VISOKA ŠKOLA ZA POSLOVNU

EKONOMIJU I PREDUZETNIŠTVO

BEOGRAD

SEMINARSKI RAD

PREDMET: Krivično pravo

TEMA: Isključenje postojanja krivičnog dela

Mentor: Student:

prof. dr. Jelena Gluščević Vladimir Radišić

ind.br. 715-010-19

Beograd, 2019 . godine

Sadržaj:

*Osnovi isključenja…………………………………………………………………………………………………1
*Delo malog značaja……………………………………………………………………………………………….2

*Nužna odbrana………………………………………………………………………………………………………3

*Krajnja nužda…………………………………………………………………………………………………………4

*Sila I pretnja………………………………………………………………………………………………………….5

*Neuračunljivost……………………………………………………………………………………………………..6

*Stvarna zabluda……………………………………………………………………………………………………..7

*Pravna zabluda……………………………………………………………………………………………………….8

*Zaključak……………………………………………………………………………………………………………….9

*Literatura………………………………………………………………………………………………………………10
 Osnovi isključenja

Nedostatak nekog od osnovnih elemenata pojma krivičnog dela isključuje postojanje krivičnog
dela u konkretnom slučaju. U takvim situacijama učinjeno delo ima sve posebne elemente bića
krivičnog dela predvidjena zakonom,ali nije protivpravno ili skrivljeno,zbog čega se učinjeno delo
ne smatra krivičnim delom.

Zakonodavac predviđa sedam opštih osnova za isključenje postojanja krivičnog dela,koji se

mogu podeliti na opšte osnove isključenja protivpravnosti dela I opšte osnove isključenja krivice.

U opšte osnove isključenja protivpravnosti spadaju:

-delo malog značaja,

-nužna odbrana

-krajnja nužda.

U opšte osnove isključenja krivice spadaju:

-sila I pretnja,

-neuračunljivost,

-stvarna zabluda

-pravna zabluda.

Postoje I posebni osnovi koji isključuju,pre svega,protivpravnost krivičnog dela:

Pristanak povređenog, samopovreda, vršenje službene dužnosti, naređenje pretpostavljenog,

pravo disciplinskog ili vaspitnog kažnjavanja I dozvoljeni rizik.
 Osnovi isključenja protivpravnosti
Postoje situacije kada su ispunjena sva zakonom propisana obeležja nekog krivičnog dela,ali ono
ipak ne postoji jer mu nedostaje protivpravnost,tj. postoji neki od osnova isključenja
protivpravnosti.

Delo malog značaja:

Institut dela malog značaja isključuje prtivpravnost,pa samim tim I postojanje krivičnog dela u
slučaju kada su ispunjeni svi elementi bića krivičnog dela,ali je delo malog značaja u tolikoj meri
da izricanje krivične sankcije ne bi imalo smisla. Reč je o najlakšim oblicima krivičnih dela.
Primena ovog instituta kod težih krivičnih dela nije moguća.

Odredbama Krivičnog zakonika je predviđeno da jeza primenu ovog institute potrbno

kumulativno ispuniti tri uslova:

1. Da je stepen krivivce učinioca nizak

2. Da su štetne posledice učinjenog dela odsutne ili neznatne
3. Da opšta svrha krivičnih sankcija ne zahteva izricanje krivične sankcije.

Delo mora biti bagatelno I u subjektinom,I u objektivnom smislu.

Stepen krivice mora biti nizak I kod umišljajnih krivičnih dela.

Ako je posledica nastupila (k.d. povrede)ona mora biti neznatna,a u drugom slučaju je reč o
odsutnosti štetnih posledica. Drugi slučaj se odnosi na krivična dela bez posledice,na pokušaj
krivičnog dela I na krivična dela ugrožavanja,jer u tim slučajevima nema štetne posledice.

Kod trećeg uslova treba voditi računa o tome da kako u odnosu na konkretnog učinoca,tako I u
odnosu na potencijalne učinioce nije neophodna primena krivične sankcije.

