Savremeni Balkan U Klju U Geopolitike

Љубиша Р.
Митровић
САВРЕМЕНИ БАЛКАН
У КЉУЧУ ГЕОПОЛИТИКЕ
Београд, 2008.
Библиотека: ДРУШТВЕНЕ СТУДИЈЕ
Љубиша Р. Митровић
САВРЕМЕНИ БАЛКАН У КЉУЧУ ГЕОПОЛИТИКЕ
Издавач/ Editor
Институт за политичке студије,
Савски трг бр. 7, Београд
За издавача / Fo the Editor

Др Живојин Ђурић
Рецензенти / Review
Академик Mихаило Марковић
Проф. др Зоран Јевтовић
Лектура / Lecture
Др Недељко Богдановић
Компјутерска опрема и прелом / Computer Support & Design

Дарко Јовановић
Дарио Миленковић
Штампа / Print
Униграф – НИШ
Тираж / Circulation
300
ISBN 978-86-7419-152-1
САДРЖАЈ
ISBN 978-86-7419-152-1............................................................................2
САДРЖАЈ...................................................................................................3
ПРЕДГОВОР..............................................................................................5
ВВЕДЕНИЕ................................................................................................6
FOREWORD...............................................................................................7
1.балкан у контексту геополитике за xxI век и геостратешких игара у

савремености..............................................................................................9
2. Геополитички и социолошки аспекти транзиције једног

регионалног простора: од Балкана ка Југоисточној Европи...............19
3. балкан, евроинтеграцијски процеси и изазови евроазијске идеје

у савремености.........................................................................................29
4. ПОЛОЖАЈ И УЛОГА СРБИЈЕ И РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ У

КЉУЧУ ГЕОКУЛТУРЕ И ГЕОПОЛИТИКЕ ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ
БАЛКАНА................................................................................................41
5. ГЕОПОЛИТИЧКА ТРАНЗИЦИЈА СРБИЈЕ И БАЛКАНА И

ОСОБЕНОСТИ РЕГИОНАЛНЕ КОНФЛИКТОЛОГИЈЕ....................53
6. НЕОЛИБЕРАЛИЗАМ, СОЦИЈАЛДАРВИНИЗАЦИЈА ОДНОСА У

СВЕТУ И КУЛТУРА СМРТИ................................................................73
7. ИМПЛИКАЦИЈЕ АСИМЕТРИЧНОГ МОДЕЛА

ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ НА МЕЂУНАРОДНЕ ОДНОСЕ,
ГЕОПОЛИТИЧКУ ТРАНЗИЦИЈУ БАЛКАНА И ПОЛОЖАЈ СРБИЈЕ

...................................................................................................................91
8. СРБИЈА И РУСИЈА У КОНТЕКСТУ САВРЕМЕНЕ

ГЕОПОЛИТИЧКЕ ТРАНЗИЦИЈЕ БАЛКАНА...................................103
9. ГЕОПОЛИТИЧКА ТРАНЗИЦИЈА БАЛКАНА И НОВЕ ЕВРОПЕ И

ЊИХОВА УЛОГА У УСЛОВИМА МОНОЦЕНТРИЧНЕ
ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ СВЕТА..................................................................111
10. СТРУКТУРАЛНЕ НЕЈЕДНАКОСТИ, СУКОБИ И КУЛТУРА

МИРА......................................................................................................117
11. Језик, идентитет и духовно јединство српског народа у доба

глобализације.........................................................................................129
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА: БИЛАНС ГЕОПОЛИТИЧКЕ ТРАНЗИЦИЈЕ

БАЛКАНА И КУЛТУРА МИРА..........................................................139
ВМЕСТО Эпилога: БАЛАНС ГЕОПОЛИТИЧКой ТРАНЗИЦИи

БАЛКАН И КУЛьТУРА МИРА...........................................................142
INSTEAD OF CONCLUSION: GEOCULTURE OF DEVELOPMENT,

EUROINTEGRATION PROCESSES AND THE CULTURE OF PEACE
AT THE BALKANS...............................................................................145
ЛИТЕРАТУРА.......................................................................................148
БЕЛЕШКА О РАДОВИМА..................................................................154
СОДЕРЖАНИЕ.....................................................................................156
CONTENTS............................................................................................158
БЕЛЕШКА О АУТОРУ.........................................................................160
4
ПРЕДГОВОР
Геополитика, која је проглашавана не само буржоаском, већ и

нацио-расистичком науком, на крају XX века, попут феникса,
доживљава своју обнову и нов почетак. Наравно, сада у форми
глобалне геополитике и трансконтиненталне геостратегије. Бољи
познаваоци овог феномена пишу о метаморфози у последњих сто
година геополитике у геоекономију на крају XX века и геокултуру у
XXI веку. Било како било, и у ери глобализације, када долази до
успона умреженог друштва, глобалне економије,
детериторијализације државног суверенитета и постнационалних
констелација, геопoлитика није изгубила на значају.
За Балкан, као регионални геопростор, сматрало се да је после
1989. године, изгубио геопoлитичку ренту. Да ли је баш тако?
Збивања која су се управо догодила у последњих двадесет година као
да демантују ту тврдњу. Балкан је доживео геополитичку транзицију
од Истока ка Западу, од једног облика периферије у Совјетској
империји у други, у условима моноцентричног глобализма и настанка
нове зоне периферије европског капитализма.
У овој књизи сабрани су ауторови социолошки огледи о
савременом Балкану који су саопштавани на научним скуповима у
земљи и иностранству током последње три године, у оквиру рада на
пројекту ”Култура мира, идентитети и међуетнички односи у
Србији и на Балкану у процесу евроинтеграције” (149014Д) који
финансира Мининстарство за науку Републике Србије. Њихов
заједички именитељ је разматрање Балкана у контексту глобалних и
регионалних процеса, у кључу савремене геополитике, тј. игре актера
глобалних односа моћи. Уверен да ће они допринети разумевању
процеса геополитичке транзиције Балкана и суштине друштвених
односа на овом геопростору, аутор их објављује у овој респектабилној
едицији.
Захваљујем рецензентима академику Михаилу Марковићу и
проф. др Зорану Јевтовићу и директору Института за политичке
студије из Београда др Живојину Ђурићу, на колегијалној сарадњи и
њиховој заслузи што су се ови огледи нашли пред погледом научне
јавности.
Аутор
5
ВВЕДЕНИЕ
Геополитика, которую считали не только буржуазной, но даже
нацистской, расистской наукой, в конце ХХ как феникс переживает
новое рождение. Это новое начало связано, конечно же, с реализацией
модели глобальной геополитики и с развитием трансконтинентальной
стратегии. Исследователи этого феномена пишут о метаморфозе,
которая в последние сто лет превратили в конце XX века геополитику
в геоэкономику, а потом и в геокультуру в XXI веке. В период
глобализации, когда пришло время сетевого общества, время
глобальной экономики, наступил период детерриториализации
государственного суверинитета и постнациональных констеляций,
геополитика не потеряла свое значение
Считалось, что Балканы как региональное геопространство потеряло
свою геополитическую ренту в 1989 году. Так ли это? Следующие
затем в течение двадцати лет, события поставили под сомнение
данное высказывание. По сути дела, на Балканах речь идет о
геополитической транзиции в направлении от Востока к Западу, от
одной модели периферии в рамках Советской Империи к другой
периферии, которая складывается в условиях возникновения новой
зоны европейского капитализма. В представленной книге собраны
статьи из области социологии и геокультуры современных Балкан,
которые были написаны и представлены на различных
международных конгрессах за последние три года и которые
являются результатом работы в рамках проекта «Култура мира,
идентитет и межэтнические отношения в Сербии и на Балканах в
контексте евроинтеграции» (149014Д), который финансирует
Министерство науки Республики Сербии. Обьединяет данные статьи
то, что каждая из них рассматривает Балканы в контексте глобальных
и региональных процессов, в ключе современной геополитики, в
рамках игры глобальных сил, решающих судьбы мира. Уверен, что
они внесут определенный вклад в поимание процессов
геополитической транзиции Балкан и сути общественных отношений
на данном геопространстве, поскольку автор публикует их в рамках
социологически значимой издательской серии книг.Балгодарю
рецензентов Академик Михаило Марковић и д-р Зоран Јевтовић , а
также директора Института политических наук из Белграда д-р
Живоина Джурича за коллегиальность и сотрудничество, поскольку
именно благодаря им эта книга вышла в свет.
Автор
6
FOREWORD
Geopolitics, which is not only bourgeois but also national

and racial science, at the end of the XX century, like phoenix,
experiences its renewal and the new beginning. Of course, in the
period of formal global geopolitics and transcontinental geostrategy.
People who know better for this phenomenon write about
metamorphosis in the last century of geopolitics into geoeconomy at
the end of the XX century and geoculture in the XXI century. All in
all, in the period of globalization when the network society, global
economy, deteritorialization of state sovereignty and post-national
constellations rise, the geopolitics hasn’t lost its importance.
The Balkans as a regional geoarea has lost its geopolitical
rate after 1989. Is it so? The events in the last twenty years which
oppose this statement show that the Balkans experienced geopolitical
transition from the East to the West from one form of periphery in the
Soviet Empire to another, in the period of new periphery of European
capitalism.
This book comprises the authors sociological and
geocultural essays on the contemporary Balkans which the author has
presented at scientific conferences in the country and abroad and has
published in the last three years within the project “The culture of
peace, identity and interethnic relations in Serbia and the Balkans in
the context of Eurointegration” (149014 D) which is financed by the
Ministry of science, Republic of Serbia. Their common feature is the
focus on the Balkans in the context of the global and regional
processes in the key of contemporary geopolitics, that is the games of
the global power relations. Convinced that they will contribute to the
understanding of the geopolitical transition processes of the Balkans
and the essence of their social relations in this geoarea, the author
publishes them in this respectable edition.
I would like to thank the reviewers Academic Mihailo Marković, Prof.
Zoran Đorđević, Ph.D. and director of the Institute for politicalstudies in
Belgrade Dr. Zivojin Djuric for cooperation and their contribution to
publish these essays.
Author
7
Балкан има, од стварања земље, кроз векове,
архитектуру друма и хана... Балкан
је једно велико гробље разних господарења
и цивилизација
Исидора Секулић
Ко контролише Србију, контролише Балкан;

ко котролише Балкан, котролише огроман
медитерански стратешки регион.
То је геополитички аксиом
за који Срби тако скупо плаћају у својој историји.
Александар Дугин
Срби не треба да се стиде своје историје...

Срби су једини народ на свету који се
супротставио насиљу и безакоњу,
покушају владања светом из једног центра
Јелена Гускова
1.БАЛКАН У КОНТЕКСТУ ГЕОПОЛИТИКЕ ЗА XXI
ВЕК И ГЕОСТРАТЕШКИХ ИГАРА У
САВРЕМЕНОСТИ
Каже се да је
Наполеон једном рекао да
знати географију неке
државе значи знати њену
спољну политику. Међутим,
наше разумевање значаја
политичке географије мора
се прилагодити новим
односима сила.
З. Бжежински, „Велика шаховска табла“
О повампирењу геополитике на крају XX века

Иако угледни теоретичари заступају тезу да је у XX веку
дошло до еволуције геополитике ка геоекономији и геокултури (на
пример гледиште И. Волерстина), неке појаве у регионалним и
глобалним односима у савремености говоре о поновном оживљавању
геополитике. Овакво повампирење геополитике на крају XX века није
случајно и оно изражава неке тенденције у новим односима међу
силама и наговештава нове облике неоколонијалних империјалних
подела света.
Геополитика као наука и вештина управљања променама у
условима класне цивилизације и политичког друштва посебно је била
у успону крајем XIX и првој половини XX века, док је после Другог
светског рата дошло до негирања и дифамирања ове науке као остатка
империјалне свести и праксе. Разлоге за ревитализацију геополитике
на крају XX века и почетку новог миленијума свакако треба тражити у
оживљавању значаја борбе за контролу ресурса (енергената, воде,

руда) у условима кризе 1970-тих и 1990-тих година; затим у
глобализацији и новом светском поретку као изразу мисије крупног
капитала неоимперијалистичких тенденција. Поред тога, овај заокрет
ка геополитици условљен је и катастрофичним сценаријима о
будућим односима сурове конкуренције за ресурсе у XXI веку међу
главним глобалним и регионалним актерима. У том контексту поново
је откривен значај не само европског Балкана већ и значај глобалног
или евроазијског Балкана, што илуструје констатација Бжежинског да
су “геополитичари прешли са регионалне на глобалну димензију, са
превагом уверења да цео евроазијски континент служи као истинска
основа за светски примат.”1
Без обзира на ову тенденцију оживљавања интересовања за
геополитику и реафирмисања познате тезе да географски положај
утиче на утврђивање непосредних интереса државе, односно виталних
геополитичких интереса, извесно је да у проспекцији будућег
друштвеног развоја савременог света треба веровати и новим тезама
истраживача, какви су луцидни теоретичари И. Волерстин, С.
Хантингтон, Ф. Тиал о еволуцији геополитике ка геоекономији и
геокултури, односно о повећаном значају економске супериорности у
условима глобализације, информатичке парадигме, културног
капитала, конкуренције знања за будућност света и управљање
друштвеним променама.
Осврт на глобалне односе у савремености – од регионалне

геополитике ка геоглобалистици и трансконтиненталној
стратегији
Процес глобализације није утицао само на структуру и
динамику глобалног светског друштва, већ је изменио и визуру нашег
погледа на свет и улогу појединих наука. У том контексту присутно је
кретање од геополитке ка геострaтегији и геоглобалистици као
трансдисциплинарној науци о свету и човеку која је израз једне нове
синергије знања и развија се из до јуче разуђеног дисциплинарног
хаоса бројних природних, друштвених и хуманистичких наука. У том
смислу геоглобалистика постаје изазовна наука за XXI век. Без обзира
на могућу судбину геополитике у великим трансформационим
процесима којим је захваћен свет, извесно је да ће геостратегија
1
З. Бжежински, Велика шаховска табла, ЦИД, Подгорица, 1999, стр. 41.
10
задржати свој значај и у условима глобализације, наравно примењена

на нове услове, нове односе моћи у свету. У том контексту
геостратегија ће постати глобална, трансконтинентална; биће у
функцији промишљања глобалних светских односа и процеса –
остваривања стратешких циљева старих и нових актера у планетарним
размерама.
Без обзира на неизвесну судбину геополитике у ХХI веку,
извесно је да ће у условима садашњег још увек антагонистичког
система расподеле друштвене моћи у глобалном светском друштву,
односно у условима асиметричног модела глобализације, бити
обнављан чувени кредо Клаузевица – да је рат продужење политике,
само другим средствима, те да ће се сукоби експонирати и померати у
нова подручја, као што су борба за технолошко и економско
лидерство, за нове облике информатичке доминације и зависности.
Све ово одражаваће се на интеграционе и дезинтеграционе процесе у
савременом свету, политичку и војну премоћ, глобално и регионално
лидерство.
Од каквог су значаја геостратешка истраживања за
управљање глобалним друштвеним променама у савремености
најбоље показују истраживања која се раде у САД за потребе
транснационалних корпорација, Пентагона и Савета за националну
безбедност. Данас водећи социолози, политиколози и геополитичари
(међу којима су З. Бжежински, С. Хантингтон, Ф. Фукујама, Ч.
Купчан2) баве се истраживањем и проблематизацијом управљања у
условима глобализације, односно настајућег светског поретка у XXI
веку. Типичан пример ове врсте истраживања садржан је у
стваралаштву Збигњева Бжежинског, америчког социолога
неоконзервативне оријентације и некадашњег члана Савета за
националну безбедност. У својим најновијим студијама Велика
шаховска табла (1997) и Амерички одговор – доминација или
лидерство (2004) овај аутор се бави геостратешким питањима у
условима глобализације савременог света.
У радовима Збигњева Бжежинског најбелоданијим се
показало прерастање геополитичке анализе ка геоглобалистици и
трансконтиненталној стратегији, односно од регионалне ка глобалној
2
У вези с тим видети студије: З. Бжежински, Велика шаховска табла и
Амерички одговор – доминација или лидерство, С. Хантингтон, Сукоб
цивилизација и трећи талас, Ф. Фукујама, Крај историје и последњи човек,
Грађење државе, Ч. Купчан, Крај америчке ере.
11
димензији анализе геополитичких и геоекономских односа. Такође, у

њима се најеклатантније очитује прерастање геополитике у
геоекономију, тј. геостратешко управљање силама моћи у функцији
интереса крупног капитала и транснационалних корпорација на
светском тржишту у условима глобализације. Реафирмишући три
императива империјалне геостратегије САД на крају старог и
почетку новог миленијума (1. спречити завере и сачувати
безбедоносну зависност међу вазалима, 2. одржавати зависне
територије покорним и заштићеним и 3. пазити да се варвари не
удруже), аутор у својој студији Велика шаховска табла3, користећи
иновирану социолошку и геополитичку терминологију, заправо даје
динамичку проспекцију садашњих и будућих односа међу локалним,
регионалним и глобалним актерима на светској геополитичкој
позорници у распону од односа партнерства до односа ривалства и
потенцијалних сукоба. Према геостратешком сценарију, који је у
поменутој студији експонирао Бжежински, кључно подручје
ривалства и борбе за глобално првенство и лидерство у XXI веку
водиће се у евро-азијском региону, те онај ко буде овладао њиме
обезбедиће себи лидерство и глобалну хегемонију у свету. У вези с
тим, Бжежински децидирано дефинише трансконтиненталну
стратегију САД усмерену ка описаном циљу и, између осталог, о томе
пише: “Евроазијска стратегија, за Сједињене Државе, представља
сврховито ангажовање око геостратешких динамичких држава и
брижљиво поступање са геополитички католичким државама, како би
се сачувао двоструки интерес и краткорочни за одржавање Америке
као једине глобалне силе и дугорочни, за раст институционализације и
глобалне сарадње”.4
Бжежински у својим проценама глобално лидерство везује за
САД, те у наставку разматра њене односе са другим партнерима и
ривалима на геополитичкој шаховској табли. У циљу реализације
властите геостратешке визије о лидерству Америке у XXI веку,
промишља се не само актулени, већ и будући однос снага и тактичке
игре локалних, регионалних и глобалних актера. Стога аутор сматра
да је за реализацију концепције о глобалном лидерству и контроли
евроазијског простора (о коме говори као о “глобалном Балкану”),
САД потребно стратешко партнерство са Европом и стално набијање
клинова између Кине и Русије, и Русије и Европе. Без претеривања,
3
З. Бжежински, Велика шаховска табла, ЦИД, Подгорица, 1999, стр. 42.
4
Исто, стр. 41.
12
ово би се могло назвати обновом макијавелизма у савременој

геополитици, према којој циљ оправдава свако средство. Потврда тога
је и отворено настојање да се умањи геополитички значај Русије, не
само као глобалне, него и као регионалне силе. Са друге стране, ту се
на делу јасно декларише геополитички и геоекономски интерес снага
крупног капитала у савремености тиме што се Балкан одређује као
“економска награда” Немачкој, а евроазијски простор намењује САД.
Овакву оптимистичку визију глобалних неоимперијалних
односа афирмишу у својим радовима и други геостратези, саветници у
америчкој и британској администрацији, попут Роберта Купера и
Роберта Кагана, истичући тезу о доласку доба “либералних империја”
и подели држава на слабе, нефункционалне и једну јаку државу
светског центра, која има империјалну мисију. На том фону, и
Френсис Фукујама, у својој најновијој студији Изградња државе,
говори о слабим, упропашћеним државама, које немају контролу над
својим простором и новој империјалној држави, оличеној у САД, која
има месијанску улогу у глобалним светским односима.
Насупрот овом оптимистичком сценарију З. Бжежинског и
других аутора о глобалном лидерству САД у XXI веку, присутни су и
други сценарији који говоре о опадању моћи САД и јачању Европе,
као и могућности геостратешког партнерства између Европе и Русије,
и Русије и Кине. Ч. Купчан, у својој студији Крај америчке ере,
предвиђа слабљење моћи САД и јачање Европе као глобалне силе. У
најновијој студији, рађеној за Савет за националну безбедност, под
називом Мапа глобалне будућности, истиче се да је глобализација
пренела тежиште моћи на Азију, угрожавајући надмоћ Америке.
Према том сценарију, Америка ће остати главна сила и наредних 15
година, али ће у међувремену расти конкуренција обједињене Европе,
а нарочито азијских “џинова”. У једном од тих сценарија, имамо
проспекцију настајања новог калифата5, који исламским
фундаментализмом може угрозити западне вредности, тако да се
предвиђа да ће до 2020. године тероризам ојачати (при чему неке нове
формације могу надмашити снагу Ал-Каиде).
Руски, пак, политиколог Михаил Леонидович Хазин, у
студији Како ће изгледати свет кроз двадесет година, а посебно у
студији Сумрак империје долара и америчког света, сматра да САД
нису искористиле распад Совјетског Савеза, свог главног супарника, и
5
Опширније о овоме у: „ЦИА о америчким фронтовима и изазовима у XXI
веку“, Политика, 15. јануар 2005, стр. 1 и 3.
13
никада неће завладати светом и предвиђа да пролази време светске

превласти САД, а да ће свет кроз двадесет година бити у знаку Кине,
Европске уније и ислама. У том контексту глобалних промена
геополитичких актера, Америка ће бити у запећку, али ће ипак играти
извесну улогу у светским дешавањима, слично као што то чини данас
Русија. По предвиђањима Хазина, “САД остаје само један могући
савезник. То је нико други, него Русија”.6
Поред напред истакнутих истраживача, и неки други аутори,
попут америчког социолога Имануела Волерстина у најновијој
студији Опадање моћи САД и француског аналитичара Емануела Тода
у студији Крај империја, на основу анализе економских индикатора
светског развоја у условима глобализације тврде да је у току процес
опадања моћи САД. У перспективи ће САД изгубити трку у односу на
друге мегаекономске интеграције, те да садашње агресивно
унилатерално наступање америчке администрације и неконтролисана
употреба силе у међународним односима говори о одређеној
фрустрацији и слабостима, а не о предностима те политике.
Анализиране студије показују контроверзна гледишта разних
геостратега и геополитичара у вези са актуелним снагама моћи у
глобалном светском селу и проспекцијама будуће динамике светских
односа у борби за глобално лидерство. Измењени глобални контекст
на почетку новог миленијума, који се сада манифестује у знаку
модела “асиметричне глобализације” (Е. Тод), говори о споју
неолибералне стратегије развоја и глобализма као концепта нових
неједнакости у савременом свету. Због тога се геополитичке анализе и
валоризације геостратешких пројеката морају посматрати и у
контексту антагонистичког система расподеле друштвене моћи,
односно нових облика класних и друштвених борби у савремености.
А то значи да савремени аналитичари треба да имају критички однос
према доминантним обрасцима савремене економске и политичке
дипломатије, као и бројним идеологизираним облицима легитимације
система моћи у савременом светском друштву. Критички социолози и
други друштвени аналитичари морају препознати нове изворе,
механизме и актере у систему расподеле друштвене моћи. Морају
прецизније одговарати на проблеме структуралних неједнакости у
свету, као изворе противречности и сукоба, уместо да лагодно пливају
низ струју политичке реторике текућих елита. Доследно томе, треба
6
Детаљније у: “Како ће свет изгледати кроз двадесет година”, Политика, 21.
фебруар 2005, стр. 4.
14
тумачити и различите облике конфронтације између хиперглобалиста,

антиглобалиста и алтерглобалиста, како на теоријском, тако и на
политичком и социјалном плану, те разумети метаморфозе
геополитике у геоекономију, односно геоекономску стратегију
различитих актера који теже да заснују моћ и хегемонију у новим
облицима историјског испољавања.
Положај Балкана у савременим геостратешким одмераањима

Савремени Балкан, као регион, у знаку је “лумпенразвоја”
или “субразвоја” (А. Г. Франк), као зона нових зависних друштава
капитализма полупериферије, са девастираним привредама и слабим
државицама, са компрадорском буржоазијом и сателитским елитама.
Без обзира на помпезну политичку грају новодемократских елита о
европској оријентацији и демократским реформама, према реалном
домету промена, социјалној структури и квалитету живота, Балкан
више сличи латиноамеричким друштвима него модерном европском
друштву. С обзиром на још увек велику оптерећеност прошлошћу,
адекватнијим се чини теоријски приступ везан за геоисторију и
културолошку парадигму о улози наслеђа и колективно несвесног,
неголи теорија модернизације и институционалистички приступи који
су везани за политичке пројекте нових елита.
Без обзира на то што је изгубио “геостратешку ренту”, коју је
имао у доба хладног рата, Балкан још увек има одређени значај.
Геополитички, због свог регионалног положаја као простора који
пресецају кључне комуникације на релацији Исток–Запад–Север–Југ;
геоекономски, због тога што ће ту проћи нови путеви нафте од Истока
ка Западу, тј. од Црног до Јадранског мора (од Констанце до Драча),
односно од Црног мора према Средњој и Западној Европи; војно-
политички, јер се на овом простору желе дислоцирати базе и војска из
Централне и Западне Европе, ближе Блиском истоку и Каспијском
региону; стратегијски, јер САД, “покрићем” Балкана и својим
утицајем на његову “стабилност и нестабилност” на простору
“етничког коктела” (З. Бжежински), жели да Европу држи у шах-
позицији и да, у зависности од сопствених геостратешких интереса,
ремети њену стабилност, чини је рањивом и потенцијално
конфликтном.
Без обзира на минимизирање улоге Балкана у
трансконтиненталним геостратешким играма у условима
15
глобализације, моћи нових технологија и наступајућем добу

“покретних империја”, савремени Балкан има још увек велики значај
у троуглу на релацији Европа–САД–Евроазија (односно на дугом
маршу – путу нових господара светског поретка, са САД на челу
према Евроазији), ако не мостобрана, онда “носача” и “пристаништа”
с једне стране, између САД и Евроазије, а с друге, у односима САД и
Европе, он је потенцијално “буре барута”, тј. могући фактор сталне
дестабилизације европске сигурности.
У овом контексту геостратешких одмеравања Европе и САД,
управо је простор бивше Југославије, а пре свега Косово и начин
решавања његовог статуса, политички “лакмус” на коме данас
европска дипломатија и геополитика полажу велики испит. Независно
Косово – чему прећутно и перфидно, преферирају амерички
јастребови (подржавајући великоалбански пројекат) – фактор је не
само дезинтеграције државног суверенитета Србије, већ и извор
сталне нестабиности на Балкану и у Европи. С тога је бржа
евроинтеграција Балкана, без његове даље политичке фрагментације,
услов мира и напретка не само Балкана, већ и Европе.
Актуелне геополитичке тенденције у региону указују да је
Балкан још увек рањив. Оне се манифестују у следећим облицима:
Косово тежи независности уз прећутну подршку САД; у Босни је
присутна тенденција ка интегрализму, тј. редефинисању и
поништавању Дејтонског споразума (односно потапање државности
Републике Српске); присутне су тензије и могући крах савеза између
Србије и Црне Горе, који се допингом бриселске бирократије
вештачки одржава; између Грка и Турака постоје набоји око Кипра; у
Македонији трајно је присутан проблем интеграције албанске
мањине; Албанија је у знаку слабе државе, која не контролише свој
простор и у којој постоји снажан утицај картела нарко-мафије и
утицај спољних сила на политику земље; присутно је нерешено
питање мањина у Хрватској. Речју, Балкан је још увек рањив и
конфликтан и крхки мир више почива на принуди спољних фактора,
него на органској интеграцији балканских привреда и друштава.
Отуда имамо надметање САД и ЕУ око правца управљања кризом на
Балкану.
Мир се, за сада, на Балкану одржава захваљујући а) војној
принуди (НАТО), б) политичкој помоћи ОУН и в) економској помоћи
ЕУ. Но, све је то крхко и може поново пући, ако се земље југоисточне
Европе брже не укључе у ЕУ. Излаз из кризе на простору Балкана и
16
перспективу треба тражити кроз развој и бржу интеграцију

балканског простору у ЕУ, али и кроз изградње аутономне стратегије
развоја и сарадње међу самим балканским земљама. Тек у том
контексту нових балканских економских, политичких и културних
интеграција, модернизације и развоја, Балкан може постати, у
историјском смислу, пуноправан, али и пунолетан (као економски и
политички партнер) члан заједнице европских нација. У супротном,
формално укључивање у институције ЕУ, без квалитетних промена
унутар њега самог, Балкан ће задржати у зони нове светске
периферије и зависног друштва, чији је регионални простор у
функцији доминације интереса крупног капитала и неоколонијалне
протекторације. Такав Балкан, међутим, са својом компрадорском
буржоазијом и вазалским политичким елитама, представљаће
амбивалентну творевину преко које ће глобални геостратешки актер
(САД) Европу “држати у шаху”, користећи балканске елите за
сараднике и “партнере” у остваривању глобалне хегемоније.
17
2. ГЕОПОЛИТИЧКИ И СОЦИОЛОШКИ АСПЕКТИ
ТРАНЗИЦИЈЕ ЈЕДНОГ РЕГИОНАЛНОГ
ПРОСТОРА: ОД БАЛКАНА КА ЈУГОИСТОЧНОЈ
ЕВРОПИ
Етимологија топонима Балкан, Југоисточна Европа

и Западни Балкан
Савремени топоними нису репа без корена. Они у себи носе

обрисе конотације не само географског положаја једног места и
региона, већ и културног и геополитичког наслеђа.
Име за регион Балкана настало је од истоименог назива
највише планине на Балкану која се у прошлости називала Хемос, а
која се простире централним делом балканског полуострва – од
источних граница Бугарске до западних граница бивше Југославије.
То је простор од Црног мора и Босфора до источних граница Италије
и Аустрије.
Име Балкан је новијег датума и означава планину на
путу. Први је употребио овај назив у својом научним радовима
немачки географ Аугуст Зеуне 1808. године. Пре 19. века
преовлађивало је за овај простор име Хеленско или Балканско
полуострво, а почетком 19. века Европска Турска. У географском и
комуникационом погледу, Балкан представља транзитно подручје,
југоисточну везу Европе и Азије.7
Појам Југоисточна Европа је групни назив за савремена
друштва у транзицији на југоистоку Европе, односно Балканском
полуострву. Године 1893. немачки географ Теобалд Фискер први је
инсистирао на називу Југоисточна Европа. У првој половини ХХ века,
овај термин је коришћен у нацистичкој геополитици за обележавања
стратешког правца ширења нацистичке Немачке на исток. Данашња
употреба појма Југоисточна Европа ознака је за постсоцијалистичке
7
Опширније о генези имена Балкан и његовој антропогеографији видети у
студији Ј. Цвијића “Балканско полуострво”, Сабрана дела, књига 2, Завод за
издавање уџбеника, Београд, 1987.
државе и друштва на Балкану која се налазе у транзицији и која се

желе укључити у Европску унију, ради изграђивања новог
партнерства за развој и мир, за Европу без ратова. У овом контексту
Балкан би, унутар Европске уније као економске и политичке макро-
интеграције, претстављао југоисточни део нове Европе.
Западни Балкан је термин који је ушао у употебу 90-их
година ХХ века. То је термин који користи Европска унија да би
означила земље које се налазе у процесу приближавања и интеграције
у ЕУ. То су: Албанија, Босна и Херцеговина, Хрватска, Бивша
Југословенска Република Македонија, и Србија и Црна Гора са
Косовом.
Новим појмом Западни Балкан жели се одредити простор
за који Европска унија има разрађену стратегију укључивања регија
бивше Југославије (са изузетком Словеније, која је већ чланица ЕУ, и
додатком Албаније). Ова стратегија према земљама Западног Балкана
подразумева четири процеса: а) отклањање конфликата и
стабилизацију овог регионалног простора, б) процес придруживања,
в) отварање перспективе нових уговорних процеса, г) развоја и
примена Пакта о стабилности за Југоисточну Европу.
Политичка географија Балкана кроз векове радикално је
била прекрајана, најчешће игром интереса великих сила, али су се
дубинске матрице колективне психологије његових народа преспоро
мењале. Биће потребан велики напор бројних нових генерација да се
на Балкану учини заокрет од геоисторије ка геоекономији, ка
модернизацији и развоју, од прошлости ка будућности. Свака даља
његова политичка атомизација и фрагментација у савремености, без
обзира на то како се реторички легитимише од стране спољних и
унутрашњих актера, фактички води даљој балканизацији, развојној и
цивилизацијској блокади овог региона. Простор бивше Југославије, а
посебно Косово и Метохија, данас представљају пример где се
одмеравају геостратегијски интереси великих сила и остварује њихова
пенетрација (пре свега САД), са далекосежним последицама на односе
између балканских народа, регионалну стабилност и европску
перспективу.
О геополитичком положају Балкана и појму балканизација

