Република Србија

УСТАВНИ СУД
Број: Уж-7671/2014
_____ 2017. године
Београд

Уставни суд у саставу: председник Весна Илић Прелић и судије

Татјана Бабић, Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, др Драгана Коларић, др
Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Милан Марковић, Снежана Марковић,
Мирослав Николић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић, др Јован
Ћирић, др Милан Шкулић и др Тијана Шурлан, у поступку по уставној жалби Д.
М. из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава
Републике Србије, на седници одржаној 11. маја 2017. године, донео је

ОДЛУКУ

1. Усваја се уставна жалба Д. М. и утврђује да је решењима

Апелационог суда у Београду Гж1. 2109/14 од 23. јула 2014. године и Вишег суда
у Београду П1. 285/14 од 19. јуна 2014. године повређено право подносиоца
уставне жалбе на правично суђење, из члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништава се решење Апелационог суда у Београду Гж1.
2109/14 од 23. јула 2014. године и одређује да надлежни суд донесе нову одлуку
о жалби подносиоца уставне жалбе изјављеној против решења Вишег суда у
Београду П1. 285/14 од 19. јуна 2014. године.
3. Одбија се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду
нематеријалне штете.

Образложење
 
1. Д. М. из Београда поднео је Уставном суду, 7. октобра 2014.
године, преко пуномоћника В. Б, адвоката из Београда, уставну жалбу против
аката наведених у изреци и закључка Владе Републике Србије - Комисија за
именовања број 111-6604/13 од 20. јануара 2014. године, због повреде права на
приступ суду као елемента права на правично суђење и права на правно
средство, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 36. став 2. Устава
Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе наводи да је на основу поуке о правном
леку, која није садржала податак о томе у ком року и пред којим судом се може
покренути поступак за поништај оспореног закључка, поднео тужбу Управном
суду, који се огласио ненадлежним и предмет доставио Вишем суду на даље
поступање, који је затим тужбу одбацио са образложењем да је као тужена
означена Влада Републике Србије, која не може бити странка у поступку.
Подносилац сматра да му је због формалног, а не суштинског тумачења права,
описаним поступањем надлежних судова, без његове кривице, будући да му није
дата могућност да тужбу прилагоди правилима парничног поступка,
 2

онемогућено да суд испита законитост оспореног закључка и на тај начин

ускраћено право на приступ суду. Повреду права на правно средство види у
„неуредној“ поуци о правном леку, која је дата у оспореном закључку. Предлаже
да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорене акте и утврди му право
на накнаду нематеријалне штете.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна
жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа
или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или
ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су
исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у
документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и
околности од значаја за одлучивање:
Оспореним закључком Владе Републике Србије - Комисија за
именовања број 111-6604/13 од 20. јануара 2014. године одбачена је пријава коју
је поднео овде подносилац уставне жалбе на јавни конкурс у поступку за
именовање директора ЈП Новинска агенција Танјуг. Закључак је садржао
упутство о правном средству да против њега „није допуштена посебна жалба,
већ се може покренути поступак пред надлежним судом“.
Подносилац уставне жалбе је 24. марта 2014. године против
поменутог закључка поднео тужбу Управном суду, у којој је као тужену означио
Владу Републике Србије - Комисија за именовања.
Решењем У. 4393/14 од 10. априла 2014. године Управни суд се
огласио стварно ненадлежним за поступање по поднетој тужби, нашавши да
поступак који је покренуо подносилац не представља управни спор у смислу
члана 3. Закона о управним споровима за чије решавање је надлежан Управни
суд, већ спор за чије решавање је, у смислу члана 23. став 1. тачка 8) Закона о
уређењу судова, надлежан Виши суд у Београду, коме су уступљени списи на
даље поступање.
Оспореним решењем Вишег суда у Београду П1. 285/14 од 19. јуна
2014. године одбачена је тужба подносиоца уставне жалбе због тога што је као
тужена означена Влада Републике Србије - Комисија за именовања, која не може
бити странка у поступку, а не Република Србија која има својство правног лица и
која, сагласно члану 74. став 1. Закона о парничном поступку, једино може да
буде странка у парничном поступку. У образложењу је истакнуто и да суд не
може да уместо тужиоца уреди тужбу тј. да означи туженог у овом спору, будући
да је то радња коју може само да предузме тужилац, односно његов пуномоћник.
Против овог решења подносилац је изјавио жалбу, у којој је,
између осталог, истакао да чак и у случају да је за поступање надлежан Виши, а
не Управни суд, није било места одбачају, јер је приликом означења туженог
констатовано да се ради о Републици Србији, те да такав приступ суда, без
обзира на питање надлежности, доводи до повреде права на правно средство и
права на приступ суду због тога што у ситуацији када је оспорени закључак
снабдевен непотпуном и нејасном поуком о правном леку, подношење тужбе
ненадлежном суду никако не може ићи на штету странке у поступку.
Оспореним решењем Апелационог суда у Београду Гж1. 2109/14
од 23. јула 2014. године потврђено је првостепено решење, уз оцену да је донето
правилном применом одредаба члана 79. став 1, члана 98. став 3, члана 101. став
5. и члана 192. став 1. Закона о парничном поступку и да су неосновани жалбени
наводи да је приликом означења туженог констатовано да се ради о Републици
Србији јер је у поднетој тужби као тужена означена Влада Републике Србије -
 3

