Homeopatija - princip individualnosti

Jedan od osnovnih principa homeopatije je individualnost svakog čoveka. Homeopatija tvrdi da ne postoje dva ista čoveka, pa
samim tim ne mogu postojati ni dve iste bolesti. Svaki čovek je individua za sebe i pri lečenju bolesti neophodno je obratiti pažnju
ne samo na ono što je specifično za stanje koje je nastupilo kao poremećaj zdravlja (bolest), nego i na ono što je specifično za
svakog pojedinca u sklopu tog stanja. 
Šta ovo znači u praksi?

Ukoliko se dve ili više osoba razbole od iste bolesti, recimo zapaljenja pluća, i odu kod doktora klasične medicine, nakon što ih
pregleda on će ustanoviti da su se pojavili simptomi kao što su povišena temperatura, malaksalost, kašalj, itd. Na osnovu ovih
simptoma doktor će dijagnostikovati bolest – zapaljenje pluća i prepisati odgovarajuću terapiju koja će biti ista za sve obolele,
pošto su svi oboleli od iste bolesti. U klasičnoj medicini se prepisuju lekovi na osnovu dijagnostikovane bolesti, jer oni leče tu
bolest, a za svaku bolest postoji određeni lek. Pri tome se zanemaruje činjenica da se u sklopu tih istih bolesti kod svakog
obolelog pojedinca javljaju specifični simptomi koji se ne javljaju kod drugih, jer svaki čovek je individua za sebe. Takođe se ne
obraća pažnja ni na promene mentalno – emotivnog stanja, koje su takođe specifične za svakog pojedinca.

Šta će se međutim dogoditi ako naši oboleli od zapaljenja pluća posete homeopatu? Homeopata će takođe ustanoviti simptome
specifične za zapaljenje pluća, ali mu postavljanje dijagnoze na osnovu ovih simptoma neće biti presudno za određivanje
terapije. Da bi odredio terapiju, on će dalje da ispituje bolesnike i tražiće simptome koji su specifični za svakog pojedinca u okviru
stanja koje se naziva zapaljenja pluća. Upravo na osnovu ovih specifičnosti homeopata će odrediti potrebnu terapiju za svakog
bolesnika posebno. Pri tome će velika pažnja biti obraćena na promene u mentalno – emotivnom stanju. Da bi se ovako odredila
terapija nije dovoljno samo poznavanje teorije i principa na kojima se zasniva homeopatija, kao i poznavanje homeopatskih
lekova, nego i dobro poznavanje klasične medicine.

Potrebno je, na prvom mestu, znati šta su karakteristike i specifični simptomi bolesti da bi od njih mogli da se razlikuju specifični
simptomi svakog pojedinca. Verovanje da se može biti uspešan homeopata bez poznavanja klasične medicine je netačno.

Iz ovoga naravno možemo da zaključimo da je mala verovatnoća da će naši oboleli, iako od iste bolesti, dobiti istu terapiju nakon
što posete homeopatu. Homeopatski lek koji će dobiti neće biti lek koji leči zapaljenje pluća, jer homeopatija ne leči bolesti i ne
postoji homeopatski lek za zapaljenje pluća niti za bilo koju drugu bolest. Homeopatija leči čoveka kao jedinstvenu celinu duše,
uma, osećanja i tela. Homeopatski lek prepisan osobi oboleloj od zapaljenja pluća će delovati na njenu Vitalnu Silu (energiju koja
čini čoveka) koja je izašla iz balansa, što jeste osnovni uzrok stanja koje se u klasičnoj medicini naziva zapaljenje pluća. U
homeopatskom smislu reči taj poremećaj balansa Vitalne Sile je bolest i to je ono što se leči homeopatskim lekom, dok je
zapaljenje pluća samo jedna od njenih manifestacija. Homeopatski lek svojim dejstvom vraća Vitalnu Silu u balans i dovodi do
nestanka (izlečenja) ne samo zapaljenja pluća, nego i svih ostalih manifestacija njenog poremećenog balansa, šta god one bile.

Homeopatija - princip individualnosti

Jedan od osnovnih principa homeopatije je individualnost svakog čoveka. Homeopatija tvrdi da ne postoje dva ista čoveka, pa
samim tim ne mogu postojati ni dve iste bolesti. Svaki čovek je individua za sebe i pri lečenju bolesti neophodno je obratiti pažnju
ne samo na ono što je specifično za stanje koje je nastupilo kao poremećaj zdravlja (bolest), nego i na ono što je specifično za
svakog pojedinca u sklopu tog stanja. 
Šta ovo znači u praksi?

