzo su galopom jurili preko druma. Na zapad. Nazad u pravcu
odakle su došli.

- Pred nama je neka svetina - upozori Veronika. - Zakloni lice.

Nosila je calotte, isto kao Juta, kapu koja skriva kosu. Sada je navukla
još i kapuljaču. I sagnula glavu. Sve do sada maske su im davale
rezultate, niko u njima nije prepoznao devojke, niko im se nije
nabacivao, niko se nije kačio za njih. Niko ih nije ispitivao niti se čak
specijalno interesovao za njih. Već nekoliko dana putovale su bez
problema, a putevi uopšte nisu zvrjali prazni, čak naprotiv, ponekad je
na njima bila velika gužva. Kao sada, u blizini Cvickaua.
U dolini se uvijala reka, put je vodio na most, blokiran redom kola
koja su čekala kontrolu. Na drumu je odnedavno preovladavao
saobraćaj sa istoka na zapad. Znale su zbog čega. To im je rekao torbar
kod Anaberga, vedar muž neugledne žene i otac ko zna koliko dece,
kojeg su srele dan ranije. Torbareva kamuflaža nije ih zavarala;
titulišući ih sa „uvažene gospođice”, objasnio im je da je egzodus sa
istoka posledica husitskog pohoda i glasina o husitskim okrutnostima
od kojih se dizala kosa na glavi. Glavne snage husita, pojasnio im je
torbar, idu na Majsen i Ošac. Ali iza Frajberga divljaju bande koje pale,
uništavaju rudnike i železare, pogotovo su se okomili na rudnike i
železare, sotone. Spalili su Hermsdorf, Marijenberg, Leneefeld Glashite
i Frajral...
- Od čega su sašili onaj šator? - frknu Veronika. - Od porheta za
pokrivače?
Šator, postavljen nedaleko od mosta i trošarine, bio je izrađen od
debele tkanine na belo-plave pojaseve koja je zaista podsećala na
materijal za izradu posteljine. Na pritki zabijenoj u zemlju žalosno je
visila zastavica mokra od snega. Pored šatora su se vrzmali vojnici,
helebardari su stajali kao manekeni.
Prišli su mostu na kojem je upravo trajala oštra razmena mišljenja.
Kod mosta je, kako je proizlazilo, bio stacioniran oružani odred koji je
od putnika pravom jačeg zahtevao naknadu za prelazak. Padao je sneg,
bilo je hladno, većina izbeglica je, prema tome, bez gunđanja platila.
Međutim, s vremena na vreme našao bi se neko ko je bio smeliji i
dovodio u pitanje legalnost mita. Tako je bilo baš sada. Izbeglica je
vikao i grdio. Deca su plakala. Vojnici su psovali i pretili pesnicama.
 Juta i Veronika došle su na početak mosta, sagnuvši glave ispod
kapuljača, starajući se da skrenu što manje pažnje. Nažalost, samo
malobrojni putnici uputili su se ka istoku. I svi su obraćali pažnju.
Najednom im je put preprečio veliki ratni konj, doratasti kopljanički
dextrarius. Na njemu je sedeo vitez s dabrovom kapom i ogrtačem
prebačenim preko aketona.
- Stani. Ko ste vi? Kapuljače s glava!
Nije bilo izlaza.
- Tako mi glave Svetog Pankratija! - Vitez iskezi zube, tresnu
pesnicom o obluk. - Pa to su devojke!
Nije imalo smisla da demantuju.
- Ja sam Gers fon Štrajthagen - izjavi vitez. - Gospodar burga
Drahenštajna. Ovdašnji fleger. Ovde ima mnogo stražara. Kad husiti
naiđu, neću ih pustiti preko reke, jeretici će zube ovde polomiti. A ko
ste vi, gospođice? I zašto ste maskirane?
- Nije svako koga smo srele - pokorno promrmlja Juta - plemeniti
vitez, plemeniti viteže. Ima i onih koji ne poštuju pol...
- A meni i sestri se žuri - Veronika se molbeno ubaci - Plemeniti
gospodine, dozvolite nam...
- Žuri? Sigurno kod svojih dragih, a? Sigurno vas sa čežnjom
iščekuju? Nedostaju im poljupci?
- Žuri nam se kod mame i tate... Kući...
Pogledao je u njih s visine kopljaničkog sedla, usta su mu se raširila
u ružan osmeh.
- Izvolite sa mnom, gospođice. U moj šator. Ispisaću dozvolu. Dobro
će vam doći ako neko bude navaljivao.
Unutar belo-plavog šatora, osim punog milanskog oklopa na stalku,
stajali su sto, sklopiva stolica i poljski krevet. Gospodar burga
Drahenštajna odmah je prešao na stvar.
- Vreme je da platite za prelaz, devojke - pohotno se iskezi
pokazujući na krevet. - Ti prva. Hajde, skidaj se. Skini rite.
- Plemeniti gospodine...
- Treba li da pozovem knehte da pomognu?
Veronika je preklinjući pogledala u Jutu. Juta je uzdahnula, slegnula
ramenima. Veronika je drhtavim prstima počela da otkopčava
dugmiće. Gers fon Strajthagen je upiljio pogled u njen dekolte. A Juta je
strgla štitnik zajedno s rukavicom s milanskog oklopa i tresnula ga
njime pravo u nos. A kad se uhvatio za lice, iz sve snage ga je šutnula u
prepone.
 Gers fon Strajthagen se zgrčio, teško seo na poljski krevet, koji se
slomio pod njegovim teretom. Veronika ga je opaučila sklopivom
stolicom. Juta je pak gurnula ruku u pancirnu rukavicu, stisnula
pesnicu, uzela zamah. U udarila iz sve snage tako da joj je zakrckalo u
ruci.
Izašle su iz porhetskog šatora kao da se ništa nije desilo, helebardari
ih nisu čak ni pogledali, zaintrigirani novom svađom na mostu.
Ubrzo su već bile na sedlima. I iz sve snage galopirale na zapad.
Nazad u pravcu odakle su došle.

Sutradan se razbesnela mećava prilično ih usporivši. Rejnevan se

Uernoćno gnevio. Riksa se zabrinula, plašila se da fleger, ponižen pred
podređenima, može da ih goni. Šarlej je smatrao da je to malo
verovatno; biznis na mostu zasnovan na prinudi bio je isuviše unosan
da bi ga napustio. A čak i kad bi ga napustio, mećava bi usporavala
poteru. Stoga su jahali gutajući vetar i sneg ili su se negde krili kad bi
snežna oluja potpuno onemogućila put.
Vreme se popravilo tek nakon nekoliko dana. A duvanje vihora
prestalo je da prigušuje huk lumbardi koji je stizao negde sa zapada
promaljajući se kao grom.
Ubrzali su, vodeći se sve izrazitijom i glasnijom kanonadom, uskoro
su pred sobom imali i aktivne topove i njihove ciljeve.
- Grad i zamak Plauen - pokaza Šarlej.
- Ko opseda? Tabor ili Siročići?
- Proverimo.

Kako se ispostavilo, opsedao je Tabor, poljska vojska pod Prokopom

Velikim i Jakubom Kromješinom. Malo je potrajalo dok su se probili
kroz zgarište podgrađa, stalno saletani od straže, kako bi konačno stigli
pred hejtmane. Prokop se, za divno čudo, nije žalio na bol i nije naložio
Rejnevanu da ga leći. Nije dao Rejnevanu ni da dođe do reći.
- Evo Plauena - pokaza na grad koji se dimio posle paljbe. - Sedište
Henrika fon Plauena, vođe plzenjskog landfrida. Malo je među Česima
omraženijih imena. Odavde su kretali napadi na naše pograničje tokom
kojih su vojnici Fon Plauena sebi dopuštali neizmerne okrutnosti.
Henrik fon Plauen je izmislio termin bellum cottidianum, svakidašnji
rat. On je taj termin i sproveo u delo, bezmalo svakodnevno upadajući u
napad, paleći, pljačkajući i vešajući. Nije očekivao da ćemo doći do ovih
zidina. Nije očekivao ni da ce te zidine pasti.
Gotovo ističući težinu reći, iz rovova je sa zaglušujućim hukom
opalio težak top, đule je tresnulo u zid podigavši prašinu. Istog tog
trenutka je praćka, ili trebuše, mahnula neurobalističkim krakom i u
centar grada poslala kamen od pola centnera. Stojeći na položaju,
katapult je ispalio na grad zapaljeno bure katrana, precizno, pošto se
krovova trenutno podigao dim.
- Jer će Gospod suditi ognjem - glasom punim patosa reče
propovednik Markolt prisutan tokom razgovora. - I mačem svojim
svakom telu, i mnogo će biti pobijenih od Gospoda.
- Amin - dovrši Prokop. - Češku previše koštaju ovi napadi, ovaj
folium cottidianum. Fon Plauen i drugi pale polja i pljačkaju prinose, a
Prag gladuje. To mora da se završi. Daću im primer strahote.
- Posle juriša ću - dovrši grizući brk - prepustiti grad pljački, a
stanovnike pokolju. Ratnici oštre noževe.
- Čak i - upita Šarlej sa osmehom - kad bi dali otkup?
- Čak.
- Pogotovo - Markolt ponovo dobaci - što nisu dali...
- Neću zaustaviti borce - prekinu ga Prokop. - Verovatno bi me ubili
kad bih probao. Znam zašto si došao, medikuse. U Plauenu se sklonilo
mnogo izbeglica, sumnjaš da je među njima i ona tvoja gospođica. Ali
ne mogu ništa da učinim. Ovo je rat.
- Hejtmane...
- Ni reći više.
Šarlej i Samson odvukli su Rejnevana. Zaustavili su ga dok je hrlio da
se prokrade u Plauen preko zidina. S velikom teškoćom su ga uverili da
bi to bilo samoubistvo.
Malo posle podneva lumbarde su utihnule. Blide i trebušei prestali
su da bacaju zrna. Razlegao se gromki signal truba. Zalepršali su
razvijeni barjaci i zastave. Proneo se ratni poklič. Pet hiljada taborita
počelo je da juriša na Plauen.
Posle dva sata sve je bilo gotovo. Zidovi su prelaženi preko lestvica,
ovnovima su razvaljene kapije. Otpor je suzbijen, branioci su sasečeni
do nogu. Nije bilo milosti.
Zamak je osvojen trećeg sata, svi branioci otišli su pod nož. Ubrzo
posle toga pao je dominikanski manastir, poslednji punkt otpora.
I tada je počeo masakr.
 Pre nego što se smrklo Plauen je bio u plamenu, u ognju su siktale
reke krvi koje su tekle ulicama. Požari su pretvorili noć u dan, ubilačka
rabota nije jenjavala, krici ubijanih nisu utihnuli do svitanja.
Rejnevan, Šarlej, Samson i Riksa čekali su preko reke, kraj nasipa,
kraj puta koji je vodio na jug, u pravcu Elsnica i Heba, naslućujući da će
izbeglice krenuti tim putem. Ispravno su naslućivali, begunci su se brzo
pojavili, čađavi, izranjavljeni, uspaničeni i oglupeli od straha. Riksa i
Šarlej gledali su oko sebe, Rejnevan i Samson su dozivali. Uzalud. Jute
nije bilo među onima koji su uspeli da izađu iz Plauena.
Rejnevan je bio gluv na argumente. Istrgao se drugovima i pošao u
grad. Sa čvrstom odlukom. Zašao je među kuće koje su još uvek gorele,
probao da uđe u zabarikadirane ulice. Ono što je video nateralo ga je da
se vrati. Odustao je. Bilo je previše leševa koji su prekrivali grad. A
većina je već bila ugljenisana, zajedno sa čitavim gradom pretvorena u
pepeo.61
Juta je, pomislio je preneraženo, mogla biti u tom pepelu.
Ostala je nada da je tamo nije bilo.

Sutradan se razbesnela mećava, toliko žustra da je praktično

onemogućila put. Morali su da potraže sklonište. To što su naišli na
pastirsku kolibu graničilo se sa čudom.
Ujutru se vreme prolepšalo. Nebo se razvedrilo. Samo zato da bi
mogli da vide stubove dima na njemu. Dim je prekrivao bezmalo čitavo
nebo na severu i zapadu, toliko gust dim da je tama brzo prekrila
zemlju. Činilo se da se, eto, ostvaruje proročanstvo Otkrivenja.
- I peti anđeo zatrubi - prošaputa Juta - i videh zvezdu gde pade s
neba na zemlju, i dade joj se ključ od studenca bezdana. I otvori
studenac bezdana, i iziđe dim iz studenca kao dim velike peći, i pocrne
sunce i nebo od dima studenčevog...
Veronika nije odgovorila.

Nisu prošla dva dana, a putevi su zavrveli od izbeglica. Snalaženje u

situaciji nije stvaralo probleme. Bilo je dovoljno da pitaju.
- Husiti idu sa severa - ponovi Veronika novost koju je čula od
begunaca. - Paleći sve usput, marširaju na Naumburg. Jenu i Geru,
navodno su ih videli već kod Altenburga. To znači da su već stigli čak
do Lipska, tamo su se okrenuli i krenuli ka Tiringiji i Fogtlandu. Ne
želim da verujem, ali to je ipak istina. Napaljeni fleger na mostu kod
Cvickaua začudiće se kad mu dođu s leđa i uhvate ga za dupe.
- Mi pak - sumira - u ovoj situaciji moramo na sever. Do Altenburga.
Suprotno od husita.
- Idemo.
- Idemo. I molimo se da naletimo na tvog voljenog. Ili na nekoga ko
ga zna.

Što dalje na sever, to se više dima moglo videti, noću su odsjaji

obeležavali zapaljena sela i oppida. Što dalje na sever, to je više
izbeglica stizalo, to je i veća panika vladala na drumu. Bile su svedoci
kako su druge izbeglice bez milosti gurnule oštećena i istovarena kola
s puta koji su blokirala, ne obraćajući pažnju na vrisku kočijaša,
preklinjanje njegove žene i ridanje dece. Dugo je trajalo dok na kraju
nekoliko preostalih prolaznika nije rešilo da ponudi pomoć.
Na sopstvenu propast, kako se ispostavilo.
Razlegao se topot kopita, krik i fijuk, preko brdskog grebena u
galopu je izleteo konjički odred. Jahači su na jaknama imali našivene
crvene putire.
- Husiti! - Veronika se obradova. - Juta, vidiš li? To su husi...
Juta ju je u naglom predosećaju zgrabila za rame i snažno stisnula.
Povukle su konje u gustiš borika kraj puta. U pravi čas.
Jahači s putirima vezali su konje i s divljom vriskom jurnuli na
izbeglice. Stigli su ih, izboli rogatinama i posekli mačevima, ne
poštedevši nikoga, sneg kraj puta momentalno se obojio u crveno.
Dokrajčivali su ranjenike koji su skičali. Jednog muškarca, uhvaćenog
lasom, vukli su napred-nazad po putu. Jednu pošteđenu ženu obalili su
na zemlju i svukli joj odeću.
- Najsvetlija Devo... - šaputala je Juta skrivena u boriku. - Majko
večnog Boga... Tvoju zaštitu tražimo...
Veroniki su se tresla usta. Žena je prestravljeno kričala.
Najednom opet topot kopita, preko brda su se pojavili drugi jahači.
Oni su, na Jutino zaprepašćenje, jahali vrane konje, a bili odeveni
jednoobrazno u crno, u crne plaštove, crne oklope i šlemove. U punom
galopu su se obrušili na husite dok su pljačkali kola. Zazvečale su
oštrice, ponovo je vazduh zavibrirao od krika.
 A Juta je iznenada ugledala.
Znala ga je iz priče. Sećala ga se iz Bjalog Košćola, gde je videla kako
je pretio opatici, kako ju je tresao, kako je tukao vezanog Rejnevana.
Kad su je po naredbi kneza Jana Zjembickog strpali pod stražom u
furgon, zavirivao je kod nje nekoliko puta, zapamtila je njegov okrutan
osmeh. Zapamtila je crnu kosu do ramena. Ptičji nos. I pogled đavola.
Birkart Grelenort.
- Bežimo... - procedi ona. - Bežimo brzo.
Veronika se nije protivila.
Ubijani su vrištali.

- Pred nama je grad - pokaza Veronika. - Izbeglice kažu da je to

Plauen. Većina upravo tamo beži. Kažu da je sada bezbedno samo iza
zidina. Šta ti kažeš, Juta? Ionako više nećeš da ideš na sever, u susret
husitima. Više ne tražimo kontakt s njima. Možda je i bolje. Sama sam
videla kako se završava takav kontakt...
- Ja - Juta se strese setivši se - neću poći na sever ni za šta na svetu.
Tamo je Grelenort. Sve, samo ne on. Hoću što dalje od njega. Što dalje...
- Plauen nije dovoljno daleko? Nećemo ostati tu?
- Ne - Jutu prođoše žmarci na nagao nejasan predosećaj. - Nemojmo
da ostajemo ovde, Veronika. Molim te.
- Kako želiš, tvoja odluka. Pokazaće se da li je ispravna.

Na zasneženom polju nekada je bilo selo, ostaci glinenih odžaka što

su štrcali i crni kvadrati spaljene zemlje pokazivali su lokalizaciju
nekadašnjih koliba i šupa. Na rubu zgarišta sedelo je nekoliko odrpanih
seljaka različitog uzrasta i pola. Sedeli su nepomično, kao lutke, kao
figure svetaca kraj puta. Oči su im bile slepe i puste.
- Grozna stvar - Riksa se oglasi u tišini. - Grozna stvar je rat zimi. Der
bose Krieg, kako ono kažu. Leti, kad spale kolibu, barem će te šuma
nahraniti, lišće će te zaštititi od studeni, s polja se nešto može
sakupiti... A zimi je to smrtna kazna. Trebalo bi zabraniti ratovanje
tokom zime.
- Ja sam za - Šarlej klimnu glavom. - Mrzim da serem kad je mraz.

•
 - Pogledaj! - povika Veronika. - Šta je to?
- Gde?
Veronika je prišla poljskoj kapeli, skinula hartiju prikucanu na njoj.
- Pogledaj.
- Fratres et sorores in fide, bla-bla-bla - pročita Juta. - Ne verujte
popovima ni aristokratima... Odbij te poslušnost svom kralju
Zigmundu, jer on nije kralj, već lupež i desolator Christi fidelium, non
exstirpator heresum, sed spoliator ecclesiarum omnium, non consolator,
sed depredator monachorum et virginum, non protector, sed oppressor
viduarum et orphanorum omnium... Ovo je husitski letak, već sam videla
ovakve. Namenjen onima koji umeju da čitaju, zato je na latinskom.
- Koliko vidim - s naglaskom reče Veronika - husitski emisari se
motaju po okolini. Ukoliko naletimo na nekog...
- Jasno - pogodi Juta. - Emisar mora poznavati Rejnevana, morao je
čuti za njega. Ukoliko ga zamolimo, odvešće nas kod husitskih
komandanata, zaštitiće nas od razbojnika... Samo, gde da ga tražimo?
- Tamo gde ima ljudi. U gradu.

Skriven u živopisnoj kotlini među živopisnim brdima, grad Bajrojt

izdaleka je izgledao kao živopisna oaza mira. I zaista je to i bio. Kapije
su bile čuvane, ali otvorene, gomilu izbeglica niko nije zaustavljao niti
specijalno kontrolisao. Devojke su bez ikakvih poteškoća dospele
najpre do većnice, a zatim do parohijske Crkve Svete Marije Magdalene.
- Ako čak i ne nađemo husitskog emisara u Bajrojtu - uzdahnu
Veronika probijajući put sebi i Juti kroz masu - ostaćemo. Vidi koliko ih
traži sklonište ovde. Dojadilo mi je potucanje po drumovima, dosta mi
je. Gladna sam, promrzla, prljava i neispavana. I generalno hoću kući.
- I ja. Ne gunđaj.
- Kažem ti, ostanimo u gradu. Čak i ako ne nađemo...
- Upravo smo ga pronašli. Izgleda da te je stvarno nadahnula tvoja
sveta zaštitnica. Gledaj.
Na jednim od kola kojima je bio zabarikadiran plac stajao je
muškarac u kabatu s baskinom sa zupčastim izrezima i s golijardskom
kapuljačom ispod koje su štrcali pramenčići prosede kose. Kola su bila
okružena gomilom ljudi, među njima su preovladavali siromasi: servi,
prosjaci, bogalji, prostitutke, pijanice i drugi lokalni pauperes, uz to
skitnice, hodočasnici, vagabundi, uglavnom bučna, drska i odvratna
rulja.
Golijard s kapuljačom držao je govor, skrećući pažnju masi
podizanjem glasa i mahanjem rukama.
- Mnogo teških i krupnih laži govore o pravovernim Česima - vikao
je. - Tobože ubijaju i pljačkaju. To je laž! Oni se samo bore u
samoodbrani, ubijaju u borbi one koji ih napadaju s namerom da ih
unište. Tada se oni brane, brane svoju veru, svoje domove, žene i decu.
I ko god se na njih drzne, snosi posledice. Ali oni žarko žele da među
vama i njima prestanu te borbe, ubistva i prolivanje krvi, da dođe do
božjeg i svetog dogovora.62
- Znajte da Česi pozivaju knezove, aristokrate i sve carske gradove
da dođu na mirovne pregovore, da se stavi tačka na nečasna
krvoprolića. Ali vaši knezovi, aristokrate i prelati ne žele da ostave po
strani gordost i nadmenost! Jer se, na kraju krajeva, ne proliva njihova
krv, već vaša!
- Dobro kaže! - viknu neko iz mase. - Pravo kaže! Dole sa
aristokratama! Dole s popovima!
- Gde je vaš kralj? Gde su knezovi? Pobegli su, ostavivši vas na milost
i nemilost sudbini! Za takve hoćete da se borite? Da dozvolite da vas
ubiju za njihova bogatstva i privilegije? Dobri ljudi, stanovnici Bajrojta!
Predajte grad! Česi nisu vaši neprijatelji...
- Lažeš, bezbožni jeretiče! viknu iz mase redovnik u avgustinskom
habitu. - Lažeš kao pas!
- Ljudi! - zasekundira mu neko od mediocres, gradskih ćifti srednje
klase. - Ne slušajte prodanu dušu! Hvatajte ga...
Rulja se uskomešala. Bilo je i onih koji su podržali pozivanja monaha
i ćifte, ali siromasi su počeli da se deru na njih, odgurnuli su ih, ne
žaleći štapove, batine, pesnice i laktove. Plac se ubrzo vratio pod vlast
proletarijata.
- Jeste li videli - emisar obnovi propoved - kako su hteli da mi
začepe usta? Kako istina bode popovima oči? Oni vam pričaju bajke o
poslušnosti prema crkvi i vlasti! Oni Čehe nazivaju krivovernicima! A
ima li većeg krivoverja nego izvrtati reč božju po sopstvenom hiru? A
prelati to svakako čine, izopačuju reč Hristovu. Ili nije tako? Možda ćete
demantovati, monasi?
- Neće demantovati! To je istina! Istina!
Na plac su s tutnjavom i lupom uleteli helebardari pešaci, na kaldrmi
su zahučala kopita konjanika. Svetina se zatalasala i počela da viče.
Golijard je nestao s kola, kao da ga je vihor oduvao.
 - Onamo, onamo - Veronika ga ugleda. - Za njim, brzo...
Emisar je krišom projurio iza kola i sakrio se u sokaku. Potrčale su
za njim.
Čekao ih je, skriven iza uglja. Uhvatio je Jutu za ruku i pribio je uza
zid, prislonivši joj nož uz grlo. Veronika je gluvo kriknula dok ju je
otpozadi davio drugi u sivom ogrtaču, koji se pojavio iza njenih leđa
niotkuda.
- Devojka? - pogledavši ispod kapuljače, emisar malo popusti stisak.
- Dođavola! Vi ste devojke!
Dao je znak, onaj u ogrtaču popustio je uže kojim je davio Veroniku.
Bio je sasvim mlad, najviše šesnaestogodišnjak.
- Šta vas je spopalo da mene pratite? Pričaj, brzo!
- Tražimo... - Juta procedi iz sebe. - Kontakt s husitima...
- Šta? - on stisnu zube, a njegov nož se ponovo nađe uz njen vrat. -
Šta kažeš?
- Pobegle smo iz manastira - ponovi Juta slabim glasom, svesna da
objašnjenja zvuče malo verovatno. - Hoćemo da dođemo do husita.
Moj... Moj verenik... Moj verenik je među husitima...
Golijard ju je pustio. Ustuknuo za korak.
- Kako se zove?
- Rejnev... Rajnmar od Bjelave.
- Sveta Klaro, zaštitnice agitatora... - emisar duboko uzdahnu. I
uhvati se za glavu.
- Ti si Juta Apoldovna - gromko progovori. - Pronašao sam te. Sveti
Jovane, krstitelju Gospoda našeg Isusa Hrista u jordanskim potocima!
Sveta Kikilija, zaštitnice muzičara! Pronašao sam te! Ja, Tibald Rabe,
konačno sam te pronašao!
Osamnaesto poglavlje

u kojem nema oprosta, nema milosti, nema pomilovanja. A

lekovi i amuleti pokazuju se kao nemoćni.

Grad Kulmbah je goreo. Uzdignut iznad grada, zamak Plasenburg, koji

Siročići nisu uspeli da osvoje, sada je bio poput korablje koja plovi
usred mora plamena, a nose je uskomešani talasi ognja.
U početku, dok su prilazili, Rejnevan nije nameravao da stupi u
kontakt sa Siročićima, plašio se da sećanje na Smila Pulpana i sukob s
nahodskim kontingentom još može biti živo među njima, da uprkos
blagonaklonom odnosu Prokopa i hejtmana Tabora prema njemu, kod
Siročića može naići na nekakav prezir. Propovednici Siročića, s
Prokupekom na čelu, često su ga optuživali za volšebništvo i svima
sugerisali da može biti provokator. Stoga je Rejnevan odlučio da u
širokom luku zaobiđe Kulmbah i ide pravo na Bajrojt.
Sudbina je pokvarila planove. Obilazeći napadnut grad, nabasali su
na jaku konjaničku izvidnicu kojoj su izgledali sumnjivo. Objašnjenja
nisu pomogla. Uhapsili su ih i odveli u štab Siročića pod naoružanom
pratnjom. Na ogromno olakšanje cele kompanije, ipak su naleteli na
poznate i prijateljski nastrojene hejtmane. Dočekali su ih Jan Kolda od
Žampaha, vedar kao i obično, i njihov stari drug Brazda Ronovic od
Klinštejna.
U međuvremenu je juriš završen, Kulmbah je osvojen i poharan,
sada su se latili paljenja, po krovovima je već besneo crveni petao, gust
dim je puzao i uspinjao se ka nebu.
- Ne - odgovori upitani Kolda. - Ne, Rejnevane, nemam nikakve
informacije ni o kakvim gospođicama. A i otkud bih? Ovo je rat.
Odnosno, jedan veliki bordel kojim se više ne može ovladati. Istočno od
nas ide Tabor, odnosno Prokop i Kromješin, zapadno od nas
Kralovecova građanska vojska i praški domobrani Zigmunta Mande. A
između njih dejstvuju izvidnice i samostalni odredi, haraju bande,
razuzdane grupe, dezerteri... Spašavaj ti te svoje devojke što pre, što
pre, savetujem ti. Ukoliko su same između vojski, crno im se piše...
Šarlej zaškrguta zubima. Bledilo je prekrilo Rejnevanovo lice. Brazda
je to video.
- Kad je već reč o bandama i razbojnicima - brzo doda - možda bi
valjalo pokazati im... Šta ti kažeš, Jane?
- Možda.
Bliže rubu logora, među kolima visoko natovarenim plenom, na
nakatranisanoj plahti bilo je položeno šest tela. Šest leševa, veoma jako
izmasakriranih. Pet njih, Rejnevanu je srce zastalo, imalo je na sebi
ostatke crnih oklopa i plaštova.
- Černi Jezdci - pokaza Kolda. - Černd Rota. To vam nešto govori, zar
ne? I do nas su došle glasine o njima. Ali da se za nama dovuku čak
ovamo, u Nemačku?
Šarlej je upitno pogledao, pokazujući na šesti leš. On je na sebi imao
običnu odeću. A glava mu je bila gotovo sasvim spaljena. Kao da je bila
gurnuta u peć i dugo držana tamo.
- Pa da, baš tako - Brazda proguta pljuvačku. - Kako izgleda, Crni su
bezmalo od prelaza išli za nama. Svaki čas je nestajala neka patrola, a
onda bismo ih našli poklane. A jednog uvek na grani. Obešenog za noge.
Iznad vatre. Očito su ispitivali. A s glavom u vatri ćeš kazati... Sve ćeš
kazati...
Jan Kolda se nakašljao, pljunuo.
- Na kraju nam je to dojadilo - reče. - I pripremili smo zasedu.
Uhvatili smo ih, ali su se izvukli, dokopali smo se samo ove petorice.
Šta oni ovde traže, Rejnevane? Šta ispituju paleći ljude? Šta nam o tome
možeš kazati?
- Ništa. Jer mi se veoma žuri.

Kad je pred samim kopitima konja Jakuba Dancela protrčala crna

mačka, trebalo je da se Jakub Dancel vrati u Bajrojt. Međutim, Jakub
Dancel se ograničio na to da za mačkom dobaci nepristojnu reč i
nastavio je put. Da se vratio, Tibald Rabe bi ga svakako ismejao zato
što je sujeveran. A lepa Veronika fon Elsnic mogla bi ga, o užasa,
prezreti kao kukavicu.
Jakub Dancel pošao je dalje putem ka Kulmbahu, gde je već očekivao
husite. Da to nije učinio, da se vratio, imao bi, uprkos uzburkanom ratu,
šansu da doživi sedamnaest godina.
Neočekivano su ga saleteli, s više od deset konja, opkolili. Jedan mu
je istrgao vodice. Devojka plavih i neljudskih očiju zbacila ga je
udarcem koplja sa sedla. Dok je pokušavao da ustane, udarila ga je
držaljom, obalila.
Čovek koji je stajao nad njim imao je crnu dugu kosu do ramena.
Ptičji nos. Rđav osmeh. I pogled đavola.
- Postaviću ti pitanje - zasikta kao zmija. - A ti ćeš odgovoriti. Jesi li
video dve usamljene putnice?
Jakub Dancel je žustro negirao. Crnokosi se grozno nasmejao.
- Pitaću još jednom. Jesi li video?
Jakub Dancel je negirao. Stisnuo je kapke i usta. Crnokosi se
ispravio.
- Na granu s njim - naredi. - I pali vatru.

- Ne znam gde je sada Rejnevan - reče golijard-emisar. Predstavio se

devojkama kao Tibald Rabe. Pratila su ga dvojica pomoćnika, drugi
podjednako mlad kao i prvi.
- U Gornju Frankoniju - pojasni - ušlo je pet husitskih armija, svaka
operiše samostalno. Sumnjam da je Rejnevan u vojsci Tabora koja
maršira ovde preko Hofa i Minhberga, tamo ću takođe poslati vest.
Preko ovog ovde mladića, Jakuba Dancela.
Mladić Jakub Dancel pogledao je u Veroniku i porumeneo. Veronika
je zatreptala.
- A mi ćemo - nastavi goljard - sačekati ovde, u Bajrojtu.
- Zašto moramo da čekamo? - upita Juta. - Zašto ne možemo da
idemo zajedno s gospodinom Dancelom pravo kod husita?
- To je previše opasno. Unaokolo haraju bande, razuzdane grupe,
dezerteri. I, ništa bolji od njih, najamnici. Ovdašnji vitezovi, čak i
flegeri, boje se da stanu u boj sa Česima, s druge strane, gotovi su da
pljačkaju, da se iživljavaju nad nemoćnima i nad ženama...
- Znamo.
- A sami Česi, hmmm.. . - zamucnu Tibald Rabe. - Neki komandanti
nižeg stepena... Bože sačuvaj da njima padnete šaka... Gospođice Juta,
Rejnevan mi nikad ne bi oprostio kad bih te pronašao, a onda izgubio.
- Sačekaćemo ovde u Bajrojtu - završi diskusiju. - Uveren sam da će
se grad predati. Delujem ovde već nekoliko dana, huškam sirotinju.
Patricijatu se već tresu gaće od straha od husita sa one i rulje sa ove
strane zidova. Dobili su vesti iz Plauena, iz Hofa... O pokoljima i
požarima... Bajrojt će se predati, videćete, platiće naknadu za
nepaljenje. A kad Česi uđu, predaću vas na brigu hejtmanima. Bićete
bezbedne.

Plamen sveće je talasao.

Smirene, okupane i site, Juta i Veronika najpre su se rasplakale,
reagujući na užase tokom bega. Potom su se razveselile.
- Bilo je trenutaka kad sam prestajala da verujem - prizna Veronika
sa osmehom, zavrćući vijke na lutnji koju je pronašla u Tibaldovom
imetku u njegovoj konspirativnoj odaji na tavanu. - Prestajala sam da
verujem da će nam uspeti. Mislila sam da ćemo neslavno završiti. Ako
ne silovane i ubijene, onda u nekom rovu, od gladi i hladnoće. Priznaj...
- Priznajem - prizna Juta. - I ja sam imala takve trenutke.
- Ali to je iza nas! Ha! Preživele smo! Vreme je da mislimo na sebe.
Onaj Jakub Dancel... Detence, ali lepo detence. Ima slatke oči... Prosto
slatke. Ne pravi face. Ti si bezmalo već povratila svog ljubavnika,
bezmalo si već u njegovom naručju. A ja? I dalje sama.

Seulete sui et seulete vueil estre,

Seulete ma mon douz ami laissiee;
Seulete sui, sanz compaignon ne maistre,
Seulete sui, dolente et courrouciee,
Seulete sui...63

Plamen sveće zatalasao se jače.

- Tiho - Juta žustro podiže glavu. - Jesi li čula?
- Ne. Šta je trebalo da čujem?
Juta joj je gestom naložila da ćuti.

A u Bajrojtu su naglo zazvonila zvona.

 •

Vrata su se silovito otvorila, unutra je uleteo Tibald Rabe.

- Bežimo! - dreknu. - Husiti su u gradu! Brzo, brzo!
Na ulici ih je ponela reka izbeglica, odnevši ih u pravcu centra. Sa
severa su se već čule velika dreka i paljba, odsjaj je obojio noćno nebo u
crveno. Trčali su, osećajući već talase vreline i miris paljevine. Jurio ih
je krik, divlji i strašan krik ubijanih.
- Udarili su na prepad... - dahtao je Tibald. - Probili su se preko
zidina... Grad je izgubljen... Brzo, brzo...
Ispred parohijske crkve umalo ih nisu razdvojili, rulja koja je trčala u
panici na momenat ih je rastavila, povukla u različite strane. Jutu su
gurnuli; dok je padala, udarila se o stubac, izgubila dah - začudo, nije
pala; da je pala, izgazili bi je. Tibald se iznenada našao pored nje,
obujmio je, zaklonio, preuzevši na sebe naredna guranja i udarce.
Veronika, koju je svetina ponela, prodorno je zavrištala. Emisar se
bacio ka njoj, izvukao je iz gužve, sva se tresla, imala je izgubljen pogled
i pocepan rukav.
- Ovuda, ovuda! Iza sakristije!
Pored njih su srušili ženu s detetom, izgazili su ih pre nego što je
neko od njih stigao da vrisne.
Odgurnuta Veronika je pala, zagnjurivši u blato. Podigli su je, vrištala
je kolutajući izgubljenim očima. Jedva je mogla da ide, morali su da je
vuku.
Iznad Bajrojta se već uzdizao plamen, strašnom brzinom preskačući
s krova na krov, sa strehe na strehu. U nebo su udarali stubovi varnica.
A iznad rike požara uzdizala se vriska.
Iz uličica koje su vodile na trg istrčale su poslednje izbeglice, a za
njima su izleteli husiti. Požar je sevnuo u oštricama i sečivima u hiljade
crvenih refleksa. Krici ubijanih parali su uši.
Ubijali su ih metodično i bez žurbe, potiskujući gomilu prema
parohijskoj crkvi. Kad se crkva ispunila, zapalili su vatru. Zahvatila je
stolice, požar je obuhvatio prepune brodove, hor i oltar, unutrašnjost
crkve pretvorila se u gigantsko ložište. One koji su pokušavali da
pobegnu iz požara probadali su kopljima.
Potoci krvi tekli su po uličicama u pravcu reke. Rasprskujući krvavo
blatište, husiti su tamo gonili stanovnike.
Masakr je trajao.
Veronika je došla sebi, sad su mogli da trče. I trčali su. Svom
snagom.
Kod kapije su se komešali ljudi poludeli od straha, bila je u toku tuča,
vriska i psovke dopirali su iz obližnje staje. Tibald je bez razmišljanja
skočio unutra. Ubrzo se pojavio sa svojim drugim pomoćnikom,
Pavelom Ramušem, vodili su četiri nervozna konja. Niz Ramuševo lice
tekla je krv.
- Na sedla! I ka kapiji! Ka kapiji!
Dok se pela na konja, Veroniku su uhvatila dvojica. Derući se,
zgrabili su je za odeću pokušavajući da je svuku s konja. Tibald Rabe je
pljusnuo jednog bičem, drugog je Juta šutnula u lice. Ramuš je pored
njih sekao rulju korbačem. Veronika se tresla, zveckanje njenih zuba
moglo se čuti kroz graju oko njih.
- Ka kapiji! Na most!
Jurili su ih žar i huk, furija pobesnele stihije. Vetar koji se naglo
podigao pojačao je vatru, nije prošlo nekoliko trenutaka, a čitav grad
Bajrojt plamteo je u jednoj velikoj vatri. Površina rova sijala se kao
crveno ogledalo. Na fonu plamenova treperile su siluete jahača.
- Mamuzama po konjima! - dreknu Tibald Rabe osvrćući se. - Kreči,
svom snagom!
Umicali su, primoravajući konje na smrtonosan galop.
Nisu se osvrtali.