Комисија за именовање. Констатовано је и да су цењени и остали жалбени

наводи али да их суд посебно не образлаже јер нису од утицаја на другачију
одлуку.
4. Одредбама Устава на чију се повреду указује у уставној жалби,
утврђено је: право на правично суђење (члан 32. став 1.); право на правно
средство (члан 36. став 2.).
Законом о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр.
72/11, 49/13 -Одлука УС, 74/13 - Одлука УС и 55/14) је прописано: да ће по
правноснажности решења којим се огласио ненадлежним (чл. 17. и 19.), суд
уступити предмет надлежном суду и да ће суд коме је предмет уступљен као
надлежном наставити поступак као да је код њега био покренут (члан 20. ст. 1. и
3.); да кад суд утврди да лице које се појављује као странка не може да буде
странка у поступку, а тај недостатак може да се отклони, позваће тужиоца да
отклони недостатак и да ће суд да одреди рок за отклањање недостатака из ст. 1.
и 2. овог члана, под условима прописаним одредбама члана 101. овог закона
(члан 80. ст. 1. и 3.); да ако је поднесак неразумљив или непотпун (члан 98. став
3.), суд ће странци која нема пуномоћника да врати поднесак ради исправке,
осим ако законом није другачије прописано и да ако је поднесак, који је у име
странке поднео пуномоћник, односно јавни правобранилац или јавни тужилац
неразумљив или непотпун, суд ће да га одбаци (члан 101. ст. 1. и 5.); да тужба
мора да садржи одређени захтев у погледу главне ствари и споредних тражења,
чињенице на којима тужилац заснива захтев, доказе којима се утврђују ове
чињенице, вредност предмета спора, као и друге податке које мора имати сваки
поднесак (члан 98.) (члан 192. став 1.); да ако утврди да је тужба неразумљива
или непотпуна или да постоје недостаци који се тичу способности тужиоца или
туженог да буду странке у парници или недостаци у погледу законског
заступања странке или недостаци који се односе на овлашћење заступника да
покрене парницу ако је такво овлашћење потребно, суд ће ради отклањања ових
недостатака да предузме потребне мере прописане у овом закону (чл. 80. и 101.)
(члан 293.); да суд по претходном испитивању тужбе доноси решење којим се
тужба одбацује ако утврди да је, поред осталог, тужба неразумљива или
непотпуна, као и то да је пре доношења решења о одбацивању тужбе из разлога
прописаних у ставу 1. овог члана, суд дужан да одржи рочиште на коме ће
тужиоцу омогућити да се изјасни о одбацивању тужбе (члан 294.).
Чланом 23. став 1. Закона о изменама и допунама о парничном
поступку („Службени гласник РС“, број 55/14) је прописано да ће се поступак
који је започет по Закону о парничном поступку ("Службени гласник РС", бр.
72/11, 49/13-Одлука УС и 74/13-Одлука УС), а није окончан пре ступања на
снагу овог закона спровести по одредбама овог закона.
Законом о управним споровима („Службени гласник РС“, број
111/09) је прописано: да тужени у управном спору јесте орган чији се управни
акт оспорава, односно орган који по захтеву, односно по жалби странке није
донео управни акт (члан 12.); да се управни спор може покренути и против
првостепеног управног акта против кога није дозвољена жалба у управном
поступку (члан 14. став 2.); да тужба мора да садржи име и презиме, адресу и
место становања, односно назив и седиште тужиоца, означење управног акта
против кога је тужба поднета, разлоге због којих се тужба подноси, предлог у
ком правцу и обиму се предлаже поништавање управног акта, као и потпис
тужиоца (члан 22. став 1.).
Чланом 43. Закона о Влади („Службени гласник РС“, бр. 55/05,
71/05, 101/07, 65/08, 16/11, 68/12-Одлука УС, 72/12, 74/12, 7/14-Одлука УС и
 4