Prema Krivičnom zakoniku ovaj institut je moguće primenjivati kod krivičnih dela za koja je
propisana kazna zatvora do tri godine ili novčana kazna.
Nužna odbrana:
Nužna odbrana je jedan od najstarijih instituta opšteg dela krivičnog prava. Delo učinjeno u
nužnoj odbrani nije krivično delo.

Nužna odbrana je ona odbrana neophodno potrebna da učinilac od svog dobra ili dobra drugoga
odbije istovremeni protivpravni napad.Opšte je prihvaćeno da nužna odbrana ima dva
elementa: Napad I odbranu.

Uslovi Napada: su da je napad:Ponašanje čoveka,uperen protiv nekog pravom zaštićenog

dobra,protivpravan,Istovremen,stvaran.

*Napad preduzima čovek I on se sastoji u činjenju,a samo izuzetno u nečinjenju.

*Mora biti uperen protiv dobra lica koje se brani,ili dobra nekog trećeg lica(nužna pomoć).
Najčešće je u pitanju napad na život I telesni integritet.

*Napad mora biti protivpravan. Nije dopuštena nužna odbrana protiv postupanja koje je u
skladu sa pravom. Nije dozvoljena nužna odbrana protiv onog ko postupau nužnoj odbrani ili
krajnjoj nuždi. Dozvoljena je nužna odbrana na one radnje koje predstavljaju prekoračenje
nužne odbrane. Ona je isključena kada je napad isprovociran sa ciljem povrede nekog
napadačevog dobra(zloupotreba prava na nužnu odbranu).

*Napad mora biti istovremen, tj. mora neposredno da predstoji ili da je već nastupio I
traje.Budući I prošli napada ne daju pravo na postupanje u nužnoj odbrani.

*Napad mora biti stvaran,tj. mora stvarno postojati,u suprotnom je reč o putativnoj nužnoj
odbrani(umišljena odbrana).

Uslovi Odbrane: su da je kroz radnju odbrane ostvareno biće krivičnog dela, upravljena prema
nekom napadačevom dobru,neophodno potrebna za odbijanje napada.

*Ako bi napadnuti uspeo da odbije napad,a da pritom ne povredei nikakovo napadačevo

dobro,tj. ne ostvari elemente biće krivičnog dela,onda nema svrhe primenjivati ovaj institute.

*Neophodno potrebna je ona odbrana kojom bi se s obzirom na okolnosti mogao efikasno odbiti
napad uz najmanju povredu naadačevog dobra.

*Odbrana mora biti srazmerna napadu. Nije dozvoljena očigledna nesrazmera između povrede
dobra napadača I povrede koju je hteo da nanese.

Npadanuti nije dužan da se bekstvom spasava od napada.Mogućnost da se napad izbegne

bekstvom ne isključuje uslov da je odbrana bila nepohodno potrebna.
Prekoračenje granica nužne odbrane postoji kada su ostvareni svi uslovi npada I odbrane ,osim
onog koji zahteva da je odbrana bila neophodno potrebna(intenzivno prekoračenje).U slučaju
prekoračenja nužne odbrane postoji krivično delo.Prekoračenje granica nužne odbrane
predstavlja fakultativni osnov za ublažavanje kazne,a može doći I do oslobođenja od kazne ako
je do prekoračenja došlo usled jake razdražljivosti ili prepasti.

Krajnja nužda:
Predstavlja opšti osnov za isključivanje protivpravnosti ,a samim ti I postojanje krivičnog dela.
Najvažnija razlika u odnosu na nužnu odbranu,je što se kod krajnje nužde u cilju spašavanja
dobra koje je ugroženo dozvoljava žrtvovanje dobra drugog lica,koje ne postupa
protivpravno,koje se često samo nalazi u istoj situaciji.

Krajnja nužda postoji kada je delo učinjeno radi toga da učinilac otkloni od svog dobra ili dobra
drugoga istovremenu neskrivljenu opasnost koja se na drugi način nije mogla otkloniti,a pri tom
učinjeno zlo nije veće od zla koje je pretilo.

Elementi krajnje nužde su opasnost I otklanjanje opasnosti.