Балкан, као регионални простор по свом геополитичком
положају, претстављао је кроз историју и у савремености својеврсни
крст, чвор, раскршће између Запада и Истока, Севера и Југа Европе.
20
Због тога су истраживачи о њему писали као о веризи и процепу међу

световима, о кући саграђеној насред пута. Овакав географски положај
наменио је Балкану транзиторну функцију. Овде су пролазиле бројне
војске (од крсташа и пре њих, све до данас), преко овог простора
вођена су два велика рата у ХХ веку, али и пролазиле бројне групе
трговаца и путописци.8
Балкан је типичан простор, како би то дефинисао С.
Хангтингтон, са несавршеним политичким границама, где се етничке
и политичке границе не поклапају. На овом простору сукобљавали су
се интереси великих сила и смењивали њихови утицаји кроз историју.
Све је то утицало на стабилност, односно нестабилност и конфликте
на овом простору, на његову политичку атомизацији и
дезинтеграцију. Као израз тих процеса сталног дељења и сукобљавања
кроз историју у политичку науку уведен је појам балканизација. Као
што показује Марија Тодорова у студији Имагинарни Балкан, појам
балканизације је увезен и представља израз колонијалистичког
дискурса. Овде се не ради ни о каквом природном стању народа на
овом простору, већ су ти сукоби најчешће споља индуковани и
инструментализовани за потребе великих сила. Дакле, не ради се ни о
каквој предестинацији и фаталној геоисторијској судбини ових
простора. Треба, међутим, истаћи да је кроз историју и савременост
Балкан више представљао објект него субјект међународних односа.
Још од пропасти Византијског царства, геополитичку карту
Балканског полуострва компоновали су утицаји великих сила: најпре
актери Отоманског царства, Аустроугарска, потом Русија, а данас
Немачка и САД.
Балкан је од прве Европе и духовног огњишта мудрости (В.
Дурант) настајуће Западне цивилизације, бројним историјским
вратоломијама постао периферија Европе, час источне, час западне.
На балканском регионалном простору историјско лукавство ума
поигравало се судбином народа и најчешће испољавало у форми
трагедија. Овде су се извојеване победе у рату, затим, за
дипломатским столом, претварале у поразе. Овде се историја
понављала у форми суровог, железног и крвавог коловрата, а
балканске елите и њихови народи као да имају муке са историјом те
су најчешће њени понављачи.
8
О геополитичким аспектима овог регионалног простора видети у зборнику
радова “Тајна Балкана”, Студентски културни центар, Београд, 1995.
21
Без обзира на метаморфозе у имену Балкана као регионалног

топоса, у чему су велику улогу имали геополитички интереси великих
сила (чији су актери често овај простор крстили и прекрштавали по
мери својих интереса), у појединим историјским епохама, Балкан се
суштински, по матрицама колективно несвесног (К. Јунг), није битно
променио. Са својим новодемократским елитама у савременим
условима транзиције он као да трчи свој зачарани круг: од старе
периферије (из времена Отоманског, Аустроугарског или Совјетског
царства) ка новој европској периферији. Његова је геостратегијска
судбина да буде верига међу световима, граница и мост између
различитих народа, култура и цивилизација.
Ако је судбина, хегелијански речено: “неспозната
нужност”, онда геоисторијска судбина Балкана није пуки израз
његовог географског и геополитичког положаја, већ резултанта
дејства бројних спољних и унутрашњих фактора, актера моћи и
развоја: особене геокултуре развоја, дубинске колективне психологије
балканских народа, њихових савремених културних оријентација,
избора стратегија развоја и деловања друштвених актера.
Савремена Европа, као израз глобализације, израста у
наднационалну констелацију моћи плутократа и еврократа. Она је још
далеко од идеала да представља хармоничан заједнички европски дом.
Иза бљештаве архитектуре њеног институционалног поретка теку
дивергентни процеси њеног цепања на неколика развојна и
културолошка круга. Њено раслојавање на Европу радника и Европу
банкара, на земље европског центра, полупериферије и периферије.
Све агресивнија експанзија неолибералне идеологије потискује модел
Европе као социјалне државе благостања, разарајући њене
институције солидарности, не остављајући међу класама, слојевима,
народима и грађанима ништа сем голог хладног рачуна. Таква Европа
није ни била у средишту визије њених великих оснивача: од Лајбница
преко Канта, Де Гола, Жана Монеа, Роберта Шумана, Жана Тријара и
Вили Бранта.9 Таква Европа, вођена неолибералном филозофијом
развоја својих елита, данас је без срца и душе, нема будућности.
Савремена Европа, у лику Европске уније је по мери лихварске
интернационале и еврократа. Она је специфична коалиција
финансијских олигарха – плутократа, технократа и бирократа, а не
заједница европских народа и грађана и њихових идеала о братству,
једнакости и слободи.10
Балкан – регија мултиетничког и мултикултурног коктела
9
О визијама савремeне Европе, видети у студији Историја европске идеје,
чији је аутор В. Шмале, Clio, Београд, 2003.
22
Балкан као регион има особену геоисторију и социокултурну

динамику. Отуда истраживачи различитог профила у својим
студијама пишу о специфичностима балканске цивилизације (Т.
Стојновић), о балканској парадигми развоја (Б. Бабић) или геокултури
развоја Балкана (Љ. Митровић).11
По свом демографском, етничком и културолошком саставу
Балкан представља, како га је З. Бжежински дефинисао у студији
Велика шаховска табла (1997), простор мултиетничког коктела.
Због састава становништва о Балкану се говори као типичном
мултиетничком и мултикултурном простору. То је простор на коме се
секу лукови различитих цивилизација (ислама, православља и
католичанства) и где је мултикултурна разноликост представљала
богатство и изазов за дијалог и прожимање култура, али у појединим
историјским фазама и за сукобе. Посебно у оним историјским
ситуацијама када су културне, етничке и религијске разлике,
инструментализоване од сила моћи тј. политике на Балкану или изван
њега, ради реализације партикуларних геостратешких интереса. У
оваквим историјским ситуацијама, културне различитости, етничке и
религијске на Балкану, од моста сарадње и богатства, претварале су се
у границе и додатну основу за генерирање сукоба. С тога није
случајно да је највећи књижевник на Балкану, нобеловац, Иво
Андрић, као добар познавалац духовног живота и односа на овом
простору, о њему писао у метафорама као тамном вилајету,
проклетој авлији, мосту на Дрини, као простору на коме се сусрећу и
сударају различити светови. Као простор, на коме се испољава
нарцизам малих разлика, где се љубав и страст екстремно
манифестују. Овде се страсније љуби, а још морбидније мрзи.
10
О противречној природи процеса европских интеграција и интереса
мултинационалних коорпорација за ширење на исток ради извлачења профита
и екстрапрофита видети у студији, Х. Хофбауера, Проширење ЕУ на исток –
Од Drang nach Osten до интеграције периферије у ЕУ, “Филп Вишњић”,
11
О томе видети у студијама Т. Стојановића (Балканска цивилизација, Центар
за геопоетику, Београд, 1995), Б. Бабића (Прелаз у транзицији, Прометеј,
Београд, 1996), као и у ауторовим публикацијама (Балкан – границе и мост
међу народима, Завод за издавање уџбеника, Београд, 2000; Савремени
Балкан у кључу социологије друштвених промена, Центар за
југоисточноевропске студије, Београд, 2003; Балканска раскршћа и
алтернативе, Центар за балканске студије, Ниш, 2006)
23
Емпиријска истраживања међуетничких односа и

регионалног идентитета на Балкану, показују пораст етничке дистанце
у последњој деценији ХХ века и почетком новог миленијума, што је
резултат дезинтеграције бивше Југославије, посебно у Босни и на
Косову.
Само у кризним ситуацијама и радикалним
трансформацијама, какву представља транзиција, настају велики
обрти у колективној свести, пад на матрице традиционалне свести,
испливавају вредности колективно несвесног. У таквим историјским
ситуацијама, које означавамо великим социјалним ломовима и
стресовима и које су праћене колективним фрустрацијама и кризом
идентитета друштвених група, настаје и појава различитих
фундаментализама, идеолошког, верског и етничког партикуларизма,
заоштравање међуетничких односа, раст етничке дистанце,
искључивости, нетолеранције, ксенофобије. Све то у пракси доводи до
етноцентризма и етнополитике и најчешће се завршава
међуетничким сукобима, који овде на Балкану прерастају у оружане
ратне сукобе и проливање крви.
Мултиетнички коктел на Балкану, како показује историја и
савременост, у преломним историјским ситуацијама, претварао се од
богатства у своју супротност, посебно онда када је коришћен од
стране етнократа и великих сила за реализацију њихових
партикуларних циљева на националистичкој стратегији крви и тла и
империјалне експанзије. Тако поремећеним односима међу етничким
групама требаће дуго времена за опоравак кроз изградњу етничке
толеранције и културе мира, до реинтеграције у настајуће ново
грађанско друштво на Балкану.
Савремени Балкан у зони транзиције – између

ретрадиционализације и модернизације
Савремени Балкан налази се у зони транзиције и избора (С.

Хангтингтон), захваћен је процесима трећег таласа.
Имплозија социјализма 1989. отворила је пут транзиције
балканских друштава из монопартијских ауторитарних система ка
плуралистичком грађанском друштву. Настале су дубоке промене у
економији, друштвеној структури (класно-слојној), политици и
култури.
24
Нове политичке елите на Балкану, нашле су се пред избором модела

друштвеног развоја. Већина од њих определила се за либерално-
демократски модел у политици и неолиберализам у економији.
Критичко истраживање транзиције показује да, изузев
Словеније, која се определила за комбинацију либерално-
демократског и социјал-демократског модела друштвеног развоја,
остале земље у транзицији на Балкану – доживеле су регресију.
Наиме, по бројним индикаторима садашњи њихов развој је испод
нивоа развоја из 1989. године. То говори о противречностима
транзиције, као и да је механичка примена неолибералног модела
зависне (клониране) модернизације довела до периферизације
привреде и друштва на Балкану, до стварања зависних друштава
капитализма светске полупериферије.12
Прелазак балканских друштава из ауторитарних облика
политичке организације и командног типа економије, ка
плуралистичком политичком систему са тржишном економијом,
праћен је бројним противречностима и блокадама. Биланс транзиције
на Балкану показује да после фазе тзв. блокиране транзиције и
транзиционе рецесије, ова друштва, кроз бројне реформске захвате
чине искорак ка модернизацији, расту и развоју. То је болан,
дугорочан и противречан процес, а не пријатељска спортска утакмица,
у коме како пише И. Волерстин, има губитника и добитника и његов
ће исход зависити од бројних фактора, унутрашњих и спољних,
објективиних и субјективних. Тај исход зависиће од глобалних
процеса и актера, њихових стратегија, али и од бројних регионалних,
националних и локалних специфичности. За сада, Балкан је разапет
између прошлости и будућности, ретрадиционализације и
модернизације, а за сва његова друштва може се рећи да имају
транзиторни идентитет.
Савремени Балкан и изазови глобализације и евроинтеграције
Живимо у доба глобализације. Глобализација као процес

израсла је на научнотехнолошкој револуцији, новим производним
снагама, подели и интегарцији савременог рада, што је довело до
интензивне међузависности (у технологији, економији, политици,
култури), до стварања умреженог друштва (М. Кастелс). Овај процес
12
Опширније о томе видети у ауторовој студији: Пут у зависно друштво –
биланс транзиције на Балкану, Институт за политичке студије, Београд, 2004.
25
се планетарно шири. Бројни облици мегаинтеграција у свету, као што

је и Европска унија, представљају својеврсни вид регионалне
глобализације.
На изазове савремених мегатрендова, а посебно процеса
глобализације и евроинтеграције, балканске елите, уз извесна
колебања, у задњој деценији одговориле су позитивно. Данас су, за
разлику од стања почетком 90-их година ХХ столећа, не само
политичке елите већ и већинско јавно мнење балканских народа
позитивно опредељени за улазак у евроинтеграцијске процесе.
Субглобализација Балкана данас је претпоставка његовог даљег
развоја и транзиције у модерно грађанско друштво.
Како истраживања показују, већина балканских држава данас
је више склона стратегији партикуларног, појединачног прикључења
Европској унији, неголи изграђивању аутономне регионалне
стратегије сарадње, интеграције и заједничког уласка свих балканских
земаља у ЕУ.
Табела1. Динамика уласка балканских земља у ЕУ

ССП Чланство у ЕУ Увођење евра
Бугарска 2007. 2009.
Румунија 2007. 2012.
Хрватска 2004. 2008-2009. 2010-2012.
Македонија 2004. 2013. 2015.
Албанија 2007. после 2013. после 2015.
БиХ 2007. после 2013. после 2015.
Србија 2007. после 2013. после 2015.
Црна Гора 2007. после 2013. од 2002.
Косово 2007. после 2013. од 2002.
Примедба: ССП = споразум о стабилизацији и придруживању
Извор: Европски форум, Објављено као додатак недељника
“Време”, Београд, број 725 од 25. 11. 2004, стр. 4.
Савремена Европа, у лику Европске уније, без обзира на

политичку реторику еврократа, представља, пре свега,
институционални израз интеграције капитала, коалиције најмоћнијих
концерна и транснационалних корпорација, ради остваривања
њихових економских и политичких интереса. Као таква унија, она је,
“некоме мајка а некоме маћеха”, односно још увек је далеко од Европе
26
као заједничког дома равноправних народа, грађана и држава.

Међутим, евроинтеграција, развој, и реинтеграција Балкана у
међународне светске процесе данас су кључни инструмент за бржи
економски развој и политичку стабилазацију овог региона и његову
интеграцију са Европом и светом. Међусобна интеграција балканских
земаља (привредна, културна и политичка), а онда са Европом и
светом прави је пут да Балкан изађе из тамне сенке прошлости (или
како би Андрић метафорично рекао из “проклете авлије”) и отвори се
према развојним и цивилизацијским изазовима савремености и
будућности.
Савременом Балкану је неопходно да се, кроз
евроинтеграцијске процесе, укључи у модерну светску поделу рада; да
се продуктивно суочи са изазовима глобализације и да кроз
модернизацију и развој отвори пут ка изграђивању модерног друштва
на овом регионалном простору. То је комплексан, дугорочан и
противречан процес превладавања предмодерних затворених
заједница и заснивања модерног грађанског друштва. Тај процес могу
да носе протагонисти нових производних снага и модерне привредне,
политичке и културне елите само ако имају научно дефинисане
пројекте и прецизно разрађене стратегије развоја. Њиховом
реализацијом у друштвеној пракси треба да се оствари дијалектичко
јединство циљева и средстава посебних и општих интереса,
прожимања националног, регионалног и универзалног духа и
идентитета; једном речи, социјалдемократски прогрес у функцији
равноправности, једнакости и слободе свих народа и сваког човека.
Само у том контексту друштвених промена Балкан и Европа, који у
свом развоју интегришу вредности прогреса, хуманизма и слободе,
могу представљати изазовну визију, модерни развојни пројекат и
будућност савременог човечанства.
*
* *
Савремени Балкан налази се у процесу транзиције. Он има

противречан транзиторни идентитет; налази се на раскршћу, разапет
између ретрадиционализације и модернизације. Будућност Балкана не
лежи у прекрајању прошлости и сукобима, већ у трагању за модерном
формулом развоја, међусобне сарадње и интеграције са Европом и
светом. Балканским народима у ХХI веку предстоји да се одрекну
27
погубних идеолошких доктрина крви и тла, заблудне вере у свемоћ

оружја, да се окрену будућности: новој стратегији – да једино путем
економског развоја и демократије могу да остварују своје животне
интересе, социјални и културни напредак. Аутор верује – у могућност
и будућност уједињавања балканских народа на новој развојној и
цивилизацијској платформи, у чијем средишту jeсу: култура мира,
социјално партнерство за развој и интеграцију, међусобно поверење и
сарадња са светом.
28
3. БАЛКАН, ЕВРОИНТЕГРАЦИЈСКИ ПРОЦЕСИ И
ИЗАЗОВИ ЕВРОАЗИЈСКЕ ИДЕЈЕ
У САВРЕМЕНОСТИ
Балкан у светлу нове геополитике и нових геостратешких игри
Балкан има комплексну и слојевиту онтологију и

геополитику. На њему се сусрећу и секу лукови различитих
цивилизација и култура. Његово духовно биће прожето је утицајима
Хелена, Словена, али и Истока и Запада, Византије, хришћанства,
православља, католичанства и ислама. Сви су ови етноси, културе и
религије оставили трагове на његовом лицу.
У геополитичком погледу Балкан је представљао крст, чвор и
раскршће на коме су се, кроз историју, укрштали и сукобљавали
интереси великих сила. Од старог века, Римљана, преко
средњовековних крсташа, Турака, Немаца, до освајачких деловања
САД у савремености. Од топуза и сабљи до томахавки, све је то
испробавано на овом тлу и оставило трагове на живот народа и
држава, на њихове односе, на геоисторију и геополитику Балкана.
У савремености, у геополитичком погледу, Балкан дели
судбину из своје прошлости. Поново је простор поделе,
реколонизације и протекторације, без обзира на званичну реторику
тзв. реформатора текућих сателитских елита или центара моћи (САД
и ЕУ) о њиховој спаситељској мисионарској улози на Балкану.
Балкански “етнички коктел” послужио је за деструкцију
држава на овом простору и на крају XX века и њихово
припитомљавање империјалним интересним снагама крупног
капитала из САД и ЕУ. У новој геостратешкој констелацији Балкан
треба да служи интересима САД и ЕУ. Укључење Балкана у
евроинтеграцијске процесе, фактички представља економску награду
Немачкој (како пише З. Бжежински у својој студији Велика шаховска
табла, 1997), као што би према предвиђањима овог геостратега,
Евроазија или како он о том простору пише “глобални Балкан” –
треба да буде награда САД и основа њеног глобалног лидерства у ХХI
веку.
У савремености амерички и британски идеолози (З.
Бжежински, Р. Каган, Р. Купер) лансирају тезу о доласку доба
либералних империја и стварању велике империјалне стратегије као
одговору на светске изазове у ХХI веку. Њихова суштина је у новом

прекрајању света по мери интереса крупног капитала и заснивању
глобалне хегемоније САД, тзв. “новог светског поретка”. Иза маске
неолиберализма скрива се неоконзервативна идеологија и ново лице
постмодерног тоталитаризмам и технократског фашизма.13
У социолошком погледу савремени Балкан, у условима
транзиције последњих петнаест година доживео је радикалне промене
у правцу социјалне регресије и неоконзервативне рестаурације. Слом
старог режима овде није праћен историјском иновацијом; напротив, у
већини балканских држава на делу смо имали процесе тзв. инверзивне
транзиције. Неолиберална идеологија и стратегија искоришћена је за
контрамодернизацијске процесе: деиндустријализацију,
ретрадиционализацију и ретрибализацију. Бучна фразеологија
“новодемократа” о реформи, демократији и модернизацији, у пракси
је имала друго лице: процесе који су водили периферизацији привреде
и друштва, формирању зависне културе, реколонизацији и
протекторацији друштва. Речју, на Балкану је на делу формирање
зависних друштава периферног капитализма.14
Евроинтеграцијски процеси и Балкан

Европска унија, без обзира на реторику њених идеолога,
представља историјски облик глобализације, тј. економске и полити-
чке мегаинтеграције у служби крупног капитала. Ужурбано напушта-
ње социјалдемократског модела, социјалне државе благостања и њено
реструктурирање по мери идеолога неолибералне концепције развоја,
управо говори о томе да је “стара дама” обновила империјалне
апетите, поново села у “чезе” англосаксонског модела “реганизма” и
“тачеризма”. Проширење Европске Уније на исток у функцији је
европских корпорација, снага крупног капитала, а не у служби развоја
источноевропских земаља.15 У неолибералној визији развоја Европе,
интерес профита и европске финансијске олигархије и банкара
стављен је изнад интереса снага рада и произвођача и већине народа.16
13
Више у: З. Бжежински, Амерички одговор: доминација или лидерство, ЦИД,
Подгорица, 2004.
14
Опширније о томе у нашој студији “Пут у зависно друштво – биланс
транзиције на Балкану”, Институт за политичке студије, Београд, 2004.
15
Видети у: Х. Хофбауера, Проширење ЕУ на исток, „Филип Вишњић“,
16
П. Бурдије, Сигнална светла – Прилози за отпор неолибералној инвазији,
Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1999, стр. 33-49.
30
Пад берлинског зида (1989), имплозија социјализма, урушав-

ање Совјетског Савеза, искоришћени су за агресивну експанзију
Европске уније и снага евроатланске интеграције на исток. Без обзира
на номиналну владавину десних социјалдемократа у Европи,
динамика овог процеса ширења диктирана је интересом крупног
капитала САД и ЕУ, америчке и бриселске бирократије. Ширењу
Европске уније претходи ширење механизма “Партнерства за мир” и
НАТО алијансе. Том процесу, пак, претходи снажна медијска
пропаганда, тј. “симболичко препарирање” и дипломатија “шаргарепе
и штапа”. У крајњој линији, транзиција се намеће употребом војне
силе (случај Југославије). Користећи Волерстинову теорију светског
система са “троделном сликом света”, ваља рећи да се и савремена
Европа може посматрати у том кључу. У том контексту, у Европској
унији постоје земље прве, друге и треће брзине: високоразвијене,
индустријске и постиндустријске земље светског (европског) центра
(Немачка, Велика Британија, Француска...), земље европске полупе-
риферије (Турска, Грчка, Словенија, Пољска, Чешка, Аустрија, Ма-
ђарска..) и земље европске периферије (Румунија, Бугарска, Македонија...).
Табела 2. Динамика уласка земаља југоисточне Европе у ЕУ

ССП* Чланство у ЕУ Увођење евра
Бугарска 2007. 2009.
Румунија 2007. 2012.
Хрватска 2004. 2008-2009. 2010-2012.
Македонија 2004. 2013. 2015.
Албанија 2007. после 2013. после 2015.
БиХ 2007. после 2013. после 2015.
Србија 2007. после 2013. после 2015.
Црна Гора 2007. после 2013. од 2002.
Косово 2007. после 2013. од 2002.
*ССП = споразум о стабилизацији и придруживању.
Извор: Европски форум (објављено као додатак недељника Време), број 725
од 25. 11. 2004, стр. 4.
Земљама југоисточне Европе, без обзира на медијске и

пропагандне “бенгалске ватре”, и велико славље у најави о уласку у
ЕУ, намењено је место у подели рада са свим обележјима привреде и
друштва светске периферије. То је монокултурна привредна струк-
31
тура, са јефтином и простом радном снагом и високо зависним

институцијама образовања, културе, политике. На Балкану влада илу-
зија да ће метафора о бренду шљивовице или сточарског или
повртарског производа, ускоро бити замењена метафором о новим
технологијама (по чему би био препознатљив Балкан), док се у исто
време на тржишту сиве материје врши одлив и усисавање овог
капитала са Балкана у САД и ЕУ. Тиме се даље врши девастирање
овог региона, онеспособљавање за самостални развој. Иако је већина
балканских земаља до 1990. спадала у средње развијене земаље, сада
је већина њих доживела социјалну регресију и спада у ред нера-
звијених земаља, које се такмиче да до 2015. десегну ниво развоја од
пре двадесет година. Овим земљама намењен је повратак на пољо-
привреду, сточарство и баштованство, на активирање и експлоатацију
њихових чистих еколошких извора. Наметнута им је неолиберална
концепција и стратегија зависне модернизације, оне су даље увучене –
преко ММФ и Светске банке – у дужничко финансијско ропство. У
овим земљама приватизација се спроводила на “бољшевички начин”
одозго, уз употребу државне силе, а не на основу тржишних крите-
ријума. И поред високе либерализације овог привредног простора још
увек је селективан прилив страног капитала (за сада су агресивно
присутне корпорације из САД и Немачке). Њих, пре свега, занимају
чисти еколошки извори, посебно: вода, рудно богатство, туристички
објекти, а затим мас-медији и геополитичка рента овог простора.
Табела 3. Извоз у балканске земље и ЕУ (у % од укупног извоза у 2003)

Земља Алб. БиХ Буг. Хрват. Мак. Рум. СЦГ Грч. Тур.
Албан. 0.1 0.7 0.4 1.5 0.2 0.6 2.7 0.2
БиХ 0.0 0.2 14.2 1.8 0.1 15.9 0.1 0.1
Бугар. 0.0 0.1 0.4 1.7 1.3 1.1 6.2 1.1
Хрват. 0.1 15.8 0.6 5.4 0.7 3.1 0.4 0.2
Макед 1.5 0.4 2.2 1.1 0.1 8.9 2.7 0.3
Румун. 0.0 0.0 2.8 0.3 0.1 1.1 2.6 1.6
СЦГ 2.3 15.7 3.0 3.1 22.1 0.8 1.8 0.4
ЕУ 88.5 55.9 53.2 52.9 53.3 67.1 54.3 46.5 54.3
Грчка 4.2 1.9 5.8 0.6 7.6 2.4 3.7 1.8
Турска 1.0 0.5 9.3 0.3 1.3 4.3 0.7 4.0
СЕЕ 4.0 32.0 9.4 19.5 32.6 3.1 30.7 16.5 3.9
Извор: IMF Direction of Trade Statistics.
32
Као што показују подаци, већина балканских земаља више

увози него што извози и има негативан трговинско-платни биланс.
Највећи број предузетничке елите и скоројевићевске необуржоазије у
овим земљама регрутован је из бивше номенклатуре и ради у
трговини. Формиран је увознички лоби који послује са странцима на
граници криминала, преферирајући свој партикуларни интерес у
односу на интерес националне економије и државе. С тога се може
говорити о настанку балканске компрадорске буржоазије и њеној
коалицији са крупним страним капиталом.
Tabela 4. Увоз из балканских земаља и ЕУ (% од укупног увоза у 2003)

Земља Алб. БиХ Буг. Хрв. Макед. Румун. СЦГ Грчка Турска
Албан. 0.0 0.0 0.0 0.3 0.0 0.1 0.0 0.0
БиХ 0.0 0.0 1.6 0.2 0.0 2.7 0.1 0.0
Бугар. 1.9 0.3 0.3 7.2 0.7 2.9 0.9 1.0
Хрват. 1.6 22. 0.3 3.4 0.1 2.5 0.2 0.0
Макед 1.1 0.5 0.2 0.5 0.0 3.5 0.2 0.0

Румун. 1.2 0.4 2.2 0.9 0.5 1.9 1.0 1.2
СЦГ 0.9 9.0 0.3 0.5 9.2 0.1 0.2 0.0
ЕУ 73.1 35. 56. 56. 50.7 62.7 49.7 54.4 48.9
Грчка 21.5 0.5 8.9 0.5 17.2 1.5 3.3 0.8

Турск 6.0 1.3 5.1 0.9 5.8 3.0 2.3 1.9
СЕЕ 6.7 32. 3.0 3.9 20.8 0.9 13.7 2.7 2.3
Извор: IMF Direction of Trade Statistics.
Спровођење економских, друштвених и политичких реформи у

овим земљама одвија се у знаку монетаристичке шок-терапије и
клониране модернизације по рецепту и диктату ММФ-а, Светске
банке, Брисела или Вашингтона. Раније “инструкторе” из Совјетског
Савеза заменили су “експерти” ММФ-а, Светске банке, НАТО-а и
других међународних институција и транснационалних корпорација.
Нажалост, ефекти тих промена поражавајући су по привреду и
друштво, а у функцији су богате мањине и масовног сиромашења
становништва.
33
Но, и поред ових проблема и противречности све више

сазрева свест о неопходности укључивања у регионалне и шире
интеграционе процесе. За разлику од стања свести из 90-тих година
прошлог столећа, данас већ имамо промену социјалних ставова и све
је већи проценат становништва који позитивно гледа на
евроинтеграцијске процесе.
Графикон 1. Процена важности сарадње са појединим земљама*
90
80
70
60
50
40
30
20
10
0
Nemačka
V.Britanija
Francuska
Austrija
SAD
Rusija
Turska
Mađarska
Slovenija
Hrvatska
BiH
Makedonija
Bugarska
Rumunija
Grčka
Albanija
SCG
važna poželjna nije važna
* Испитаници из Србије, Македоније и Бугарске нису

одговарали на питање везано за своју земљу.
Како показују резултати нашег емпиријског истраживања из

2003. на простору Србије, Македоније и Бугарске на узорку од 1800
испитаника, већина грађана опредељује се за улазак у ЕУ, а од земаља
са којима би сарађивали најчешће истичу следеће: Немачка, САД и
Француска. Испитаници при том верују да ће државе Балкана пре ући
у ЕУ појединачно, самостално, него када би најпре направиле облик
регионалне интеграције на Балкану, а потом и ушле у ЕУ. Овакав став
испитаника говори, између осталог, о неповерењу у способност
садашњих елита на Балкану да изграде аутономну стратегију
регионалне сарадње и интеграције Балкана, као и о атомизираном
уласку у ЕУ, чиме је умањена партнерска позиција и третман региона
у евроинтеграцијским процесима.
34
Савремени изазов идеје евроазијства и пројекта сарадње и

интеграције земаља југоисточне и источне Европе
У савременом свету обликоване су три регионалне, економске

и политичке мегаинтеграције: САД са својим окружењем, Јапан са
својим појасом и Европска унија.
Русија, која је представљала својеврсни “центар” тзв. земаља
социјалистичке заједнице, са имплозијом социјализма доживела је
државно декомпоновање. У трансконтиненталним геостратегијским
плановима САД, њој се, према предвиђањима З. Бжежинског,
минимизира улога и по схватањима америчким геостратега не треба
јој у будућности дозволити да постане ни регионална сила. У том
смислу, треба је стално дестабилизовати изнутра, а “набијати”
клинове између Русије и Европе, и Русије и Кине.17
Нова историјска ситуација Русије, после распада СССР,
подстакла је политичке елите на формирање Заједнице независних
држава, као економске и одбрамбрене коалиције. У самој Русији
обновљене су бројне иницијативе и идеолошке платформе, као и
контроверзе на релацији европејство, славенофилство и евроазијски
приступ. Све више се утемељује евроазијска стратешка платформа
као пандан евроатлантској стратегији.18
Идејни и историјски корени евроазијске платформе су
дубљи. Обликовани су у прошлости, посебно у XIX веку у радовима
словенофила Данилевског и др. и имали су свој успон и пад у XX
веку. Неки истраживачи ове идеје указују на значајну улогу у њеном
утемељењу у периоду 1920-1930. од стране групе аутора: Н. С.
Трубецког, П. Н. Совицког, Г. В. Флоровског и П. П. Сувчинског, која
је изложила своје идеје у зборнику “Пут на Исток”, објављеном 1921.
у Софији (ову идеју у својим радовима посебно је обликовао Н. С.
Трубецки). Присталице ове идеје имало су своје клубове
истомишљеника у Прагу, Берлину, Београду и Паризу.
17
Видети општирније у: З. Бжежински, Велика шаховска табла, ЦИД,
18
Опширније у: А. Дугин, Основи геополитике, Москва, 1998.
35
У савремености ову идеју у лику неоевроазијства обнављају и

заступају 80-их и 90-их година двадесетог века нови аутори. Међу
најзапаженијим геополитичарима су А. Дугин19 и С. Лавров.20 Они се
у теоријској проблематизацији питања савременог света дистанцирају
како од совјетског комунизма, тако и од западне либерално-
демократске платформе. Неки савремени истраживачи, пак, истичу
значајну улогу председника Русије Владимира Путина у
реафирмисању ове идеје у практичној политици обликовања
евроазијске геостратегије данас.
Суштина неоевроазијске идеје лежи у истицању специфичног
геокултурног генотипа, формираног на пространству Евроазије,
европског и азијског дела Русије и осталих источно-европских и
евроазијских народа. То је платформа која полазећи од културне и
духовне блискости, пре свега, словенских и православних народа, а
онда и њима сродних народа, истиче потребу њихове сарадње,
повезивања и интеграције у циљу бржег развоја, али и отпора
неоимперијалној глобализацији света под доминацијом САД. За
разлику од евроазијског концепта са почетка XX века, савремени
концепт је геостратешки и развојни и јавља се као својеврсни одговор
и пандан евроатлантској концепцији.
У културолошком смислу евроазијска концепција израз је
синтезе и амалгам не само словенско-православне културе, већ и
прожимања различитих култура и цивилизација на евроазијском
простору, који представља мост између европске и азијске
цивилизације.
У социјално-економском погледу Евроазија представља
комплексан регион, који се простире од Балтичког мора до Тихог
океана, различитог нивоа технолошке, социјално-економске и
културне развијености. Од делова који припадају
високоиндустријализованом сектору (а неки су на прагу
постиндустријске цивилизације), преко средње развијених и
недовољно развијених региона, до екстремно неразвијених и
маргинализованих региона. Без обзира на курс социјалистичке
модернизације и њене домете – оличене у стратегији
индустријализације – бивши СССР није могао да “испегла” бројне
диспропорције и разлике у регионалном развоју овог комплексног,
19
А. Дугин, Континент Русија, Москва, 1990; Основи геополитике, Москва,
1998.
20
С. Лавров, Евроазијство: савременост концепције, Москва, 1999.
36
разноврсног и противречног социјално-економског и цивилизацијско-

