MOZGOVI U POSUDI

Hilari Patnam

Jedan crv puzi po pesku, ostavljajući za sobom trag u vidu linije. Pukim slučajem, ta linija
biva zakrivljena i izukrštena tako da na kraju liči na prepoznatljivu karikaturu Vinstona
Čerčila. Da li je crv za sobom kao trag ostavio sliku Vinstona Čerčila, sliku na kojoj je
naslikan Čerčil? Većina nas bi, bez mnogo razmišljanja, dala negativan odgovor. Taj crv
nikada nije video Čerčila, ili bar sliku Čerčila, i nije imao nameru da naslika Čerčila. On je
prosto ostavio za sobom trag u vidu linije (čak ni to nije uradio namerno), linije koju mi
’vidimo kao’ sliku Čerčila.

Ovaj momenat možemo izraziti tako što ćemo reći da ta linija ’sama po sebi’ ne reprezentuje
neku stvar pre nego bilo koju drugu. Sličnost (čak i veoma složena) koju nešto ima sa crtama
lica Vinstona Čerčila nije dovoljna da za to kažemo da reprezentuje Čerčila ili da na njega
referira. Nije ni nužna: u našoj zajednici se štampani niz slova ‘Vinston Čerčil’, izgovorene
reči ‘Vinston Čerčil’, i mnoge druge stvari koriste da reprezentuju Čerčila (mada ne na način
na koji bi to činila slika), a da nemaju onu vrstu sličnosti sa Čerčilom koju neka slika - čak i
neka nacrtana linija - ima. Ako sličnost nije ni nužna ni dovoljna da bi neka stvar
reprezentovala neku drugu stvar, kako bilo koje drugo obeležje može biti nužno ili dovoljno
za to? Kako uopšte jedna stvar može da reprezentuje (ili da ‘označava’, itd.) neku drugu, od
nje različitu stvar?

Odgovor je naizgled lak. Pretpostavimo da je crv video Vinstona Čerčila, i pretpostavimo da

je bio inteligentan i umeo da nacrta njegovu sliku. Pretpostavimo da je karikaturu nacrtao
namerno. Tada bi nacrtana linija zaista reprezentovala Čerčila.

Na drugoj strani, pretpostavimo da je linija imala oblik niza slova VINSTON ČERČIL.
Pretpostavimo takođe da je to bila samo slučajnost (zanemarićemo neverovatnoću da se to
desi). U tom slučaju ‘nacrtani niz slova’ VINSTON ČERČIL ne bi reprezentovao Čerčila,
mada bi taj niz reprezentovao Čerčila ako bi se pojavio u gotovo bilo kojoj knjizi.

Izgleda, dakle, da je za reprezentovanje nužna, ili bar pretežno nužna, namera. No, da bih bilo
čime, pa čak i privatnim jezikom (čak i rečima ‘Vinston Čerčil’ izgovarenim u sebi, a ne
naglas) nameravao da reprezentujem Čerčila, morao bih pre svega biti u stanju da mislim o
Čerčilu. Ako linije u pesku, zvuci, itd., ne mogu ‘po sebi’ da bilo šta reprezentuju, kako onda
misaoni oblici mogu ‘po sebi’ da reprezentuju bilo šta? Da li to uopšte i mogu? Kako misao
može da izađe iz domena svesti i ‘dosegne’ ono što joj je spoljašnje? U prošlosti su neki
filozofi, polazeći od ovakvog razmišljanja, pravili skok i izvodili zaključak da svest u suštini
nema fizički karakter. Argument na koji su se pozivali je jednostavan; ono što smo uočili kod
traga koji je za sobom ostavljao crv primenljivo je na svaki fizički objekt. Nijedan fizički
objekt ne može, sam po sebi, da referira pre na jednu nego na neku drugu stvar. Misli (a
samim tim i svest) su zato u osnovi različite od fizičkih objekata. Mislima je svojstvena
intencionalnost - one mogu da referiraju na nešto drugo; ništa što je fizičko nema
‘intencionalnost’, osim ukoliko je ova intencionalnost izvedena iz toga što tu fizičku stvar
svest nekako upotrebljava. Ili se bar tako tvrdi. Zaključak je ipak preuranjen; rešenje nije u
tome da se postuliraju misteriozne moći svesti. Ali je problem zaista stvaran. Kako je moguća
intencionalnost ili referencija?
1
Magične teorije referencije

Videli smo da ‘slika’ koju je napravio crv ne stoji u neophodnoj vezi sa Vinstonom Čerčilom.
To što između nje i Vinstona Čerčila postoji ‘sličnost’ ne pretvara ‘sliku’ u stvarnu sliku, niti
je čini reprezentacijom Čerčila. Ukoliko crv nije inteligentan (a nije) i nema nikakva znanja o
Čerčilu (a nema), linija koju je za sobom kao trag ostavio niti je slika niti bilo šta
reprezentuje. Neki primitivni ljudi veruju da su neke reprezentacije (konkretno, imena) u
nužnoj vezi sa onim što reprezentuju; da im poznavanje ‘pravog imena’ neke osobe ili neke
stvari daje moć nad ovima. Ova moć proizlazi iz magične povezanosti između imena i onoga
što je njime imenovano; kada se jednom uoči da je ime samo kontekstualno, kontingentno,
konvencionalno povezano sa onim što je njime imenovano, teško je videti zašto bi poznavanje
tog imena trebalo da ima bilo kakav mističan značaj.

Važno je uvideti da ono što važi za fizičke slike važi i za mentalne slike, i za mentalne
reprezentacije uopšte; kao ni fizičke, ni mentalne reprezentacije ne stoje u nužnoj vezi sa
onim što reprezentuju. Suprotna pretpostavka je ostatak magičnog načina razmišljanja.

Možda se taj moment najlakše može uočiti kod mentalnih slika. (Možda je Vitgenštajn bio
prvi filozof koji je shvatio ogroman značaj ovog momenta, mada nije bio prvi koji ga je
eksplicitno istakao.) Pretpostavimo da negde postoji planeta na kojoj su se razvila ljudska bića
(ili su tamo doneta od strane nekih drugih svemirskih bića, ili kako god hoćete).
Pretpostavimo da ti ljudi, iako su inače slični nama, nikada nisu videli drveće. Pretpostavimo
da nikada nisu ni zamišljali drveće (možda biljni život na njihovoj planeti postoji samo u
obliku plesni). Pretpostavimo da je jednog dana sa svemirskog broda, koji je samo prošao ne
spuštajući se na njihovu planetu, slučajno bačena slika drveta. Zamislimo ih kako su tu sliku
našli i čude se: šta je to? Svašta im pada na pamet: građevina, kupola padobrana, čak i
nekakva životinja. Ali pretpostavimo da nikada nisu bili ni blizu tome da pogode.

Za nas ta slika reprezentuje drvo. Za te ljude slika samo reprezentuje neki nepoznati predmet,
predmet čija su priroda i funkcija nepoznate. Pretpostavimo da neko od njih, videvši sliku,
ima mentalnu sliku koja je potpuno ista kao moje mentalne slike drveta. Njegova mentalna
slika nije reprezentacija drveta. Ona je samo reprezentacija nekog nepoznatog predmeta (ma
kakav da je on) koji i tajanstvena slika reprezentuje.