Galopirali su obalom reke, svetlucave pod svetlošću zvezda. Nisu

usporavali sve do trenutka kad su konji počeli da hripaju, a šumski put
da tone u mrak.
Juta, osetivši iznenada hladnoću na vratu, ustala je na stremenima,
naćulila uho.
- Gone nas - reče drhtavim glasom.
- Nemoguće... - Tibald se isto osvrnu. - Ništa ne čujem...
- Potera ide za nama - ponovi Juta. - Hajdemo galopom!
- Pobićemo konje...
- Radije bi da nas pobiju?

Svanula je maglovita i hladna zora, tada se ispostavilo da je Juta u

pravu. Na udaljenom brdskom grebenu zatreperile su siluete jahača.
Daleki krik probio se kroz maglu.
 - Adsuuumuuus!
- Majku mu! - Tibald obode konja. - To je Grelenort! U galop, devojke,
u galop!
Sve četvoro su jurnuli u neobuzdan galop, niz brdo, između retkih i
golih breza. Uleteli su u jarugu, potkovice su zazvonile po kamenju. S
treskom se izlomio tanak led na kaljugama.
- U galop! Ne posustajte!
- Adsuuumuuus!
Iza jaruge se prostiralo obradivo polje, sneg se beleo po brazdama.
Iza polja se modrela šuma. Nisu bile potrebne komande ni podsticaji.
Priljubili su se uz grive, krenuli u galop. Ispod kopita je letela zemlja.
Ali potera je već bila blizu, krik ih je obavestio da ih sada već imaju
na oku. Juta se osvrnula. Više od deset jahača slivalo se poput lave.
Jedan je vodio, bio na čelu. Znala je ko je on.
Uleteli su u šumu, probili se kroz gustiš, šamarani zasneženim
grančicama jela. I izleteli su pravo na raskršće. Jedan od puteva vodio je
u jarugu, drugi u borik.
- Razdvojmo se! - viknu Juta. - To je jedina šansa! Ja u jarugu, vi
onuda!
- Juta! Neee!
- Ne mogu... - brektao je golijard. - Ne mogu da dozvolim... Ja ću
poći...
- Ja najbolje jašem od nas. A bez tebe nećemo doći do husita! Pokret!
Nije bilo vremena ni za prepirke ni za sentimentalne oproštaje. Juta
je podigla konja i zagalopirala u jarugu.

Već dobra dva sata nisu iza sebe čuli odjeke potere. Mimo toga,
Tibald Rabe se nije usuđivao da uspori tempo sve do trenutka kad je
bledo sunce bilo u zenitu.
- Stanimo... - iscedi iz sebe. - Sjašimo. Moramo pustiti konje da
predahnu... Valjda nas više ne jure... Valjda je uspelo. Juta...
Glas mu je zapeo u grlu. Veronika je briznula u plač.
- Jaše najbolje od nas... - probrekta golijard. - Najbolje... Uspeće...
Veronika se potpuno razjecala.
- Moramo dovesti pomoć - odluči Tibald. - Blizu smo puta koji vodi
ka Kulmbahu i Kronabu, husiti moraju biti blizu. Veronika, prestani,
molim te...
 Veronika nije mogla da prestane. Ridala je veoma gorko i veoma
glasno. I premda je plač obično uzaludan, ni u čemu ne pomaže i ne
popravlja situaciju, ovog puta bilo je drugačije. Šipražje je zašuštalo.
Konj je zarzao. Na poljanu je izašlo četvoro jahača.
- Rejnevane! - dreknu golijard. - Šarleju! Samsone!
- Dobra ideja s tim plačem - pozdravi ih demerit. - Da niste plakali,
prošli bismo pored vas.

Dok je pričao, Tibaldovo lice prekrilo je mrtvačko bledilo. Ali

Rejnevan je ostao miran. Ili je shvatio da ne može da se srdi i ljuti na
golijarda ili generalno uopšte nije mogao da razmišlja o srdžbi i ljutnji.
Najverovatnije je bilo ovo drugo, jer je ustao i skočio na sedlo čim je
saslušao priču.
- Idemo! - Tibald isto skoči. - Bez odlaganja, idemo u pomoć!
Pokazaću vam put! Dajte mi rezervnog, moj konj ne može više ni staju
da pređe...
- A šta s njom? - Riksa pokaza na Veroniku, crvenu od plača i još uvek
šmrcavu.
- Nek ide s nama.
- Ne! - Veronika fon Elsnic vrisnu iz sveg glasa. - Ne želim! Nipošto!
Dosta mi je, dosta, ne mogu više da podnesem! Hoću da se vratim u
svoj manastir! Hoću u svoj manaaastiiir!
- Dobro - klimnu Tibald. - Ramuš će te odvesti u Kronšvic. S bogom,
gospođice.
- Spasite... Jutu...
- Spašćemo.

Ispred Jute se pojavio plot, podigla je konja, preskočila ga. Sletela je

na ravno gumno, među kolibe i straćare napuštenog sela. Sleva je
videla veliku žitnicu, zdesna su se, na uzvišenju, kroz maglu nazirala
rupičasta krila vetrenjače.
Konj je brektao i hripao, žvale i uzde bile su skroz od pene, vrat
pastuva vreo, mokar i klizav. A potera nije zaostajala, konji Crnih jahača
nisu slabili, još uvek je za sobom čula tutanj i krike.
Pogalopirala je ka žitnici, činilo joj se, naime, da iza nje vidi šiprag
koji bi mogao da joj da makar privremeno sklonište. A samo je
sklonište moglo da je spase. U utrkivanju nije imala šansi.
Skokom je savladala naredni plot, konj je posle skoka skoro seo na
zadnjicu, činilo se da će pasti. Ali hrabro se podigao.
Samo zato da bi naglo zanjištao. I bacio se, tako se bacio da je Juta
izletela iz sedla. Uspevši da krajičkom oka zapazi koplje zabijeno u bok
pastuva, sasvim blizu njenog lista.
Pala je pravo u osušen žbun kupina, na trenutak se zakačila za
bodljikavo kukasto trnje. Kad se konačno izvukla, izgrebana, bilo je
prekasno, jahači su je opkolili sa svih strana. Bacila se u beg, vešto se
provlačeći između njihovih konja. Lako su je stigli, obalili prilikom
galopa, s tolikom silinom da joj je udarac o tvrdu zemlju oduzeo dah i
paralisao je. Ležala je nauznak, gledajući u naglo potamnelo nebo
prekriveno oblacima. Unaokolo su frktali konji, kopita su lupala.
- Gospođica Juta de Apolda.
Posmatrao ju je s visine sedla svojim ptičjim očima. Okrutno se
osmehnuo.
- Dugo se nismo videli - reče zajedljivo. - Godinu i kusur prošlo je od
našeg susreta u Bjalom Košćolu. Nedostajala si mi. Hajde, hvatajte je.
Dvojica jahača su je podigla sa zemlje brutalno je cimnuvši. Bili su
bez šlemova, videla je njihova lica, bleda, srebrnasta kao u gubavaca,
nesvesne oči s podočnjacima, zapenjena usta. Iznenada se užasnula. U
zastrašujuće sigurnom predosećaju da se ovog puta neće izvući.
Odvukli su je do zida urušene šupe. Tu je čekao Grelenort. I
svetlokosa devojka plavih i neljudskih očiju.
- Imao sam druge planove za tebe - izjavi Grelenort. - Hteo sam da te
odvedem u Vroclav. Kad uhvatim pak tvog voljenog, Rajnmara Bjelavu,
nameravao sam da ga silom hranim komadima koje bih pred njegovim
očima odsecao s tebe, svaki put s drugog mesta. Kauterizujući rane, to
bi se vremenski moglo razvući na najmanje petnaestak dana, planirao
sam da završim na tvojim unutrašnjim organima. Ali vreme mi ne ide
naruku, istorija mi ne ide naruku, svet je dobio neočekivane obrte.
Prema tome, moraćemo ovde i sada da se oprostimo. Ostaviću te ovde.
Dvojica jahača zgrabila su Jutu za ruke i ramena, podigli su je tako da
se obesila, jedva dodirujući zemlju nožnim prstima. Dus fon Pak je
pocepala njen gunj i košulju, obnažila joj vrat, uhvatila je za kosu kod
vrata. Zidarčac se približio, izvadio ispod plašta duguljastu pljosnatu
kutiju. Juta je od straha bila na ivici da se onesvesti, nije bila u stanju da
ispusti glas iz grla stegnutog od strahote. Ali kad je videla šta Zidarčac
vadi iz kutije, vrisnula je. Užasno je vrisnula i počela da se otima u
rukama jahača.
Izvađeni predmet bila je osušena ruka. Mala, kao dečja ručica, ali sa
apsolutno neljudski dugim prstima naoružanim noktima kao kukama.
Cela suva koža na ruci bila je pokrivena rupicama koje su podsećale na
malecne krtičnjake. Bili su to tragovi od larvi muva koje su se izlegle u
trulom tkivu i do srži ga pojele, ostavivši kosti prevučene suvom
kožom i opletene tetivama. Osušene kosti koje su još uvek gnusno
vonjale na trulež.
Zidarčac se približio. Juta je silno želela da se onesvesti. Ali nije
mogla. Gledala je kao hipnotisana.
- Per nomen Baal-Zevuv, dominus scatophagum - Zidarčac podiže
ručicu i približi je njenom licu. - Per nomen Kuthulu, Tsadogua et
Azzabue! Per effusionem sanguinis!
Zagrebao ju je po vratu suvim noktom. Do krvi. Htela je da vrišti, ali
uspela je samo da zakrešti. Zagrebao ju je još jednom. I još jednom.
- Id! Azif!
Razleglo se čudno siktanje, šuškanje i cvrkut, kao stotine insekata i
njihovih krilaca. Užas je doveo do toga da su se čak i neki jahači
povukli. Zidarčac je približio ručicu Jutinom licu.
- Adiungat Yersinia tibipestilentiam!
Na njegov znak su je pustili. Pala je meko, potpuno paralisana. A
nakon časka se savila u grčevima.
Kratko ju je posmatrao. Zatim je dao znak svojima.
- Obavljeno je - reče. - Idemo... Šta se dešava?
- Husiti! - Jedan jahač galopom naiđe od plota. - Veliki odred! Blizu
su!
- Sakrijte se! - Zidarčac pokaza na ambare i šupe. - Sačekaćemo.
Pazite da konji ne zaržu.
Dunuo je vetar, vetrenjača na uzvišenju je zaškripala, zavrtela
krilcima.

Dietky, Bohu zpievajme

Jemu čest, chvalu vzdavajme...

Konjički odred je s pesmom prolazio putem nedaleko od

napuštenog sela, oko dvesta pedeset vojnika s putirima na pancirima.
Na čelu je jahao Jan Zmrzlik od Svojšina, gospodar zamka Orlik, pod
punim oklopom i u jakni ukrašenoj grbom, trima crvenim pojasevima
na srebrnom polju.
- Selo - pokaza Fricold fon Varte, najamnik, Helvet iz kantona
Turgau. - I vetrenjača na uzvišenju. Da spalimo?
- Ne - odluči Zmrzlik. - Nije vredno da bismo ostavljali trag dimom.
Na čistini je đeram, pa ćemo napojiti konje. A zatim krećemo ka
Bambergu.

Husiti nisu žurili, prošla su dobra dva sata pre nego što su napustili
čistinu. Konačno je zavladala tišina. Napolju bi povremeno dunuo
vetar, zafijukao kroz pukotine žitnice. Povremeno bi zaškripala krila
vetrenjače na uzvišenju.
- Valjda su već otišli - utvrdi Zidarčac. - Izlazimo i kupimo se odavde.
Jedan jahač je otvorio vrata. Kako bi pogledao pravo u otvor cevi
praške ručnice.
- Hvaljen Isus - pozdravi ga Šarlej. I opali mu među oči.

Na odjek paljbe iz ambara su istrčala dvojica jahača bez konja. Jedan

je odmah pao, strela iz Rejnevanovog samostrela pogodila ga je u oko
kroz otvor na šlemu. Drugog je Samson opaučio gudendagom s takvom
snagom da mu se salad smrskao i pukao kao ljuska jajeta.
Div je upao u ambar mlatarajući okovanom motkom. Jahači su
ustuknuli pred njim, pobegli ka zidu. Ali samo na trenutak, njih je ipak
bilo petoro, a on jedan. Sevnuli su mačevi i bodeži.
Samson je pak obgrlio stub koji je podupirao gredu tavanice. Žile su
mu iskočile na čelu kad je trgnuo stub, moćno, poput pravog Samsona. I
kao što je pravi Samson obalio kolumne Dagonovog hrama u Gazi, tako
je Samson Medić odvalio i oborio stub ambara. Noseća greda pukla je
sa strašnim treskom, poput štapića su pukle daske krovne
konstrukcije. I čitava tavanica, čitavo potkrovlje zajedno s krovom, sav
ogroman teret starog drveta, sve se to sručilo na članove Crnih jahača
poput Dagonovog hrama na Filistejce, zgnječivši ih i smoždivši tako da
nisu stigli ni da se razviču.
Samo je jedna noga štrčala ispod gomile dasaka, jedna noga u crnom
potkolenjaku i crnom sabatonu. Štrčala je i trzala se.
Samson je brektao, ne mogavši da ispusti ni zvuk iz sebe. Samo je
cimnuo Rejnevana za rame.
Imali su još posla.

Crni jahači nasrnuli su na vrata žitnice. Riksa je patosirala jednog,

strpavši u njega dva zrna iz puške koju joj je Tibald dodao. Ali drugi su
se izvukli do čistine, a za njima je, već na konju, izjurio Zidarčac sa
ostalima. Jedan konj se odmah propeo i pao, Rejnevan je već bio na
bojnom polju sa svojim lovačkim samostrelom. Drugog konja je
ustrelio Tibald iz ručnog topa, sam bezmalo pritom izgubivši život -
jedan od jahača prišao mu je s leđa i već je podizao mač, kad ga je
Samsonov gudendag počistio sa sedla. Tibald se bacio na njega kao
jastreb i nabio mu bodež pod goržet. Riksa je u međuvremenu izbola
drugog srušenog jahača.
Šarlej je neustrašivo preprečio put Zidarčcu, široko zasekao konja
po prednjim nogama. Konj je zario nozdrve u zemlju, Zidarčac je izleteo
iz sedla i zakotrljao se po zemlji. Dus fon Pak je prodorno kriknula,
napravila krug na konju, skočila na Šarleja s kopljem. Demerit se nije
uspaničio, nije bežao, čekao je s falkionom, držeći ga oberučke. Dus je
stala na stremenima i zamahnula da baci. U tom momentu strela iz
Rejnevanovog samostrela pogodila je njenog konja u vrat. Konj se
bacio, Dus je pala, grunula o zemlju.
Zidarčac je ustao, doskočio do poslednjeg jahača, svalio ga s konja i
sam skočio na sedlo. Video je Samsona kako trči prema njemu, video je
Riksu i Tibalda kako nameštaju ručnicu. Energičnim pokretom podigao
je obe ruke, njima napravio komplikovan gest u vazduhu i viknuo
zaklinjalicu. U podignutim dlanovima porasla je vatrena kugla i počela
brzo da bubri.
Videvši šta se sprema, svi su se bacili da traže zaklon. Ali Zidarčac
nije ciljao ni u koga posebno: jednostavno je bacio ognjenu kuglu uvis.
Tamo je eksplodirala s gromkim treskom.
Iskoristivši pometnju, Zidarčac je dogalopirao do Dus dok je
ustajala, povukao je na konja i krenuo u galop, u pravcu uzbrdice na
kojoj je stajala vetrenjača. Riksa je ispalila u njih iz ručnog topa, ali je
promašila.
Rejnevan nije promašio.
Pogođen strelom, crni ždrebac je zanjištao, ritnuo se i zabacio
zadnjicu obalivši svoje jahače. Zidarčac i Dus dali su se u beg. Dus je
šepala.
Rejnevan je uhvatio jednog od konja koji su trčali po čistini, skočio
na sedlo, bacio se u poteru. Zidarčac se okrenuo i, videvši konjske zube
odmah iznad glave, zaurlao je od straha. Ali je svesno odskočio,
podigao ruku i uzviknuo zaklinjalicu. Iz njegovih prstiju opalio je snop
varnica, ognjenih iglica. Konj je zarzao, propeo se. Rejnevan je pao,
polomivši pritke na plotu. Zidarčac je uhvatio vodice i skočio u sedlo. I
galopom se dao u beg.

Dus fon Pak stajala je na vrhu stepenica koje su vodile u vetrenjaču.

Sa izvučenim bodežom, puštenom kosom i iskeženim zubima. Iz
njenog grla valjalo se neljudsko hripanje, nešto kao besni zapev
razjarene mačke.
Šarlej je već otvarao usta da je pozove da baci oružje i preda se, ali
Riksa ga je zaustavila, zavrtela glavom. Pogledala je Šarleju u oči, a on je
razumeo.
Nema milosti.
Uhvatili su vratanca od svinjca koja je Tibald istrgao, iskoristili ih
kao štitove, penjući se po stepenicama. Pritisnuli su Dus uz vrata,
gurnuli je unutra, skočili na nju.
Dunuo je vetar, krila vetrenjače su se okrenula, prenosni mehanizam
se pokrenuo i zatandrkao.
Šarlej je zgrabio Dus za ruku, izbio joj bodež iz ruke. Dus se istrgla,
izvadila nož. Riksa ju je tresnula glavnjom teška. I gurnula. Pravo na
kardansku osovinu, prstasto glodalo i sistem zupčastih prenosnika.
Dunuo je lagan vetar.
Hrastov zupčasti prenosnik uhvatio je Dusinu ruku, zario se
zakrckavši, kao vuk zubima. Kost je pukla. Dus je zaurlala. Počela da se
trza, ali zupčanici su držali. Ponovo je blago dunulo, mehanizam je
počeo da radi, prenosnik je pokrenuo zupčanik, zupčanik se oslonio na
Dusine grudi. Dus je zaurlala tako da je prašina počela da pada iz svih
pukotina.
Šarlej i Riksa pogledali su jedno u drugo. Slegnuli su ramenima. I
izašli.
Kod stepenica ih je čekao Tibald. Nešto dalje Samson je pomagao
Rejnevanu da hoda pošto je teško koračao.
- I šta? - upita Tibald glavom pokazujući na vetrenjaču. - I šta?
 - Ništa - Riksa hladno odgovori. - Čekamo vetar.

U vazduhu se osećao nadolazeći vetar. Zidarčac je već bio daleko.

Sada je zaustavio i okrenuo konja. Pogledao oko sebe.
Osluškivao je. Razdaljina je bila velika, ali on je čuo.
- Ne ostavljaj me! Ne ostavljaj! Ne ostavljaj me samu!
Lice Zidarčca nije ni zadrhtalo. Ubrzo je sa sedla, lepršajući, poletela
velika ptica. Skočila je, vinula se i odletela u nebo, u niske oblake.
Odletela i iščezla.
- Ne ostaaaaaaaaa...
Vetar je zavio. Krila vetrenjače su zadrhtala. Zatim su se pokrenula
sa izrazitim naporom, savladavši otpor. A onda su se već okretala
glatko i bez smetnje.

Poslednjeg jahača, razoružanog, bez šlema, Riksa i Tibald oterali su

pred vrata urušene šupe. Jahač je pao na kolena preklinjući za milost.
Ali tog dana nije bilo milosti. Tibald je ščepao jahača za kosu, a Riksa
mu je kratkim potezom gurnula štilet pod bradu zabivši oštricu sve do
branika. Uboden i u grčevima, pao je na vrata otvorivši ih sobom. Riksa
je, čuvši nešto, zavirila unutra.
- Rejnevane! - prodorno viknu. - Rejnevane! Ovamo! Brzo!
- O, Isuse! - Tibald isto zaviri, povuče se. - O, Isuse...
Šarlej i Samson su pritrčali. Rejnevan ih je pretekao. Uleteo je unutra
odgurnuvši golijarda i umalo ne prevrnuvši Riksu.
Unutra je, na slami, ležala...
- Juta!
Bacio se ka njoj, pao na kolena. Uhvatio ju je za ramena.
Ono što je najpre osetio bila je vlažna toplota. Bila je toliko vruća da
je skoro gorela u vatri. Oči su joj bile zatvorene, drhtala je, tresla se u
groznici.
- Juta! To sam ja! Ovde sam! Juta!
- Rejnevane... - ona otvori oči. - Rejnevane?
Zagrlio ju je. I tada je osetio užasnu, štaviše ledenu hladnoću na
njenim rukama. Pogledao je i ukipio se. Koža na dlanu bila je plave boje,
ka prstima je prelazila u indigo, a na samim prstima u duboke nijanse
purpura.
 Razmakao je njenu košulju drhtavim prstima. I iako se trudio, nije
uspeo da suzdrži očajan jauk.
Jutina modra ramena, grudi i stomak bili su gusto pokriveni
plikovima i krastama. Nove su joj gotovo i u očima izrastale. Neke su
već pucale, puštajući krv. Počela je da drhti, da se spazmatično trese,
pokrio ju je i ušuškao kaputom. Pogledala ga je nesvesno.
- Rejnevane... Hladno...
Pokrio ju je drugim kaputom koji mu je dao Samson. Juta je snažno
uhvatila njegovu ruku. Htela je nešto da kaže, umalo se nije zadavila
krvlju. Nagnuo joj je glavu da bi mogla da ispljune.
- Šta joj je? - gluvo upita Šarlej. - Od čega je bolesna? Otkud to
strašno modrilo?
Rejnevan je zagrizao usne, pokazao na vrat devojke, na ozlede,
paralelne posekotine, već natekle i zagnojene. Ustao je, odvukao Šarleja
i Samsona u stranu.
- Ranjena je - iscedi iz sebe. - I zaražena. Dozom...
- Šta?
- To je... - glas mu zastade u grlu. - Mislim da... Da su je zarazili
magijski izazvanom sepsom. Sepsa je trovanje i truljenje krvi... Prema
Aviceni... Salernjani to zovu sepsis... Modrilo potiče od unutrašnjeg
krvarenja. Njena krv prolazi kroz vene i pravi ugruške... To se raznosi
po čitavom telu... Nastaju gnojna žarišta... Već ima simptome
gangrenoznog zapaljenja...
- Lek?
- Nema leka protiv sepse... Niko ne zna lek za to...
- Ne govori tako, dođavola. Ti si medikus. Pokušaj!
Prvo temperatura, pomislio je kleknuvši, moram da joj snizim
temperaturu... Potom je neophodan neki jak protivotrov... Nešto što će
zaustaviti infekciju...
Drhtavim prstima je raspeo kopče na torbi, istresao sadržaj, počeo
grozničavo da kopa po njoj. Sa silnim osećajem nemoći.
S rastućim uverenjem da ništa od toga čime raspolaže ne može da
izleći Jutu, da joj pomogne ili makar olakša patnje. Da su uzaludna sva
njegova remedia contra malum, uzaludna su diacodia i elektuaria,
uzaludna sotira, antidota i panacea. Uzaludni su artemisium, hypericum
i serpillium, uzaludan je Pestivurz, čičak i svi drugi medikamenti nošeni
u torbi.
Amuleti, pomislio je, Telesmini amuleti. Ostalo ih je malo... Gemma
rutila, koja zaustavlja krvarenje. Venim iz lapis lazulija, efikasan protiv
otrovnih ujeda... Aquila, orlov kamen, koji pročišćuje krv... Ali svi
moraju biti odmah upotrebljeni, a ona je već satima ranjena... Magijska
sepsa se munjevito razvija... Možda će ipak neki amulet delovati... Bože,
učini da neki deluje...
Amuleti nisu delovali. Bili su preslabi. Nisu imali šansi u borbi sa
onim čime je Juta bila zaražena.
Zaklinjalice. Znao je nekoliko. Sagnuo se, recitovao ih redom,
savlađujući sve veću suvoću u ustima. Pravio je magijske gestove i
znake, teško kontrolišući drhtanje ruku.
Zaklinjalice nisu delovale. Rejnevan je podigao pogled i ruke.
- Magna Mater... - promumla. - Majko bogova... Ti koja nas jedina
braniš i štitiš... Majko Sunca, ti čije telo je belo od zvezdanog mleka!
Elementorum omnium domina, gospodarice stvaranja, hraniteljko
sveta! Stražarko neba i mora, svih bogova i moći, aeterne caritatis
desideratissima filia, aeterne sapientie mater gratissima, sub umbra
alarum tuarum protege nos. Daj mi, pokorno te preklinjem, moć leka
što donosi zdravlje. Spasi je, preklinjem te. Dozvoli joj da živi.
Čudo se nije desilo.
Juta je počela da se davi i pljuje krv, krv joj je krenula jako i iz nosa.
Podigao joj je i nagnuo glavu. I gledao nemoćno.
- Kako... - Šarlej se jedva čujno oglasi. - Kako ona...
- Razaranjem organizma.
- Koliko dugo...
- Veoma.
- Rejnevane... - Juta ga iznenada uhvati za ruku. U njenim potpuno
modrim prstima gotovo da već nije bilo snage za stisak.
- Rejnevane... - ponovi bezmalo svesno. - Hoću... Na sunce...
Svi su pritrčali u pomoć. Podigli su je i izneli iz ambara, položili na
brzo improvizovanu postelju od kaputa. Sunca nije bilo. Bili su niski
olovni oblaci.
Ponovo je počela jako da krvari iz nosa, nogavice natopljene krvlju
svedočile su o krvarenju organa za varenje i reproduktivnih organa.
Počela je da je baca konvulzivna drhtavica. Dugo se tresla.
Gledali su nemoćno.
- Rejne... - ispljunu krv. - Rejnevane...
- Pored tebe sam.
- Tu si... - pogleda bezmalo svesno. - Tu si... Dobro je.
S naporom je napipala njegovu ruku. Zatim dlan. Prsti i nokti su joj
već bili sasvim crni. Isto kao stopala.
 - Vreme je... Monsegir...
- Šta kažeš? Juta?
- Monsegir... Još traje... Endura i consolamentum... Htela bih... da
čujem... glas odande...
Rejnevan zavrte glavom upitno pogledavši u prijatelje. Šarlej je
raširio ruke.
- Dozvoli - reče Samson.
Kleknuo je pored Jute, uzeo njenu pocrnelu ruku.
- Benedicte - reče tiho. - Benedicte, partite nobis.
- Partite nobis - ona uzvrati šapatom. - Za sve grehe... Molim za
oproštaj...
- De Deu e de nos vos sian perdonatz - izreče Samson. - E nospreguem
Deu que les vos perdo.64
Činilo se da je Juta htela da se osmehne. Ali paroksizam bola
izobličio je njeno modro lice u groznoj grimasi. Iz nosa i krajička usta
potekla je krv. Krv je već probijala i kroz sve kapute kojima je bila
pokrivena.
- Rajnmare - Samson ustade. - Vreme je. Nek se desi.
- Ne razumem.
- Pre nego što umre - div se približi, snizi glas - patiće još najmanje
desetak sati. Hoćeš li dozvoliti da pati?
- Šta ti pričaš? Treba da je... Samsone... Ja sam lekar! Ja sam
hrišćanin... Bog brani... Božji zakon...
- Zakon koji nalaže da treba patiti? Kad se patnje mogu prekratiti?
Ništa ne znaš o Bogu, momče, uopšte ga ne znaš. A praviš od njega
okrutnog fanatika. Vređaš ga time. To nije lepo.
- Ali...
- Ti si medikus. Izleći patnju.
Šarlej je uhvatio Riksu podruku, odveo je u stranu. Tibald Rabe je
krenuo za njima.
Samson i Rejnevan su klekli pored Jute. Samson s leve, Rejnevan s
desne strane. Pre nego što su klekli, Juta je bila nesvesna, sad se
osvestila.
- Rajnmare...
- Volim te - prošaputa sa ustima kraj njenog uva. - Volim te, Juta.
- I ja tebe volim. Spremna sam.
- Pater sancte - Samson tiho izgovori - suscipe ancillam Tuam in Tua
iusticia et mitte graciam Tuam e Spiritum Sanctum Tuum super eam.65
- Lux in tenebris lucet - ona jasno prošaputa. - Svetlost u tami svetli...
I tama je nije obuhvatila.
I kad je to izgovorila, oblaci su se naglo razdvojili. I iza njih je zasijalo
predvečernje sunce. I nastala je svetlost.
I bilo je tako da je Rajnmar od Bjelave, medikus, otvorio kutijicu sa
amuletima, poklon od Jošta Duna zvanog Telesma, čarobnjaka iz Praga.
Bilo je tako da je Rajnmar izvukao iz kutijice amulet, onaj najdublje
sakriven, jedan jedini, mali i neugledan, onaj što nije trebalo nikada da
bude upotrebljen, zato što je mogao biti iskorišćen samo u apsolutno i
ekstremno krajnjoj nuždi, u bezizlaznoj i beznadežnoj situaciji. Bilo je
tako da je Rajnmar zagrlio Jutu, prislonio joj amulet uz čelo i izgovorio
zaklinjalicu, a ona je glasila: „Spes proxima”. Bilo je tako da je Juta
odahnula sa olakšanjem, a potom se osmehnula i ispružila.
I bilo je tako da Jute nije bilo.
Ostalo je samo njeno ime, prazna reč koju je bilo besmisleno
izgovarati.
Devetnaesto poglavlje

u kojem se ispunjava ono što je trebalo da se ispuni. A na usta

naviru reči nadahnutog proroka Isaije, sina Amosovog: Čekali
smo videlo, a ono eto mrak. Svetlost, a ono hodimo po tami.

Prvog dana iz osnova su se podigli vetrovi sa četiri strane sveta. Zemlja

se pomerila sa svog mesta, nebeske kapije su se otvorile, a dim velike
vatre zaklonio je obzorje. Sunce je postalo crno kao vreća od kostreti i
mesec je postao kao krv. Sa svih strana virili su očaj i užas. I bila je tuga.
I bile su suze. I bila je grozna, gorka samoća.
Drugog dana bila je velika tama. Zvezde su padale s neba. Zaječali su
zemaljski ponori na četiri strane sveta. Ponor se rasplinuo među
jaucima, zadrhtali su zemlja i more, a skupa s njima planine i brda. I
pali su kipovi pravih i lažnih bogova, a s njihovim padom svi narodi su
prezreli život na ovome svetu.
Nebeski svod bio je pocepan od istoka sve do zapada. I iznenada je
nastala svetlost, lux perpetua. I iz nje je izašao glas arhanđela, i čuo se i
u najnižim bezdanima. Dies irae, dies ilia...

Mors stupebit et natura,

cum resurget creatura,
iudicanti responsura.
Liber scriptus proferetur,
in quo totum continetur,
unde mundus iudicetur.66

Trećeg dana...
 Trećeg dana je došao Samson. A s njim Šarlej, Riksa i Tibald.
- Dosta, Rejnevane. Dovoljno je, prijatelju. Oplakao si je, dostojno i
valjano si je oplakao. A sada ustani i dođi sebi.

Nad zemljom Bavaraca uzdizao se dim, vetar je odasvud nosio

smrad paljevine. Ratna dejstva su ipak većinom zaustavljena, pričalo se
da su počeli pregovori. U zamak Behajmštajn, osvojen i pretvoren u
husitski glavni štab, navodno je stigao brandenburški markgrof Fridrih
lično, da se dogovara s hejtmanima. Nije bilo isključeno da je to kraj
pohoda, da Nemci hoće da se otkupe. Kako bi im malo pomogao u
donošenju odluke, Prokop je naredio husitskim kolonama da krenu u
pravcu Gornjeg Palatinata, ka Sulcbahu i Ambergu, čime je pošteno
uterao strah u kosti Janu od Nojmarkta.
Sve vesti su se pokazale istinitim. Pregovori su krunisani uspehom.
Platio je markgrof, platio je falcgrof, platio je Nirnberg. Pohod je bio
završen. Izdata su naređenja, husitska armija koncentrisana kod
Pegnica i Auerbaha u dvema kolonama započela je povratak kući. Ali
usput nisu imali nameru da dangube. Kolona koja je išla južnom
trasom formirala se za napad na Kinžvart, još jedan grad omrznutog
Henrika fon Plauena. Severnu kolonu Prokop je usiljenim maršem
poveo na Heb.

Vojska je došla do Heba u subotu, jedanaestog februara, kasno po

podne, bezmalo u sumrak, iz marša uletevši u sela i varoši oko grada.
Čitavo podgrađe je bilo u vatri, istureni konjanički odred Jana Zmrzlika
pobrinuo se pak da nijedno od obližnjih gazdinstava ne ostane čitavo.
Rejnevan se već osvestio i došao sebi, ali nije učestvovao u paljenju i
ubijanju. Zajedno sa Šarlejem, Samsonom i Riksom, držao se Mikulaša
Sokola od Lamberka, koji je bio ostavljen s rezervnom jedinicom.
Tibald Rabe je otišao, otputovao na istok, još pre nego što su krenuli
na Pegnic.
Noć koja je uskoro pala, od požara je bila svetla kao dan. I bučna.
Neprestano su hučali maljevi i sekire tesara koji su postavljali
katapulte i gradili barikade. Tobdžije su urlale i pevale pričvršćujući
lumbarde i merzere na drvena ležišta. Kod zidina su vikale taboritske
megdandžije, obećavajući braniocima Heba užasnu smrt, a branioci
odozgo revanširali su se taboritima obećavajući im još goru smrt,
odvratnim uvredama i paljbom iz vatrenog oružja.
- Rajnmare.
- Tu sam, Samsone.
- Držiš se? Kako se osećaš?
- Veoma grozno.
- Pitam bez potrebe.
Sedeli su kraj male vatre raspaljene iza plahte razapete na
štapovima da bi je zaštitili od februarskog vetra. Sedeli su njih dvojica,
Šarlej i Riksa su se nekud izgubili. U poslednje vreme često su se gubili.
Riksa je, uostalom, već stigla da se pozdravi, vraćala se u Šleziju.
- Ja... - div neočekivano zamuca - isto imam čime da se sekiram. U
poslednje vreme me muče misli o pravom Samsonu, onom iz
benediktinskog manastira. Ne mogu da se rešim uverenja da sam mu
učinio nažao. Ostavio sam ga... Tamo...
- Nisi ti kriv - Rejnevan ozbiljno odgovori. - Šarlej i ja smo, naš glupi
egzorcizam, naše igranje stvarima kojima nismo smeli da se igramo.
Pokušao si da ispraviš našu grešku, pokušao si mnogo puta, niko nema
prava da ti prebaci pasivnost. Nije uspelo, šta ćeš, božja volja. A sada...
Sada se situacija promenila. Imaš obaveze. Ne možeš da ostaviš
Marketu. Slomio bi devojci srce kad bi je sada ostavio samu. Shvatam
da to može biti teško za tebe, poznajem te, znam koliko te brine
sudbina drugih ljudi. Ali sada bi to već bio alternativan izbor: ili
Marketa ili manastirski kreten. Meni je jasno koga treba da izabereš. To
je očigledno. I nemoj mi govoriti da to nije moralno.
- To nije moralno - uzdahnu Samson. - Nimalo nije moralno. Jer je
već prekasno za bilo kakav izbor. Od onog događaja prošlo je više od
četiri godine. Onamo... U zoni mraka... Nijedan čovek to nije mogao da
izdrži, nijedna ljudska psiha nije mogla to da podnese. Pravi Samson je
mrtav ili je potpuno sišao s uma. Više ne možemo da ga vratimo na
ovaj svet. Ta činjenica, nažalost, tereti moju savest.
- Slušaj...
- Ništa ne govori.
Pucketale su grede na kolibama podgrađa što su dogorevale, s
vetrom su doletali smrad i talasi toplote.
- Sudbina manastirskog kretena - Samson prekinu tišinu - uopšte
nije rešena momentom kad sam ugledao Marketu. Onda, kod Kobna, u
kockarskoj kafani...
- Tada si uradio ono što si morao da uradiš. Sećam se tvojih reći.
Ono čemu smo svedočili u kockarnici isključivalo je ravnodušnost i
pasivnost. Zato se dogodilo ono što se moralo dogoditi.
- To je istina. Ali zaglibio sam se tek kasnije, u Pragu. U danu kad mi
se prvi put osmehnula. Quando mi volsi alsuo viso ridente...