Opasnost je stanje u kome je neko dobro ugroženo,I postoji neposreda mogućnost da bude
povređeno. Može biti izazvana radnjom čoveka ,ili na bilo koji drugi način(životinje,prirodnih
sila).Uslovi opasnosti su: da se njome ugrožava pravom zaštićeno dobro,da je
neskrivljena,istovremena I stvarna.

*Opasnost treba da preti bilo kom pravnom dobru ili interesu bilo kod pravnog ili fizičkog lica.

*Na krajnju nuždu se e može pozvati onaj ko je sa umišljajem ili iz nehata izazvao opasnost.U
tom slučaju postoji krivično delo.Izazivanje opasnosti iz nehata je fakultativni osnov za
ublažavanje kazne.

*Opasnost mora biti istovremena,tj. mora neposredno da postoji ili da je već nastupila.

*Opasnost mora stvarno postojati.U slučaju zablude postoji putativna krajnja nužda(fakult.
Osnov za ublažavanje kazne).

Uslovi otklanjanja opasnosti: da se ona na drugi način nije mogla otkloniti,da učinjeno zlo nije
veće od onoga koje je pretilo.

*Kod otklanjanja opasnosti treba učiniti sve što je moguće da ne dođe do povrede tuđeg
dobra.Za razliku od nužne odbrane lice koje je u opasnosti mora se spasavati I bekstvom.Ako je
već nužno da do povrede tuđeg dobra dođe,ono se mora u najvećoj meri štedeti.
*Učinjeno zlo mora biti manje od onoga koje je pretilo,a najviše što zakon prihvata jeste to da je
ono isto.

Prekoračenje granica krajnje nužde postoji kada je opasnost otklonjena povredom dobra veće
vrednosti od vrednosti dobra od kojeg se otklanjala opasnos.Prekoračenje postoji I kad se moglo
povrediti dobro manje vrednosti,ili su povrede mogle biti manjeg intenziteta.U tom slučaju
postoji k.d. Zakon previđa fakultativni osnov za ublažavanjekazne,ili se može osloboditi od
kazne,usled naročito olakšavajućih okolnosti.

KZ sadrži izričitu odredbu prema kojoj nema krajnje nužde ako je učinilac bio dužan da se izlaže
opasnosti. Reč je o određenim profesijama.

Osnovi isključenja krivice

Sila I pretnja:
Pod sliom se podrazumeva upotreba fizičke snage prema nekom licu da bi se ono prinudilo da
nešto učini,ne učini ili trpi. Pod silom se podrazumeva I primena hipnoze ili omamljujućih
sredstava ,s ciljem da se neko protiv svoje volje dovede u nesvesno stanje ili da se onesposobi za
otpor. Sila može biti apsolutna I kompulzivna.

Apsolutna sila je neodoljiva. Njome se lice prema kome se upotrebljava u potpunosti lišava
sposobnosti da samostalno odlučuje o svom ponašanju,I nije u mogućnosti da joj se odupre.
Takvo lice postaje sredstvo za izvršenje k.d.

Kompulzivna sila je relativna.Za razliku od apsolutne sile,u većoj ili manjoj meri utiče na
donošenje odluke prinuđenog lica,ali to lice ipak nije lišeno svake mogućnosti da odlučuje ili da
svoju odluku realizuje. Da bi imala takvo dejstvo,kompulzivna sila mora bititakva da se nije
mogla drugačije otkloniti nego preduzimanjeem radnje. Može biti neposredna I posredna,za
ražliku od apsolutne koja može biti samo neposredna.

Pretnja je stavljanje u izgled nekog zla licu kako bi se na njega uticalo da preduzme radnju
činjenja ili nečinjenja I na taj način ostvari biće nekog k.d. Da bi se mogla smatrati osnovom za
isključenje krivice,pretnja treba da bude ozbiljna, stvarna,ostvarljiva I neotklonjiva.

Prema našem KZ ako je krivično delo učinjeno pod dejstvom apsolutne sile smatra se da
prinuđeni nije učinio k.d. Kao izvršilac smatra se lice koje primenjuje apsolutnu silu.