Ipak, neko bi mogao tvrditi da je mentalna slika u stvari reprezentacija drveta, ako ništa drugo
onda zato što je sama slika koja je uzrokovala mentalnu sliku na početku bila reprezentacija
drveta. Postoji kauzalni lanac, ma kako neobičan, koji od stvarnog drveća vodi do mentalne
slike.

Ali, može se zamisliti da čak ni takvog kauzalnog lanca nema. Pretpostavimo da ‘slika drveta’
bačena sa svemirskog broda u stvari nije ni bila slika drveta, već je nastala slučajno
prosipanjem boja. Čak i ako izgleda baš kao slika drveta, ona zaista nije slika drveta ništa više
nego što je ‘karikatura’ Čerčila koju je crv ostavio kao trag na pesku bila slika Čerčila.
Možemo čak zamisliti i da je svemirski brod koji je bacio sliku došao sa ‘planete’ na kojoj
drveće uopše nije poznato. Ljudi bi tada još uvek imali mentalne slike koje su kvalitativno
identične sa mojom slikom drveta, ali to ne bi bile slike koje bi reprezentovale drvo pre nego
bilo šta drugo.

Isto važi i za reči. Neki zapis na papiru može da izgleda kao veoma iscrpan opis drveća, a da
je nastao tako što su majmuni nasumično lupali po slovima na pisaćoj mašini tokom miliona

2
godina - napisane reči tada ne referiraju ni na šta. Ako bi neka osoba zapamtila ove reči i u
sebi ih izgovorila, a da ih pri tom ne razume, ni tako zamišljene one ne bi ni na šta referirale.

Zamislite da je osoba koja te reči u sebi izgovara bila hipnotisana. Pretpostavite da su reči na
japanskom, i da je osobi pod hipnozom rečeno da razume japanski. Pretpostavimo da dok ona
misli na ove reči ima ‘osećaj da ih razume’. (Mada bi, ako bi je neko prekinuo u mislima i
zapitao šta te reči znače, otkrila da to ne zna.) Možda iluzija može biti toliko potpuna da bi ta
osoba prevarila čak i nekog Japanca koji bi telepatski mogao da zaviri u njenu svest! Ali ako
ne bi mogla da te reči upotrebljava u odgovarajućim kontekstima, da odgovara na pitanja o
tome na šta ‘misli’, itd., onda ona te reči ne razume.

Kombinujući ove naučno-fantastične priče koje sam ispričao, možemo napraviti slučaj u
kojem neko razmišlja o rečima koje zaista opisuju drveće u nekom jeziku i u isto vreme ima
odgovarajuće mentalne slike, ali niti razume te reči, niti zna šta je drvo. Čak možemo
zamisliti da su te mentalne slike uzrokovane prosutim bojama (mada je osoba hipnotisana da
misli da su te slike slike nečega što odgovara njenim mislima - jedino što, kada bi je neko
pitao, ne bi znala da kaže šta je to). Možemo takođe zamisliti da je jezik na kojem ta osoba
razmišlja jezik o kojem ni ona sama ni onaj ko je hipnotiše nikada nisu čuli - možda je puka
slučajnost što te, po hipnotizerovom mišljenju ‘besmislene rečenice’, opisuju drveće na
japanskom jeziku. Ukratko, sve što se dešava u svesti te osobe može biti kvalitativno
identično onome što se dešava u svesti nekog Japanca koji je stvarno razmišljao o drveću -
ipak, ništa od toga ne bi referiralo na drveće.

Naravno, sve ovo je stvarno nemoguće u onom smislu kojem je zaista nemoguće da majmuni
pukim slučajem otkucaju kopiju Hamleta. Drugim rečima, verovatnoća da se to neće desiti
toliko je visoka da znači (i mi to mislimo) da se to nikada ni neće desiti. Ali, to nije logički,
pa čak ni fizički nemoguće. Moglo bi se desiti (postojanje mnogih inteligentnih bića na
drugim planetama u skladu je sa zakonima fizike i, možda, sa važećim uslovima u
univerzumu). I ako se to zaista desi, na upečatljiv način bi dokazivalo jednu važnu logičku
istinu; da čak i obuhvatan i složen sistem reprezentacija, kako verbalnih tako i vizuelnih, još
uvek nema intrinsičnu, usađenu, magičnu vezu sa onim što reprezentuje - vezu nezavisnu od
toga kako je uzrokovan i kakve su dispozicije osobe koja govori ili misli. A ovo važi bez
obzira na to da li je sistem reprezentacija (reči i slika, u našem primeru) fizički realizovan -
reči su napisane ili izgovorene, a slike su fizičke slike - ili su realizovane u svesti. Reči
izgovorene u mislima ili mentalne slike, intrinsično gledano, ne reprezentuju ono na šta se
odnose.

Slučaj mozgova u posudi

Evo jedne naučno-fantastične mogućnosti o kojoj raspravljaju filozofi: zamislimo da je neki

zli naučnik podvrgao neko ljudsko biće (možete zamisliti da ste i vi u pitanju) sledećoj
operaciji. Mozak te osobe (vaš mozak) uklonio je iz tela i stavio ga u posudi sa hranljivim
rastvorima koji ga održavaju u životu. Nervni završeci su povezani sa moćnim kompjuterom
koji prouzrokuje da osoba čiji je mozak u pitanju ima iluziju da je sve potpuno normalno.
Izgleda kao da ima ljudi, objekata, neba, itd; međutim, ta osoba (vi) doživljava jedino ono što
je rezultat delovanja elektronskih impulsa, koji od kompjutera dopiru do nervnih završetaka.
Kompjuter je toliko vešt da ako ta osoba pokuša da podigne ruku, povratni impuls koji dolazi
od kompjutera prouzrokovaće da ona ‘vidi’ i ‘oseća’ da se njena ruka podiže. Štaviše,
menjajući program, zli naučnik može da kod svoje žrtve izazove ‘doživljaje’ (ili halucinacije)
o čemu god želi. On čak može da izbriše sadržaje sećanja u mozgu, tako da će i samoj žrtvi

3
izgledati da se uvek nalazila u datoj okolini. Žrtvi čak može izgledati da sedi i čita iste ove
reči o zabavnoj ali potpuno apsurdnoj pretpostavci o zlom naučniku koji vadi mozgove iz tela
ljudi i stavlja ih u posudu sa hranljivim tvarima koje ih održavaju u životu. Za nervne
završetke se pretpostavlja da su povezani sa moćnim kompjuterom koji kod osobe o čijem
mozgu je reč izaziva iluziju da- Kada se ovakva mogućnost spominje u predavanju iz teorije
saznanja, onda se, naravno, ima na umu moderna verzija klasičnog skeptičkog problema.
(Kako znate da se ne nalazite u položaju mozga u posudi?) Ali ovaj položaj takođe može
poslužiti i za postavljanje raznih pitanja o odnosu između svesti i sveta.

