Ислам

Ислам (арап. ‫ )إسالم‬је монотеистичка религија која потиче од учења Мухамеда из 7. века.
Заснива се на вери у једног Бога (Алах), изабраност Мухамеда за божијег посланика,
предодређеност људске судбине, награду за добра дела и казну за лоша, судњи дан и
васкрсење мртвих. Постулати ислама објављени су у Хадисима одн. Збиркама исламских
књига, а у сам темељ ислама спада и света књига Куран. Куран је писан на арапском
језику и садржи 114 сура (поглавља). Куран је збирка откровења који су искључиво од
Свевишњег Бога и представља искључиво Божију реч. Та посланица је Мухамеду
преношена преко анђела Гаврила (арап: мелека Џибрила). Он је у пустињској пећини
волео да се осамљује и размишља о Створитељу читавог света и свих бића и сила. Њему
тада једном приликом силази са небеса анђео Гаврило и приказује му се у лику анђела и
налаже му одмах да учи у име Господара свих светова који ствара...

Реч ислам потиче из четврте форме глагола аслама са кореном с-л-м и значи „покорност“,
„преданост“ (Богу); муслиман је партицип актива, са значењем „онај који се предаје“
(Богу). Из истог корена је изведена и арапска реч селам (мир), што је чест поздрав међу
муслиманима.

Следбеници ислама се називају муслимани, „они који се потчињавају“ Божјој вољи.[1] У

свету има преко 2 милијарди муслимана, што чини ислам другом највећом религијом
после хришћанства[2] Основне обавезе сваког муслимана су вера у једног Бога (Алаха) и
Мухамеда као његовог посланика, молитва пет пута дневно, пост у месецу Рамазану,
давање милостиње и хаџилук (ходочашће у Меку) бар једном у животу.

Ислам се заснива на вери у једног Бога, изабраност Мухамеда за последњег и задњег

Божијег посланика, предодређеност људске судбине, награду за добра дела и казну за
лоша, страшни суд и васкрсење мртвих. Следбеници ислама верују да је Бог послао своју
објаву Мухамеду, преко анђела Гаврила (Џибрила), као што је слао објаве и осталим
пророцима: Адаму, Ноју, Авраму, Давиду, Соломону, Мојсију и Исусу. Муслимани држе да
је ислам иста она вера коју су вековима проповедали Божји посланици још од Адама
(Адема). Будући да су претходне објаве људима измењене или делимично заборављене,
Бог је послао Куран да би указао човечанству на прави пут побожности, а Мухамеду
предао посланицу која није само за Арапе већ за читаво човечанство. Како се у Исламским
књигама (Хадиси) помиње, та посланица и Куран су послати као милост свим световима. У
исламу се на то мисли и као милост животињском свету, свету духова итд. Мухамед је
људима пренео од Господа Бога да на Земљи не живимо сами, већ и са духовима (џини)
који су је и пре нас настањивали. Зли духови се називају шејтанима (сотонама) а добри
духови - џини верници. Поступак укљањања злог џина (демона, одн. злог духа) се назива
Рукја, док се за исти чин у хришћанству користи термин егзорцизам. И дан данас се
широке народне масе различитих вероисповести обраћају хоџама (исламских
свештеницима) који су за рујку акредитовани, не би ли се спасили од злог утицаја или
лоше судбине која их је задесила. Често се иста организује и групно, али је обавезно да
буде неко од старијих и снажнијих у присуству "пацијента" коме се рујка учи (гласно
изговање одређених и специфичних делова Курана који имају моћ чак и да тог демона
живог и спале ако се не жели "одселити" и напустити особу).

Муслимани верују у једнога Бога (арапски: Алах), творца и нествореног, свемогућег и

милосрдног, који је слао објаве преко посланика (пророка) свим људима Израиља, одн.
јеврејима. Доласком Мухамеда као посланика, његова се посланица прва и једина
објављује свим народима, читавом човечанству и "свим световима" како то Господ Бог
каже.

Куран (кара'а - читати, казивати) за муслимане је реч Божја коју је анђео Гаврило (Џибрил)
пренео преко пророка Мухамеда, последњег у низу библијских пророка.

Две највеће теме Курана су јединственост и моћ Божја и природа и судбина људи у
односу са Богом. Бог је једини створитељ универзума, људи, духова, свих светова, свих
створења и свих сила, благотворан и праведан. Њему су дата описна имена као што су
Свезнајући и Свемоћни. Људска бића су Божји робови (раб Божији) и својом слободном
вољом она се често оглушују о Божје заповести.