културног простора.
У својој студији На удару глобализације (2004) руководилац
мега пројекта “Економска унија земаља источне и југоисточне
Европе” проф. др Марко Радуловић анализирао је теоријске и
практичне претпоставке питања опстанка свих земаља и народа који
су се нашли на удару неоимперијалне глобализације, указујући на
досадашња ограничења и блокаде земаља у сарадњи са Русијом, али и
на могућности те сарадње. У овом контексту, он је истакао да је у
последњој деценији постојања Совјетског Савеза (1980-1990) робна
размена између СФРЈ и СССР досегла вредност 9 милијарди долара,
док данас та сарадња једва премашује цифру од 600 милиона долара.
Сматра се да је то последица нашег безрезервног и некритичког
окретања тржишту Запада.
О потенцијалима и компаративним предностима Русије и
Евроазије, као и могућностима сарадње са земљама Балкана, проф. др
Марко Радуловић, између осталог, пише: “Огромне су руске
могућности за међусобну економску сарадњу (између земаља источне
и југоисточне Европе) у секторима где Русија има водеће позиције у
свету, као што су: планетарни сировински ресурси, висока
технологија, посебно свемирска, енергетска опрема, војна
технологија, нуклеарна енергија, нови материјали, развој
железничког, речног и поморског саобраћаја, подземне железнице и
др, а сарадња са наше стране – производња хране, индустријска роба
за широку потрошњу, текстил, обућа, трикотажа, трајна потрошна
добра, итд.”.21
Нова платформа међународне економске сарадње и
интеграције, која се обликује на простору Русије и ЗНД, има
реформски (тржишни, модернизацијски) демократски и
плуралистички карактер. Она, уз уважавање заједничке културне
сличности народа, истиче поштовање логике економских законитости,
потребу модернизације и развоја, као и демократска, плуралистичка
опредељења народа и држава који би приступили процесима
асоцијације и евроазијских интеграција у савремености. Приступање
поменутој заједници не искључује алтернативно приступање другим
мегаинтеграцијама у савременом свету. Овакав модел сарадње и
интеграције, који нема империјално лице и који води истинском
21
М. Радуловић, На удару глобализације, Економика, Ниш, 2004, стр. 9.
37
развоју и напретку, може бити у пракси изазов за актере у другим

земљама и регијама, па и за Балкан.
Савремене балканске политичке, привредне и културне елите,
са урушавањем социјализма, следиле су пут атомизације и
дезинтеграције, а под притиском Запада, као и унутрашњих и других
невоља са којима су биле суочене, начиниле су бројне грешке и спас
су тражиле једино у радикалном заокрету ка тржишту Запада и
укључењу у Европску унију. Укључење у ЕУ сматрало се, и данас се
сматра, врховним добром, “мером свих мера”. У таквој
апсолутизацији изражена је некритичка апологија, која може, на дуже
стазе, да има негативне последице. Без обзира на садашње односе
моћи у међународној заједници и привлачности пројекта укључења у
ЕУ, стратегијске одлуке морају се трезвено доносити полазећи од
дугорочних националних, цивилизацијских и развојних интереса.
Након Јељцинове ере, која је била у знаку деструкције
државног суверенитета Совјетског Савеза, али и радикалног
спровођења неолибералног концепта који је девастирао народно
богатство Русије, садашња етапа је у знаку отрежњења руске
политичке елите и дефинисања њених стратегијских приоритета у
развојној, националној, регионалној и глобалној политици. На делу је
покушај да се заустави стихија и даље разбијање привредног и
геополитичког простора, да се сузбију негативни трендови у стварању
“непринципијелне”, антинародне и антидржавне коалиције нових
тајкуна, финансијских олигарха и одређених центара политичке моћи,
да се компрадори ставе под демократску контролу и избегне даље
девастирање Русије. Истовремено, чини се напор на дефинисању
стратегије даљег постиндустријског развоја земље, како би се у епохи
глобалне трансормације избегао нов тип зависности (информативна и
технолошка зависност, које су повезане са стварањем новог
квалитетног развоја) и савремена Русија упустила у модернизацијски
продор ка постиндустријализму.22 Такође, чини се напор на
уједињавању економског и геополитичког простора и његовог
отварања према ЕУ. У том контексту, и Балкан, односно југоисточна
Европа, може и треба да нађе свој дугорочни економско-развојни и
геостратешки интерес.
Савремене балканске елите неопходно је да учине напор на
дефинисању свог регионалног развојног интереса и да у регионалној
22
Детаљније у: Ј. Лужков, Обнављање историје (Човечанство у ХХI веку и
будућност Русије), Београд, Завет, 2003, стр. 137-138.
38
сарадњи развијају алтернативне пројекте сарадње, како са ЕУ, тако и

са Источном Европом. Наравно, увек полазећи од интереса својих
привреда, народа и грађана, уз уважавање онога што је као тенденција
историјски нужно, опште и универзално у савремености.
Ако пожелимо да будућност човечанства буде у знаку
мултиполарног демократског светског друштва, онда не треба да
дозволимо да се од нових економских мегаинтеграција стварају нови
политички блокови, орвеловски “затворени светови”, већ отворене
форме асоцијација и интеграција у функцији слободе и напретка свих
слојева друштва и свих делова човечанства.
На такав начин разумемо неоевроазијску иницијативу за
сарадњом и интеграцијом, као могућност алтернативног укључивања
Балкана у различите форме интеграција и на Истоку и на Западу, без
икаквих диктата и уцена. Предуслов за тако нешто је изградња
истински демократског и отвореног друштва на Балкану, а не
стварање новог неоколонијалног простора са сателитским статусом у
функцији интереса новог “Великог брата”. Актуелни Балкан далеко је
од пројектованих циљева свог демократског друштвеног развоја и
више је у сенци парадигме зависног друштва и “клониране
модернизације”. Проћи ће још много времена и биће уложено још
много напора у дефинисању аутономне стратегије регионалног
развоја и самосвесног укључивања демократских потенцијала у
интеграционе и развојне процесе савремености. Садашње укључивање
Балкана у токове европских интеграција још увек је више политички
акт елита, него, како би Е. Диркем рекао, израз дубље органске
интеграције балканских привреда и друштава у ЕУ.
***
Већина земаља југоисточне Европе не само да се политички
определила за улазак у Европску унију, већ се налази у фази
спровођења различитих процедура – асоцијације, стандардизације – за
улазак у структуре ове сложене економске и политичке
мегаинтеграције на континенту. Према динамици програма, до 2015.
године предвиђена је интеграција свих балканских држава у ЕУ. Реч
је не само о тенденцији, већ о реалности.
Изазови евроазијства, као новог пројекта интеграције на
простору који представља мост између Европе и Азије, имају шансу
једино уколико се дугорочно посматрају у контексту нових будућих
трансконтиненталних интеграција између ЕУ и Русије, односно
39
евроазијских региона. И друго, ако на делу будемо имали

флексибилни концепт отворених региона као развојних,
мултикултурних и међуцивилизацијских простора у контексту
глобализације и изградње мултиполарног свега, а не обновљених
нових политичких и етатистичких блокова који ће уместо развоја и
слободе нудити нове берлинске и кинеске зидове између народа.
Само у новом кључу социјалдемократске глобализације са
људским ликом могуће је градити мултикултурни свет, технички
напредан, али и друштвено и људски хуман и солидаран. У таквом
глобализујућем свету место у светској подели рада и интеграционим
процесима једне земље и региона неће диктирати политичка моћ
отуђених елита, већ интерес удружених произвођача слободног
човечанства. На том хоризонту будућности, биће створене зреле
претпоставке за истинску демократску аутономну интеграцију света и
уједињавање човечанств.
40
4. ПОЛОЖАЈ И УЛОГА СРБИЈЕ И РЕПУБЛИКЕ
СРПСКЕ У КЉУЧУ ГЕОКУЛТУРЕ И
ГЕОПОЛИТИКЕ ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ БАЛКАНА
Уводне напомене: Балкан у вртлогу глобалне транзиције
Тема коју разматрамо није само теоријски изазовна, већ је од

животног значаја за опстанак српског народа, Србије и Републике
Српске у овим бурним временима.
Живимо у доба радикалне “глобалне транзиције”, које
многи аналитичари процењују као доба историјске неоконзервативне
рестаурације у светском систему. Иза нових политичких митова и
идеологија о људским правима и слободама, глобалне демократије,
модернизације и развоју, на делу су противречни процеси различитог
социјалног смера, које аналитчари контроверзно вреднују: једни као
ренесансу и победу либерално-демократске алтернативе друштвеног
развоја, а други као настанак неолибералног корпоративног
“убиственог капитализма”, као неоимперијалну асиметричну
глобализацију, као антимодернизацију, као стање “технолошке
хиперразвијености и друштвеног субразвоја човечанства” (М. Кастелс).
У овом контексту савремених друштвених промена и
Балкан се, падом Берлинског зида и имплозијом социјализма (1989),
нашао у процесу геополитичке транзиције. Наиме, померањем
политичке границе дубоко на исток, избила је у први план
кулуролошка подела на западно хришћанство, с једне и источно
хришћанство и ислам са друге стране. Уместо једног берлинског зида,
ничу нови покретни берлински зидови свуда где су сукоби у свету. А
на Балкану, па и шире у Европи, обновљен је дух нове културолошке
Јалте, обележене сударом линија религијских култура. Настала су
нова политички трусна подручја тамо где се секу цивилизацијски
лукови. Хантингтонова теорија о сукобу култура и цивилизација
појавила се као легитимација нових односа моћи у свету, као сазнајна
мапа за ново читање друштвених сукоба на малом и великом Балкану
– у југоисточној Европи и Евроазији. Поставља се питање: да ли
постоји кореспонденција геостратешких промена насталих у
последњој деценији XX века са појавом Хантингтонове парадигме?
Уместо дијалога и партнерства различитих цивилизација

и мирољубиве коегзистенције земаља са различитим друштвеним
уређењем, форсирана је нова идеолошка и геокултурна матрица из
северноамеричког светског центра моћи, како би прикрила стварне
сукобе изражене у структурном насиљу у светском систему између
богатог Севера и неразвијеног Југа, земаља светског центра, светске
полупериферије и периферије. Ова идеолошка, културна и политичка
камуфлажа – преусмеравања социјалних сукоба у свету – наметнута је
као нова филозофија и геостратегија међународних односа по цену
изазивања нових етничких и верских ратова дуж линија тзв.
политички несавршених граница и на просторима етнички и
религијски измешаног састава становништва.
У овом контексту разматрања треба истаћи да је
површно закључити да је бивша СФРЈ пропала само због сулуде игре
етнократа. Критичке анализе указују и на интересе транснационалних
корпорација за овај простор, на мондијализацију капитала и његову
логику диктата, затим геостратешке интересе великих сила у њиховој
неоимперијалној одисеји и глобалној транзицији на Исток или са
Севера на Југ. О томе постоји документован сценарио објављен у
геостратешкој студији З. Бжежинског (Велика шаховска табла –
борба за глобално лидерство САД у ХХI веку), али и других
геополитичара и геостратега: П. М. Галоа и Гор Видала (Рат из снова
– Крв за нафту) и социјалног аналитичара Х. Хофбауера (Проширење
ЕУ на исток).
Ове и друге критичке анализе о друштвеним сукобима на
Балкану крајем XX века показују да се иза појавне манифестације
грађанских, етничких и религијских сукоба, налазе дубоке тектонске
структурне промене и геостратешки интереси великих сила. И ма
колико велике силе “перу руке” од уплетености у овај сукоб,
јављајући се као фактори арбитраже и пацификације сукоба, извесно
је да су оне добрим делом и управљале динамиком конфликата на
овом геопростору.
Најдраматичнији сукоб по својим последицма збио се на
просторима Босне и Херцеговине, где је етничка и верска измешаност
становништа искоришћена за генерисање политичких подела и
разбијање Југославије као јединственог геопростора. Дејтонски
споразум је привремено пацификовао овај сукоб. Нажалост, данас се
поново жели дестабилизовати ово подручје. Бројним “реформама”
фактички се врши ревизија овог споразума, а БиХ се од сложене
42
државе жели претворити у унитарну. Заборавља се стара истина да је

за мултиетничка друштва бољи облик федерација и конфедерација,
неголи присилна унитаризација, која може и у новим околностима
генерисати нове сукобе.
Због тога се о овим питањима мора одговорно научно
расправљати, не само теоријске истине ради, већ и због животне
праксе – грађења од БиХ и Балкана геопростора стабилности, културе
мира, толеранције и развоја.
Геополитичка транзиције Балкана и положај српског и других

балканских народа
Урушавањем социјализма, падом Берлинског зида,

напуштањем граница подела утврђених на Јалти, завршава се период
хладног рата и отворен је процес мондијализације капитала, тј.
асиметричне неолибералне глобализације у форми “експлоатације без
граница” (П. Бурдије) и стварања новог униполарног поретка са
хегемоном улогом САД у свету.
Захваћен овим процесима Балкан се за непуну деценију и
по нашао у чељустима глобалне економије и сила новог светског
поретка. Стратегијом зависне неолиберане модернизације, коју су
диктирали ММФ и Светска банка, а некритички прихватале нове
политичке елите у балканским земљама, овај геопростор претворен је
у нову зону зависних друштава европске и светске полупериферије. У
геополитичком погледу Балкан је постао зона земаља под
протекторатом; полигон НАТО алијансе, геопростор за измештање
његових база из Европе ближе Истоку у функцији стварања
геостратешког прстена према Русији и Евроазији. Овом процесу на
простору бивше Југославије једино се супротстављала Србија до 2000.
године, а онда је, петооктобарским променама доласком тзв.
демократских снага и “званична Србија” преко својх нових
политичких елита кренула у евроатланске интеграције, партнерство за
мир и НАТО.
Глобалне геостратегијске промене и геополитичку
транзицију Балкана СФРЈ је платила ратом, насилном
дезинтеграцијом: унутрашњим крвавим ратом у БиХ и НАТО
агресијом на Косово и Србију.
Србија је бранила опстанак СФРЈ бранећи не само тзв.
југословенски пројекат, већ и положај српског народа на просторима
43
бивше СФРЈ. Нажалост, у већини бивших република и на Косову

распадом СФРЈ српски народ је претворен у мањину, а са неких
простора (Хрватске и Косова) извршен је и буквални изгон Срба. У
Босни је, у међусобним етничким сукобима, извршено етничко
чишћење и демографско прекомпоновање становништва у бројним
регијама.
Геополитичка транзиција Балкана није само политички
дезинтегрисала СФРЈ, већ је даље раздробила и поробила српски
етнос и ослабила његов национ. Срби су постали нова мањина и
дијаспора на простору бивше заједничке државе. Стигматизован је и
оптужен српски народ од стране Запада да је желео реализовати
великосрпски пројекат, а његово војно и политичко руководство
нашло се пред Хашким трибуналом са оптужбама за ратне злочине и
геноцид. На историји је да са дистанце критички утврди суштину
сукоба на простору СФРЈ, а посебно у БиХ. Но, не чекајући ту
пресуду, сасвим је извесно да је Хашки трибунал инструментализован
за политичке и геостратешке потребе САД, ради даљег притиска и
остваривања геополитичких циљева на Балкану. По логици диктата
“Великог брата”, уз асистенцију еврократа из Брисела, остварено је
издвајање Црне Горе у самосталну државу, припрема се
проглашавање независности Косова као државе и ради на разградњи
суверенитета Републике Српске и њено утапање у унитарни концепт
БиХ.
Положај Србије и Републике Српске у новим

геополитичким условима
Србија се на почетку новог миленијума нашла у сличној

позицији као на почетку XX века: у положају полуухапшене
изоловане земље (Ј. Цвијић). Разбијањем СФРЈ, на простору
заједничке државе извршена је атомизација: свака република је
претворена у независну државу, са тенденцијом да и Косово у
догледно време према Ахтисаријевом плану, добије статус
“надгледане независне државе”. Иако се Срби оптужују за
великосрпски пројекат, фактички у пракси уз помоћ Запада, пре свега
САД, Немачке и Ватикана, реализује се великохрватски и
великоалбански пројекат. Са простора ових нових држава Срби су
прогнани и без шансе су за повратак у своје примарне завичаје, без
44
обзира на вербалне прокламације текућих влада и међународне

заједнице.
Србија, није само опкољена земља, него је један њен део
(Косово и Метохија), што чини 15% њене територије, од јуна 1999.
године под протекторатом ОУН и НАТО трупа. На њеној територији
је преко милион избеглица неинтегрисаних и често
маргинализованих.
Без обзира на констелацију интереса и владајуће
гарнитуре тзв. демократског блока од петог октобра до данас, према
Србији се не смањује притисак, већ се она налази у новим формама
политичких санкција, а њен пријем у ЕУ одлаже се сталним уценама
и дипломатијом “штапа и шаргарепе”. У исто време подстичу се,
отворено или прикривено, сепаратистички покрети не само на Косову
већ и у другим регијама које су мултиетничког састава (Санџаку,
Војводини), што говори да се наставља са стратегијом борбе ниског
интензитета и даљег дробљења њеног суверенитета. Под фирмом
бројних реформи (од економије, образовања и безбедносних
структура) фактички се разарају њени потенцијали и слаби њена
економска и политичка моћ.
Реални положај Србије је: периферизација привреде и
друштва, зависна култура, полуколонијални положај и
протекторација дела њене територије. Таква Србија је на коленима,
без обзира на проевропску оријентацију њених политичких елита и,
како показују анализе јавног мњења, већинско проевропско
опредељење становника. Она је стигматизована и одбачена, препуна
унутрашњих социјалних противречности. Из таквог понижења
реално је очекивати даљи раст радикализма, као форме српског
политичког фундаментализма, као реакцију на постојеће стање и
положај у коме се налази Србија.
Оваква Србија не може помоћи себи, а камоли својој
дијаспори, бар док се економски не опорави и ојача, мада то није
скоро изгледно. Требаће јој најмање 20 година развоја у оквиру
евронтеграцијских процеса и једна нова генерација кадрова за њен
успешан опоравак и развој.
У овом контексту разматрања поставља се питање: шта је са
положајем и улогом Републике Српске?
Без обзира на контроверзне оцене о природи сукоба на
простору бивше Југославије и екстремне оцене о настанку Републике
Српске – као “геноцидне творевине” или као израза отпора српског
45
народа у очувању националног идентитета и самобитности на овом

простору – фактички је Република Српска настала у огњу рата, који је
само условно и појавно био етнички и унутрашњи. Он је био,
геополитички и геостратешки, део ширег ланца пенетрације великих
сила, посебно САД, али и неких исламских земаља на овом
геопростору.
У Босни и Херцеговини и на Косову у последњим ратним
сукобима на крају двадесетог века паљене су цркве, рушене џамије.
То говори о злоупотребама вере у национално-политичким
обрачунима. При том, треба додати да су рушени и антифашистички
споменици из НОБ-а и Другог светског рата, што говори о идеолошкој
димензији актера политичког фундаментализма и реакционарној
рестаурацији која је садржана у тим сукобима.
Република Српска настала је из непристајања да српски народ
поново доживи геноцид из Другог светског рата и изгуби статус
конститутивног народа и постане мањина у сопственој земљи. Босна и
Херцеговина, не само према Уставу, већ и историји, јесте геопростор
на коме од давнина живе Срби, Хрвати и Муслимани (Бошњаци).
У ратним и етно-религијским сукобима на простору БиХ
погинуло је преко 200.000 људи, разорени су и уништени бројни
домови. Трајни ожиљци су на телу и души појединаца и етноса.
Погубне последице оличене су у неповерење, неурози, страху,
нетолеранцији, изразитој и повећаној етничкој дистанци.
Република Српска као ентитет настала је у рату и у борби за
очување идентитета, али и равноправности српског и осталих народа
у Босни. Она је Дејтонским споразумом призната као федерална
јединица у саставу БиХ. Дилеме које се сада конструишу и стратегија
која се, уз подршку САД и неких кругова из Европске уније, жели
спровести, оличена у тенденцији реформе и прекрајња Дејтонског
споразума, фактички воде ка утапању РС у унитарни концепт БиХ.
Због чега то није прихватљиво?
Прво, унитарне државе су, по правилу, моноетничког састава, а
БиХ није, нити ће бити.
Друго, унитарне државе имају тенденцију политичке
централизације и рађају бирократију, речју, имају мању развојну и
рационалну мобилизацију својих ресурса.
Треће, стварањем унитарне државе били би појачани етнички и
религијски сукоби, обнављањем расправе који је народ префериран и
хегемон у држави.
46
Четврто (или прво), Република Српска брана је да српски

народ неће бити маргинализован на националну мањину, као у другим
бившим републикама СФРЈ.
Босна и Херцеговина и Република Српска налазе се пред
изазовом – како даље?
БиХ треба развијати као мултиетничко друштво и
функционалну федерацију ентитета, са развијеним механизмима
демократске партиципације грађана, са снажном регионалном и
локалном самоуправом. Модерни, грађански концепт политичке
државе треба да изрази и мултинационални састав друштва у БиХ и
обезбеди механизме за његову равноправну и пропорционалну
заступљеност у центрима одлучивања на свим нивоима. У том
смислу, треба се заложити за изграђивање институција консензуалне
партиципативне демократије, а не систем прегласавања или
доминације ове или оне етничке групе.
Стога нам се чини да је прави стратегијски пут за БиХ очување
њеног федералног карактера, уз висок степен регионалне (кантоналне
и локалне) самоуправе и њено интегрисање у ЕУ. Само такав концепт
развоја, на развојно-цивилизацијском и демократском принципу,
може је обновити, учинити модерном заједницом и спречити суноврат
у предмодерне и трибалистичке институције и сукобе.
Евроинтеграција – стратегијски изазов у геополитици

глобализације Балкана
Процес глобализације је епохални изазов и израз

мегатрендова који су везани за нову структуру и динамику
производних снага израслих на научно-технолошкој и информатичкој
револуцији. У савременој друштвеној пракси, због антагонистичког
система расподеле друштвене моћи у глобалном светском систему,
постоје различите форме испољавања процеса глобализације. Отуда
аналитичари говоре, на нивоу модела, о два типа глобализације –
асиметричном и асоцијативном, који производе различите последице
по међународне односе на релацији светски центар – светска
полупериферија – периферија, тј. на релацији богати Север –
сиромашни Југ. Европска унија, као израз евроинтеграцијских
процеса, конкретнa је историјска форма регионалне глобализације. За
земље Балкана од виталног је развојног и економског значаја улазак у
ЕУ, али и са становишта пацификације друштвених сукоба и
47
политичке стабилности. Овај процес интегрисања Балкана у ЕУ може

се посматрати као облик субглобализације Балкана и као његово
прикључивање свету глобалне економије.
Република Српска и Република Србија треба да одговоре
евроинтеграцијским изазовима и да уђу у ове процесе из развојних и
геостратешких интереса, не запостављајући своје односе и са другим
регионима света, посебно са Руском федерацијом. Може се очекивати
да ће се у перспективи, за разлику од данашње тенденције
униполарности, свет развијати мултиполарно и демократски. У том
контексту, треба истаћи да и ЕУ, без Русије, није права европска
интеграција, већ више израз интеграције снага крупног капитала и
његове мондијалистичке улоге.
Србија и Република Српска треба да развијају и
одржавају тзв. специјалне везе на равноправној основи ради
остваривања развојно-цивилизацијских циљева, а не из разлога
супростављања другим народима и земљама у региону. Стога је
неопходан стратешки заокрет у погледу даљег друштвеног развоја од
уског схватања геополитике ка геоекономији и геокултури. Извесно је
да ће глобализација света довести до детериторијализације
суверенитета националних држава, до проходности граница и у први
план избацити борбу за јединство културног простора, за културни
идентитет и културну различитост. У кључу ових промена неопходно
је дефинисати нову политику према дијаспори, јасну и чисту, а не
политикантску, у чијем средишту би се нашла одговорност матичних
држава за очување и развијање културног идентитета српског народа
у расејању и укључивање ресурса дијаспоре у развој земаља матица.
Уместо закључка
Балкан, као регион, после 1989. године доживео је

геополитичку транзицију. Наиме, он је захваћен процесом
глобализације и евоинтеграције. СФРЈ је политички дезинитегрисана
у игри интереса великих сила и снага републичко-покрајинског
полицентричног етатизма, тј. партикуларизма етнократије.
Противречности су доведене до конфликта, посебно у БиХ и Србији,
односно на Косову. НАТО агресија је, такође, била у функцији даље
дезинтеграције српског национа и промене односа снага на овом
геопростору.
48
У новим геостратешким условима Срби су остали као

нација изоловани и подељени. Промене режима у Србији нису битно
убрзале њен положај и улогу на Балкану и у свету. Србија и
Република Српска морају ући, из развојно-цивилизацијских разлога, у
евроинтеграцијске процесе и одговорити на изазове глобализације
Балкана. Наравно, отворених очију, са свешћу о последицама и својој
улози у тим процесима.
У стратегијском смислу, Република Српска треба да сачува
садашњи статус федералне јединице, ако не жели да буде утопљена у
унитарни концепт БиХ. У исто време, она треба да развије снажну
локалну и регионалну самоуправу на својој територији у функцији
развоја и демократске интеграције друштва. Такође, она треба да
изграђује равноправне односе са другим народима у федерацији, као и
специјалне односе са Србијом. Кључно је схватити глобалне
мегатрендове, тј. промене од геополитике ка геоекономији и
геокултури, као и шта оне значе у борби за очување културног
идентитета, друштвени развој и еманципацију.
У том смислу, резимирамо кључне закључке из наших
досадањих разматрања:
1. У условима глобализације, када геополитику замењује
геоекономија, као израз процеса мондијализације капитала,
геостратешки циљеви се реализују односима моћи на глобалном
тржишту, а у даљој перспективи, по значају, геоекономију ће
заменити геокултура.
2. У условима експанзије и мондијализације капитала,
остварује се процес детериторијализације суверенитета националних
држава и конституишу супранационалне мегаинтеграције, тј.
“постнационалне констелације” (Ј. Хабермас). У таквим условима
илузорно је очекивати остваривање територијализације националних
идентитета и решавање националног питања на принципима из
деветнаестог века. Овладавање геопростором све мање ће се
остваривати војно-политичким средствима, а све више путем
геоекономије и геокултуре.
Закаснело буђење појединих нација и покушаји ширења и
заокруживања територијалних граница у ХХI веку сукобљавају се са
трендом мегаинтеграција у свету “умреженог друштва” и делује
контрапродуктивно као облик архаичне ретрибализације или као део
геостратешког инжењеринга великих сила на “великој шаховској
табли” (З. Бжежински).
49
3. У противречним условима балканске савремености и

постконфликтне подељености друштва на простору БиХ, неопходно је
очувати институције сложене државне архитектуре, избећи
унитаризацију и даљу политичку фрагментацију, кроз институције
које ће обезбедити равноправност свих народа и етничких група, кроз
економски развој, који ће отварати путеве модернизације и
евоинтегарције овог простора у ЕУ.
4. Федерални облик државе, са облицима регионалне
децентрализације, подстакао би аутономију делова и демократску
интеграцију целине. У том смислу, етнички мешовита БиХ може
остварити интеграцију мањина, пацификацију простора и нове облике
органске интеграције, кроз поделу рада и заједничке развојне
пројекте.
5. Ови процеси могу бити појачани само у перспективи
процеса евроинтеграције земаља Западног Балкана, што представља
облик његове субглобализације. У супротном, може се очекивати на
овом простору обнова процеса фрагментације, ретрибализације и
сукоба.
6. Мултикултурно друштво у БиХ и Србији могуће је
развијати само кроз остваривање концепта грађанске државе, на
принципима равноправности свих народа, респекта људских и
мањинских права, права културне различитости, кроз неговање
културе мира и толеранције међу различитим народима, религијама и
културама.
7. Само јачањем процеса демократизације и остваривањем
слободе изнутра и споља, ослобађањем од протекторизације и
колонијалне зависности, БиХ и остале земље Балкана могу градити
здраве односе, отварајући перспективе заједничке будућности, кроз
регионални развој и евроинтеграцијске процесе.
8. Платформа о специјалним везама РС и Србије има
геостратешки значај и може помоћи бржем економском развоју, али и
јачању јединства културног простора. Наиме, независно од актуелне
политичке географије и оријентације елита на власти, стратегија
развоја културне сарадње између Србије и Републике Српске, као и са
дијаспором на Балкану и у свету, мора бити један од приоритета у
спољној политици. Јер, у условима глобализације, геокултура ће све
више замењивати не само геополитику, већ и геоекономију.
Транспарентност граница, детериторијализација суверенитета држава
учиниће да ће се народи, у све више глобалном и умреженом свету,
50
препознавати по културним белезима и идентитетима, а не по броју,

војној сили и доминацији над одређеним простором.
9. Српско питање, стога, данас није само демократско и
геополитичко (Ћосић/Степић), већ је и егзистенцијално, демографско
и развојно-цивилизацијско, геокултурно питање: питање биолошког
опстанка и очувања културног идентитета једног народа у условима
мекдоналдизације света и асиметричне неолибералне и
неоимперијалне глобализације.
Актуелна стратегија геополитике глобализације Балкана од
стране САД и ЕУ имају два циља: даљом политичком атомизацијом
фрагментацију српског народа, а затим његову интеграцију у ЕУ и
евроатлантске структуре. Отуда се наставља са дипломатијом “штапа
и шаргарепе”, непрестаним уценама и притисцима на РС и Србију.
Балкан је поново постао полигон надметања великих сила,
наравно, сада у новој форми геоекономије и геостратешких интереса,
пре свега, САД и ЕУ. Да би се разумела ова констатација, неопходно
је сагледати путеве мондијализације капитала и медија, тј. њихових
мултинационалних компанија на овом простору и биће јаснија борба
за моћ – економску, политичку и симболичку на Балкану.
10. У новој геополитичкој ситуацији, као резултат
мондијализације капитала, асиметричне глобализације,
рестаураторске транзиције и геостратешких интереса великих сила,
Балкан је постао нова зона светске и европске полупериферије, све
колонија до колоније, под протекторатом западне алијансе, Лихварске
интернационале и њених структура (у распону од ММФ, Светске
банке, транснационалних корпорација до НАТО-а).
Проширење ЕУ на исток, како показује Х. Хофбауер, израз је
интереса транснационалих компанија, а не филантропски чин. Овај
процес је органски повезан са ширењем Партнерства за мир и НАТО-
а, који треба да штите интересе мондијализованог капитала, односно
снага неоколонијалног мега-капитала.
Овим процесима Балкан је изложен новим видовима
фрагментације (балканизације) и “експлоатације без граница”. Он је
све мање балкански (у смислу управљања од стране балканских
народа и њихових елита), а све више у поседу европских и светских
компанија и њихових моћника. Националне компрадорске
лумпенбуржоазије и новонастале политичке елите, које следе
стратегију зависне модернизације, олако и алаво распродају како
економске и еколошке ресурсе, тако и суверенитет националних
51
држава, који се нашао на двоструком удару: споља, од стране актера