Ukoliko se dve ili više osoba razbole od iste bolesti, recimo zapaljenja pluća, i odu kod doktora klasične medicine, nakon što ih
pregleda on će ustanoviti da su se pojavili simptomi kao što su povišena temperatura, malaksalost, kašalj, itd. Na osnovu ovih
simptoma doktor će dijagnostikovati bolest – zapaljenje pluća i prepisati odgovarajuću terapiju koja će biti ista za sve obolele,
pošto su svi oboleli od iste bolesti. U klasičnoj medicini se prepisuju lekovi na osnovu dijagnostikovane bolesti, jer oni leče tu
bolest, a za svaku bolest postoji određeni lek. Pri tome se zanemaruje činjenica da se u sklopu tih istih bolesti kod svakog
obolelog pojedinca javljaju specifični simptomi koji se ne javljaju kod drugih, jer svaki čovek je individua za sebe. Takođe se ne
obraća pažnja ni na promene mentalno – emotivnog stanja, koje su takođe specifične za svakog pojedinca.

Šta će se međutim dogoditi ako naši oboleli od zapaljenja pluća posete homeopatu? Homeopata će takođe ustanoviti simptome
specifične za zapaljenje pluća, ali mu postavljanje dijagnoze na osnovu ovih simptoma neće biti presudno za određivanje
terapije. Da bi odredio terapiju, on će dalje da ispituje bolesnike i tražiće simptome koji su specifični za svakog pojedinca u okviru
stanja koje se naziva zapaljenja pluća. Upravo na osnovu ovih specifičnosti homeopata će odrediti potrebnu terapiju za svakog
bolesnika posebno. Pri tome će velika pažnja biti obraćena na promene u mentalno – emotivnom stanju. Da bi se ovako odredila
terapija nije dovoljno samo poznavanje teorije i principa na kojima se zasniva homeopatija, kao i poznavanje homeopatskih
lekova, nego i dobro poznavanje klasične medicine.

Potrebno je, na prvom mestu, znati šta su karakteristike i specifični simptomi bolesti da bi od njih mogli da se razlikuju specifični
simptomi svakog pojedinca. Verovanje da se može biti uspešan homeopata bez poznavanja klasične medicine je netačno.

Iz ovoga naravno možemo da zaključimo da je mala verovatnoća da će naši oboleli, iako od iste bolesti, dobiti istu terapiju nakon
što posete homeopatu. Homeopatski lek koji će dobiti neće biti lek koji leči zapaljenje pluća, jer homeopatija ne leči bolesti i ne
postoji homeopatski lek za zapaljenje pluća niti za bilo koju drugu bolest. Homeopatija leči čoveka kao jedinstvenu celinu duše,
uma, osećanja i tela. Homeopatski lek prepisan osobi oboleloj od zapaljenja pluća će delovati na njenu Vitalnu Silu (energiju koja
čini čoveka) koja je izašla iz balansa, što jeste osnovni uzrok stanja koje se u klasičnoj medicini naziva zapaljenje pluća. U
homeopatskom smislu reči taj poremećaj balansa Vitalne Sile je bolest i to je ono što se leči homeopatskim lekom, dok je
zapaljenje pluća samo jedna od njenih manifestacija. Homeopatski lek svojim dejstvom vraća Vitalnu Silu u balans i dovodi do
nestanka (izlečenja) ne samo zapaljenja pluća, nego i svih ostalih manifestacija njenog poremećenog balansa, šta god one bile.

Homeopatija - mijazmi - nezdrava stanja - prijemčivost

Dr Haneman je verovao da su ljudi u dalekoj prošlosti već počeli da odstupaju od prirodnih zakona, ignorišući posledice. To je
dovelo do izlaženja Vitalne Sile iz balansa što je rezultiralo smanjenjem imuniteta, tj. čovekove otpornosti prema raznim
uticajima. Na taj način se formiralo prvo od tri osnovna nezdrava stanja, ili mijazma, zvano psora. Ovo stanje je učinilo ljudsku
rasu prijemčivom na mnoge uticaje iz prirode na koje su ljudi prethodno bili otporni.

