Прва недеља наставе

ИСТОРИЈСКИ РАЗВОЈ ОТПОРНОСТИ МАТЕРИЈАЛА

Може се рећи да је људе још од праисторијских времена занимала
отпорност материјала који су их у природи окруживали. Сви материјали имају
извесне границе до којих могу бити оптерећени, па је познавање њихових
особина било потребно да би се могла направити употребљива оружја, алати
и оруђа за рад, превозна средства, а са развојем цивилизације и разне друге
конструкције. Подсетимо се у овом смислу на нека времена и њима
припадајуће цивилизације.

На пример, сигурно је да су још стари Египћани имали нека своја

правила градње, па су успели да подигну многе грађевине и споменике, од
којих су неки и до дан-данас очувани.

Стари Грци су вештину грађења унапређивали, а развили су –

Архимед, и једну посебну грану науке која се зове статика (287 – 212. год.
п.н.е, односно 3. век п.н.е). Поред других Архимедових великих достигнућа,
овде треба посебно нагласити следеће:
- формулисао је и каснијим генерацијама оставио концепт услова
равнотеже, укључујући силе и моменте (његов концепт је касније разрађен и
сада представља основу при анализи у Отпорности материјала);
- био је изузетно успешан у систематској примени неколико основних
принципа механике (на пример, према једном старом историчару, развио је
за оно време нову технику бацања конопца са куком на крају посебним
оруђем, на римске бродове који су их опседали, чиме је брзим одизањем
бродова из воде, а потом испуштањем поражавао непријатеља;
- такође, дао је и методу за одређивање тежишта крутих тела.

Римљани су, такође, много градили и доста иза себе оставили, а од

најзначајнијих научника тога времена издвојићемо Vitruvius-а (Marcus Pollio
Vitruvius), римског архитекту из времена императора Augusta (1. век п.н.е),
који је оставио за собом књигу са описима материјала, врста конструкција и
неких од справа које су коришћене у то време.

Пропашћу римског царства наступа, кажимо то слободно, један мрачни

период у развоју цивилизације у току којег већина тих знања пада у заборав.
Наступањем периода ренесансе (15 -16. век), долази до буђења многих
наука и уметности, па се и оваква знања обнављају. У том периоду развоја,
нека од најзначајнијих имена су:
- Leonardo da Vinci (1452 – 1519) , не само као водећи уметник, већ и
као велики научник и инжењер са огромним интересовањем и талентом које
је имао за механику (проучавао је отпорност грађевинских материјала; књиге
није писао, али је оставио за собом многе бележнице, а једна од њих носи
назив: ''Испитивање јачине гвоздене жице разних дужина''; разматрао је и
отпорност греда и проблеме везане за њихову носивост, а касније, тек у 17.
веку, направљени су први покушаји изналажења потребних димензија
грађевинских елемената путем математичке анализе);
- Galileo Galilei (1564 – 1642) у својој књизи ''Due nuove science'' из
1638. године, покушава да пронађе методу којом би се могла извршити

1
анализа напона, што представља и званични почетак развоја науке о
отпорности материјала.
У вековима који потом следе (17 – 18. век), многи научници су давали
значајне доприносе, а овде ћемо поменути и још једно име:
- Robert Hooke (1635 – 1703) је објавио 1638. г. рад ''De Potentia
Restitutiva'' (о опрузи), што представља први објављени рад у коме се
расправља о еластичним особинама материјала (такозвани Хуков закон
послужио је као важна основа за даљи развој отпорности материјала).

На крају овог кратког историјског прегледа, осим поменутих, треба

поменути и имена још неких научника који су допринели развоју ове области:

− Galileo Galilei (1564 -1642) – Италијан – 1638 – почетак науке О.М.