глобализације, а изнутра од сепаратистичких и сецесионистичких
покрета. Стога су права питања: ко контролише овај геопростор, ко
располаже националним богатством, ко господари токовима
друштвене репродукције капитала и постоје ли снаге отпора и
еманципације на Балкану, које би деловале у правцу регионалног
уједињавања балканских народа на ововременом програму “Балкан –
балканским народима”.
11. Будућност света припада уједињеном човечанству, као
заједници равнопавних народа и грађана у отвореном друштву, које ће
се развијати кроз здраву компетицију, кроз глобализацију
солидарности и разумевања, које ће повезивати научно-технолошки
прогрес са процесима хуманизације друштва и еманципације човека.
У супротном, може се очекивати нова варваризација света, било у
форми технократске орвелизације било примитивне ретрибализације
и његова апокалипса. Стога, морамо метафорички поручити: гласајмо
за живот и љубав, за разумевање и слободу, а не за нове јахаче
апокалипсе! То је не само израз етике научне одговорности, већ и
људски и хришћански позив свих нас. Зато бисмо завршили ово
излагање Његошевим речима: “Не чините другима оно што сами
себи не желите. Вера без добрих дела, мртва је!”23
23
Цитирано према: Љ. Ненадовићу, Писма из Италије, Завод за уџбенике и
наставна средства, Београд, 1983, стр. 89.
52
5. ГЕОПОЛИТИЧКА ТРАНЗИЦИЈА СРБИЈЕ И
БАЛКАНА И ОСОБЕНОСТИ РЕГИОНАЛНЕ
КОНФЛИКТОЛОГИЈЕ
Третман проблематике конфликата: од социологије конфликата

ка конфликтологији
У савременој социологији проблематика конфликата,

која је дуго потискивана, избила је у први план научног интересовања
управо у последњој деценији ХХ века када је амерички политиколог
Френсис Фукујама егзалтирано лансирао тезу о крају историје и
победи либерално-демократских вредности америчког начина живота.
Пракса у свету демантовала је овог пророка који је злоупотребио
Хегелову синтагму о крају историје, јер се лукавство историјскиг ума
које је надмудрило и самог Хегела, тог највећег филозофа свих
времена, није дало инструментализовати за дневне потребе нити
пруске монархије у Хегелово доба, нити америчког империјализма
данас. Уместо стварања мултиполарног света, после 1989. године, на
жалост токови су кренули у супротном правцу, ка стварању
униполаризма, ширењу америчке хегемоније, нарастању бројних
регионалних и локалних конфликата. Све те појаве немају никакве
везе са оценом о крају историје коју је дао Френсис Фукујама.
Социолози, који су дуго стварали у сенци функционалистичке
теорије или догматизованог и функционализираног марксизма, нису
могли затварати очи пред обновом и нарастањем бројних облика
конфликата, од социјалних, политичких, етничких, до културних; од
системских до антисистемских; од локалних, регионалних до
глобалних конфликата. У овом контексту друштвених промена,
савремених друштевних противречности и сукоба настаје
проблематизовање питања потребе и могућности заснивања
социологије друштвених сукоба, као посебне научне дисципилине у
савременим социолошким наукама, као и етаблирање
конфликтологије, као трансдисципилинарне науке у систему
савремених друштвених наука, која би полипарадигматским
теоријско–методолошким приступом истраживала сукобе као
интегрални део социјалне динамике савременог светског друштва.
Ову потребу артикулиши различити аутори како на Западу, у Европи

и САД, тако и на Истоку. У систему савремених социолошких наука у
последње две деценије истраживање конфликата заузима све
значајније место. Појавило се неколико студија из ове области
(Социологија сукоба Кризомског у Пољској, Социолгија конфликта
Рандал Колинса у САД, Социологија конфликата Жила Френа у
Француској, као и конфликтолошке студије руских аутора Степанова,
Димитриева, Здравомислова и Соколова...).
Осврт на социолошке теорије о конфликтима
Учини ли се осврт на стање социолошке теорије о

друштвеним сукобима, да се запазити да је у историји развоја
социјалне мисли и периоду тзв. класичних социолошких теорија ова
проблематика третирана, почев од Макијавелија и Хобса до Маркса,
Вебера и Зимла, који су у оквиру својих доктрина указивали на улогу
и значај сукоба у друштвеном животу и развоју. Тако нпр. Макијавели
и Хобс заступају становиште “циничког реализма” (Р. Колинс) у
објашњењу људске природе, објашњавајући понашање људи њиховим
егоистичким личним интересом у материјалном свету претње и
насиља, друштвени поредак заснован на принуди и политику као свет
борбе за моћ. К. Маркс је указао на материјалне услове, карактер
продукционих односа, класе и класну борбу као чиниоца друштвених
промена на тлу класне цивилизације. Г. Зимл у свом есеју о конфликту
(иначе то је први посебан рад на ову тему у социологији) сматра да је
конфликт свеприсутан и неизбежан у друштву, а његов основни извор
лежи у урођеној биолошкој природи човека, у “непријатељском
импулсу”, или “потреби за мржњом и борбом”, као што у друштву као
израз међуделовања појединаца, упоредо, постоји и делује инстинкт
за љубав. За разлику од Маркса, који је сматрао да класни конфликт, у
крајној линији, постаје насилан и револуционаран и доводи до
структурне промене система, Зимл прави разлику међу конфликтима
према њиховом интезитету и распону од утакмице до борбе. Зимл је
посебно пажњу посветио анализи функције конфликата за стране у
сукобу и систем у целини. Он показује да конфликт може играти и
позитивну улогу. Он може под одређеним условима (степен примене
насиља, величина и промене групе у друштву, ангажованост групе у
самоодбрани и др.) да појача степен централизације, кохезије група
54
које су учесници у конфликту.24 Макс Вебер је, слично Марксу,

сматрао да основу сукоба чине друштвене неједнакости. Вебер,
међутим, сматра да диференцијација класа на основу својине не
доноси са собом као нужну последицу класне борбе и револуције.
Веберов допринос развоју теорије конфликата садржан је у анализи
различитих облика сукоба заснованих на различитим димензијама
стратификационог система (нпр. класа, статус, друштвени углед,
друштвена моћ). Он посебно анализира улогу конфликата у области
организације, указујући на улогу државе као институције, као и на
значај конфликата у области “емоционалне производње”, посебно
религије као облика у којој се конфликт испољава, али и као средство
које се користи као оружје у друштвеном конфликту.25 Вебер се бавио
и проучавањем сукоба између различитих друштава (држава),
показујући како често власт производи унутрашње и спољне
непријатеље као “трик” за преусмеравање конфликата за повећање
легитимности и одржавање своје моћи да контролише расподелу
добара и моћи у друштву. Вебер заступа тезу да смањење
легитимности повећава вероватноћу јављања конфликата у друштву,
као и да у проучавању конфликата треба водити рачуна о односу
између унутрашњих и спољних процеса.26
Елементе комфликтне теорије налазимо у радовима Михелса,
затим представника чикашке школе (Парка и Барџеса), Рајта Милса,
Алена Турена, Тома Ботомора, Јиргена Хабермаса, али они нису
изградили развијене теорије конфликата.
Најзначајнији протагонисти савремених теорија конфликата
су Ралф Дарендорф, Луис Козер и Рандал Колинс.
Ралф Дарендорф (1929- ), познати немачки и светски
социолог утемељивач је модерне теорије друштвеног сукоба.
Подстицајне идеје за развој своје теорије сукоба Дарендорф налази
код К. Маркса, у његовој теорији класне борбе. При том он сматра да
треба Марксов модел ослободити низа постулата, који се показују
дубиозним, као што је то нпр. “монокаузално објашњење за
мултикаузални свет” (Колинс); неопходно је истражити оне постулате
24
Ј. Турнер: “The structure of Sociological Theory”, Wadsworth Publishing
Company, Belmout, California 1991, стр. 194.
25
Г. Ритзер: : “Modern Sociological Theory”, The McGraw-Hill Companies,
1996, стр.135.
26
Ј. Турнер: “The structure of Sociological Theory”, Wadsworth Publishing
Company, Belmout, California, 1991, стр. 198.
55
који вуку ка редукцији свих врста сукоба на једну њихову врсту –

класне сукобе. Затим, потребно је двокласни модел сукоба
ослободити оних ставова који подвлаче чврсту везу између класних
сукоба и револуционарних промена. Не треба потценити факторе
демократске еволуције друштвених сукоба. И најзад, теорију класа
треба ослободити постулата који ефективну приватну својину узима
као универзално важећи критериј за структурирање и разграничење
класа. Сем својине, постоје и други фактори класно-слојног
структуирања друштва.27
Дарендорф је главни представник дијалектичке конфликтне
теорије у савременој социологији. У низу својих радова, а посебно у
студијама “Homo sociologicus” (1959) и “Класе и класни сукоби у
индустријском друштву” (1957), “Модерни социјални конфликт”
(1988), овај аутор је, полазећи од схватања да свако друштво има два
лица (конфликт и консензус) сматрао да би социолошка теорија зато
требало да буде подељена на два дела, на теорију конфликата и
теорију консензуса, па се латио развијања конфликтне теорије
друштва.28
Полазећи од схватања да је у центру социолошке анализе –
homo sociologicus, који представља научну конструкцију човека као
носиоца друшвених улога, те да је задатак социологије откривање
структуре друштвених улога, Дарендорф се концентрише на
истраживање структуралног порекла конфликата и њихове улоге у
друштвеним променама, посебно савременог индустријског друштва.
Наиме, Дарендорф је посебно усредсређен на макро друштвене
структуре. У средишту његове тезе је идеја да различитим
друштвеним положајима унутар друштва припадају различите
количине власти, а да се власт не налази у индивидуама већ у
положајима, те да је задатак социолога да открије структуру ових
положаја и конфликте међу њима. Власт је, дакле, приписана
положајима. Власт увек у себи садржи надређеност и подређеност. Од
оних који заузимају положаје власти очекује се да контролишу
подређене.
Друштво је, према Дарендорфу, структурисано од великог
броја јединица, које он назива владавинска удружења. Она се могу
27
Д. Мркшић, Предговор за књигу “Homo sociologicus” Р. Дарендорфа,
“Градина”, Ниш, 1989, стр. 35.
28
Г. Ритзер: “Modern Sociological Theory”, The McGraw-Hill Companies, 1996,
стр. 127.
56
схватити као удружења људи која су контролисана хијерархијом

власти. Једна индивидуа може да заузима положај власти у једном, а
положај подређености у другом удружењу. Власт унутар сваког
удружења је дихотомна. Наиме, постоје две разлилчите групе, они
који владају и подређени, који имају различите интересе
“контрадикторне по суштини и правцу”. Они који у удружењу
заузимају владајуће положаје теже да одрже статус quо, док
подређени теже промени. Конфликт интереса унутар било ког
удружења је у крајњој линији све време латентан, што значи да је
лигитимност власти увек несигурна. Дарендорф овде прави разлику
између латентних и манифестних интереса, сматрајући да је задатак
социолошке анализе да открије структурално порекло конфликата (у
различитим положајима и улогама власти) као и да идентификује везе
између латентних и манифестних интереса група. Латентни
интереси произилазе из очекивања повезаних са улогама и односа
према власти, али их учесници нису свесни, док су манифестни
интереси у ствари они латентни интереси којих су учесници постали
свесни. Ипак, актери не морају да буду свесни својих интереса да би
деловали у складу са њима.29
Полазећи од ове разлике између латентних и манифестних
интереса друштвених група, Дарендорф врши поделу група на квази
групе, које карактерише заједништво латентних интереса; затим
интересне групе, које су уствари групе у правом смислу (имају
препознатљиву структуру, организацију, програм и чланство). Многе
интересне групе постају конфликтне групе, тј. стварно учествују у
групном конфликту. Да би квази група у друштвеној пракси постала
интересна и конфликтна група, тј. да би се од “класе по себи”
претворила у “класу за себе”, да се послужимо Марксовом
терминологијом, Дарендорф сматра да је неопходно да се стекну
структурални услови организовања, које он дели у три групе:
техничке, политичке и друштвене.
Дарендорф истиче значај регулације друштвених сукоба, која
пре свега утиче на смањење жестине сукоба и њихову пацификацију.
Кроз институционализацију лакше је контролисање и управљање
конфликтима. Треба, међутим, рећи да се регулисањем сукоба не
отклањају структурални услови који доводе до њих, већ се они
29
Г. Ритзер: “Modern Sociological Theory”, The McGraw-Hill Companies, 1996,
стр. 127-139.
57
ублажавају и усмеравају се кретања у правцу постепеног мењања

система.
Дарендорф је дао класификацију конфликата, укрштајући
врсту односа сукобљених страна према њиховом рангу са врстом
јединица које су укључене у сукоб. Та класификација изгледа овако;
1) сукоб једнаког против једнаког; 2) надређени против подређеног; 3)
целина против дела. Јединице обухваћене сукобом могу бити: улоге,
сектори, друштва и савези држава. Логички се из овога могу извести
бројне комбинације које омогућују апликацију теорија мањег обима,
као што су теорија сукоба улога, теорија класне борбе, теорија
девијантног понашања и теорија сукоба на међународном плану.30
Дарендорф настоји да сачини неку врсту синтезе различитих теорија.
Луис Козерова анализа друштвених конфликата једна је од
најобухватнијих у савременој социологији. Она представља синтезу
схватања Зимла, Маркса и Вебера, као и ставова из савремене
литературе. Његово најпознатије дело је “Функција друштвеног
конфликта” (1956). Козер друштвени сукоб дефинише као “борбу за
остваривање вредности и претензије на положаје, борбу за власт и
оскудна добра, где стране у сукобу не само да теже задобијању
жељених вредности, већ и да неутралишу, оштете или униште своје
противнике”.31 Одлучујуће узроке друштвених сукоба Козер види у
губитку легитимности постојећег система неједнакости у друштву.
Дакле, иако је извор друштвених сукоба у неједнакој расподели
материјалних добара и вредности (од којих су најзначајнији углед,
приход и моћ), Козер сматра да ће конфликт да се испољи само онда
када подређени престану да доживљавају постојећи поредак као
легитиман. Само смањење легитимности поретка није довољно да
доведе до појаве конфликта, већ је потребна и емоционална
пробуђеност људи, насупрот апатији и резигнацији. Козер полази од
сазнања да апсолутна депривација не мора да увек подстиче револт.
Траснформација депривације из апсолутне у релативну, када
очекивања људи ради боље будућности изненада почну да премашују
понуђене путеве за њихову реализацију, повећава осећање неправде и
спремност људи да путем конфликата остваре своје циљеве. Тако је
нпр. у системима са апсолутним диктатурама револт маса мање
30
Д. Мркшић: “Дарендорфова теорија друштвеног сукоба, предговор књизи
‘Homo sociologicus’ Р. Дарендорф”, Градина, Ниш, 1989, стр. 60.
31
Цитирано према студији М. Трипковића; “Социолошке теорије”, Нови Сад,
1992, стр. 277.
58
вероватан него у системима где су признате неке слободе и где су

подређени наведени да верују да ће се ствари поправити.
Козер разматра како форме испољавања сукоба тако и
њихову функцију у друштву. Он указује на различите факторе који
утичу на интезитет, насилност и дужину конфликтног процеса у
различитим системима. Козер разликује последице које друштвени
сукоб има за поједине стране (актере) у сукобу и за друштвену целину
система у коме се одвија.
Према Козеру, у свакој друштвеној структури повремено се
јављају поводи за избијање сукоба. Конфликт може бити
функционалан, нпр. када унапређује кохезију групе, интеграцију
засновану на солидарности, функционалној међузависности. Да ли ће
конфликт бити функционалан зависи од циљева око којих се води и
карактеристика друшвене структуре у којој се испољава. Унутрашњи
сукоби у којима учесници не деле заједничке вредности на којима се
заснива легитимност поретка прете да разоре структуру групе, за
разлику од оних сукоба у којима постоји сагласност око основних
вредности циљева и где настали сукоб, по правилу, омогућује поновно
усаглашавање унутар групе. Један од начина обезбеђења од
разарајућих последица друштвених сукоба јесте толерисање и
институционализација сукоба. У друштвима постоје различити
приступи друштвеним конфликтима: од потискивања и
преусмеравања, до разрешавања.
Рандал Колинс је, полазећи од Маркса, али више од Вебера и
Диркема, а пре свега од феноменологије и етнометодологије, покушао
да развије свеобухватну синтетичку теорију конфликата, која би
интегрисала анализу микро и макро друштвених појава. При том
Колинс у свом делу “Социологија конфликата” (1957) полази од
микро нивоа анализе, тј. од тога шта индивидуе раде у интеракцији
лицем у лице. Основна јединица његове микро анализе је сусрет две
особе које ступају у интеракцију, а оно што се дешава у току
интеракције посредовано је разменом добара и обављањем ритуала –
и као основни процес интеракције – садржи у основи једну
конфликтну динамику, а то посебно важи за размену добара међу
актерима са неједнаким ресурсима што производи потенцијални
конфликт.
Колинс се у својим истраживањима бави неком врстом
микросоциологије стратификације. Он сматра да су људи, по правилу,
59
инхерентно социјабилни, али су нарочито склони конфликтима у

својим друштвеним односима.
Полазећи од ових принципа Колинс се ангажовао на научном
проучавању друштвених манифестација конфликата који су малог
обима, као што су то нпр. односи међу половима, као и између
старосних група. Он се, такође, бавио истраживањем формалне
организације из конфликтне перспективе, схватајући је као мреже
интерперсоналних утицаја и као попришта борбе на којима се
одигравају конфликтни интереси.
Колинс сматра да је конфликтна теорија постала доминантна
перспектива унутар већег подручја у социологији. Сам Колинс тежи
новој синтези, истичући потребу интегрисања теорије мрежа (network
theory), теорије размене и конфликтне теорије. При том настоји да
направи разлику између уских теорија конфликата (нпр. Зимлова и
Козерова теорија) и конфликтне теорије, коју он дефинише као општи
приступ читавој области социологије.
Типологија конфликата
Конфликти представљају интегрални део друштвеног живота

и социјалне динамике људског друштва. Они су особена врста
интеракције између појединаца и друштвених група (парцијалних и
глобалних) и различитих заједница, у борби за економску, политичку
или културну превласт (око расподеле материјалних добара, статуса,
моћи и угледа) у којој се различитим стратегијама борбе оспоравају
сучељени интереси актера. Као такви, конфликти представљају
особену форму разрешавања противречности у друштву између
различитих појединаца, група и држава. Конфликти у друштву могу
имати различиту социјалну функцију: интегративну и
дезинтегративну, разорну и развојну.
У савременој социологији изграђене су бројне
типологије друштвених конфликата, тако да се конфликти могу
поделити по садржају, по врстама актера у сукобу, по области у којој
се испољавају и нивоу на коме се испољавају, према друштвеним
узроцима и последицама, према обиму и интензитету и по социјалној
функцији коју имају у структури и динамици људског друштва.
Многи аутори деле конфликте на примарне и секундарне; на
међуиндивидуалне, групне и међудржавне; на непомирљиве и
помирљиве; на системске и антисистемске; на интергрупне и
60
унутаргрупне; на интерне и спољне; на реалистичке и нереалистичке.

Савремена социологија и конфликтологија истражује бројне фамилије
конфликата: класне конфликте, конфликте на раду, професионалне
сукобе и интергенерацијске сукобе, националне, расне, верске,
политичке; рат као облик друштвених сукоба. Могуће су и друге
типологије конфликата у савременој социологији. Тако неки
социолози праве класификацију на мини, мезо и макро конфликте у
зависности од тога на ком нивоу социјалне организације се они
испољавају. Такође, постоји подела на локалне, субрегионалне,
регионалне, националне и глобалне. Марксистичка социологија
посебну пажњу је посвећивала класном конфликту као примарном
антисистемском конфликту који је израз експлоатације и
протвречности у продукционим односима између снага рада и
капитала. Без обзира на имплозију социјализма у условима
транзиције, која се остварује у форми историјске растаурације
капитализма, овај конфликт се данас обнавља као што се обнавља
социјално питање у земљама у транзицији у којима се становништво
дели на мали број добитника и огроман број губитника.
Социолози значајну пажњу посећују развојно-
цивилизацијским сукобима између снага социјалне регресије,
конзервације и социјалне иновације, тј. развоја нових производних
снага носилаца друштвеног прогреса. Затим, политичким сукобима
између различитих актера (елита, партија, покрета) као протагониста
процеса различитих стратегија деловања – у смеру
ретрадиционализације, конзервативног очувања status quo-a или снага
реформе, модернизације и развоја. Политички конфликти се
испољавају и као израз различитих интереса и идеологија између
снага политичке дезинтеграције и политичке дезорганизације и
политичке стабилизације.
У последној деценији ХХ века и на почетку миленијума,
истраживачи су окренути проблематизацији идентитарних сукоба
(сукоба различитих идентитета), а амерички социолог Хантингтон је
лансирао тезу о сукобу култура и цивилизација, за који сматра да ће
доминирати у глобалним односима у XXI веку.
61
Структуралне неједнакости и геоекономски интереси

као узроци сукоба у свету
Наша истраживања социјалне динамике савременог

светског друштва показују да су сукоби повезани са структуралним
неједнакостима у свету и да се они најбоље научно могу разумети у
формули полипарадигматске друштвене теорије, а не изоловано као
свет за себе. У том смислу наш се приступ разумевању дијалектике
друштвених конфликата у савремености разликује како од
функционалистичких приступа, који доминирају у савременој
социологији, тако и од Хантингтоновог објашњења о доминатној
улози сукоба цивилизација. За његову теорију сматрамо, ма колико
она била провокативна за нашу пажњу, да представља један од облика
легитимације хегемонијске моћи САД и гусарске експанзије
разобрученог мондијализованог капитала.
Наша социолошка анализа показује да су структуралне
неједнакости, између богатих и сиромашних “Севера и Југа”, она
полуга која покреће насиље и сукобе у свету, а да се они манифестују
у различитим формама преко класних, политичких, идеолошких,
симболичких, идентитарних, до сукоба цивилизација, рата и
тероризма. Ова констатација не доводи у питање релативну
аутономност, и специфични динамизам у испољавању и различиту
социјалну функцију коју имају ове различите фамилије конфликата у
савременом друштву.
У нашој савремености, у условима глобализације и нове
геополитичке транзиције света на почетку новог миленијума,
структуралне неједнакости на релацији развијене земље светског
центра, земље светске полупериферије и периферије, и нови облици
експлоатације, у форми технолошког, економског и културног
неоколонијализма, представљају узрочни синдром за нарастање
друштвених противречности, насиља и сукоба у свету.
Без обзира на метаморфозу управљања конфликтима у
савремености и значајна померања од геополитке ка геоекономији у
XX веку и од геоекономије ка геокултури у ХХI веку, постаје све
огољенија истина да су нове зоне и мапе сукоба у свету данас везане
за рат за ресурсе – као што су нафта, гас, вода. Наравно, то се
прикрива разним идеолошким маглама од стране креатора новог
светског поретка под фирмом извоза људских права и слобода,
ширења глобалне демократије, борбе против ауторитарних режима. У
62
овом контексту могу се прочитати сукоби на релацији мали Балкан (у

Југоисточној Европи) и велики Балкан (у централном делу Евроазије).
О томе постоји отворена студија америчког геостратега Збигњева
Бжежинског (Велика шаховска табла, 1997), у којој он говори о
америчким претензијама на глобално лидерство и хегемонију у XX
веку и макијавелистичким средствима за њихово остваривање. У овој
студији се децидирано афирмише логика силе – по принципу циљ
оправдава свако средство, како би се обезбедило да једино САД буду
глобални играч и лидер у свету, док се улога других држава
минимизира и тактички жели инструментализовати за одржавање
моћи САД. У овом контексту Русији се не призна ни статус
регионалне силе. А Бжежински гради читаву пројекцију геостратегије
на принципу подели па владај на шаховској табли света, забијајући
“клинове” између Европе и Русије, и Кине и Русије. Он отворено
истиче да у систему прерасподеле друштвене и политичке моћи, на
фону ове његове нове трансконтиненталне глобалне геополитике,
Балкан треба да буде економска награда Немачкој, а Евроазија
Сједињеним Америчким Државама.
Овај геостратег у више наврата је писао о
протекторацији Европе од стране САД и њеној инструментализацији
за спољнополитичке циљеве Америке. У овом контексту
инструментализован је и НАТО и Европска унија чије је ширење на
исток мотивисано економским и политичким разлозима. Аналитичари
указују да су, после 1989. године (после имплозије социјализма и пада
Берлинског зида) највише профитирали САД и Немачка. САД су
прошириле свој утицај на нове зоне света, а у Европи једино је
Немачка остала уједињена, док се у добром делу осталих делова врши
атомизација, политичка дезинтеграција бројних држава. Балкан,
посебно Југославија, типичан су пример политичке дезинтеграције и
нестабилности, изазване глобалним потресима и геополитичком
транзицијом у свету.
Особености балканске регионалне конфликтологије
Учинимо ли покушај социолошке проблематизације

особености балканске регионалне конфликтологије, суочићемо се са
чињеницом да је произвођење конфликата на Балкану условљено
дејством унутрашњих и спољних фактора, особеношћу геополитичког
положаја Балкана, сударом геостратегијских интереса, као и
63
укрштањем различитих цивилизацијских лукова (православља, ислама

и католичанства), као и глобалним и локалним структуралним
неједнакостима. У том смислу може се рећи да је балканска
регионална конфликтологија повезана како са локалним тако и
глобалним системом расподеле друштвене моћи.
Геополитички положај Балкана кроз историју изазивао је
интерес бројних моћних група – од трговаца до ратника, јер се у овом
делу Европе укрштају главне комуникације Запад – Исток, Север –
Југ. Због тога су и бројни ратови а и мировни процеси често
узроковани и оркестрирани од стране великих сила кроз историју и
њихових империјалних амбиција око економске и политичке поделе
света. Подсетимо се не само турских освајања и продора на Балкан у
прошлости, већ и I и II светског рата у XX веку.
У савремености, без обзира на промењен геополитички
положај Балкана, посебно Југославије као централне земље на овом
геопростору као фактора равнотеже између Истока и Запада, он се
поново нашао на удару геостратегијских интереса САД и западних
сила, пре свега Немачке. Критички аналитичари узроке распада
СФРЈ виде у дејству комплесног детерминизма, не само унутрашњих
фактора, већ и спољних. По њима СФРЈ се није распала само из
системске дисфункционалности владајућег модела социјализма
(хермафродитског споја самоуправљања и полицентричног етатизма),
или пак сулудом игром етнонационалиста, већ и отвореним и
прикривеним деловањем западних сила, пре свега САД и Немачке.
Спољни фактор је подгревао етничке и верске сукобе и давао
подршку снагама тихе антиреволуције, изазивао и управљао
конфликтима, инструментализујући их за своје дугорочне
геостратешке интересе везане за даљи продор и освајања Евроазије.
Добри познаваоци тврде да у основи растурања Југославије лежи
интерес западних транснационалних корпорација, на њиховом путу
према новим ресурсима не само на Балкану, већ и према Евроазији. У
студијама: “Велика шаховска табла” З. Бжежинског, затим “Рат за
ресурсе – нови облик светског конфликта” Мајкла Клера, затим
“Конфликтне зоне” Василиса Фускаса, изричито се говори да Балкан
представља значајан коридор турбо нафтовода и на путу од
Каспијског језера преко Црног мора, Бугарске, Македоније, Косова и
Албаније, ка земљама Западне Европе. Такође и пресељавање НАТО
структура на Балкан у функцији је контролисања овог простора. У
вези са тим Махди Дариус Наземроаја из Отаве – сарадник Центра за
64
истраживање глобализације, у тексту “Велика игра” стиже у

Медитеран: гас, нафта, рат и геополитика, објављеном октобра
месеца 2007. године у часопису Global research, између осталог, пише,
данас се главна битка води око изградње новог гасовода под
америчком контролом (тзв. “Набуко пројекат”) који би требало да
заобиђе руску територију и овај стратешки енергент са подручја
Средњег истока и бившег СССР-а испоручи купцима у ЕУ преко
Балкана. Зато се САД отворено и енергично залажу за независност
покрајине Космет јер би важан крак Набуко гасовода, под контролом
САД и НАТО, могао да прође кроз Македонију и Космет и даље кроз
бивше југословенске републике према Аустрији и Западној Европи.
Интересантно је да је о овоме сличну оцену дао и Ноам Чомски, марта
2007. у интервјуу листу Данас истичући два разлога за снажан
притисак САД за независност Косова – једно је могићност изградње
велике војне базе, а друго изградња нафтовода и гасовода који би
пролазили кроз Косово или у његовој близини.
Наравно, ово је само једна од важнијих димензија распада
Југославије, која показује да су данашње игре око Косова део
глобалног питања око система расподеле економске и политичке
моћи, а не ствар од локалног и регионалног значаја.
Етнички и верски сукоби на простору бивше Југославије у
периоду деведесетих година имају историјску и културну димензију у
сукобу различитих религијских култура и цивилизација и ономе што
данас представља идентитарни сукоб, око малих и великих културних
различитости које произилазе из религијских образаца, различите
културне традиције друштвених група на овом геопростору на коме су
се вековима сусретале и сударале и укрштале различите културе и
цивилизације (хришћанство, ислам, православље, католицизам).
Истраживања у области социологије религије, социологије културе и
социологије политике показала су да у мирним периодима постоји
коегзистенција, чак и конвергенција, између ових различитих
религија, а да се у кризним нестабилним временима религијске
разлике инструментализују од стране политичких група, унутрашњих
и спољних фактора, за њихове циљеве. На том фону настају сукобу
који онда изазивају не само етничку и верску дистанцу, већ и
катастрофалне ратне последице. О коегзистенцији тих различитих
религија на простору Босне постоји одлична студија Иве Андрића,
његова докторска дисертација “Развој духовног живота у Босни под
утицајем турске владавине”, у којој он указује на религијске разлике
65
различитих конфесионалних група али и на њихову коегзистенцију.