Ako je k.d. učinjeno pod dejstvom kompulzivne sile ili pretnje,učiniocu se kazna može ublažiti.
Neuračunljivost:
Učinilac koji je krivično delo izvršio u stanju neuračunljivosti ne može biti smatran
krivim,odnosno neuračunljivost isključuje krivicu kao obavezan element k.d. S obzirom da se
stanje neuračunljivosti u praksi retko sreće,polazi se od pretpostavke da je učinilac uračunljiv.

Neuračunljiv je ona učinilac koji nije mogao da shvati značaj svog dela ili nije mogao da upravlja
svojim postupcima usled duševne bolesti,privremene duševne poreećenosti,zaostalog duševnog
razvoja ili druge teže duševne poremećenosti.

Za postojanje neuračunljivosti se zahteva ostvarivanje kako biološkog tako I psihološkog osnova.

Biološki osnov se može ispoljiti u četiri oblika: duševna bolest,privremena duševna

poremećenost,zaostali duševni razvoj ili druga teža duševna poremećenost.

*Duševna bolest: odgovara psihijatrijskom pojmu “psihoza”-oboljenjekod kojih je narušavanje

psihičkih funkcija dostiglo toliki obim,da su uviđanje I sposobnosti I veza sa realnošću znatno
ometeni: paranoidna šizofrenija,manično-depresiva psihoza,nasledna epilepsija…

*Privremena duševna poremećenost:postoji kada su svest I orjentacija lica u vremenu I

prostoru,kao I sećanje na protekle događaje teško pogođeni,obično za kratko vreme. Nije
posledica duševne bolesti.

*Zaostali duševni razvoj:Forma duševne poremećenosti gde je oštećena inteligencija.

*Teže duševne poremećenosti: obuhvataju teže oblike psihopatija,neuroza I sličnih poremećaja.

Psihološki osnov se može manifestovati kao nemogućnost shvatatnja značaja svojih

postupaka(odsustvo moći rasuđivanja),ili kao nemogućnost upravljanja svojim
postupcima(odsustvo moći odlučivanja).

Ono što kumulativno mora biti ostvareno za postojanje neuračunljivosti jeste psihološka I
biološka komponenta.Uvek mora biti ostvaren jedan od četiri oblika duševne poremećenosti I
jedan od dva oblika psihičkih smetnji.I biološka I psihološka komponenta moraju postojati u
momentu izvršenja k.d.Neuračunljivost se uvek utvrđuje u odnosu na određeno k.d.

Bitno smanjena uračunljivost: nije osnov koji isključuje krivicu. Bitno smanjeno uračunljivo lice
je uračunljivo I kod njega može postojati krivica.Prema KZ bitno smanjena uračunljivost postoji
kada je sposobnost učinioca da shvati zanačaj svoga dela ili sposobnost da upravlja svojim
postupcima usled jednog od četiri zakonska oblika duševne poremećenosti bila bitno smanjena.
U slučaju bitno smanjene uračunljivosti zakon predviđa mogućnost ublažavanja kazne.
Stvarna zabluda:
Zabluda u najširem smislu jeste nepostojanje svesti ili postojanje pogrešne svesti o nekim
okolnostima.

Stvarna zabluda označava nepostojanje svesti o nekom zakonskom obeležju kd., ili pogrešnu
predstavu o postojanju okolnosti koje bi,da postoje,činile učinjeno delo dozvoljenim.KZ razlikuje
dve vrste stvarne zablude:

-zabluda o stvarnim obeležjima bića k.d.

-zabluda o razlozima isključenja protivpravnosti

Stvarna zabluda o biću k.d. postoji kada kod učinioca ne postoji svest,ili postoji pogrešna svest,o
bilo koojoj stvarnoj okolnosti koja ulazi u biće k.d.(npr. Držeći da je reč o sovežavajućem napitku
da drugom licuda popije smrtonosni otrov).