Tokom razvoja ljudske rase sve do danas pod dejstvom tih uticaja psora se manifestovala na bezbroj različitih načina. Sa tačke
gledišta klasične medicine te manifestacije su bolesti. Lečenje kroz istoriju ljudskog roda, u kome se nisu poštovali prirodni
zakoni, dovelo je do potiskivanja poremećaja duboko u strukturu čoveka umesto da ga je oslobodilo od njih. Zbog potiskivanja
poremećaja iz generacije u generaciju, danas postoje duboko usađeni poremećaji koji u vidu slojeva leže oko nukleusa ljudskih
bića držeći Vitalnu Silu konstantno van balansa. Ova stanja, koja nose duboko usađene poremećaje, mogu se naslediti, ili steći
tokom života, a obično su rezultat i jednog i drugog. U klasičnoj medicini manifestacije ovakvih stanja se nazivaju hroničnim
bolestima. Pogoršanja ovih stanja, kao i efekti spoljašnjih uticaja kojima je čovek podložan upravo zbog ovih stanja, nazivaju se
akutnim bolestima.

Psora, koja je u osnovi nastala zbog pogrešnog načina razmišljanja, dovela je do pogrešnih aktivnosti ljudskih bića, što je dovelo
do razvoja dva nova mijazma tj. nezdrava stanja – sajkozisa i sifilisa (ne mešati ovo stanje sa bolešću sifilis koja je samo jedna
od mnogobrojnih manifestacija sifilističnog stanja). Nova stanja su otvorila vrata za nove uticaje na čoveka sa već oslabljenim
imunitetom zbog psore. Zbog svih ovih uticaja za koje je čovek postao prijemčiv, tri mijazma su počela da se manifestuju sve više
i više na različite načine proizvodeći neograničeni broj bolesti sa tačke gledišta klasične medicine.
Moderan način života, u kome se ne poštuju prirodni zakoni, učinio je sve ovo još komplikovanijim. Kao rezultat svega danas
postoje mnoge bolesti koje se ne mogu niti objasniti, niti izlečiti. U homeopatiji se veruje da to nisu zasebne bolesti, nego samo
različite manifestacije tri osnovna nezdrava stanja čoveka koja su  potisnuta duboko u njemu. Verujući u ovo, homeopatija ne leči
manifestacije, nego uzroke tih manifestacija, tj. mijazme. Kada se mijazmi izleče, povlače se i sve njihove manifestacije (bolesti u
klasičnoj medicini), a što je najvažnije ne javljaju se ponovo jer nestaje prijemčivost na štetne uticaje. Slikovito objašnjenje ovoga
nalazimo u rečima Paracelzusa:
“Lečenje manifestacija, pri čemu se ne obraća pažnja na uzroke bolesti, je kao kada bi hteli da se oslobodimo zime čisteći sneg
ispred vrata kuće. Nije sneg uzrok zimi nego je zima uzrok snegu.” 

Homeopatija pomaže prirodnu tendenciju ljudskog tela, samoizlečenje, stimulišući moć izlečenja koja je sastavni deo svakog
živog bića. Homeopatski lek deluje kao stimulans ove prirodne moći koja pod dejstvom raznih uticaja može biti blokirana ili
usporena.

Koliko dugo je potrebno da dođe do izlečenja, zavisi od toga koliko i kakve poremećaje čovek nosi u sebi. Duboko usađeni
poremećaji koje čovek može da nosi godinama u sebi, a koji su uzrok bolestima, nalaze se u vidu slojeva oko nukleusa našeg
bića. Homeopatski lekovi oslobađaju jedan po jedan sloj, tj. poremećaje, koje izazivaju bolesti dok se ne dođe do zdravog
nukleusa našeg bića. U tom smislu homeopatsko lečenje je proces sličan ljušćenju luka. Da bi se došlo do centra luka, mora se
skidati jedan po jedan sloj.

Tokom homeopatskog lečenja moguće je da se pojave određene reakcije. One mogu biti fizičke poput glavobolje, dijareje,
prehlade, itd. ili se mogu javiti mentalno – emotivne reakcije poput prolaženja kroz razna emotivna stanja ili pokretanje nekih
misaonih tokova. Kada se čovek oslobodi spoljašnjeg sloja, sledeći dolazi na površinu. Sa tim stari, potisnuti simptomi mogu
ponovo da se pojave. Sve ove takozvane krize lečenja predstavljaju povoljan prognostički znak jer se kroz njih čovek razrešava i
oslobađa poremećaja koji su duboko usađeni u njegovoj energetskoj strukturi.