− Опат Edme Mariotte (1620 -1684) – Француз
− Robert Hooke (1635 - 1703) – Енглез – 1678.г. први објављени рад о
еластичним особинама материјала
− Jacob Bernoulli (1654 - 1705 ) – Холанђанин
− Daniel Bernоulli (1700 - 1782) – Холанђанин
− Leonard Euler (1707 - 1738) – Швајцарац
− Charles de Coulomb (1736 - 1806) – Француз
− Simeon Denis Poisson (1781 - 1840) – Француз
− Louis M.N. Navier (1785 - 1836) – Француз – 1825.г. први курс О.М.
− Adhemar Barre de St. Venant (1797 - 1886) – Француз – 1853. приказао рад
у Академији наука
− Барон Augustin Cauehy (1789 - 1857) – Француз
− Gabriel Lame (1795 -1870) – Француз – 1852. г. први курс Теорије
еластичности
− Emile Clapeyron (1799 -1864) – Француз
− James Maxwell (1831 -1879) – Енглез
− Otto Mohr (1835 -1918) – Немац
− Стефан Тимошенко (1878 - 1972) – Русија, САД

Као најважнија од свих, издвојићемо следећа имена:

1638 – Galileo GALILEI
1678 – Robert HOOKE
1825 – Louis NAVIER (први курс ОМ)
1852 – Gabriel LAME (први курс Теорије еластичности)

Овај кратки преглед историјског развоја науке о Отпорности материјала

завршавамо следећим коментаром: и данас и надаље праве се и правиће се
озбиљни помаци на овом пољу. Нове технологије, нови вештачки
материјали, нове прорачунске методе, реалне потребе за све сложенијим и
компликованијим конструкцијама, воде и водиће ка све бољим и успешнијим
конструктивним инжењерским резултатима.

2
 ОТПОРНОСТ МАТЕРИЈАЛА
У литератури се на назив Отпорност материјала може наићи у следећим
облицима:

• ОТПОРНОСТ МАТЕРИЈАЛА
• НАУКА О ЧВРСТОЋИ
• СОПРОТИВЛЕНИЕ МАТЕРИАЛОВ
• STRENGTH OF MATERIALS
• RESISTANCE DES MATERIAUX
• FESTIGKEITSLEHRE

ПРЕДМЕТ ПРОУЧАВАЊА

Један од основних инжењерских задатака је да се обезбеди чврстоћа и

крутост конструкције и елемената који је образују, при чему треба да се
оствари најмањи могући утрошак материјала. То значи, да људи који
пројектују треба да располажу знањем које ће им омогућити да свим
елементима конструкције одреде такве димензије и облике, који ће у примени
обезбеђивати сигурност, поузданост, трајност и одговарајуће економиске
ефекте.

На почетку предавања из предмета Отпорност материјала, логично је

поставити питање: шта је то Отпорност материјала и чиме се она бави?

Пођимо од науке која се зове механика и која се састоји из више области:

• Статика

• Динамика

• Механика деформабилног тела

• Теорија еластичности

Увођењем одређених претпоставки и упрошћавања, приличан број

закључака, посебно оних који се односе на технички важне проблеме, може
се извести знатно једноставније.

• Oтпорност материјала је посебна научна дисциплина која обухвата

инжењерске матоде прорачуна:
o чврстоће
o крутости и
o стабилности
конструкције или њихових делова.

3
Чврстоћа

Крутост

Стабилност

Отпорност материјала уводи претпоставке о понашању материјала под

дејством неког оптерећења које представљају грубу апроксимацију
стварности. Захваљујући томе, добијени обрасци који служе инжењеру да
одреди носивост једне конструкције веома су једноставни и погодни за брзу и
практичну примену за већину проблема који се појављују у инжењерској
пракси. Отпорност материјала се углавном бави изучавањем проблема тела
напрегнутих до границе еластичности, а у односу на геометрију тела, у
највећем броју случајева, проучава линијске носеће елементе. Отпорност
материјала је неопходна инжењеру било које специјалности. Без основног
познавања ове области, немогуће је пројектовати било какву конструкцију:
- струг, глодалицу, ...
- турбину, генератор, далековод, ...
- брод, подморницу, глисер, ...
- платформу за добијање нафте, цевоводе, ...
- авион, хелихоптер, ракету, ....
- железнички вагон, локомотиву, ....
- топ, тенк, пушку, ...
- зграду, мост, фудбалски стадион, тунел, ...
- булдозер, дизалицу, лифт, ....
- радарску антену, сателит, ... , и тако даље.