Андрић показује на различито откуцавање времена на џамији, цркви и
катедрали, као објектима и симболима различитих вера, али и на
чињеницу да се на овом простору и љубав и мржња испољавају
страсније, дивље.32 О крвавим сукобима (верским и етничким) постоје
потресна сведочанства из I и II светског рата али и из последње
деценије XX столећа. На Балкану бог рата (Марс) увек има пребогату
морбидну жетву.
Положај Балкана у савременим геостратешким одмеравањима
Савремени Балкан, као регион, у знаку је “лумпенразвоја” или

“субразвоја” (А. Г. Франк), као зона нових зависних друштава
капитализма полупериферије, са девастираним привредама и слабим
државицама, са компрадорском буржоазијом и сателитским елитама.
Без обзира на помпезну политичку грају новодемократских елита о
европској оријентацији и демократским реформама, према реалном
домету промена, социјалној структури и квалитету живота, Балкан
више сличи латиноамеричким друштвима него модерном европском
друштву. С обзиром на још увек велику оптерећеност прошлошћу,
адекватнијим се чини теоријски приступ везан за геоисторију и
културолошку парадигму о улози наслеђа и колективно несвесног,
неголи теорија модернизације и институционалистички приступи који
су везани за политичке пројекте нових елита.
Без обзира на то што је изгубио “геостратешку ренту”, коју је
имао у доба хладног рата, Балкан још увек има одређени значај.
Геополитички, због свог регионалног положаја као простора који
пресецају кључне комуникације на релацији Исток–Запад–Север–Југ;
геоекономски, због тога што ће ту проћи нови путеви нафте од Истока
ка Западу, тј. од Црног до Јадранског мора (од Констанце до Драча),
односно од Црног мора према Средњој и Западној Европи; војно-
политички, јер се на овом простору желе дислоцирати базе и војска из
Централне и Западне Европе, ближе Блиском истоку и Каспијском
региону; стратегијски, јер САД, “покрићем” Балкана и својим
утицајем на његову “стабилност и нестабилност” на простору
“етничког коктела” (З. Бжежински), жели да Европу држи у шах-
позицији и да, у зависности од сопствених геостратешких интереса,
32
И. Андрић: “Развој духовног живота у Босни под утицајем турске
владавине”, Просвета, Београд, 1994.
66
ремети њену стабилност, чини је рањивом и потенцијално

конфликтном.
Без обзира на минимизирање улоге Балкана у
трансконтиненталним геостратешким играма у условима
глобализације, моћи нових технологија, и наступајућем добу
“покретних империја”, савремени Балкан има још увек велики значај
у троуглу на релацији Европа–САД–Евроазија (односно на дугом
маршу – путу нових господара светског поретка, са САД на челу
према Евроазији), ако не мостобрана, онда “носача” и “пристаништа”
с једне стране, између САД и Евроазије, а с друге, у односима САД и
Европе, он је потенцијално “буре барута”, тј. могући фактор сталне
дестабилизације европске сигурности.
У овом контексту геостратешких одмеравања Европе и САД,
управо је простор бивше Југославије, а пре свега Косово и начин
решавања његовог статуса, политички “лакмус” на коме данас
европска дипломатија и геополитика полажу велики испит. Независно
Косово – чему отворено, преферирају амерички јастребови
(подржавајући великоалбански пројекат) – фактор је не само
дезинтеграције државног суверенитета Србије, већ и извор сталне
нестабиности на Балкану и у Европи. Стога је бржа евроинтеграција
Балкана, без његове даље политичке фрагментације, услов мира и
напретка не само Балкана, већ и Европе.
Актуелне геополитичке тенденције у региону указују на то да
је Балкан још увек рањив. Оне се манифестују у следећим облицима:
Косово тежи независности уз отворену подршку САД; у Босни је
присутна тенденција ка интергрализму, тј. редефинисању и
поништавању Дејтонског споразума (односно потапање државности
Републике Српске); извршена је дезинтеграција Србије и Црне Горе,
уз потпору бриселске бирократије; између Грка и Турака постоје
набоји око Кипра; у Македонији трајно је присутан проблем
интеграције албанске мањине; Албанија је у знаку слабе државе, која
не контролише свој простор и у којој постоји снажан утицај картела
нарко-мафије и утицај спољних сила на политику земље; присутно је
нерешено питање мањина у Хрватској. Речју, Балкан је још увек
рањив и конфликтан и крхки мир више почива на принуди спољних
фактора, него на органској интеграцији балканских привреда и
друштава. Отуда имамо надметање САД и ЕУ око правца управљања
кризом на Балкану.
67
Мир се, за сада, на Балкану одржава захваљујући а) војној

принуди (НАТО), б) политичкој помоћи ОУН и в) економској помоћи
ЕУ. Но, све је то крхко и може поново пући, ако се земље југоисточне
Европе брже не укључе у ЕУ. Излаз из кризе на простору Балкана и
перспективу треба тражити кроз развој и бржу интеграцију
балканског простора у ЕУ, али и кроз изградњу аутономне стратегије
развоја и сарадње међу самим балканским земљама. Тек у том
контексту нових балканских економских, политичких и културних
интеграција, модернизације и развоја, Балкан може постати, у
историјском смислу, пуноправан, али и пунолетан (као економски и
политички партнер) члан заједнице европских нација. У супротном,
формално укључивање у институције ЕУ, без квалитетних промена
унутар њега самог, Балкан ће задржати у зони нове светске
периферије и зависног друштва, чији је регионални простор у
функцији доминације интереса крупног капитала и неоколонијалне
протекторације. Такав Балкан, међутим, са својом компрадорском
буржоазијом и вазалским политичким елитама, представљаће
амбивалентну творевину преко које ће глобални геостратешки актер
(САД) Европу “држати у шаху”, користећи балканске елите за
сараднике и “партнере” у остваривању глобалне хегемоније.
Закључне маргиналије о геополитичкој транзицији Балкана

и положају Србије (на почетку новог миленијума)
Савремени Балкан се на крају XX века и почетку трећег

миленијума поново нашао у зони земаља светске полупериферије као
регија, геопростор, који је у геополитичкој транзицији. Та транзиција
је делом добровољна а делом присилна. Она је иницирана
имплозијом социјализма и распадом биполарне равнотеже света
(1989. године).
Као последица ове транзиције (или ових процеса) имамо
окретање Балкана Западу, Европској унији и евроатлантским
интеграцијама, ширење НАТО-а на исток, реколонизацију и
протекторацију овог простора.
Под фирмом спровођења пројекта модернизације, по мери
интереса снага империјалног светског центра, нове компрадорске
политичке елите у балканским земљама учиниле су радикални заокрет
од Истока и сарадње са Русијом, ка западној алијанси.
68
Последице ових процеса нису само истискивање Русије са

Балкана, већ много шире и сложеније. Оне захтевају дубља
истраживања и геополитичке процене.
Иако се у условима нових технологија и информатичког
умрежавања глобализованог света смањио значај геопростора а улогу
геополитике заменила нова геостратегија ослоњена на нове
технологије, геоекономији и геокултури, ваља истаћи да не треба
тако брзо и олако одписивати и значај геополитике. О обнови
геополитике у новим условима и геополитици за ХХI век, између
осталог, пишу француски геополитиколози Франсоа Тиал и Ив
Лакосте.
Балкан после II светског рата, у доба Јалте и хладног рата био је
фактор равнотеже. Но, не треба заборавити да је он као геопростор,
због економских и еколошких ресурса, па и као геостратегисјки чвор
и даље врло значајан. Управо због геостратегијских интереса великих
сила њихове мисије у ХХI веку на исток, према великом Балкану
евроазисјком простору, на коме ће се како истиче З Бжежински у ХХI
веку водити пресудне битке за лидерство и светску доминацију.
(Видети “Велику шаховску таблу”,1997.)
За освајање малог Балкана најпре је било потребно разбити по
сваку цену СФРЈ као централну земљу. То је био интерес
транснационланих корпорација и великих сила (Немачке и САД).
Освајање Балкана чињено је меком и тврдом стратегијом, под фирмом
“демократске транзиције”, али и “огњем и мачем”, војним
интервенционизмом у Босни и Косову под фирмом “милосрдни
анђео”, затим и под фирмом увлачења земаља овог простора у
процесе евроинтеграције и евроатлантских структура (ЕУ, парнерство
за мир, НАТО).
Да би се ово реализовало, процеси тзв. тихе антиреволуције и
непринципијалне антијугословенске коалиције у миру, после 1990.
године претворени су у отворене процесе дезинтеграције, политичке
атомизације, тј. стварања уместо СФРЈ, уз помоћ Запада патуљастих
џепних држава, под његовим протекторатом. После распада СФРЈ, ова
платформа трансформисана је у антисрпску коалицију, а правац
њеног деловања је дезитеграција Србије. Због тога је Србија
стигматизована као да жели да следи велокосрпски пројекат, а
фактички се на делу спроводи политика Запада (пре свега САД и
Велике Британије) великоалбански пројекат – независно Косово.
69
Контроверзе око статуса Косова у последње две године то су

најочитије показале. Свим силама, притисцима и уценама од стране
САД-а делимично и ЕУ, оно се жели истргнути из суверенитета
Србије.
Процене су геополитичара да се стратегија дезинтеграције
Србије (сада “торзо државе”) неће зауставити на Косову, већ да ће се
наставити њено разарање најмање у два правца (Војводина и Санџак),
а могуће и више. Та стратегија цепања Србије данас се изводи под
фирмом регионализма, који у Србији наводно треба да има државни
карактер, а не карактер функционалне демократизације. Да не би било
неспоразума: Србији је као модерној и демократској држави и не само
њој, потребна регионализација, као економско-културна стратегија,
као пројекат политичке децентрализације власти и фактор
партиципативне демократије, али не и као фактор настајања нових
државних ентитета и њихових сурогата, који би цепали њен
суверенитет и интегритет.
Имајући у виду садашњи геополитички положај Србије, њену
ослабљену моћ и рањивост, мора се пажљиво и рационално
управљати њеним државним бродом, ако се не жели претворити у
нови Титаник. Због тога је неопходно отворено расправити сва
питања везана за децентрализацију и демократизацију политичког
система у Србији, имајући у виду теоријска и практична искуства у
свету, и потражити оптимални модел њеног регионалног развоја који
би био у функцији њеног развоја, модернизације и демократизације,
али и очување њеног суверенитета и интегритета.
Имајући у виду дејство центрифугалних и центрипеталних сила
у Србији као и њен геополитички положај и геостратегијске интересе
великих сила, са државом се у Србији мора пажљиво, рационално
поступати. Да би се одговорило изазовима времена, пре свега даљем
развоју производних снага, Србија треба да уђе у процесе
евроинтеграције и ЕУ, али не и у НАТО. Она треба да задржи војну
неутралност, задовољавајући се уласком у партнерство за мир.
Србија мора редефинисати своју стратегију развоја од
геополитике ка геоекономији и геокултури. Она се за промену свог
геополитичког положаја мора дугорочно борити кроз реализацију
геоекономских и геокултурних циљева развоја. Само привредни
опоравак и стварање јаке привреде и развој културе и нове аутономне
политичке елите могу у перспективи Србију вратити у породицу
уважених земаља, а не политичко слуганство и капитулација.
70
Садашње стање ни рата ни мира (или како би Р. Арон рекао

“ратоборног мира и миротворног рата”) на простору Србије и Балкана
мора бити превладано, новом стратегијом сарадње и поверења међу
балканским народима, реафирмацијом идеје програма Балкан –
балканским народима, чија би реализација омогућила партнерство
балканских народа за мир и развој у региону, и у исто време пружила
шансу Србији да предахне и да се врати развојним проблемима и
модерним стратегијама деловања да рационално отвара капије
Због тога ми се чини да треба нагласити потребу за
редефинисањем националне стратегије Србије од уско геополитичких
питања ка геоекономији и геокултури развоја. Сматрам да се развојем
привреде и културе могу савладати негативни ефекти садашњег
геополитичког положаја Србије у контексту савремене геополитичке
транзиције Балкана.
У овом контексту разматрања положаја Србије – у процесу
глобализације и геополитичке транзиције Балкана – посебно треба
истаћи значај сарадње Србије са Републиком Српском, Црном Гором,
и другим суседима на Балкану, али и са Русијом посебно у
економском и културном погледу. Никаква политика не треба да
наруши наш геостратегијски интерес за сарадњу са овом евроазијском
земљом блиске етнокултуре, дубоког и правог пријатељства између
наших народа.
71
6. НЕОЛИБЕРАЛИЗАМ, СОЦИЈАЛДАРВИНИЗАЦИЈА
ОДНОСА У СВЕТУ И КУЛТУРА СМРТИ
Узроци успона неолиберализма као идеологије тржишног

фундаментализма и „експлоатације без граница“
Савремени свет, упркос научно-технолошком прогресу који је

отворио могућности новог информационог типа друштвеног развитка,
живи у епохи неоконзервативне рестаурације. О тој противречности
Мануел Кастелс пише као о дијаболичном односу између
супертехнолошког развоја нових производних снага и социјалне
субразвијености савременог човечанства. Поставља се питање шта је
условило овакав раскорак између научно-техничког напретка и
дефицита хуманизма и социјалне солидарности у светској заједници?
У савременом свету здружено наступају две пошасти, два
баука – неолиберализам и глобализам. Они мењају лице света
обнављајући социјал-дарвинизацију друштва, колонијализам и
империјализам. Истраживачи се справом питају о узроцима ових
појава, њиховој функцији и актерима.
Појава неолиберализма, како је показао у својој студији (Вирус
либерализма – перманентни рат и американизација света) Самир
Амин, настала је осамдесетих година XX века33. Она је настала као
реакција на светску нафтну кризу седамдесетих година и као
контраодговор корпоратвне и финанасијске олигархије, и нове
деснице, на бум и експанзију европског модела социјалног
капитализма. Требало је уништити наду у могућност социјализације и
хуманизације капитализма, његову социјалдемократску
трансформацију, која је почела заразно деловати ширећи простор за
снаге социјализма као светског процеса. У таквој ситуацији
интелектуална нова десница у Америци и Великој Британији почела је
оптуживати , не само снаге институционалног социјализма тзв.
„социјалистичке заједнице“ на истоку, већ и европски социјал-
демократски модел: како је он крив за нарастање бирократије, за
опадање раста и блокаду развоја капитализма у свету, те је отуда
33
Videti opširnije u studiji S. Amina: The liberal virus: permanent war and the
Americanization of the vorld, Monthy rewie prees, New York, 2004.
неопходно радикално променити глобалну стратегију друштвеног

развоја.
Неолиберална идеологија и стратегија друштвеног развоја
утемељена је у радовима Фридриха Хајека, Милтона Фридмана,
Роберта Нозика и других неолибралних економиста са чикашког
Универзитета, док су њени политички протагонисти били
неоконзервативци – Маргарерт Тачер и Роналд Реган.
„Тачеризам“ и „реганизам“ означавају англо-саксонску
стратегију неолибералног капиталистичког друштвеног развоја у
чијем средишту је радикални тржишни фундаментализам, бездушна
монетаристичка филозофија развоја, која потискује социјалне циљеве
и вредности и параметре реалне економије, као што су потреба
ширења производње, запослености, квалитета живота и одрживог
развоја. У средишту нелибералне стратегије развоја нису
равноправност и слобода човека, нити „економија среће“ (П. Бурдије),
нити којефицијент хуманизације друштвених односа и људска
еманципација.
Нелиберализам је мутирани класични европски либерализам,
који је скоро два века владао светом са мањим или већим успехом. Те
вредности класичног либерализма, како пише И. Волерстин (После
либерализма), пале су 1989. заједно са имплозијом социјализма, чиме
је отворен пут агресивној експанзији неолиберализма као идеологије
нове деснице и англо-саксонске стратегије глобалног друштвеног
развоја34.
Суштина неолиберализма лежи у томе што он раздваја
економско и друштвено и што друштвено подређује економском; што
реалну економију “економију среће“ (П. Бурдије), која треба да буде у
функцији напредка друштва и слободе човека, жртвује поствареним
економским силама (фетишизму робе и новца), у име неконтролисане
моћи тржишта и профита, које ставља изнад човека и супроставља их
човеку35.
За разлику од класичног либерализма, који је након
француске грађанске револуције део европске политичке културе, и у
чијем су средишту појам равноправности и слободе, неолиберализам
као англо-саксонски модел „демократије ниског интензитета“
34
Videti kod I.Volerstina: Posle liberalizma, Službeni glasnik, Beograd, 2005.
35
Opširnije o tome videti u delu P. Burdijea: Signalna svetla – otpor neoliberalnoj
invaziji, Zavod za izdavanje udžbenika, Beograd, 1999, I studiji N. Čomskog:
Profit iznad čoveka – neoliberalizam I globalni poredak, Svetovi, Novi sad, 1999.
74
инсистира на еволуцији државе и грађанског друштва у функцији

интереса крупног капитала. Неолиберализам је идеологија савремене
корпократије, финансијске олигархије и технобирократије. Он је
ударна песница нове деснице у саврененом свету. На његовој мети
нашле су се бројне институције социјалне солидарности у савременом
друштву. Појавни његови облици су: асиметрични модел
глобализације, глобализам као неоимперијализам, (или како то
дефинише Р. Купер у својој студији „Распад нација“ – настанак доба
либералних империја), као пројекат и пракса нових неједнакости и
поробљавања у савременом свету36.
Нелиберализам је идеологија снага крупног капитала и
неоконзервативне деснице. Ова идеологија је израз агресивне
експанзије и мондијализације капитала, социал-дарвинизације
друштвених односа и експлоатације без граница (П. Бурдије).
Представници неолибералног корпоративног глобалног
капитализма заговарају слободно тржиште без социајлне
одговорности; либерализацију и освајање туђих тржишта, уз
протекционизам за своју економију и своје корпорације. Они су, под
своју контролу ставили, инструментализовали, бројне међународне
организације и институцује: ММФ, Светску банку за развој, Светску
трговинску организацију ...
Преко својих инструктора и експерата у овим иститутцијама
као „плаћених економских убица“ (Џон Перкинс) они низом мера
доводе у односе зависне модернизације и финансијско дужничко
ропство, земље у развоју и земље у транзицији37. О тој својеврсној
„економији деструкције“ и великим механизмима глобалне звери
капитала, данас су написане професионалне студије од стране
угледних економиста као што су: Јозеф Штиглиц, Џон Греј, Ерик
Рајнер, Ха Јон Чанг и Џон Перкинс; у којима се демистификује мит о
слободном тржишту, разоткривају механизми псеудореформи, које
ови експерти спроводе у форми „шок терапија“, на рачун одређених
земаља у интересу страних корпорација и мегакапитала.
Неолиберална стратегија транзиције у лику зависне модернизације
доводи до периферизације привреде, друштва и културе ових земаља.
Она делује као социјални цунами на бројне земље и регионе,
36
Видети код Р. Купера: Распад нација, „Филип Вишњић“, Београд, 2007.
37
Видети опширније у тексту интервјуа Џ. Перкинса Био сам плаћени
економски убица, „Геополитика“, Београд, бр.24 од 15. фебруара 2008. стр, 18-
19.
75
уништавајући њихову привреду, доводећи до „просјачког штапа“

најшире слојеве популације, до осиромашења, нарастања сојално-
патолошких појава и сукоба. Као израз ових процеса све више расту
регионалне и структурне социјалне диспропорције, неједнакости и
противречности између Севера и Југа, што представља реалну основу
за појаву бројних облика насиља и сукоба у савременом свету.
Табела 5. Дубина социјалне поларизације света
Светска популација Светско богатство

Најбогатији 20% 82,7%
Други 20% 11,7%
Трећи 20% 2,3%
Четврти 20% 1,9%
Најсиромашнији 20% 1,4%
Извор: D. Held & A. McGrew, “Globalisation/Anti-Globalisation”, Polity Press,
Cambridge, 2002, str. 82.
У савремености као израз примене англосаксонске стратегије

неолибералног развоја, на делу је енормни раст старих и нових
социјалних неједнаскости између богатих и сиромашних, између
Севера и Југа; између земаља светског центра и земаља
полупериферије и периферије38. На удару се нашао и европски модел
социјалног капитализма, који се кроз бројне облике реформи
дезинтегрише. Остварује се периферизација привреде и друштва у
земљама у транзицији. Све се више затеже омча дужничког ропства у
земљама у развоју. Све ово шири поље социјалних и структурних
противречности у свету, што постаје реална основа бројних
политичких, етничких, верских и војних сукоба. Због тога,
истраживачи све више критички говоре о неолибералној идеологији,
„крају историје“, глобализму и „сукобу цивилизација“, као
38
У вези стим Н. Чомски у својој студији “Профит изнад људи –
неолиберализам и глобални поредак” између осталог, пише: извештај
Организације за индустријски развој при УН из 1996. процењуе да је
раскорак између најбогатијих и најсиромашнијих, 20% светске популације,
порастао за 50%, у периоду 1960-1989. и предвиђа “пораст у светској
неједнакости која је резултат процеса глобализације”. “Светови”, Нови Сад,
1999. стр. 134.
76
идеолошким маскама и легитимацијама које су у функцији

оправдавања неоимперијалне улоге мегакапитала у савремености.
Наиме, све је више истраживача који пишу о неоимперијалној
суштини нелибералне идеологије и о глобализму као пројекту и
пракси нових неједнакости и насиља у свету, и о глобалном
капитализму као о „killerkapitalism“ (убиственом капитализму).
Социјалдарвинизација односа у свету и

обнова социјалног питања
Ширење нолибералне идеологије наметнуло је доминацију

англосаксонске стратегије зависне модернизације и развоја у свету по
мери нове светске империје, тј. земаља светског центра.
Неолиберална стратегија друштвеног развоја у пракси разара
затечену структуру земаља у зони светске полупериферије и
периферије. Најпре доводи до уништавања њене индустрије и других
привредних потенцијала, под фирмом реформе и транзиције,
стварајући од њих нову зону зависних друштава, јефтиних сировина и
радне снаге, са компрадорском буржоазијом и вазалским полтичким
елитама. И као што се данас у савремености заоштравају глобани
односи између Севера и Југа, тако се у овим земљама у транзицији
репродукују противречности. Све је више студија које говоре о
социјалним поларизацијама и новој класно-слојној структури земаља
у транзицији: о огромном броју сиромашних (губитника транзиције)
и малом броју добитника.
Табела 6. Бруто домаћи производ per capita ( у милијардама US

долара)
1980. 1990. 2000. 2005.
Свет 2.664 4.166 5.173 6.827

Индустријски развијене 9.914 19.701 26.096 34.314
земље
Земље у развоју 791 937 1.374 1.912
Земље у транзицији 3.263 2.1716 1.316 3.605
Извор: UNCTAD, Handbook pf statistics 2006, str. 435-441, Internet
stranica: www.unctad.org
77
Емпиријска истраживања промена класно-слојне структуре

постсоцијалистичких друштава указују на снажне процесе
поларизације у последњих двадесет година, на масовно осиромашење
и појаву обнове социјалног питања у ширим размерама. Овакво стање
социјалне беде произилази из економије деструкције, из слепог
слеђења неолибералне стратегије зависне модернизације. Масовнo
сиромаштво и обнављање социјалног питања основа су за разне
облике социјалне експлозије и сукоба у националним, регионалним и
глобалним оквирима; као и за појаву различитих облика радикализма,
фундаментализма и тероризма у свету. Данас је све више истраживача
који контекстуално тумаче појаву фундаментализма као израз
неуспеле модернизације у земљама трећег света, али и као израз
сaвремених структуралних неједнакости.
Табела 7. Дуг и његов повраћај у државама трећег света за период

1980-2001. (у милијардама долара)
Региони Дуг у 1980. Дуг у 2001. Повраћај дуга
за период 1980-
1999
Латинска Америка 257 787 1722
Јужна Азија 38 159 232
Источна Азија 89 604 1092
Африка – регион 61 209 241
Сахаре
Северна Африка и 84 197 461
Средњи Исток
Свега 529 1956 3748
Извор: World bank: Global development Finance2001 and 2002.
На почетку новог миленијума снаге левице (синдикати,

партије, покрети ове оријентације) нашле су се у дефанзиви, те је
отуда ослабљен отпор наспрам неолибералне идеологије и нове
деснице која се агресивно шири светом. Настала је осека
интелектуалне и културне левице, у истраживању и артикулисању
интереса новог света рада, маргинализованих социјалних група и
рационалном, демократском утемељењу нових контраплатформи за
модерно деловање актера левице на фону превладавању социјалног
78
ропства, хуманизације друштвених односа и ширења процеса

еманципације у свету.
Утицај неолибералне идеологије на проблеме одрживог развоја и

борбе за мир у савременом свету
Ширење разобручене моћи мондијализованог мегакапитала и

експлозија неолибералних идеологија данас у свету негативно утичу
на решавање бројних питања и могућности заснивања стратегије
одрживог развоја и борбе за мир. Наиме, оваква блокада пута ка
заснивању рационалне стратегије одрживог развоја произилази из
основне противречности у савременом свету: из супротности
интереса снага мегакапитала за експанзијом и повећањем профита и
тежње осталог света за квалитетом живота, солидарношћу и очувања
животне средине. И док је класични индустријализам доводио до
видљивих облика ризика кроз грубе облике експлоатације природне
средине и нарушавања еколошке равнотеже, дотле се у савремености
– у условима настанка постиндустријског друштва појављују нови
облици ризика у форми нових облика експлоатације прородне средине
и злоупотребе резултата биотехнолошке револуције (нови материјали,
генетски модификована храна, злоупотреба науке и сл.).
Глобализација је данас омогућила и појаву ризичног друштва и
глобализацију ризика (У. Бек). Живимо у ери рата за ресурсе у XXI
веку. Нису у питању само нафта, гас и вода, већ и покушаји
подређивања космоса интересима мегакапитла и у војне сврхе. Небо,
ваздух, климатски услови, озонски омотач све се то нашло на удару
велике халапливе звери капитала. Сва су то питања која су
транснационална, трансрегионална, транскласна, и где рационално
решење одређених проблема предпоставља постојање глобалне,
планетарне политике, ако желимо одрживи развој и квалитет живота у
савременом свету. Отуда, еколошка питања, не могу бити у
привилегованом поседу неке силе, већ „ствар“ човечанства.
Живимо у условима када се империјална природа
капитала испољава у новим облицима, и када поред класичних
економских и социјалних неједнакости нарастају нови облици
структурних противречности између земаља које припадају
различитим зонама светског система, које су везане за различиту
географску дистрибуцију нових технологија и систем расподеле
симболичке моћи.
79
Табела 8. Информатички јаз између развијених и неразвијених земаља.
Постиндустријска друштва Трећи свет

Број телефонских линија 74,4% 1,5%
Корисници интернета 93% 0,2%
Удео у патентима 95% 0,0%
Извор: М. Печујлић, “Глобализација – два лика света”, Гутембергова

галаксија, Београд, 1993., стр. 115.
Неолиберална стратегије развоја у свету испољава се у форми

асиметричног типа глобализације што доводи не само до нових
структуракних неједнакости већ и до нових сукоба и насиља у свету.
На делу је експанзија старих и нових облика сукоба, локалних и
регионалних. Најчешће се кроз стратегију ниског интензитета
геостратешки делује на етнички мешовите регионе (какви су Балкан и
евроазијски Балкан) са циљем да се изврши дестабилизација тих
региона и инструментализују сукоби за своје интересе. Све је више
истраживача који разоткривају прљаво лице ових стратергија, па и
позадинску матрицу идеологизираних нових социајлних теорија о
неизбежном сукобу култура и цивилизације; који откривају природу
структурних неједнакости – подела и сукоба у свремености, везаних
за систем расподеле друштвене моћи, за монополе на економско
богатство и контролу енергената и еколошких извора.
Често се нови облици мондијализације мегакапитала
легитимишу кроз злупотрбу идеологије људских права, извоз
глобалне демократије и борбу против тероризма. Иза актуелних
конфликтних и ризичних региона најчешће се скрива судар
различитих геостратегија око контроле енергетских извора, какав је
случај са Каспијским регионом, Балканом и Ираком. Многи
аналитичари сматрају и да је деструкција политичког простора бивше
Југославије, закључно са једностраним проглашењем независности
Косова, део глобалне стратегије која се реализује у интересу
транснационалних компанија и контроле путева нафте и гаса од
стране великих сила, земаља свеtског центра. У овом случају од
стране САД. Овакав разуларен интерес мегакапитала и асиметрични
процес глобализације имају многобројне негативне последице, не
80
само на могућност утемељење глобалне стратегије одрживог развоја у

свету, већ и по мир. На делу је право јачег а не правда и респект
институција међународног права. Све то утире пут за бројне сукобе,
који нису само локални и регионални, већ отвара опасност и могућег
глобалног сукоба, до кога уколико дође, може изазвати разорне
последице по опстанак и будућност човечанства.
Неолиберална идеологија и култура смрти
Истраживачи у области полемологије утврдили су да су рат и

мир као феномени повезани са одређеним типовома друштвеног
развоја и друштвеног деловања актера.
Друштвени сукоби, па и рат као појава, најоштријег њиховог
изражавања, саставни је део клиодинамике друштва. Рат, као
друштвена појава повезан је са интересима друштвених група али и са
антрополошком прородом човека. Наиме, како тврди Ерих Фром,
човек није само биће љубави и алтруизма већ је и егоистично биће
деструкције. У зависности од карактера друштвених односа у којима
живи и ствара човек, зависи који ће део његове антрополошке
природе доћи до изражаја, стваралачки или деструктивни. Историја
стога није само изазовно поље здраве компетиције, нити само „гробље
аристократских елита“ (Парето), већ непрекидно поље смрти,
мартиријанства. Морбидни плес и жетва бога Марса непрекидно
трају кроз историју, са фазама повременог примирја.
Узмемо ли, примера ради, нововековну историју са
капитализмом као глобалним друштвеним системом, ми се нећемо
само суочити са тековинама интензивног научног-технолошког
прогреса, оличеног у три индустријске револуције и научно-
технолошкој револуцији, у неслућеном интернационалном развитку
модерних производних снага, у глобализацији и умрежавању светског
друштва, већ и са бројним облицима сукоба – од расних, етничких,
верских, до класних, политичких и ратних. Све ово говори да је у
капитализам, као начин производње уграђен, не само систем
репродуције експлоатације туђег рада, већ и перманентна производња
унутрашњих и међународних сукоба. Како у својој студији „Изазови
мондијализације“ (1996) показује Самир Амин: империјализам није
само једна фаза, он је стална карактеристика капитализма, посебно
од краја XIX века до данас, која се различито манифестује, али чија се
суштина огледа у тежњи за доминацијом, експанзијом и покоравањем
81
других народа39. Такође у својој студији о историјском развоју

капитализма „Триста година капитализма“ (1976) Ернест Мандел
показује да капитализам није само енорнмо развијао производне
снаге, већ је и поприште жестоке експлоатације и сукоба. Ернест
Мандел је, полазећи од различитих фаза и процеса интернационалне
концентрације и централизације капитала, указао на три могућа
модела испољавања империјализма метропола, како у прошлости тако
и у будућности, а то су : 1. модел супер-империјализма; 2. модел
ултра-империјализма; 3. модел интерконтиненталне конкуренције и
сукоба мега-империјалиста40. Дакле, од свог настанка до данас
капитализам је имао империјалну природу и само су се мењали
средства и механизми њиховог испољавања. Отуда, социолози говоре
о култури насиља и смрти која је интегрални део историје
капитализма.
Само у XIX и XX веку одиграло се преко 2000 ратних сукоба
разног обима и интензитета у свету, који су десетковали светску
популацију. Рачуна се да је, поред два светска рата, у XX веку, после
другог светског рата забележено је преко 1300 сукоба локалног и
регионалног карактера. По „избијању“ мира 1945. у грађанским и
другим сукобима страдало је, према проценама, 7.200.000 војника
(овде није укључен велики број цивилних жртава)41. У њихову
производњу широм света САД су највише умешале своје прсте42. То
говори о неоимперијалној природи америчког неолибералног модела
друштвеног развоја, који почива на себичном и агресивном
индивидуализму, који следи социјалдарвинистичку филозофију
развоја и који тежи доминацији и покоравању света. У том смислу
може се говорити да је неолиберална идеологија, која је у функцији
мондијализованог капитала, данас произвођач сукоба, као и да она
афирмише културу насиља и смрти у свету. У бескрупулозној трци за
39
S. Amin, Les defis de la mondialisation, Paris, 1996, str.157
40
E. Mandel, Le troisieme age du capitalisme, Les Editions de la Passion, Paris,
1997, str. 262-271.
41
А. и Х. Тофлер, Рат и антират, “Паидеаиа”, Београд, 1998, стр. 11.
42
У студији: Рат као спољна политика Сједињених држава Н. Чомски то
аргументовано доказује (видети: De la gerre comme poluitique etrangere des
etats unis, “agone”, Paris, 2001.), Такође у студији: Амерички терор – о нацији
која није престала ратовати од почетка свог постојања Е. Влајки показује
да је само након Другог светског рата Америка извела око 300 (пара)војних
интервенција широм света. “Бесједа”, Бања Лука, 2006. стр. 29.
82
профитом, за контролом енергената и других профитабилних ресурса,

САД, као водећа земља светског центра, све више показује своје
агресивно – неоимперијално лице, рушећи постојећи међународни
поредак, инструментализујући бројне његове институције за своје
интересе и своје потребе. Данас, у условима непостојања светске
равнотеже снага моћи, САД то чине отворено, сирово и сурово,
најчешће мимо и насупрот УН.
Табела 9. Војни трошкови у свету

% учешћа у свету
САД 478,2 48
В Британија 48,3 5
Француска 46,2 5
Јапан 42,1 4
Кина 41 4 (процена)
Немачка 33,2 3
Италија 27,2 3
Саудијска 25,2 3
Арабија
Русија 21 2 (процена)
Индија 20,4 2
Извор: Политика, 20. јун 2006, стр. 4.
И без обзира на идеолошку и политичку реторику – о

људским правима и слободама, и о глобалном извозу демократије,
актуелна администрација САД данас у свету више није поборник
мира, већ је изасланик бога Марса. Истраживачи пишу о америчкој
привреди као о ратној привреди, која без перманентног произвођења
сукоба у свету не би могла да опстане. У том смислу се говори о
својеврсној коалицији финансијске олигархије, војно-индустријског
комплекса и медијских магната са актуелном политократијом која
влада данас у свету.
Такође, ова хегемонија, праћена је производњом масовне
потрошачке културе – експлозивним ширењем глобалних медија,
филмске индустрије и других погона индустрије свести, у којима
доминирају: насиље, производња страха и култура смрти. Ако
погледате излоге маркета у САД, посебно оне намењене деци, уочи
Ноћи вештица, запазићете да су они препуни морбидних играчака
(свих врста наоружања, маскирних униформи, мртвачких глава,
83
дракулских језивих маски, чудовишта и ужаса), којима се велича

насиље и пропагира култура смрти. Све то говори о карактеру наше
савремене цивилизације и куда она иде – у „црну рупу“
самоуништења како би Бодријар дефинисао апокалиптичку будућност
човечанства.. Нажалост, социолози још увек нису дали анализу свих
ових облика продукције и „стваралаштва“ и њиховог утицаја на
развој личности и карактер друштвених односа у савремном свету.
У произвођењу нових митова, као „нових брендова“ који
одговарају интересима мондијализованог мегакапитала и њихове
„ударне песнице“ (Пентагону и „америчким јастребовима“),
инструментализовани су и упрегнути и погони савремене науке,
припадници сцијентократије у свету.
Јављају се нови обрасци идеологија (о крају историје,
глобализму и неизбежном сукобу цивилизација) који имају за циљ да
оправдају хегемонију САД у свету, и њене геополитичке интересе.
Хантингтонова теорија , која одриче могућност дијалога и
партнерства различитих цивилизација у свету, представља својеврсну
транспозицију неоимперијалне моћи САД данас у свету. Овај вид
културне доминације или културног империјализма, као нови облик
утицаја и доминације савременог капитализма, описује Фредерик
Џејмсон, у свом есеју „Постмодернизам или културна логика касног
капитализма“ (1991). Наиме, својом анализом Џејмсон показује како
је у фази касног капитализма – постмодерна култура повезана са
мултинационалним карактером капитализма и како је америчка
постмодерна култура, која се шири на све области друштва и
планетарно, у ствари унутрашња и суперструктурална експресија
новог таласа америчке економске и војне моћи над читавим светом. У
том смислу, доња, односно друга страна те културе јесу
експлоатација, крв, тортура, смрт и ужас43.
Импликације неолибералне идеологије на развој и односе на