Umesto samo jednog mozga u posudi, možemo zamisliti da su sva ljudska bića (možda i sva
inteligentna bića) mozgovi u posudama (ili nervni sistemi u posudama, ukoliko bismo neka
bića sa minimalnim nervnim sistemom smatrali ‘inteligentnim’). Naravno, zli naučnik bi
morao da se nalazi izvan - ili možda ne bi? Možda ni nema zlog naučnika, možda se (mada to
izgleda besmisleno) čitav univerzum sticajem okolnosti sastoji od automatske mašinerije koja
se stara o posudi prepunoj mozgova i nervnih sistema.

Pretpostavimo ovog puta da je ta automatska mašinerija programirana da u svima nama stvara

kolektivnu halucinaciju, pre nego mnoge posebne i nepovezane halucinacije. Tako, kada mi
izgleda da vam nešto govorim, vama izgleda da čujete moje reči. Naravno, moje reči ne
dopiru do vaših ušiju - jer vi ni nemate (stvarne) uši, niti ja imam stvarna usta i jezik. U stvari,
ono što se dešava kada ‘izgovaram’ reči jeste da se eferentni impulsi prenose od mog mozga
do kompjutera, što prouzrokuje i to da ‘čujem’ svoj glas kako izgovara te reči i to da ‘osećam’
kako se moj jezik kreće, itd., kao i to da vi ‘čujete’ moje reči, ‘vidite’ me kako govorim, itd. U
ovom slučaju vi ste, u izvesnom smislu, zaista učesnik u komunikaciji. Ja ne grešim u pogledu
vašeg stvarnog postojanja (grešim samo u pogledu postojanja vašeg tela i ‘spoljašnjeg sveta’,
nezavisnog od mozgova). Gledano iz određenog ugla, nije važno čak ni to što je ‘čitav svet’
kolektivna halucinacija; jer vi, na kraju krajeva, zaista čujete moje reči kada vam se obraćam,
čak i ako je način na koji se to dešava drugačiji od onog što pretpostavljamo. (Naravno,
mogućnost da smo dva mozga u posudi izgledala bi daleko neprijatnije ako bismo bili
ljubavnici koji vode ljubav, a ne dvoje ljudi koji o nečem razgovaraju.)

Želeo bih sada da postavim jedno pitanje koje izgleda (bar nekim ljudima, među koje spadaju
neki veoma umni filozofi) vrlo neumesno, budalasto i očigledno, ali koje će nas dosta brzo
dovesti do dubokih filozofskih razmatranja. Pretpostavimo da je čitava naša priča zaista bila
istinita. Da li bismo mogli, kada bismo bili takvi mozgovi u posudi, da kažemo ili mislimo da
smo mozgovi u posudi? Tvrdim da odgovor glasi: ‘Ne, to ne bismo mogli.’ U stvari, hteo bih
da pokažem da pretpostavka da smo zaista mozgovi u posudi, mada ne krši zakone fizike, i
mada je potpuno u skladu sa našim iskustvom, ne može biti istinita. Njena istinitost je
isključena zato što ona, u izvesnom smislu, samu sebe opovrgava. Argument koji ću izložiti
nije svakidašnji, i bilo mi je potrebno nekoliko godina da sebe ubedim da je zaista ispravan.
Ipak, to je dobar argument. Toliko čudnim čini ga povezanost sa nekim od najkrupnijih
problema u filozofiji. (Prvi put mi je iskrsao dok sam razmišljao o jednom teoremu u
modernoj logici, ‘Skolem-Levenhajm teoremu’, kada sam iznenada uočio vezu između tog
teorema i nekih argumenata u Vitgenštajnovim Filozofskim istraživanjima.)

‘Samoopovrgavajuća pretpostavka’ jeste ona pretpostavka čija istinitost implicira njenu

lažnost. Na primer, pogledajmo tezu da su svi opšti iskazi lažni. To je takođe opšti iskaz.
Otuda, ako je on tačan, onda mora biti lažan. Dakle, on je lažan. Ponekad se neka teza naziva
‘samoopovrgavajućom tezom’ ukoliko pretpostavka da je teza tvrđena ili izneta implicira
njenu lažnost. Na primer, iskaz ‘Ja ne postojim’ sam sebe opovrgava ukoliko ga ja tvrdim (što

4
važi za bilo koje ‘ja’). Neko tako (kao što je Dekart dokazao) može biti siguran u svoje
postojanje ukoliko o tome razmišlja.

Pokazaću kako pretpostavka da smo mozgovi u posudi ima sledeće svojstvo: ako uopšte
možemo da se zapitamo da li je istinita ili lažna, onda (kao što ću pokazati) nije istinita.
Dakle, ona nije istinita.

Pre nego što izložim argument, pogledajmo zašto izgleda (bar filozofima koji zastupaju
teoriju istine kao ‘odslikavanja’) tako neobično da jedan takav argument može biti dat. Složili
smo se da je pretpostavka o svetu u kojem bi sva inteligentna bića bila mozgovi u posudu u
skladu sa fizičkim zakonima. Kao što bi filozofi rekli, postoji ‘mogući svet’ u kojem su sva
inteligentna bića mozgovi u posudi. (Ovaj govor o ‘mogućim svetovima’ zvuči kao da postoji
neko mesto na kojem je bilo koja besmislena pretpostavka istinita, i zato u filozofiji on može
da dovede do velikih zabuna.) Ljudi u tom mogućem svetu imaju ista iskustva koja i mi
imamo. Oni imaju iste misli kao i mi (kroz njihovu svest protiču bar iste reči, predstave,
misaoni oblici). Ipak, tvrdim da možemo izneti jedan argument koji pokazuje da mi nismo
mozgovi u posudi. Kako je to moguće? I zašto isti argument ne bi mogli da iznesu i ljudi u
mogućem svetu u kojem stvarno jesu mozgovi u posudi?

Odgovor će (u osnovi) biti da iako ljudi u tom mogućem svetu mogu pomišljati i ‘izgovoriti’
bilo koje reči koje mi možemo pomisliti i izgovoriti, oni ne mogu (bar tako tvrdim) da
referiraju na ono na šta mi možemo da referiramo. Konkretno, oni ne mogu misliti ili reći da
su mozgovi u posudi (čak ni ako imaju misao ‘mi smo mozgovi u posudi’).

Tjuringov test

Pretpostavimo da neko uspe da napravi kompjuter koji zaista može sa nekim da vodi
inteligentan razgovor (o raznim temama o kojima bi mogla da razgovaa neka inteligentna
osoba). Kako bismo mogli da ustanovimo da li taj kompjuter ima ‘svest’?