Homeopatija ne leči bolesti, nego čoveka kao jedinstvo duše, uma, emocija i tela, poštujući pri tome individualnost svakog
čoveka. Rezultat homeopatskog lečenja nije samo odsustvo fizičkih bolesti nego i mentalno – emotivna ravnoteža, povećana
energija i osećanje sreće i zadovoljstva. Ovo je neminovno praćeno otvaranjem novih životnih perspektiva i vidika.

Šta leči homeopatija

Homeopatija može da leči sve zdravstvene probleme koji se mogu javiti kod čoveka. To naravno ne znači da će sve i izlečiti, jer
kao nijedan drugi medicinski sistem ni homeopatija nije svemoguća. U homeopatiji nije moguće dati prognozu lečenja samo na
osnovu dijagnoze, kao što je to slučaj u klasičnoj medicini. Zašto je to tako? 

Homeopatija ne leči bolest u klasičnom smislu reči, nego poremećenu energiju čija je ta bolest samo manifestacija, a da li će se
energija izbalansirati i da li će doći do ozdravljenja zavisi od mnogo faktora. Na prvom mestu to je konstitucija samog čoveka,
njegova nasleđena i stečena predispozicija za bolesti (mijazmi), uslovi pod kojima živi, tj. da li postoje održavajući faktori bolesti...
Drugim rečima, da li će se neko izlečiti zavisi više od samog bolesnika nego od bolesti od koje boluje. Pored toga, svakom
čoveku se pristupa kao jedinstvenoj individui i iako on može imati sličnu, on nikako ne može imati istu bolest kao neko drugi, pa
je za homeopatu pogrešno da kaže da je takve slučajeve već imao i da na osnovu njih može da predvidi tok i prognozu lečenja. 

Ako nam je u potpunosti poznata homeopatska filozofija shvatićemo da je pitanje da li homeopatija leči neku određenu bolest
pogrešno formulisano, tj. nema smisla jer homeopatija ne leči bolest nego čoveka. Preciznija prognoza se ipak može dati, ali tek
nakon što se vidi kakvi su efekti prvog leka. Pravilna interpretacija promena nakon prvog leka je od značaja za prognozu u
homeopatiji koliko i dijagnoza u klasičnoj medicini. 

Zbog svega ovoga pogrešno je reći koje bolesti homeopatija leči, a koje ne, ali ako pogledamo statistike jasno možemo videti
gde homeopatija pokazuje dobre rezultate, a to su:

 kožne bolesti
 alergije
 glavobolje i vrtoglavice
 bolesti sistema za disanje
 bolesti sistema za varenje
 ginekološki problemi
 endokrini problemi
 nesanice
 poremećaji rasta, razvoja i ponašanja kod dece
 mentalno – emotivne probleme nastale usled stresnog načina života, kao i posledice svih vrsta stresova
 sve bolesti koje su klasifikovane u klasičnoj medicini kao psihosomatske bolesti
 nejasna stanja koja se ne mogu staviti ni pod jednu dijagnozu i samim tim se ne mogu ni lečiti klasičnom medicinom
Ovo je samo deo zdravstvenih problema koji se leče homeopatijom. Dijapazon bolesti koje se mogu lečiti homeopatijom je
mnogo širi i obuhvata i kompleksne bolesti tipa sistemske bolesti, tumori...

Homeopatijom se mogu lečiti svi uzrasti, od rođenja do najstarijeg doba, bez izuzetka.

Homeopatski lekovi
Homeopatski lekovi su energetski lekovi i svi su prirodnog porekla, najčešće
biljnog, životinjskog ili mineralnog. Oni u sebi nose energiju, a ne materiju, i rade
na principu interferencije (spajanja) energija, a ne na principu biohemijskih
reakcija, kao što je slučaj sa klasičnim lekovima. Homeopatski lekovi se
proizvode u homeopatskim apotekama.

Odgovarajući (pravilno izabran) homeopatski lek nema štetnih nuzefekata kao

što to može biti slučaj sa klasičnim lekom, ali treba znati da neodgovarajući
(pogrešno izabran) homeopatski lek može naškoditi čoveku, ukoliko je on
prijemčiv za njega.

Sa druge strane, homeopatski lekovi imaju pozitivne nuzefekte, a to su bolji imunitet, povećana energija, veća psihička stabilnost,
kao i određene pozitivne mentalne promene u samoj ličnosti. Pomenute pozitivne promene se ne mogu osetiti preko noći, s
obzirom na to da homeopatija nije „instant“ lečenje, nego je za proces ozdravljenja potrebno znatnije vreme, pošto se radi o
dubinskim promenama koje se odvijaju unutar našeg bića. Ovo će nam biti jasnije ako uzmemo u obzir i to da naše trenutno
zdravstveno stanje ne predstavlja rezultat ovog dana, niti protekle nedelje, nego svih godina našeg života.

