Постанак естетике као филозофске дисциплине: Историја естетике као

филозофске дисциплине отпочиње са списом Филозофске медитације о неким аспектима

песничког дела (1735) немачког филозофа Александра Готлиба Баумгартена, у коме је,
настојећи да изложи програм естетике као посебне филозофске дицсиплине (постављене
наспрам/насупрот логици), по први пут одредио њен назив и предмет.
Порекло и историјат појма естетско: Придев „естетски“ грчког је порекла, али је
aisthesis, упарен са појмом noesis, означавао чулни утисак насупрот мишљењу. Оба
примера Грци су употребљавали и у придевском облику (aisthetikos - noetikos). У
латинском језику, у средњем веку, као еквиваленти појављују се: sensatio i intellectus
(придевски: sensitivus, intellectivus), с тим што се понекад користио и израз aestheticus. Ови
термини коришћени су у антици и средњем веку, али нидада у разматрањима о лепом, о
уметности или доживљају лепог.
Александар Баумгартен доноси преокрет: уважавајући постојећу поделу сазнања на
духовно и чулно, почиње да чулно сазнање (cognitio sensitiva) одређује као сазнање лепог;
а део филозофије који истражује ово подручје људских сазнајних моћи назива cognitio
aesthetica или једноставно – aesthetica. Већина филозофа данас за годину настанка
естетике као филозофске дисциплине узима годину објаљивања првог дела Баумгартенове
Естетике (1750). У овом делу естетика је одређена као наука чулног сазнања (Aesthetica
est scientia cognitionis sensitivae).
Ови називи нису добили одмах своју пуну легитимизацију, већ тек са Критиком
моћи суђења (1790) Имануела Канта.
Баумгартенова рехабилитација чулног сазнања и заснивање естетике као
филозофске дисциплине: Рађање естетике збива се у тренутку када се појављује
(негативна) реакција на интелектуализам барокне уметности: уколико је током антике и
средњег века естетско, схваћено као непосредно, чулно сазнање, имало сопствени темељ у
сазнајној функцији; касније је оно бива апсорбовано од логике и метафизике, те је
премештне у сферу разума. Баумгартен, напротив, естетско сазнање поново истиче као
једно специфично сазнање и наспрам логике, која проширује умну спознају, естетика
задобија задатак да оплемењује, побољшава и изоштрава човеково чулно сазнање.
Баумгартен полази од два значајна увида: 1) да уметности имају јединствен
материјал неинтелектуалне природе и 2) да уметности имају вредности („савршенство“)
које се не може свести ни на какву другу врсту вредности. По Баумгартену, „савршенство“
уметност није интелектуалне природе, иако је паралелно са интелектуалним
савршенством: наука и логика баве се универзалијама (логички тачним идејама), док
предмет поезије (и лепих уметности) јесте подручје слика које су често живе, али
истовремено обично збркане и нерашчлањене. Песник,
Nauka i logika bave se univerzalijama dok predmet poezije, kao i lepih umetnosti (kojima ne
odgovaraju logički tačne ideje nauke) jeste područje slika koje su često žive, ali su istovremeno obično
zbrkane i neraščlanjene. Pesnik, kaže Baumgarten, shvata moralnost na drugačiji način od filozofa, a
pastir gleda sunce drukčijim očima od astronoma.