Pa ako su priroda ili umetnost, bilo kada,

stvorili od ljudskog tela ili na slikama,
jela koja oči opčinjavaju, a za duh su naslada,
sva zajedno ne bi ništa bila nama
u odnosu na božansku slast koju sam osetio
kada se okrenuh ka njenim nasmešenim usnama.67

- A takva svetlost je udarala iz nje - Samson nit je deklamovao, nit je

govorio - kao da se božja sreća pojavila na njenom licu. I ovladala
mojom dušom... Eh... Izvini. Znam da je to banalno, banalna stvar, ali ja
tu ništa ne mogu. Ali trebalo bi da se suzdržim i da barem to ne širim
na sve strane. Ali možda je tako dobro. Možda je to dobar uvod u ono
što hoću da ti kažem.
- A šta hoćeš da mi kažeš?
- Da odlazim.
- Sada?
- Sutra. Ovo je poslednji put. Heb je poslednji grad u koji ću ući s
vama. Otišao bih još danas... Ali nešto me zadržava. Ali sutra ipak
završavam sa svim tim. Odlazim. Vraćam se u Repotin. Kod nje. Vrati se
sa mnom.
- Zašto? - Rejnevan upita gorko i teško. - Zašto da se vraćam? Šta, ili
ko, mene tamo čeka? Juta je mrtva. Voleo sam je, a sada je nema. Šta mi
ostaje? Isto sam čitao Dantea Aligijerija. Amor condusse noi ad una
morte, ljubav nas dovede do smrti.68 Ništa drugo ne čekam. Stoga s
jednakom tugom mogu da čekam ovde, u ovoj armiji. Usred ovog
pokolja.
Samson je dugo ćutao.
- U mraku si, prijatelju - reče konačno. - U gorem mraku nego što je
onaj u koji je otišao pravi Samson. Obojicu nas je to zadesilo. Čekali
smo videlo, a ono eto mrak. Svetlost, a ono hodimo po tami. Spotičemo
se u podne kao u sumračje, u obilju smo kao mrtvi. I čeznemo za
svetlom. Za svetlošću. Nisi uzeo odgovarajući citat iz Aligijerija.
Došapnuću ti pravi. Šta come torre ferma...
 Stoj čvrsto poput kule koju ne povija
nikada vetar niti njegovo duvanje.69

- U meni više nema snage. Nema snage tamo gde nema nade.
- Nada uvek postoji. Nada je večna svetlost. Lux perpetua. La luce
etterna.

O luce etterna che sola in te sidi,

sola t’intendi, e date intelletta
e intendente te ami e arridi!70

- Previše sam umoran da bih bio optimističan.

- Laku noć, Rajnmare.
- Laku noć, Samsone.

Počelo je sa izlaskom sunca. Zarikale su lumbarde, huknuli fogleri i

kulevrine, zagrmeli merzeri, zaškripali kraci katapulta, na grad Heb pao
je grad zrna. Celo pretpolje pokrila je gusta zavesa belog dima.
Zaklonjeni pavezama i barikadama, taboriti su se u zbijenom redu
približavali do zidina, ali Prokop nije izdavao naredbu za juriš. Znalo se
da je hejtman hteo da izbegne gubitke, radije je hteo da se grad preda i
otkupi, trebalo je da teška paljba samo smekša branioce. Stoga nisu
žalili barut ni đulad.
Ali Mikulaš Sobol je, podstaknut slabim otporom s južne strane,
napao na sopstvenu ruku. Pred kapiju su posadili bure baruta, kad je
eksplodiralo, jurišni odred jurnuo je kroz dim.
Unutra, ispred kapije, na početku ulice, napadače je zaustavio
kontranapad. Četa branilaca sudarila se sa četom napadača. I jedni i
drugi su uglavnom bili naoružani kopljima, helebardama, gizarmama,
sudlicama, spetumima i rogatinama, što je dalo efekat sudara dva ježa.
Sukobili su se s rikom i drekom, s rikom i drekom su odstupili,
ostavivši na kaldrmi nekoliko tela. Nagnuli su koplja i ponovo se
sudarili, usred zveketa i škripe. Česi su se tukli sa Česima, kako je
proizlazilo iz razmenjenih uvreda.
- Psi hlavy!
- Zkurvysyni!
Rejnevan je uhvatio sudlicu koju je neko ispustio i hteo je da skoči u
metež, ali Šarlej ga je zaustavio snažno ga stegnuvši.
- Ne izigravaj junaka! - on nadglasa borbenu vrevu i topovski huk s
pretpolja. - I ne izazivaj smrt! Nazad, nazad, ka kapiji! Sad će nas
potisnuti odavde! Obrati pažnju na one prozore! Vidiš?
Rejnevan je video. Bacio je sudlicu, uhvatio samostrel, naciljao i
opalio. Strelac je izleteo kroz prozor na spratu. Rejnevan je napeo
samostrel, stavio strelu.
- Udri!
- Juriš na njih!
Ispred kapije, između već zapaljenih kuća, dva odreda načičkana
kopljima ponovo su se sudarila klizajući se po krvi. Koplja su pucala
prilikom sudara, borci su se drali, ranjenici su zavijali. Samson se
iznenada podigao, potpuno se izloživši paljbi.
- Čujete li?
- Šta?
- Ništa ne čujemo! - dreknu Šarlej. - Povlačenje! Prokop nam neće
dati pojačanje! Gubimo se odavde pre nego što nas pobiju!
- Čujete li?
U početku je borbena buka sve zaglušivala. Ali kasnije su i oni čuli
ono što je čuo Samson.
Dečji plač. Tanak i očajan dečji plač. Iz obližnje kuće zahvaćene
požarom.
Samson je ustao.
- Ne čini to! - kriknu Šarlej pobledevši. - To je smrt!
- Moram. Ne može drugačije.
Otrčao je. Nakon kratkog kolebanja skočili su za njim. Rejnevana su
gotovo odmah odgurnuli i blokirali taboriti dok su se povlačili posle još
jednog sudara. Šarlej je bio primoran da beži od gvozdenog ježa
nasrnulih branilaca. Samson se izgubio.
Taboriti su nagnuli sudlice i rogatine, s drekom skočili na branioce.
Dve čete silovito su se sudarile uzajamno se probadajući. Krv je tekla
kaldrmom.
I tada je iz zapaljene kuće izašao Samson Medić.
U obema rukama nosio je po dete. Otprilike desetoro blede i tihe
dece išlo je za njim, tiskajući se oko njegovih nogu i držeći se za
njegove skute.
Borbena vreva naglo se ugasila kod kapije kao baklja gurnuta u sneg.
Krici su utihnuli. Zavladala je tišina, čak su i ranjenici prestali da jauču.
Vodeći decu, Samson je polako kročio među odrede. Hodao je, a
koplja su se pred njim naginjala, spuštala do zemlje. Isprva nekako
nevoljno, kasnije sve usrdnije. Zvečeći o kaldrmu, spuštali su se
ubilački šiljci helebardi i gizarmi, sečiva sudlica i partizana, oštrice
rogatina i korseka, vrhovi kopalja i tanke žaoke spetuma. Spuštali su se
pred Samsonom. Klanjali su se pred njim. Odavali mu čast. Usred
apsolutne tišine.
Idući gvozdenim špalirom, Samson je došao do kapije. Šarlej,
Rejnevan i nekoliko Čeha dotrčali su, uzeli i odvukli decu. Samson se
ispravio, duboko odahnuo, sa olakšanjem.
S ratnika ispred kapije kao da su spale čini, s rikom su se bacili jedni
na druge. A jedan od strelaca na prozoru zakačio je kuku puške o dasku
i metnuo zažaren fitilj u otvor.
Samson se zateturao, gluvo jauknuo. I stropoštao se na zemlju. Na
lice.

Rejnevanu je bio dovoljan jedan pogled. Podigao je glavu. I odrično

odmahnuo njome. Osetivši kako usne počinju neobuzdano da mu
drhte.
- Dođavola, Samsone! - kriknu Šarlej kleknuvši. - Ne radi mi to! Ne
radi mi to, majku mu! Da se nisi usudio to da mi uradiš!
Samsonove oči prekrila je magla. Krv je spazmatično šikljala iz rane,
bojila sneg.

Te nedelje otac Homolka, pleban parohije Svetog Jovana Krstitelja u

Šumperku, uzeo je kao temu za propoved priču Tovita iz Ninive, Tovita
uvek vernog Bogu, starog i slepog Tovita. Pleban je propovedao o tome
kako je Tovija njegov otac Tovit poslao u grad Rages u Mediji, a budući
da nije poznavao puteve i staze, putovao je skupa sa iznajmljenim
pratiocem i psom.
Gospođa Blažena Pospihalova krišom je zevnula. Čuvši uzdah,
pogledala je na Marketu, koja je stajala pored nje. Riđokosa devojka,
otvorivši blago usta, izgledala je kao da guta svaku propovednikovu
reč. Zar nije znala Knjigu o Tovitu, zar je prvi put čula biblijsku
pripovest? Ne, pomislila je gospođa Blažena, jednostavno voli takve
priče, zamršene i čarobne priče o putovanjima i savladavanju neprilika.
Pripovesti, predanja, bajke - koje se, iako tobož strašne, uvek dobro
završavaju. Mnogi vole da slušaju takve pričice, sveštenici ih ne biraju
bez razloga kao teme propovedi. Ljudi se manje dosađuju uz njih.
Propovednik, sigurno svestan koliko ljudi vole putopise, slikovito je
razvijao motiv o putovanju Tovija, pratioca i psa preko medijskih
ravnica. Naklapao je o ribi ulovljenoj u reci Tigru, o srcu, jetri i žuči te
ribe, koje su uzeli po savetu pratioca. O tome kako je u Ekbatanu,
prestonici Medijaca, Tovije upoznao Saru, Raguilovu kći, i kako je dvoje
mladih spojila lepa i iskrena ljubav. Gospođa Blažena je suzbijala
zevanje. Znala je zanimljivije ljubavne priče. Marketa je uzdisala i
oblizivala usne.
A propovednik, govoreći isprekidano od zanosa, pričao je o
prokletstvu koje je palo na Saru, o zlom duhu Asmodeju što je
podmuklo ubijao sve one koje je devojka zavolela. O tome kako je Tovit,
po dobrom savetu pratioca, oterao zlog demona kadionicom od srca i
jetre ulovljene ribe i kako se spojio sa Sarom u srećnoj vezi. O tome
kako je, vrativši se u Ninivu, pratilac vratio vid Tovitu pomoću riblje
žuči. Kako je velika bila radost i zahvalnost, kakva svadba...
- A kad se završila svadba - zaneseni sveštenik Homolka vikao je s
propovedaonice - reče Tovit sinu svome Toviju: Spremi, sine moj, platu
čoveku koji je išao s tobom! A on mu odgovori: Oče moj, neću biti na
gubitku ako mu dam polovinu od svega što sam doneo, zato što me je on
doveo nazad k tebi zdravog i ženu moju izlečio i srebro moje doneo i tebe
takođe izlečio...
- Doveo... - gospođa Blažena začu tihi šapat. - Izlečio...
- Marketa?! Ti govoriš?!
- Izlečio... - devojka prošaputa sa očitim naporom. - I doveo nazad
zdravog...
- Marketa? Šta ti je?
Ljudi u brodu su podigli glave čuvši šum, kao da šumi perje, kao
lepršanje krila. Kroz masu su se razlegli glasovi, tihi povici, uzdasi. Svi
su piljili uvis. Propovednik je na momenat izgubio motiv, tek nakon
časka se vratio propovedi i pripovesti. Odgovoru koji je pratilac dao
Tovitu i Toviju.
- Otkriću pred vama celu istinu, ne skrivajući ništa. Tajnu carevu je
dobro čuvati, o delima božjim dobro je pričati.
Šum je dobio na snazi. Marketa je glasno jauknula.
- Ja sam Rafailo, jedan od sedam svetih anđela, koji uznosi molitve
svetih, i izlazim pred slavu svetoga! Ne bojte se, mir s vama.
Blagosiljajte Boga vavek. Jer ne dođoh po volji svojoj, nego po volji
Boga našega. Zato što...
- Ne! - Marketa očajno kriknu. - Ne! Ne odlazi! Ne ostavljaj me samu!
- Zato što se ja uznosim k Njemu, koji me posla, i napišite sve u
knjigu šta se desilo.
- Odlazi - zaječa Marketa u zagrljaju gospođe Blažene. - Upravo
sada... U ovom trenutku... Odlazi... Zauvek... Zauvek!
Blaženi Pospihalovoj se činilo da je vitraž naglo pukao pod velikim
bleskom i da je velika svetlost obasjala oltar i prezbiterijum. Činilo joj
se da lepršanje krila i šum perja čuje tik iznad same glave, činilo joj se
da će joj talas vazduha skinuti maramu s glave. To je trajalo samo
trenutak.
- I otide - sveštenik je završavao propoved usred potpune tišine. - I
ustadoše oni i više ga ne videše.
Niz Marketine obraze slile su se dve suze.
Samo dve.

Taborite su potisnuli iz grada, kapija je zabarikadirana. Ponovo su

počeli da pucaju sa zidina. Nije bilo ni govora da nose Samsona, ali neki
Česi su doneli paveze, njima zaklonili ranjenika i one koji su bili pored
njega.
- Expectavimus lucern... - div iznenada reče. - Et ecce tenebrae...
- Samsone... - Šarleju glas zastade u grlu.
- Dogodilo se ono što se moralo dogoditi... Rajnmare?
- Tu sam, Samsone. Izdrži... Odnećemo te...
- Mani se. Ja znam.
Rejnevan je obrisao oči.
- Marketa... O luce etterna...
Samsonov glas već je bio tako tih da su morali da se sagnu prema
njemu kako bi razumeli reči.
- Napišite sve - reče iznenada sasvim jasno. - Napišite sve u knjigu
šta se desilo.
Ćutali su. Samson je nagnuo glavu na stranu.
- Consummatum est - prošapta.
I to su bile poslednje reči koje je izgovorio.

Sunce je postalo crno kao vreća od kostreti i mesec je postao kao

krv. I pali su kipovi pravih i lažnih bogova, a s njihovim padom svi
narodi su prezreli život na ovome svetu.
Nebeski svod bio je pocepan od istoka sve do zapada. I iznenada je
nastala svetlost, lux perpetua. I iz nje je izašao glas arhanđela, i čuo se i
u najnižim bezdanima.

Dies irae, dies ilia...

Confutatis maledictis,
flammis acribus addictis,
voca me cum benedictis...71

Iz Heba i Kinžvarta, škripao je perom stari monah hroničar iz

žaganjskog manastira avgustinaca, kući se vrati pobednička Prokopova
armija, u mesecu februaru, u utorak ante festum sancti Matthie,
proslavljajući trijumfalni ulazak u Prag. A imaše šta da slave. Uzeše
značajne zarobljenike, a plen voziše na tri hiljade kola, toliko teških da je
neke moralo vući deset, dvanaest, pa čak i četrnaest konja. A ono što ne
uspeše poneti, to destruxerunt et concremaverunt, uništiše, u prah i
pepeo pretvoriše. U Majsenu, Saksoniji i Tiringiji izbrojano beše dvadeset
spaljenih gradova i dve hiljade opustošenih sela. U Gornjoj Frankoniji ne
beše šta da se broji, tamo osta jedna velika pustoš.
A kasnije se pričalo u Pragu i u čitavoj Bohemiji da to beše tako
veličanstvena povorka da ni najstariji ljudi ne pamte da Česi ikada
prirediše nešto takvo.
I nek im Bog to oprosti.

Rejnevanu nije bilo dato da uživa u raskoši trijumfalnog defilea. U

Prag je svakako ušao, ali ležeći na kolima, bez svesti, goreći u groznici.
Dugo je bolovao.
Dvadeseto poglavlje

u kojem Rejnevan donosi krajnju odluku. Budući da, kako

piše apostol Pavle u Drugoj poslanici Korinćanima, staro
prođe, sve novo postade. A lux vitae, svetlost života, čeka one
koji će napraviti pravi izbor.

Neobično blaga zima na prelomu 1429. i 1430. godine glatko i bezmalo

neprimetno prešla je u blago proleće. Već na početku marta nebo je
zavrvelo od ogromnog broja ptica koje su se vraćale s juga. Ranije nego
obično doletele su patke kržulje, ranije su zaklepetale rode u gnezdima
na slemenima. Zagakale su divlje guske, dreknuli ždralovi, rascvrkutao
se svakojaki krilati ptičji svet. Jezerca, močvare, bare i kanali zagrmeli
su horskim kreketanjem žaba. Pukle su paučine jošika, vrbe su se
pokrile macama, na livadama je procvetalo belo i žuto, breberina i
kopitac.
Rejnevan je sam jahao kroz opavsku zemlju. Drumom izrovarenim
točkovima i potkovicama, utabanim vojničkim čizmama. Tragom
dvanaest hiljada vojnika poljske armije Tabora koji su tuda
promarširali pre nepunih nedelju dana.

Oko podneva je čuo crkveno zvono. Požurio je konja vodeći se

sluhom, ubrzo je na uzvišenju zapazio drvenu crkvicu s vitkom kulom,
potpuno netaknutu. Bez dvoumljenja je okrenuo konja u tom pravcu.
Poslednje nedelje su mnogo toga promenile u njemu.
U tom pogledu isto.
 Sjahao je s konja, ali nije ušao u hram, mada je zvono i dalje s kule
oglašavalo Angelus. Samo se približio ulazu, tri koraka pred njim pao je
na kolena. Juta, pomislio je, Juta.

Agnus Dei qui tollitpeccata mundi.72

Requiem aeternam dona ei, et lux perpetua luceat ei.
In memoria aeterna erit iusta ab auditione mala non timebit.73

Bože, padam i ne mogu dalje da idem. Paralisan sam i nisam u stanju

da se podignem. Izleći me i podigni u ime svog milosrđa. Pošalji mi
milost mira. A njoj daj večni spokoj.

Agnus Dei qui tollit peccata mundi. Ad te omnis caro veniet.74

- Amin - glas ga istrgnu iz zamišljenosti. - Amin za tvoju molitvu,

putniče. Mir s tobom.
Na ulazu u crkvu stajao je sveštenik s kožuhom preko sutane, nizak,
debeo, s tonzurom obrijanom sve do uzanog pojasa kose iznad ušiju.
Bio je oslonjen na račvasti štap, kao na štaku, a lice mu je krasio veliki
otok.
- Mir s tobom - ponovi, govoreći sa očiglednim naporom i gubeći
dah. - Moliš se pod vedrim nebom. Ti si husit?
- Ja sam lekar - Rejnevan ustade. - Pomažem i olakšavam onima koji
pate. A pošto i ti patiš, pomoći ću i tebi. Ko ti je to učinio?
- Bližnji.

Sveštenikov korpus bio je gusto pokriven masnicama, na desnom

boku slivale su se u jednoobraznu veliku modro-crnu oteklinu.
Sveštenik je siktao i jaukao dok ga je Rejnevan ispitivao dlanom,
stenjao, uzdisao, isprekidano ustima hvatao vazduh. Uprkos tome, nije
prestajao da priča.
- Isprva su... Kad su uleteli ovamo, samo su vikali, drali su se. Da je
rimski papa antihrist... a da je moja vera pasja vera. Odgovorio sam da
je vera milost, da se vera ne bira. Kakva je sišla na mene, takvu sam
primio. Bez negodovanja. A oni... umesto da pokrenemo teološku
raspravu, opaučili su me po glavi, a zatim su me išutirali. Ali nisu me
ubili... ni crkvu nisu spalili... ni okolna sela... Znači da možda jeste istina
ono što kažu... da je naš knez Pšemko sklopio pakt s husitima. Da u
zamenu za slobodan prolazak kroz Opavu neće paliti niti pljačkati...
- Imaš polomljena tri rebra - Rejnevan nije nameravao da svešteniku
objašnjava komplikovan dogovor Pšemka Opavskog s Taborom. - Ali
plućna maramica nije oštećena. Staviću kompresioni zavoj i daću ti lek
za umirivanje bola. Ostaviću ti i lek koji ubrzava rast kostiju. Ako ti ne
smeta što je to magijski lek. Hoće li ti smetati?
- Ha - sveštenik radoznalo pogleda. - Husit i medikus, a uz to
magičar. Otkud ta mikstura?
- Ne moraš da znaš. I ne želiš.
- Da to nije crna magija? Da neće narušiti moju besmrtnu dušu?
- Zaštiti se. Mešaj pola-pola sa svetom vodicom.

- Klečao si pred vratima crkve - sveštenik pogleda Rejnevana pravo

u oči. - Rat u kojem se boriš, u koji sada ideš, smatraš za bellum justum.
Ali svestan si da s krvlju bližnjeg na rukama, čak i onom prolivenom u
pravednom ratu, ne smeš da pređeš prag hrama pre nego što se
pokaješ. Jesam li pogodio?
- Nisi. Lek redovno koristi. Posle matutinuma, u podne i pred
concubium. Zbogom, idem sad.
- Ideš... - Sveštenik se iskrivi opipavajući previjen bok. - Usamljen
kroz zemlju čije stanovnike su tvoja braća u veri dosta namučila, u
tolikoj meri da bi probudio grešne misli o revanšu. Ne garantujem čak
ni za svoje parohijane. Učio sam ih, doduše, da vole bližnjega, ali teorija
i praksa su se poslednjih godina strašno razišle u toj oblasti. Može biti
da će ovdašnji ljudi hteti da s tobom prodiskutuju o religiji u istom
stilu kao husiti sa mnom, to jest rukom i nogom. Ne plašiš se?
- Ne plašim - odgovori Rejnevan, malo prebrzo i malo previše
iskreno. - Prestao sam da se plašim.
- Oho! - Svešteniku nije promakao ton, pronicljivo ga je pogledao. -
Poznato mi je to stanje duha. I to nikako ne čitanjem Svetog pisma.
- Nisam čuo - doda - reči tvoje molitve. Ali sam uveren da sam sličnu
i sam jednom izgovarao. Toliko često i dugo da je reč „litanija” navirala
na usta.
- Zbilja?
- Nažalost - duhovnik ozbiljno potvrdi. - Znam šta je to teret gubitka,
znam kako ume da guši. Tako da ne možeš ni da ustaneš, ni glavu da
podigneš. Praesens malum auget boni perditi memoria, trenutnu
nesreću pojačava sećanje na izgubljenu sreću.75 A svi ćemo se
pretvoriti. U trenuću oka u poslednjoj trubi, jer će zatrubiti i mrtvi će
ustati neraspadljivi, i mi ćemo se pretvoriti. Jer ovo raspadljivo treba
da se obuče u neraspadljivost, i ovo smrtno da se obuče u besmrtnost.
- Eshatologija. Još nešto?
- Naravno. Pomirenje s Bogom.
- Pokora?
- Pomirenje. Jer Bog bese u Hristu i svet pomiri sa sobom ne
primivši im grehe njihove i metnuvši u nas reč pomirenja. Zato, ako je
ko u Hristu, nova je tvar: staro prođe, gle, sve novo postade. Ko izabere
pravi put, imaće lux vitae, svetlost života.
- Život je tama. In tenebris ambulavimus, hodimo po tami.
- Pretvorićemo se. I biće svetlost. Hoćeš da se ispovediš?
- Ne.

Trebalo je da granice između kneževina budu obeležene stubovima,

kamenjem, humkama ili nekim drugim znamenjima. Rejnevan nije
video nijedan. Mimo toga, bilo je lako utvrditi gde se završava Opava,
čiji se herceg dogovorio s husitima. A gde počinje husitima uvek
neprijateljska raćiboška kneževina. Granice su bile obeležene
tinjajućim zgarištima. Spaljeni, crni ostaci sela koja su postojala, a sada
ih nije bilo.
Izašao je iz šuma pravo na široko prostranstvo koje je bilo jedno
veliko bojište. Livada je bila zastrta stotinama leševa, ljudskih i
konjskih, iznad nje je lebdeo smrad đubriva, baruta, krvi i ošamućujuće
truleži. Rejnevan se već nagledao bojnih polja, bez muke je
rekonstruisao tok događaja. Pre manje-više četiri dana vitezovi iz
Raćiboža, Karnjova i Pščine pokušali su da zaustave Tabor udarivši s
grudobrana na kolonu u mašu. Husiti, upoznati s tom taktikom,
zaklonili su se pavezama, zbili kola uza zid i desetkovali napadače
pljuskom zrna i strela, a zatim su oni napali, sa oba boka, stisnuvši
Raćibožane čeličnim kleštima. A zatim su se razračunali sa onima koji
su preživeli pokolj. Rejnevan je na ivici polja video hrpu masakriranih
tela, video je obešenike na drveću na međi.
Po bojištu su se motali pljačkaši leševa, okolni seljaci, zgrčenim
figurama i nervoznim pokretima podsećajući na životinje. Ili demone
strvinare što se plaše svetlosti.
 Rejnevan je poterao konja. Hteo je pre sumraka da se priključi armiji
Tabora.
Nije se bojao da će se izgubiti. Put mu je pokazivao dim požara.

Susret s vođama pohoda bio je neprijatan. Rejnevan je to očekivao,

jer je poslednjih meseci to više puta okusio. Spoznao je poglede pune
sažaljenja, zamuckivanja, klimanja glavom puna saosećanja, doživeo je
navodno solidarne muške zagrljaje i navodno ortačka pljeskanja po
leđima. Naslušao se apela da se drži i da bude jak. Apeli su dovodili do
toga da odmah oslabi i prestane da se drži, iako je još trenutak pre
toga, činilo se, sve bilo u redu.
Ni sada nije bilo drugačije. Komandant pohoda Jakub Kromješin
uputio mu je pogled saosećanja. Hejtman Jan Pardus klimao je glavom i
tobož mu ortački stiskao desnicu. Dopko Puhala ga je tresnuo po
leđima, jako i srdačno, suzdržavši se, na svu sreću, od apela. Knez
Zigmunt Koribut se poneo nadmeno, jedva obrativši pažnju. Bedrih od
Stražnjice poneo se prirodno.
- Radujem se što si ozdravio - izjavi vodeći Rejnevana na rub logora,
ka stražarskoj liniji. - Što si došao sebi. Onda, u februaru, nisam znao
šta te je tačno obalilo s nogu, bolest ili nesreća. Bojao sam se da će te to
slomiti, uništiti ili baciti u apatiju, odvući od života i stvarnosti. Ali eto,
tu si, i samo je to bitno. Mi ovde pišemo istoriju, menjamo sudbinu
Evrope i sveta. Mnogo si toga s nama prošao da te sada ne bi bilo među
nama.
Rejnevan nije komentarisao. Bedrih ga je gledao pravo u oči, dugo,
kao da je očekivao komentar. Ne dočekavši ga, širokim gestom je
pokazao na odbleske koji su rasvetljavali nebo na istoku i jugu.
- Bilo nam je dovoljno nedelju dana - reče - da ognjem i mačem
sprovedemo teror u Raćibožu, da knezu Mikolaju uteramo strah u
kosti, a kneginju udovicu Helenu blokiramo u Pščini. Svakog dana će
nam se priključiti Bolko Vološek, zajednički ćemo udariti na kozlansku
kneževinu, na posede Konrada Belog. A kad zavladamo pograničjem,
kad se domognemo zamaka, uključiće se regularna poljska vojska u
skladu s planom, zauzeće Zator, Osvjenćim i Sjevjež. Gornja Šlezija će
biti naša. Zašto ništa ne govoriš?
- Nemam šta da kažem.
- A ja imam - Bedrih se okrenu, ponovo ga pogleda u oči. - Saglasno s
direktivama, ja ću preuzeti funkciju directora šleskih predstraža
Tabora. Nameravamo, naime, da se nastanimo ovde, čvrsto i za stalno.
Hteo bih da te imam uza se, Rejnevane. To ti sada predlažem, pre nego
što to učine Vološek ili Koributovič. Ne moraš odmah da odgovoriš.
- Dobro je. Gde je Šarlej?
- Tamo - Bedrih pokaza daleke odbleske. - Bavi se snižavanjem
ekonomske pozicije raćiboške kneževine. Napredovao je. Komanduje
odredom za specijalne zadatke. Zovu ih Potpaljivači.

Dva dana kasnije, u Laetare nedelju, ranom zorom, najavljen

desetočlanom konjičkom izvidnicom, pohodu se priključio Boiko V
Vološek, knez Glogoveka, naslednik Opola, odnedavno pristalica
husitizma. Idući pod repastim gonfanonom sa zlatnim opolskim orlom
na plavoj pozadini i pod raznobojnim zastavama opolske šljahte, mladi
knez vodio je pedeset kopalja76 vitezova s konjičkim strelcima i pet
stotina pešadinaca, u najvećoj meri s rogatinama. Na kraju pak opolske
povorke gordo je išla snažna i velika lumbarda od pedeset funti. Jakub
Kromješin se osmehnuo na taj prizor: bila je to dragocena nabavka za
njegovu opsadnu artiljeriju, koja se uglavnom sastojala od foglera i
dvanaestofuntovnih lumbardi.
Vološek je u milanskom oklopu izgledao oholo i ozbiljno. Ničim nije
ispoljavao da je neofit, nije se opremio nikakvim amblemom nove vere.
Među opolskim vitezovima nije, međutim, nedostajalo brojnih koji to
jesu učinili. Da li iskreno, da li radi ulizivanja, neki vitezovi su
krmeznim putirima ukrasili štitove, jakne i konjske aše, mogli su se
videti i trnovi venci i hostije. Dali su se primetiti i tipično husitski
simboli na pavezama opolske pešadije.
Bedrih od Stražnjica, rođeni propagandista, pronicljivim okom je
procenio situaciju i odmah je iskoristio. Nije prošlo sat vremena, a na
logorskoj livadi je pod vedrim nebom održao husitsku misu. Posle koje
su propovednici bezmalo do večeri sub utraque specie pričešćivali
dobrovoljce.
Menjajući pravce, vetar je sa svih strana donosio smrad paljevine.

Rejnevan nije učestvovao u večernjem savetovanju vojskovođa.

Prvo - jer ga nisu pozvali, drugo - sve vreme je pokušavao da nađe
način da pođe da se vidi sa Šarlejem. Od toga ga je odvratio Dopko
Puhala. Kad je, radi pišanja, izašao iz ambara u kojem su se savetovali.
- Mani se toga - reče mu preko ramena, mokreći na ugalj. - Đavo će
ga znati gde je sada Šarlej, nećeš ga naći. Dim vatre neće ti pokazati put,
jer se oni brzo premeštaju kako bi umakli poteri. I stvorili privid da ih
ima više.
U ambaru je bilo glasno, vojskovođe su se svađale i drale jedni na
druge. Valjda se radilo o sferi uticaja, jer su povišenim glasovima
stalno spominjali nazive naselja: Gljivice, Bitom, Njemča, Klučbork,
Namislov, Ribnjik.
- Navodno je - reče Puhala poskakujući i treskajući onu stvar - Šarlej
pre tri dana palio sela negde kod Ribnjika. Ali ne savetujem ti da ga
tamo tražiš, medikuse, pre ćeš naleteti na Raćibožane, a oni će ti
presuditi po kratkom postupku. Ovde čekaj Šarleja, samo što nije
došao. Ionako je sutra ili prekosutra polazak. Idemo na Kozle. Na
Konrada.

Šarlej nije došao, a do udara na kozlansku zemlju došlo je dva dana

kasnije. Armije saveznika gorele su od želje da kroče u zemlje
omraženog Konrada Belog; Bedrih i njegovi propovednici pobrinuli su
se za efikasnu propagandu, koja je od kozlanskog kneza napravila
krvožedno čudovište, krivo za brojne zločine izvršene tokom krstaških
ratova i napada na Češku. U stvari, u krstaškim pohodima i napadima
učestvovali su vroclavski biskup Konrad Stariji i olesnjički knez
Konrad Kantner, krivica Konrada Belog bila je isključivo u tome što je
bio njihov brat. Uostalom, u takvoj gomili Konrada greške su bile
neizbežne.
Zorom dvadeset osmog marta husitska vojska stala je u stroj.
Zalepršao je na vetru trougaoni barjak Tabora, Veritas vincit s putirom,
pored njega opolski orao Bolka Vološeka na repastom gonfanonu.
Koributovič je takođe naredio da se razvije njegov banderijum, tada se
ispostavilo da će u boj krenuti pod znakom Pogonja. U skladu s
tradicijom, ispred stroja su izašli ratni propovednici, češki, šleski i
poljski. Ratnici su skinuli šlemove i počeli glasno da se mole. Polje je
zabrujalo od višejezičnog mumlanja.
Ispred fronta je izašao Bedrih od Stražnjice. Nije više samo
držanjem i glasom imitirao Prokopa, čak se oblačio kao Prokop, u
karakterističan kalpak, brigantinu i kaput s vučjim okovratnikom.
Zaustavio je konja kao Prokop, podigao je ruku kao Prokop.
- Božji ratnici! - povika gromko, skroz kao Prokop. - Pravoverni
Sloveni!
- Eto, pred vama je zavičaj neprijatelja Boga i istinske vere! Eto, pred
vama je zemlja neprijatelja vašeg, zadrtog i okrutnog neprijatelja, na
čijim se rukama ne suši krv vernih i pobožnih! Onog koji je protiv nas
vodio krstaške horde da ubije istinu božju! Eto, došao je čas osvete!
- Osveta, osveta nad neprijateljem! Gospod je Bog odmazde, jer kaže:
I pohodiću Vila u Vavilonu i izvući ću iz usta njegovih šta je proždrao, i
neće se više sticati k njemu narodi, i zid će vavilonskipasti. Neka se onda
taj Vavilon obrati u gomilu, u stan zmajevski, u predmet užasa! Nek se
opustoši, nek se isuši njegovo more, nek izvor njegov nestane! Reče
Gospod: Svešću ih na zaklanje kao jaganjce, kao ovnove s jarcima! Na
zaklanje! Na zaklanje i uništenje! Zato napred! Sprovodite volju božju i
sprovodite u delo reč Njegovu! Napred! Napred u boj!
Zveckajući oružjem, armija od hiljadu trista konjanika, jedanaest
hiljada pešadinaca i četiristo kola, načičkana oštricama, u koloni dugoj
preko milje, ušla je u kozlansku zemlju.