Homeopatski lek nije, kao što je to slučaj sa klasičnim lekom, lek za bolest, nego lek za čoveka. Ne postoji homeopatski lek za
bronhitis, psorijazu, alergiju, nesanicu, depresiju, nervozu, niti za bilo koju bolest, već samo za čoveka kao jedinstvo duše, uma,
osećanja i tela. Homeopatija leči čoveka, a ne bolest.

Treba napomenuti da se u klasičnoj homeopatiji daje samo jedan lek istovremeno i nikada se ne mešaju lekovi. To je jedan od
osam osnovnih principa homeopatije. Isti lek se može ponoviti više puta u različitim vremenskim intervalima, a drugačiji lek se
može dati tek nakon isteka aktivnog dejstva prethodnog leka. U mnogim slučajevima će i biti potrebno više različitih lekova da bi
se došlo do izlečenja, ali se lek menja tek ako se javi potreba za drugačijim lekom što onda isključuje davanje prethodnog leka, a
nikako se ne daju zajedno.

Reakcija na homeopatski lek

Nakon uzimanja homeopatskog leka može, ali i ne mora, da dođe do određenih kratkotrajnih promena u fizičkom telu ili psihi
čoveka koje nazivamo reakcijom na homeopatski lek. Odmah da razjasnimo da se ne radi o štetnim nuzefektima leka, niti o bilo
čemu štetnom, već je u pitanju reakcija koja nam govori da sve ide kako treba i da u budućnosti možemo očekivati poboljšanje, tj.
izlečenje. 

Reakcija na homeopatski lek je uvek pozitivan i povoljan prognostički znak, koliko god to u nekim slučajevima izgledalo
paradoksalno.

Energetski gledano, reakcija na homeopatski lek predstavlja „čišćenje“ energetskog tela čoveka, tj. oslobađanje od energetskih
nepravilnosti koje su uzrok trenutnog zdravstvenog problema, kao i potencijalni uzroci zdravstvenih problema u budućnosti. Ove
reakcije su karakteristika svih holističkih medicinskih sistema, ne samo homeopatije.

Reakcija na homeopatski lek je pozitivan prognostički znak, ali se ne javlja uvek. Ukoliko izostane, ne znači da nešto nije u redu,
već da, naprosto, do reakcije u datom slučaju nije došlo. Nema pravila po kome bi se unapred moglo odrediti kod koga, kada i na
koji način će se javiti reakcija. Po principu individualnosti, koji je jedan od osnovnih principa homeopatije, nema dva ista čoveka,
pa ne mogu postojati ni dve iste bolesti, ma koliko one bile slične. Zbog toga se u homeopatiji ništa ne može generalizovati, niti
se može unapred znati da li će biti reakcija i u kom će se obliku javiti.

Do reakcije na lek može doći bilo kada tokom aktivnog dejstva homeopatskog leka i to na tri različita načina:
 
1. POVRATAK STARIH SIMPTOMA

Nakon uzimanja homeopatskog leka može doći do pojave simptoma neke preležane bolesti, ali u mnogo blažoj i kraćoj formi.
Pod ovim takođe podrazumevamo i povratak psihičkih stanja kroz koja smo prolazili tokom života.

2. POGORŠANJE PRE POBOLJŠANJA

Nekada se dešava da se aktuelni zdravstveni problem pogorša pre nego što dođe do poboljšanja. Ova reakcija je specifična za
kožna oboljenja, mada se može javiti kod bilo kog zdravstvenog problema.

3. FIZIČKE I EMOTIVNE REAKCIJE

Posle uzimanja leka može doći do razvoja prehlade, povišene temperature, kašlja, kijavice, pojačane sekrecije iz nosa,
glavobolje, dijareje, malaksalosti, osipa, crvenila, svraba ili bilo kakve druge fizičke reakcije. Osim toga, tokom kraćeg
vremenskog perioda može da dođe do intenziviranja određenih emocija koje nosimo u sebi (čovek postane tužniji, besniji,
nervozniji…), a takođe na površinu mogu da izađu emocije koje smo tokom života potisnuli u sebe.

Reakcije mogu trajati od par minuta do par dana, nekada i duže i mogu se ponavljati više puta tokom aktivnog dejstva leka. O
čemu se ovde zapravo radi?