Stvarna zabluda o okolnostima koje isključuju protivpravnost postoji kada je učinilac u zabludi u
pogledu neke stvarne okolnosti čije bi postojanje vodilo isključenju postojanja k.d.(np. Putativna
nužna odbrana-učinilac pogrešno misli da je napad stvaran). I jedna i druga vrsta stvarne
zablude može biti neotklonjiva ili otklonjiva. Stvarna zabluda je neotklonjiva ako učinilac u
konkretnoj situaciji nikako nije mogao imati pravilnu predstavu o relevantnoj stvarnoj
okolnosti.Otklonjiva stvarna zabluda postoji kada je učinlac prema okolnostima konkretnog
slučaja I prema svojim ličnim svojstvima mogao I bio dužan da ima pravilnu predstavu o
relevantnim stvarnim okolnostima koje ulaze u biće k.d.

Stvarna zabluda o biću k.d.,ili o postojanju osnova koji isključuju protivpravnost uvek isključuje
umišljaj.Samo neotklonjiva stvarna zabluda isključuje I umišljaj I nehat.,tj. uvek isključuje krivicu.

Posebni slučajevi stvarne zablude:

Zabluda o predmetu je ona zabluda koja se odnosi na objekt k.d. Postoji kada učinilac pogrešno
smatra da k.d. vrši prema jednom objektu radnje,a on to u stvari čini prema drugom objektu
radnje.

Zabluda o ličnosti predstalja jednu vrstu zablude o premetu,s razlikom dase ovde radi o tome da
je object k.d. čovek.Nije bitno o kom licu je reč,već je bitno samo da li je u pitanju ljudsko biće.

Promašeni udarac(zabluda o uzročnoj vezi) postoji kada posledica k.d. ne nastupi na objektu koji
je bio obuhvaćen umišljajem učinioca,već na nekom drugom objektu.
Pravna zabluda:
Pravna zabluda podrazumeva nepostojanje svesti o tome da se čini k.d., odnosno da se
preduzima pravom zabranjeno ponašanje.Pravna zabluda predstavlja pogrešnu predstavu o
tome da neko ponašanje nije predviđeno kao k.d.

Za postojanje pravne zablude nije nužno da učinilac nema tačnu predstavu o tome da je njegovo
ponašanje predviđeno kao k.d..Dovoljno je da on ne zna da je to ponašanje zabranjeno
pravom:Ta vrsta pravne zablude naziva se direktnom pravnom zabludom.

Pravna zabluda postoji ne samo onda kada se uopšte ne poznaje pravna norma,već I u slučaju
njenog pogrešnog tumačenja.

Indirektna pravna zabluda postoji kada učinilac pogrešno procenjuje postojanje pravnih uslova
za primenu nekog od osnova za isključenje protivpravnosti,ili pogrešno smatra da nešto
predstavlja osnov za isključenje protivpravnosti.

Kod nekih krivičnih dela,odnosno ponašanja koja su zlo sama po sebi(mala in se),kao što su
ubistvo I krađa,isključeno je postojanje pravne zablude.Kod ponašanja koja su krivična dela
samo zbog toga što su kao takva zakonom zabranjena(mala prohibita),sasvim je moguće
postojanje pravne zablude.

Neotklonjiva pravna zabluda postoji kada učinilac nije znao da je njegovo delo zabranjeno zato
što to nije mogao I nije bio dužan da zna.U slučaju neotklonjive pravne zablude nema krivice,sa
samim tim ni k.d.

Otklonjiva pravna zabluda postoji kada učinilac nije znao da je njegovo delo zabranjeno,ali je to
mogao ili bio dužan da zna.U ovom slučaju učiniocu se kazna može ublažiti.
Zaključak:
Nedostatak bilo kog od osnovnih elemenata pojma krivičnog dela,objektivnog ili subjektivnog
karaktera,inkriminisanoj radnji oduzima karakter krivičnog dela. U situacijama kada učinjeno
delo ima delo ima sve posebne elemente bića krivičnog dela predviđene zakonom,ali nije
protivpravno ili nije skrivjeno,tako delo se ne smatra krivičnim delom.
Literatura:
Krivično pravo – dr Momčilo Sekulić (PEP Beograd 2017)

Krivično pravo, opšti deo – Zoran Stojanović (Beograd 2013)