Za toliko bučne najave i toliki vatreni žar armija nije mnogo toga
učinila. Poljska vojska Tabora, sposobna da maršem prelazi osam milja
dnevno, preko kozlanske zemlje vukla se kao kornjača, do Kozli,
udaljenih četiri milje, stigla je tek tridesetog marta. Izvidnice koje su
usput slali palile su i pljačkale sela i gradiće.
Kozle su najpre počastili pedesetofuntovnim kamenom iz opolske
lumbarde, i više nego precizno pogodivši pravo u krov iznad broda
parohijske crkve. To je bilo dovoljno da se grad preda i da ga Bolko
Vološek odmah anektira. Komandanti su se iz tog razloga posvađali, jer
je, kako se ispostavilo, i Koributovič bacio oko na Kozle. Spor je rešen
tako što su podelili otkup koji su Kozlanjani platili. U okviru dogovora,
Vološek i Koributovič prihvatili su se zajedničkog poduhvata: krenuli
su sa isturenom jedinicom na sever, na Krapkovice, Otment i Obrovjec.
Ti zamkovi i zemlje pripadali su knezu Bernardu, Vološekovom stricu.
Kako se izrazio mladi knez husita, napad je imao da zastraši starkelju i
pokaže mu ko zaista vlada opolskim zemljama.
U isto vreme Pardus i Puhala nastavili su da haraju posede kneza
Konrada, uništavali su ih ognjem i mačem. Ne sve. Kromješinov štab
kod Kozli pretvorio se u nešto nalik na ured ispred kojeg se svakog
dana pravio red interesenata. Vitezovi, meštani, sveštenici, redovnici,
mlinari i svi bogatiji okolni seljaci dolazili su da plate. Ko bi platio,
spasao bi svoja dobra i imanje od paljenja. Kromješin je trgovao kao
lihvar, a njegove škrinje su se prelivale od gotovine.
Rejnevan nije bio jedini koji je to posmatrao s gađenjem.

U utorak posle Judica nedelje pohodu su se neočekivano priključili

Poljaci, odred dobrovoljaca iz Malopoljske od dve stotine konjanika.
Usput su prošli kroz ćešinsku kneževinu, paleći, pljačkajući i harajući.
Ćešinski knez Boleslav, koji je donedavna ostajao obazrivo neutralan,
pod starost je oglupeo, dao je Luksemburškom da ga zaslepi
obećanjima, te je objavio rat husitima. Pa eto, dobio je rat, on i njegova
zemlja.
Malopoljane, koji se većinom nisu razmetali sitnoplemićkim
grbovima, predvodio je vitez u punom oklopu, omršavelog lica i
nepomičnih očiju ubice. Predstavivši se Kromješinu kao Rinard Jurša,
uručio mu je pisma. Kromješin je pročitao, lice mu se ozarilo.
- Od gospodina Pjotra Šafranjeca - objavi Puhali i Koributu. - Piše da
je gos’n Sjestšenjec okupio četu vojnika u Benđinu. I da regularni
poljski odredi stoje u pripravnosti. Ne piše ipak kada će ući... Milostivi
Jurša! Zar vam gospodin krakovski potkomornik nije poverio neku
usmenu poruku?
- Ne. Samo je pisma dao.
Malopoljani su prolazili pored njih u stroju. I pevajući.

Kad bih ja
imala krila kô vrana
poletela bih ja
u Šleziju kod Jana...

- Kakva je - iznervira se Puhala - to kretenska pesma? Jebem ti,

dirljiva je kao predaja mlade. Šta je to?
- Uvaženi krakovski potkomornik je - Rinard Jurša zaškilji - naložio
da pevamo. Navodno zbog propagande, navodno zbog Gornje Šlezije.
Navodno jer se vraćamo u svoju drevnu zemlju i u maticu.
- U maticu, u maticu - Dopko mimovoljno promumla. - Kako da ne.
Ali ako baš morate, pevajte Bogorodicu.77

Zajedno s Malopoljanima stigla su dvoja kola. Jedna su bila

natovarena plenom, druga su vozila ranjenike. Grozno iskasapljene.
Dvojica su umrla odmah po dolasku, dvojica drugih borila su se za
život, stanje ostale četvorice takođe nije bilo najbolje. Rejnevan i felceri
imali su pune ruke posla.
Ranjenici su pripadali Šarlejevom odredu.

- Dobro - Bedrih od Stražnjice raširi ruke - ako insistiraš, neću te

zadržavati. Nerado te vidim kako se izlažeš opasnostima u dalekim
prepadima, ali šta ćeš, razumem, hoćeš da se vidiš s prijateljem. A ima
čak i pogodna prilika, šaljem popunu Šarleju, zato što su ga oni iz
Pščine tako isprašili da im je jedva umakao s još šestoricom. Idući u
grupi, nećeš zalutati i bićeš bezbedniji. I čak je i dobro ispalo, jer...
- Jer?
- S vama će poći - Bedrih snizi glas - još neko. To je tajna stvar,
branim ti da o tome govoriš bilo kome. A ispalo je dobro, zato što ti
znaš tu osobu.
- Znam?
- Znaš. Čekam baš... Ah, evo i njega.
Videvši ko ulazi u štab, Rejnevan je zanemeo.

Činovnik kompanije Fuger skinuo je i predao lakeju kaput s

brokatnim vezom, koji je, kako se ispostavilo, krio potpuno neratno
odelo, premda uobičajeno za činovnika. Strukiran vams od crnog
somota sezao je do bedara ovijenih plavo-crvenim miparti s donjim
trbuhom stilski uobličenim klinom, koji je bio jako napunjen vatom i
preterano isticao muškost. Takav klin, modna novina, na francuskom
se zvao braguette. Iako su ga ozbiljni ljudi ismevali, braguette je bio vrh
fazona među pomodarima i kicošima.
- Zdravo - činovnik pozdravi Rejnevana naklonom. - Kanonik Oto
Bes me je ispitivao o tebi. Drago mi je što ću moći da ga umirim i
uverim u tvoje dobro zdravlje.
 - Biću vam zahvalan.
- Ali i u to da te nesreća nije slomila. Nije te slomila, zar ne?
- Nekako se držim.
- Rado ću saslušati - činovnik popravi manžetnu. - Avaj, pred nama
je dalek put, koliko sam čuo, treba da idemo čak negde do Ujazda, a
valjalo bi da stignemo tamo pre zalaska. Predlažem da krenemo,
Rajnmare. Ukoliko si spreman.
- Spreman sam - Rejnevan ustade. - Zbogom, Bedrih.
- Šta to znači - propovednik namršti obrve - zbogom?
- Hteo sam da kažem: zdravo.

- Rejnevane?
- Ja sam.
- Ha. Kakva slučajnost. Baš sam na tebe mislio.
Šarlej je izgledao ratoborno i kočoperno. Na kožnom kaftanu nosio
je verižnjaču, takozvanu „biskupsku pelerinu”, na grudima gvozdeni
colnerium, obe podlaktice bile su mu zaštićene štitnicima, odnosno
narukavljem. Na levom boku je imao falkion, na desnom štilet, za
pojasom šestoperni buzdovan. Nije se nekoliko dana brijao; dok je grlio
Rejnevana, njegov obraz je bockao kao jež.
- Mislio sam na tebe - odmače Rejnevana za dužinu ruku. - A znaš li
šta sam mislio? Da ćeš se, van svake sumnje, pokazati kao teška budala.
Da ćeš, čim preležiš bolest, napustiti mirnu i zaklonjenu apoteku Kod
arhanđela, u kojoj sam te ostavio. Da ćeš kao poslednja budala sesti na
konja i doći ovamo. Kad si zapravo ustao iz kreveta?
- Nedelju dana posle Poklada.
- Pa ti si rekonvalescent. Treba da se odmaraš, polako povraćaš
snagu, a ne u rat. U rat u kojem si u svom stanju izgubljen kao prdež u
vihoru. Ti još nisi došao sebi, momče. Jutina smrt umalo te nije ubila,
Samsonova smrt umalo te nije dotukla. Ni meni nije bilo lako, iako sam
ja veći debelokožac. Ali ti... Zašto si došao ovamo? Da me vrbuješ za
osvetu nad Grelenortom?
- Osveta neće vratiti Jutu. Prepuštam je Bogu.
- Pa što si onda došao? Da se boriš za ideju? Za novi bolji svet? Da
stradaš za njega? Da umreš od dizenterije u lazaretu? To hoćeš?
- Sad više ne - Rejnevan spusti glavu. - U početku dabome. Ali kasnije
me je prošlo. Promislio sam o različitim stvarima. Došao sam ovamo, u
pohod, samo s jednim ciljem: da se oprostim od tebe. Da te pozdravim,
zagrlim, zahvalim ti za sve. Poslednji put. Šarleju, ja odlazim.
Demerit nije odgovorio. I nije odavao utisak da je iznenađen.
Štaviše, izgledalo je kao da je očekivao upravo takvu izjavu.
- Dosta mi je - Rejnevan prekinu tišinu. - Dosta mi je svega. Znaš šta
mi je Samson kazao onda, u februaru, kod zidina Heba? Kad je odlučio
da nas napusti i vrati se Marketi? Poslužio se rečima proroka Isaije.
Čekali smo videlo, rekao je, a ono eto mrak, svetlost, a ono hodimo po
tami.
- Tokom protekla dva meseca razmišljao sam o njegovim rečima. O
tome da je sa mnom upravo tako. Da kao slepac pipam zid i da kao oni
koji nemaju očiju pipam. Da se spotičem u podne kao u sumračje. I da
sam kao mrtav.
- Usput sam sreo sveštenika, on me je podsetio na još neke druge
reči Pisma, reći Jevanđelja po Jovanu. Ego sum lux mundi, qui sequitur
me non ambulabit in tenebris sed habebit lucern vitae. Dosta mi je
tumaranja u tami, idem po svetlost života. Ukratko: odričem se sveta,
jer mi bez Jute ovaj svet ne treba. Idem daleko, što dalje od Češke,
Lužice, Šlezije, jer me ovde sve na nju podseća...
Ućutao je pod demeritovim pogledom. A patos kao da je prohujao s
vihorom.
- Nije mi pomogla rakija - procedi. - Nije mi pomogao bordel. Ne
mogu da spavam, ne mogu da zaspim. A samo što zaspim, probudim se
na mokrom jastuku, obliven suzama kao dete. Kad se brijem, sapun mi
se suši na faci, a ja s britvom u ruci buljim u vene na ručju. Može li se
tako živeti?
- Idem u manastir, Šarleju. Da se pomorim sa Stvoriteljem. Reci
nešto.
- A šta tu - Šarlej ga pronicljivo pogleda - ima da se kaže? Umem da
prepoznam duboku krizu identiteta kad je ugledam skrivenu u grmlju.
Nemam nameru da te odvraćam od ideje, štaviše, sa čisto pragmatičke
tačke gledišta kazaću da postupaš razumno. S tvojim stanjem duha i
uma opasno je petljati se oko rata, koji iziskuje koncentraciju, hladnu
glavu i stoprocentno uverenje u ispravnost vršenih dela i akata.
Dođavola, ja sam tvoj prijatelj, od dva zla radije bih da te vidim u
monaškoj mantiji nego u masovnoj grobnici.
- Znači, podržavaš me.
- Ne. Kazao sam: od dva zla. Ali pre nego što odeš i daš redovničke
zavete, imam molbu. Ovo je poslednja stvar koju ćemo zajedno uraditi.
Pomozi mi u vezi sa onim Fugerovim kicošem. U redu?
- U redu, Šarleju.

- Izostavimo nepotrebne uvode - Šarlej izostavi nepotrebne uvode. -

Pređimo odmah na stvar. Znam ko ste, milostivi gospodine. Zato što
sam ja prošle godine ognjem uništavao saksonske rudnike i železare.
One na koje ste vi ukazali.
- To će nam olakšati dogovor. - Činovnik Fugera izdrža pogled. -
Budući da je posao zbog kojeg sam danas došao identičan kao taj
saksonski. I jednako unosan. Uništite dati objekat i imaćete lucrum od
toga.
- Samo to? - demerit iskrivi usne. - Ta sitnica? A zašto ste se obratili
meni u vezi s tim, a ne Kromješinu? A ne Puhali, Koributoviču ili
Vološeku?
- Zato što bi - Rejnevan nehajno upade u reč - Koributovič ili Vološek
mogli imati pretenzije na taj objekat. Na njega bi mogli pretendirati
Poljaci, koji će svakog dana ući u Šleziju. Budući da, kako smatram,
objekat leži na zemlji koja je još blagovremeno podeljena. Koja je
nekome već pripala.
Činovnik ni ovog puta nije spustio pogled. Nije odgovorio, samo se
osmehnuo.
- Jasno - reče Šarlej - kao ovo sunce. Šta je to za mene. Jedan požar
manje-više. O čemu se radi?
- O rudniku minerala metalnog sjaja, ili galenita, rude koja služi za
topljenje olova. Rudnik se zove Blajberg, nalazi se u južnom predgrađu
Bitoma.
- Dobro si sumnjao - demerit pogleda u Rejnevana. - Posedi Konrada
Belog. Koje zahteva Vološek. I koje bi sigurno radije prigrabio zajedno
sa aktivnim rudnicima.
- Rudnik u Blajbergu - činovnik Fugera popravi manžetne na vamsu -
nije aktivan. Iz njega se više ne ekploatiše galenit, a to iz razloga što
podzemne vode potapaju hodnike. Specijalno dovedeni Flamanci,
stručnjaci za takve stvari, upravo rade tamo na uklanjanju vode iz
okana. Oteraćete ih, spalićete vetrenjače i uništićete uređaje za
ispumpavanje.
- A rudnik će - Šarlej dovrši - voda tada potpuno potopiti. I više
nikad neće biti aktivan. Je li to sve?
 - Ne - činovnik negira. - Ima još jedan objekat. Selo Rutke na
Klodnjici. Na njegovom zapadnom kraju nalazi se officina ferraria.
Kovačnica, topionica i krečana. Sve to spalite. Do zemlje.
- Da bismo došli do navedenih mesta - primeti Šarlej - neophodan je
daleki upad, duboko u neprijateljsku zemlju, kroz njihove položaje i
izvidnice. To je veliki rizik. Vrlo veliki.
- To je uračunato u obećani lucrum. I smatram da je proporcionalno.
- To ćemo videti. Kad odredite iznos.
- Nije stvar u iznosu.
- Ha. U čemu onda?
- Lucrum o kojem je reč putuje crnim furgonom. Ko zna, možda istim
onim kao onda.
- Budite ljubazni da ponovite.
- Novac - činovnik kompanije Fuger prekrsti ruke na grudima -
pripada osobi koja je onomad, u septembru 1425. godine, naložila
napad na kolektora i pljačkanje skupljenog poreza. Isti onaj crni furgon
koji vam je onda uzet ispred nosa, sada vozi blago u Otmuhov, tvrđavu
čije zidine treba da garantuju sigurnost i sačuvaju od pljačke. Ja znam
kuda furgon putuje, znam da ima malobrojnu eskortu kako ne bi
privlačio pažnju. Šta vi kažete na to, milostivi Šarleju? Zar to ne bi bila
lepa prilika za revanš? Zar ne bi bila istorijska pravda i moralna
rekuperacija da opljačkate pljačkašu ono što je on opljačkao? Ukoliko
se prihvatite izvršenja poverenih zadataka, furgon če biti vaš, predaću
ga u vaše ruke, preuzećete ga pre nego što stigne do cilja. Treba brzo
odlučiti. Nešto mi ipak govori da znam kako ćete odlučiti.

Bitomska zvona udarala su za uzbunu. Zgrade rudnika Blajberga su

gorele, dim je potpuno prekrivao nebo. Oganj je gutao šupe, zapaljena
vetrenjača za odvodnjavanje sručila se u eksploziji varnica. Usred
požara su promicali jahači, uništavajući i potpaljujući sve što su mogli.
Potpaljivači, Šarlejev diverzantsko-jurišni odred, probrani poljski i
moravski jahači.
Šta ja ovde radim, razmišljao je Rejnevan. Šta ja ovde radim?
Zvona su udarala, vatra je besnela, rudnik je iščezavao u požaru.
Rejnevan i činovnik kompanije Fuger posmatrali su s ruba šume na
brdskoj padini.
- Bitom će - Rejnevan je klimao glavom - zbog ovih gubitaka
potpuno propasti.
- O tome se - činovnik pogleda u njega kao da je začuđen - upravo i
radi. Da propadne.
- Kome su propadala okna?
- A šta to tebe briga? Hajdemo. Nemamo zašto tu da stojimo.
- Hajdemo - Rejnevan se okrenu u sedlu. - Hajdemo, Samso...
Oduzeo se, glas mu je zamro u grkljanu. Pored njega nije bio
ogroman jahač na velikom konju, a mogao se zakleti da je bio, da je još
maločas stajao s njegove desne strane. Ali nije nikoga bilo.
- Šta si kazao? - upita činovnik. - Rajnmare?
- Hajdemo.

Krenuli su šumama, uzvodno uz rečicu Klodnjicu, levom obalom. Sa

deset konja, Rejnevan, činovnik i njegova četiri lakeja, četiri naoružana
potpaljivača kao eskorta. Oko podneva su ugledali veliki oblak dima
kako se uzdiže iznad šumskog zida na severu, na udaljenosti od manje-
više pola milje.
- To je Šarlej - Rejnevan lako pogodi. - Drugi objekat. Ona officina
ferraria. U selu Rutke, koliko se sećam. Veliki dim, znači da železara nije
mala. Kome je pripadala? Ah, istina, zaboravio sam. Šta to mene briga.
- Pripadala je nama. Fugerima.
- Molim?
- To je železara Fugera - činovnik sleže ramenima. - Šarlej je upravo
potpalio vlasništvo kompanije. Ratna razaranja, Rajnmare, utiču na sve,
svi imaju gubitke. Bilo bi sumnjivo kad bi Fugeri bili izuzetak.
Uostalom, ionako smo morali da zatvorimo železaru, bila je
nerentabilna. Čudno izgledaš, Rajnmare. Kao da si onemeo. Zanimljivo.
Navodno si u ratu već punih pet godina. I još uvek ima stvari koje mogu
da te iznenade?
- Još uvek ih ima. Ali sve manje.

- Čemu da pripišem - Rejnevan rizikova pitanjem - činjenicu da si

ovamo lično došao? U šumi punoj vukova i bandita, usred rata i dima
požara? Izložen riziku, naporu i neudobnosti? Napustio si svoj
luksuzan ured, ustao od stola za kojim si navikao da potresaš svet.
Zašto?
 - Za radnim stolom se - činovnik ubrzo odgovori - gubi kontakt sa
istinskim životom. Iza dokumenata čovek prestaje da vidi realan svet,
iza faktura, menica i akreditiva prestaje da zapaža živog čoveka. Stiče
rutinu, a rutina je pogubna. Pored toga, dobro je doživeti uzbuđenje s
vremena na vreme. Probati avanture i ukus rizika. Osetiti kako krv
življe kruži venama. Osetiti kako...
Nije dovršio. Iz šumarka su na njih izleteli konjanici. Neki su nosili
bele kapute. S crnim krstovima.
Rejnevan je jedva stigao da navrne dizalo na samostrelu, opalio je ne
naciljavši, strela je probila vrat konja koji je jurišao na njega, konj se
propeo i pao zajedno s jahačem. Ostali su naleteli na njih, počeli da
seku. Potpaljivač pored njega zanjihao se u sedlu, posečen mačem,
Rejnevan je uspeo da uhvati njegovu sekiru, iz zamaha je tresnuo
njome po šlemu jednog od napadača, ponovio pre nego što su ih konji
razdvojili, video je kako ispod smrskanog hundsgugela šiklja krv. U
istom tom trenutku krv je i njemu samom isprskala lice, jahači u belim
kaputima s krstovima bez milosti su sekli fugerske lakeje, koji su se
nespretno branili. Posečeni potpaljivači padali su sa sedala jedan za
drugim na zemlju.
- Žive! - dreknu vitez u emajliranom oklopu, najverovatnije
komandant. - Žive ih hvatajte!
Činovnika Fugera svukli su s konja na zemlju. Na Rejnevana su
skočila dvojica, jedan mu je istrgao sekiru. Drugi, mladić široko
otvorenih očiju, pokušavao je da ga zbaci sa sedla glavnjom mača.
Rejnevan mu je oteo oružje, uhvatio obema rukama, za balčak i oštricu,
udario ispod naramenjaka, osetio je kako oštrica prolazi kroz alke
verižnjače. Mladić je zavikao, zgrčio se. Rejnevan je obo konja, ali bilo je
prekasno. Opkolili su ga sa svih strana, uhvatili. Jedan od krstaša, bez
obzira na naredbu da ih hvataju žive, zamahnuo je da ga ubode u grlo.
Ali nije ubo. Nije stigao.
Razlegla se vika, zemlja je zadrhtala pod kopitima. Na poljanu su u
divljem galopu izjurili jahači. Potpaljivači crni od čađi, na njihovom
čelu Šarlej sa uzdignutim falkionom.
Bitka je bila gotova za tili čas. Dok si rekao Christe redemptor
omnium, poslednji krstaš kopao je mamuzama pesak u predsmrtnim
grčevima. Ostali, ranjeni, prepustili su se na milost i nemilost.
- Predajem se na milost - gordo reče vitez u emajliranom oklopu dok
su ga odvodili pred Šarleja. - Ja sam Magnus de Mer, vitez reda Svete
Marije. Daću otkup...
 Šarlej je napravio kratak gest. Jedan potpaljivač je zamahnuo i
tresnuo viteza ušicama sekire. Glava je pukla kao dinja, na tri komada,
svaki je poleteo na drugu stranu. Pravilno to shvativši kao smernicu,
potpaljivači su se prihvatili ubijanja ostalih zarobljenika.
Rejnevan je klečao pored mladića, onog kojeg je ubo. Alkmeninim
činima zaustavio je krvarenje, zaklinjalica je odmah delovala; oštrica je
nekim čudom promašila važne elemente vaskularnog sistema, nije bila
oštećena ni axillaris arterija, ni brachialis arterija. Rejnevan se
koncentrisao, zaklinjalicom zatvorio pazušnu venu. Mladić je jaukao,
bled kao krpa.
- Odmaknite se, gospodine - reče jedan potpaljivač stojeći nad njima.
- Da vas nehotice ne povredim dok ga budem dokrajčivao.
- Skloni se.
- Ne srne da ostane nijedan svedok - reče činovnik Fugera. - Nijedan.
Ne budi glup, Rajnmare. Suzdrži se od samarićanskih nagona, nije ni
vreme ni mesto za njih.
Rejnevan je skočio kao oprljen i tresnuo ga pesnicom. Činovnik je
pao nauznak, poput klade, sa izgubljenim pogledom pipajući rukama
oko sebe.
- Nek ti to poboljša ukus avanture - reče Rejnevan drhteći od besa. - I
nek ti krv življe krene. A vi se sklonite. Lečim ovde, a vi mi zaklanjate
svetlo.
- Čuli ste šta je kazao - Šarlej očita lekciju potpaljivačima, vrlo
rečitim i zlokobnim glasom. - Sklonite se od njega. A vi, gos’n činovniče,
ustanite i dođite na stranu. Moramo da popričamo. Naredbe sam
izvršio, vreme je da se raskusuramo. Dugujete mi jednu informaciju.
Rejnevan se okrenuo, bacio se na ušivanje i stavljanje zavoja.
Ranjeni mladić je drhtao, jaukao, grčevito stiskao kapke.
Jaukao je tako prodorno da je Rejnevan rešio da ga anestezira još
jednom zaklinjalicom. Toliko jakom da je momak prevrnuo oči i
omlitavio.

Poljana je opustela, potpaljivači su otišli u šumu. Tada se Šarlej

vratio. Sam.
- Tvoja plahovitost - reče hladno - mogla me je skupo koštati. Na šta
to liči, odmah tako po zubima? Srećom, naš činovnik je poslovan čovek,
pravi profesionalac. Uz to, čini se da je slab na tebe.
 - Ukratko govoreći - Rejnevan usta, obrisa ruke platnom - poslovni
čovek predao ti je konvoj s crnim furgonom. A da ti nije predao, ti
svakako ne bi imao gubitaka. Ne bi zaradio, ali ne bi ni izgubio. Zato
nemoj tu da mi istrčavaš s gubicima.
- Ne razumeš, prijatelju. - Šarlej prekrsti ruke na grudima. - Ne znaš
sve. Možda je i dobro, s obzirom na to da nameravaš da obučeš
monaški habit. Šta je s ranjenikom? Živ je? Ispustio dušu? Umire?
- Umreće ako ga ovde ostavimo.
- A ti, kao budući redovnik, nećeš sebi da opteretiš savest takvim
grehom - pogodi Šarlej. - Zato ćeš ga odvesti svojima. A oni će te
obesiti. Ipak u svojim redovima imaju prave specijalce za vešanje
zarobljenika koji su stigli pravo iz Malborka.
Približio se, stao iznad ranjenika. Mladić se zgrčio od straha.
- Ko si ti? Kako se zoveš?
- Parsifal... - proštenja mladić. - Parsifal... fon Rahenau...
- Odakle ste se stvorili ovde? Gde stoji olesnjička vojska? Koliko je
brojna? Koliko vojnika vam je poslao red Svete Marije kao pojačanje?
- Ostavi ga na miru, Šarlej u.
- Slušaj, nomen omen Parsifale - Šarlej se nagnu nad ranjenikom. -
Danas te je čuvao tvoj patron, Sveti Parsifal, čuvao te je ceo Okrugli sto,
čuvali su te Sveti Georgija i Mavrikije. Ukoliko preživiš, zapali u crkvi
nekoliko sveća i zamoli oca da slavi nekoliko misa. Danas te je zadesila
velika sreća, zapala te je velika zgoda, veća nego da si našao gral.
Naleteo si na ovde prisutnog medikusa. Da nije njega, njuška i oči bi ti
već bili puni mirisne prolećne gline. Seti se medikusa, Parsifale. I očitaj
katkad Očenaš za njega. Hoćeš li očitati?
- Da, gospodine...

Zajedničkim snagama, gurajući i vukući, smestili su ranjenika na

sedlo, Parsifal fon Rahenau je pritom stenjao i jaukao kao da je na
paklenim mukama.
Zatim je Šarlej odveo Rejnevana u stranu.
- Pretpostavljam - poče Šarlej - da te neću odvratiti od ideje. Stoga
ću te, radi reda, pitati: nećeš da odložiš namere? Za kasniji termin?
Kako bi najpre skupa sa mnom opljačkao crni furgon?
- Ne.
- Dobro razmisli. Tip iz Fugera mi je otkrio na šta mogu da računam
u furgonu. Ne bi morao da tražiš tuđe manastire. Osnovao bi sopstveni
i postao prior u njemu. Zar te to ne mami?
- Ne.
- Šta da se radi. Idi onda. Prva smernica: vojska olesnjičkih knezova
najverovatnije stoji na granici Piskovice-Tošek, ali izvidnice će biti već
u okolini spaljenih Rutki, vode se dimom. Tamo odvedi Parsifala i
postaraj se da te ne uhvate.
- Postaraću se.
- Druga smernica: idi na istok, ka poljskoj granici, pređi Pšemšu što
brže možeš. U Poljskoj ćeš biti bezbedniji nego u Šleziji.
- Znam.
- Treća smernica tiče se tvoje buduće monaške karijere. Ukoliko se
zaista odlučiš za tako radikalnu stvar, obrati pažnju na njen praktičan
aspekat. Manastiri, konventi i redovi uopšte nisu širom otvorena
utočišta za skitnice i potucala, a tim pre ni azili za prestupnike i
izgnanike gonjene zakonom. Inače bi se svaki razbojnik Musa izvlačio
od kazne promenivši se u brata Musija i podsmevao bi se pravdi iza
manastirskih vrata. Iz sopstvenog iskustva ću ti reći, prijatelju, da je
mnogo teže dospeti unutar manastira nego van njega. Ukratko
govoreći, bez neke veze ne možeš ništa.
- Na šta ciljaš?
- Ja, eto - Šarlej spokojno izjavi - imam, ako te to zanima, određene
veze. U Poljskoj. Deset milja iza Vjelunja...
- Vjelunj - Rejnevan odmahnu glavom - to je malo preblizu.
- Preblizu? Šta ti onda odgovara? Možda Drohičin? Ili Vitepsk? Jer
dalje je već Ultima Thule. Ali tamo ja nemam veze. Ne pravi grimase,
Rejnevane. Slušaj: deset milja iza Vjelunja, na Varti, leži Sjeradz, drevni
grad lehitskog plemena Sjeradzanja, trenutno prestoni grad
vojvodstva. Tamo je manastir monaha Svetog groba, u Poljskoj znanih
kao mjehoviti. Stvari tako stoje da od 1418. godine imam sjajne odnose
s tamošnjim župnikom, starešine filijalnih manastira kod mjehovita se
zovu župnici, a manastiri župe. Župnik u Sjeradzu zove se Vojćeh
Dunjin. Godine 1418. zvao se Adalbert Donin i još uvek nije bio župnik.
A zahvaljujući meni, ukratko govoreći, i dalje može da se raduje životu.
Ima, dakle, određen dug...
- Raži otvoreno. Radi se o vroclavskoj pobuni osamnaestog jula
osamnaeste godine.
- Kazaću otvoreno - Šarlej zaškilji. - Da. O tome se radi. Prošle su
godine, a ta stvar se vuče za mnom. I vući će se, ako uzmemo u obzir da
za to zna kompanija Fuger.
- Majku mu. Zato si spominjao gubitke?
- Zato. Drže me u šaci i samim tim su sigurni u moju diskreciju. Budi
i ti diskretan, Rajnmare.
- Razume se. Ne brini.
- Za nekoliko dana - osmehnu se Šarlej - imaću crni furgon. I novac
vožen u njemu, koji ću razumno raspodeliti. Kupiću sebi mir i potpuni
otpust grehova. Kupiću činovnike i brojne uticajne poznanike. Ali ti
nikome ništa ne govori, čak ni župniku Dunjinu u Vjelunju kad se budeš
pozivao na mene. A kad se pozoveš, primiče te tamo i dozvoliće ti da se
zavetuješ. Tiho je tamo u tom Sjeradzu i mirno, imaju bolnicu, dakle za
tebe mesto iz snova. Meni bi isto, otvoreno govoreći, bilo lakše na duši
i mirnije na srcu kad bih znao da si tamo.
Da si bezbedan i da se ne potucaš po svetu. Uradi to za mene,
prijatelju. Posle Pšemše skreni na sever. Idi u Sjeradz.
- Razmisliću o tome - reče Rejnevan. Već razmislivši i odlučivši, bio
je sasvim uveren u ispravnost donesene odluke.
- Onda... Pa dakle... - Demerit sleže ramenima, nakašlja se. - Jebem ti,
ne mogu da stojim i gledam kako... Zato ću se ja oprostiti, ja ću okrenuti
konja, ubošću ga mamuzama i otići. Neću se osvrtati. A ti uradi šta
hoćeš. I kad hoćeš. Zbogom. Vale et da pacem. Domine.
- Zbogom - odgovori Rejnevan ubrzo.
Šarlej se nije osvrnuo.
Dvadeset prvo poglavlje

u kojem je reč o simbolu i njegovoj neobičnoj vrednosti. U

kojem Rejnevan, dopustivši sebi zlo, pokušava da ispravi
svoju grešku i krvlju opere krivicu. A Zbignjev Olesnjicki,
krakovski biskup, menja tok istorije. Čineći to ad maiorem Dei
gloriam.

Eto, dolazi smrt, mislio je Parsifal Rahenau uzalud pokušavajući da

savlada hladnoću, tromost i pospanost koji su ga obuzimali. Umreću.
Oprostiću se sa životom ovde, u ovim divljim šumama, bez sveštenika,
bez pričesti, pa čak i bez pogreba, a gde počivaju moje kosti, neće znati
ni otac ni majka. Da li će makar jednu suzu za mnom pustiti jedna lepa
Ofka fon Barut? Da li će me se setno setiti? Ah, kakav sam ja magarac
kad joj nisam priznao da je volim! Što joj se pred noge nisam bacio...
A sada je već prekasno. Smrt dolazi. Više nikad neću videti Ofku...
Konj je zabacio glavu. Parsifal se zanjihao u sedlu, bol ga je
prostrelio i osvestio. Smrdi na dim, pomislio je. I zgarište. Ovde je
nešto spaljeno...
- Iza šume su Rutke - progovori glas pored njega. Jahač kojem je
pripadao glas rasplinjavao se u uznemirenim Parsifalovim očima u
taman, nejasan i demonski oblik.
- Trebalo da tamo već naiđeš na svoje. Drži se šumskog puta i nemoj
da padneš sa sedla. S bogom, momče.
To je onaj lekar, poveza Parsifal, uz najveći trud držeći kapke
otvorene. Medikus neobično poznatih crta. Spasao me je i previo... A
pričali su da su Husovi sledbenici gori od Saracena, da nemaju milosti i
ubijaju bez milosrđa...
 - Gospodine... Zahvalan sam... Hvala...
- Bogu zahvali. I katkad očitaj molitvu. Za grešnikovu izgubljenu
dušu.

Ptice su pevale, žabe su kreketale, oblaci su plovili nebom, Pšemša

se uvijala između lugova. Rejnevan je odahnuo.
Preuranjeno.

Ispred smolarnice je stajalo osam konja, uključujući jednog divnog

vranca i jednog izuzetno divnog sivca. Sa strehe se uzdizala traka dima.
Rejnevan je smesta okrenuo pastuva. Tih osam konja nije pripadalo
smolaru, a sigurno ni kmetovima, za sedlima su visile sekire, pijuci i
močuge, vlasnici su bili ratnici. Nameravao je da se tiho udalji pre nego
što ga zapaze. Ali bilo je prekasno.
Iz ambara je izašao tip u brigantini, noseći naramak sena. Videvši
Rejnevana, bacio je seno i viknuo. Iz ambara je izleteo drugi, identičan
kao blizanac, obojica su skočila na njega derući se. Rejnevan je skinuo
samostrel okačen o sedlo, uhvatio ručicu dizala, okrenuo. Zupčanik je
užasno zaškripao, nešto je kvrcnulo, ručica se otkinula, a dizalo puklo.
Pukao je njegov verni samostrel, izrađen u Nirnbergu, prošvercovan iz
Poljske u Češku, koji je kupio Šarlej za četiri mađarska dukata. Ovo je
kraj, prošlo mu je kroz glavu dok je obadao konja, kraj, pomislio je dok
su ga vukli sa sedla. Kraj, bio je uveren dok su ga pribijali uz zemlju
videvši blesak krivog obućarskog noža.
- Alo! Alo! Ostavite ga! Pustite ga! On je naš! Poznanik!
Ovo ne može biti, pomislio je Rejnevan ležeći nepomično i buljeći u
nebo. Ovo se nikad ne dešava. Ove stvari se dešavaju samo u viteškim
romansama. I to ne u svim.
- Rejnevane? Jesi li čitav?
- Jan Kuropatva? Od Lancuhova? Iz roda Šrenjava?
- Taj sam. Ajoj, Rejnevane, loše izgledaš. Jedva sam te prepoznao.

U družini su bili i drugi poznanici. Jakub Nadobni, Jan Tlučimost,

Litavac Skirmunt. I vođa cele skupine, ruski ataman, dobro poznati
knjaz Fjodor Ostroški. Koji je probadao Rejnevana zloslutno
pronicljivim pogledom crnih očiju.
- Što ti - knjaz se konačno oglasi - tako prelaziš pogledom s face na
facu? Tražiš boj ara Danilku, onog što si ga u Odrama posekao nožem?
Džabe tražiš. Ubili su ga Slovaci na Vahu. Herrgot, sreća tvoja, jer je on
bio zlopamtljiv. A ja nisam zlopamtljiv. Iako si nam onda u Odrama
pokvario, strašno pokvario, ja ti kao hrišćanin opraštam. Puštam te na
slobodu, neću te zadržati. Ali najpre ćemo popiti za slogu. Daj
medovinu, Mikoška.
- De, nazdravlje!
- Nazdravlje!
- A ti, Rejnevane - Kuropatva obrisa brkove - kuda si se to posebno
uputio? Pitam, jer možda bi s nama pošao?
- Ja na sever - Rejnevan radije nije hteo da bude previše iskren.
Poljak nije dao da ga skine s vrata.
- Kuda konkretno?
- Vjelunj.
- Ha! Pa i mi idemo u tom pravcu. Hajde s nama, u comitivie je
prijatnije. I bezbednije. A, Fjodore? Da ga povedemo?
- Meni svejedno. Ako hoće, nek ide. Uzdravlje!
- Uzdravlje!

Išli su na sever zelenom dolinom Pšemše.