Reakcije na homeopatski lek, kao što je rečeno, predstavljaju energetski gledano čišćenje organizma. Homeopatski lek (koji je,
da se podsetimo, energetski lek) kada uđe u energetsku strukturu čoveka „traži“ energetske nepravilnosti koje su osnovni uzroci
svih problema. Kada ih „nađe“ on ih „izbacuje” napolje, a kada se na njihovom putu napuštanja energetske strukture čoveka
nađu na njenoj površini, energetske nepravilnosti se obično manifestuju na određene načine. Te manifestacije su ono što mi
nazivamo reakcija na lek.

Ceo ovaj proces se u homeopatskoj literaturi poredi sa spremanjem kuće koja je u neredu. Da bi sredili takvu kuću prvo moramo
sve stvari koje čine taj nered da izvadimo na sredinu kuće i napravimo još veći nered, pa tek onda da odvajamo i bacamo ono što
nam ne treba, a ono što nam treba da stavljamo na odgovarajuće mesto i tako napravimo red u kući. Upravo je to ono što se
dešava u čoveku kada uzme odgovarajući homeopatski lek.
Sva objašnjenja koja su data u tekstu su šematska, jer je u stvarnosti to mnogo kompleksnije i teže za shvatanje.

Pravljenje homeopatskog leka

U zavisnosti od toga šta je izvor homeopatskog leka, postoje tri načina na koji se pravi lek:

1. Mlevenje i mešanje sa prahom laktoze se koristi za supstance nerastvorljive u vodeno - alkoholnom rastvoru, da bi
postale rastvorljive
2. Rastvaranje u vodeno - alkoholnom rastvoru za supstance koje su u njemu rastvorljive
3. Matična tinktura (ekstrakt biljke pomešan sa alkoholom) ako je lek biljnog porekla
Homeopatski lek se dobija u procesu potentizacije ovako pripremljenih supstanci, što podrazumeva niz razređenja i mućkanja u
kojima se oslobađa kinetička energija (energija tela u pokretu) supstance koja ima terapeutski efekat.

U zavisnosti od razređenja koja se prave razlikujemo decimalnu skalu

(razređenje 1:9, oznaka x), centimalnu, najčešće upotrebljivanu skalu
(razređenje 1:99, oznaka c) i LM skalu (razređenje 1:50000, oznaka LM, ili Q).

Supstanca koja je pripremljena za pravljenje leka se razređuje sa 99 delova

(centimalna skala) alkoholno - vodenog rastvora, a zatim mućka udarcima o
tvrdu podlogu da bi se vibracijama oslobodila kinetička energija i na taj način se
dobija potencija 1. Zatim se potencija 1 razređuje sa 99 delova alkoholno -
vodenog rastvora i mućka, sa čim se dobija potencija 2.

Ovaj proces se može nastaviti u beskonačnost. Neke od potencija koje se

najčešće koriste su: 6, 12, 30, 200, 1M (1000), 10M (10000)…

Kada se dođe do potencije 12c ili 24x, broj molekula u jednom molu leka postaje manji od Avogadrovog broja (broj molekula u
jednom molu supstance koji iznosi 6,02x1023) što bi značilo da od ovih potencija pa naviše lekovi više ne sadrže materiju nego
samo energiju.

Homeopatski lekovi - dokazivanje

Danas postoji nekoliko hiljada homeopatskih lekova, ali se taj broj stalno uvećava kroz ispitivanje raznih supstanci procesom koji
se naziva dokazivanje homeopatskog leka.

Učesnici dokazivanja nazivaju se dokazivači. Dokazivanje se izvodi po striktnim standardima duple slepe probe pri čemu 25%
dokazivača dobija placebo. Dokazivači moraju biti zdravi. Odabrana supstanca se konzumira u sirovom obliku (ukoliko nije
toksična), a zatim u malim potencijama koje se vremenom povećavaju. Konzumiranje se vrši sve do pojave simptoma, koji se
zatim beleže tri puta dnevno tokom naredna tri meseca, tj. dok ne postane sigurno da se više ne javljaju. Kod visokih potencija
simptomi se prate i beleže i do godinu dana nakon konzumiranja ispitivane supstance.
Da bi supstanca bila dokazana u potpunosti kao homeopatski lek neophodno je:

 da su zabeleženi svi simptomi koje je kod zdravih ljudi izazvala u sirovom obliku, niskim i visokim potencijama
 da su zabeleženi svi simptomi na mentalnom, emotivnom i fizičkom nivou
 da su isti simptomi izlečeni kod bolesnih osoba posle davanja tog leka
Ovako stvorena slika homeopatskog leka, totalitet leka, unosi se u knjige homeopatskih lekova, koje se zovu materije medike i
koristi se dalje u praksi.

