рвеној недељи” избијају штрајкови у пограничним покрајинама: у Пољској, у балтичким

земљама, на Кавказу, нарочито у Варшави, Риги, Ревалу, Вилни, Тифлису. Занатлијски

еснафи, мање напредни, као хлебари, обућари, кочијаши, мале занатлије иду за примером
фабричких радника. У фебруару талас сеоских побуна, започео у Курској губернији, шири се
по целој Русији. Тактика побуњеника мења се према локалним тежњама сељака. Негде грабе
жито или стоку од сопственика земље, секу им шуму, ору њихова поља, негде чак гоне
власнике са имања и пале им куће. На другом месту одбијају да плате порез и гоне локалне
власти. Власти шаљу војску и козаке у помоћ сопственицима; немилосрдно угушивање побуна
појачава огорченост сељака против племића и аутократије. Помоћу радника, сељаци се
сакупљају на конгресе и оснивају, крајем јуна, савез панруских сељака, чији други конгрес у
новембру окупља 187 делегата сељака, вероватно изабраних неправилно, често чак и на
основу фиктивног гласања, али који ипак долази из двадесет губернија.
Ако политичка пропаганда дотле није дирнула војску, од 1903 почиње да се увлачи прво међу
морнаре, свесније него сувоземна војска. У лето 1905, посада са неколико бродова
Црноморске флоте задобијена за револуционарни покрет, иде дотле да припрема план за
побуну ескадре у Севастопољу. 27. јуна/10. јула једна случајна прилика — рђава храна —
изазива побуну морнара на оклопњачи „Потемкин-Таврическиј.” Побуњеници одлазе на своме
броду у Одесу, где су били крвави сукоби између радника штрајкаша и војске. Социјал-
демократа Фелдман предлаже морнарима да се искрцају и да ту направе, под заштитом
моћних топова са „Потемкина-Тавричевског”, центар борбе против аутократије. Али посада
није толико зрела да би могла да оствари тај план; не може да се реши да се искрца и чека да
се цела ескадра из Севастопоља придружи „Потемкину-Таврическом”. Ова се збиља
појављује пред Одесом 30. јуна/13. јула, али само торпедњача „Георгије Побједоносцев”
прилази побуњеницима. Али већ сутрадан морнари са „Георгија Побједоносцева” одвајају се и
решавају да се врате у Севастопољ и предаду. Они са „Потемкина-Таврическог” не могу ни
мислити на предају, јер су убили више својих официра у почетку побуне, и избацили више
метака из топова на Одесу. Саветује се њиховом шефу, матрозу Матјушенку да се управи на
Румунију. У Констанци румунске власти предлажу им да се предаду, обећавајући им слободу.
Они не пристају и одлазе у Теодосију да би се снабдели животним намирницама и горивом.
Али у Теодосији војници пуцају на делегате са торпедњаче и заробљавају Фелдмана и
неколико других вођа побуне. 19. јула „Потемкин-Таврическиј” враћа се у Румунију, и два дана
доцније предаје се румунским властима.
Да би зауставила револуционарни покрет, влада би требало да дâ озбиљне уступке. Али још
није за то расположена. Пошто је био изучаван од Министарског савета, нацрт Буљигинове
царске Думе дискутован је у Петерхофу, на скупу коме је председавао цар и коме су
присуствовали и велики кнежеви. У току дискусије цар и његова околина јасно показују да
имају више поверења у сељаке, сматране као верније, него у племство, осумњичено да је
задобијено за политичке идеје интелектуалаца. Најзад, прима се посредно право гласа и
подела гласача на три групе: сељаци, велепоседници и варошки грађани, који учествују
узајамно са 43%, 34% и 23% од гласачког тела. Манифест од 19. августа, који објављује
стварање Думе разочарава толико мњење да се забрањује, под претњом хапшења, да се
јавно дискутује о политичким проблемима. Одузимајући опозицији сваку наду на споразум са
властима, оне је гурају дефинитивно на револуционарну страну.
У борби која је све живља, група екстремиста или бољшевика социјал-демократије игра важну
улогу. Од њеног трећег конгреса, одржаног у Лондону од 25. априла до 27. априла/10. маја,
она је прво решила да учествује у изборима за Думу да би организовала одржану побуну и да
помаже победу једне грађанске републике, у нади да осигура улазак својих представника у
привремену владу која ће следити за проглашењем републике. И ако је била пристала да
помаже средњи сталеж „онолико дуго колико буде уз револуцију, или бар само уз опозицију,
„та група је била решила да упозна раднике о „антиреволуционарном и антипролетерском
карактеру покрета демократске буржоазије”. Али после манифеста од 19. августа, она се не
ограничава само, као демократска буржоазија, да не признаје Думу, она решава да бојкотује
изборе. У септембру, она почиње да примењује паролу: „Организујмо револуцију!”, коју је био
бацио нешто раније 22. јануара социјал-демократа Парвус. Тај Парвус покушава да групише
делимичне радничке штрајкове и да припрема општи штрајк. Од јесени пропаганда међу
радницима огромно је олакшана, када су студенти користећи се аутономијом универзитета,
отворили универзитетске амфитеатре за народне митинге, и он их трпи под условом да се не
продужавају на улици. Скупови постају све многобројнији, говори све више одушевљени и
предлози све револуционарнији. Покушај општег штрајка типографских радника у Москви
успева потпуно; листови не излазе од 15. до 31. октобра и Петроградски типографски радници
од своје стране из солидарности штрајкују три дана. У Москви је створена, у сарадњи са
социјал-демократијом, прва организација уједињених радника: „совјет” посланика
типографских и литографских радника.
Штрајк типографа није био довољан да оствари општи штрајк. На против, штрајк
жељезничара, заустављањем саобраћаја и веза, који би паралисао живот земље и омео мере
власти, био би способнији да у томе успе. Да би га предупредило влада сазива у Петрограду
16. октобра конгрес железничких службеника, под изговором да траже поправку својих
материјалних услова. Али 22. октобра тај конгрес тражи политичка права која захтева цела
земља: укидање опсадног стања и смртне казне, личну слободу и све политичке слободе,
право националних мањина да сами располажу собом, сазивање уставотворне скупштине и
некажњивост штрајкача. На глас да су похапшени делегати, службеници железнице Москва—
Казан ступају у штрајк. За три наредна дана штрајк осваја целу железничку мрежу Москве, и
веза са Петроградом је прекинута 24. и 25. октобра.
У разним центрима државе појављују се у исто време извршне организације, комитети за
штрајкове, савезни савети, совјети радничких изасланика. Од свих тих организација
најважнија је совјет петроградских радничких изасланика, који се састаје први пут 26. октобра.
Он није, као што га дефинише Лењин у новембру „ни раднички Парламент ни независна
пролетерска организација, већ борбена организација, са унапред одређеним циљем”. Његова
намера је остварење бољшевичке пароле: оружана побуна, привремена влада, демократска
република и уставотворна скупштина. Општи штрајк за њега је само средство за борбу против
аутократије; он почиње одмах да оружа раднике, да организује „борбене батаљоне”.
Политичка тражења која упућује влади иста су као и типографских радника.
У истоме часу, конгрес чланова земства и Савеза за ослобођење одржава се у Москви, са
циљем да организује странку народне слободе, уставно-демократску страну, звану „кадет”.
„Кадети” признају тежње штрајкача: брзо успостављање јавних слобода, слободу збора и
уставотворну скупштину, бирање посланика општим једнаким правом гласа, непосредним и
тајним, општу амнестију политичких криваца; дакле, њихове тежње исте су као „совјета”, само
не пристају на оружану побуну.