Vodio je knjaz Fjodor Fjodorovič Ostroški iz Oštroga, lučki sin
staroste. Za njim je, na divnom sivcu, jahao Jan Kuropatva od
Lancuhova, iz porodice Srenjava. Za njim Jakub Nadobni od Rogova, iz
porodice Đaloša. Jan Tlučimost, iz porodice Bonjča, poreklom negde iz
Velikopoljske. Ježi Skirmunt, Litavac iz porodice koja je sasvim
nedavno počastvovana dobijanjem grba poljskih Odrovonža.78 Akakije
Pelka, s grbom porodice Janjina, koji je bio toliko nesiguran da je
podsmevački bio izvrtan u „Slanina”. Braća Melhior i Mikoška Konđol
sa sumnjivim grbom, iz sumnjive porodice i evidentno sumnjive
konduite.
Rejnevanovo psihičko stanje prouzrokovalo je da mu je bilo
apsolutno svejedno, malo šta ga je interesovalo. Ali ipak je spoznao
određeno čuđenje kad je video Ostroškog. Čuo je glasine i tračeve
prema kojima je knjaz po ko zna koji put izdao husite i svoje usluge
ponudio kralju Žigmundu Luksemburškom; to se odigralo pre godinu
dana, odnosno ubrzo posle onog burnog susreta u Odrama, kada je
došlo do potezanja noževa. Govorkalo se da je Luksemburški mislio da
je Fjodor provokator i naredio je da ga zatvore zajedno s celom
pratećom družinom. Staviše, govorilo se o egzekuciji na trgu u Požonju,
čak su se pojavili očevici koji su opisivali kaznu u slikovitim detaljima.
I, eto, na Rejnevanovo čuđenje, pogubljeni su lepo išli sasvim bezbrižno
zelenom dolinom Pšemše. U drugoj situaciji Rejnevan bi možda i
povezao događaje, možda bi dva puta razmislio pre nego što bi se
priključio grupi. Ali situacija nije bila drugačija. Bila je takva kakva je
bila.
Na zapadu su se, iz okoline Gljivica i Bitoma, u nebo uzdizali crni
stubovi dima. Međutim, u selima kroz koja su prolazili nije bilo panike,
na putevima nije bilo izbeglica. Narod je očigledno imao poverenje u
svoje knezove, Konrada Belog i Kazimježa od Osvjenćima, verovao je
da će im odbraniti živote i imovinu, ipak su za tu priliku od njih izvukli
danak. Bez obzira na njihove faktične planove u tom pogledu, knezovi
su ostavljali dobar utisak. Što su išli dalje na sever, to je primetnije bilo
prisustvo vojske. Svaki čas je odnekud dopiralo nepokorno sviranje
rogova, više puta su na horizontu videli naoružane odrede kako
galopiraju s razvijenim zastavama. Kavalkada Fjodora Ostroškog
držala se malo frekventnih puteva i staza, zahvaljujući čemu za dva
dana putovanja nisu nabasali ni na jedan vojni odred ili izvidnicu. Ali
takva opasnost je ipak sve vreme postojala. Rejnevan je, uprkos
rezigniranosti, osećao nemir. Ukoliko bi ih vojnici uhvatili, mogli bi da
završe na prvoj grani na koju naiđu, a nimalo mu se nije sviđalo
opraštanje sa ovozemaljskim svetom konkretno na taj način.
Činilo se da knjazova družina prkosi opasnostima. Ostroški i njegovi
ortaci vodili su konje tempom lenjog kasa, zevajući ili ubijajući dosadu
glupim čavrljanjem.
- Gledajte, društvo - Jakub Nadobni se okrenu na sedlu. - Pa mi kao
da su nas žive izvukli iz legende. Braća Sloveni! Leh, Rus i Čeh!
- Leh, Rus i Švaba - Fjodor Ostroški napravi grimasu. - Gde ti vidiš
Čeha ovde?
- Rejnevan se - reče Tlučimost - drži sa Česima. I priča na češkom.
- Fjodor - reče otpozadi Skirmunt - psuje na mađarskom, a nije
Mađar. A Rejnevan nije Nemac, već Šlezanin.
- Šlezanin - Fjodor pijunu. - Znači, ni tamo ni ovamo. Ali prevaže
Nemac.
 - A ti sam - Kuropatva upita Rejnevana - kime se smatraš?
- A kakva je - Rejnevan sleže ramenima - za vas razlika?
- Nikakva - složi se Kuropatva.
- Eto - obradova se Nadobni. - Kao što sam rekao, kao iz legende.
Leh, Rus i nikakva razlika.

- Hej, Nadobni, kako je ono bilo s tvojim bratom Hinjčom? Je l’

stvarno kresao kraljicu Sonku?
- To nije istina - Nadobni se razgnevi. - Laž i kleveta! Jagelo je
naredio da ga nevinog zatvore u Henćine. Zato sam s Koributovičem
pošao u Češku, kralju u inat. Zbog toga što je nepravedno učinio Hinjči
strpavši ga na dno rupe kao psa.
- Ne lupetaš? Pričali su da je Hinjča kresao u Vavelu.
- Kresao je - prizna Nadobni. - Ali ne kraljicu, nego njenu dvorkinju
Ščukovsku.
- Koju? - zaintrigira se očito upućen Kuropatva. - Kasju ili Elišku?
- Kad malo bolje razmislim - razmisli Nadobni - valjda obe.

Sutradan su stigli do Lublinjeca, selendre smeštene kraj puta od

Sjevježa do Olesna, trase važne za trgovinsku razmenu Šlezije i
Malopoljske. Družina je trljala ruke i glasno se radovala pomisli na
lublinječke kafane i tamo pravljeno pivo, međutim, na sveopšte
razočaranje, Fjodor Ostroški im je naložio da se radi predaha zaustave
podalje od zgrada i strogo im zabranio da se tamo pokazuju. On sam se,
u pratnji samo Jana Kuropatve, uputio u gradić. Pred veče, kad je pao
mrak. Obećavši da će se vratiti u zoru.
Rejnevana to isprva nije mnogo uzbuđivalo. Knjaz Ostroški je, na
kraju krajeva, bio ataman, kavgadžija i plaćenik kod raznih gazda,
umešan u brojne afere i prevare koje je trebalo obavljati tajno, krišom i
po mraku. Međutim, nakon nekog vremena radoznalost je ipak
prevagnula, pogotovo što se i prilika ukazala. Družina je, naime,
ignorisala knjazove naredbe. Ostavivši Skirmunta i Rejnevana da
stražare u logoru, krenuli su u pravcu obližnjih sela da traže alkohol,
jelo i eventualno seks. Kad je Skirmunt zadremao, Rejnevan je seo na
konja i kradom krenuo u Lublinjec.
Dim se snovao po selendri utonuloj u mrak, psi su lajali, volovi su
rikali. A jedina osvetljena zgrada - i to jako - bio je kafanski kompleks
natkriven strehom od trske, bučan, glasan i pun ljudi koji su se vrzmali
uprkos kasnim satima. Rejnevan je dosta brzo našao Kuropatvinog
sivca, koji je padao u oči, i vranca Ostroškog pored njega. Krijući se u
mraku, imao je nameru da se približi, kad je utom, uz tutnjanje i zveket,
pred krčmu stigla dosta brojna svita koja je pratila kočiju. Na dvorište
je izašla posluga s bakljama, u krug svetlosti koji su bacali lučevi,
istupio je, sišavši s kočije, bogato odeveni, naočit muškarac jedrog i
viteškog izgleda. Da bi ga pozdravio, na stepenice krčme izašao je
muškarac u ogrtaču opšivenom samurovinom, malo mlađi, jednako
viteškog rasta i držanja, blago bucmast. Rejnevan je uzdahnuo. Znao je
obojicu.
Gost je bio Konrad, biskup Vroclava.79 Domaćin je bio Zbignjev
Olesnjicki, biskup Krakova.
Biskupi su, razmenivši pozdrave, ušli unutra. Vojnici i sluge s
bakljama opasali su zgradu u zbijenom kordonu, strelci konjanici
krenuli su da patroliraju okolinom. Rejnevan se, gladeći konja po
nozdrvama, povukao u mrak. Morao je da se vrati. Nije smeo ni da
sanja o tome da se potkrade i prisluškuje o čemu će dostojanstvenici
razgovarati.

- Poljski snovi - reče vroclavski biskup. - Poljski snovi o Šleziji.

Konačno je delo izašlo na videlo. Jeretici, apostati i s njima ujedinjeni
poljski otpadnici poharali su raćibošku kneževinu, opustošili
kozlansku zemlju, spalili Krapkovice, Bžeg i Ujazd, opljačkali i uništili
manastir cistercita u Jamjelnjici, napali su Bitom, sada idu na Gljivice i
Tošek. A na granici stoji poljska kraljevska vojska, spremna za oružanu
intervenciju i aneksiju Gornje Šlezije. A ti, krakovski biskupe, umesto
da u Krakovu bacaš kletvu na kralja paganina, umesto da Šafranjece,
Zbonske, Melštinjske i druge poljske pristalice jeresi pališ na
lomačama, dogovaraš sastanke sa mnom, hoćeš da pregovaraš, sklapaš
dogovore. Kakve? U vezi sa čim? Pre godinu dana sam kazao tvom
izaslaniku Bnjinskom Lođi da neću tražiti poljsku intervenciju. Nikada.
- Poljska vojska neće kročiti u Šleziju sve dok kralj Vladislav ne izda
naređenje.
- Jaka mi garancija. Jagelo je stara olupina. Sluša ono što mu drugi
govore.
 - Istina - složi se Zbignjev Olesnjicki. - A razni mu govore. Uključujući
pokrovitelje jeresi, ruske šizmatike i one što bi rado videli Litvu
odvojenu od Poljske. A vaš kralj Žigmund Luksemburški im pomaže
tako što iritira Jagela obećavajući krunu Vitoldu.
- Kralj Žigmund - Konrad ponosno podiže glavu - može da deli krune
kome želi.
- Moći će, kad bude postao car, što, opet, uopšte nije baš tako
sigurno. Radi svojih palanačkih i kratkovidih interesa, kralj Žigmund
zasad ugrožava Katoličku crkvu. I misiju koju crkva treba da ispuni na
istoku. Hrišćansku, civilizacijsku i evanđelsku misiju.
- Misiju koju Poljska treba da ispuni? Mesija i izabrani narod, bedem
hrišćanstva? Grešan si zbog nadmenosti, Zbišek, poljske nadmenosti.
Misiju o kojoj govoriš podjednako uspešno ispuniće kralj Vitold.
Krakovski biskup gurnuo je ruke u rukave ogrtača.
- Krunisani kralj Vitold ništa neće ispuniti - odreče. - Njega ne
zanimaju ni misija ni Rim. Njega samo i isključivo zanima vlast.
Apostolska stolica to zna, zato neće sankcionisati krunisanje Vitolda.
Apostolska stolica zna da na istoku može da se osloni samo na
Poljsku, samo u Poljsku može polagati nade, kako u borbi sa šizmom,
tako i s jeresi. Onaj ko slabi Poljsku, rasturajući njenu uniju s Litvom, taj
je neprijatelj ne samo Poljske već i crkve.
- Proroci su aktuelnom papi dali nepunih godinu dana života. A
njegov naslednik može manje voleti Poljake. Pogotovo kad se uveri ko
je istinski hrišćanin. Ko tajno podržava i naoružava krivovernike, a ko
se s njima oružano bori, uništava ih vatrom i gvožđem, definitivno
stavljajući tačku na jeretičku ljagu.
- Aha! - smesta se domisli Olesnjicki. - Pripremate krstaški rat.
Ponovo? Toliko vam se žuri da vas išibaju? Česi će vas ipak ponovo
izvoštiti. Ponovo ćete odande bežati u panici, osramoćeni i postiđeni,
kompromitovani pred čitavim hrišćanskim svetom. Počnite najzad da
mislite glavom. Time što dozvoljavate krivovernicima da vas lemaju,
samo ih ojačavate.
- To ih vi ojačavate. Vi, Poljaci. Svojom podrškom. Kad biste skupa s
nama ušli...
- Kad bi to od mene zavisilo - prekinu ga biskup Krakova - poljska
vojska bi već sutra ušla u Češku. Mrzim jeres i rado bih je video
ugušenu. Ali moramo da uzmemo u obzir javno mišljenje. Prema
javnom mišljenju, Česi su Sloveni, braća, s vojskom se ne ulazi u
bratsku zemlju. Voxpopuli, vox Dei, poljska intervencija u Češkoj bila bi
politička greška s teško predvidljivim posledicama. Prema tome, neće
doći do poljske intervencije u Češkoj.
- Ali će doći do nje u Šleziji, zar ne?
- Neće doći sve dok Jagelo ne izda naredbu. Ja, episcopus
cracoviensis, činim sve da je ne izda. Činim sve da zaustavim i ukrotim
prohusitsku stranku. Podrži me u tome, vroclavski biskupe. Utiči na
Luksemburškog da prestane s podbadanjem. Kad su u pitanju Vitold i
kruna za njega.
- Šta vam treba? - vroclavski biskup raširi ruke. - Vitolda ste ionako
sredili. Vešto ste pohvatali izaslanike koji su vozili krunu za njega,
nasamarili ste kralja Zigmunda. Vitold se zadovoljio redom zmaja i
pomirio se sa činjenicom da je magnus dux vrhunac njegove karijere.
- Vitold se nije pomirio i neće se pomiriti. Luksemburški je znao šta
radi otvorivši u Lučku onu Pandorinu kutiju prepunu ambicija. Sad se
Vitold neće smiriti dok ne odvoji Litvu. Ona je opasnost za Poljsku.
- Najveća opasnost za Poljsku - frknu vroclavski biskup - jesu sami
Poljaci. Uvek je tako bilo i uvek će tako biti. Ipak, spreman sam da
pregovaram. Ali pregovori su ipak do ut des, dajem da mi daš. A ti nećeš
ništa da daš, ni u čemu da popustiš. Kako ćemo onda?
- A u čemu treba da popustim? I šta bih dobio zauzvrat?
- Ti nešto daš, ja nešto dam. Clara pacta, boni amici. Slušaj, krakovski
biskupe, budući kardinale, dušebrižniče izabranog naroda. Ukoliko ti
ostaviš Šleziju na miru, ja ću ti ostaviti istok, evanđelsku misiju i
obraćanje šizmatika. Daću ti da budeš bedem. Vitold vam faktički
nanosi štetu, para ono što ste tako dugo i marljivo tkali. Što znači da on
zaista predstavlja opasnost. I to će i biti sve dok je živ. Sve dok je živ. A
kada bi, eto... prestao da bude živ? Naglo i neočekivano?
Olesnjicki je ćutao neko vreme.
- Ne pristoji mi da to slušam - odreče konačno. - Apsolutno mi ne
pristoji. Pored toga, smatram, čisto teorijski, da bi trud bio uzaludan.
Vitolda isuviše dobro štite da bi atentat uspeo. Nije ga moguće ni
otrovati. Ima na raspolaganju brojne litavske čarobnjake, stalno pije
živu vodu iz tajnih žmudskih izvora. Otporan je na otrove.
- Na poznate otrove - ispravi ga Konrad. - Samo na poznate. Postoje,
naime, i nepoznati, otrovi za koje nisu čuli ni u Veneciji, a kamoli u
nekoj hiperborejskoj Zmuđi. A kako ono kažu: Ignoti nulla curatio
morbi. Bio bih veoma oprezan na mestu kneza Vitolda. Jer ako se mi
dogovorimo, on možda neće preživeti ovu godinu.
- A hoćemo li se dogovoriti?
 - A hoćeš li sprečiti poljsku vojsku da uđe u Šleziju? Nećeš podržati
husite, Vološeka i Koributoviča?
- Te stvari su u nadležnosti kralja Poljske. Ja to nisam.
- Zaista? Svašta se priča. Navodno se ne libiš da grdiš Jagela, umeš
čak i da ga ispsuješ. Ništa novo, poljska crkva je uvek vukla političke
konce, nećeš me ubediti da je prestala. A Poljska ima i šljahtu, vladike,
staleže, narod, koje mora uzeti u obzir. Bez vrdanja, biskupe Zbignjeve.
Clara pacta, boni amici! Da li ćeš se, u zamenu za prijateljsku uslugu
koju ću ti pružiti što se tiče Vitolda, postarati da Poljska prestane da
podržava češke husite? Ne samo to, da u Poljskoj postanu odbojni?
Omraženi? Od svih, od kralja do najbednijeg kmeta?
- Nećeš mi nagovestiti na koji način? Ti si ipak pametan.
- Sada - Konrad se grohotom nasmeja - meni ne pristoji da slušam.
Zavere, provokacije? To ne priliči duhovniku, prostom radniku u
božjem vinogradu. Pretpostavljam, Zbišek, da vesti iz Francuske stižu i
u Poljsku. Vesti o Zani d’Ark, zvanoj La Pucelle! O tome da je oslobodila
opsedani Orlean? Da je potukla Engleze kod Pataja? Da je dovela do
krunisanja Šarla VII u katedrali u Remsu? Da opseda Pariz?
- I šta iz toga proističe?
- La Pucelle je simbol. A simbol je najvažniji. Njegova vrednost se ne
može potceniti. Saslušaj drugu priču: tokom 1426. i 1427. godine husiti
su izvršili dva uzastopna napada na Austriju. Prvi put su napali
cistercitski manastir u Cvetlu, a drugi put konvent u Altenburgu. Po
svom običaju, pobili su monahe, manastire opljačkali, potpalili vatru.
Ništa novo, kazaćeš. E pa, prevarićeš se. U oba manastira Česi su
izlomili orgulje u sitne krhotine, razlupali zvona na komade, razneli
oltare u paramparčad. Kipove su porazbijali ili im odvalili glave. Svete
ikone su skrnavili i sekli mačevima. Slične ikonoklazme počinili su u
bavarskim manastirima u Valderbahu i u Sentalu 1428. godine. I u
Šleziji iste te godine.
- I šta?
- Simbol. Kad je rat, svi ubijaju, pale, pljačkaju, to je normalno i deo je
dnevnog reda. Ali samo izaslanici đavola odvaljuju glavu figuri Svetog
Florijana, govnima mažu ikonu Svete Ursule i na komadiće seku Pijetu
slavnu po čudima. Samo sluge antihrista dižu svetogrdnu ruku na
simbole. A izaslanici đavola i sluge antihrista odbojni su i omraženi. Od
svih. Od kralja do najbednijeg kmeta.
- Shvatam - Zbignjev Olesnjicki klimnu glavom. - I priznajem da si u
pravu. Što se tiče simbola.
 - Čak bih imao - osmehnu se biskup Vroclava - ljude za to. Probranu
bandu skinutu s gubilišta. Spremnu na sve. Za svaki pokazan simbol.
Tebi, krakovski biskupe, ostaje, dakle, samo da pokažeš. Da li se
razumemo?
- Razumemo se.
- Pa onda? Dogovor stoji? Clara pacta, boni amici? Zbišek? Odgovori?
- Clara pacta.

Ostroški i Kuropatva vratili su se i ranije nego što su obećali, pre

četvrte noćne vigilije, a signal za pokret dali su u zoru. Na blago
Rejnevanovo čuđenje, knjaz Fjodor ih ipak nije poveo sjevješkim
drumom, već je naložio da krenu na istok, pravo ka izlazećem crvenom
suncu. A posle pređene jedva dve milje niz drum, iza broda na rečici,
naredio je da skrenu ka bespućima.
- Ona rečica je bila Lisvarta ukoliko se ne varam - Rejnevan priđe
knjazu. - Kuda smo se uputili, ako mogu da znam?
- Kad dođemo, videćeš.
- Ne brini se, medikuse - Kuropatva odluči da bude za trunku
ljubazniji. - Videćeš, sve će biti kako treba.
Rejnevan je odmahnuo glavom, ali ništa nije kazao. Zaustavio je
konja kako bi se našao na samom kraju povorke.
Išli su. Sunce je bilo visoko kad je teren postao neprijatan, vlažan i
glibovit. Izašli bi iz jedne močvare i odmah ušli u narednu, savlađivali
su jednu močvarnu dolinu za drugom kraj narednog potoka obraslog
krivim vrbama. Na jednom od tih potoka Rejnevan je ugledao Pralju.
Nije je zapazio niko osim njega, koji je jahao na kraju, na određenoj
udaljenosti od ostalih. U početku je nije bilo, bio je suncem obasjan
pojas na stablu osušene vrbe oguljene kore. I najednom se na mestu
pojasa pojavila Pralja. Kako kleči kraj vrbe, nagnuta nad potočićem, s
rukama umočenim sve do lakata. Vitka do mršavosti, ispod bele tesne
haljine. S licem potpuno skrivenim iza zavese od tamne kose koja je
sezala do vode i talasala se pod strujom. Ritmičnim, užasno sporim
pokretima, prala je, trljajući i gnječeći, košulju ili haljinu. Sa svakim
njenim pokretom iz haljine su izlazili oblaci tamnocrvene krvi. Ceo
potok je bio od krvi i krvave pene.
Rejnevan je trznuo glavu, okrenuo se. Ali pored njega nije bilo
Samsona. Premda je osećao njegovo prisustvo, premda se mogao
zakleti da je čuo njegov šapat, Samsona nije bilo pored njega. Bio je
vetar, žustar, besan vetar koji je zatresao zelene grane na vrbama,
namreškao i ucaklio površinu vode. Rejnevan je zatvorio oči. Kad ih je
otvorio, Pralje više nije bilo. Bio je beli pojas vrbovog stabla oguljene
kore.
Ali tok je i dalje bio taman od krvi.

Posle podneva su zašli na suvlji teren, između ravnih brda. A zatim

su videli pojedinačna viša brda. Šveda.
Štaviše, bela. Brda istinski snežnobele boje pod sunčevim sjajem.
S vrha brda u nebo se uzdizala crkvena kula.
- Clarus Mons - kratko objasni Jakub Nadobni od Rogova. - Jasna
gora. Pavlinski manastir kod Censtohove.

Pavlinski cenobium, koji je pre skoro pola veka osnovao Vladislav

Opolski, bio je sve bliži. Mogli su se videti dvokrilni claustrum opasan
kontraforima i crkva. Čak se mogla čuti i monaška pesma.
- Ovo je naš cilj? - uveri se Rejnevan. - Manastir? Idemo u manastir?
- Kako si pogodio? - odgovori Fjodor Ostroški s rukom na nadžaku
zadevenim za pojas. - Šta je? Ne sviđa ti se?
- Danas je Uskrs - reče Nadobni. - Posetićemo sveti hram.
- Jer smo veoma pobožni - doda Kuropatva od Lancuhova. Iako mu
je glas bio ozbiljan, Jan Tlučimost je frknuo, a braća Konđolov prasnula
su u smeh.
- Polazite - prekinu ih Ostroški. - Ne pričajte.
Bili su sve bliži manastiru.

Benedicta es, celorum regina,

et mundi totius domina,
et aegris medicina.
Tu praeclara maris stella vocaris,
quae solem justitiae paris,
a quo illuminaris.

Rejnevan je zaustavio konja, izjednačio se s Ježijem Skirmuntom na

kraju kavalkade. Mladi Litavac ga je kratko prestrašeno pogledao.
 - Ovde se, dragi moji - promumla - nešto loše sprema. Ovde nešto
počinje da mi smrducka na vešala. Šta nam je činiti, a?
- Prekasno je za bilo šta - utvrdi Rejnevan s gorčinom i besom.
- Pa šta ti nameravaš da činiš?
- Da se držim sa strane. I da ne uzimam učešće. Ukoliko je to
moguće.

Te Deus Pater, ut Dei mater fieres et ipse frater,

cuius eras filia, sanctificavit,
sanctam servavit,
et mittens sic salutavit,
Ave plena gratia!

Pred kapijom su sjahali s konja, grupa hodočasnika razbežala se čim

ih je videla. A ako je Rejnevan i imao neke sumnje, razvejao ih je prizor
potegnutog oružja. Melhior i Mikoška Konđol zbacili su kožuhe,
zavrnuli rukave. Akakije Pelka je pljunuo u dlan, zgrabio sekirište.
Kuropatva od Lancuhova je prišao, lupio u vrata glavnjom mača,
jednom, potom drugi put.
- A ko je tamo? - vratarev glas bio je starački drhtav.
- Otvaraj!
- Kako to otvaraj? Kome da otvaram?
- Otvaraj! Brzo! Mi smo po naredbi kralja!
- Kako to?
- Ma, otvaraj vrata, kurvin sine! - riknu Fjodor Ostroški. - Brzo! Inače
ćemo ih sekirama izvaliti!
- Kako?
- Skidaj rezu, majku mu, odmah! - dreknu Kuropatva. - Dok smo još
raspoloženi!
- Ma, smilujte se! Ovo je sveto mesto!
- Otvaraj, dođavola!
Zaškripala je reza, zaštektao zasun. Braća Konđol odmah su gurnula
vrata, moćno ih udarila, širom otvorivši oba krila i obalivši njima
vratara i njegovog pomoćnika, mladog monaha u belom pavlinskom
habitu. Za njima su u dvorište uleteli Tlučimost, Pelka i Jakub Nadobni.
Srušeni vratar zgrabio je Nadobnog za kaput. Fjodor Ostroški tresnuo
ga je nadžakom u slepoočnicu.
- Napaaad! - povika mladi monah. - Naaapaaad! Ubice! Braaćooo!
Kuropatva ga je vrškom mača pribio uza zemlju. Vrata od zgrade
kaptola su se otvorila i odmah zatvorila, katanac je zaškripao. Pelka je
dotrčao, dvaput udario sekirom i razvalio zasune, utrčao unutra, ubrzo
su se odatle začuli krici i lupanje. Ostroški i ostali potrčali su u pravcu
crkve. Nekoliko belih pavlina preprečilo im je put u portalu i priprati.
Jedan je ka knjazu potegnuo krucifiks, bezmalo mu dodirnuvši lice.
- U ime Oca, Sina i Svetoga duha! Stanite! Ovo je sveto mesto! Ne
preuzimajte greh na sav...
Fjodor ga je tresnuo nadžakom. Melhior Konđol posekao je sekirom
drugog, Mikoška je mačem ubo trećeg. Krv je isprskala zid i krstionicu.
Četvrtog monaha je Tlučimost pribio uza zid i uzdigao nož. Rejnevan ga
je uhvatio za ruku.
- Šta je? - cimnu se Poljak. - Pusti, bre, rukav!
- Ostavi ga, ne gubi vreme! Drugi će nas preteći u pljački!
U crkvenom brodu i horu u toku je bila jurnjava. Braća Konđol jurili
su pavline, sekli ih i ubadali, krv je prljala bele mantije, curila po podu,
prskala na počasne stolice, na antepodium oltara. Ostroški je za jednim
utrčao u kapelu, skoro odmah je odatle dopro makabričan krik.
Kuropatva je držao jednog za mantiju, cimao ga i tresao.
- Armarium! - vikao je prskajući redovnika balama po licu. -
Armarium, pope! Vodi ka riznici, inače ću te ubiti!
Redovnik je ridao, odmahivao glavom. Kuropatva ga je bacio na
kolena, zavezao mu krunicu oko vrata i počeo da ga davi.
Bežeći, pavlini su naleteli pravo na Rejnevana i Tlučimosta.
Rejnevan je jednog udario pesnicom, drugog je srušio šutom, trećeg je
snažno gurnuo na kameni stub. Tlučimost je prasnuo u smeh, priključio
se, zadavši im udarce dok su pokušavali da se podignu. Dotrčala su
braća Konđol, jedan sa sekirom, drugi s mačem.
- Ostavite ih! - viknu Rejnevan preprečivši im put i raširivši ruke. -
Već su dobili! Razbio sam njuške fratrima! Hajde, brzo, uzimajte blago,
blago!
Braća su poslušala, ali dosta mrsko. Zajedno s Tlučimostom skočili
su na oltar, uzeli monstrancu i krst, pokupili svećnjake, skinuli vezeni
stolnjak. Ostroški, isprskan krvlju, izleteo je iz kapele tegleći ikonu
umotanu u kaput. Za njim je istrčao Nadobni, u obema rukama nosio je
srebrne votive, a ispod pazuha svećnjak.
- De, hajdemo u riznicu! - kriknu knjaz. - Za mnom!
Kroz sakristiju su stigli do prostorija koje su prilegale na kaptolsku
zgradu. Vrata od armariuma, na koja je pokazao uzdrhtali monah,
popustila su pod udarcima sekira. Konđoli su se probili unutra, ubrzo
su počeli da izbacuju plen. Na pod su poleteli ornati prošiveni zlatom,
srebrni relikvijari-poprsja, liturgijski putiri i patene, ciborijumi, čunčići
za tamjan, akvamanile, pa čak i škropilice. Kuropatva i Rejnevan su
brže-bolje sve ugurali u vreće.
U dvorištu su već stajala kola; Akakije Pelka i Skirmunt, očito
preneražen razvojem događaja, uprezali su u njih konje izvedene iz
staje, uz lotre privezivali rezervne. Konđoli i Kuropatva prebacili su
vreće s plenom na kola. Iz crkve su istrčali Tlučimost i Nadobni, ovaj
drugi sa ukrašenim homilijarom ispod pazuha.
Pred pripratom je sedeo stari pavlin tresući se od plača. Mikoška
Konđol ga je opazio, potegao kamu.
- Mani se - reče Rejnevan. A glas mu je bio takav da je Poljak Fjodor
Ostroški, već na sedlu, zamahnuo je i bacio baklju na krov šupe. Drugu
je Tlučimost bacio na krov staje. Skirmunt i Pelka su skočili na kola,
jedan je uhvatio vodice, drugi je opalio konje bičem po zadnjicama.
- Teraj! Teraj!

Bežali su vjelunjskim drumom, putem ka Klobucku. Bežali su koliko

ih konji nose. Međutim, konji upregnuti u kola nisu mogli baš da skaču,
a nisu baš ni hteli. Nisu pomagali ni vika ni korbač.
- Skreći tamo! - Fjodor Ostroški pokaza vozačima poljanu kraj puta
pored sveže posečenog drveća. - Tamo!
- Znači - Jan Tlučimost se nemirno osvrnu - ovde ćemo podeliti
dobra? I onda svako na svoju stranu?
- Samo ako smo svi rešili da visimo - ironično će Fjodor. - Ne,
momci, idemo u grupi sve do Vjelunja. Tamo ćemo podeliti i
nastavljamo ka Kujavama, a odatle u Margrofoviju ili u Prusku.
- Pravo zboriš - Kuropatva klimnu glavom. - Opljačkali smo Jasnu
goru, to nam neće oprostiti. Moramo što dalje od Poljske.
- I što brže - doda Nadobni. - Rešimo se onda ovih usranih kola.
Nismo nakupili u manastiru baš toliko da ne može da stane u bisage i
na rezervne. A, Fjodore?
- Isprežite - složi se Ostroški. - I pretovarujte. Ja pak, u
međuvremenu, moram da obavim drugu stvar.
Sjahao je, izvukao ikonu iz kola, odmotao je. Pelka je uzdahnuo. Jan
Tlučimost je otvorio usta. Ježi Skirmunt se mahinalno prekrstio. Jan
Kuropatva od Lancuhova zavrteo je glavom.
 - Ako je to ono što ja mislim - reče - onda to ostavimo ovde. Bacimo.
Ne bih hteo da me uhvate s time.
- S tim, bez toga, u čemu je razlika? - Fjodor baci ikonu na travu. - Pa
to je samo slika na dasci. Vredna je koliko i te drangulije i ukrasi. Koje
neću ostaviti. Herrgott! Nek mi neko pomogne!
Ježi Skirmunt demonstrativno je prekrstio ruke na grudima. Jakub
Nadobni od Rogova i Jan Kuropatva iz porodice Šrenjava nisu se ni
pomakli. Ostroškom su u pomoć pritrčali samo Tlučimost i braća
Konđol.
Čenstohovska Madona je bez otpora dozvolila da pomoću bodeža
podignu i skinu njenu krunu od zlatnog lima. Nije pustila ni zvuk ni
suzu dok su skidali krunu njenom sinu. Njeno tamno lice nije ni
zadrhtalo kad su kidali lim s manžetni odora. Tužne oči nisu promenile
izraz, sitna i uska usta nisu se pomakla kad su iščačkavali bisere i
drago kamenje.
Zapucketalo je lomljeno drvo, zatreštalo cepano platno. Pljačkana
ikona pukla je pod noževima. Na dve daske. Veću i manju.
Rejnevan je stajao s tromo i nemoćno obešenim rukama. Krv mu je
udarala na lice, oči prekrila magla.
Hodegetria, odzvanjalo je u njegovoj glavi. Ona koja pokazuje put.
Velika Majka, Pantea - Sveboginja. Regina - Kraljica, Genetrix-
Roditeljka, Creatrix - Stvoriteljka, Victrix - Trijumfatorka.
- Dosta je - Ostroški usta. - Neka tih malih, nije vredno truda.
Možemo da krenemo. Samo da prvo obavim šta mi je naređeno.

Majka prirode, vladarka elemenata, kraljica i gospodarica blistavih

visina. Ona čije jedinstveno mnogoliko božanstvo štuje čitav svet pod
različitim imenima i u raznoraznim obredima.

Knjaz Fjodor Ostroški izvukao je iz korica široki tesak s

jednostavnim krstastim balčakom. Prišao je opljačkanoj ikoni.
Rejnevan mu je preprečio put.
- Uništi nešto drugo - reče mirno. - To ne smeš.
Ostroški je ustuknuo za korak, zaškiljio.
- A ti i dalje kvariš, Švabo - procedi. - Ništa, samo kvariš. Dojadilo mi
je to tvoje kvarenje, ne mogu više da trpim tvoje kvarenje. Gubi mi se s
puta ili ću te ubiti!
- Odmakni se od ikone.
Fjodor nije otkrio nameru ni glasom ni grimasom. Udario je
neočekivano, brzo kao zmija. Rejnevan se sagnuo, i sam se čudeći
brzini svoje reakcije. Uhvatio je isturenog knjaza za rame i gurnuo mu
glavu na karoseriju kola tako da je zatutnjalo. Povukao ga je ka sebi,
okrenuo i iz sve snage tresnuo u vilicu, istovremeno mu izbivši tesak iz
ruke. Odgurnuo ga je i posekao. Ostroški je zaurlao, uhvatio se za glavu,
ispod prstiju mu je jurnula krv.
- Uuuoooaaa! - zarika kad je pao. - Ubi me! Baszom az anyat! Udri ga,
udri!
Prvi je skočio Tlučimost, za njim braća Konđol. Rejnevan ih je oterao
mašući tesakom. Tada je s boka naleteo Nadobni, ubo ga mačem,
ozledivši mu bedro. Mikoška Konđol je doskočio, zaseko nožem preko
bicepsa. Rejnevan je ispustio tesak, uhvatio ga za ruku i nož, oštrica je
rasekla dlan. Melhior Konđol je priskočio, zamahnuo bodežom, istim
onim kojim je skidao ukrase sa ikone. Oštrica je skliznula po rebrima,
ali Rejnevan se zgrčio od bola. Doskočio je i Tlučimost, pljesnuo ga
nožem u čelo, po liniji kose. Kuropatva mu je bez zamaha zabio mač u
rame, u istom tom momentu Pelka ga je polugom opaučio po ruci iznad
lakta, ponovio u krsta i u potiljak. Rejnevanu se smrklo pred očima,
nemoć mu je obuzela celo telo. Pao je, uhvativši razlupanu ikonu i
zaklanjajući je telom. Osetio je kako ga bodu i seku oštrice, kako padaju
teški udarci i šutovi. Krv mu je prelivala oči, tekla niz nos do usta.
- Dosta! - On začu Skirmuntov krik. - Gospode, dosta je! Ostavite ga
više!
- Da, ne gubimo vreme - reče Kuropatva. - On će ionako crći.
Odlazimo. Uvijte nečim glavu Ostroškom, na sedla i pokret!
- Pokret!
Kopita su zatoptala i utihnula u daljini. Rejnevan je povratio. A
potom se svio u pozu ploda.
Naoblačilo se. Počela je da rosi sitna kiša.