Балкану и његову геополитичку транзицију
Са имплозијом социјализма и падом берлинског зида у

постсоцијалистичким друштвима Балкана неолиберализам је постао
водећа идеологија и стратегија развоја. Критичка анализа оствареног
биланса транзиције на Балкану показује: да се она реализовала у
43
Видети о томе опширније у студији Ф. Џејмсона: Постмодернизам или
културна логика касног капитализма, КИЗ „Art press“, Београд, 1995.
84
форми зависне модернизације, и да је у већини земаља довела до

периферизације привреде, друштва и културе. Нажалост, пројекти
реформи и модернизације реализовали су се као контрамодернизација.
Дошло је до деиндустријализације балканских привреда, разарања
привредних капацитета, насилне приватизације, масовне
незапослености, депривације, осиромашења и беде; до
маргинализације радних слојева друштва и разарања средње класе; до
нарастања спољног финансијског дуга ових земаља са претњом да
буду увучене у дужничко ропство, тј. полуколонијални однос.44
Табета 10. Раст спољног дуга источноевропских земаља у прериоду

2000-2005.
Земља 2000. 2003. 2005.
(у милијардама (у милијардама (у милијардама
долара) долара) долара)
Чешка Република 21.3 28.0 49.1

Република Мађарска 29.6 42.0 66.2
Република Пољска 57.0 86.0 101.5
Република 6.2 11.3 18.9
Словенија
Република Словачка 10.3 14.4 26.9
Република 2.5 7.6 12.5
Литванија
Летонија
Естонија
Република 9.3 18.3 35.6
Румунија
Република 10.4 12.5 15.3
Бугарска
УКУПНО 149.0 233.8 350.9
Извор: www.cia.gov/cia/publications/factbook/
Неолиберална стратегија на Балкану довела је до формирања
специфичне класно-слојне структуре ових друштава: са малобројним
44
Опширније о томе видети у ауторовој студији: Пут у зависно друштво-
биланс транзиције на Балкану, Институт за политичке студије, Београд, 2004.
85
слојем необуржоазије, као добитницима транзиције, и већином

осиромашеног становништва, као губитницима. Све то доводи до
класне поларизације, противречности и сукоба. Неолиберализам је
отворио пут социјалдарвинизацији односа у балкланским друштвима.
Формира се компрадорска, лумпенбуржоаска класа, која је
анационална и која бездушно и неконтролисано експлоатише свет
рада. Идући за својим интересима она увлачи ове земље у процес
неоколонијалне зависности и протекторације.
Табела 11. Спољни дуг Србије ( у милијардама УС долара)

Година Износ
2000. 10.829
2001. 11.105
2002. 11.200
2003. 13.875
2004. 14.009
2005. 15.467
2006. 19.600
2007. 24.000
Извор: Народна банака србије; www.nbs.yu
Експанзија неолиберализма на Балкан довела је до некритичког

преузимања модела политичког система западне демократије и
образаца културе, тј. ширења културе зависности: све је то утрло пут
формирању вазалских, сателитских политичких елита и компрадорске
интелигенције; до утирања пута, како би то дефинисао А.Т. Франк,
лумпенполитици и лумпенразвоју.
Најзад, треба истаћи да је под утицајем неолибералне
идеологије, деведесетих година XX века, дошло до геополитичке
транзиције Балкана. Нове политичке елите, у развојном и
геостратегијском погледу, у спољној политици учиниле су заокрет
балканских друштава – од Истока ка Западу. Највећи број земаља
Балкана определио се за евроинтеграцијске процесе. Неке су ушле у
ЕУ и НАТО структуре. Ослабљен је геостратешки утицај Русије на
Балкану. Један број балканских земаља налази се у стању
протектората и колонија, какав је случај и са новом самопроглашеном
државом Косово.
86
Афирмација концепције социјал-демократског развоја,

претпоставка ширења стратегије одрживог развоја и културе
мира у свету
(Без глобалне правде нема глобалног мира и одрживог развоја у свету)
У савремености глобалног капитализма све је доминантнија

логика разобрученог мегакапитала у репродукцији друштвених
односа и начину производње друштвеног живота. Бог Мамон налази
се у срцу суперпотрошачког „друштва спектакла“. Њему су подређене
све вредности, сви идеали; на његов олтар бездушно се приносе све
жртве, а прва жртва је човек, тј. његова слобода, људскост, хуманизам
и праведност у друштву.
На крају XX века и почетку новог миленијума присуствујемо
узмицању и дефанзиви великих идеологија, оличених у либерализму и
социјализму, чији су покрети скоро два века, после грађанске
револуције, владали светом. Уместо њих на светску сцену ступају
неоконзервативне политичке класе, чији су идеолози преобучени у
неолиберале. Жути тзв. либерални социјал-демократи и такозвани
Гиденсов и Блеров трећи пут инструментализовани су за потребе
мегакапитала и његовог освајања света, постали су продужена рука,
фракција, снага десног центра и Лихварске интернационале. Све је то
водило интегрисању снага левице у постојећи поредак и издаји њених
аутентичних интереса и идеала. Стога је у савременом свету, ради
заустављања агресивне офанзиве крупног капитала и његове
неоимперијалне мисије, неопходна реорганизација снага и покрета
левице и њено оспособљавање за отпор и контраудар. На
неолибералну и неоимперијалну глобализацију мегакапитала треба
одговорити глобализацијом отпора, солидарности и нових облика
антикапиталистичких борби.
Табела 12. Наоружање или развој?

100$ 1 аутоматска Довољно
пушка витамина А да би се
87
Калашњиков спречило слепило код

3. 000 деце
100 милиона $ 10 милиона мина Вакцина за
7,7 милиона деце да
би се спречило
њихово обољење од
шест фаталних
заразних болести
800 милиона $ 23 борбена Јодизација
авиона Ф -16 довољне количине
соли за 10 година да
би се заштиле 1,6
милијарди људи од
недостатка јода
(ризик од менталне
заосталости)
2,4 1 Обезбеђење
милијарде $ нуклеарна пијаће воде и
подморница санитетских система
за 48 милиона у
сеоским срединама
24 11 Четири
милијарде $ “невидљивих” године основног
бомбардера образовања за 135
милиона
Извор: УНИЦЕФ, Политика од 06. 01. 1996.
Неопходан је нов почетак, нове борбе за формирање

прогресивних друштвених и политичких актера, нових формација
левице у свету, у функцији јачања еманципаторских покрета и
демократских потенцијала света. Само се тај нови демократски,
антиимперијалистички фронт, који изражава развојне и
еманципаторске интересе протагониста нових производних снага у
савремености, може одупрети разулареној, халапљивој природи
мондијализованог капитала и његовим идеолошким представницима,
њиховој култури поробљавања и зависности тј. култури смрти. Само
таква, демократска, антиимперијалистичка и вишеслојана коалиција
друштвених покрета и актера у свету, на модерно дефинисаној
социјал-демократској платформи развоја и дијалога, и партнерства
88
различитих цивилизација, може отварати путеве изградње културе

мира и еманципације, одрживог развоја и прогреса човечанства. У
супротном, свет ће се још тумбати и може доживети судбину
Титаника и нову апокалипсу.
За изградњу ове алтернативне, посткапиталистичке стратегије
друштвеног развоја велику одговорност сносе: наука, универзитети и
интелектуалци, који имају привилеговану улогу у подели рада да
истражују, не само услове функционисања постојећег друштва, већ и
могућности и претпоставке његовог превладавања, напретка и
еманципације човека.
89
7. ИМПЛИКАЦИЈЕ АСИМЕТРИЧНОГ МОДЕЛА
ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ НА МЕЂУНАРОДНЕ
ОДНОСЕ, ГЕОПОЛИТИЧКУ ТРАНЗИЦИЈУ
БАЛКАНА И ПОЛОЖАЈ СРБИЈЕ
Неолиберализам и моноцентрични глобализам, „близанци“

мегакапитала, и њихов утицај на социјалдарвинизацију односа у
свету, успон неоконзервативизма и агресивну експанзију
неоколонијализма.
Неолиберализам, као идеологија мегакапитала и стратегија

друштвеног развоја, настао је осамдесетих година XX века, као
„одговор“ снага неоконзервативне деснице на кризу капитализма.
Наиме, нафтна криза седамдесетих година почела је „љуљати“
капиталистички „брод“ и доводити у питање његову успешну
репродукцију и раст. У таквој ситуацији интелектуалне снаге
мегакапитала почињу оптуживати социјалдемократски модел државе
благостања за стагнацију раста капитализма, предлажући радикални
заокрет од реалне економије развоја ка монетаристичкој доктрини, тј.
неолибералној филозофији развоја која је у функцији финансијске
олигархије и плутократске доколичарске класе, тј Лихварске
интернационале.
Овај заокрет, ка монетаристичкој политици и новој економији,
у геостратешком смислу означио је напуштање модела социјалног
капитализма, повратак беспоштедне конкуренције,
социјалдарвинизацију односа и интензивирање сукоба у
међународним односима. У овом контексту, под фирмом идеологије
људских права и слобода, „глобалног извоза демократије“, снаге
светског центра, а посебо САД, намећу асиметрични модел
глобализације који има Јанусово лице: цинични, морбидни осмех Јага
из шекспировских драма/трагедија и ароганцију ујка Сема, нове
империје зла.
Од тада настаје неоимперијална експанзија мондијализованог
мегакапитала, повратак неоконзервативаца и „јастребова“ у свету,
који реалне научно-технолошке могућности глобализације
монополишу за потребе својих транснационалних компанија,

инструментализујући међународне организације и институције
(ММФ, Светску банку за развој, Светску трговинску организацију),
подређујући и бројне институције ОУН својим интересима или
делујући мимо и против њих када је то у интересу САД.
У овом историјском контексту настаје имплозија социјализма
(1989), нарушава се биполарна равнотежа света – и израста
асиметрични процес глобализације, тј. формира се моноцентрични
глобализам, као неоимперијани пројекат и пракса нових неједнакости,
који доводе до нових социјалних, структурних неједнакости,
противречности и насиља у свету, до огромних диспропорција у
регионалном развоју (Севера и Југа), до социјалне сегрегације и
поларизације друштвених класа и слојева, до интензивирања разних
врста друштвених сукоба у свету (етничких, верских, класних,
политичких и ратних).
Неолиберална филозофија развоја – у чијем је средишту
егоистични индивидуализам и незајажљива халапљивост
мегакапитала – произвели су социјалдарвинизацију друштвених
односа и рушење међународног поретка под утицајем
неоимперијалног деловања САД као протагонисте моноцентричног
глобализма. САД данас желе наметнути свету монополоарни поредак,
тј. желе диктирати услове не само у сфери глобалне економије, већ и
политичким процесима и култури. Оне се данас понашају као нова
империјална сила. Стога није случајно да амерички и британски
идеолози (Р. Кајган, Р. Купер) лансирају тезу о „пропадању нација“ и
доласку „доба либералних империја“, о хегемонијској и лидерској
улози САД у свету.
На прагу смо новог глобалног доба, као израза научно-
технолошког развоја и умрежавања света, али се те могућности света,
као израз напретка и глобализације као асиметричног процеса због
класног монопола, различито користе од земаља које припадају
различитим зонама светског система (светски центар,
полупериферија, периферија) као што то показује И. Волерстин у
својим социолошким студијама.
Неолиберална стратегија као англо-саксонски модел развоја
данас се агресивно шири светом. На њеном удару нису само земље у
развоју и транзицији, којима се намеће стратегија зависне
модернизације (а преко ње улазак у дужничко ропство,
реколонизацију и протекторизацију), већ је на мети и асоцијативни
92
социјалдемократски модел (рајнски и скандинавски модел социјалне

државе благостања, тј. социјални капитализам). Под утицајем
неолиберализма руше се бројне институције социјалне солидарности,
бројни стандарди у области радног и социјалног законодаваства,
отвара простор неконтролисане ’’експлоатације без граница’’ (П.
Бурдије), а Европска унија се, уместо заједничког дома, цепа на
Европу банкара и Европу радника. Иза политичке реторике о Европи
као пристојном, узорном друштву – рађа се нова стварност. Наиме,
ЕУ постаје један вид регионалне економске и политичке
мегаинеграције којом влада финансијска олигархија и настајућа
плутократска класа. Као таква она је у функцији ТНК мега капитала, а
у војно-политичком смислу, продужена рука САД, или како то тврди
З. Бжежински – амерички протекторат.
Неолиберална идеологија омогућила је повратак
неоконзервативаца и „јастребова“ у САД, али и обнову
традиционалних идеологија „крви и тла“. Структуралне неједнакости
у свету (на релацији Север – Југ) довеле су до социјалних
противречности и насиља, до појаве бројних облика сукоба. Ширење
фундаментализма и тероризма у свету – није само израз неуспеха
модернизације земаља Трећег света, већ и реакција на беспризорне
социјалне и регионалне неједнакости у свету.
Живимо у свету који се ускомешао, који је „изашао из зглоба“
(Шекспир). Нарушена је биполарна равнотежа. Снаге монополарног
поретка желе употребом неконтролисане силе, дипломатијом нових
топовњача владати светом. У том смислу САД су данас главни кривац
за рушење међународног поретка, због деловања насупрот и мимо
ОУН.
САД је нова „империја зла“, „глобална звер“ која халапљиво
жели обујмити својим шапама целу планету, а хтела би разапети
мрежу да војно контролише цео космос. Пао је један берлински зид а
широм света ничу нови покретни зидови. Уместо нових мостова
пријатељства и сарадње међу народима, ничу нове границе и сукоби.
Пошто таквим неконтролисаним, агресивним деловањем
производе конфликте и страх у свету, САД су и саме у стању
перманентног страха. Отуда промена геостратегије од међународног
права ка праву јачег, тј. ка интервенционизму, ка превентивном удару
и државном тероризму. Иако су САД, после Другог светског рата
комбиновале геополитику и геоекономију, у последње две деценије
оне су се директно окренуле насиљу као инструменту политике.
93
Наравно, оно није само себи циљ већ је у функцији борбе за освајање
и контролу енергената и других ресурса у свету. Отуда је
неоимперијализам САД повезан са новом реколонизацијом света и
протекторацијом. О суштини и појединостима геостратегије САД у
савременом свету и ХХI веку З. Бжежински је написао студију
„Велика шаховска табла“ (1997) са којом се не морате сложити, али
која изражава дугорочне интересе неоимперијалне америчке спољне
политике, која макијавелистички комбинује дипломатска и ратна
средства у борби за освајање, покоравање и владање светом.
Европска унија – између мита и стварности – од пројекта

заједничког дома ка америчком протекторату и плутократској
творевини у функцији мегакапитала
Велики државници и визионари изграђивали су визију и

пројекат Европе као заједничког дома (Де Гол, Вили Брант...)
равноправних народа и грађана. Нажалост, ЕУ данас то није. ЕУ
напушта социјалдемократски модел капитализма и прихватајући
англо-саксонску стратегију развоја све више постаје амерички
протекторат (З. Бжежински), израстајући у плутократску творевину
којом влада финансијска олигархија. Иза њеног институционалног
поретка и идеолошке легитимације о „пристојном друштву“, у пракси
теку други, противуречни токови који Европу деле на „Европу
банкара“ и „Европу радника“. На овом фону потискивања социјалне
државе благостања у Европи остварује се рестрикција права
запослених у области радног и социјалног законодавства. Све више
расте феномен прекаризације, незапослености, неконтролисане
експлоатације; сужавају се радничка и грађанска права, потискују
институције радничке партиципативне демократије, маргинализује
улога сандиката и левице, улога прогресивних и еманципаторских
покрета. У овом контексту обнавља се утицај конзервативних
идеологија и нарастају етноцентризми нове деснице. Све то говори о
процесима „пузеће антиреволуције“ или таласу историјске
рестаурације која захвата Европу.
ЕУ данас је облик регионалне глобализације и
мондијализације капитала. Коалиција мегакапитала, постнационална
констелација монструм супрадржава. Она је још далеко од тога да је
политичка заједница равноправних народа и грађана, и јединствен
културни простор разноликих култура. Она је израз интереса
94
финансијаке олигархије, војних и медијских магната и њихових

политократија, технократије и сцијентократије.
Проширење ЕУ на Исток, као што показују критички
економисти и социолози, није мотивисано филантропским разлозима
већ интересом транснационалних корпорација за освајањем нових
тржишта, као и геостратешким интересима НАТО алијансе.45 Наиме,
ширењу ЕУ, по правилу претходи улазак нових земаља у пратнерство
за мир и НАТО структуру.
Геостратези процењују да је ширење ЕУ на исток мотивисано
геополитичким и војнополитичким разлозима. Они сматрају да је
НАТО у новом походу на исток најпре дезинтегрисао и освојио
Балкан, а затим кренуо у опкољавање Русије нато-сателитским
државама и вазалским политичким елитама. У току су припреме за
одмеравање снага моћи у ХХI веку „на великој шаховској табли“ (З.
Бжежински), на простору евроазијског Балкана у региону Каспијског
језера. На овом простору се води борба за енергенте и еколошке
ресурсе. Јер, како тврди З. Бжежински, ко влада Евроазијом тај ће
имати лидерску улогу у свету.
О узроцима дезинтеграције и рушења Југославије у контексту

(кључу) геополитичке транзиције Балкана
Имплозијом социјализма и падом берлинског зида отпочела је

геополитичка транзиција Балкана и у том контексту дезинтеграција
бивше СФРЈ. О узроцима распада Југославије исписане су бројне
студије у којима се намерно пренаглашава удео унутрашњих фактора.
Не амнестирајући одговорност текућих политичких елита у СФРЈ за
њен распад, ваља истаћи да се само етнонационализмом и
етнополитиком не могу објаснити сложени детерминистички фактори
(објективни и субјективни, међународни и унутрашњи) који су
посредовали у произвођењу сукоба, њиховој динамици и разорним
учинцима, на простору бивше СФРЈ.
Треба истаћи да су данас видљиви трагови „прљавих руку“
спољних фактора (посебно САД и Немачке) у „мешању карата“ на
Балкану и припреми сценарија и логистичкој подршци
сецесионистичким снагама у разбијању Југославије. Као што је
45
Видети опширније у студији Х. Хосбауера: Проширење ЕУ на исток,
„Филип Вишњић“, Београд, 2004.
95
познато још пре 30 година, Пентагон је имао пројектован и филмован

сценарио не само о разбијању СФРЈ, већ и о рату на Косову.
Озбиљни истраживачи показују да је бивша СФРЈ, земља
„етничког коктела“, разбијана по сценарију З. Бжежинског, да
мултинационалне државе треба дезинтегрисати по етничким
шавовима, преко стратегије ниског интензитета, подстицаја етничких
и верских сукоба и њихове инструментализације у ратне сврхе. У
овом контексту су САД и Немачка, подстицали сепаратистичке и
сецесионистичке покрете на тлу Југославије.
Кључни разлози за овакво деловање спољњег фактора леже у
геостратешким интересима великих сила. У интересу њихових
транснационалних корпорација да овладају овим простором, који је
еколошки још увек чист и друго, да се НАТО снаге лоцирају на овај
геопростор, тј. дислоцирају своје базе из Западне Европе,
приближавајући се Блиском истоку и Евроазији.
Бившу СФРЈ је додатно требало разорити, између осталог, и
зато јер је она имала изазован либералан модел самоуправног
социјализма и представљала је оснивача и лидера у покрету
несврстаних. Стратегију уништавања „трулих јабука“, које могу
заразно деловати по шире окружење, засновао је 1948. год. Џорџ
Кенан, који је утемељивач спољне политике америчких јастребова. У
свом Извештају о политичким смерницама (ППС23), који је Кенан
написао за СД 1948. он, између осталог каже: „Ми имамо око 50%
светског богатства, а само 6.3% становништва. /.../ У оваквој
ситуацији, не можемо избећи презир и завист других. Наш највећи
задатак у наредном периоду је да осмислимо облик односа који ће
нам омогућити да задржимо ову несразмерну позицију. /.../ Да бисмо
то остварили морамо се ослободити свих сентименталности и
сањарења и сву пажњу усредсредити на непосредне циљеве Америке.
/.../ Требало би престати расправљати о нејасним и нестварним
циљевима попут људских права, побољшања животног стандарда и
демократизације. Ускоро ћемо морати наступити непосредно с
позиције силе. Стога, што нам такве идеалистичке пароле мање
сметају, то боље.“ 46
Изазивањем сукоба и њиховом инструментализацијом а

потом и арбитражом да се они пацификују – САД и део земаља ЕУ
46
Цитирано према наводу Н. Чомског из студије: Шта то уствари хоће
Америка, Институт за политичке студије, Београд, 1995, стр. 15-16.
96
најдиректније су биле инволвиране у сукобе на простору СФРЈ. Овде

је примењена стара римска макијавелистичка тактика: “ Завади,
подели, па владај!”. На овој основи и у тзв. посконфликтној,
постдејтонској фази – даље је вршена дезинтеграција СРЈ и разбијено
јединство Србије и Црне Горе. Све до признавања сецесионистичког
покрета на Косову и подршке самопроглашењу Косова као независне
државе ( 17. 02. 2008) .
Овакав перманентни војнополитички и геостратешки удар у XX
веку па и последњих двадесет година, на бившу Југославију и
данашњу Србију од стране западних сила, између осталог, говори о
геополитичком значају овог простора. У вези с тим с правом, дакле,
истакнути руски геополитичар Александар Дугин истиче: “Ко
контролише Србију, контролише Балкан; Ко контролише Балкан,
контролише огроман медитерански стратешки регион. То је
геополитички аксиом за који Срби тако скупо плаћају у својој
историји”47.
Косово – пример америчког инжињеринга у произвођењу

патуљастих вазалских државица које имају за циљ даљу
дезинтеграцију Србије, ребалканизацију Балкана и улогу
тројанског коња према Европској унији
На простору бивше СФРЈ данас егзистира свет патуљастих

држава, све колонија до колоније. У контексту процеса геополитичке
транзиције Балкана и на основу војно-политичког НАТО кључа, а не
европских стандарда, укључују се ове земље у ЕУ и евроантланске
интеграције.
Сада је више него јасно да је НАТО - агресија на СР
Југославији (1999) мимо Савета безбедности била, под
изговором ,,хуманитарна интервенција“, део шире стратегије
овладавања овим геопростором.
Према Србији, као кључној држави Балкана, од 1992 год.
примењена су сва средства агресије – од информатичког рата,
санкција (као облика економског рата) до војне агресије и
дезинтеграције државне територије. Нажалост и после промене
режима у СРЈ (2000), настављен је политички притисак на нашу
земљу. На принципу дипломатије “штапа и шаргарепе”, представници
47
Александар Дугин, Основи геополитике, Екопрес, Зрењанин, 2004, стр. 5.
97
нове елите су уцењивани да ће земља ући у ЕУ; све док није постало
јасно да ЕУ – са САД – жели кроз отимање Космета даљу
дезинтеграцију Србије и њено свођење на београдски пашалук и торзо
државу.
Проглашењем државе Косова, по инжињерингу САД и
благословом великих сила ЕУ (Немачке, Британије, Француске,
Италије) обнавља се “источно питање” на Балкану. Нова
трибалистичка држава – Косово –творевина је Запада, њена нова
колонија и протекторат. Она нема никакве услове за самосталну и
независну егзистенцију. Она је и формирана ради разбијања Србије и
понижавање Срба, као историјског словенског народа. Према
Бжежинском: од геополитичке транзиције Балкана – од Истока ка
Западу, највећу награду треба да има Немачка, а Турску треба вратити
за локалног регионалног лидера на овај геопростор: као што и
“евроазијски Балкан” – треба да буде економска награда САД.
Признање самопроглашене државе Косово,мимо одлука Савета
безбедности, директно је рушење међународног правно-политичког
поретка који почива на неповредивости суверенитета држава. Овим
потезом САД демонстрирају силу у међународним односима и
подстичу даље сукобе отварајући “пандорину кутију”. У исто време
они повлађују исламском фактору и враћају његове актере под трбух
Европе.
Независно Косово, као “ванбрачни” амерички производ у
трбуху Европе, имаће далекосежне последице по мир и стабилност не
само на Балкану и у Европи већ и шире у свету. У међународној
заједници једино се Русија отворено и часно понела према овом
питању.
Србија се никада неће одрећи Косова, нити помирити са
политиком великих сила са прекрајањем граница на Балкану и у свету.
Она се мора пресабрати и изградити нову стратегију дуготрајне борбе
за повратак Косова под свој суверенитет у ситуацији када се односи
моћи у Европи и свету промене.
Србија мора преиспитати свој однос према
евроинтеграцијским процесима, а посебно према НАТО-у. Решење за
Србију је војна неутралност уз обнову сарадње са Руском
федерацијом, и евроазијским земљама, Кином, Индијом,
несврстанима. Србија мора раскинути са моделом зависне
модернизације и американизације. Уместо политичке и културне
зависности, мора изградити аутентичну стратегију развоја, која ће
98
значити стратегију активне срадње са суседима, али и окретање

евроазијским интеграцијама. То пак не значи њен бег из Европе. У
Европу Србија може заједно са Косметом као својим саставним
делом.
За Србе Косово је Јерусалим, духовни храм, темељ и оса
духовне вертикале епског идентитета, у чијем средишту је завет
јунака: “борба за крст часни и слободу златну”. Без Косова Срби неће
знати ни ко су, ни куда иду. Лутаће светом као зомби, у потрошачком
свету и култури смрти. У праву је Хедер Ентеринг Киндергатен када
тврди да су митови за мале народе штитови против социјалне и
духовне куге коју производи потрошачки капитализам.
Историјско искуство говори да се на Балкану политичка
географија мењала у зависности од снага и моћи у свету. И рат и мир
овде су настајали – произвођени игром геостратегијских интереса
великих сила. Наук је да се треба на дугорочној стази спремати да оно
што је једном отето буде поново враћено. Ако поједници немају
способност да размишљају у категоријама дугог таласа, обавеза је
државе да изгради дугорочну стратегију и политику у одбрани
националног интереса.
Косово се може реинтегрисати у Србију само кроз њено
отварање према свету: кроз процесе евроинтеграције, регионалну и
глобалну поделу рада, кроз приближавање и прожимање у економији,
политици и култури. Србија мора као развијена економска, политичка
и културна сила, показати капацитет демократског интегрисња свих
народа и мањина на својој територији. Она мора поседовати изазован
социјални и културни капитал за привлачење других народа и мањина
у своје окриље, без асимилације, уз пуну аутонимију и респект
њиховог идентитета. Само новом политиком и отвореношћу према
изазовима глобализације и евроинтеграције – из очувања својих
интереса и идентитета – Србија може ићи напред, отварати капије
Значај борбе за мултиполарни свет и улога алтерглобалистичких

и антиимперијалистичких покрета.
Садашњи моноцентрични глобализам са САД на челу, ширећи

се експлозивно, руши међународни правни и политички поредак који
је изграђен после Другог светског рата. Његове актере, ма како се они
легитимисали, не занима ни правда нити слобода. Они се руководе
99
својим разулареним партикуларним интересом. У циљу успостављања

новог светског поретка они не бирају средства: економска, политичка,
информатичка, војна; меку и тврду стратегију, ниског и високог
интензитета.
Неолиберална стратегија зависне модернизације намеће
се као модел развоја земљама у транзицији. Она је допуњена
трансконтиненталном стратегијом војног ширења НАТО-а стварањем
нових вазала, протекторацијом нових геопростора. Иако су разлози
за постојање НАТО-а престали још 1989. са расформирањем
Варшавског пакта, он се шири, прелазећи из дефанзивне у офанзивну
силу, демонстрирајући све више интервенционистичку улогу новог
светског жандара у функцији промоције интереса снага новог
светског поретка.
Стабилизација и усправљање Русије у последњој деценији од

суштинског је значаја не само за Русију већ и свет. Тиме се отвара
пут борбе за мултиполарни свет, а не за обнову хладног рата. Русија
се на примеру Косова, показала као часна земља која држи до
принципа међународних права, као фактор одбране међународног
поретка. Њено израстање у глобалну силу, упркос противљењу
Америке, више нико неће моћи да заустави.
Без обзира на то што, према “пропозицијама “изнетим у
сценарију Бжежинског (Велика шаховска табла, 1997) Русији не треба
дозволити да представља ни регионалног актера, уз стално набијање
клинова између Русије и Кине, Русије и Европе, како би из тих сукоба,
САД добијале ренту и јачале као глобални лидер на простору
Евроазије и у свету. Ваља, међутим, рећи да опоравком Русија постаје
геоекономски, геополитички и војно незаменљив фактор борбе за мир
у свету.
У ХХI веку заоштрава се борба око ресурса, енергената воде
– проблеме одрживог развоја и квалитета живота, Русија у том
погледу данас има предност и може водити стабилну мирољубиву
политику.
За разлику од ње САД постају све нервозније и агресивне у
спољној политици јер њихова економија и ограничени ресурси –
доводе у питање њену стабилност. САД, захваљујући шпекулативним
финансијама на светском тржишту прикривају своје проблеме
(дефицитет свог буџета, велика издвајања за војне трошкове…). САД
кроз монополе на глобалном тржишту и неједнаку размену рада и
100
асиметрични модел глобализације извлаче екстрапрофит, енормно

пљачкајући посебно земље у развоју. Ваља, међутим, истаћи да у
свету све више расте свест о потреби отпора против садашње позиције
САД у међународним односима. Против – асиметричног глобализма,
који је израз америчког неоимперијализма и који се манифестује у
форми посмодерног тоталитаризма. Против новог фашизма, треба
ширити фронт борбе у читавом свету. Неопходно је окупљати широку
коалицију демократских, прогесивних и ослободилачких покрета,
нових друштвених покрета, алтерглобалиста и младе генерације – у
борби за глобализацију отпора против америчког империјализма, а за
афирмацију вредности равноправности и слободе, за мултиполарни
свет; за један бољи, богатији, слободнији и праведнији свет.
Човечанству је потребна мондијализација разумевања и
солодарности, а не покоравање и хегемонија. Борба за мир и
мултиполарни свет у савремености мора се повезати са борбом за
измену друштвених односа, са афирмацијом социјалдемократске
концепције развоја као инструмента борбе за посткапиталистичку
алтеранативу будућности човечанства.
Завршио бих овај рад цитирајући једну поруку Игнација
Рамона, уредника Mond diplomatika: ''Мондијализација није ни
незаобилазна судбина, ни »несрећни случај« историје. Она је велики
изазов на који треба одговорити. Могуће дивљаштво које треба
уредити, то јест, на крају крајева, цивилизовати. Реч је о томе да се
политички одупре том мрачном распаду саме политике у
равнодушност и безнађе.''48 Дакле, уместо фаталистичког мирења са
моноцентричним типом глобализације са америчким лицем, нопходна
је упорна, принципијелна и мудра борба за изграђивање
полицентричног мултиполарног демократског светског поретка
равноправних народа и грађана. За мондијализацију са људским
ликом. За такав свет је часно борити се и он је не само пожељна
алтернатива развоја савременог човечанства, већ и могућа и
остварива.
48
И. Романе, Геополитика хаоса, Институт за политичке студије, Београд,
1998, стр. 54.
101
8. СРБИЈА И РУСИЈА У КОНТЕКСТУ САВРЕМЕНЕ
ГЕОПОЛИТИЧКЕ ТРАНЗИЦИЈЕ БАЛКАНА
Обнова геополитике и функција Балкана у геостратегијским

играма данас у свету. Балкан као нова европска полупериферија
и геополитички „тројански коњ“
Геополитика, која је у XIX веку и првој половини XX века, била