Пред сваког конструктора, у процесу стварања новог решења, поставља се

неколико, на први поглед, противречних захтева: оптималан облик,
економичност у употреби материјала, сигурност у раду, век трајања и ниска
цена производа. Испунити оптимално све ове захтеве скоро је немогуће, па
на конструктору остаје да у сваком конкретном случају одабере онај којем
треба дати предност. Отпорност материјала не даје одговоре на сва питања
која се постављају пред инжењера током пројектовања па, због тога, с једне
стране, при примени појединих образаца треба бити опрезан, и користити их
само ако постоји дугогодишње искуство у њиховој примени, а с друге
стране, свакодневно се појављују нови проблеми које треба ускладити и
решити:
- машине захтевају све већу прецизност израде,
- потребно је савладати све веће брзине (друмска, шинска возила,
ваздухоплови, ракете, ...),
- конструкције великих димензија (бродови, авиони, ...).

У машинству-машинској техници генерално, наука о Отпорности материјала

представља основу за:
- прорачун машинских делова и
- теорије конструкција.

4
Са друге стране, механика и математика представљају теоријски, а физика и
наука о материјалима експериментални део њених основа.

Прорачун
Теорија конструкција
машинских делова
⇑ ⇑

ОТПОРНОСТ МАТЕРИЈАЛА

⇑ ⇑ ⇑ ⇑
Наука о
Механика Математика Физика
материјалима

На основу претходно реченог, интересоваће нас веза:

СИЛA ⇔ ДЕФОРМАЦИЈA
Као прво ћемо дефинисати деформације.

ПОЈАМ ДЕФОРМАЦИЈЕ
Ако је посматрано тело (конструкцијa или неки њен део) изложено дејству
спољашљих сила, тачке унутар тог тела ће се померати, тело ће тако
променити своју запремину и свој облик, односно, деформисаће се.

У општем случају разликујемо две врсте деформација: дужинску и угаону.

Линијска, дужинска деформација

(дилатација ε )

Слика 1.1. Дужинска деформација

5
Изразом

∆dij
= ε ij средње
dij

дефинишемо средњу линијску деформацију, а изразом

∆dij
lim = ε ij
di j → 0 dij

дефинишемо линијску деформацију у посматраној тачки.

У случају примене Декартовог координатног система, линијска, дужинска

деформација-дилатација у тачки i (а управцу ij) у правцима оса x, y, z, била
би означена као εxx, εyy, εzz или краће εx, εy, εz.

εn = εn (x, y, z),
..................................................................................................................................

Угаона деформација
(угао клизања, клизање γ )

Слика 1.2 Угаона деформација

Одредимо промену правог угла:

∠N jNiNk − ∠N'jNi'Nk' ,

затим нађимо њену граничну вредност изразом

lim
dij → 0, dik → 0
(∠N N N j i k )
− ∠N'jNi'Nk' = γ jk ,

па ћемо тако добити угао клизања за тачку Ni , а у равни Nj Ni Nк.

Угао клизања γ …………………………………………………………………………...

6
Угаона деформација (угао клизања, клизање γ), у тачки i (у равни j i k , а
између праваца ij и ik), у Декартовом координатном систему има ознаку γxy,
γyz, γzx.

γjk = γjk (x, y, z),

.................................................................................................................................

Стање деформације

Линијска деформација (дилатација) и угаона деформација (клизање) су

појмови везани за неку тачку и неки одређени правац, односно, за неку
одређену раван кроз ту тачку.

Стање деформације у посматраној тачки ………………………………………..

………………………………………………………………………………………………..

Дакле, ако је познато εx, εy, εz, γxy, γyz, γzx, може се наћи εn и одговарајуће γ у
равни која је одређена нормалом n .