Britanski logičar Alen Tjuring predložio je sledeći test: neka se neko upusti u razgovor sa
kompjuterom i u razgovor sa osobom koju ne poznaje. Ako ne može da utvrdi ko je od njih
kompjuter a ko ljudsko biće, onda (pretpostavimo da je test ponovljen dovoljno puta sa
različitim učesnicima u razgovoru) taj kompjuter ima svest. Ukratko, neka računarska mašina
je svesna ukoliko položi ‘Tjuringov test’. (Naravno, razgovor ne bi trebalo da bude vođen
licem u lice, pošto učesnik u razgovoru ne bi trebalo da zna vizuelni izgled bilo kojeg od
svoja dva sagovornika. Ni glas ne bi trebalo koristiti, pošto bi mehanički glas mogao zvučati
drugačije od ljudskog. Zamislimo da se svi razgovori vrše preko električne pisaće mašine.
Učesnik u razgovoru otkuca svoje iskaze, pitanja, itd., a dva sagovornika - mašina i osoba -
odgovaraju koristeći električnu tastaturu. Takođe, mašina može da laže - na pitanje ‘Da li si ti
mašina?’ može da odgovori ‘Ne, ja sam asistent u ovdašnjoj laboratoriji’.)

Ideja da je ovaj test zaista presudan za posedovanje svesti kritikovana je od strane mnogih
autora (kojima ni u načelu nikako nije bila prihvatljiva pomisao da bi mašina mogla imati
svest). Ali, to u ovom trenutku i nije predmet našeg razmatranja. Hteo bih da sa nešto
drugačijim ciljem - istraživanje pojma referencije - iskoristim opštu ideju prisutnu u
Tjuringovom testu, opštu ideju o dijaloškom testu kompetencije.

Zamislimo situaciju u kojoj nije problem ustanoviti da li je sagovornik zaista osoba ili mašina,
već je problem utvrditi da li on reči upotrebljava onako kako mi to činimo, da bi na nešto

5
referirao. Očigledan test je, opet, upustiti se u razgovor pa, ako se ne jave nikakve teškoće,
ako sagovornik ‘prolazi’ test (u tom smislu što ne možemo uočiti nikakvu razliku između
njega i nekoga za koga je unapred potvrđeno da govori neki jezik referirajući na uobičajene
objekte), izvesti zaključak da sagovornik zaista referira na predmete kao što mi činimo. Kada
se Tjuringov test primenjuje u ovu svrhu, to jest, u cilju utvrđivanja postojanja (zajedničke)
referencije, govoriću o njemu kao Tjuringovom testu referencije. I kao što su filozofi
raspravljali o pitanju da li je izvorni Tjuringov test presudan test za posedovanje svesti, to
jest, pitanje da li neka mašina koja ‘prolazi’ test ne samo jedanput već redovno nužno ima
svest, tako i ja želim da raspravim pitanje da li je upravo naznačen Tjuringov test referencije
presudan test za zajedničku referenciju.

Odgovor će biti ‘Ne’. Tjuringov test referencije nije presudan. Reč je svakako o testu koji je u
praksi izvrstan; ali, nije logički nemoguće (mada je zaista veoma neverovatno) da neko prođe
Tjuringov test referencije a da ni na šta ne referira. Iz toga sledi, kao što ćemo videti, da
možemo proširiti naše zapažanje da reči (i čitavi tekstovi i razgovori) nisu u nužnoj vezi sa
objektima na koje referiraju. Čak i ako posmatramo ne same reči nego pravila za ispravnu
upotrebu reči u odgovarajućim kontekstima - rečeno kompjuterskim jezikom, ako
posmatramo programe za upotrebu reči - ukoliko sami ti programi ne referiraju na nešto
vanjezičko, ove reči još uvek ne poseduju određenu referenciju. To bi bio presudan korak u
dolasku do zaključka da stanovnici sveta mozgova u posudi ne mogu da referiraju ni na šta
spoljašnje (pa tako ne mogu ni da kažu da su stanovnici sveta mozgova u posudi).

Pretpostavimo, na primer, da sam u Tjuringovom položaju (igrajući ‘igru oponašanja’, da

upotrebimo Tjuringov rečnik) i da je moj partner zaista neka mašina. Pretpostavimo da je ta
mašina kadra da u igri pobedi (da ‘položi’ test). Zamislimo da je ona programirana da na
odličnom engleskom odgovara na iskaze, pitanja, primedbe, itd, takođe formulisane na
engleskom, ali da nema čula (osim kabla koji je povezuje sa mojom električnom pisaćom
mašinom) i organe za kretanje (osim električne pisaće mašine). (Rekao bih da Tjuring ne
pretpostavlja da je posedovanje bilo čulnih bilo motoričkih organa neophodno za posedovanje
svesti ili inteligencije.) Pretpostavimo ne samo da ta mašina nema elektronske oči i uši, itd,
već i da u njen program, program za igranje ‘igre oponašanja’, njen program ne predviđa za
primanje inputa iz takvih čulnih organa, ili za kontrolisanje tela. Šta bi trebalo da kažemo za
takvu jednu mašinu?

Meni izgleda očigledno da takvoj jednoj napravi niti možemo pripisati niti bi trebalo da
pripišemo referenciju. Tačno je da sasvim lepo može da razgovara o, recimo, pejzažima Nove
Engleske. Ali ona ne bi mogla da prepozna drvo jabuke ili jabuku, planinu ili kravu, polje ili
zvonik, ako bi se našla pred nekim od tih predmeta.

U opisanoj situaciji imamo napravu koja na rečenice odgovora rečenicama. Ali nijedna od tih
rečenica uopšte nije povezana sa stvarnim svetom. Ako bi neko suočio dve takve mašine i
pustio ih da jedna s drugom igraju ‘igru oponašanja’, one bi jedna drugu zauvek
‘obmanjivale’, čak i ako bi čitav svet oko njih potpuno iščezao! Ništa više razloga nemamo da
govor mašine o jabukama tumačimo kao da referira na stvarni svet no što smo imali da ‘crtež’
koji je crv ostavio u pesku tumačimo kao da referira na Vinstona Čerčila.

Iluziju referencije, značenja, inteligencije, itd, stvara činjenica da postoji neka konvencija za
reprezentovanje koju mi koristimo i po kojoj govor mašine referira na jabuke, zvonike, Novu
Englesku, itd. Slično tome, i iz istog razloga, postoji iluzija da je crv nacrtao Čerčilovu
karikaturu. Međutim, mi smo u stanju da opažamo, baratamo, služimo se jabukama i poljima.

6
Naš govor o jabukama i poljima blisko je povezan sa našim nejezičkim postupcima koji se
tiču jabuka i polja. Postoje ‘pravila za ulazak u jezik’ koja nas vode od iskustava o jabukama
do izgovaranja takvih rečenica kao što je ‘Vidim jabuku’, i ‘pravila za izlazak iz jezika’ koja
nas vode od odluka izraženih u jezičkom obliku (‘Kupiću jabuke’) do nejezičkih postupaka.
Kada nema ili pravila za uvođenje u jezik ili pravila za izlazak iz jezika, nema ni razloga da
razgovor mašine (ili razgovor dve mašine, kao u slučaju u kojem smo zamislili dve mašine
kako igraju ‘igru oponašanja’) tumačimo kao nešto više od sintaksičke igre; i to, da budemo
sigurni, sintaksičke igre koja je nalik inteligentnom razgovoru, ali samo tako (i ništa više) kao
što je trag koji crv za sobom ostavlja u pesku nalik zajedljivoj karikaturi.