44/14) је прописано: да Влада одлуком оснива јавна предузећа, установе и друге

организације, предузима мере и уређује питања од општег значаја и одлучује о
другим стварима за које је законом или уредбом одређено да их Влада уређује
одлуком (став 1.); да Влада решењем одлучује о постављењима, именовањима и
разрешењима, у управним стварима и у другим питањима од појединачног
значаја (став 2.); да кад не доноси друге акте, Влада доноси закључке (став 3.).
Чланом 29. став 7. Закона о јавним предузећима („Службени
гласник РС“, бр. 119/12, 116/13 (Аутентично тумачење) и 44/14) прописано је да
неблаговремене, неразумљиве и пријаве уз које нису приложени сви потребни
докази, комисија одбацује закључком против кога није допуштена посебна
жалба.
5. Будући да подносилац истиче повреду права на приступ суду
као елемента права на правично суђење, Уставни суд, пре свега, истиче да се
поменутим правом свакоме јемчи да пред суд изнесе захтев у вези својих
„грађанских“ права и обавеза, те да оно не подразумева само право на покретање
поступка, већ и право на добијање одлуке о „грађанским“ правима и обавезама
(видети пресуду Европског суда за људска права Golder против UK, од 21.
фебруара 1975. године, ст. 28. до 36.). Осим услова да је реч о „грађанским“
правима и обавезама, право на које се лице позива пред судом мора имати основ
у унутрашњем законодавству (видети пресуду James и други против UK, од 21.
фебруара 1986.године, став 81.). Такође, према пракси Европског суда за људска
права, право на приступ суду није апсолутно јер државе могу да уведу
ограничења за потенцијалне парничаре/странке у поступку која се тичу
допуштености њихових захтева, односно услова за обраћање суду, будући да
државе по овом питању уживају одређену слободу процене све док та
ограничења теже остварењу легитимног циља, сразмерна су и нису до те мере
далекосежна и свеобухватна да уништавају саму суштину права (видети пресуду
Levages Prestations Service против Француске, од 23. октобра 1996. године, број
представке 21920/93, став 40.). Европски суд за људска права је истицао и да је у
начелу прихватљиво да се установе процесна ограничења и захтеви у
унутрашњем праву ради бољег и ефикаснијег обављања правосудне делатности,
али да та ограничења не би смела да извитопере саму суштину права на приступ
суду (Hadjianastassiou против Грчке, од 16. децембра 1992. године, број
представке 12945/87, ст. 32. до 37.). Такође, када одлука задире у „грађанска”
права или када „кривичну” оптужбу износи управно, дисциплинско или извршно
тело, мора постојати структурно право жалбе правосудном органу у унутрашњем
праву – могућност да се поднесе захтев барем за један степен судског
преиспитивања, што представља аутономни захтев члана 6. Европске конвенције
за заштиту људских права и основних слобода (видети пресуду Albert and Le
Compte против Белгије, од 10. фебруара 1983. године, ст. 25. до 37.), који је
суштински истоветан члану 32. став 1. Устава.
Примењујући наведено на конкретан случај, а имајући у виду
карактер акта чије преиспитивање је тражено од стране редовних судова који су
донели оспорена решења о одбацивању подносиочеве тужбе, Уставни суд налази
да је у светлу примењивости права на приступ суду прво неопходно испитати да
ли је подносилац имао „грађанско“ право које има основ у домаћем
законодавству. С тим у вези, Уставни суд констатује да према одредбама Закона
о предузећима, свако лице које испуњава прописане услове има право да
учествује у јавном конкурсу за именовање директора јавног предузећа (чл. 21. до
32.). Дакле, подносилац је имао право које има основ у домаћем законодавству и
оно је, по налажењу Суда, по својој природи „грађанско“, будући да се тиче
 5