врло утицајна наука, као да је после Другог светског рата замењена
геоекономијом и хладноратовском идеократском, борбеном
реториком. Отуда су истраживачи почели изводити закључак о
метаморфози геополитике у геоекономију, са проспекцијом да ће ову
потоњу, у ХХI веку, заменти геокултура. Ваља, међутим, истаћи да су
велика „тумбања“ света после 1989. оповргла овакве тврдње и поново
означила повратак значаја геополитике. Наравно, она се данас – у
условима глобализације света – јавља у преображеном и
камуфлираном руху, често прикривина у форми геоекономских
развојних пројеката или нових идеократских визија, или пак у грубом
реалполитичком виду, употребе голе силе. Ма колико геополитичари
релативизирали значај Балкана у после-хладноратвском добу
(истичући да он не ужива „геополитичку ренту“, коју је имао у
условима блоковске подељености света) последња деценија их поново
демантује. Наиме, „мали“ Балкан (како га назива З. Бжежински у
својој студији Велика шаховска табла, 1997) поново је избио у први
план као зона конфликата и сукоба, одмеравања снага великих сила.
Балкан је после 1989. године доживео геополитичку транзицију.
Већина земаља отела се из утицаја источног, руског утицаја, и
определила се за курс евроатлантских интеграција. Ова транзиција је
текла милом и силом. Применом различитих стратегија од стране
Западних земаља (меких и тврдих), а посебно САД. Наметањем
концепта англо-саксонске неолибералне зависне модернизације,
форсирањем проширења ЕУ и НАТО-а на исток. Снажном
пропагандом и употребом различитих других средстава и механизама:
наметањем модела развоја, концепта реформи, стратегије транзиције,

војно-политичким притисцима; све до подстицања и контроле сукоба
и произвођења нових сателитских државица, какав је најновији
пример Косово.
Оваквом политиком, неоимперијалног асиметричног глобализма,
Запад је истиснуо утицај Русије са Балкана, али и својим
пенетрацијама и интервенционизмом појачао сукобе и нестабилност у
региону.
Русија се пребрзо, и олако повукла после1989. са Балкана.
Прозападна, кратковида политика Јељцина је заборавила на дугорочне
геоекономске и геостратешке интересе Русије. Рат на Косову 1999.
био је тест и увод у даљу експанзију НАТО структура на исток.
Извесно је да ће се у наредним деценијама, под фирмом ширења
ЕУ и НАТО-а на исток , наставити са геостратешким опкољавањем
Русије у необјављеном рату за ресурсе, и око освајања евроазијског
простора као кључног за дугорочно лидерство и хегемонију у свету.
Даље сламање Србије, дезинтеграција њезиног суверенитета, и
дестабилизација, најдиректније су везани са посредним слабљењем
руског утицаја на Балкану. На Балкану се данас води геоекономски,
позициони рат између Запада и Русије око реализације два
конкурентна пројекта: нафтовода – Јужни крак и Набуко.
Производња државе Косово у овом контексту, у функцији је
чвршће и дугорочне контроле овог геопростора, на коме се
инсталирају војне базе и преко кога ће проћи важан гасовод, као и
држање ЕУ у „мат позицији“ у геостратегијским одмеравањима, кроз
изазивање и контролисање нестабилности од стране САД.
У већини балканских земаља транзиција се остварила у форми
зависне модернизације и изродила у контрамодернизацију: у
периферизацију привреде, друштва и културе. Таквом транзицијом је
фактички, проширена зона земаља – нове светске полупериферије и
периферије. Ове земље данас имају специфичну – деформисану
привредну, социјалну и политичку структуру. Деиндустријализоване
су; имају економију која је у стању финансујске задужености, велики
је утицај страног капитала; у социјално-класној структури
поларизовани су односи: на малобројну групу компрадорске
необуржоазије, тзв. добитнике транзиције и огроман број
осиромашеног и декласираног становништва, које се налазе у
најамном ропству – радништва – новог пролетаријата, средње класе и
лумпенинтелигенције.
104
Политичка структура ових друштава такође је поларизована: на

део марионетских елита (које некритички подржавају програме
реформе, на платформи неолибералне зависне модернизације) и
разуђену лепезу политичких странака углавном центрумашке или
продесничарске идејне оријентације. У овим транзиционим процесима
снаге левице и синдикати су маргинализовани и налазе се у
дефанзиви.
Културни потсистем у овим друштвима, такође је запуштен,
девастиран и обезвређен. Десетковане су институције од значаја за
националну културу: издавачке куће, музеји, позоришта, библиотеке...
Систем образовања механички се реформише, на платформи
Болоњске декларације, уз прогресивно потискивање садржаја и
предмета везаних за националну културу, историју и језик; али и уз
маргинализацију дисциплина и предмета из опште историје
цивилизације и филозофије. На делу је нови експеримент у стварању
„стриповане генерације“, једнодимензионалних личности, „слатких
робота“, тј. реформа образовања на платформи „шуварице на куб“, тј.
механичког прилагођавања образовања актуелним потребама
европске поделе рада и њених транснационалних корпорација.
Културна политика се у овом контексту зависне модернизације,
формулише у правцу неоколонијалне културе зависности. Све је
доминантнији утицај глобалних медија из Европе и САД у јавном
медијском простору Балкана, у кључу културног империјализма.
Примера ради WАТС (немачки медијски магнат) приватизовао је
преко 80 медија на Балкану, а у току је борба и других глобалних
медија, из САД и Западне Европе, за освајање овог медијског
простора.
Социолошки посматрано Балкану и тзв. земљама „Нове Европе“ у
геополитичком погледу, у новим геостратегијским играма у ХХI веку
намењена је улога „прљавог Харија“ и новог „тројанског коња“. Да
буду амерички сателити, инструментализовани за потребе Великог
брата, час против Русије а час против Старе Европе. У зависности од
геостратешких, војно-политичких и геоекономских циљева и потреба
САД.
Ради остваривања оваквих геополитичких циљева на Балкану,
САД и њени протагонисти најдиректније се мешају у изборне
процесе, подржавајући долазак на власт и одржавање марионетских
елита. Примера ради, у тој функцији су и тзв. „наранџасте револуције“
на Истоку.
105
У контексту овакве трансконтинеталне геостратегије САД

извршена је дезинтеграција Југославије, бомбардовање Србије 1999.
године и произведена нова НАТО држава Косово (17. 02. 2008).
Једном речју: проширење ЕУ на исток диктирано је интересима
западних транснационалних корпорација (јефтина радна снага, нови
ресурси, нова зона тржишта), а НАТО алијанса се шири због
геостратешких, империјалних интереса САД и мегакапитала ради
нове колонизације света, за ново одмеравање снага на „Великој
шаховској табли“ (З. Бжежински), и у борби за лидерство у Евроазији
и свету. Коме то данас није јасно, већ сутра казаће му се само!
Геополитичка транзиција Балкана – узроци и последице
Престанком хладног рата и биполарне поделе света Балкан је

изгубио геополитичку ренту коју је имао после Другог светског рата.
Постсоцијалитичком транзицијом, по англо-саксонском моделу
неолибералне зависне модернизације, и асиметричном
глобализацијом, Балкан је у последњих двадесет година увучен у
процесе европских и евроатлантских интеграција. Већина његових
држава данас су у ЕУ и НАТО-у. Тиме је истиснуто присуство Русије
и утицај руског фактора на Балкану, а Југоисточна Европа се нашла
„између европског регионализма и америчког глобализма“49
Русија је за време Јељцина и његове кратковиде, прозападне
политике, полако препустила овај простор, и своје геоекономске
интересе, земљама западне алијансе. У сукобима на Балкану,
укључујући и агресију на СРЈ (1999) она је и сувише била пасивна, а
управо борба Запада за освајање Балкана представљала је пробни
камен и први корак на путу ка Истоку и приближавање
постсовјетском геопростору и опкољавању Русије. Разлози Запада, а
пре свега САД у великом походу на Исток, су геостратешки,
геоекономски и геополитички; они су експлицитно изложени у већ
поменутој студији З. Бжежиског „Велика шаховска табла“ (1997).
Србија је данас једина од балканских земаља која је поуздан
ослонац Русије, и обрнуто, Русија је најдоследнији чинилац одбране
суверенитета Србије, као што је то манифестовала у противљењу
настанку независне државе Косово. Притисци запада на Србију се
настављају у циљу да се она политички дезинтегрише. Извесно је да
49
Р. Вукадиновић, Сигурност на југоистоку Европе, Interland, Вараждин,
1999, стр. 64.
106
се западне силе руководе геостратешким мотивима, с обзиром на то

да је Србија геополитички централна држава Балкана, те да онај ко
контролише њу, он ће владати и Балканом. Из тих разлога се
настављају притисци и дестабилизација Србије.
Поред историјске и етнокултурне сличности Срба и Руса као
словенских народа, наша два народа данас везује и слична
геополитичка и геокултурна судбина: да су наши геопростори мета
новог освајачког похода снага неоимперијализма, да се овај простор
напада не само из геоеконоских и геополитичких разлога, већ и из
разлога културне хегемоније, тј. духовне колонизације православља.
И Србија и Русија су мултиетничка и мултирелигијска, сложена
друштва. Стратегија запада је да се под фирмом борбе за људска
права и права мањина остварује политичка дестабилизација ових
друштава и њихова дезинтеграција. Поруке Бжежинског из
осамдесетих година (о томе да земље социјализма на Истоку треба
распарати преко етничких и верских разлика, дуж политички
несавршених граница, где се секу лукови различитих цивилизација)
као да се данас остварују. То илуструју ратови на простоу бивше
Југославије (Босни, Хрватској и Косову) ал и у Русији (Чеченија).
Геополитичка транзиција балканских држава од Истока ка
Западу, преко њиховог укључивања у евроинтеграцијске и
евроатлантске процесе (ЕУ и НАТО), довешће до нове културне Јалте,
померања утицаја Римокатоличке цркве на Исток, и потискивање
православља у источноевропским земљама. Срушен је један
Берлински зид, али у свету ничу нови „покретни зидови“; свуда тамо
где САД и њени „јастребови“ због својих геополитичких и
геоекономских интереса изазивају сукобе и деле народе. Напуштена је
политичка деоба из Јалте, када је у питању Балкан, али је рођена нова
духовно-културна деоба. Стратегија Ватикана (под фирмом ширења
екуменизма) све агресивније продире и напада простор Балкана, и
постсовјетски духовно-културни простор. У том ланцу присутно је
мисионарско деловање бројних секти, НВО, које делују као
продужена рука Ватикана и Запада. Под фирмом мултикултурализма
афирмишу се вредности прозелитства, католичанства и
протестантизма. Православна црква се споро прилагођава новим
условима за деловање међу својим верницима.
Традиционални облици сарадње у области културе међу нашим
народима такође се сужавају и смањују; често се редуцирају на
фолклористику, уместо целовитих програма међукултурне сарадње. У
107
школама се потискује учење руског језика. Све ове тенденције говоре

о смањеном присуству руског фактора у Србији и на Балкану.
Ваља, међутим, рећи да је јачање српско-руских веза у економији,
култури и политици, од вишеструког и заједничког интереса једног и
другог народа. То је од значаја и за развој, мир и стабилност Балкана.
О правцима обнове сарадње између Србије и Русије
Русија се на Балкан може вратити, пре свега, преко

геоекономске и геокултурне стратегије. То је прави пут и њеног
дугорочног политичког утицаја.
Наравно, у актуелној ситуацији – њено принципијелно
ангажовање у међународној заједници – око статуса Косова и очувања
територијалног суверенитета Србије, вишеструко је значајно.
Наравно, борба за враћање Косова под суверенитет Србије
трајаће дуго, све док се не промене односи моћи у свету. Оно што је
отето, мора се кад тад вратити! То ће умногоме зависити и од
политичке доследности српских влада, да се боре за Косово, а не да се
баве симулацијом борбе ради обмане бирачког тела и својих
страначких интереса.
Стабилизација Русије под Путином од ширег је историјског
значаја, не само за Русију већ и за свет; за заустављање снага
моноцентричног глобализма (читај. новог империјализма) и
изграђивање мултиполарног поретка савременог светског друштва. У
овом контексту – то је од прворазредног значаја за Србију и Балкан.
Оно што се данас чини приоритетним, у условима доминације
асиметричног типа глобализације, када су у питању Балкан и Русија –
то је неопходност развијања новог геостратешког програма
коришћења средстава геоекономије и геокултуре ради позитивног
мењања односа на Балкану и перспективне обнове свог утицаја.
Време блоковских стратегија је иза нас. Новим стратегијама,
програмима и средствима, треба освајати и мењати свет. Извесно је
да ће и неконтролисана експанзија НАТО савеза, и подређивање
циљева ЕУ циљевима НАТО-а, дугорочно гледано имати негативне
последице.
108
Уместо стратегије нових „конспирација“ и блоковских затварања,

Русија – може геоекономском стратегијом и геокултуром више
постићи и позитивно деловати у савремености, него војно-
политичким факторима. Наравно, не треба потцењивати и њен значај
као војно-политичког фактора.
Овде указујемо на неке правце могуће сарадње:
1. Србија и Русија треба да прошире и интензивирају економске

односе. Добар пример је гасификација, али на томе не треба
стати. Ваља сачинити дугорочни програм шире сарадње и у
другим делатностима, као и већег ангажовања руског
капитала на овим просторима.
2. Неопходно је развити научно-технолошку сарадњу између
наших универзитета и истраживачко-развојних центара.
Неопходно је, такође, проширити универзитетску сарадњу –
формирањем Свесловенског универзитета науке и
уметности у Београду, на коме би се школовали различити
профили кадрова, неопходни развојним потребама, не само
Србије и Русије, већ и Балкана и шире.
3. Посебно треба разрадити програм међукултурне сарадње у
свим областима културе, ради очувања, националних
идентитета, и развијања свесловенског културног
идентитета. Ради разумевања свесловенске цивилазације и
евроазијске идеје – као пројекта партнерства, сарадње
различитих цивилизација, а не сукоба и хегемоније, са чиме је
Запад заокупљен. Ради упознавања са геокултурним
генотипом и ширином и дубином евроазијске културе (која
спаја разум и душу), која је култура живота (а не смрти),
уместо прагматичне, бездушне културе смрти „помраченог
ума“, насиља и покоравања – коју следи Запад.
Најзад, треба подвући: да се и Србија и Русија могу вратити на

велика врата у свет, само активирањем свог културног и људског
капитала, креативном снагом свог становништва (народа); високим
дометима – остварењима у разним областима духовног и материјалног
стваралаштва; ширином и топлином словенске душе. Речју, новом
културом рада и културом мира – које су на страни вечног закона
109
живота, а не културом смрти, неоимперијалног освајања и покоравања

других народа.
110
9. ГЕОПОЛИТИЧКА ТРАНЗИЦИЈА БАЛКАНА И
НОВЕ ЕВРОПЕ И ЊИХОВА УЛОГА У
УСЛОВИМА МОНОЦЕНТРИЧНЕ
ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ СВЕТА
Феникс геополитике на крају XX века и почетком новог

миленијума
Геополитика која је била јако утицајна наука у првој

половини XX века, дуго је после Другог светског рата потискивана и
замењивана хладноратовском идеолошком реториком. Међу
истраживачима се чак стекло уверење да је она par excelence
буржоаска наука, те да је треба отписати као и нструмент
политиколошке анализе. Истицало се да у савремености –
геополитику замењује геоекономија, а да ће у ХХI веку геоекономију
заменити геокултура. Нажалост, промене које су се збиле у последњих
двадесет година (од 1989) показују сву површност илузије да се у
условима глобализације геополитички интереси могу олако
потискивати и занемаривати. У том смислу, на крају XX и почетку
ХХI века, суочени смо са фениксом геополитике која је показала
жилаво трајање и посредством које се изражавају геостратешки
интереси и одмеравања и на почетку новог миленијума.
И као што геокултура има велики значај као фактор
развоја, развијања колективне самосвести, културе рада и мира,
културе отпора и еманципације, тако и геополитика у савремености
рефлектује односе моћи, геостратегијске интересе у моноцентричном
глобализованом савременом свету.
Балкан и Србија у контексту глобалног односа моћи у

савремености
1989. година, није означила у свету само имплозију

социјализма, већ и класичног либерализма. Тиме је отворен, како
истиче И. Волерстин, процес неоконзервативне рестаурације у Европи
и свету и прекомпоновање глобалних геополитичких односа моћи.
Настанак моноцентричног глобализма представља увод у рушење

међународног поретка.
У овом историјском контексту, Балкан је доживео двоструку
транзицију: социјалну и геополитичку. Социјалну транзицију, у
смислу промене глобалног друштвеног система и модела друштвеног
развоја. Прихватање и спровођење стратегије неолибералне зависне
модернизације од већине балканских земаља, довело је до
периферизације привреде, друштва и културе; речју, реколонизацију
овог простора.
Геополитичка транзиција Балкана огледа се у окретању већине
земаља Западу и улазак у евроатланске интеграције (ЕУ, НАТО).
Геополитичка резултанта ових промена јесте да се Балкан нашао
између европског регионализма и америчког глобализма; да је
извршена НАТО-изација Балкана, протекторација овог геопростора и
истискивање утицаја Русије и руског фактора са Балкана.
Разматрајући положај и улогу Србије у овим процесима треба
истаћи да се она кретала од земље блокиране транзиције (1990-2000)
ка зависном друштву полупериферног капитализма. Да је Србија,
управо због отпора прихватању модела неолибералне зависне
модернизације, тј. транзиције по западном моделу, као и
неприхватања нових геополитичких реалности моћи у свету,
„награђена“ бомбардовањем (1999) и одузимањем Косова (2008). У
игри око распада бивше Југославије и око Косова, највише су своје
„прсте мешале“ Немачка и САД. И без обзира на, данас, проевропску
опредељеност српских политичких елита, Србија је у стању
полуухапшене земље (Ј. Цвијић) као што је била и на почетку XX
века.
И као што показују нека документа, нарочито једно писмо (од
2. маја 2000) које је написао Вили Вимер, тадашњи председник
парламентарне скупштине ОЕБС-а, тадашњем немачком канцелару
Герхарду Шредеру: „Рат против СР Југославије вођен је да би се
исправила одлука генерала Ајзенхауера из доба другог светског рата.
Због тога се из стратешких разлога тамо морају стационирати
амерички војници, те да се тако надокнади оно што је пропуштено
1945.“ поентирајући своје писмо – „Србија мора трајно да буде
искључена из европског развоја.“50
50
Цитирано према објављеном писму В. Вимера у: Глас јавности, Београд,
19. 03. 2008, стр. 5.
112
Улога нове Европе у геостратешким одмеравањима
Проширење ЕУ на исток отпочело је у првој деценији после

пада Берлинског зида. Од тада до данас у неколико таласа примане су
земље Средње и Источне Европе у окриље ЕУ. Овај процес отварања
старе Европе према новој Европи, диктиран је не само геоекономским
разлозима – интересима западноеверопских транснационалних
корпорација, већ и геополитичким. Због тога је упоредо са увлачењем
нових замаља у евроинтеграцијске процесе отворен процес
натоизације тих земаља, односно ширење НАТО-а на исток. НАТО је
овде инструмент политике САД, као и њених геостратешких
интереса. У условима моноцентричног глобализма он је у функцији
„новог светског жандара“, у служби очувања интереса
мондијализованог капитала и војно-политичке контроле у
савремености. У кључним акцијама, када је био на делу војни
интервенциониозам САД (Ирак, СР Југославија,) видљива је оваква
његова улога: да се најчешће под маском борбе против међународног
тероризма и ширење људских права и слобода, остварују интереси
замаља светског центра а пре свега САД.
Натоизација земаља Нове европе у функцији је контроле
Старе европе од стране запада и моноцентричног глобализма.
Извесно је да, у војно-политичким превирањима, земље нове Европе
могу одиграти улогу „тројанског коња“ у односу на централне земље
старе Западне Европе. То значи да могу одиграти и улогу америчких
сателита у ЕУ. Ширење НАТО на исток, такође је у функцији
опкољавања Русије и остваривња далекосежних циљева у
трансконтинеталној геостратегији САД – освајања Евроазије, како о
томе пише Бжежински (Велика шаховска табла, 1997).
Русија и Балкан
У послехладноратовском периоду, Русија је за непуне

две деценије доживела и пад и успон. То њено кретање може се
означити као лук од Горбачова, преко Јељцина, до Путина. Русија је
после 1989. године, не само променила свој глобални систем, већ је и
пребрзо напустила своје геостратешке интерсе, наивно верујући да се
свет креће ка мултиполаризму. Овим је она изгубила значајне
113
геополитичке позиције у Европи и на Балкану. Јељцинова владавина

је довела до колапса руску привреду и њене оружане снаге. Са
доласком Путина настаје привредни опоравак и стабилизација Русије.
Долази до повратка Русије на међународну сцену у функцији одбране
међународног поретка ОУН. Таква стабилизација Русије од значаја је
и за Европу и за свет. Русија се све више, не само супротставља
униполарном глобализму САД, већ је и активна у борби за
мултиполарни свет, за мондијализацију света а против асиметричне
глобализације „made in USA“. На примеру противљењу независности
Косова Русија је демонстрирала доследност у одбрани међународног
права и међународних односа.
Косово је пример пројектованог произвођења „НАТО државе“
од стране САД, са троструком наменом – функцијом: а) даље
дезинтеграције Србије и њеног слабљења као регионалног фактора; б)
као новог геополитичког мостобрана према истоку, где ће се
дислоцирати војне базе САД из Западне Немачке и на коме ће бити
контролни пункт за осигурање руте алтернативног нафтовода –
пројекат Набуко (који треба да истисне руски геоекономски утицај и
коришћење нафте као и гаса као инструмента геополитике); в)
„тројански коњ“ у утроби Европе за подривање њене стабилности у
односима између Америке и Европе.
Повратак Русије на Балкан могућ је дугорочно преко
геоекономије, значајним инвестицијама у области нафтне индустрије,
гаса и других енергената, и преко геокултуре. Имајући у виду
припадност великог броја балканских земаља источном културно-
цивилизацијском кругу – православљу, може се очекивати да кроз
обнову међукултурне сарадње између Русије и балканских земаља, па
и формирања заједничких универзитетских институтција (као што би
то био нпр. Свеславенски унивезитет науке и уметности),
перспективно би се могли обликовати нови односи који би јачали
духовне везе балканских Словена и Русије. Посебно имајући у виду
експанзионистичку политику Ватикана према овом простору,
неопходно је јачати културне везе Русије и балканских земаља.
Свакако, Русија се може вратити на Балкан пре свега новом и
доследном међународном политиком која ће бити отворена према
изазовима света; принципијелно се залажући за поштовање
међународног права, за мир и равноправност свих народа у свету.
Таква политика која надилази блоковске поделе и повратак на период
хладног рата, може бити изазовна и привлачна и добити подршку
114
других народа и земаља широм света. Речју, само борбом за

мултиполарни свет и глобализацију са људским лицем, Русија може
остварити нови утицај, афирмишући своју нову позицију и дајући
допринос демократском развоју света.
Положај и улога Србије у односима моћи у ХХI веку
Живимо у савремености где се остварује сценарио Бжежинског

о геостратешкој доминацији и лидерству САД. Суштина те политике
је нови империјализам, реколонизација и протекторација света под
вођством САД. Американци су, после 1989. године, помоћу
комбинације „меке“ и „тврде“ стратегије, лако освојили Балкан и
простор тзв. нове Европе. Они сада хитају ка опкољавању Русије и
евроазијским просторима. Поставља се питање: да ли постоји
контраофанзива оваквој тенденцији? Треба рећи да је Русија из
дефанзиве тек у процесу консолидације и да је још увек заокупљена
собом. Но, неке назнаке постоје о правцу формирања нових
коалиција, савеза и осовина у борби за мултиполарни свет. У том
склопу борбе за нову безбедност света значајан је „Шангајски
споразум“ и сарадња Русије, Кине и Индије у спољној политици.
Треба, међутим рећи да је за обликовање мултиполарних односа у
Европи и свету веома значајна сарадња Русије са Немачком и
Француском, јер Русија није само азијска већ и европска земља. Без
стратешког савеза Русије и Европе нема трајне стабилности у свету.
Отуда се, насупрот оваквој потреби, у платформи Бжежинског
предвиђа, стално, „забијање клинова“ између Европе и Русије и Кине
и Русије.
Имајући у виду нове реалности у свету, Европи и на Балкану,
Србија мора редефинисати приоритете своје спољне политике у
одбрани националног и државног интереса. Суочени смо са
геостратешким ударима на положај Србије и њен државни
суверенитет. Србија се у процесима натоизације Балкана и
дефанзивне, марионетске политике њихових елита, налази изолована
и од својих суседа, као последња енклава отпора неоимперијализму.
Због тога је извесно да ће се наставити са ударима на њен суверенитет
и сламање њене „политичке кичме“. Србија, из дугорочних својих
развојних потреба, мора бити отворена према изазовима
евроинтеграцијских процеса, без обзира на геокултурну блискост са
Русијом. Борба за повратак Косова под њен суверенитет биће
115
дуготрајна и неизвесна. Она мора, само кроз стратегију сарадње и

борбе за развијање аутономне свести код балканских народа о
потреби њихове сарадње (реафирмације стратешке лозинке „Балкан
бaлканским народима“ и „Европа европљанима“), освојити нове
домете поверења у Европи и свету. Постајући привредно и културно
јака земља, она ће повратити и свој политички углед и обезбедити
демократску реинтеграцију на овом геопростору.
Натоизација Балкана налази се у завршном чину, а случај
производње државе Косово од стране САД није у функцији мира, већ
је у функцији ребалканизације Балкана, и стварање дугорочног
жаришта нестабилности и сукоба у Европи. После Југоисточне Европе
на реду је „балканизација“ Евроазије и одмеравање геостратешких
играча на том простору.
Но, како ништа није готово у историји – очекивати је и у
Европи и на Балкану буђење отпора насилној американизацији света,
у борби за аутономност и еманципацију народа и грађана. На самом
Балкану нису решена, већ су само отворена, српско, албанско и
македонско питање, око њих ће се у наредним деценијама водити
борбе дипломатске и друге. Њихово принципијелно решавање
зависиће и од промена у глобалним односима моћи, али и од буђења
самосвести балканских народа, да они сами демократски треба да
уређују своје односе са суседима и разрешавају своје конфликте на
принципима равноправности а не хегемоније.
Политичка географија се кроз историју мењала на Балкану,
али народ који није изгубио душу – колективну самосвест – има
шансу да у будућности уозбиљи и реорганизује своју државу и
оствари повратак насилно одузетог суверенитета. У овом контексту
значајна је улога и геокултуре, борбе за очување националног и
културног идентитета али и културе мира и сарадње међу балканским
народима, како родољубље и патриотизам на овим просторима не би
„облачили војничко рухо“ (Мигуел Унамино), и како Бог Марс не би
изнова имао богату жетву на Балкану. Само демократским развојем и
својим изазовним социјалним и културним капиталом Србија се може
кретати напред и може поново освојити Европу и свет.
116
10. СТРУКТУРАЛНЕ НЕЈЕДНАКОСТИ, СУКОБИ И
КУЛТУРА МИРА
“Морамо повезати етику

разумевања међу појединцима с
етиком планетарне ере која тражи
глобализацију разумевања.
Једина истинска
глобализација која би била у служби
људске врсте јест она разумевања,
то јест интелектуалне и мооралне
солидарности човјечанства”
(
Едгар Морин)
Уводне напомене: Контроверзе о основама и природи рата и мира
Питање рата и мира једно је од “вечних”. Историја

представља својеврсну дијалектику рата и мира. Њихово ритмичко
смењивање као плима и осека, дан и ноћ. Историја није само поље
стваралаштва, утакмице и развоја већ и гробље елита и кланица
читавих народа. Историја је дело човека, народа и класа. Људска
природа је амбивалентна и противречна: конструктивна и
деструктивна. Човек није сазидан само од инстикта љубави и сарадње,
већ га једнако прожима егоизам и мржња. Све су то елементи његове
не само биолошке већ и друштвене природе. Отуда различите
интерпретације како о људској природи тако и схватању друштвене
историје.
Историја социјалних и политичких теорија али и
антрополологије и социологије, својим истраживањима, пружају разне
одговоре на питање о узроцима рата и претпоставкама мира.
Социолошки гледано рат је облик друштвених конфликата
између различитих делова друштва, класа и покрета, између држава и
народа. Особеност тог конфликта заснована је да се он решава
употребом оружане силе и да је тај унутрашњи или спољни сукоб,
најчешће потчињен политичким циљевима зараћених страна, да

представља својеврсни наставак њихове дотадашње политике.51
Рат може бити унутрашњи или грађански, међунардни и
колонијални. Колонијални ратови су по правилу империјалистички.
Империјалистички су ратови неправдени и освајачки. Такође, постоји
марксистичка класификација ратова, по којој ратови могу бити
одбрамбени и ослободилачки, освајачки и поробљивачки, праведни и
неправедни. Може се говорити о традиционалном, модерном и
постмодерном облику рата; класичном, конвенционалном и
нуклеарном рату; парцијалном и тоталном рату. У савременом добу
посебна пажња посвећује се психолошком и медијском рату.52
Карактер рата зависи од типа конфликата чији је он облик
испољавања. Стога, Р. Арон, који сматра рат интегралним и
нераздвојним делом људске историје, издваја три типа мира (мир
заснован на равнотежи моћи, на хегемонији и на империјалним
односима), док је рат увек, према његовом мишљењу, производ снага
које разарају претходну мирnодопску равнотежу. Отуда Арон, дели
оружане конфликте на: међудржавне, наддржавне или империјлне или
на унутар државне или унутаримперијалне, у зависности од карактера
мира и циља рата.53
У науци постоје различита теоријска објашњења о узроцима
ратних конфликта и његовој социјалној функцији. Грубо се те теорије
могу класификовати на економске, социолошке, политиколошке и
културолошке. У економским теоријама рат се третира као феномен
који је узрокован различитим интересима друштвених група везаних
за проширење друштвене репродукције – за присвајање вишка рада.
Отуда се овај феномен третира као део ратне економије. У
социолошким теоријама – рат се изводи из социјалне природе
друштвених односа и класних сукоба. У политиколошкој теорији – он
се по правилу објашњава са геоплитичког становишта, тј. различитих
интереса држава и политичких група. У културологији – узроци рата
као сукоба, изводе се из различитих културних образаца и
идеолошких стремљења друштвених група.
51
Ј. Вјатр, Социологија војске, Војно-издавачки центар, Београд, 1987, стр. 57.
52
О модерним облицима ратовања видети опширније у студији А. Тофлера
Рат и антират, Паидеа, Београд, 1998.
53
Р. Арон, Мир и рат међу нацијама, Издавачка књижарница Зорана
Стојановића, Сремски Карловци и Нови Сад, 2001.
118
По правилу, ратове су водиле конзервативне и реакционарне

класе у циљу заштите и проширења владјућег начина производње. Но,
грађанске ратове користиле су и прогресивне друштвене снаге ради
кидања окова најамног ропства и ослобађања простора за развој нових
производних снага чији су они протагонисти.
Насупрот ратничкој култури и култури смрти, у исторiји се
развијао и покрет за мир, за поштовање права на живот. Упоредо са
ратом, као ванредним друштвеним стањем (јер у природном стању
влада “рат свију против свих” – Хобс), у друштву је развијен покрет за
мир, за мирољубиво решавање конфликата, без обзира на њихову
форму.
У савремености, после Другог светског рата, развили су се бројни
облици тог покрета – од мировног, пацифистичког, антинуклеарног до
еколошког (покрета зелених), покрета несврстаних са платформом
активне мирољубиве коегзистенције међу различитим људима,
народима и државама.
Основни узроци рата кроз историју и у савремености
Бројни су узроци настанка ратова: објективни и субјективни,

унутрашњи и међународни. Овде истичемо неколико узрочних
синдрома ратова у савремености: економски, социјални, политички и
културни.
Први узрочни синдром ратова, као облика друштвених
сукоба, повезан је са геостратешком империјалистичком експанзијом
у циљу реколонизације простора и стављања под своју контролу
изворе енергената, рудно богатсво, еколошка добра.
Други узрок, повезан је са структуралним социјалним
неједнакостима, класном и социјалном борбом друштвених група око
услова живота и рада, експлоатације, контроле и употребе вишка рада,
социјалних и регионалних неједнакости, што доводи до расцепа у
националним и светском друштву, до грађанских ратова, револуција и
антиреволуција.
Трећи узрок ратова, везан је за војностратегијски значај
одређеног геопростора, значај његовог освајања за развијање војно-
политичке премоћи у свету.
Четврти извор рата су геокултурни фактори: идеолошки,
верски, етнички сукоби. Оно што Хантингтон назива идентитарним
сукобима, сукобом култура и цивилизација. Наравно, кроз историју и
119
у савремености мења се значај доминантног фактора који је

генерирао рат. Затим, најчешће су се преплитали фактори који га
производе. Настајала је својеврсна негативна синергија економских,
геополитичких и идеолошких чинилаца, објективних, субјективних,
унутарњих и спољних.
Табела 13. Војни трошкови у свету, Првих десет у свету

ЗЕМЉЕ ТРОШКОВИ У % УЧЕШЋА У
БИЛИОНИМА $ СВЕТУ
САД 478,2 48
В. Британија 48,3 5
Француска 46,2 5
Јапан 42,1 4
Кина 41 4 (процена)
Немачка 33,2 3
Италија 27,2 3
Саудијска Арабија 25,2 3
Русија 21 2 (процена)
Индија 20,4 2
Укупна светска потрошња: 1.118 хиљада милијарди $; 34% већа него 1996.
Извор: Политика, 20. 06. 2006, стр. 4.
Економски и војни аналитичари пишу да САД данас највише

издвајају из буџета за војне трошкове и да су истовремено највећи
извозник оружја у свету. Роберт Ј. Семјуелсон у својим студијама
пише о феномену ратне економије и о међузависности рата и
економске коњунктуре у XX веку, истичући да војна производња
представља један од највећих покретача привреде у свету и један од
највећих бизниса у САД. Овај аутор је у Вашингтон посту (16. 08.
2006) објавио чланак о “економији страха”, у коме је анализирао
ефекте савременог тероризма (после 11-ог септембра) на економско
самопоуздање.54
Ако су у прошлости војни и политички циљеви били
доминантан узрок рата и фактор стварања империја, у савремености
тежиште се померило на геоекономске факторе, затим социјално-
структурне и геокултурне. Примера ради, империјалистичко ширење
Рима узроковано је потребама војно-политичке природе. Први и
54
Р. Ј. Семјуелсон, “Економија страха“, Политика, 18. 08. 2006, стр. 6.
120
Други светски рат – геоекономским факторима (подела колонија).