U primeru crva, mogli smo da tvrdimo da bi crv ocrtao istu krivudavu liniju čak i ukoliko
Vinston Čerčil nikada ne bi postojao. U slučaju mašine, ne možemo baš izneti paralelan
argument; da jabuke, drveća, zvonici i polja nisu postojali, programeri ne bi stvorili isti
program. Mada mašina ne opaža jabuke, polja ili zvonici, njeni tvorci-planeri su to činili.
Postoji neka uzročna veza između mašine i stvarnog sveta jabuka, itd, koja ide preko
perceptivnih iskustava i znanja tvoraca-planera. Ali, takva slaba veza teško da može biti
dovoljna za referenciju. Ne samo da je logički moguće, mada je izuzetno neverovatno, da bi
ista mašina mogla postojati čak i da jabuke, polja i zvonici nisu postojali; još važnije je to da
je mašina potpuno neosetljiva na kontinuirano postojanje jabuka, polja, zvonika, itd. Čak i
ako bi sve ove stvari prestale da postoje, mašina bi i dalje razgovarala baš kao da se ništa nije
desilo. U tome je objašnjenje zašto za mašinu nećemo reći da uopšte na nešto referira.

Za našu raspravu relevantno je to da Tjuringov test uopšte ne isključuje mašinu tako

programiranu da ne čini ništa drugo do da igra ‘igru oponašanja’, i da mašina koja ne može
ništa drugo da čini do da igra ‘igru oponašanja’ ne poseduje sposobnost da na nešto referira
ništa više nego što je to slučaj sa kasetofonom.

Ponovo o mozgovima u posudi

Uporedimo pretpostavljene ‘mozgove u posudi’ sa upravo opisanim mašinama. Ima

očiglednih značajnih razlika. Mozgovi u posudi nemaju čula, ali imaju preduslove za čulne
organe; to jest, postoje aferentni nervni završeci, postoje inputi koji dolaze preko ovih
aferentnih nervnih završetaka, i ti inputi figuriraju u ‘programu’ mozgova u posudi baš kao i u
programu naših mozgova. Mozgovi u posudi jesu mozgovi; štaviše, oni su mozgovi koji
funkcionišu, i funkcionišu po istim pravilima kao i mozgovi u stvarnom svetu. Iz tih razloga
izgledalo bi besmisleno poricati im svest ili inteligenciju. Ali, činjenica da imaju svest i da su
inteligentni ne znači da njihove reči referiraju na ono na šta naše reči referiraju. Mi smo
zainteresovani za sledeće pitanje: da li njihovi verbani izrazi koji sadrže, recimo, reč ‘drvo’
zaista referiraju na drveće? Uopštenije rečeno: mogu li oni uopšte da referiraju na spoljašnje
objekte? (Nasuprot, na primer, objektima u slici proizvedenim automatizovanom
mašinerijom.)

Da bismo bliže odredili ono što imamo na umu, pretpostavimo da je automatizovana

mašinerija nastala nekakvim kosmičkim slučajem ili koincidencijom (ili da je, možda, oduvek
postojala). U ovom hipotetičkom svetu, pretpostavlja se da automatizovanu mašineriju nije
stvorio neki inteligentni tvorac-planer. U stvari, kao što smo rekli na početku ovog poglavlja,
možemo zamisliti da se sva osetljiva bića (ma koliko mala bila njihova osetljivost) nalaze u
posudi.

7
Ta pretpostavka je beskorisna. Jer, nema nikakve veze između reči ‘drvo’ koju ti mozgovi
koriste i stvarnog drveća. Oni bi i dalje upotrebljavali reč ‘drvo’ baš kao što čine, imali bi iste
misli koje upravo imaju, iste mentalne slike koje imaju, čak i ako ne bi bilo nikakvog drveća.
Njihove mentalne slike, reči, itd, kvalitativno su identične mentalnim slikama, rečima, itd,
koje zaista reprezentuju drveće u našem svetu; međutim, već smo videli (opet crv!) da neku
stvar ne čini samu po sebi reprezentacijom to što je kvalitativno slična nečem drugom što
reprezentuje neki objekt (Vinstona Čerčila ili drvo). Ukratko, mozgovi u posudi nemaju misli
o stvarnom drveću onda kada misle ‘Evo drveta ispred mene’, zato što njihova misao ‘drvo’
nema obeležja zahvaljujući kojima bi reprezentovala stvarno drveće.

Ako izgleda da je ovaj zaključak preuranjen, razmislimo o sledećem: videli smo da reči ne
referiraju nužno na drveće čak i ako su poređane u niz koji je identičan govoru koji bi se (ako
bi se pojavio u nekoj od naših svesti) nesumnjivo odnosio na drveće iz stvarnog sveta. Kao
što ni ‘program’, u smislu pravila, praksi, dispozicijć mozgova ka verbalnom ponašanju, ne
referira nužno na drveće niti stvara takvu referenciju kroz veze koje uspostavlja između reči i
reči, ili lingvističkih znakova (cues) i lingvističkih reakcija. Ako ti mozgovi misle o drveću,
referiraju na drveće, reprezentuju drveće (stvarno drveće, ono izvan posude), onda to mora da
je tako zato što ‘program’ povezuje jezički sistem sa ne-verbalnim inputima i autputima. U
svetu mozgova u posudi zaista postoje takvi ne-verbalni inputi i autputi (opet oni eferentni i
aferentni nervni završeci!), ali smo videli takođe da ‘čulni podaci’ koje proizvodi
automatizovana mašinerija ne reprezentuju drveće (ili bilo šta spoljašnje) čak i ako su potpuno
slični našim mentalnim slikama o drveću. Baš kao što mrlja od prosute boje može da liči na
sliku drveta a da nije slika drveta, tako, videli smo, neki ‘čulni podatak’ može biti kvalitativno
identičan sa ‘mentalnom slikom drveta’ a da nije mentalna slika drveta. Kako činjenica da je,
u slučaju mozgova u posudi, jezik povezan sa programom sa senzornim inputima koji ni
intrinsično ni ekstrinsično ne reprezentuju drveće (ili bilo šta spoljašnje) može dovesti do toga
da čitav sistem reprezentacija, upotrebljeni jezik, zaista referira na, ili reprezentuje drveće ili
bilo šta spoljašnjeL

Odgovor je da ne može. Čitav sistem čulnih podataka, motoričkih signala na eferentnim

nervnim završecima, i verbalno ili konceptualno posredovanih misli povezanih ‘pravilima za
ulazak u jezik’ sa čulnim podacima (ili bilo čime drugim) kao inputima i ‘pravilima za izlazak
iz jezika’ sa motoričkim signalima kao autputima, ništa više nije u vezi sa drvećima nego što
je trag koji je crv za sobom ostavio u vezi sa Vinstonom Čerčilom. Kada jednom uočimo da
kvalitativna sličnost (koja, ako hoćete, može biti tolika da predstavlja kvalitativnu identičnost)
između misli mozgova u posudi i misli nekoga u aktualnom svetu nikako ne implicira
istovetnost referencije, nije teško zapaziti da nema nikakvog osnova za tvrđenje da mozak u
posudi referira na spoljašnje stvari.