Ислам се заснива на веровању у пророке, који су послани од Бога. У Курану их је

споменуто двадесет пет, а најпознатији су: Адам (Адем), Ноје (Нух), Аврам (Ибрахим),
Мојсије (Муса), Исус (Иса) и Мухамед. Исус (арап. Иса) је Божји посланик и Божји роб а не
Божји син. Он и његова мајка, коју хришћани проглашавају богородицом, јели су храну,
пили су воду, облачили се, спавали, одмарали и робовали Богу као и други људи.
Муслимани верују у Исуса (Иса) али веровање да је он Бог сматра се највећим грехом
(ширк).

У Исламу је пет богоштовних дужности, пет стубова ислама. Практичне дужности

муслимана су:

1.Сведочење (арап: шехадет): „Нема Бога осим Бога, а Мухамед је његов пророк";

2.Молитва (арап: намаз) пет пута дневно, и то: сабах (од појаве зоре до изласка сунца),
подне (кад сунце мало изађе из зенита), икиндија (кад сунце нагне према западу), акшам
(кад сунце зађе) и јација (кад ноћ потпуно падне).
3.Пост (арап: саум), уздржавање од јела, пића, пушења, полних задовољстава и
неприличног говора од зоре до заласка сунца, у току месеца Рамазана који траје 30 или 29
дана. Рамазан и рамазански пост се завршавају Бајрамом, великим муслиманским
празником.

4.Милостиња (арап: зекат); имућни муслимани дужни су од вишка своје имовине уделити
2,5% за потребе сиромашних, ученика, болесника, старих и изнемоглих.

5.Ходочашће (арап: хаџџ) у Меку, бар једанпут у животу, за онога ко је у стању;

Шеријат је божански закон ислама, и разумевање тог закона јесте фикх, односно судство.
Четири опште прихваћена извора исламског закона су:

1.Куран (света књига)

2.Суна (обичаји пророкови)

3.Иџма (сагласност заједнице) и

4.Кијас (закључивање по аналогији).

Колективном обавезом муслимана сматра се и учешће у џихаду (арапски: животна борба),

за опстанак муслимана и њихове вере. Џихад је сваки труд у име Бога, тј. на Божијем путу.

Ислам се састоји од већег броја верских деноминација које су у суштини сличне по

веровањима али међу њима постоје значајне теолошке и правне разлике. Најзначајнија је
подела на суните и шиите, док се суфизам обично сматра пре мистичним редом него
посебном школом ислама.

Највећи број извора тврди да су отприлике 85% светских муслимана сунити а око 15%
шиити, уз незнатну мањину коју чине припадници мањих исламистичких секти.

Џамија је исламска богомоља, мјесто клањања, заједничке молитве муслимана.То,

међутим, не укључује светишта, објекте разних секти или других духовних грађевина.
Ријеч „џамија“ долази од арапске речи ‫جامِع‬,
َ а до јужних словенских језика дошла је преко
турског . Означава централно место где се врши молитва петком. Уместо сликовних
приказивања религијских подлога Библије и прича о свецима, у џамијама се појављује
арапска калиграфија (уметност лиепог писања), а уместо хришћанске црквене музике
предавање из Курана, увек на арапском језику. У време рамазана се рецитује цели Куран.

У социологији религије Цркву дефинишемо као велику, многобројна, заједница која

окупља следбенике из свих сфера живота, без обзира на пол, старост, расу, националност
или класу.Чланство у њему постиже се, углавном, рођењем. Црква/Џамија је једна од
институција у друштву која на овај или онај начин може утицати на друштвене токове. Она
није ван друштва.

Још увек се у социологији религије не слажемо око тога да ли се у постсоцијализаму десио

повратак религији или „повратак потиснутог“ . Тачно је да „много људи иде у цркву. Не
смемо заборавити ни на утицај ратова у региону након 1990-их година прошлог века, на
верску ситуацију. Црква се у то време чинила тако и толико наметала јавности (посебно у
ратом захваћеним подручјима) да се код већине развио осећај припадности. На пример,
рат, претња за њихов физички опстанак, учинили су муслимане у Босни и Херцеговини
већим Муслимани него било шта друго. Следећи фактор који је утицао на стварање утиска
о снази Цркве био је увођење верске наставе у школе.