Homeopatski pregled
Pri homeopatskom pregledu, odnosno konsultaciji, razlikujemo prvu
konsultaciju i kontrole. Prva konsultacija je razgovor koji obično potraje
od sat do sat i po u kome pacijent prvo izloži sve svoje zdravstvene
probleme, kako fizičke tako i psihičke, zatim se prođe kroz fizičko telo,
pričom od glave do pete da se utvrdi da li postoji još nešto što je van
balansa. Nakon toga se dosta priča o samom pacijentu, po narodnom
principu - sve dolazi iz glave, na osnovu čega se sklapa mentalno –
emotivna slika pacijenta, tj. njegovo psihičko stanje.

U nekim slučajevima je važno ispitati i detinjstvo, kao i celokupan život

pacijenta, a naročito stresne situacije kroz koje je prolazio. Na kraju se
obavezno homeopata mora upoznati sa porodičnim zdravstvenim
stanjem, tj. bolestima koje se protežu kroz pacijentovu porodicu.

Na osnovu svega ovoga dobija se tzv. totalitet simptoma, odnosno kompletna slika zdravstvenog stanja čoveka. Upravo ovakav
pristup se naziva holističkim, pošto se čovek posmatra kao celina. Dok se obraća pažnja na delove gde su promene uočljive, ne
zanemaruju se delovi tela i psihe na kojima se u datom trenutku ne mogu uočiti nikakve promene, ili se čini da su promene na
njima nepovezane sa osnovnim problemom čoveka. Tek na osnovu celokupne slike i uz dijagnozu može se odrediti
odgovarajuća terapija, a ne samo na osnovu dijagnoze kako je to slučaj u klasičnoj medicini.

Kada se dobije terapija, zakazuje se kontrola, obično 4 - 5 nedelja nakon uzimanja leka. Na kontroli se utvrđuje šta se dešavalo
nakon uzimanja leka, kakve su promene, šta je novo, šta je i koliko bolje, odnosno utvrđuje se kako je pacijent odreagovao na
lek. Jedna od specifičnosti homeopatije je da se prognoze mogu dati tek nakon što vidimo kakva je bila reakcija na lek.

Pravilna interpretacija promena nakon prvog leka je od presudnog značaja za dalji tok lečenja. Čuveni američki homeopata Kent
u knjizi „Lekcije o homeopatskoj filozofiji“ kaže da cela budućnost pacijenta zavisi od zaključaka do kojih homeopata dođe nakon
prvog leka. 

Nadalje se kontrole najčešće zakazuju jednom mesečno, a može biti i ređe, što zavisi od toka lečenja. Kada se dođe do izlečenja
preporučuje se da se dva puta godišnje, pri promeni vremena, tj. na proleće i jesen uzme homeopatski lek preventivno.

Istorija homeopatije
Lekareva uzvišena i jedina misija je da povrati zdravlje bolesniku - ovo je prvi
paragraf  "Medicinskog organona", knjige u kojoj je osnivač homeopatije, dr
Samuel Kristijan Haneman (1755 – 1843), objasnio osnovne principe
homeopatije kroz 291 paragraf.

Haneman je rođen u nemačkom gradiću Mejsenu, u čijoj je okolini, tokom

detinjstva, proučavao biljke jer je već u to doba pokazivao veliko interesovanje
za botaniku. Studije medicine je započeo u Lajpcigu, a završio u Erlangenu.
Tokom studija medicine paralelno je produbljivao svoje znanje iz botanike,
hemije i stranih jezika. Do kraja fakulteta ovladao je latinskim, grčkim, engleskim
i španskim jezikom. 

Već u samom početku lekarske prakse Haneman je pokazao veliko neslaganje

sa klasičnim metodama lečenja. Agresivne metode lečenja koje su korišćene u to vreme nisu pokazivale dobre rezultate.
Koristeći svoje iskustvo u lečenju, uz poznavanje botanike i hemije kao i mogućnost proučavanja starih i stranih medicinskih
tekstova, usled poznavanja jezika, rezultiralo je stvaranjem novog medicinskog sistema, homeopatije, pred sam kraj XVIII veka.
Vrlo brzo, usled uspeha u lečenju epidemija tifusa i kolere, Haneman i homeopatija postaju poznati širom Evrope.