Premise argumenta

Pošto sam izložio argument za koji sam nagovestio da će pokazati kako mozgovi u posudi ne
mogu da misle ili kažu da su mozgovi u posudi, preostaje samo da ga podrobnije prikažem i
istražim njegovu strukturu.

Prema onome što je upravo rečeno, kada mozak u posudi (u svetu u kojem svako osetljivo
biće jeste i oduvek je bilo mozak u posudi) misli ‘Ispred mene je drvo’, njegova misao ne
referira na postojeće drveće. Prema nekim teorijama koje ćemo razmatrati, ona možda referira
na predstavljeno drveće, ili na elektronske impulse koji uzrokuju javljanje iskustvenih
doživljaja drveta, ili na osobine programa koje su omogućile ove elektronske impulse. Ove

8
teorije nisu isključene onim što smo do sada rekli, zato što postoji bliska uzročna veza između
upotrebe reči ‘drvo’ u jeziku mozgova u posudi i prisustva drveća u predstavu, javljanja
odgovarajućih elektronskih impulsa, i izvesnih osobina mašinskog programa. Prema tim
teorijama, mozak ne greši, nego sasvim ispravno razmišlja ‘Ispred mene je drvo’. S obzirom
na to na šta u jeziku mozgova u posudi referiraju reči ‘drvo’ i ‘ispred’, i pod pretpostavkom
da je neka od tih teorija tačna, istinosni uslovi rečenice ‘Ispred mene je drvo’ u jeziku
mozgova u posudi jesu prosto to da je predstavljeno drvo ‘ispred’ ‘mene’ takvog kakav sam -
u predstavi - ili, možda, da vrsta elektronskog impulsa koja obično izaziva ovakvo iskustvo
potiče od automatizovane mašinerije, ili, možda, da je na delu ono obeležje mašinerije za koje
se pretpostavlja da dovodi do iskustva tipa ‘ispred mene je drvo’. A ovi istinosni uslovi su
svakako ispunjeni.

Po istom argumentu, reč ‘posuda’ u jeziku mozgova u posudi referira na posude u predstavi,
ili na nešto što je sa ovom u vezi (elektronske impulse ili obeležja programa), nikako na
stvarne posude, pošto upotreba reči ‘posuda’ u jeziku mozgova u posudi nije ni u kakvoj
uzročnoj vezi sa stvarnim posudama (osim u onoj prisutnoj u činjenici da mozgovi u posudi
ne bi mogli da koriste reč ‘posuda’ da nema jedne sasvim određene posude - one u kojoj se
oni nalaze; ali, ova veza ne predstavlja posebnu vezu između konkretne reči ‘posuda’ i
posuda, nego postoji između upotrebe svake reči u jeziku mozgova u posudi i te određene
posude). Slično tome, reč ‘hranljivi rastvor’ u jeziku mozgova u posudi referira samo na
tečnost u predstavi, ili na nešto što je s ovom u vezi (elektronske impulse ili obeležja
programa). Iz svega toga sledi da ako je ‘mogući svet’ mozgova u posudi aktualan, i ako smo
mi stvarno mozgovi u posudi, onda sada pod rečenicom ‘Mi smo mozgovi u posudi’
podrazumevamo (ako uopšte nešto podrazumevamo) da smo mozgovi u posudi u predstavi ili
nešto slično. Međutim, deo pretpostavke da smo mozgovi u posudi jeste da nismo mozgovi u
posudi u predstavi (to jest, da ne ‘haluciniramo’ da smo mozgovi u posudi). Stoga, ako jesmo
mozgovi u posudi, onda rečenica ‘Mi smo mozgovi u posudi’, ako uopšte nešto tvrdi, tvrdi
nešto što je lažno. Ukratko, ako jesmo mozgovi u posudi, onda je rečenica ‘Mi smo mozgovi
u posudi’ lažna. Dakle, ova rečenica je (nužno) lažna.

Pretpostavka da je takva mogućnost zamisliva proističe iz spoja dve pogreške: (1)

preozbiljnog tumačenja pojma fizičke mogućnosti; i (2) nesvesnog oslanjanja na magičnu
teoriju referencije, prema kojoj izvesne mentalne reprezentacije nužno referiraju na izvesne
spoljašnje stvari i vrste stvari. Postoji ‘fizički moguć svet’ u kojem smo mozgovi u posudi -
šta drugo to znači nego da postoji neki opis takvog stanja stvari koji je saglasan zakonima
fizike? Baš kao što je u našoj kulturi prisutna tendencija (još od sedamnaestog veka) da fiziku
shvatamo kao našu metafiziku, to jest, da u egzaktnim naukama vidimo dugo traženi opis
‘istinskog i konačnog ustrojstva univerzuma’, tako je, kao neposredna posledica, prisutna i
tendencija da ‘fizičku mogućnost’ tumačimo kao pravo merilo za ono što bi zaista moglo biti
slučaj. Prema tom shvatanju, istina je fizička istina, mogućnost je fizička mogućnost, a
nužnost je fizička nužnost. Međutim, upravo smo videli, makar na jednom veoma nategnutom
primeru, da je to shvatanje pogrešno. Postojanje ‘fizički mogućeg sveta’ u kojem smo (i to
oduvek i zanavek) mozgovi u posudi ne znači da bismo stvarno, aktualno, mogli biti mozgovi
u posudi. Ovu mogućnost ne isključuje fizika, već filozofija. Neki filozofi, koji bi u isti mah i
da tvrde i da umanje zahteve svoje profesije (što je prepoznatljivo duhovno stanje
dvadesetovekovne anglo-američke filozofije), rekli bi: ‘Svakako. Pokazali ste da su neke
stvari naizgled fizički moguće ali su u stvari pojmovno nemoguće. Šta je tu toliko
neočekivano (iznenađujuće)?’

9
Pa, priznajem, moj argument se može opisati kao ‘pojmovni’. Ali, opisati filozofsku aktivnost
kao traganje za ‘pojmovnim’ istinama znači stvoriti utisak da se radi o proučavanju značenja
reči. Time se ovde uopšte nismo bavili.

Ovde smo se bavili razmatranjem preduslova za mišljenje o nečemu, za reprezentovanje

nečeg, za referiranje na nešto, itd. Istražujući ove preduslove nismo se upustili u istraživanje
značenja ovih reči i izraza (kao što bi to, na primer, činio lingvista), već smo se bavili
apriornim rasuđivanjem, i to ne u starom, ‘apsolutnom’ smislu (pošto ne tvrdimo da su
magične teorije referencije a priori pogrešne), nego u smislu ispitivanja šta je razumno
gledano moguće ako pretpostavimo izvesne opšte premise, ili ako pođemo od izvesnih veoma
obuhvatnih teorijskih pretpostavki. Ovaj postupak nije ni ‘empirijski’ niti je sasvim ‘a priori’;
on sadrži element oba načina istraživanja. Uprkos pogrešivosti ovog mog postupka i njegovoj
zavisnosti od pretpostavki koje se mogu opisati kao ‘empirijske’ (na primer, pretpostavka da
svest nema drugačiji pristup spoljašnjim stvarima ili osobinama osim preko čula), on je sličan
Kantovom metodu ‘transcendentalnog’ istraživanja. Jer, ponavljam, reč je o istraživanju
preduslova referencije, pa samim tim i mišljenja - preduslova ukorenjenih u prirodi samih
naših svesti, mada ne (kao što je Kant očekivao) sasvim nezavisnih od empirijskih
pretpostavki.