Bol.
Descendet sicut pluvia in vellus. Sići će kao dažd na livadu, kao kaplje
koje porašaju zemlju. Procvetaće u dane njegove pravednik i svuda mir
dokle teče meseca. Vladaće od mora do mora, i od reke do krajeva
zemaljskih.
I tako će biti do kraja sveta, jer ona je Duh.
Bol prolazi.
 •

Iz letargije su ga trgli krici i rzanje konja, zemlja se unaokolo zatresla

od udaraca kopita. Isprskan blatom, Rejnevan je pritisnuo ikonu uz
grudi, iskrivio lice, mrveći slepljenu krv na kapcima, ispljunuo
zgrušanu iz usta. Pokušao je da se podigne, nije uspeo. Čuo je glasove
iznad sebe. Video je brkata lica, oklope, ruke u gvozdenom narukavlju i
pancirnim rukavicama. Rukavice su ga uhvatile, stisnule kao klešta, bol
mu je zasenjivao oči. Grčio se i savijao pod dodirom, svijao i pružao u
emetičnim refleksima, ponovo je padao u ponor, leteo je nadole.
Ostavili su ga na miru, osvestio se. Ponovo je čuo rzanje i hripanje
konja, mnogo konja. Čuo je glasove. Sa ogromnim naporom je podigao
glavu.
Sa sedla doratastog ždrepca sa zlatnom opremom u njega je
pronicljivim pogledom gledao naočit bucmast muškarac u samurovom
kalpaku i ogrtaču opšivenom samurovinom..
Krakovski biskup Zbignjev Olesnjicki.
- Šta je s njim?
- Prebili su ga, vaša svetosti - požuri sa objašnjenjima vitez u kratkoj
tunici s grbom Poboga. - Dobrano su ga istukli. Izboli, noževima isekli.
Rana do rane... Ne zna se hoće li preživeti.
- Sigurno su se posvađali oko podele plena.
- A ko bi znao - Pobog sleže ramenima. - Možda im je branio... Da
uništavaju... Kad smo ga našli, držao je Bogorodicu, jedva smo uspeli da
mu je iz ruku...
- Zašto - Zbignjev Olesnjicki se vladarski ispravi u sedlu - ne gonite
ostale?
- Ostali smo da čuvamo čudesnu ikonu... To je ipak sveta stvar...
- Krećite u poteru. Bez odlaganja!
- Razumem, vaša uzvišenosti.
Jedan od biskupovih ljudi uhvatio je konja za žvale, drugi je pridržao
streme i pružio mu ruku. Olesnicki je sjahao, gestom im naložio da se
odalje. Zatim je prišao. Polako. Rejnevan je hteo da se podigne, ali
ranjena ruka je odbila poslušnost. Pao je na travu, ne ispustivši biskupa
iz vida.
- Hodegetria - Olesnjicki nije gledao u njega, već u dasku ikone - na
grčkom označava vodilju. Onu koja pokazuje put. Ne znam da li je tebi
pokazala dobar. I da li te je nadahnula. Jer mene jeste.
- Ta ikona - nastavi - smatra se pravim prikazom Bogorodice. To je,
navodno, delo prvog ikonopisca, Luke Jevanđeliste, naslikano,
navodno, na daskama sa stola svete porodice. To joj osigurava
izvanrednu čudesnost i određuje joj veliku vrednost kao relikviji. I kao
simbolu. Simbolu svetlosti vere i moći krsta. Simbolu snage duha
naroda, njegovog duhovnog jedinstva i njegove vere. Nesalomive vere
koja će pomoći narodu da prebrodi svaki potop i spase svoj duh u
najtežim vremenima.80 Simboli su važni. Vrlo važni.
- Bogorodica me je nadahnula. Pokazala mi je put, naučila me je šta
da činim. I neće biti poljske intervencije u Šleziji. Staće poljska pomoć
češkim jereticima. Završiće se jeretička indoktrinacija, prestaće
krivoverne mijazme da truju poljske duše. Češki husiti i njihovi poljski
pobornici postaće omraženi i odbojni. Svim Poljacima, od kralja do
najbednijeg kmeta. Biće omraženi kao sluge antihrista. Jer samo sluge
anđhrista dižu svetogrdnu ruku na simbole. I nečasno ih skrnave.
Biskup se sagnuo, podigao je sa zemlje tesak Ostroškog.
- Preuzimam ovaj greh na savest. Za moju veru i za otadžbinu. Za
mir božji. Za budućnost. Ad maiorem Dei gloriam.
Ne obazirući se na Rejnevanove jauke i njegove očajničke pokušaje
da dopuzi i omete ga, Zbignjev Olesnjicki je teškom dvaput udario
dasku ikone. Dvaput, snažno i duboko. Kroz desni obraz Bogorodice.
Paralelno s linijom nosa.
Rejnevan više nije mogao da vidi. Upao je u ponor.
Dugo je padao.

Probudio se sav u zavojima, na grahorini, na kolima što su treskala.

Zova kraj puta mirisala je tako majski da mu se na momenat činilo da
se vreme vratilo unazad ili da je sve što je preživeo tokom poslednje
dve godine bio san. Da je maj 1428. godine, a njega, ranjenog, voze u
bolnicu u Olavi. Da Juta, živa i zaljubljena, čeka u manastiru klarisa u
Bjalom Košćolu.
Ali to niti je bio san niti put unazad kroz vreme. Na rukama i nogama
je imao okove. A vojnici koji su išli pored kola pričali su na poljskom.
S naporom se pridigao na lakat, osetio je da ga celo telo boli i da se
grči od šavova. Video je brdo osvetljeno zalazećim suncem. I kameni
zamak na njegovom vrhu, pravo orlovo gnezdo81 ovenčano stubom
donžona.
- Kuda... - savlada suvoću grla. - Kuda me... vodite?
 - Začepi gubicu! - zareža jedan od vojnika u pratnji. - Zabranjeno je!
Naredba je bila: Ako počne nešto da priča, ušicama mu polomite zube.
Zato pazi!
- Ohladi se - ukroti ga drugi. - Imaj obzira. Pa ne priča, samo pita. A
ovo je ionako kraj njegovog puta. Nek onda zna gde će da istrune.
Kreštale su vrane leteći po nebu.
- Ovo je, brate, zamak Lelov.
 Pretpostavljam da niko od vas nikada nije sedeo u strogom
zatvoru.

Niko od vas, plemenita gospodo vitezovi, niko od pobožnih i

bogobojažljivih monaha prisutnih ovde u krčmi. Niko od uvaženih
trgovaca. Niko od vas, rekao bih, nije video duboka podzemlja,
podrume zalivene ustajalom vodom niti smrdljive tamnice. A?
Niko od vas.
I uveravam vas, nemate za čim da žalite.
Za vreme dobrog kralja Vladislava Jagela bilo je nekoliko strogih
zatvora u Poljskoj, zatvora koji su budili strah. Krakovska kula.
Henćine. Sandomjež. Olkuš. Olštin, u kojem je glađu izmoren Maćej
Borkovic.82 Ostrenžnjik. Ilža. Lipovjec.
A postojao je i jedan zatvor na čiji su sam spomen ljudi bledeli i
stišavali se.
Lelovski zamak.
U ovim drugim zamkovima se sedelo, u ovim zamkovima se patilo.
Iz ovih zamkova se izlazilo.
Iz Lelova niko nije izlazio.
Dvadeset drugo poglavlje

u kojem Rejnevan, oslobođen iz lelovske tamnice, raduje oči

svetlošću. I staje u poslednji boj.

U kraljevskom zamku u Lenčici vladala je atmosfera uznemirenosti i

nervozne užurbanosti. Pripremali su stambene prostorije u Starom
domu, čistili, opremali i ukrašavali reprezentativnu salu. Informacija o
tome da je upravo Lenčica izabrana za mesto mirovnih pregovora
stigla je kasno do burggrofa, gotovo u poslednjem trenutku, ostalo je
zaista malo vremena za pripreme. Burggrof je trčao po Starom domu,
psovao, grdio, požurivao, kudio, neprestano je pitao da li se s kule već
vidi svita biskupa i poljskih aristokrata ili da li nailaze krstaški
poslanici. Od pripadnika reda očekivali su, između ostalog, Konrada
fon Erlihhauzena iz Malborka i Ludvika fon Lauša, torunjskog komtura,
trebalo je da u poslanstvu bude i Franc Kuhšmalc, varmijski biskup. Od
Poljaka su očekivali biskupe Zbignjeva Olesnjickog i Vladislava od
Oporova, krakovskog kaštelana Mikolaja od Mihalova i poznanjskog
kaštelana Dobrogosta od Šamotula.
Najvažniji predstavnik poljske strane u međuvremenu je već uspeo
da stigne u Lenčicu. Odmah po dolasku se sklonio u odaje pripremljene
za njega. Kako su informisali burggrofa, tamo je primio neobičnog
gosta s kapuljačom. I naredio da ga ne ometaju.
Decembarski vihor udarao je prozorima, zviždao kroz pukotine.
- Krstaši će pristati na primirje - reče, zabacivši kosu na vrat, Riksa
Kartafila de Fonseka, špijun u službi Vladislava Jagela, kralja Poljske. -
Boje se da ćemo im ponovo navući husite na vrat. Nalaze se i pod
pritiskom pruskih staleža koji prete da će im odbiti poslušnost.
Helminski vitez Jan Bažinjski izrasta u veliku ličnost među staležom.
Sugerišem da vaše preuzvišenstvo zapamti to ime. Antikrstaška
opozicija u Pruskoj je sve jača, a Bažinjski ima šansu da postane njen
vodeći aktivista. Valja ga imati na oku.
- Poslušaću savete - odgovori Vojćeh Jastšembjec, nadbiskup
gnjeznenski mitropolit, primas Poljske i Litve. - Uvek slušam tvoje
savete, kćeri. Pružaš nam neprocenjive usluge. Sama uvek ostajući u
senci. Ne tražeći ništa, ni počasti ni nagrade.
Riksa se osmehnula. Krajičkom usana.
- Vaša preuzvišenost me - reče polako - hrabri. Da zatražim.
- Zatraži.
- Eto, krstaši dolaze u Lenčicu da traže primirje. Postoji šansa za
večni mir s redom po uslovima povoljnim za Poljsku. Postoji šansa da
povrati Nješavu i liši Svidrigajla krstaške podrške. Veliku zaslugu u
tome ima Češka: Jan Čapek od Sana i panika koju su njegovi Siročići
probudili u Novoj Marki83 i kod Gdanjska. Pabjanjički sporazum i savez
Poljske s husitima narušili su moral krstaša, vaša preuzvišenost će to
sigurno priznati.
- Čemu taj dugačak uvod? Govori, kćeri, o čemu se radi.
- Imam molbu. Da udostojimo saveze, pobede i uspehe. Da im
odamo čast oproštajem. Amnestijom. Jednom. Tajnom.
- Ko?
- Zatvorenik u Lelovu.
Vojćeh Jastšembjec je dugo ćutao. Zatim je dugo kašljao. Trideset
milja od Gnjezna do Lenčice, pomislila je Riksa. Takva putovanja nisu
za njegove godine. Po ovakvom vremenu.
- Zatvorenik u Lelovu - konačno reče primas - jeste državni
zatvorenik.
- On je politički zatvorenik - ispravi ga pognuvši glavu. - A u politici
je došlo do veoma suštinskih promena, zar ne? Danas je svima već
poznato da napad na jasnogorski manastir uopšte nisu izvršili češki
husiti verni putiru...
- Već je to bio običan razbojnički čin - brzo dovrši Jastšembjec. -
Uobičajen lupeški napad u izvedbi običnih bandita...
- Većinom poljske nacionalnosti...
- ... ološa bez otadžbine i vere - primas je korigova s naglaskom. -
Glupih pljačkaša koji pojma nisu imali na šta podižu ruku. Koji su
nepromišljeno oskrnavili čudesnu ikonu...
- Zbog skrnavljenja svetinje - agentkinja doda s naglaskom - treba
sve da ih snađe božja kazna. Većina njih je navodno mrtva. Umrli su pre
nego što je prošla godina od napada. Pravedno. Svi treba da umru. I oni
zatvoreni. Božja ruka.84
Jastšembjec je spojio dlanove kao za molitvu, spustio pogled da
sakrije blesak očiju. Potom je podigao glavu.
- Prema tome - izjavi - kaznena božja ruka stići će i zatvorenika u
Lelovu? Zatvorenik u Lelovu će isto umreti? Niko neće znati gde je
sahranjen? Svi će zaboraviti na njega?
- Svi.
- A krakovski biskup?
- Krakovskog biskupa - Riksa reče tiho - više ne zanima pitanje
Čenstohove. Nema nikakav interes da iskopava leševe i budi uspavane
pse. Zna da bi bilo bolje kad bi svi zaboravili na Jasnu goru i uništenu
ikonu. Koju će, uostalom, podvrgnuti restauraciji u Krakovu, uskoro će,
kao i ranije, visiti u kapeli kod pavlina. Kao da ništa nije bilo.
- Nek onda tako bude - reče Jastšembjec. - Nek bude, kćeri. Iako bih,
priznaću, više voleo da mi nešto drugo tražiš. Ali pošto si stekla velike
zasluge u službi krune... I još uvek stičeš, radiš požrtvovano i predano.
Malo je takvih kao ti, malo imam takvih, pogotovo sada...
Sada, pomislio je, kad je jedan od mojih najboljih ljudi poginuo u
Šleziji. Lukaš Božičko, dobri i dobro pritajeni agent, verni sluga poljske
krune. Umro je, iako je rana nanesena gvožđem bila laka.
Nenadoknadiv gubitak. Gde, gde da nađem naslednike?
- Čini, dakle, šta treba - primas podiže glavu. - S mojim blagoslovom.
Ali ipak imaj na umu da će poduhvat iziskivati ulaganja. U Lelovu ćeš
morati da platiš koga bude trebalo... Ne nameravam da za to
angažujem kraljevsku riznicu, a tim pre ni da osiromašujem skromni
crkveni imetak.
- Što se tiče finansijskih stvari - osmehnu se Riksa - molim vas da se
u potpunosti oslonite na mene. Umem da završavam takve stvari. Može
se reći da imam to u krvi. Pokolenjima.
- Ah, da, da - starac je klimao glavom. - Da, da. Kad smo već to
spomenuli... Kćeri?
- Slušam.
- Nemoj pogrešno da me razumeš - poljski i litavski primas pogleda,
a bio je to iskren pogled. - Nemoj da tražiš netoleranciju ili stereotipe u
ovome što ću kazati. Ovo što ću kazati, kazaću iz dobronamernosti,
simpatije i brige.
- Znam. Znam, vaša preuzvišenosti.
 - Ne bi htela da se pokrstiš?
Riksa je duže vreme ćutala.
- Hvala - odgovori konačno - ali ne bih. Nemojte u tome tražiti
stereotipe.
- Želim ti karijeru, napredak. Kao Jevrejka imaš male šanse...
; - Trenutno - osmehnu se Riksa Kartafila de Fonseka. - Ali to će se
jednom promeniti.
- Fantaziraš.
- Fantazije se isplate. U to nas uverava prorok Danilo. Nek Bog čuva
vašu preuzvišenost.
- Bog s tobom, kćeri.

Najpre su bili teški koraci. Zveket gvožđa. Potom infernalna škripa

zasuna od koje se dizala kosa na glavi, od koje se Rejnevan skupio na
truloj slami. I drečavo svetlo baklje zbog kojeg se još više skupio
stiskajući kapke. I zube.
- Ustaj. Izlazi.
- Ja...
- Izlazi. Brzo! Mrdaj se!

Sunčeva svetlost bolno mu je probila oči, zaslepila ga. Zamračila.

Oduzela ravnotežu i kontrolu u nogama. Pao je. Pao je koliko je dug,
tromo kao pijan, čak i ne pokušavajući da amortizuje udarac o daske
pokretnog mosta.
Ležao je, a iako su mu oči bile otvorene, ništa nije video. U početku
nije ni čuo ništa od šuma koji mu je bio u glavi, od kokona koji ga je
opasavao, polako, polako su zvuci počeli da se probijaju i dopiru do
njega. Isprva neskladno nejasno, postepeno su počeli da dobijaju na
kadenci. Međutim, to je trajalo neko vreme, dok nije shvatio da su ti
zvukovi reči. Dok nije počeo da razume njihovo značenje. I dok konačno
nije prepoznao da je govornik Šarlej.
- Rejnevane? Čuješ li me? Razumeš li me? Rejnevane? Ne zatvaraj
oči! Hriste, užasno izgledaš. Možeš li da ustaneš?
Hteo je da odgovori. Nije mogao. Svaki pokušaj da ispusti glas
preobražavao se u jecanje.
- Podignite ga. I odnesite dole. Stavićemo ga na kola i idemo u grad.
Treba ga dovesti u red.

- Šarleju.
- Rejnevane.
- Ti... Ti si me izvukao?
- Delom. Onim finansijskim.
- Crni furgon.
- Naravno.
- Gde smo?
- U selu Njegova, pored sjevješkog druma. U zadnjem delu kafane
Kod bokala.
- Koji je... danas dan?
- Utorak. Posle Quasimodogeniti nedelje. Šesti april. Leta gospodnjeg
1434.

Ofka fon Barut uletela je u kuhinju lepršajući pletenicom i umalo ne

zgazivši mačku. Oberučke je uhvatila veliki bakrač i tresnula njime o
pod. Pobacala je činije i kašike sa stola. Šutnula kofu sa otpacima, toliko
snažno da se otkotrljala do peći. Na kraju je šutnula kotao, ali on je bio
masivan i težak, nije popustio. Ofka je vrisnula, opsovala, odskakutala
na jednoj nozi, energično sela na klupu držeći se za stopalo, rasplakala
se od bola i besa.
Guvernanta ju je posmatrala prekrstivši punačke podlaktice na
grudima.
- Gotovo? - upita najzad. - Jesi li završila s predstavom? Hoću li
saznati o čemu je reč?
- Budala! - dreknu Ofka, rukavom trljajući oči i obraze. - Smetenjak!
Balavac!
- Parsifal fon Rahenau? - nasluti guvernanta upućena u stvar, čijoj
pažnji je retko šta promicalo. - Šta je s njim? Priznao je da te voli?
Konačno te je zaprosio? Ili skroz naprotiv?
- Skroz naprotiv - zašmrca Ofka. - Rekao je da ne može da se oženi sa
mnom jer mu je otac zabranio. Otac mu naređuje da se ženi sa...
drugoooooom...
- Ne urlaj. Govori.
-... otac mu je naredio da se ženi s drugom. Parsifal je neće i nikad je
neće hteti. Ali ni mene neće uzeti. Kazao je da ne može. Neće da se
suprotstavi očevoj volji. Ide u manastir. Glupan.
- Što se tiče manastira - guvernanta klimnu glavom - slažem se.
Stvarno je glupan. Ali očeva volja je sveta stvar. Njoj se ne može
protiviti.
- Malo sutra ne može! - dreknu Ofka. - I te kako može! A Volfram
Panevic? Je l’ se venčao s Kasjom Biberštajn? Jeste! Iako mu je otac
branio! Venčanje je bilo, svadba bila, sad su svi zadovoljni, uključujući
starog Panevica. Zato što je Volfram voleo Kasju! A on mene neee
voooliii, buhu-hu-hu...
- Ne urlaj - guvernanta pogleda na vrata uverivši se da niko ne
prisluškuje. - Tvoj Parsifal još tu drugu nije odveo pred oltar, još ni
veridbe nije bilo. Još mnogo toga može da se desi. Sudbina mnogo toga
može doneti. A trebalo bi da znaš...
Ofka je obrisala nos rukavom, široko otvorila orahove oči.
- Trebalo bi da znaš - guvernanta nastavi tiše - da postoje načini... Da
se potpomogne sudbini. Za to je potrebna hrabrost...
- Za njega sam - Ofka stisnu zube - spremna na sve.

Elenča Štitenkron se stresla i čak poskočila čuvši škripanje kamenja

pod nečijim nogama. Mahinalno se oslonila o suvu granu koja je pukla s
glasnim treskom. Tresku je sa staze odgovorio prigušeni krik. Elenča je
stala kao ukopana, srce joj je tuklo u grudima kao ptica koja se baca po
kavezu.
Na stazi se pojavila figura, a Elenča je odahnula. Zato što to nije bio
razbojnik, vukodlak, Baba Jaga, strašni šumski škrat, opasan zelenokoži
alp niti neko od ozloglašenih putujućih monaha koji silno kidišu na
devojačku čast. Novopridošla figura bila je devojka, verovatno mlađa i
od nje same. S jednom pletenicom, pegava, s prćastim nosem. Obučena
kao muškarac, i pritom bogato.
- Ajoj - reče pegava devojka videvši Elenču kako duboko odiše. - Ajoj,
kako sam se uplašila. Bila sam sigurna da ide vukodlak... Ili putujući
monah... Ajoj. Zdravo, ko god da si... Ja sam...
- Tiše... - šapnu Elenča pobledevši. - Neko ide... Čula sam korake...
Pegava se okrenula, čučnuvši i segnuvši ka rukohvatu štileta
okačenog za pojas. Ali ruka joj se tako tresla da Elenča nije verovala da
bi uspela da izvuče oružje. Ona sama je uzela kamen, rešena da skupo
proda život, ili šta bi već morala da prodaje. Ali, kako se ispostavilo, taj
dan je bio dan neprestanih iznenađenja i neočekivanih događaja.
Krivudavom, strmom i kamenitom stazom koja je vodila ka vrhu
Radunje dolazila je, eto, treća devojka. Ona je isto stala kao ukopana
kad je videla prethodnice.
Po izgledu je bila najmlađa. Njeno lice, njene crte, boja kose, oči, sve
je to podsećalo Elenču na nekoga, izazivalo osećaj nemira. Nejasan i
neobjašnjiv osećaj, samim tim još više uznemirujući.
- Vidi-vidi - momentalno povrativši hrabrost, pegava se podboči. -
Kuda si to krenula, balavice? I to skroz sama? Zar ne znaš da ovde može
biti opasno?
Elenča se teško suzdržala da ne frkne. Ukoliko je novopridošla i bila
mlađa od pegave, nije bila mnogo. Ali je sasvim sigurno bila viša. Na
njenom licu takođe nije bilo traga straha, kao ni zbunjenosti. Njeno lice
je, pomislila je Elenča, čudeći se toj pomisli, starije od nje same.
- Dajem glavu - reče - da smo sve došle ovamo sa istim ciljem. A
pošto je taj cilj na samom vrhu, moramo da požurimo. Inače nećemo
stići da se vratimo pre mraka. Hajde, devojke. Za mnom.
Pegava je napravila facu kao da je htela da frkne. Ali šta ćeš, svaka
grupa mora da ima vođu. A Elenča je bila najviša. I ko zna, možda i
najstarija.
- Zovem se Ofk... Eufemija fon Barut - pegava ponosno reče. - Kćerka
viteza Henrika Baruta od Stuđiska. S kime imam čast?
- Elenča... de Virsing.
Novopridošla je, kad su obe skrenule pogled na nju, spustila oči.
Dugo nije odgovarala.
- Možete me - najzad reče tiho - zvati Elektra.

Izduženi vrh Radunje bio je ovenčan kamenim bedemom, u

njegovom centru stajao je kamen, veliki, podsećao je na katafalk
monolita. Nijedna od tri devojke to nije mogla znati, ali monolit je
stajao na brdu još kad su po Sudetskom predgorju topotali mamuti, a
veliki ždralovi polagali jaja na odranskom ostrvu Pjasek, koje je danas
naseljen i tesno izgrađen deo velikog Vroclava.
Ispred monolita je gorela vatra, plamen je lizao dno osmuđenog
kotla iz kojeg je prskala vrela voda. Malo dalje, na hrpi mrtvačkih
lobanja, ležala je crna mačka. U tipično mačjoj, lenjoj pozi. Bila je
zauzeta lizanjem krzna. Bilo je to najlenje lizanje koje je Elenča videla u
životu.
Kraj vatre su sedele tri žene.
Jedna, potpuna starica, pogrbljena i zgrčena, klatila se, mumlala,
pevušila, kriveći tamno lice. Ona koja je najdalje sedela izgledala je kao
devojčurak. Na tom bledom, nekako lisičijem i ružnom licu plamtela su
dva nervozna oka. Venac od vrbene i deteline držao je njenu zamršenu
kosu u relativnom skladu.
Središnji položaj zauzimala je ona najvažnija. Bona femina. Ona kojoj
su sve tri došle. Visoka, krupna, okićena špicastim šeširom od crnog
fiica ispod kojeg je vatrenoriđa kosa u bujnim talasima padala na
ramena. Vrat čarobnice bio je obavijen šalom od zelene vune.
- Svrbi me prst - starica tamnog lica oglasi se mumlanjem. - Svrbi
me prst, što znači...
- Začepi, Jagna - utiša je riđa sa šeširom, posle čega podiže prema
petentkinjama oči svetle kao rastopljen kalaj. - Dobro došle, devojke.
Šta vas dovodi? Ne govorite, sama ću pogoditi. Neželjena trudnoća? Ne,
sigurno ne. Ne bih rekla ni da ste bolesne, čak naprotiv, rekla bih da sve
tri izgledate izuzetno zdravo. Onda je ljubav! Volimo, a objekat voljenja
je dalek i nedostupan, sve dalji i sve nedostupniji. Jesam li pogodila?
Pegava Eufemija fon Barut bila je prva koja se odlučila da revnosno i
energično klima glavom. Prva i jedina. Elenča je pod pogledom
riđokose veštice spustila glavu, poražena iznenadnom uverenošću da
je njen dolazak tu bio potpuno besmislen, sasvim nepotreban i strašno
glup. A što se Elektre tiče, ona nije ni trepnula, zagledana u vatru
pustim pogledom.
- Jesam li pogodila ili nisam? - zamumla riđokosa. - Per Bacco!
Videćemo. Dodaj suvarke u vatru, Eliška, a travke u kotlić. Jagna,
ponašaj se.
Tamnolika priguši podrigivanje pesnicom strpanom u usta.
- A vi ćete - bona femina odmeri devojke pogledom svetlih očiju -
dobiti ono što tražite. Redom. Svaka posebno.

Moći Sunca i moći Meseca,

Kroz znamenja i kroz rune.
Eja!

- Kipi, kipi kotlić, a u njemu velebilje, jedić, bunika. Sagni glavu,

Eufemija fon Barut. Udiši paru.
 - Evo ti ogledalce, dajem ti ga. Kad mesec počne da opada, na dan
Venere i Freje, potajno u njemu uhvati odraz voljenog. Umotaj u vunu,
stavi u kutiju. Pospi mešavinom sušenih latica ruža i vrbene. Dodaj
bilje Agnus Catus, poznato kao konopljika. Dodaj kapi sopstvene
sanguine menstruo. Sakrij kutiju tako da na nju nikako ne pada sunčev
zrak Sakrivajući, triput izgovori zaklinjalicu: Ego dilecto meo et ad me
conversio eius, ja sam dragog svog, i njega je želja za mnom. Pre nego
što mesec napravi tri kruga, tvoj izabranik će biti tvoj.

Kroz znake i kroz rune...

Magna Mater, Magna Mater...

- Kipi, kipi kotlić, a u njemu velebilje, mandragora. Sagni glavu,

Elenča de Virsing. Udiši paru.
- Evo ti čelični nožić, dajem ti ga. Kad pun mesec počne da opada, na
dan Venere i Freje, pre izlaska sunca, pođi u vrt. Uberi jabuku koja ti se
učini najlepša. Preseci je napola nožićem, rastrljavši pre toga na oštrici
kapi sanguine menstruo. Na svaku polovinu jabuke pospi prstohvat
osušenog dvornika, spoj obe polovine štapićima od grančica mirte. Na
kori jabuke ureži inicijale imena voljenog, triput izgovori ime, svaki put
govoreći zaklinjalicu: Ecce iste venit, evo ga, ide. Jabuku sakrij, ali tako
da na nju nijednom ne padne sunca zrak. Makar bio na kraju sveta, tvoj
voljeni će ti se vratiti.

Eja!
Moći Sunca i moći Meseca,
Kroz znamenja i kroz rune!

- Kipi, kipi kotlić, a u njemu velebilje, divlji peršin, kukuta. Sagni

glavu, udiši paru, ti koja hoćeš da te zovu Elektra. Opasno si ime
izabrala, opasno i strašno za nekog mladog kao što si ti. Znaj da takve
kao ti obično vraćam praznih ruku, takvima kao što si ti ne pomažem,
ne podržavam ih u onome što nameravaju. Takvima kao što si ti,
Elektra, obično kažem da se oslone na vreme i sudbinu.
Ležeći na lobanjama, mačka je zasiktala. Čarobničine oči plamtele su
u zloslutnoj vatri.
- Stoga ću sa izuzetkom samo - izreče tiho - danas malo potpomoći
sudbinu. I premda je tvoja želja puna zla, Elektra, ispuniću je. Ispruži
ruku. Evo, dajem ti...
Riđokosa čarobnica je šaputala, Elektra je slušala sagnuvši glavu.
Vatra se prigasila, kotlić je još klokotao, sičala je vrela voda prskajući
po uglju.
Mačka je zamjaukala.
- A sada idite - naredi bona femina. - Slava Sveboginji! Aha, ne
zaboravite: reklamacije ne primamo!

- Ne jedi tako halapljivo - opomenu ga Šarlej. - Skodiće ti.

Rejnevan je podigao glavu iznad činije zaklonjene podlakticom, na
časak je gledao tako kao da nije razumeo. Zatim je nastavio da srče
knedle i juri čvarke. Izašavši na kraj s knedlama, primakao je sebi
dvouhu šerpu žureka, otkinuo od vekne komad hleba. Demerit ga je
ćutke posmatrao.
- Kako? - Rejnevan iznenada upita punih usta. - Na koji način...
Šarlej je uzdahnuo.
- Nakon našeg rastanka dugo nisam znao šta se s tobom događa. Za
Čenstohovu sam čuo, razume se, svi su čuli. Ali otkud sam mogao da
znam da si ti bio tamo? I da su te zatvorili? Ukratko: Riksi duguješ
slobodu. Njenim informacijama i vezama.
- Ali ti si ipak... - Rejnevan odloži kašiku. - Ti si me izvukao iz Lelova.
- Za to služe prijatelji. Prikočili malo s jelom. Niko ti neće oteti tu
hranu.
Rejnevan je zaškiljio u njega suzavim i krmeljivim očima. Očne
jabučice su mu bile prokrvljene i pokrivene gustom mrežicom crvenih
venica, očito je patio i od fotofobije.
- Potreban mi je berberin - Rejnevan kao da mu je čitao misli. - Ili
apoteka. Neki medikament protiv zapaljenja vežnjače. Vidac, aloja,
faeniculum ili herba sancta. Ali najpre ću nešto pojesti, moram nešto
pojesti. A ti pričaj.
- Šta?
- Pričaj - Rejnevan segnu preko stola po belu kobasicu od
posleuskršnjih ostataka. - O tome šta se u međuvremenu dogodilo u
svetu.
- Mnogo toga se dogodilo. Sedeo si ravno tri godine, ali kao da si
sedeo trideset. Istorijska su vremena. Poznaju se po tome što se
dešava mnogo toga, i to brzo. Ti si sedeo, a ovde se događalo. Veoma
mnogo i veoma brzo. Promaklo ti je mnoštvo istorijskih momenata, da
bismo to sad nadoknadili, morao bih da ti objašnjavam stvari od zore,
nemam za to ni vremena ni volje.
- Pronađi vreme i volju. Molim te.
- Kako hoćeš. Onda redom: umro je papa Martin V. Izabran je novi...
- Gabrijel Kondumler - potvrdi Rejnevan. - Malahijeva nebeska
vučica. A izbor se dogodio u Oculi nedelju, četvrtu pre Uskrsa. Jednom
mi je sve to predskazano. Osim imena. Koje je uzeo?
- Evgenije IV. A na Starom trgu u Ruanu Englezi su živu spalili
Jovanku Orleanku. Počeo je sabor u Bazelu. Na Češku je krenuo peti po
redu krstaški pohod, bio je sramno potučen kod Domažlica. Prokop je
spalio celu olesnjičku kneževinu, a zatim je s vojskom stigao čak do
Bernaua, tri milje posle Berlina. Umro je knez Bolko Ćešinski. Umro je
Konrad od Vehte, praški nadbiskup. Umro je biskup Jan Safranjec, brat
Pjotra Safranjeca. Umro je Fridrih fon Aufses, biskup Augzburga... Kuda
ćeš?
- Da povraćam.

- Dulce lumen - Rejnevan naglo izjavi. - Et delectabile est oculis videre

solem.
- A?
- Slatka je svetlost i dobro je očima gledati sunce. Knjiga
propovednikova.
- Znači - pogodi Šarlej - da je lek malo pomogao?
- Malo je pomogao. Ali nije stvar samo u tome. Nikako nije samo u
tome.
Ekstrakt iz morača, vrbene, ruže, ruse, nepogrešiv lek protiv
zapaljenskih stanja očiju i kapaka, pronašli su u apoteci u Sjevježu, pre
toga u blizini nije bilo ni apoteka ni berbera. Rejnevan je sebi naneo
medikament, ali su na efekat morali malo da sačekaju, a intervenciju da
ponavljaju s vremena na vreme. Prežderavši se Kod bokala, donedavni
zatvorenik više nije hteo da se zaustavljaju po kafanama, žalio se na
zagušljivost. Stoga su pravili predahe na svežem vazduhu. Nedaleko iza
Sjevježa, usred brezika kraj puta. Rejnevan je ispirao oči tečnošću,
ponavljajući pritom magijske formule kako bi, kako je glasilo uputstvo
na bočici, „prirodna moć leka bila natprirodnom moći efikasnija u
izlečenju”.

Faeniculum, Verbena, Rosa, Chelidonia, Ruta

 Lumina reddit acuta.