..................................................................................................................................
Основни задатак којим ћемо се бавити у даљем излагању овог курса из
Отпорности материјала, јесте проучавање напона и дефорација неког тела
изазваног дејством неког оптерећења.

СИЛЕ ⇔ ДЕФОРМАЦИЈЕ
⇑
⇓
а) ФИЗИЧКЕ ОСОБИНЕ МАТЕРИЈАЛА
б) ОБЛИК ТЕЛА и
ГЕОМЕТРИЈСКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ ПОПРЕЧНИХ ПРЕСЕКА
в) ВРСТЕ СИЛА (ОПТЕРЕЋЕЊА)

..................................................................................................................................

7
 ФИЗИЧКЕ ОСОБИНЕ МАТЕРИЈАЛА

Посматрајмо неко тело запремине V (ограничено површином А) и унутар

њега уочимо неке две произвољне тачке Ni и Nj чије ћемо мећусобно
растојање обележити са dij.

Слика 1.3 Дефиниција крутог и чврстог тела

Уколико се ово тело изложи дејству било каквог оптерећења, могу се

разликовати два случаја: dij = const и dij ≠ const.
Круто или недеформабилно тело ( ), а као такво је и објекат
проучавања механике крутог тела.

Чврсто или деформабилно тело ( ) и објекат је проучавања

механике деформабилног тела.

Укратко:
• Материјал је: крут – ако је L = L0
чврст – ако је L ≠ L0

Еластичан

Нееластичан – пластичан

Хомоген

Нехомоген

Изотропан

Анизотропан
• композитни материјали
o ортотропан (ортогонално изотропан)
o зрнасти
o ламинатни
o .........
..................................................................................................................................

8
 ОБЛИК ТЕЛА
Сва тела су тродимензионална, али, у зависности од врсте инжењерских
проблема није увек неопходно сваки проблем решавати као
тродимензионални, већ је увођењем одређених претпоставки, до којих се
долази искуством и експериментима, могуће стварне реално
тродимензионалне облике упростити и свести их на генерално два облика
тела који се изучавају у Теорији еластичности:
1) Линијски носећи елемент (штап, греда),
2) Површински носећи елемент (плоча, љуска).
На овај начин се и инжењеру-конструктору омогућава да проблем сведе на
једнодимензионални или дводимензионални проблем.

1) ШТАП (ГРЕДА)

- Штап је

- Греда је

Штап је прав …………………………………………………………………………….

Штап је крив ……………………………………………………………………………..

Попречни пресек ………………………………………………………………………..

9
2) ЉУСКА је ………………………………………………………………………….

ПЛОЧА је …………………………………………………………………………..

Средњом повришином се назива …………………………………………………...

Плоче и љуске су посебан предмет проучавања у оквиру Теорије

еластичности.

У Отпорности материјала, у даљим разматрањима, анализираћемо

углавном:
- праве или благо закривљене штапове (греде), као и
- конструкције састављене од више правих или благо закривљених штапова
(греда), а у виду раванских и просторних форми.

ГЕОМЕТРИЈСКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ ПОПРЕЧНИХ ПРЕСЕКА

Попречни пресек је фигура (слика) у пресечној равни која је управна на
подужну осу штапа (греде), односно на средњу површ (плоча и љуска)
посматраног конструктивног елемента.

• Површина попречног пресека

A = ∫ dA, (1)
A

10
• Статички момент површине попречног пресека

S x = ∫ y ⋅ dA,
A
(2)
S y = ∫ x ⋅ dA,
A

- у првом квадранту
- у другом квадранту
- у трећем квадранту
- у четвртом

За целу површину А може се написати и

Sx = A ⋅ yc
Sy = A ⋅ xc , (3)

одакле је јасно да је за тежишну осу попречног пресека вредност статичног

момента увек једнака нули.
Из израза (3) се може одредити положај тежишта (центра) површине
попречног пресека:
Sy S
xC = , yC = x (4)
A A

• Аксијални моменти инерције попречног пресека - моменти инерције

површине А за осе Χ и Υ

Ix = ∫ y 2 ⋅ dA
A

Iy = ∫ x 2 ⋅ dA (5)
A

Дакле, аксијални моменти инерције су увек већи од нуле у сва четири

квадранта изабраног координатног система и у било ком квадранту ће бити:
Ix > 0, Iy > 0.