Jedna od premisa argumenta je očigledna: da su magične teorije referencije pogrešne, ne samo

za fizičke nego i za mentalne reprezentacije. Druga premisa je da na neke vrste stvari, na
primer na drveće, ne možemo referirati ako sa takvim stvarima, ili sa stvarima pomoću kojih
se one mogu opisati, nismo bili ni u kakvom uzročnom odnosu. Ali, zašto bi trebalo da
prihvatimo ove premise? Pošto one sačinjavaju obuhvatni okvir unutar kojeg razvijam svoj
argument, vreme je da ih podrobnije preispitam.

Razlozi za poricanje nužne veze između reprezentacija i objekata na koje one referiraju

Pomenuo sam ranije da su neki filozofi (od kojih je najčuveniji Brentano) svesti pripisali
jednu posebnu moć, ‘intencionalnost’, koja joj upravo omogućuje da na nešto referira. Očito
je da sam to odbacio kao nezadovoljavajuće rešenje. Ali s kojim pravomL Nisam li, možda, to
učinio ishitreno?

Ovi filozofi nisu tvrdili da o spoljašnjim stvarima ili osobinama možemo misliti a da se
uopšte ne služimo reprezentacijama. A za argument koji sam ranije izneo poredeći vizuelne
čulne podatke sa ‘slikom’ koju je crv ostavio u pesku (kao i za argument koji koristi naučno-
fantastičnu priču o ‘slici’ drveta koja je nastala prosipanjem boje i izazvala čulne podatke
kvalitativno slične našim ‘vizuelnim slikama drveta’, a da nije praćena nikakvim pojmom
drveta) oni bi rekli da pokazuje kako mentalne slike ne referiraju nužno. Ako ima mentalnih
reprezentacija koje referiraju nužno (na spoljašnje stvari), one bi morale imati karakter
pojmova a ne slika. Ali, šta su pojmovi?

Introspektivno ne opažamo ‘pojmove’ kao takve kako se smenjuju u našoj svesti. Zastanimo
tokom razmišljanja u bilo kom trenutku, ono što ćemo zateći jesu reči, predstave, oseti,
osećanja. Kada svoje misli glasno izgovorim ne pomišljam ih time dvaput. Prosto čujem svoje
reči kao i što ih i vi čujete. Svakako, imam drugačiji osećaj kada izgovorim reči u koje
verujem i kada izgovorim reči u koje ne verujem (ali ponekad, kada sam nervozan, ili kada se
nalazim pred publikom koja mi nije naklonjena, i kada znam da govorim istinu imam osećaj
kao da lažem); takođe, imam drugačiji osećaj kada izgovorim reči koje razumem i kada
izgovorim reči koje ne razumem. Ali, bez teškoća mogu zamisliti nekoga ko u mislima ima

10
iste te reči (izgovara ih u sebi) i, kao i ja, baš ima osećaj da ih razume, tvrdi, itd., da bi koji
trenutak kasnije (ili nakon što ga je hipnotizer probudio iz stanja hipnoze) uvideo da ih uopšte
nije razumeo dok su mu prolazile kroz glavu, da čak ne razume ni jezik u kojem su one
formulisane. Ne tvrdim da je veoma verovatno da se nešto takvo desi; prosto smatram da u
tome nema ničeg nezamislivog. Time se ne pokazuje da pojmovi jesu reči (ili mentalne slike,
oseti, itd.), već da se pripisivanje nekome nekog ‘pojma’ ili neke ‘misli’ potpuno razlikuje od
pripisivanja toj osobi bilo koje mentalne ‘prezentacije’, bilo kog introspektivno dostupnog
entiteta ili događaja. Pojmovi nisu mentalne prezentacije koje intrinsično referiraju na
spoljašnje objekte iz istog onog presudnog razloga iz kojeg oni uopšte nisu mentalne
prezentacije. Pojmovi su znaci upotrebljeni na izvestan način; znaci mogu biti javni ili
privatni, mentalni entiteti ili fizički entiteti, ali čak i kada su ‘mentalni’ i ‘privatni’, sćm znak,
nezavisno od svoje upotrebe, nije pojam. Takođe, znaci sami po sebi ne referiraju intrinsično.

To možemo uočiti tako što ćemo izvršiti sasvim jednostavan misaoni eksperiment.
Pretpostavimo da kao i ja niste u stanju da razlikujete brest i bukvu. Ipak, kažemo da je
referencija reči ‘brest’ u mom govoru ista kao i referencija reči ‘brest’ u bilo čijem drugom,
naime, to je drvo brest, dok je skup svih bukvi ekstenzija reči ‘bukva’ (to jest, skup svih stvari
kojima se reč ‘bukva’ može istinito predicirati) i u vašem i u mom govoru. Da li je zaista
uverljivo tvrđenje da razlika između referencije reči ‘brest’ i referencije reči ‘bukva’ proističe
iz razlike u našim pojmovima? Moj pojam bresta potpuno je isti kao moj pojam bukve (stidim
se što to priznajem). (Ovo pak pokazuje da je određenost referencije socijalna a ne
individualna stvar; i vi i ja ćemo pribeći stručnjacima koji mogu da razlikuju brest od bukve.)
Ako bi neko herojski pokušao da brani tezu da se razlika između referencije reči ‘brest’ i
referencije reči ‘bukva’ u mom govoru može objasniti razlikom u mojim psihološkim
stanjima, neka samo zamisli Zemlju bliznakinju na kojoj su te reči uzajamno zamenjene.
Zemlja bliznakinja je gotovo u svemu nalik Zemlji; u stvari, čitalac može pretpostaviti da je
Zemlja bliznakinja potpuno ista kao i Zemlja osim u tome što su reči ‘brest’ i ‘bukva’ jedna
drugom zamenjene. Pretpostavimo da na Zemlji bliznakinji imam svog Doppelganger-a koji
je do u poslednji molekul isti kao i ja (u smisli u kojem dve kravate mogu biti ‘istovetne’).
Ako ste dualista, pretpostavite da moj Doppelganger misli iste verbalno izražene misli kao i
ja, ima iste čulne podatke, iste dispozicije, itd. Apsurdno je pomisliti da se njegovo psihološko
stanje iole razlikuje od mog: ipak, njegova reč ‘brest’ reprezentuje bukve, a moja reč ‘brest’
reprezentuje brestove. (Slično tome, ako je ‘voda’ na Zemlji bliznakinji različita tečnost -
recimo, XYZ a ne H2O - onda reč ‘voda’ reprezentuje različitu tečnost kada se koristi na
Zemlji bliznakinji i kada se koristi na Zemlji, itd.) Suprotno učenju koje nas prati još od
sedamnaestog veka, značenja prosto nisu u glavi.