- Pričaj dalje, Šarleju - Rejnevan stavi sebi oblogu na kapke. - Završio

si na tome da je umrlo nekoliko biskupa. Ko je još umro dok sam
sedeo? Od ljudi koji me više zanimaju?
- Kristina Pizenska, francuska pesnikinja. Asocira li te? Seulete sui et
seulete vueil estre... Aha, umro je i Vitold, veliki knez Litve. Pred kraj
oktobra 1430.
- Uzrok?
- Povredio se prilikom pada s konja, dugo bolovao...
- Pri tom padu se povredio gvožđem?
- Ne znam. Moguće. Od drugih događaja: Zigmunda Luksemburškog
su krunisali za cara. A kralj Jagelo je u Pabjenicama sklopio primirje i
ofanzivan savez s husitima protiv reda. U junu prošle godine Siročići
Jana Čapeka od Sana rame uz rame s Poljacima prodrli su u Novu
Marku...
- To zapravo znam - Rejnevan skinu oblogu, zatrepta. - Čuvari su mi
se retko obraćali, ali jedan je bio izuzetno negativno raspoložen prema
krstašima, morao je s nekim da podeli radost zbog pobeda. A šta ima
kod nas? Je li Koributovič skrojio sebi kraljevstvo od Gornje Šlezije?
- Ne baš. Prebivao je u osvojenim Gljivicama, koje je nameravao da
učini svojom kraljevskom prestonicom. Četvrtog aprila 1431, tri dana
posle Uskrsa, olesnjički knezovi su izdajom preuzeli zamak i do nogu
posekli posadu. Koribut je imao sreće, nije bio tada u Gljivicama. Ali
san o kraljevstvu je pukao kao mehur od sapunice. Knjaz je otišao u
Litvu. Odnosno u nepostojanje i zaborav.85
- Bolko Vološek?
- Ambiciozno je delovao, širio vladavinu onako kako je isplanirao,
zauzimao je zamke i gradove jedan za drugim. Ali nigde se nije dugo
zadržao, odasvud su ga oterali. Poslednji plen, Bitom i Ribnjik, Mikolaj
Raćiboški oduzeo mu je pre godinu dana. Kola istorije napravila su
krug, Vološek je tamo gde je bio na početku, to jest u opolskoj zemlji. I
tamo će ostati.
- Puhala? Bedrih? Pjotr Poljak? Ostali?
- Puhala je okupirao Klučbork i Bičinu, odakle je skupa s nekim
Kohlovskim iz Vjelunja napadao, pljačkao i palio, strašno maltretirao
Šlezane. Vojevali su s njim, nedeljama opsedali, bez uspeha. Na kraju su
se obe strane umorile od rata i odlučile da trgovačkim putem reše
stvar. Posle cenkanja Puhala je predao Klučbork za hiljadu dvesta
pedeset, a Bičinu za petsto kopa groša. Predao je zamkove i otišao iz
Šlezije. Bio je u Marki i kod Gdanjska sa Čapekovim Siročićima. Ali nije
se vratio s njima u Češku, ostao je u Poljskoj.
- Jan Pardus se drži na otmuhovskom zamku osvojenom pre tri
godine. A Bedrih od Stražnjica i Pjotr Poljak imaju baze u Njemči i u
Vježbnu, odakle Šlezani neprestano pokušavaju da ih počiste. Zasad
bezuspešno, ali to je samo pitanje vremena.
- Kako to? Ne razumem.
- Nisi čuo? Propali su planovi da se zavlada Gornjom Šlezijom. Nije
došlo do poljske intervencije, husite će, prepuštene same sebi, Šlezani
potisnuti sa svojih zemalja. Ne vredi da računaju na pojačanje iz Češke,
jer se situacija tamo mnogo promenila.
- Kako?
- Ljudi su umorni. Od rata, bede, gladi, anarhije, večitih prelazaka
vojski, silovanja, ubistava i pljačkanja. Ukoliko, dakle, neko počne da
propagira mir, povratak zakonu, poretku i sistemu vrednosti, ukoliko
neko obećava harmoniju, stabilizaciju i obnovu struktura, onda
momentalno dobija pristalice. A takve slogane propagiraju umereni
sporazumaši. I dobijaju pristalice. Na račun Prokopa i Siročića, koji
gube pristalice. Revolucija se najela sopstvene dece i napila krvi.
Revolucija je postala isuviše revolucionarna, do te mere da je
najednom prestravila same revolucionare. Radikale je najednom
prestravio radikalizam, ekstremiste ekstremizam, fanatike fanatizam. I
iznenada su svi prešli na umerene pozicije. Putir da, izopačenje ne.
Husitizam s ljudskim likom. Kraj s ratom, kraj s terorom, dole s
radikalima, dole s Prokopom Velikim, dole sa Siročićima, nek žive
pregovori, nek živi sporazum...
- Sporazum s kim?
- S Rimom, naravno. Rim se opametio posle Domažlica. Opametio se
legat Julijan Cezarini, potučen i najuren kod Domažlica, opametio se
Spanac Huan de Palomar, opametio se novi papa. Već znaju da kod
husita ništa ne mogu postići silom, već lukavstvom. Da treba iskoristiti
raspoloženje, privoleti sporazumaše i pregovarati. Nešto ustupiti da bi
se nešto dobilo. Već se dogovaraju. I dogovoriće se. Putir će ostati, ali
evo, ovako mali. Biće slobode veroispovesti, ali evo, ovako malecne.
Ekstremiste i nekorektne radikale će pobiti. Neodlučne će zastrašiti. I
biće kompromisa. Biće kompaktata. Rim će to utabati, papa
blagosloviti, novi praški nadbiskup osveštati. Crkva će povratiti
ukradena dobra. Žigmund Luksemburški će povratiti češki tron, jer
neko ipak mora biti garancija obnove i poretka, kakav je to poredak bez
kralja? Dakle, Luksemburški će na Hrad! On će biti pomiritelj naroda i
doneće presude mnogim narodima. Tada će svoje mačeve prekovati u
rala, a svoja koplja u srpove. I biće divno kao da je ne znam šta.
- Neće biti divno. Neće doći do toga. To bi bila izdaja.
- Bila bi. I biće.
- Po tvom mišljenju, to će dozvoliti ljudi koji su pobili i primorali na
beg pet krstaških pohoda? Pobednici kod Vitkova, Višegrada,
Sudomjera, Malešova, Ustija, Tahova i Domažlica? To će dozvoliti češki
narod, veran putiru?
- Češki narod danas će za strih žita platiti trideset četiri groša, a za
hleb groš i po. Pre revolucije žito je bilo po dva groša, a hleb je koštao
jedan novčić. Toliko ima češki narod od putira i rata. Rejnevane, ja neću
da se raspravljam. Razumljivim rečima sam ti približio aktuelnu
političku situaciju i skicirao perspektive, a velikom dozom
verovatnoće predvidevši događaje u narednim mesecima, ako ne i
danima. U zatvoru se, znam ponešto o tome, gubi kontakt sa
stvarnošću, često na duže. To se s vremenom vraća, ali ne treba
forsirati proces. Stoga ne forsiraj. Osloni se na mene, veruj mi.
- Jasnije?
- Pola milje odavde je raskrsnica, raskršće puteva. Odatle ćemo otići
na jug, putem za Olkuš, Zator i Ćešin. Savladaćemo Jablonkovski prevoj,
a odatle već pravim putem. Čadča, Trenčin, Nitra, Ostrogon, Budim,
Mohač, Beograd, Sofija, Filipopolj, Adrijanopolj. I Konstantinopolj. Biser
vizantijskog carstva.
- I ti meni prebacuješ nedostatak kontakta sa stvarnošću?
- Moji planovi su bolno konkretni, drže se stvarnosti tako čvrsto kao
župnik parohije. A potkrepljeni su realnom ekonomskom snagom
kojom disponiram. Pođi sa mnom, Rajnmare, i kunem se svojom
starom kitom da ćeš još pre adventa videti jedra na Mramornom moru,
Zlatni rog, Aja Sofiju i Bosfor. Dakle? Idemo?
- Ne, Šarleju. Ne idemo. Oprosti, ali imam skroz drugačije planove.
Demerit ga je dugo ćutke gledao. Potom je uzdahnuo.
- Bojim se - reče najzad - da naslućujem.
- Dobro je.
- U martu 1430. godine, u šumama na Klodnjici - Šarlej priđe, uhvati
ga za ramena - govorio si, odlazeći, da ti je dosta svega. Iskreno
govoreći, uopšte ti se nisam čudio. I, kao što se sećaš, nisam te
zadržavao. Tvoja reakcija je za mene bila potpuno razumljiva. Preživeo
si nesreću, odreagovao si, sumanuto se bacivši u vir borbe za istinsku
apostolsku veru, za ideale, za društvenu pravdu, za Regnum Dei, za novi
bolji svet. I naglo si video da nema misije, da postoji politika. Nema
poruke, ima proračunatosti. Božjom rečju i apostolskom verom trguje
se isto kao i svakom drugom robom: s perspektivom za profit. A
Regnum Dei možeš da pogledaš na crkvenim freskama. Ili da pročitaš o
njemu kod Svetog Avgustina.
- Sedeo sam u tamnici - Rejnevan odgovori spokojno i tiho - gubeći
nadu da ću ikada izaći. Grizući se mišlju da moj život nije imao smisla.
Dugo sam sedeo u tami, slepeći kao krtica. Dulce lumen, ponavljao sam
sebi reći Eklezijastesa. I najzad je doprlo do mene, najzad sam
razumeo. Shvatio sam da je to pitanje izbora. Ili svetlost, ili mrak. U
zatvoru nisam imao izbora, sada imam. Moj izbor je svetlost, lux
perpetua. Idem u Češku. Zato što mislim da tamo još nije sve
izgubljeno. A ako i jeste, to se ne može predati bez borbe. Hoću da dam
smisao svom životu, daću mu stavši u boj. Za ideale, za Regnum Dei, za
nadu. A ukoliko Regnum Dei mora da strada, ukoliko nada mora da
propadne, onda nek i ja stradam i propadnem. Ukoliko to sve treba da
ostane na freskama, onda neka i mene naslikaju na tim freskama.
Šarlej je ustupio za korak.
- Možda si mislio - reče - da ću te odvraćati od te ideje, moliti i
preklinjati. Pa eto, ne. Neću. Sve ima svoje vreme i određen je čas za sve
stvari pod nebom, kako kaže tvoj omiljeni Eklezijastes. Vreme kad se
teče i vreme kad se gubi, vreme kad se čuva i vreme kad se baca, vreme
kad se dere i vreme kad se sašiva. Sudbina nas je, Rajnmare, sašila
jednog za drugog na dobrih nekoliko godina, na nekoliko godina nas je
bacila u istorijski kotao i pošteno je zamešala taj kotao. Vreme je da
pokidamo taj šav. Prije nego što dođe Regnum Dei hoću da sebi složim
stvari ovde i sada, na ovom svetu, jer p atria mea totus hic mundus est.
Neću stati s tobom rame uz rame u poslednjem boju, jer ne volim
poslednje bojeve i ne podnosim izgubljene bojeve, prezirem stradanje i
propadanja. Sebi apsolutno ne želim da budem naslikan na freski.
Apsolutno neću da figuriram na spisku palih u odlučujućoj bici sila
Svetlosti sa sila Tame. Zato ćemo morati da se oprostimo.
- Moraćemo. Nemojmo onda da odugovlačimo s tim. Zbogom,
Šarleju.
- Zbogom, Rajnmare. Daj da te poljubim, druže.
- I ja tebe, prijatelju.
 •

Kroz prozor su dopirali zveket oružja i metalna lupa potkovica na

kamenju dvorišta, posada Njemče pripremala se za prepad ili upad.
Bedrih od Stražnjica je zatvorio prozor, vratio se za sto.
- Radujem se - ponovi - što te vidim. Živog, slobodnog i zdravog.
Pošto se pričalo...
- I mene isto - prekinu ga Rejnevan - raduje što tebe vidim. I prijatno
iznenađuje. Ceo put sam se pitao da li ću te zateći ovde. Da nisi po
uzoru na Puhalu već prodao sve svoje zamke Šlezanima. Zajedno sa
idealima i božjom istinom.
- Kao što vidiš, nisam prodao - hladno odgovori director odreda
Tabora u Šleziji. - I nisam predao, iako su me jako pritiskali. Mene u
Njemči, Pardusa u Otmuhovu. Ali polomili su zube i otišli praznih ruku.
- Susreo sam se s mišljenjem da je to samo pitanje vremena. Da
nećete zadržati šleske zamkove bez intervencije Poljske i pojačanja iz
Češke. A navodno ne možete da računate na to.
- Nažalost - Bedrih prizna spokojno. - Ne možemo. A to je potpuno
drugačije izgledalo pre četiri godine. Potpuno drugačije. Sećaš se
Safranjeca i njegovog bombastičnog programa? Povratak Šlezije
matici? Žezlo Jagelonaca na čelu svih naroda linguagii slavonicti
Sprovođenje vlasti nad baltičko-jadranskim međumorjem? Rusijom i
Krimom? Veliki planovi i gigantske zamisli koji propadaju posle blagog
oštećivanja jedne ikone, uostalom, navodno loše naslikane.
- Poljaci su - nastavi - kad ih je prošao bes posle Čenstohove, rado
videli Čapeka u svom boku u bici s krstašima, ali nama u Šleziji nisu
pružili pomoć i neće je pružiti. Posle Čenstohove su se čak i Safranjeci
stišali, čak su i Spitek od Melština, Sjestšenjec i Zbonski spustili ton.
Ovde smo sami. Nema Koributoviča, Vološek se kao miš zavukao u
rupu. A Češka...
- Govori. Slušam.
- U Češkoj - ubrzo reče propovednik - naša stvar loše stoji. Posle
domažličke pobede Prokop je imao seriju promašaja. Izgubio je
nekoliko bitaka, nije izašao na kraj s Plzenjem, mnogo je pao u očima
braće. To je već ljudska priroda: jednom se spotakni i ispljuvaće te,
sprovešće hajku i izujedaće te, niko se neće sećati nekadašnjih zasluga
i pobeda. Koristi od toga imalo je umereno krilo, oni što su oduvek
kovali zavere da se dogovore s Rimom i Luksemburškim. Razume se,
praško Staro mesto, razume se, naš stari poznanik zaverenik Jan od
Pribrama. I gospoda plemići koji su nekad radi ličnih interesa brže-
bolje prišivali putir na porodične grbove, a sada ih brže-bolje paraju. I
ne samo neofiti kao što su Menhart od Hradeca i kalikstinci nalik na
Božeka od Miletineka ili Jana od Smiržica; sada su uzor umerenosti i
kompromisa naši stari kamaradi, božji ratnici još iz Ziškinog vremena.
Okupili su se u Pragu na gomilu i horski traže mir. I dobrog kralja
Žigmunda na češkom tronu. Izvini: cara Žigmunda. Jer treba da znaš da
smo pre godinu dana, na Duhove, imali veliku svečanost. Novi papa
Evgenije, četvrti pod tim imenom, posle lepo otpevane mise koju je on
lično održao u Crkvi Svetog Petra pred oltarom Svetog Mavrikija,
plemićko čelo Žigmunda Luksemburškog ukrasio je carskom krunom.
Samim tim je riđi nitkov postao rimski car i gospodar vaskolikog
hrišćanstva. Na veliku radost onih koji su uvek bili spremni da mu ljube
stope. A kad zasedne u Hradčanima, biće spremni da mu ljube dupe.
- A ti? - hladno upita Rejnevan. - Šta je s tobom? Gde ćeš ti ljubiti
novog gospodara da bi pridobio njegovu milost? Ili ipak više voliš da
trguješ sa Šlezanima oko Njemče kako bi dobio najbolju cenu? I postao
poljski plaćenik? To nameravaš?
- Ne, ne to - Bedrih od Stražnjica mirno negira. - Nešto drugo. Ne
priznajem dogovore sa Zigmundom i praške kompaktate, nameravam
da okupim odred i krenem u Češku. U pomoć Prokopu i Siročićima. Još
nije vreme da odustanemo i predamo tron. Ne bez borbe. Šta ti kažeš
na to?
- Idem s tobom.
L - A tvoje oči? Izgledaju...
- Znam kako izgledaju. Snaći ću se. Idem s tobom makar i danas.
Koga ćeš ostaviti u Njemči? Pjotra Poljaka?
- Pjotra su - iskrivi se director - pre godinu dana oteli Vroclavljani.
Drže ga u kazamatu i svađaju se oko otkupa. Njemču ću poveriti nekom
drugom. Novom savezniku. Oh, mi o vuku...
Zaškripala su vrata, u prostoriju je, sagnuvši snažnu figuru pod
dovratkom, ušao vitez jako isturene vilice i pleća širokih kao vrata
katedrale. Rejnevan je uzdahnuo.
- Znate se, zar ne? - upita Bedrih. - Vitez Hajn fon Čirne, gospodar
zamka Nimerzat. Nekada u službi Vroclava, odnedavno saveznik
Tabora. Priključio nam se posle pobede kod Domažlica. Kad smo bili
dosta nadmoćniji.86
Rejnevan je u propovednikovom glasu ulovio lagan ton ironije.
Ukoliko je Hajn fon Čirne isto ulovio, nije to ispoljio.
- Gospodin Rajnmar od Bjelave - reče. - Vidi-vidi! Ko bi pretpostavio
da ću te videti živog!
- Upravo. Ko bi?
- Ostaviću ljudstvo u Vježbnu i u otmuhovskom zamku - sumira
Bedrih zatapšavši da sluge donesu vina. - A gospodina Hajna u Njemči.
Jedino ako gospodin Hajn ne poželi da ide s nama u boj u Češku...
- Hvala lepo - raubriter namesti mač, sede. - Ali to je vaš, češki boj. Ja
ću radije ostati ovde.

Stari monah hroničar iz žaganjskog avgustinskog manastira oterao

je dosadnu muvu, umočio pero u mastilo. Osmotrio ga je pod svetlom
pre nego što je počeo da piše.

Zbi se to leta gospodnjeg 1434, u nedelju, in crastino Cantianorum,

ipso die XXX mensis Maii. Sunce tada bese in signo Geminorum et luna
in gauda sive fine Piscium.
Kad Thaborites et Orphanos behu otišli iz praškog Novog mesta, za
njima krenuše katolička gospoda i oni od kalikstinaca što htedoše
dogovor s carem Zigmundom. I stigoše ih između Kurzima i Češkog Broda,
a tamo behu nobiles barones et domini Menhart od Hradeca, Diviš
Božek od Miletineka, Aleš Vreštiovski od Sternberka, Vilem Kostka od
Postupica, Jan i Burijan od Gutštejna, Pribik od Klenova i Zmrzlik od
Svojšina, a s njima katolički aristokrata Jan Švibovski, plzenjski landfrid,
kontingent iz Mjelnjika, kao i vitezovi, panoši, klijenti i sluge Oldriha od
Rožmberka. Sve ukupno ih beše trinaest hiljada vojnika, od čega hiljadu i
po konjanika teške konjice. I postaviše se kod sela Hribe.
Sa suprotne strane, u selu Lipani, na obroncima Lipske gore, čekaše
postrojen odred Tabora i Siročiča, deset hiljada pešadinaca i sedam
stotina konjanika skrivenih u vagenburgu sagrađenom od četiristo
osamdeset kola, branjenom cevima četrdeset haubica. A tamo beše
Prokop zvani Obrijani, capitaneus et director secte Thaborensium, i
propovednik Prokupek dictus Parvus. Kao i vojskovođe: Jan Čapek od
Sana, capitaneus secte Orphanorum, Ondrej Kerski, capitaneus de
Thabor, Jira od Zečice, Zigmunt od Vranova, Jan Kolda od Zampaha,
Rohač od Dube i drugi capitanei cum aliis ipsorum complicibus.
Naumiše odmah da se mire i da u slozi svrše stvar, ali previše medu
njima mržnje i krvi beše. Pristiglog iz Šlezije, Bedriha od Stražnjica, što
pozivaše na sporazum, ispsovaše i umalo ubiše, morao se sa svojim
ljudima povući s polja i otići odatle. A oni počeše da pucaju jedni na druge
iz haubica, tarasnica i ostalih pixides. Nasta velika buka, a dim prekri
čitavo polje. A zatim u taj dim udariše naoružani rožmberški aristokrati,
ali ih ovi odbiše, a oni uhvatiše maglu. Tad se velika galama diže medu
Taborom i Siročićima - neprijatelj, eto, beži, treba ga goniti i dotući.
Otvoriše vagenburg i na gomili jurnuše u polje.
I to beše njihov kraj. I njihova propast.

- Stani! Staaaniii! - rikao je Jan Čapek od Sana. - To je podvala! Zbijaj

kola! Ne izlazi iz hradbe!
Njegov glas je nestajao u borbenoj vrevi i huku paljbe, strelci s kola
taboritskog vagenburga neprestano su pucali u vitezove dok su se
povlačili. A taboriti i siročići istrčali su u polje derući se, vitlajući
čepovima i helebardama.
- Juriš na njiiiiiih!
I tad su se sručila zrna na njih. Grad đuladi, oštrih parčića i strela.
Poziciju kalikstinaca obavio je dim. A iz dima je jurnula pancirna
konjica. Na pešadiju lišenu zaklona od kola, rasejanu po polju.
Ko je mogao, bežao je, ko je imao sreću da pobegne od viteških
mačeva, taj se domogao kola gde su hejtmani, promukli od uzvikivanih
naređenja, pokušavali da zbiju redove i formiraju odbranu. Ali i za to je
bilo prekasno. Vratili su se Rožmberčani koji su simulirali beg, uleteli
među razdvojena kola, prodrli u vagenburg, nabijajući branioce na
koplja i gazeći ih u naletu.
Ondrej Kerski se bacio na njih sa svojom konjicom. Izboli su ih
kopljima i počistili, lako naoružani taboriti nisu bili u stanju da
zaustave konjicu okovanu u gvožđe. U pomoć je skočio Jan Čapek,
vitlajući mačem i sazivajući pešadiju. Skočio je i Rejnevan. Video je
ispred sebe iskežene konjske njuške, pršnjake i salade, video je šumu
uprtih kopalja, bio je siguran da ide u smrt. Koplje je skroz probilo
jahača pored njega i izbacilo ga iz sedla; pre nego što je kopljanik stigao
da ispusti držalju, Rejnevan je došao do njega i posekao ga mačem,
jednom, drugi put, ispod razvaljenog naramenjaka šiknula je krv. Drugi
jahač ga je udario konjem, široko zamahnuo. Rejnevan je spasao život
zgrčivši se iza konjskog vrata. Rožmberčanin nije stigao da zamahne
drugi put, taboritski pešaci su ga zakačili kukama gizarmi i svukli sa
sedla. Zaskočio ga je treći, sa sekirom. Videvši da s njim nema šansi,
Rejnevan je dreknuo, cimnuo vodice i opalio konja mamuzama. Konj se
propeo, zamlatarao prednjim nogama, potkovice su sletele na
nabedrenik i oklopnu suknju, zgnječile limove, Rožmberčanin je
zakričao, pao na zemlju. Naokolo je besneo divljački pokolj, ispod
konjskih kopita škripali su oklopi i pucketale kosti.
Pred Rejnevanovim očima rožmberški oklopnici nabacili su lance s
kukama preko kola vagenburga, okrenuli konje, trznuli. Kola su se
prevrnula prignječivši strelce i samostrelce. U otvor se sručila
kalikstinska konjica, konjanici su se kao reka probili unutra,
probadajući, sekući i gazeći. Razbijeni vagenburg iznenada se
pretvorio u bezizlaznu klopku.
- Ovo je kraj! - kriknu Jan Čapek od Sana sekući mačem levo i desno. -
Poraz! Gotovi smo! Spašavaj se ko može! Rejnevane! Kod mene!
- Kod mene! - drao se Ondrej Kerski. - Kod mene, braćo! Spašavaj se
ko može!
Rejnevan je okrenuo konja. Dvoumio se samo na tren, na kratak tren,
tren koji je odlučivao o životu ili smrti. Video je kako oklopna konjica
kao snoplje slaže slanske cepnike i kopljanike iz Kutne Hore, kako pod
mač idu pripadnici Siročića iz Češkog Broda. Kako sa sedla pada
Zigmunt od Vranova. Kako pada Prokop Veliki, izboden kopljima i
posečen mačevima dok se borio na kolima. Kako Prokupek ispušta
monstrancu i pada smrtno pogođen. Kako se bitka pretvara u masakr.
I obuzeo ga je strah. Užasan strah od kojeg se prevrće utroba.
Priljubio se uz konjsku grivu i pohitao za Čapekom. U prostor između
kola, pod gradom zrna i strela. Nadole, nadole, jarugom, planinskom
padinom. Samo što dalje.
Samo što dalje od Lipana.

- U Kolin! - kriknu Jan Čapek. - U Kolin! Samo da konji izdrže!

Rejnevane! Šta ti tamo radiš, dovraga?
Rejnevan je skočio sa sedla. Pao na kolena. Spustio je čelo do same
zemlje. I počeo da rida.
- Smisao života... - jecao je grcajući. - Ideali... Lux perpetua... A I bežim
iz bitke... Kao kukavica... Čak nisam... Čak nisam umeo ni da poginem
kako valja!
 Čapek je obrisao lice od čađi, znoja i krvi. Zavrteo glavom, pljunuo.
- Ovo još nije kraj! - povika. - Još ćemo im mi pokazati! Šta je?
Trebalo je da pustimo da nas pobiju? Kao glupači? Danas bežimo da
bismo sutra mogli ponovo da se tučemo! Ustaj, Šlezanine, ustaj! Vidiš
li? Ovo je već kolinski drum! Idemo u Kolin, tamo nas neće uhvatiti!
Ustaj i na konja! Čuješ li?
- Idi sam.
- Šta?
- Idi sam. Ja nemam šta da tražim u Kolinu.
Topla majska kiša je padala i šuškala na lišću.
 Tako je, tako je, plemeniti vitezovi, tako je, pobožni monasi,
verujte mi, milostiva gospodo kupci, oštar je bio lipanski
conflictus, besan je bio boj na obroncima Lipske gore.

Tukli su se do smrti sve do kasne večeri. Do kasne večeri, gotovo do

samog mraka, ginula su braća iz Tabora i Siročića. Jedni su pobijeni u
polju, drugi u vagenburgu, treći u begu. Vele da je ukupno palo blizu dve
hiljade božjih ratnika, među kojima i Prokop Obrijani. Zvani Veliki.
Mnogo braće je uzeto u ropstvo. Onim važnijim je pošteđen život. Ali
Rožmberčani su više od sedam stotina zarobljenika saterali u ambare
kod Češkog Broda i tamo ih žive spalili.
I to je bio veliki trijumf kalikstinaca i katolika. I kraj poljskih vojski
Tabora i Siročića.
A dan nakon Lipana, poslednjeg dana maja 1434. godine, u Grodeku,
na putu do Haliča, gde je trebalo da mu se novi moldavski vojvoda
Stefan zakune na vernost, u osamdeset petoj godini života, na rukama
duhovnika i svetovnjaka, umro je Vladislav Jagelo, kralj Poljske. Iste
godine, na Dan apostola Jakova, na vavelski tron stupio je Jagelov sin
Vladislav Jagelonac, koji je imao deset leta.
U Litvi je bila pobuna protiv unije s Poljskom i svega što je poljsko,
oružano je istupio bundžija Svidrigajlo, stric novog kralja, kog su
podržali livonijski red, Rusini i Zigmunt Koributovič, nesuđeni vladar
Češke i Gornje Šlezije. Godine 1435, na dan posvećen Svetom Egidiju,
na diesjovis, četrnaest dana pre equinoctium autumnale, u bici s
Poljacima pao je Koributovič. U bici koja se odigrala kod Vilkomježa87
na reci Šventoji.
Godina 1435. bila je rodna. Možda se sećate? Ipak je prošlo jedva pet
godina. U nekim mestima se žnjelo već pre Petra i Pavla, a posle Petra i
Pavla žetva je svuda bila završena. Vinova loza u vinogradima ponovo
je procvetala pre Svetog Vita, a ubrzo nakon Svetog Vita grozdovi su
već bili kao grašak, a ponegde kao kozji brabonjci. Leto te godine bilo je
veoma vruće, toliko sparno da su ljudi padali u nesvest po poljima.
Te godine u jesen na nebu se pojavila svetla kometa sa užarenim
repom okrenutim ka zapadu. Astrolozi su dali mišljenje da je to loš
znak. I bili su u pravu. Malo posle toga buknula je velika epidemija u
Šleziji, u Češkoj, u Saksoniji i u drugim zemljama, mnogo ljudi je od nje
pomrlo. Kažu da je u Drezdenu za jedan dan sahranjeno više od sto
umrlih. Mnogo značajnih ljudi je umrlo, mnogo. A u Vroclavu je umro
kanonik Gvizdendorf. I dobro je što je umro, jer je bio đubre da ne
poveruješ, oretpro anima sua, quis vult. Šteta što nije umrlo više takvih
kao što je on, u Šleziji bi se bolje živelo.
Godine 1436, dve godine nakon masakra Tabora i Siročića kod
Lipana, dan pre Vartolomeja u Prag je ušao Žigmund Luksemburški, dei
gratia Romanorum imperator, Ungarie, Boemie, Dalmatie et Croacie rex.
Mnogi su ga pozdravljali pokličima i uzvicima radosti, sa suzama
radosnicama u očima vodili ga u Hrad. Ali bilo je i onih koji
Luksemburškog nisu prihvatili kao monarha, prozvali su ga
uzurpatorom, riđim nitkovom i vavilonskim kraljem, a neki od njih su
čak i rat započeli s njim. Propovednik Ambrož, Bedrih od Stražnjica, Jan
Kolda od Žampaha, a pre svega slavni hejtman Jan Rohač od Dube. Ovaj
poslednji je bio toliko glasan da ga je carska vojska ubrzo opkolila na
njegovoj tvrđavi Sionu. Tvrđava je pala, a zarobljenog Rohača, Višeka
Račinjskog i kompanjone odveli su u prestonicu. Tamo su po
Žigmundovoj naredbi svi bili okrutno mučeni i dugo maltretirani, a na
kraju su bili obešeni na velikom gubilištu. To se dogodilo u ponedeljak,
dan posle Nativitatis beate Marie virginis Anno Domini 1437.
I narod je dugo plakao. Ljudi bi plakali kad god bi se to spomenulo.
Dvadeset treće poglavlje

u kojem svemu dolazi kraj.

- Od jada iznemože oko moje - tužnim citatom se požali Jan

Bezdjehovski od Bezdjehova, najstariji, najiskusniji i najpoštovaniji
među praškim čarobnjacima apoteke Kod arhanđela.
- Iznemože oko, duša i srce - doda nalivajući iz boce u čaše. - Iščile u
žalosti život moj i godine moje u uzdisanju, oslabi od muke krepost
moja i kosti moje sasahnuše. Drugim rečima, Rajnmare, starost, crkla
dabogda, nije radost. Ali dosta o meni, dosta. Pričaj šta je s tobom.
Navodno je tvoja devojka... Je li to istina?
- Istina.
- A naš prijatelj Samson...
- I to je istina.
- Tuga, tuga - reverendissimus doctor podiže čašu i poteže poveći
gutljaj. - Velika tuga. A ti si, kažu, bio kod Lipana... Ljude su tamo
navodno žive spaljivali u ambarima, stotine ljudi. Horor, horor. I šta
sada, kaži. Šta će sada biti?
- Ovo je kraj jedne epohe. Prelom. U Češkoj ključa kao u loncu...
- A talog isplivava - pogodi Bezdjehovski. - Kao i uvek, na sam vrh. A
ti? Hoćeš li se i dalje boriti?
- Ne. Doživeo sam poraz. U svemu. Dosta mi je.
- Doživeo sam zanimljiva vremena - uzdahnu starac. - Zanimljiva. I
smešna, i strašna... Na sreću, ovaj život neće još dugo...
- Ma šta pričate, učitelju...
- Neće još dugo, neće. Jedino što me još drži u životu jeste alkohol.
Alkoholna pića.
 - Vinski alkohol - Bezdjehovski podiže čašu - pravi je aether koji iz
organizma uklanja nečiste supstance, a zgusnutoj, usirenoj i mlitavoj
krvi vraća tečnost i svežinu. Rakija, kao kvintesencija, sadrži ekstrakt
najviše harmonije. Votka deluje onako kako joj ime kaže: to je voda
života, aqua vitae, životodavna tečnost koja može produžiti naše dane -
štaviše, može da otera smrt i odloži umiranje... Ah, šta tu ima da se
priča! Popijmo!
- Učitelju.
- Slušam te, sine.
- Neću dugo boraviti u Pragu, vraćam se u Šleziju. Moram tamo... da
poravnam neke račune. Posetio sam vas jer... Imam molbu. Toliko
netipičnu da ne smem s njom ni kod Telesme ni kod Edlingera
Brehma... Mogu samo kod vas. U nadi da ćete hteti da me razumete...
- Slobodno pucaj. Šta ti treba?
- Otrov.

- Imam sve što si tražio, učitelju Jane - bibliotekar Ščepan od

Drahotuša sumnjičavo pogleda u Bezdjehovskog i Rejnevana, izruči na
sto naručje knjiga. - Turba philosophorum, ili prevedena Mushaf al-
gama’a. Sirr al-asrar, Secretum secretorum, u originalu, ukoliko budete
imali poteškoća sa arapskim, zamolite Tegendorfa za pomoć. Epistola
de dosibus tyriacalibus Arnolda iz Vilanove. I bela vrana: Questiones de
tyriaca Guljelma de Korvija. Baš me zanima za šta će vam ova dva
poslednja dela. Nameravate nekoga da otrujete ili šta?

- Evo ti - Jan Bezdjehovski od Bezdjehova podiže bočicu sa

zelenkastom tečnošću blistavom kao opal - tvoj otrov, Rajnmare.
Rejnevan je ćutao, pobledeo. Bezdjehovski je odložio flašicu,
počešao se po pomodrelom nosu.
- Tvoj objekat, kako tvrdiš - poče - stalno uzima tečno zlato,
aurumpotabile. Samim tim je apsolutno otporan na sve poznate
toksine i otrove u njihovoj osnovnoj formi. Stoga je neophodno
primeniti compositum, višestepeni kombinovani otrov.
- Sam aurum potabile ne reaguje ni sa čim. Međutim, treba
pretpostaviti da uživaoci auruma sebi doziraju i druge medikamente, a
to s ciljem očuvanja organskog balansa, somatske ravnoteže i supresije
sporednih efekata. Ti medikamenti mogu biti confectiones magnae,
confectiones opiatae, neki panacea, kao na primer Hiera, i neki
athanasia, kao Theriak.
- Naš compositium, alhemijski magisterium Edlingera Brehma, kao
menstruum ima bezukusnu aqua fortis. Upotrebljeni simplicia, ako te to
zanima, jesu, između ostalog, mrazovac, colchicum autumnale, i
likovac, daphne mezereum. Ništa posebno ni novo, mrazovcem je, kako
se može odgonetnuti iz latinskog naziva, trovala još Medeja u Kolhidi.
Ono što je u našem kompozitu najviše novatorsko... i najviše
smrtonosno... jeste bufotenin. Magijski prerađen ekstrakt iz aktivnih
supstanci sadržanih u sekretu žlezda žabe krastače.
Bezdjehovski je dohvatio bocu i nalio sebi.
- Kad mu budeš aplikovao otrov, objekat će posle nekog vremena
imati simptome koji prate negativnu reakciju na aurum potabile. Kao i
obično, tada će popiti panaceum. S panaceumom će reagovati
mrazovac, izazivajući proliv. Sredstvo protiv proliva će reagovati s
mezereumom, multiplifikujući simptome i dosta povećavajući telesnu
temperaturu. Objekat će tada uzeti Hieru ili Theriak, a s reakcijom koju
će sve to stvoriti naglo će reagovati bufotenin.
- Smrt će brzo nastupiti? Bezbolno?
- Čak naprotiv.
- Dobro je. Veliko hvala, učitelju.
- Ne zahvaljuj - reverendissimus doctor gucnu iz čaše. - Idi i otruj
kurvinog sina.

Ljudi su čak prilazili, okretali se, buljili sa ustima otvorenim od

čuđenja, šaputali, pokazivali prstima. Imali su šta da pokazuju, imali su
čemu da se čude. Činilo se da je legenda, da su bajka i viteški epos
oživeli i svratili u Vroclav, u krcatu Zamkovu ulicu. Sredinom ulice, u
špaliru razmaknutih Vroclavljana, plesno je koračao prelep
mrkodoratast ždrebac odeven u snežnobelu abaiju i oko vrata ukrašen
girlandom od cveća. Na ždrepcu je sedeo mladi vitez u crno-srebrnom
vamsu i sa somotskom beretkom s perima. Vitez je ispred sebe na
obluku vozio devojku, lepu kao sa slike, u beloj cotehardie i s cvetnim
vencem na svetloj kosi, bujnoj i raspuštenoj kao u šumske nimfe.
Devojka je grlila viteza i gledala ga strasnim pogledom punim ljubavi, a
svaki čas bi ga podjednako strasno poljubila. Konj je koračao ritmično
lupkajući potkovicama, ljudi su zurili sa oduševljenjem. Činilo se da je u
Vroclav došao neko pravo iz strofa romanse, iz reči trubadurove
pesme, iz bardove priče. Evo ga, šaputali su Vroclavljani, pogledajte,
Loengrin vozi Elzu od Brabanta, Erek na obluku drži Enidu, evo
Okasena u naručju svoje Nikolete, evo Floara i Blanšeflor. Evo ih,
gledajte, Ivejn i Dama od Izvora, evo Gareta i Lionese, evo Valtera i
Hildegunde, eno Parsifala lično sa svojom Kondviramurs.
- Bulje - Parsifal fon Rahenau skloni usta sa usta verenice. - Bulje u
nas neprestano...
- Nek bulje - Ofka fon Barut, uskoro Fon Rahenau, popravi pozu na
obluku, pogleda s ljubavlju u oči verenika. - A ti si obećao.
Istina, Parsifal fon Rahenau je obećao. Verenici su oba oca,
Tristrama fon Rahenaua i Henrika Baruta, posle zvanične zaručničke
ceremonije prepustili, dakle, pivu i vinu, a majke, Hrozvitu fon Barut i
Berhtu Rahenau, maštanjima o unucima. A verenik Parsifal je ispunio
obećanje dato verenici. Da će je romantično provesti kroz čitav
Vroclav.
Od trga do katedrale i nazad. Na obluku. Na mrkodoratastom
ždrepcu, poklonu od Đerške de Virsing.
Vroclavljani su piljili. Potkovice su zalupale po daskama i gredama,
verenici su kročili na Peščani most. Prolaznici su se razdvajali ispred
njih. Ofka je iznenada glasno uzdahnula, zarila nokte u Parsifalova
ramena.
- Šta se desilo? Ofka?
- Videla sam... - Ofka proguta pljuvačku. - Učinilo mi se da sam
videla... Poznanicu...
- Poznanicu? Koga? Možda da se vratimo?
Ofka je ponovo progutala pljuvačku, odmahnula glavom,
mimovoljno porumenevši. Bolje ne, pomislila je. Bolje je ne vraćati se
starim stvarima, bolje je izbrisati ih, izbaciti iz sećanja. Ono popodne
na vrhu Radunje. Bolje je da voljeni ne zna da je ovo zahvaljujući beloj
magiji, da ih je magija spojila, da su čini savladale prepreke i učinile da
su oni zajedno, danas i zauvek, jer šta Bog spoji, niko razdvojiti ne
može.
Baš me zanima, pomislila je iznenada, da li je i njima uspelo, da li je
magija i prema njima bila naklonjena. Prema Elenči... I prema Elektri.
Elektri, čije lice sam maločas videla u masi.
- Jedva smo se znale - objasni, trudeći se da bude ravnodušna. -
Zvala se Elektra.
 - Čudim se roditeljima - reče Parsifal - koji deci daju takva imena.
Možeš to nazvati sujeverjem, ali ja bih se bojao da se ime ne pokaže
kao proročko i da ne izvrši uticaj na potomka.
- Kako misliš?
- Elektra je bila kćerka Agamemnona, kralja Mikene. Obožavala je
oca; kad su ga ubili, poludela je od mržnje i želje za osvetom. Osvetila
se, ali je pomerila pameću. Ne bih dao kćerki takvo ime.
- Ni ja. - Ofka se priljubi uz verenika. - Našu kćerku ćemo krstiti
Beata.