11
• Центрифугални момент инерције површине А за пар међусобно
управних оса (Χ и Υ)

Ixy = ∫ xy ⋅ dA (6)
A

- у првом и трећем кавадранту Ixy > 0, а

- у другом и четвртом Ixy < 0.

Знак центрифугалног момента инерције се најбоље може схватити

посматрањем различитих слика попречних пресека:

• Поларни момент инерције - момент инерције површине А за тачку О

(пол О), то јест за осу Ζ управну на раван ΧΥ

I0 = ∫ ρ 2 ⋅ dA (7)
A

ρ 2 = x2 + y2
( )
I0 = ∫ x 2 + y 2 ⋅ dA = ∫ x 2 dA + ∫ y 2 dA (8)
A A A
I0 = Ix + Iy

Из дефиниције поларног момента инерције приказане изразом (7), следи да

је то величина која може бити само већа од нуле.

I0 = Ix + Iy = Iu + Iv

За сложени попречни пресек:

n
A = ∫ dA = ∫ ... + ∫ ... +... = A(1) + A(2) + ... = ∑ A(i) ,
A A1 A2 i=1
n
S x = ∫ y ⋅ dA = ∫ ... + ∫ ... +... = S x (1) + S x (2) + ... = ∑ S x (i) ,
A A1 A2 i=1

12
 n
S y = ∫ x ⋅ dA = ∫ ... + ∫ ... +... = S y (1) + S y (2) + ... = ∑ S y (i) ,
A A1 A2 i=1
n
Ix = ∫ y 2 ⋅ dA = ∫ ... + ∫ ... +... = Ix (1) + Ix (2) + ... = ∑ Ix (i)
A A1 A2 i=1
n
Iy = ∫ x 2 ⋅ dA = ∫ ... + ∫ ... +... = Iy (1) + Iy (2) + ...... = ∑ Iy (i) ,
A A1 A2 i=1
n
I xy = ∫ x ⋅ y ⋅ dA = ∫ ... + ∫ ... +... = I xy (1) + I xy (2) + ...... = ∑ I xy (i)
A A1 A2 i =1
n
I0 = ∫ ρ 2 ⋅ dA = ∫ ... + ∫ ... +... = I0 (1) + I0 (2) + ...... = ∑ I0 (i) (9)
A A1 A2 i=1

Уопштено се може рећи да је момент инерције замишљена геометријска

карактеристика – замишљени отпор који површина попречног пресека
конструктивног елемента пружа својом величином и обликом обртању
(окретању) око неке осе: аксијални – отпор према савијању, а поларни –
отпор према увијању.

ПРОМЕНА МОМЕНАТА ИНЕРЦИЈЕ ПРИ

ТРАНСФОРМАЦИЈИ КООРДИНАТНОГ СИСТЕМА
На основу дефиниција момената инерције, израза (5), (6) и (8), очигледно је
да ће при трансформацији координатног система (транслација или ротација
координатног система) доћи до промене величине момената инерције.

13
 ТРАНСЛАЦИЈА КООРДИНАТНОГ СИСТЕМА

Ако су моменти инерције Ix, Iy, Ixy познати за неки произвољно изабрани
координатни систем x, y и ако је позната површина попречног пресека А,
потражимо моменте инерције Iξ, Iη, Iξη за неки други пар оса ξ, η које су
паралелно померене у односу на систем x, y.