Videli smo da se posedovanje pojma ne sastoji u posedovanju mentalnih slika (recimo, drveća
- ili čak mentalnih slika, ‘vizuelnih’ ili ‘akustičkih’, rečenica, ili čitavog govora) pošto bi neko
mogao da ima kakav god hoćete skup mentalnih slika a da ne poseduje sposobnost da
adekvatno upotrebljava rečenice u odgovarajućim situacijama (imajući u vidu da situaciju
čine odgovarajućom ili neodgovarajućom i lingvistički činioci - ono što je prethodno u njoj
rečeno - i nelingvistički činioci). Neko može imati kakve god hoćete mentalne slike a da
uopšte ne zna šta da uradi kada mu kažemo ‘pokaži neko drvo’, čak ako oko njega ima puno
drveća. On čak može da ima predstavu o tome šta se od njega očekuje da učini a da još uvek
ne zna šta bi trebalo da učini. Jer predstava je, ako nije praćena sposobnošću da se postupa na
izvestan način, samo slika, a postupanje u skladu sa slikom takođe je sposobnost koju neko
može ali ne mora da poseduje. (Ta osoba može da naslika sebe kako pokazuje na neko drvo,
ali samo radi zamišljanja nečeg što je logički moguće; sebe kako pokazuje na drvo nakon što
je neko proizveo niz zvukova - koji za tu osobu nema nikakvo značenje - ‘molim te, pokaži

11
neko drvo’.) On još uvek ne bi znao da se od njega očekuje da pokaže drvo, niti bi razumeo
rečenicu ‘pokaži neko drvo’.

Kriterijum za posedovanje pravih pojmova tražio sam u sposobnosti korišćenja izvesnih

rečenica, ali se on može i šire odrediti. Na primer, mogli bismo dopustiti da se u prirodnom
jeziku koriste i sredstva za označavanje koja se ne sastoje od reči nego od nekih drugih
elemenata, kao i takve mentalne pojave kao što su predstave i druge vrste ‘unutrašnjih’
događaja. Bitno je samo da ova sredstva imaju isti stepen složenosti, da ih je moguće
kombinovati, itd., kao i rečenice u prirodnom jeziku. Jer, mada određena predstava - recimo,
plavičasti bljesak - nekom matematičaru može poslužiti kao unutrašnji izraz za čitav dokaz
teorema prostog broja, ne bismo bili skloni da to priznamo (čak bismo pogrešili ako bismo to
učinili) ukoliko taj matematičar nije u stanju da svoj ‘plavičasti bljesak’ razloži u odvojene
korake i logičke veze. Ali, ma kakve unutrašnje pojave da dopustimo kao moguće izraze
misli, argumenti potpuno slični onom koji smo izložili pokazaće da se razumevanje na sastoji
u samim tim unutrašnjim pojavama, već pre u sposobnosti subjekta da koristi ove pojave, da
stvara odgovarajuće pojave u odgovarajućim okolnostima.

Ova razmišljanja predstavljaju veoma sažetu verziju Vitgenštajnovog argumenta iz

Filozofskih istraživanja. Ako su tačna, onda je pokušaj da se misao razume ‘fenomenološkim’
istraživanjem u osnovi pogrešan; jer, fenomenolozi ne uviđaju da je ono što oni opisuju
unutrašnji izraz misli, dok razumevanje tog izraza - nečije razumevanje sopstvenih misli - nije
događaj nego je sposobnost. Već naš primer čoveka koji se pretvara da razmišlja na
japanskom (i tako obmanjuje Japanca koji ima telepatsku moć) pokazuje promašenost
fenomenološkog pristupa problemu razumevanja. Jer, čak i ako postoji neko introspektivno
opažljivo svojstvo koje je prisutno onda i samo onda kada osoba stvarno razumeva (u stvari,
već introspekcija pokazuje da to nije tačno), to je svojstvo ipak samo u korelaciji sa
razumevanjem, pa je još uvek moguće da čovek koji obmanjuje Japanca obdarenog
telepatskom moći ima to svojstvo a da, uprkos tome, ne razume ni reč japanskog.

S druge strane, uzmimo u obzir nekog sasvim mogućeg čoveka koji uopšte nije u stanju da
vodi ‘unutrašnji monolog’. On izvrsno govori engleski, i ako bismo ga upitali šta misli o
nekoj temi, on bi svoje stavove izneo naširoko. Ali, onda kada ne govori naglas on nikada ni
ne misli (u rečima, slikama, itd.); niti bilo šta ‘prolazi kroz’ njegovu glavu, osim što (naravno)
čuje sopstveni glas dok govori i prima uobičajene čulne utiske iz svoje okoline, imajući uz to
uopšteni ‘osećaj da razume’. (Možda ima naviku da glasno razgovara sam sa sobom.) Kada
piše pismo ili odlazi u kupovinu, itd., u njegovoj svesti se ne odvija unutrašnji ‘tok misli’;
ipak, njegovi postupci su inteligentni i svrhoviti, i ako bi bilo ko naišao i pitao ga ‘Šta to
činiš?’, on bi dao potpuno koherentne odgovore.

Izgleda da je takva osoba sasvim zamisliva. Uprkos tome što nema svesne misli, osim kada
govori glasno, niko ne bi oklevao da kaže da je svesna, da ne voli rok-en-rol (ako je često
izražavala averziju prema rok-en-rolu), itd.

Iz svih ovih razmatranja sledi (a) da se razumevanje ne sastoji ni od kojeg skupa mentalnih
događaja - predstava ili još ‘apstraktnijih’ mentalnih zbivanja i svojstava; i (b) da za
razumevanje nije nužan nijedan skup mentalnih događaja. Konkretno, pojmovi ne mogu biti
identični nijednoj vrsti mentalnih objekata. Jer, pod pretpostavkom da pod mentalnim
objektom podrazumevamo nešto što je dostupno introspekciji, ma šta da je to upravo smo
videli da i kada ga nema subjekt može razumeti odgovarajuću reč (pa tako posedovati i pojam

12
u pravom smislu), kao što je moguće i da je prisutno u svesti subjekta koji uopšte nema
odgovarajući pojam.

Vraćajući se sada našoj kritici magičnih teorija referencije (što je tema kojom se bavio i
Vitgenštajn), zapažamo da, s jedne strane, oni ‘mentalni objekti’ koje možemo introspektivno
da otkrijemo - reči, predstave, osećaji, itd. - ništa više (i iz istih razloga) ne referiraju
intrinsično nego što to čini slika koju je crv kao trag ostavio na pesku, dok, s druge strane,
pokušaji postuliranja posebnih mentalnih objekata, ‘pojmova’, koji su zaista u nužnoj vezi sa
objektima na koje referiraju, i koje samo izvežbani fenomenolozi mogu da otkriju, uvlače u
logičku teškoću; jer, pojmovi su (bar delom) sposobnosti a ne događaji u našoj svesti. Učenje
da postoje mentalne prezentacije koje nužno referiraju na spoljašnje stvari ne samo da
izražava lošu prirodnu nauku; ono izražava i lošu fenomenologiju i pojmovnu zbrku.

Preveo Živan Lazović

13