права на приступ јавној функцији у ком поступку, сагласно поменутом закону,

против закључка комисије Владе којим се одбацује пријава на јавни конкурс,
није допуштена посебна жалба, већ се „може покренути поступак пред
надлежним судом“, каква поука о правном средству је дата подносиоцу.
Даље, како подносилац сматра да му је услед начина на који су
редовни судови тумачили одредбе процесног закона (формалног, а не
суштинског приступа) повређено право на приступ суду као елемент права на
правично суђење, Уставни суд подсећа на свој став да није надлежан да у
уставносудском поступку оцењује правилност правних закључака редовних
судова јер би у том случају, поступајући као инстанциони суд, изашао из граница
својих овлашћења. Једини изузетак од наведеног постоји у ситуацији када
закључци редовних судова за последицу имају повреду уставних права и слобода
(видети Одлуку Уставног суда Уж-7687/2012 од 23. септембра 2015. године на:
www.ustavni.sud.rs). Дакле, следеће питање на које је потребно одговорити јесте
да ли је начин на који је парнични суд применио и тумачио одредбе процесног
права на које се позвао и с тим у вези дао аргументацију за одлуку о одбацивању
подносиочеве тужбе, довео до тога да је подносиоцу повређено право на приступ
суду тј. да ли су последице примене и тумачења процесних правила од стране
редовних судова у складу са Уставом зајемченим правом на правично суђење.
У одговору на ово питање Уставни суд констатује да је подносилац
на основу поуке која му је дата - да се против оспореног закључка „може
покренути поступак пред надлежним судом“ - поднео тужбу Управном суду, у
којој је као туженог означио орган чији је управни акт оспорио – Владу
Републике Србије - Комисија за именовања. Управни суд је оценио да поступак
који је покренуо подносилац не представља управни спор, па се огласио стварно
ненадлежним за поступање по поднетој тужби и списе предмета је доставио на
поступање Вишем суду у Београду, који је оспореним решењем подносиочеву
тужбу одбацио због тога што је као тужена страна означена Влада Републике
Србије - Комисија за именовања, која не може бити странка у поступку јер нема
својство правног лица, а не Република Србија, која то својство има и која једино
може бити странка у парничном поступку. Доносећи оспорено решење, Виши
суд је нагласио да не може уместо подносиоца да уреди тужбу и да означи
туженог у овом спору, будући да је то радња коју може само да предузме
подносилац као тужилац, односно његов пуномоћник. Ову аргументацију је
прихватио и Апелациони суд у Београду, оценивши да жалбени наводи којима је
истицано да у ситуацији када је спорни закључак снабдевен непотпуном и
нејасном поуком о правном леку, подношење тужбе ненадлежном суду никако
не може ићи на штету странке, нису од утицаја на другачију одлуку суда.
Полазећи од свега изложеног, а посебно имајући у виду да Закон о
јавним предузећима само прописује да против закључка којим се одбацује
пријава на јавни конкурс за именовање директора јавног предузећа није
допуштена посебна жалба, Уставни суд налази да из поуке која је дата
подносиоцу – да се против закључка може покренути поступак пред надлежним
судом – није извесно које правно средство је требало користити у конкретном
случају. Стога, у овој ситуацији када је оспорени закључак био снабдевен
непрецизном поуком о правном средству у погледу тачне одређености поступка
у коме се може тражити судска заштита и када се Управни суд огласио
ненадлежним за поступање по подносиочевој тужби у којој је, сагласно Закону о
управним споровима, као тужени означен орган – доносилац оспореног акта,
Уставни суд налази да је подносилац, имајући у виду одредбе чл. 79, 80. и 293.
Закона о парничном поступку, разумно могао да очекује да ће га парнични суд
 6

позвати да отклони недостатке у погледу означења туженог. Уместо тога,

парнични суд је тужбу одбацио налазећи да је неуредна због тога што је као
тужена означена Влада Републике Србије, а не Република Србија. Услед оваквог
поступка, које представља произвољну примену процесног права, подносилац се,
без сопствене кривице, нашао у ситуацији да основаност његових навода, којима
је побијао закључак којим је одбачена његова пријава на јавни конкурс, не буде
испитана. По оцени Суда, таква ситуација је повредила саму суштину права на
приступ суду, као елемента права на правично суђење.
С обзиром на наведено, Уставни суд је утврдио да је оспореним
решењима Апелационог и Вишег суда у Београду подносиоцу уставне жалбе
повређено право на правично суђење зајемчено чланом 32. став 1. Устава, те је,
сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник
РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), уставну
жалбу у овом делу усвојио и одлучио као у тачки 1. изреке.
6. Уставни суд је оценио да се штетне последице учињене повреде
права могу уклонити једино поништајем оспореног другостепеног акта, како би у
поновном поступку надлежни суд поново одлучио о подносиочевој жалби
изјављеној против оспореног првостепеног решења, па је, сагласно одредби
члана 89. став 2. Закона, одлучио као у тачки 2. изреке.
7. Како је утврдио повреду права на правично суђење, Уставни суд
није посебно разматрао подносиочеве наводе о томе да му је оспореним
закључком повређено право из члана 36. став 2. Устава.
8. Одлучујући о захтеву подносиоца уставне жалбе за накнаду
нематеријалне штете, Уставни суд је оценио да је, у конкретном случају,
утврђивање повреде права на правично суђење довољна мера да се постигне
адекватна правична сатисфакција подносиоцу уставне жалбе. При томе, Уставни
суд је имао у виду да је претходно одредио да ће се штетне последице због
учињене повреде права отклонити поништајем оспорене пресуде. Полазећи од
наведеног, Уставни суд је, сагласно одредбама члана 89. ст . 1. и 3. Закона о
Уставном суду, одбио као неоснован захтев за накнаду нематеријалне штете,
одлучујући као у тачки 3. изреке.
9. С обзиром на наведено, Уставни суд је, на основу одредаба
члана 42a став 1. тачка 5) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео
Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Весна Илић Прелић, с.р.

За тачност отправка:

РК