ξ=а+x и η=b+y (12)

По дефиницији момента инерције:

Iξ =

Iη =

Iξη = (13)

а коришћењем (12), добиће се:

Iξ = (14)

Односно, на исти начин, добиће се:

Iξ = Ix + A ⋅ b2 + 2b ⋅ S x ,
Iη = Iy + A ⋅ a 2 + 2a ⋅ S y ,
Iξη = Ixy + A ⋅ a ⋅ b + a ⋅ S x + b ⋅ S y . (15)

За поларни момент инерције биће:

I01 = ∫ ρ12 ⋅ dA (16)

A

I01 = Iξ + Iη = I0 + A ⋅ r 2 + 2(a ⋅ S y + b ⋅ S x ) (17)

14
а за тежишни координатни систем: а =ξС и b = ηС , изрази (15) јасно постају

Iξ = Ix + A ⋅ η C ,
2

Iη = Iy + A ⋅ ξ C ,
2

Iξη = Ixy + A ⋅ ξ C ⋅ η C ,
I01 = I0 + A ⋅ r 2 . (18)

и у овом облику су познати као Штајнерови (Steiner) обрасци.

Штајнерова теорема: ………………………………………………………………

……………………………………………………………………………………………

Очигледно је из израза (18) да су аксијални тежишни моменти инерције увек

мањи од момената инерције за било коју другу осу паралелну тежишној.

РОТАЦИЈА КООРДИНАТНОГ СИСТЕМА

Координатни систем Оxy заокренимо око тачке О за угао ϕ у положај Оuv.

Нека су моменти инерције Ix, Iy, Ixy неке површине А, за систем оса x, y
познати. Потражимо у том случају вредности момената инерције Iu, Iv, Iuv за
пар оса u, v које су добијене ротацијом оса x, y за неки угао ϕ .

u = x ⋅ cos ϕ + y ⋅ sin ϕ
(19)
v = − x ⋅ sin ϕ + y ⋅ cos ϕ

По дефиницији, на основу израза (6) и (8), биће:

Iu =

Iv =

Iuv =

15
па се коришћењем израза (19) добија:

Iu =

Односно, на исти начин, добиће се:

Iu = I x ⋅ cos 2 ϕ + I y ⋅ sin 2 ϕ − 2 ⋅ I xy ⋅ sinϕ ⋅ cos ϕ ,
I v = I x ⋅ sin 2 ϕ + I y ⋅ cos 2 ϕ + 2 ⋅ I xy ⋅ sinϕ ⋅ cos ϕ ,
(
Iuv = ( I x − I y ) ⋅ sin ϕ ⋅ cos ϕ + I xy ⋅ cos 2 ϕ − sin 2 ϕ . ) (20)

Уз помоћ образаца:

1 + cos 2ϕ 1 − cos 2ϕ
cos 2 ϕ = , sin2ϕ = ,
2 2

добијају се изрази за аксијалне и центрифугалне моменте пресека, за осе

заротираног координатног система:

Iu =
1
(Ix + Iy ) + 1 (Ix − Iy )cos 2ϕ − Ixy ⋅ sin 2ϕ ,
2 2
Iv = (Ix + Iy ) − (Ix − Iy )cos 2ϕ + Ixy ⋅ sin 2ϕ , или, краће
1 1
2 2

Iu, v =
1
2
( )1
( )
Ix + Iy ± Ix − Iy cos 2ϕ m Ixy ⋅ sin 2ϕ , као и
2

Iuv =
1
2
( )
Ix − Iy sin 2ϕ + Ixy ⋅ cos 2ϕ , (21)

а поларни момент инерције , на основу (8), биће:

I0 = Iu + Iv = Ix + Iy . (22)

ГЛАВНИ ТЕЖИШНИ МОМЕНТИ ИНЕРЦИЈЕ

Из израза (21) је очигледно да се моменти инерције Iu и Iv мењају у

зависности од угла ϕ.