Zvono u Devici Mariji na pesku najavilo je sekstu. Rejnevan se

probijao kroz gužvu, privijajući i zaklanjajući bočicu s kompozitnim
otrovom skrivenu ispod pazuha. Bio je rešen. Tražio je priliku. Odavno
je tražio priliku.

Pod zaštitom Kučere fon Hunta i njegovih ljudi, Zidarčac je koračao

sredinom Peščanog mosta, podignutim dlanom pozdravljajući
Vroclavljane koji su se gurali ka njemu. Njegov kaftan bio je ukrašen
debelim zlatnim lancem, simbolom vlasti. Zidarčac je imao vlast.
Biskup Konrad preneo je na njega svetovno namesništvo nad čitavom
Šlezijom, imenovao ga Oberlandeshauptmannom, upraviteljem,
starostom i samodršcem Vroclava, postavivši ga iznad gradskog veća i
suda. Eto tako je Birkart Grelenort postao najmoćniji čovek u Šleziji
posle biskupa. To je postao uz opštu saglasnost i na radost svih. Ipak je
bio u toku žestok rat s husitima, Njemča i Otmuhov i dalje su bili u
husitskim rukama, i dalje su po Šleziji harale bande husitskih
marodera i s njima ujedinjenih vitezova razbojnika. Narod je hteo
odlučnu i jaku vlast, koncentrisanu u jednoj jakoj ruci. Bio je potreban
izbavitelj, vođa i branilac. Vroclavljani su verovali u svog branioca,
verovali su da će ih zaštititi, odbraniti, podići iz ruina, učiniti bogatim i
usrećiti. Verovali su i gledali u njega kao u dugu ili u ikonu.
- Izbavitelju!
- Pribežište naše!
- Dobrotvore!
Cveće je padalo Zidarčcu pod noge. Majke su pružale decu ka njemu
kako bi ih blagoslovio. Esnafski šegrti su padali na kolena. Sirotinja se
bacala pred noge, odakle bi ih Fon Huntovi ljudi brzo i efikasno
išutirali.
- Pod tvoju zaštitu!
- Budi nam spas!
- Vođo, vodi nas!
Iza Zidarčca je tapkao otac Felicijan Gvizdek, sada Fon Gvizdendorf,
koji je za vernost i zasluge od biskupa dobio prebendu i položaj
kanonika u Kolegijati Svetog krsta. Otac Felicijan se smeškao masi,
blagosiljao ju je i maštao. O tome kako će on uskoro ići napred, a
Zidarčac pozadi. I Kučera fon Hunt se osmehivao, stiskajući zube,
odgurivao je nasrtljivce.
- Sve ćemo razmotriti - sa osmehom je obećivao Zidarčac
odgurujući peticije i molbe pružane ka njemu. - Sve ćemo potanko
razmotriti... Krivce ćemo kazniti! Zavladaće zakon! I pravda!
- Dalje - siktao je Kučera na petente. - Dalje, ili ću vas šutnuti...
- Doći će zlatno doba za Vroclav... - Zidarčac pogladi po glavi još
jednu devojčicu s buketićem. - Zlatno doba! Posle pobede nad
neprijateljem!
- Ali borba još nije okončana! - glasno je oglašavao. - Zmija još nije
dotučena! Morate biti spremni na žrtve i odricanja...
Zastao je videvši svetlokosu devojku kako stoji pred njim. Njeno lice
je podsećalo Zidarčca na nekoga. Zabrinjavajuće ga je podsećalo. Njeno
lice je, pomislio je, starije od nje same.
Pružio je ruku da je blagoslovi. Nešto mu je kazalo da je povuče.
- Da li te ja poznajem?
- Ja sam Sibila od Bjelave - zvonko reče devojka. - Kćerka Pjotra
zvanog Peterlin. Umri, ubico.
To se desilo brzo. Toliko brzo da je Kučera fon Hunt zakasnio s
reakcijom. Nije stigao niti da odgurne Zidarčca, niti da onesposobi
devojku. Ona je pak izvukla kratku prašku „podmuklu” pušku ispod
ogrtača i s razdaljine od pola koraka ispalila pravo Zidarčcu u grudi.
Sve je obavio gust dim, u kojem je devojka iščezla kao duh. Kao avet.
Kao priviđenje.
Masa se s vriskom razdvojila, rastrčala, razbežala. Omogućivši
Rejnevanu da vidi.
Video je kako se ustreljeni Zidarčac zateturao, ali nije pao. Kako je
pogledao u čađave i krvave grudi, u alke zlatnog lanca koje je metak
zario u telo. Kako se divljački nasmejao.
- Držite je... - zastenja hvatajući dah. - Hvatajte... Kožu ću u
komadima kidati s kučke...
- Ranjeni ste!
- To nije ništa... Ništa mi nije... Potrebno je malo više da bi meni
naudili... Običan metak je premal...
Zastao je, zagrcnuo se, oči su mu ispale iz duplji. S naglim kašljem iz
usta mu je šiknula crna krv. Vrisnuo je, zakričao, zakreštao. Shvatio.
Shvatio je isto što i Kučera. Shvatio je i kanonik Felicijan zgrčen na
zemlji. Shvatio je zagledani Rejnevan.
To nije bio običan metak.
Zidarčac je zakričao. I zakreštao, a pre nego što je kreštanje
progrmelo, pred očima svih pretvorio se u crnu pticu. Ptica je teško
zalepršala krilima, vinula se, poletela, sejući kapi krvi, ka Odri, u pravcu
Tumskog ostrova. Nije daleko odletela. Svi su videli kako se ptica,
usred makabričnog pištanja i kreštanja, na reci pretvorila u veliko
bezoblično pticoliko čudovište, kako prska krvlju, rita se i maše
krilima. Metamorfoza se odvijala naočigled svih, monstrum je upao u
sivu odransku vodu sada već u obliku čoveka. Čoveka na samrti sa
zlatnim lancem na grudima.
Voda se zatvorila nad lešom. Ostala je krvava pena razvlačena
tokom.

Leš Zidarčca zaustavio se na ledobranu Dugog mosta, zakačivši se

za nasukane grane. Uzdizao se na vodi, licem nadole, ljuljan strujom,
dobrih sat vremena. Na kraju je otplovio, voda ga je ponela duž
mlinova, na peščane sprudove, gde se nekoliko puta nasukao u plićaku.
Potom ga je odnela jača struja, poslavši ga ponovo na levu obalu, na
Garbare, na smrdljive odvodne kanale kožarskih radionica. Vrteći se po
virovima, doplivao je do Sokolnjickog jaza, voda ga je prenela preko
gata.
Na dubini iza ostrva, vrteći se u viru, utopljenik je privukao pažnju
ogromnog odranskog soma. Ali leš je i dalje bio previše svež da bi
mogao da strgne meso s njega. Trzajući leš, velika riba je jedino uspela
da ga obrne nauznak. Kad je, dakle, Zidarčac uplovio u močvarni deo,
spopali su ga ribići. Do Bitinja je već doplovio bez očiju, s dve krvave
rupe na licu.
U Popovicama su pastiri pokazivali prstima na njega dok su pojili
krave.
 Bilo je kasno popodne kad je doplovio na visinu Klečkova. Do gata
ojačanog fašinom.
Na gatu je sedeo ribar sa slamenim šeširom, opremljen leskovom
pecaljkom. Na časak je posmatrao utopljenika kako se obrće u
povratnom toku. Njegovu crnu kosu kako se talasa u vodi kao sasa.
Ptičje lice i ptičji nos...
- Konačno! - Ribar skoči na noge. - Konačno! Slava filozofima!
- Doplivao si, Birkarte fon Grelenorte! - vikao je Vendel Domarask,
plešući kao pomahnitao i mlatarajući rukama. - Dugo sam čekao,
strpljivo, da, strpljivo sam čekao na reci! Dok te Odra konačno nije
donela! I mogu da pogledam u tebe! Oh, kako sam srećan što mogu da
pogledam u tebe!
Leš se odbio od gata, zaokrenuo, upao u struju. Bivši husitski špijun
mahnuo mu je za pozdrav.
- Pokloni se Baltiku za mene!
 I to bi bio kraj priče. Completum est quod dixi de Operatione
Solis.

Finis coronat opus. Završio sam. I đavolski sam se zamorio. Explicit hoc
totum, a ti, draga devojko, infunde mihipotum! Sipaj, sipaj! Popiću za
put kriglu svidnjičkog. Ili dve.
Zbogom, plemenita i dobra gospodo. Nek vas od nesreće i loših
zgoda na putu čuva promisao božja. Ne, ne, kazao sam, kraj je kraj, više
neću pripovedati. Zato što je velikoj mašti tu snaga počela da nestaje
polako.

Velikoj mašti tu je snaga počela da nestaje polako,

ali već je želju i volju pokrenula, da se okreću i jezde,
kao točak koji se okreće isto tako,
ona ljubav koja pokreće Sunce i ostale zvezde.
L’ amor che move il sole e l’altre ste lie...88

Ovaj Dante čudno nekako ide u korak sa mnom...

Kraj s pričom. Jer iako, kako mudro reče Propovednik, nema kraja
sastavljanju mnogih knjiga, ipak treba privesti kraju. Mora se.
Već mi je vreme. Dalek je put do Konstantinopolja, a hteo bih da pre
adventa vidim još jedra na Mramornom moru, Zlatni rog i Bosfor.
Hoću da vidim svoj san. Pre nego što bespovratno nestane.
Ostajte u zdravlju. A za rastanak... Zaista vam kažem, svakome
ponaosob: ne zaboravite Propovednika. Primo: omnia vanitas, sve je
taština. Secundo: saslušavši sve ovo, Boga se boj i zapovesti Njegove se
drži, jer to je sve čoveku!
Jer će svako delo Bog izneti na sud i svaku tajnu, bila dobra ili zla.
Bila dobra ili zla.
Dvadeset četvrto poglavlje

koje je početak.

Čuvši na dvorištu topot kopita i rzanje, Elenča je bila uverena da je to

Đerška, da se iz vizite kod suseda Rahenaua vraća ranije nego što je
planirala. Izašla je na prag ne skinuvši kecelju. Videvši jahača, oblio ju je
vreo talas. Noge su joj odbile poslušnost, a ruke počele da se tresu.
- Zdravo - reče Rejnevan. - Zdravo, Elenča.
Elenča nije bila u stanju ni reč da izusti. Samo je sagnula glavu.
Rejnevan je sjahao.
Prišao.
I zagrlio ju je. Suzdržala se od plača uz ogroman napor volje. Ne
sasvim.
Nebo na istoku se smrkavalo najavljujući oluje. Ali ovde, iznad njih,
iznad Skalke, sunce se probilo kroz oblake prekrivši svet snopom
svetlosti. Rejnevan je pogledao uvis.
- Slatka je svetlost - reče on. - I dobro je očima gledati sunce.
Lice mu je bilo izmenjeno. Vrlo izmenjeno. Bio je drugačiji. Elenča je
to konstatovala s pomešanim strahom i olakšanjem.
- Zdravo... - nakašljala se, šmrcnula. - Dobro došao u Skalku... Došao
si... na dugo?
Gledao ju je. Ćutao. Dugo. Toliko dugo da je posumnjala kako neće
odgovoriti. Ali odgovorio je.
- Verovatno ću ostati.
1 Žalobnu himnu Dies irae {Dan gneva) prema legendi je smislio i
zapevao zatvorenik kojeg su vodili na pogubljenje, a masa je toliko
plakala i dželat se toliko uzbudio da su morali da otkažu egzekuciju. U
stvari, autor Dies... je franjevac Toma Čelanski iz XII veka. (Prim, aut.)

2 Prevode najkomplikovanijih sentenci, religijskih himni, reference ka

izvorima i mnoštvo anegdota i informacija o tome „šta je bilo kasnije”
pronaći ćete u fusnotama. Međutim, unapred skrećemo pažnju da je
autor ostavio čitaocu punu slobodu u samostalnom kopanju po
raznoraznim leksikonima, enciklopedijama i prašnjavim folijantima iz
epohe. Ipak je to čisto zadovoljstvo, kojeg autor ne želi da liši čitaoce.
(Prim, izd.)

3 Ovde u značenju: sve tečnosti u organizmu, vlažnost u čovekovom

telu; u osnovi je humorizam antička medicinska teorija o postojanju
četiri telesna soka koja utiču na zdravlje i temperament. (Prim, prev.)

4 Grof Žan Dinoa, jedan od najslavnijih vođa Stogodišnjeg rata, zaista je

bio kopile. Luj od Orleana, brat kralja Francuske Šarla VI, napravio ga je
u vanbračnoj vezi s Margeritom d’Engijen. Brantom u Žirijima,
razuzdanih devojaka priča smešnu anegdotu o toj aferi, a
zainteresovane za istorijske i erotske anegdote upućujem na navedeno
delo. (Prim, aut.)

5 „Dvoprstan” gest se navodno pojavio u Stogodišnjem ratu otuda što

su osvetoljubivi Francuzi odsecali dva prsta, kažiprst i srednji,
zarobljenim engleskim strelcima kako više nikad ne bi mogli da
napinju tetive. Strelci su, dakle, u svakoj prilici demonstrirali
Francuzima da još uvek imaju prste i da će ih još mnogo puta iskoristiti
na njihovu propast. Gest je opstao do savremenog doba, s tim što je
dva prsta zamenio jedan, srednji, a streličarski kontekst se promenio u
znatno grublji. (Prim, aut.)

6 Od nem. gemein - nekada vojnik redov u poljskoj vojsci. (Prim, prev.)

7 „Evo nas, istina pod teretom grehova ljudskih, ali specijalno okupljeni
u ime Tvoje” - invokacija Svetog duha autorstva Svetog Isidora
Seviljskog. (Prim, aut.)
8 „Dođi k nama, ostani s nama, poželi da pronikneš u srca naša.” Na
istom mestu. (Prim, aut.)

9 Češ. Ala smo najebali. (Prim, prev.)

10 Umro je u cvetu mladosti. (Prim, aut.)

11 Selo, danas pod nazivom Koprivna, u opisivanim vremenima zvalo

se (po imenu naseljivača) Gepersdorf. Sumnjam da su pastir i drugi
Moravljani umeli i hteli to tako da izgovaraju. (Prim, aut.)

12 Fr.. U punoj brzini, punim galopom. (Prim, prev.)

13 Niži čin sveštenstva u katoličkoj crkvi. (Prim, prev.)

14 Dosta parafraziran stil i reci sveštenika Pjotra Skarge, jezuite. (Prim,

aut.)

15 Firentinski florino d’oro težio je 3,537 grama, isto kao mađarski

dukat, koji je dominirao severno od Alpa. (Prim, aut.)

16 „Blagoslovi nas i spasi”, katarski molitveni ritual. Fiat nobis... - Nek

nam bude po reći Tvojoj (molitva Anđeo gospodnji). Dalje navođenje
lozinke-odziva je na oksitanskom jeziku: „Koji uzveruje i pokrsti se,
spašće se; a ko ne veruje, osudiće se (Marko, 16:16). „A koji tvori volju
božju ostaje doveka” (1. Jovanova poslanica, 2=17),

17 Fr. Savršeni - pripadnici katarizma koji su nakon primanja

consolamentuma (katarski obred) imali pravo da pričešćuju druge
vernike. Morali su u potpunosti da odustanu od jedenja mesa i
seksualnih kontakata, služeći kao idealan primer svim katarima. (Prim,
prev.)

18 „Blagosloven koji ide.” Dante, Božanstvena komedija. Čistilište, XXX

pevanje. (Prim, aut.)

19 Prva knjiga Samuilova, 28: 15. Samuilov duh pita Saula: „Zašto si me
uznemirio i izazvao?” (Prim, aut.)

20 I svaka utvara biće vam kao reći u zapečaćenoj knjizi” (Isaija, 29:
11). (Prim, aut.)

21 Prorokova predskazanja su se ostvarila. Kad je opolski knez Boiko V

Vološek 29. maja 1460. otišao kod Gospoda, franjevci su ga sahranili u
njegovom omiljenom Glogoveku, u kripti kolegijate Svetog
Vartolomeja. Monasi su s velikom pompom obavili pogrebnu
ceremoniju, uprkos tome što je knez bio zauvek anatemisan. Vološek,
naime, do same smrti nije vratio ništa od prisvojenih crkvenih dobara.
Što se tiče toga da Vološek umalo nije naredio da proroka vuku
konjima, sigurno se radilo o smrti sina, posle koje je knez pao u tešku i
dugotrajnu depresiju. (Prim, aut.)

22 Drugi deo antifone Cum rex gloriae, koja se peva tokom uskršnje
procesije.
Došao si, željen,
Ti, kojeg smo u tami čekali,
da nas, zatvorene, izvedeš iz zatvora ove noći.
Tebe su naši uzdasi zvali,
Tebe su žalosni izdasi tražili;
Ti si posao tužno nadanje,
veliko olakšanje u bolu. (Prim, aut.)

23 Mene, tekel, ufarsin (mene, tekel, farse) - prema Bibliji (Knjiga

proroka Danila, 5: 25), tajanstveni aramejski tekst koji se za vreme
jedne gozbe pojavio na zidu vavilonskog kralja Belšarusura kao
opomena i nagoveštaj njegove propasti. (Prim, prev.)

24 Sve što sneg skriva sunce otkriva. (Prim, aut.)

25 Parafraziram Joahima Lelevela, Napomene o istoriji Poljske.

Dodajmo, mudre napomene. (Prim, aut.)

26 Biskupova predviđanja su bila tačna. Brak Agnješke Kantner s

Kasparom Slikom, koji je brzo gradio karijeru, ostvaren je 1437.
godine, kovanje bračnih planova Luksemburškog moja su književna
izmišljotina. Veza Pjastice i Kaspera, iako tipično politička, bila je vrlo
srećna i rezultirala je brojnim malim Šlikovima. Od drugih brakova koje
sam inscenirao nijedan nije bio sklopljen. Kantnerov sin Konrad IX Crni
nije se oženio Barbarom Hoencolern, njegova supruga je postala
mazovska kneginjica Malgožata. Suprug Barbare Hoencolern (čije su
tobožnje obline fabulama imaginacija) postao je Ludoviko III Gonzaga,
mantovski markiz. Najmlađa Kantnerova kćerka, Ana, venčala se s
Vladislavom I, knezom Mazovije. A što se tiče kralja Poljske Vladislava,
kasnije nazvanog Jagelonac, on je stradao u poznatoj bici pre nego što
je stigao da promeni bračno stanje. (Prim, aut.)

27 Andžej Bnjinski iz porodice Lođa postao je poznanjski biskup 1438.

godine i bio je na toj funkciji do smrti 1479. (Prim, aut.)

28 Mješko I. (Prim, prev.)

29 Ukoliko pogledaš živote i običaje ljudi, koji stalno traže krivicu u

drugima, videćeš da niko nije bez krivice. (Disticha Catonis, moj prevod.)
(Prim, aut.)

30 Krivice mogu neko vreme biti skrivene, ali s vremenom izlaze na videlo.
Na istom mestu. (Prim, aut.)

31 Nada je jedino što čoveka ne napušta čak ni u trenutku smrti. Na

istom mestu. (Prim, aut.)

32 Još jedna uskršnja pesma zasnovana na Poslanici Rimljanima, 6:9.

Znajući da Hristos usta iz mrtvih,
već više ne umire;
smrt više neće ovladati njime.
Jer šta umre, grehu umre jedanput;
a šta živi, Bogu živi. (Prim, aut.)

33 U staroj Litvi siromašan bojar (plemić) koji je na usluzi bogatim

aristokratima i kod njih ima funkciju skupljača poreza ili glasonoše.
(Prim, aut.)

34 Agitatorova propoved je koktel iz Martina Lutera, Šmalkaldenskih

članova i drugih reformatorskih manifesta, začinjen biblijskim
citatima iz Otkrivenja, Druge poslanice Solunjanima (2: 9) i Druge
poslanice Petrove (2: 2-3). (Prim, aut.)

35 Judenflek, žutu zakrpu za raspoznavanje prišivenu na odeći, bili su

obavezni da nose Jevreji muškog pola, Jevrejkama su po zakonu bile
nametnute prugaste marame. Riksa se jednostavno toliko navikla na
mušku garderobu da je zaboravila na to. (Prim, aut.)

36 Češ.: vrsta katapulta. (Prim, prev.)

37 Sve pošasti poslate na pojedinačna plemena Izraela podrobno

nabraja Džošua dahtenberg u The Devil and the Jews. (Prim, aut.)

38 Nem. Ketzer - jeretik. (Prim, prev.)

39 Nem. Katze - mačka. (Prim, prev.)

40 Malo prilagođavam činjenice radi potreba fabule. Zapravo, 1420.

godine javorski Jevreji nisu samo potučeni već i proterani iz grada.
(Prim, aut.)

41 Hebr.: društvo, družina, grupa. (Prim, aut.)

42 Blagosloven si Ti, Hašem, naš Bog, Kralj sveta, Tvorac svetlosti vatre.
(Prim, aut.)

43 Istina, istina, vera! (Prim, aut.)

44 Nek Njegovo veliko ime bude blagosloveno na veki vekova (aramejski).

(Prim, aut.)

45 Za one manje upoznate sa stvaralaštvom H. P. Lavkrafta (i njegovim

talentom za imaginaciju): Al Azif, arapski priručnik najstrašnije crne
magije, na grčki jezik preveo je Teodoros Filetas iz Konstantinopolja,
od prevodioca potiče i naslov pod kojim je delo postalo slavno:
Necronomicon. Godine 1228. danski alhemičar Ole Vorm (Olaus
Wormius) preveo ga je s grčkog na latinski. Oba prevoda je papa Grgur
IX anatemisao 1232. godine. Latinski Necronomicon bio je dvaput
štampan: u Nemačkoj (u XV veku) i u Španiji (u XVII veku). Arapski
original je nestao bez traga. (Prim, aut.)

46 Krak ili Krakus, legendarni poljski vladar, osnivač Krakova. (Prim,

prev.)

47 I obnovi Jerusalim, sveti grad, brzo i za naših dana. (Prim, aut.)

48 Gledajući, da ne vide, kastiljska verzija Jevanđelja po Luki, 8: 10.

(Prim, aut.)

49 Malo ubrzavam napredak u naoružanju, „podle”, tj. skriveno nošene

(za pojasom ispod kaputa) kratke puške postale su problem u Pragu
nešto kasnije, posle 1500. godine. Stari češki letopisi navode sadržaj
odluke magistrata u kojoj se nošenje tog oružja zabranjuje novčanom
kaznom {Pokud se tykd ruinic, majt s nimi chodit jen pobliz
svychpozemku, ale at’ nedelajiskody na rybnicich a nestrileji divoke
kacbny ani zver; ale ty zrádne ručnice, ktere se ted’velice rozmohly, budou
zakazany podpokutou...). (Prim, aut.)

50 Tri meseca kasnije, u septembru 1429, Tabor je izvršio novi napad

na Lužicu. Husitima koji su opsedali Budišin unutrašnjom diverzijom
pomagao je njihov špijun, većnički pisar Pjotr Prajšvic. Bio je uhvaćen,
podvrgnut torturama, priznao je i odao saradnike. Budišin je odbio
juriš i pregovorima s Prokopom Velikim postigao šestomesečnu
obustavu rata. Prokop je u uslovima primirja mogao da uzme u obzir
oslobađanje i predaju agenta. Nije to učinio. Prajšvic je bio pogubljen
trećeg februara 1430. Naravoučenije: špijun uvek najebe. (Prim, aut.)

51 Rajnski zlatnik ili golden (rheinischer Gulden, florenus Rhent) bio je

kovan u Kelnu, Trim i Majncu, Karol je navedene gradove nagradio
privilegijom kovanja novca zbog toga što su ga podržali prilikom
izbora. Rajnski je sadržao manje zlata nego mađarski, a težio je nešto
više od tri grama. (Prim, aut.)

52 U vezi sa ovim pitanjem istorijski izvori uvode malu pometnju,

stvar je nejasna. Naime, istoričari jednoznačno i sigurno tvrde da se
knez Jan Žaganjski otkupio od husita plativši im šeststo goldena. Isti ti
izvori jednoglasno navode da su husiti napali Žaganj i napravili velika
razaranja, tada je, između ostalog, devastiran žaganjski manastir
avgustinaca i njegova unikatna biblioteka. Kako bih makar malo ostao
veran nauci, odredio sam da Jakub Kromješin zahteva otkup u visini od
osamsto rajnskih. Odnosno, Jan Žaganjski ce cenkao, snizio otkup, ali
su husiti u međuvremenu stigli da naprave štetu. Nakon isplaćenog
otkupa obustavili su pravljenje štete, što izvori ponovo potvrđuju,
pišući da je žaganjska kneževina zahvaljujući otkupu pretrpela
relativno male gubitke. (Prim, aut.)

53 Vergilije, Enejida, 3: 148. Prevod Milosava Popadića. (Prim, prev.)

54 Godinu dana kasnije, u zimu 1431, tokom povratka s pohoda na
Mađarsku, Siročići Jana Čapeka od Sana pretrpeli su težak poraz i za
dlaku izbegli propast u identičnoj situaciji: prilikom pokušaja prelaska
preko Vaha. (Prim, aut.)

55 Ne nama, Gospode, ne nama, nego imenu svom daj slavu, Psalam 115.
(Prim, aut.)

56 Comes facundus in via... pro vehiculo est. - Rečit pratilac na putu je

kao vozilo (u značenju: čini put prijatnijim i kraćim). Publije Sir,
Sententiae. (Prim, aut.)

57 Balada autorke grofice De Dje (oko 1200). Autorov prevod. Htela bih
svog viteza nagim rukama zagrliti, u ekstazi bih mu bila draža od jastuka
mekanoga. Veću ljubav prema njemu gajim nego Blanšeflor prema
Floaru. Njemu ću srce i ljubav žrtvovati, i razum, i oči, i život. (Prim. aut. i
prim, prev.)
Romantična priča Floara i Blanšeflor bila je jedna od popularnijih
ljubavnih priča u Evropi onog vremena. (Prim, aut.)

58 Kuzanski vrlo slobodno citira Pesmu nad pesmama, 4: 10, 5: 16, 7,

13-14. (Prim, aut.)

59 Flegerima su nazivani vitezovi kojima je starešina dodeljivao

funkcije i obaveze vojnih komandanata u rejonu koji im je pripadao;
bili su odgovorni za mobilizaciju ljudi obuhvaćenih obavezom vojne
službe u slučaju ratnog pohoda i nadzor nad organizacijom odbrane u
slučaju napada ili unutrašnjih borbi. (Prim, aut.)

60 Fleger zapravo ne misli na široke praške groševe, već neke lokalne

srebrne monete: saksonske, ravenzburške ili palatinatske, triput niže
po kursu od praškog groša. I tako pribegava užasnom dranju, iznos koji
traži jednak je radničkoj dnevnici za koju su se mogli nabaviti korec
ovsa ili dve guske. (Prim, aut.)

61 Prilikom pokolja u Plauenu izvršenog 25. januara 1430. godine

stradalo je više od hiljadu osoba, ovako odoka, ako uzmem u obzir
ondašnju brojnost takvih gradova, pobijena je dobra polovina
stanovništva. (Prim, aut.)
62 Agitacioni govor emisara slobodno sam zasnovao na autentičnom
husitskom manifestu koji je bio širen po susednim zemljama u
različitim jezičkim verzijama, preuzetim od Eve Malečinjske, Husitski
pokret u Češkoj i u Poljskoj (E. Maleczynska, Ruch husycki w Czechach i
w Polsce, KiW 1959). (Prim, aut.)

63 Jedna od poznatijih balada Kristine Pizanske. Prevod s poljskog.

Sama sam i hoću da ostanem sama, samu me je moj dragi ostavio, sama
sam, bez druga i gospodara, sama sam, u patnji i nemoćna... (Prim. aut. i
prim, prev.)

64 Nek ti budu oprošteni od Boga i od nas, molimo Boga da ti ih oprosti.

Ratarski ritual kod osoba na samrti. (Prim, aut.)

65 Sveti Oče, primi svoju služilju u svojoj pravednosti i pošalji na nju

milost svoju i svoga Duha svetoga. Na istom mestu. (Prim, aut.)

66 Dies irae. Smrt i narav zadivljene motre ljude oživljene, na sud božji
sakupljene. Otvara se knjiga jada, knjiga grešna ljudskog rada, što će
vagnut biti sada. (Prim, aut.)

67 Dante Aligijeri, Božanstvena komedija, Raj, prevod Dragana

Mraovića (Dereta: Beograd 2013). (Prim, prev.)

68 Dante, Božanstvena komedija, Pakao, V pevanje. (Prim, aut.)

69 Na istom mestu, Čistilište, V pevanje. (Prim, aut.)

70 Na istom mestu, Raj, XXXIII pevanje, prevod kao i dosad. O svetlo

većno što si se u sebi samom ustoličio, sebe poznaješ i od sebe samog si
shvaćeno, a istovremeno sebe ljubiš i sebi se smešiš milo. (Prim, aut.)

71 Još jedna strofa iz Dies irae. Kad potreseš grešnim svetom, plamenu
ga predaš kletom, zovni mene s vojskom svetom. (Prim, aut.)

72 Jaganjče božji koji oduzimaš grebe sveta. Početak liturgijske molitve.

(Prim, aut.)

73 Pokoj večni daruj joj, Gospode, i svetlost večna svetlela njoj. U večnom
sečanju biče pravedna: neće se plašiti setnih vesti. (Prim, aut.)
74 Tebi dolazi svako telo. (Prim, aut.)

75 Petar Damjan, Hymnus de gaudio parodisi. (Prim, aut.)

76 U značenju: taktička jedinica konjice. (Prim, prev.)

77 Bogurodzica - najstarija poljska religijska pesma i najstariji sačuvani

poljski poetski tekst; najverovatnije je nastala na prelomu XIII i XIV
veka, a za vreme Velike kneževine Litve imala je funkciju himne. Po
nekim istorijskim izvorima, pesmu su pevali vitezovi u bitkama, npr.
kod Grinvalda. Dakle, imala je, ali i danas ima patriotski karakter.
(Prim, prev.)

78 Na osnovu odluke Horodelske unije donesene drugog oktobra 1413.

poljska kraljevska šljahta prihvatila je da Litavci iz bojarskih porodica
koriste njihove grbove, konstatujući u dokumentu (po Karolu Šajnohi):
„Ovom odlukom spajamo sjedinjujemo naše domove, pokolenja,
rodove, grbove i plemićka znamenja s vaskolikom šljahtom i
bojarstvom zemalja litavskih”. (Prim, aut.)

79 Ovo je već poslednji tom, prema tome, neće biti suvišno staviti u
napomene nekoliko informacija o tome „šta je bilo kasnije”. Dakle:
Konrad Pjast, olesnjicki knez, bio je biskup Vroclava 29 godina. Umro je
u šezdeset sedmoj godini u zamku u Jelču dana devetog avgusta 1447’.
Dva dana kasnije sahranjen je s velikom pompom u vroclavskoj
katedrali. Interesantna - u odnosu na Konradovu decidnu antipoljskost
- može biti činjenica da je kao njegov naslednik u Vroclavu izabran
Poljak Pjotr Novak iz Njivnjice, koji je za vreme svoje dužnosti popravio
narušene (zbog Konrada) odnose s gnjeznskom arhidijecezom, kojoj je
Vroclav uvek crkveno pripadao. (Prim, aut.)

80 Primas Stefan Višinjski upoređivao je jasnogorski sanktuarijum s

nepotopivim brodom koji može da preplovi svaki istorijski potop (u
obraćanju od 23. maja 1969). (Prim, aut.)

81 Orlova gnezda su sistem srednjovekovnih zamaka koji su nekada

čuvali granice Poljskog kraljevstva. Većina je sagrađena na teško
dostupnim krečnjačkim stenama nalik na gnezda orlova, otuda i sam
naziv. (Prim, prev.)
82 Maciej Borkowic- poznanjski vojvoda i starosta; 1352. godine osniva
Vitešku konfederaciju kao odraz bunta Velikopoljske, između ostalog,
protiv politike kralja. Najpre je bio prognan iz zemlje, a kada se vratio,
uhapšen je zbog neprestanih zavera i aktivnosti protiv kralja i osuđen
na smrt glađu. (Prim, prev.)

83 Nem. Neumark - Nojmark. (Prim, prev.)

U leto 1433 - godine Jagelo je započeo rat s krstaškim redom. Na
osnovu saveza sklopljenog godinu dana ranije u Pabjanjicama, rame uz
rame s poljskom vojskom u zemlje reda upalo je osam hiljada
pripadnika Siročića pod vodstvom Jana Capeka od Sana. Siročići su
naročito budili strah među krstaškom najamnom vojskom
sastavljenom od Čeha, nisu, naime, imali milosti prema „izdajnicima
češkog jezika koji služe Nemcima otpadnicima. I sami krstaši su se
plašili Siročića kao vatre. Valja spomenuti da kada su Čapekovi Siročići
išli na Prusku, dalekosežnu pomoć ukazao im je knez Jan Žaganjski,
iznenada vrlo propoljski i pročeški nastrojen. A o Riksi i njenoj ulozi
istorija ćuti... Dešava se. (Prim, aut.)

84 O tako brzom kraju učesnika napada na jasnogorski manastir

uverava Dlugoš u Letopisima... Stvarnost je bila drugačija, istorijski
napadači su živeli duže, neki znatno duže. Knjaz Fjodor Ostroški bio je
živ još 1438. godine, vidimo ga u poljskoj vojsci za vreme rata sa
austrijskim Albrehtom za češku sukcesiju. Dalja sudbina kn jaza i
datum njegove smrti nisu poznati. Jan Kuropatva od Lancuhova imao
je razne funkcije, bio je savetnik kralja Kazimira Jagelonca tokom
trinaestogodišnjeg rata, umro je posle 1462. godine. Jedini koji se
oprostio od života ubrzo nakon napada, i uz to naglom smrću, bio je
Jakub Nadobni od Rogova, koji je u leto 1431. godine pao kod Lučka u
ratu s pobunjenim Svidrigajlom. (Prim, aut.)

85 Posle pada Gljivica Zigmunt Koributovič se uputio u Češku, 1431. se

borio kod Domažlica. Potom se vratio u Litvu, gde je stao na stranu
Svidrigajla, pobunjenog protiv Poljske. Stradao je bici kod Ukmergea na
reci Šventoji, koja je bila kobna za pobunjenike, prvog dana septembra
1435. godine. Precizno je to predskazala utvara u Odrama, bio je to
četvrtak, četrnaest dana pre datuma jesenje ravnodnevice. (Prim, aut.)

86 Hajn fon Čirne se priključio husitima iz Njemče 1432. i zajedno s

njima harao po Šleziji. Godine 1434, posle Lipana, kad se situacija
promenila, odlučio je da spašava kožu ponovo promenivši barjak. U
avgustu 1434. nagovorio je Bedriha od Stražnjica na pljačkaški pohod
na Lvovek, ponudivši na trasi gostoprimstvo u zamku Frankenštajnu,
koji je pripadalo njegovom bratu. Tamo je izdajom uhvatio Bedriha,
tokom noći, u snu, i predao ga Svidnjičanima. U svidnjičkoj kuli Bedrih
je sedeo do decembra, izašao je - isto kao Pjotr Poljak - nakon plaćenog
otkupa i pregovora na osnovu kojih su se pobednički češki umereni
kalikstinci obavezali da Šlezanima predaju Njemču, Vježbno i Otmuhov.
Bedrih od Stražnjica, poslednji hejtman poljske vojske Tabora, 1436.
godine dogovorio se s carom Žigmundom i odveo preostale taborite u
Mađarsku, u borbu s Turcima. Umro je 1459. (Prim, aut.)

87 Današnji Ukmerge u Litvaniji (Prim, prev.)

88 Dante, Božanstvena komedija, Raj, XXXIII pevanje. (Prim, aut.)