Međutim, iako je homeopatija od samog početka pokazivala dobre rezultate u lečenju širokog dijapazona bolesti, Haneman je i
dalje bio nezadovoljan. Kroz svoju praksu on je primetio da se u mnogim slučajevima, i pored dobrih rezultata u lečenju, bolesti
vraćaju. Usled toga Haneman je tokom dvanaest godina ispitivao različite bolesti tako što je pratio porodične istorije bolesnika što
je moguće dalje u prošlost.

Rezultat ovog dugogodišnjeg istraživanja je bila jedinstvena teorija o mijazmima, nezdravim stanjima, ili uticajima koji se provlače
kroz ljudski rod iz generacije u generaciju. Mijazmi su energetski uticaji koji slabe čovekovu otpornost i time ga čine prijemčivim
za štetne uticaje i dovode do bolesti. Bolesti, u klasičnom smislu, nisu ništa drugo no različite manifestacije mijazama, tj. mijazam
je prijemčivost za štetne uticaje i sa tim predispozicija za razvoj određenih bolesti. Sve ovo je objašnjeno u jednom od najvažnijih
medicinskih zapisa koji je ostao iza Hanemana, u knjizi "Hronične bolesti". 
Poslednje godine života Haneman provodi u Parizu gde vodi izuzetno uspešnu ordinaciju sve do svoje smrti.

Vrlo brzo homeopatija se širi u Veliku Britaniju, gde se javljaju velika imena homeopatije poput Tomasa Kupera, Džon Henri
Klarka, Kompton Burneta koji je ujedno i osnivač organopatije, Edvarda Baha koji je osnivač lečenja biljnim esencijama (Bahove
kapi) i mnogi drugi. Još od viktorijanskog doba homeopatija je u Velikoj Britaniji uživala kraljevsku zaštitu, a poznato je da se
kompletna engleska kraljevska porodica i danas leči homeopatijom.

Homeopatija se vrlo brzo pojavljuje i u SAD, gde doživljava munjevit uspon. Na prvom mestu za to su odgovorni Konstantin
Hering, a zatim i Džejms Tejlor Kent. Hering je postavio čuveni Zakon lečenja koji kaže da se izlečenje uvek odvija u istom
smeru, tj. simptomi se kod izlečenja uvek kreću: od iznutra ka spolja, sa vitalnijeg organa na manje vitalan, od gore prema dole i
obrnutim redosledom od prvobitnog pojavljivanja. Hering je i osnivač izopatije (ono što izaziva bolest će je i izlečiti). Kent je posle
Hanemana, svakako bio najuticajniji homeopata svih vremena, poznat po tome što je uveo konstituciono lečenje i naglasio
važnost mentalno – emotivnih simptoma.

Nakon ogromnog uspona homeopatije tokom XIX veka usledio je pad pred sam kraj istog veka. Dvadesetih godina XX veka
braća Borike, Viliam i Oskar još jednom podižu homeopatiju na noge u SAD. Viliam Borike je pronašao šestu i poslednju verziju
"Medicinskog organona" (slobodno možemo reći da je to homeopatska Biblija) koju je Haneman završio pred smrt, ali je nikada
nije objavio. To je verzija koju danas u praksi koristi najveći broj homeopata. U Velikoj Britaniji 1948. godine homeopatija je
uvrštena u Nacionalni zdravstveni servis, a od sedamdesetih godina je u neprestanom usponu u svim delovima sveta.

Vremenom su se pojavili različiti pravci u homeopatiji. Homeopatija koja se zasniva u potpunosti na principima koje su
primenjivali Haneman, Kent, Borike i drugi je klasična homeopatija iz koje su se razvili svi pravci koji danas postoje.

Iako je kod nas homeopatija počela da se praktikuje tek odnedavno, dr Petar Stanković je spominje u knjizi "Božanstvena
medicina" koja je izdata još daleke 1941. godine. Decembra 2005. godine u Srbiji je donet prvi zakon o praktikovanju
tradicionalnih medicinskih sistema, u koje spada i homeopatija, a decembra 2007. godine ovaj zakon je dopunjen podzakonskim
aktima koji su u potpunosti regulisali ko i na koji način može da se bavi homeopatijom u Srbiji. Tada je Ministarstvo zdravlja
Srbije formiralo komisiju za tradicionalne medicine čiji je član i dr Lazar Trifunović.