Потражимо њихове екстремне вредности. Из услова:

dIu dIv
= 0, = 0,
dϕ dϕ

добиће се:

16
dIu
dϕ
dI
(
= − v = − Ix − Iy ⋅ sin 2ϕ − 2 ⋅ Ixy ⋅ cos 2ϕ = 0
dϕ
) (23)

Вредност променљиве (угла ϕ) при којој функције приказане са (21) имају

екстремне вредности, се добија као решење ових једначина (23).
Обележимо ову вредност променљиве ознаком α и имаћемо:

2 ⋅ Ixy
tg2α = − (24)
Ix − Iy

Ако потражимо и друге изводе функција приказаних изразима (21):

d2Iu
= −
d2Iv
(
= −2 Ix − Iy ⋅ cos 2ϕ + 4 ⋅ Ixy ⋅ sin 2ϕ = )
dϕ 2 dϕ 2
 − 2 ⋅ Ixy 
= −2 ⋅ cos α  Ix − Iy − 2 ⋅ Ixy ⋅ (
Ix − Iy 
= )

= −2 ⋅ I x − I y [( )2 + 4 ⋅ I2xy ]⋅ cos
I −I
2α
.
x y
2
d Iu d2Iv
а за: Ix > Iy да је:< 0 ⇒ Iu (ϕ = α ) = Imax , као и > 0 ⇒ Iv (ϕ = α ) = Imin .
dϕ 2 dϕ 2
Потражимо сада конкретне вредности ових екстрема. Користећи обрасце:

tgβ 1
sin β = , cos β =
1 + tg β 2
1 + tg2 β

и сменом израза (24) у (21) добиће се:

(I − I ) + 4 ⋅ I 2 2

Iu,v = 1
(I + Iy ) ± 1 x y
, односно
xy

(I − I ) + 4 ⋅ I
2 x 2 2 2
x y xy

I1,2 = 1
2
(Ix + Iy ) ± 21 (Ix − Iy )2 + 4 ⋅ I2xy , (25)
где је: Iu (ϕ)ϕ = α = Imax = I1,
Iv (ϕ)ϕ = α + π / 2 = Imin = I2,
Iu v (ϕ)ϕ = α = I12 = 0,

а јасно се види да је центрифугални момент инерције за ϕ = α једнак нули.

Осе 1 и 2 називају се главним осама инерције, а одговарајући моменти

инерције главним моментима инерције.

Уколико је координатни почетак у тежишту (центру) попречног пресека, осе 1

и 2 се називају главне тежишне (централне) осе инерције, а моменти
инерције I1 и I2 су главни тежишни (централни) моменти инерције.

17
Односно, главни тежишни координатни систем је ……………………………
……………………………………………………………………………………………..
………………………………………………………………………………………………

За неки пар оса m, n које су заокренуте за неки угао ψ у односу на правце

главних оса:

Im,n = (
1 I
2 1
+ I2 ) ± (
1 I
2 1
− I2 ) ⋅ cos 2ψ ,
Im,n = (
1 I
2 1
− I2 ) ⋅ sin 2ψ . (26)

ПОЛУПРЕЧНИЦИ ИНЕРЦИЈЕ

Под полупречником инерције за неку осу подразумевамо величину одређену

изразом:

I
i= , [L], > 0 (27)
A

Ова величина за осе х и у има облик

и за главне тежишне осе

(28)

ЕЛИПСА ИНЕРЦИЈЕ

Елипса одређена једначином:

u2 v 2
+ 2 =1 (29)
i22 i1

.................................................................................................................................

18
 ОТПОРНИ МОМЕНТ

Количнике:

Ix Iy
= Wx и = Wy (30)
y max x max

ћемо звати отпорни момент пресека за осу x или y.

Поларни отпорни момент би тада био:

I0
W0 = (31)
ρmax

што за кружни попречни пресек постаје:

I0 I
W0 = = 0 (где је D=2R).
R D/2

Овде треба напоменути да се, иако је:

Ix = Ix (1) + Ix (2) + ... + Ix (n) = ∑ Ix (i),

то не сме рећи и за отпорни момент, јер:

Ix Ix (1) + Ix (2) + ... + Ix (n )

Wx = = ≠ Wx (1) + Wx (2) + ... + Wx (n ) ,
y max y max

односно,

Wx ≠ ∑ Wx (i) .

19