Крајем XX и почетком ХХI века, значајну улогу, поред геоекономских
фактора, играју и геокултурни фактори. Отуда Хантингтон заступа
тезу о могућем сукобу култура и цивилизација у савремености.
Из мноштва фактора, који производе противречности и сукобе
(па према томе и рат као најкрвавији вид сукоба у савремености),
издвајамо следеће:
1. геоекономска и геополитичка неоимперијална експанзија
сила крупног капитала и нове деснице;
2. социјално-структуралне неједнакости у савременом свету,
које доводе до регионалних и социјално-класних сукоба (“Север-Југ”,
развијени–неразвијени, светски центар–периферија, као и друштвених
класа, снага рада и капитала);
3. идејно-политички фактори (борба између напредних,
ослободилачких покрета, снага развоја и конзервативних
реакционарних, тоталитарних, тј. снага status quo-а).
Чини нам се да су верски и етнички сукоби у савремености
нуспроизвод основних социјално-класних сукоба, а не примарни
сукоб, каквим га жели приказати Хантингтон, преусмеравајући нашу
пажњу од кључних извора произвођења кризе, противречности и
сукоба у савремености. Без обзира на извесну аутономну улогу
културних фактора у произвођењу сукоба, кључну улогу играју
социјално-класни фактори, тј. структуралне неједнакости. Као што су
то енормо нарасле старе и нове социјалне неједнакости у свету
(“Север–Југ”, развијени–неразвијени, богати–сиромашни).
Асиметрични модел глобализације и структуралне социјалне
неједнакости представљају генераторе сукоба и ратова у
савремености.
Систем расподеле друштвене моћи у савременом светском
друштву кључни је генератор ратова и сукоба, а не верске и расне
разлике. У условима савремене светске кризе, Хантингтонова теорија
о сукобу култура и цивилизација као да жели легитимисати садашњу
расподелу моћи у свету.
121
Табела 14. Дубина социјалне поларизације света

Светско
Светска популација богатство
Најбогатији 20% 82,7%
Други 20% 11,7%
Трећи 20% 2,3%
Четврти 20% 1,9%
Најсиромашнији 20% 1,4%
Извор: D. Held & A. McGrew, Globalisation/Anti-Globalisation, Polity
Press, Cambridge, 2002, str. 82.
Основни узроци генерирања, локалних, регионалних и

потенцијално светског рата везани су за структуралне социјалне
неједнакости у свету и асиметрични тип глобализације, који
омогућују хегемонију снага светског центра над осталим зонама света
(светском полупериферијом и периферијом).
Криза енергената, с једне стране, а са друге потреба даље
оплодње капитала по сваку цену, нагони снаге капитал-односа и
њихове транснационалне компаније на експанзију ка зонама светске
полупериферије и периферије, на реколонизацију, протекторацију и
окупацију њиховог простора. Геоекономика се овде користи као
инструмент у функцији стратегијских циљева геополитике. Рат се и
даље показује као “продужење политике само другим средствима”
(Клаузевиц).
Табела 15. Сиромаштво у свету

2,5 милијарде људи или 40% светске популације живи са
мање од 2 долара на дан
10%најбогатијих људи контролише 54% светског богатства
110 мулиона деце не иде у школу - половина њих је у Африци
јужно од Сахаре
1 милијарда људи нема приступ води и пићу
Извор: Политика од 08. 11. 2005, стр. 4.
Учинимо ли осврт на кризна жаришта после Другог светског

рата и данас и на тзв. интервентну улогу снага светског центра, а
посебно САД, постаће нам јасно какав је однос између геоекономске
експанзије и стратегијске употребе силе у савремености. О томе су
122
написане бројне студије. Довољно је прочитати познату студију

Чомског “Шта то хоће ујка Сам”, “Нови и стари светски поредак”, или
пак З. Бжежинског “Велика шаховска табла”, уколико желите до
детаља стратегијско објашњење – зашто САД данас хитају ка
Евроазији – да ли из хуманитарних разлога и демократске мисије или
геоекономских и геополитичких разлога?
У својој студији “Култура и империјализам”, Едвард Саид,
позивајући се на Ричарда Барнета, показује како су се САД у периоду
од 1945. до 1967. године упуштале у неку војну интервенцију у
земљама Трећег света. Наравно, оне су са том праксом наставиле све
до данас. Сетимо се Заливског рата 1991. године, потом 1999. на
Косову, у Авганистану 2002. и Ираку 2003. године. Озбиљни
аналитичари повезују ове војне интервенције са геостратешким инте-
ресима САД, али и геоекономским интересима снага крупног
капитала и ратном привредом.55 У студијама Ноама Чомског дат је
списак свих земаља у којима су САД војно интервенисале, као и осуда
њене империјалистичке улоге.
Структуралне неједнакости, које произилазе из
капиталистичког начина производње и данас играју доминантну улогу
у производњи противречности и сукоба. Често се онда, из системских
разлога и одржавања снага status quo-а, ове унутрашње
противречности преусмеравају на спољне сукобе, у форми
империјалистчке експанзије и сукоба са другим државама и народима.
Наравно, из идеолошких разлога не жели се признати њихова
примарно социо-класна основа. Нова буржоазија, без обзира на
софистицирани начин управљања у савременој економији и друштву,
и даље експлоатише и у тежњи за екстрапрофитом гура читаве народе
у нове сукобе. Ако не може милом, тј. политичким средствима да
прошири своју експанзију на неки простор, онда га осваја војном
силом. Наравно, класични облици експлоатације у савремености,
замењују се новим облицима – технолошким и економским
неоколонијализмом и културним империјализмом. У промоцији нове
стратегије освајања и владања светом данас велику улогу играју
масмедији који остварују својеврсно угњетавање и насиље у свету
јавног простора. Медији су данас претходница културног
империјализма, тј. ширења културе зависности, поробљавања и
доминације.
55
Е. Саид, Култура и империјализам, Београдски круг, Београд, 2002, стр.
504.
123
У савремености геополитика уступа место геоекономици, али и

даље остају у игри геостратешки интереси великих сила, чији актери
мењају рухо и област у којој реализују своју политику. У овом новом
историјском контексту, то је глобална економија и место и улога
енергената и еколошких ресурса у свету, али и трка за освајањем
космоса. У својој студији Велика шаховска табла (1997), З.
Бжежински пише о геостратегији за ХХI век, отворено подвлачећи да
у новим геостратешким играма Балкан треба да припадне Немачкој, а
Евроазија САД, као једином и неприкосновеном глобалном светском
лидеру.56
Стратегија снага новог светског поретка је наметање концепта
неолибералне зависне модернизације, економске, културолошке и
технолошке окупације. Држећи полуге моћи преко својих
транснационалних корпорација и преко тзв. светских институција
(ММФ, Светска банка, Светска трговинска организација, па до ОУН,
папске столице и глобалних медијских магната), САД данас намећу
свој модел владања светом. Оне производе кризе и бројне сукобе и
управљају њима по мери свог интереса, а на штету других народа и
држава. Историја после Другог светског рата пребогата је тим врстама
војних интервенција од стране САД у различитим регионима света.
Покрет несврстаних, на свом последњем самиту у Хавани (2006),
осудио је тероризам у свету, али је дефиницију тероризма проширио и
неоимперијалним државним тероризмом САД у свету.
Примера ради, у савремености простор бивше СФРЈ, Босна и
Косово јуче, а данас Блиски и Средњи исток, сутра евроазијски део
света, најречитије илуструју лицемерну игру САД као највеће силе на
свету. Критички поглед на њено деловање на међународној сцени
показује да се иза њене наводне бриге за демократију и слободу,
камуфлира неоимперијалистички интерес и асиметрични модел
глобализације света по мери крупног капитала.
Подвлачим, из садашњег система расподеле друштвене моћи,
из социјалних и регионалних структурних неједнакости на релацији
богати и сиромашни, Север и Југ, генерирају се класне и друштвене
борбе, као примарни сукоби у савремености, који се онда
трансформишу у ратне. Лепеза тих ратова данас је шаролика, од
унутрашњих грађанских, преко локалних, регионалних до мегаратова
или глобалног рата, који постаје све извеснији ако човечанство не
56
З. Бжежински, Велика шаховска табла, ЦИД/Романов, Подгорица, 2001.
124
измени садашњи систем који производи енормну експлоатацију и

структуралне неједнакости у свету.
Један хладан рат је завршен, а отпочео је необјављени нови
Трећи светски рат, који се остварује у различитим формама. Пао је
један Берлински зид док у свету ничу нови покретни берлински
зидови. Отварају се нова жаришта сукоба. Бог Марс је незасит.
Изнова односи нове недужне жртве рата. Уместо очекиваног
мултиполарног демократског развоја света, после 1989. године свету
је наметнута нова форма постмодерног моноцентричног
тоталитаризма од стране САД и њених сателита. То свет уводи у нову
кризу глобалних размера и могућег глобалног сукоба са несагледивим
последицама по мир у свету и демократски развој човечанства.
Култура мира – као основно и универзално право, претпоставка

развоја друштва и еманципације човека
Излазак из тзв. природног стања, у коме је “човек човеку вук”

и у коме влада закон “свију против свих”, право и закон јачег,
захтевао је од људске заједнице и државе уговор о међусобним
односима грађана у друштву и међу различитим државама.
Историјски посматрано, тај напор у грађењу заједничких
мирољубивих односа међу људима и народима, изискивао је посебну
врсту ангажованости – активности у сфери нормативне делатности,
али и вештине политичког управљања и дипломатије. Временом су
настале посебне агенције, институције и групе међународног ранга
које су се специјализовано бавиле питањем обезбеђивања мира у
свету. Само у последња два века рођено је неколико њих. Подсетимо
се на улогу Лиге народа и ОУН-а и њихову улогу у међународним
односима.
Појам мира и културе мира може се различито дефинисати:
антрополошки, космолошки, цивилизацијски, социолошки, еколошки,
културолошки, политиколошки, етички... Данас постоје бројне
агенције, институције, студије и часописи – који се професионално
баве овом проблематиком, али и покрети и организације (владине и
невладине, међународне, регионалне и локалне), које се боре за
афирмацију прининципа мира у свету.
Културу мира можемо дефинисати као основно и
универзално људско право на живот, на поштовање живота других
људи и народа, као право на развој и слободу; речју, као право и
125
дужност поштовања живота свих врста и Другог (човека, народа). Као

филозофија одрживог друштвеног развоја и планетарна етика мира у
свету. Као политика мирољубиве коегзистенције међу народима и
државама са различитим културама и друштвено-економским
уређењима. Као таква, култура мира подразумева низ етичких и
нормативних одредница о међусобним односима различитих субјеката
и актера унутрашњих и међународних односа. Она претпоставља нови
квалитет у правима, али и дужностима, међусобним одговорностима
свих грађана, држава и народа у свету, у борби за мир, за нове односе
међу људима и за другачији однос човека према планети и космосу, за
структуралне социјалне неједнакости, за отворено демократско
друштво равноправних социјалних шанси, за пројекат уједињеног
мирољубивог човечанства, за глобалну светску заједницу у којој ће
“слобода сваког појединца бити услов слободе свих” (К. Маркс).
Савременом свету неопходна је демократска глобализација
разумевања солидарности и социјалне правде, како би се остварили
аутентични принципи развитка културе мира, одрживог развоја и
еманципације човека.57
Савремени Балкан и култура мира
Савремени Балкан налази се у транзицији разапет између

ретрадиционализације и модернизације, прошлости и будућности.
Данас је посебно рањив простор бивше СФРЈ, који се налази не само у
постсоцијалистичкој транзицији већ и у постконфликтом стању.
Наиме, познато је да су на овом простору у последњој деценији XX
века, игром унутарњих и спољних фактора, ескалирали верски и
етнички сукоби и грађански рат, посебно на простору Босне и Косова.
Отуда је овде наглашенија потреба неговања и развијања културе
мира и то не само због геокултурних разлога, реформе свести
друштвених актера, већ и због актуелних потреба ради изграђивања
здравих нових међуетничких односа, процеса евроинтеграције и
развоја.
Историјски посматрамо, и рат и мир на Балкану долазили су
најчешће споља, игром геостратешких интереса великих сила.
Балкан се данас налази у стању недовршеног рата и
ратоборног мира. Нажалост, такав је случај и са другим
57
Е. Морин, Одгој за будућност – Седам темељних спознаја у одгоју за
будућност, “Едуца”, Загреб, 2002, стр. 113.
126
геопросторима (пример: Блиски и Средњи исток, Палестина, Либан,

Авганистан, Ирак) у свету.
Имплементација мира данас на Балкану, захтева не само нову
педагогију мира и нову политику мира, већ и решавање бројних
развојних и структурних проблема, али и промену стратегије
друштвеног развоја и ситема расподеле друштвене моћи, као и бржи
и свеобухватни улазак овог простора у евроинтеграцијске процесе.
Без тога, обнављаће се процеси његове дезинтеграције и сукоба.
Закључна разматрања
Судбина мира у свету умногоме данас зависи од владајуће

стратегије развоја, структурних промена и система расподеле
друштвене моћи.
Историјско искуство сведочи да системи експлоатације, па и
савремени капитализам, унутрашњом логиком друштвених односа
производе супротности и сукобе, који се шире изван националних и
регионалних граница, у форми колонијализације и империјализма.
У условима глобализације света, када је још увек доминантан
капиталистички систем расподеле друштвене моћи, генерирају се
структурне противречности и неједнакости, како у националним
оквирима између класа, тако и глобалном светском систему (на
релацији Север–Југ, развијени–неразвијени...), које производе одређене
сукобе.
Садашња фаза технократског тоталитаризма са бројним
супермонополима (транснационалним и глобалним корпорацијама)
довела је до нових интеграција капитала, али и нових подела и сукоба
у свету око енергената, питања одрживог развоја, регионалних
неједнакости.
Тероризам није само чедо фундаменталистичких религија или
расистичких идеологија, већ је израз структуралних неједнакости и
социјалних неправди у свету. Опортунизам великих покрета промена
света на боље, за социјалну и националну еманципацију, посебно
интегрисаност савремене левице и социјалдемократије у глобални
капиталистички систем данас, најчешће хране појаву анархизма и
тероризма у националним и међународним размерама. Извесно је да
нема правог мира у свету док траје отворен или прикривен социјални
рат између класа и народа који имају радикално различите социјалне
шансе за друштвени развој, кавалитет живота и слободу.
127
Нема правог мира на Балкану ако он не буде дело балканских

народа. Све остало је привремена насилана арбитража спољних
фактора и, као такво, квазикомпромисно решење “на стакленим
ногама”. Речју, палијативно, привремено, дугорочно неодрживо.
Но, без обзира на актуелне политичке процесе, стања и
односе, решење за Балкан није у сукобу балканских народа и аутизму,
већ у међусобној сарадњи, регионалној и европској интеграцији.
Крајње је време да се политика прекрајања граница, по узору
прошлости, дезинтеграције и атомизације, замени политиком
удруживања, сарадње, интеграције и развоја у функцији мирољубиве
будућности његових народа. Сви ти облици удруживања треба да
служе развоју и увећању слободе (унутрашње и спољашње) за све
грађане и народе на Балкану. Балкан и Европа могу постати
заједнички дом, ако своје односе пројектују и граде на принципу
аутентичне и равноправне асоцијације, тј. убеђењу да је “слобода
сваког појединца услов развитка слободе свих”, у којој је мир – право
и обавеза сваког човека и свих народа.
128
11. ЈЕЗИК, ИДЕНТИТЕТ И ДУХОВНО ЈЕДИНСТВО
СРПСКОГ НАРОДА У ДОБА ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ
Језик је светло живота

(Ханс Георг Гадамер)
«Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу...

послије изгубљеног језика нема народа.»
(Миле Медић, Завештања Стефана Немање)
Човек као homosimbolicus
Стваралаштво, друштвеност и слобода кључне су

одреднице социолошке дефиниције о човековој природи. Но, човек је,
између осталог, и homosimbolicus. У систему симболичке
комуникације језик је најважнији човеков инструмент споразумевања,
грађења идентитета, фактор социјализације и културне интеграције
друштвених група.
Језик, као богиња Шива, има више лица и различите
функције: сазнајну, комуникативну, идентитетску, уметничку,
интегративну – али и дезинтегративну. Са њим се радујемо и
тугујемо. Језиком се воли и мрзи, граде али и разграђују
интерперсонални и друштвени односи у социјалном простору између
различитих група и народа. Он је инструмент културе мира али и
насиља.
Спорења о језику увек имају и друштвене импликације. Она
стога нису само ствар граматике, синтаксе и поетике и естетике. Кад
год се праве поделе у језику, ничу пукотине у народу, дели се и народ.
И обрнуто: друштвена дешавања и поделе у заједници доводе до
промена и подела у језику, стварају се нове језичке субкултуре.
Срби су један род и народ који се почетно служио једним
језиком вековима, из којег је у XX веку изнедрен већи број нација. У
времену глобализације, када се стварају постнационалне констелације
(Ј. Хабермас) и јачају процеси интеркултурализма, у српском народу
теку супротне тенденције – уситњавања и језичке диференцијације и

трибализације.
У XX веку посредством религијског/конфесионалног и
политичког фактора произведене су на простору бивше СФРЈ две
нације: босанска и црногорска. Не спорећи црногорску државност,
овде постављамо питање судбине српског језика, вештачке његове
деобе. Наравно, ово је питање, пре свега, стручњака и филолога. Но,
мене занимају социокултурне импликације оваквих деоба, њихов
утицај на идентитете и дробљење јединственог културног простора.
И ма колико Европска Унија данас афирмише програм
интеграција, она, неким својим одлукама, помаже на Балкану даљу
атомизацију – политичку и културну. На простору бивше СФРЈ, само
у последњих 15 година, никло је неколико џепних државица. Сада је у
току производња «државе у држави» – Косова. Дробљење
суверенитета Србије, као торзо државе, није завршен процес.
На простору Србије, под фирмом регионализма, желе се
уградити механизми даље дезинтеграције, цепања њеног политичког
јединства. Притом, ми разликујемо потребу економске и политичке
децентрализације, као форму функционално-развојне
регионализације, од регионализма који тежи да има парадржавне
атрибуте и води даљој политичкој дезинтеграцији.
У овом контексту и савремена разматрања о језику често
бивају инструментализована од политичких група ове или оне
оријентације. Српски језик је службени језик у грађанској држави
савремене Србије. Његова званична употреба не негира значај
језичког мултикултурализма, тј. постојање и употребу језика мањина.
Стандардизовани књижевни српски језик, такође, не треба
наметати као канон. Он је конвенција, подложна иновацијама и
дограђивању. Уз очување језичког јединства, треба бити отворен за
плурализам дијалеката у језичкој култури српског народа, који попут
речних рукаваца богате матицу српског језика.
Вук Караџић је учинио велико дело у књижевној реформи
језика у XIX веку, али не треба фетишизирати његово дело. И пре и
после њега живео је српски језик у плуралу његових протомодерних
или савремених дијалекатских форми: од старословенског до других
локалних, завичајних форми на разуђеном геопростору Србије и
Балкана.
130
Трагање за коренима старословенских речи

(однос српског и старословенског језика)
Ако би се учинила некаква реминесценција на генезу језика, од

старословенског до савременог српског језика, може се рећи: бејасмо
један род који је говорио истим језиком. Онда нас ветрови судбине,
кроз бројне сеобе, поделише, разнесоше у разне крајеве света. Сваки
део постаде ново племе. Разви свој језички дијалект, а прајезик покопа
у себи.
Касније ће се из племена развити народи са својим културама,
а потом нације. Све ове промене одразиле су се у језику и на језику.
Унификација и стандардизација су даље потиснуле основе прајезичке
културе.
Узмимо као пример руски и српски језик. Налазимо да је
старословенски језик праоснова. Упоредимо неке речи и открићемо
исте и сличне речи: небо, вода, ваздух, земља, ватра. Или речи: данас,
сутра, прекосутра, јуче, прекјуче итд.
Те праоснове језика живе у нама. Оне се пробуде у сусрету са
нашим праземљацима (Русима, Пољацима, Чесима, Словацима,
Бугарима...). Тада, одједном, откријемо те дубинске слојеве
заједничке језичке и опште културе, као заспалу музику која прозбори
у нашим срцима, у нашој души.
Никакви токови модернизације и глобализације неће моћи те
белеге у нама да затру, униште. То је колективни пртљаг који као
бреме, свесно или несвесно, по тајном коду културног генотипа
носимо са собом и као дарове и поруку предака преносимо на нова
поколења.
Нова поколења ће својим разумом бити окренута изазовима
модернизације и будућности, али ће у свом срцу носити тајну
културних кодова, традицију прадедова.
Тако се остварује континуитет у развоју људске врсте и
човечанства. У супротном, свака генерација би трчала испочетка свој
круг. Уместо да се пење на рамена претходне генерације и открива
нове видике. Својим стваралаштвом померајући границе света.
Историја људског рода је јединство процеса континуитета и
дисконтинуитета, а култура се развија у непрекидном дијалогу
131
традиције и модерности, тј. са духовним вертикалама из националне

баштине и универзалне ризнице човечанства.
У савремености је неопходно неговати дијалогику језичке
културе и прожимање, уместо унификације и утеривања језика у
Прокрустову постељу.
Иако је данас присутна тенденција разарања основа језичке
културе Срба, неопходно је наставити дијалогику са «иновернима»,
модернизаторима, јер се само кроз дијалог може унапређивати језик и
превазилазити распутнице, не само језичке већ и политичке.
Најбољи метод унапређивања језичке културе јесте: упоредо
са радом на стандардизацији српског језика, отвореност и дијалог са
плурализмом језичких токова унутар српске језичке културе,
свесловенске и других народа. То је пут обогаћивања и развоја језика.
Јер, како истиче Т. Елиот, културе се развијају кроз дијалог, с једне
стране са коренима и традицијом националних култура, али и уз
додир и прожимање са највреднијим остварењима из универзалне
културне ризнице човечанства. То важи и за нашу културу.
Српски језик је богат и раскошан. Он носи у себи дубину и
ширину словенских степа, сетну милозвучност древних култура
Истока, топлину Медитерана... Он се не да уштогљити и
канонизовати, јер својом виталношћу измиче механизмима велике
машине стандардизуације и бирократизације.
Језик и национално питање – социокултурна функција
Језик је средство споразумевања, али и социјализације,

формирања идентитета и социокултурне интеграције појединаца и
друштвених група. Посредством језика формирамо свој идентитет:
дефинишемо културну самобитност и специфичност себе и других, у
потрази за одговором «ко смо ми» а «ко су други», шта је наше
suigeneris – персонални и етнички друштвени карактер, али и који је
заједнички културни именитељ националне и глобалне културе, коју
делимо са другима.
Динамички посматрано у језику је скривена проживљена
историја једног народа, његових успона и падова; у њему су
забележене све поруке и ожиљци у његовом расту од корена па до
цвета.
Развој језика условљен је начином живота једног народа,
многим објективним и субјективним факторима, а пре свега
132
историјом и културом једног народа. У том процесу развоја језика као

основе културе једног народа, посредују бројне институције:
породица, школа, држава, црква. Ове институције имају различиту
улогу у традиционалном и модерном друштву, али и различит утицај
на језичку културу једног народа.
Православна црква је одиграла велику улогу у очувању
идентитета српског народа у условима турског ропства. Но, верска
опредељеност, језик и национална припадност не морају бити
истозначни, као што то показује историја Балкана. Без обзира како је
то произведено, ми смо данас у ситуацији да присуствујемо
вештачком стварању нових држава и народа и цепању не само
политичког јединства, већ и културног простора српског народа, које
још увек није завршено.
Језик је старији од државе и нације, али тешко држави и
нацији ако забораве на свој језик: тиме оне престају да постоје!
Политичка географија се кроз историју мењала у свету и на
Балкану. Србија је ширила и сужавала крила својих граница, у
зависности од односа моћи у свету, али је чувала свој језик. И све док
буде чувала свој језик, очуваће наду да, пре или касније, може
победити сва зла и поново се усправити, достојанствено и високо.
Отуда има истине у поруци Стефана Немање Растку: «Чедо моје,
чувај свој језик као име своје, као очи своје...»
После Другог светског рата на простору бивше Југославије
политика и вера коришћене су као инструменти за произвођење нових
нација, а оне за одржавање политичке равнотеже у вишенационалној
заједничкој држави. У том контексту и данас се користи језички и
етнички инжењеринг на овом простору ради његове поделе и
управљања овим простором од стране нових хегемона.
На простору бивше СФРЈ, нације су произвођене «одозго»,
као део политичког пројекта, а не «одоздо», органски, на основу
интегрисане поделе рада и јединственог тржишта. Са таквом
политиком производње народа и нових џепних државица и даљом
дезинтеграцијом српског етничког корпуса и, на жалост, Србије као
државе, настављено је и после распада СФРЈ. Наравно, сада из
геополитичких и геостратешких разлога великих сила и њиховог
арбитрирања на простору Балкана, посебно САД и Немачке.
У нашој литератури и публицистици на тему потраге за
суштином српског националног интереса дато је више дефиниција.
133
На пример, академик Добрица Ћосић тврди да је «српско

питање демократско питање»58, геополитички аналитичар Милорад
Степић сматра да је оно геополитичко питање59, док Петар
Милосављевић наглашава да је српско питање, пре свега, језичко
питање60. Чини нам се да је за српску нацију питање егзистенцијалног
опстанка и демографско питање и, уједно, геокултурно питање, тј.
дефинисање културе као инструмента борбе за очување
идентитета и духовног јединства српског народа. Посматрајући
мегатрендове у савремености, у редоследу метаморфозе значења
њихове улоге и тежине од геополитике ка геоекономији у XX веку и
од геоекономије ка геокултури у XXI веку, подвлачимо значај
културе, људског и културног капитала, за позиционирање једног
народа у глобалном свету.
Глобализација и културни империјализам
Данас је наступило доба глобализације и мекдоналдизације

друштва. Мондијализовани капитал, ширећи тржиште глобалне
економије, подрива националне и политичке границе и оно по чему ће
народи бити препознавани у будућности биће култура и културни
идентитети. Иза Хантингтонове тезе о сукобу култура и цивилизација
у свету, данас стоји гусарска одисеја мондијализованог капитала
транснационалних компанија земаља светског центра. Уместо реалног
сагледавања кључних фактора који производе структурално насиље у
свету – све веће монополисање нових производних снага и
разобручено деловање крупног капитала у експолоатацији земаља
светске полупериферије и периферије – данас се врши мистификација
односа у свету теоријом о сукобу цивилизација и легитимише се
хегемонија и неоколонијална експанзија Велике звери. Асиметрични
модел глобализације, који данас доминира у свету, повезан је са
неолиберализмом као идеологијом крупног капитала и концепцијом
развоја која генерира социјалдарвинизацију односа у свету,
структуралне неједнакости и насиље. Традиционалне неједнакости,
58
Д. Ћосић, Српско питање – демократско питање, Стручна књига, Београд,
1992.
59
М. Степић, Српско питање – геополитичко питање, Јантр група, Београд,
2004.
60
П. Милосдављевић, Српско питање и србистика, Логос, Бачка Паланка,
2007.
134
оличене у диспропорцијама социјално-економског развоја Севера и

Југа, допуњују се новим облицима зависности у лику различите
географске расподељености нових технологија и симболичке
зависности у информативном систему, новим облицима културе
зависности и културног империјализма.
Амерички и британски геостратези – Р. Кајган и Р. Купер –
афирмишу тезу о доласку доба нових либералних империја и у име те
платформе заступају тезу о потреби хегемоније глобалног Левијатана
у лику САД и држава светског центра, док у исто време пишу о
распадању и разарању националних држава. Српски народ се на крају
XX века управо нашао на удару шапа и штапа ове глобалне звери, која
модерним топузом жели делити правду и уређивати свет. На удару су
не само суверенитет његове државе, већ и његов «духовни Јерусалим»
и његова култура. У последњих 18 година најотвореније се води
тотални рат против српског народа, свим средствима у свим
димензијама: информативним, политичким, војним, економским.
Нападнута је и његова култура наметањем стратегије зависне
колонијалне модернизације. Сада је под фирмом реформе (болоњске
шуварице) на реду препарирање његовог система образовања. Читав
један народ је поново на раскршћу и у збегу. Желе га протерати са
његових историјских и етничких простора, а говоре му о
пријатељству. Деле га бројним механизмима и акцијама, деле га не
«евросрбе», «евроантлантисте» и «балканце»; на «инсајдере»,
потказиваче и бегунце, нове хајдуке. А Срби су, како је давно писао
Св. Сава – «Исток на Западу, и Запад на Истоку». Или, пак, Св.
Николај – «изнад Истока и Запада». Они живе на оштрици мача,
размеђи светова различитих цивилизација. Све то – проблем очувања
културног идентитета – егзистенцијалну судбину српског народа чини
комплексном, противречном и трагичном.
Језик и вера у функцији очувања културног идентитета диајспоре

и духовног јединства српског народа
Живимо у доба сумрака великих идеологија и

неоконзервативне рестаурације. Процес транзиције и пројекти
модернизације у већини постсоцијалистичких друштава на Балкану
реализовани су у форми деформисане имитативне модернизације или
контрамодернизације. На платформи неолибералне стратегије развоја
и зависне модернизације у овим земљама извршена је периферизација
135
привреде, друштва и културе. Балкан је поново постао

полупериферија, али овога пута Европске Уније. Ову судбину дели и
Србија, са том разликом што је она без обзира на петооктобарске
промене режима (2000.) још увек у стању, како би Јован Цвијић рекао,
«полуухапшене земље». Овога пута окружена натовским државама
сателитима и изложена бројним притисцима.
Упоредо са овим процесима структуралних неједнакости и
нових облика сегрегације – на релацији земље светског центра,
полупериферије и периферије, у свету теку процеси симболичког
подређивања и насиља (П. Бурдије). Глобални медији, меком
стратегијом освајања света, генерирају културу зависности држећи у
пасивном, поданичком положају земље светске полупериферије и
периферије. У таквој ситуацији поставља се питање: шта је са
културом малих народа у глобалном свету, као и шта је са положајем
дијаспоре и мањина. Укратко речено – мали народи и мањне и
дијаспоре налазе се на удару великог ваљка процеса
мекдоналдизације, који прети под фирмом стандардизације,
унификацији и асимилацији њихових култура, што би било погубно
по човечанство.
За разлику од асиметричног модела глобализације који води
хегемонији и неоимперијализму у економији, политици и култури,
савременом свету је потребан социјал-демократски модел
глобализације на принципима – да је слобода сваког појединца услов
слободе свих; да је аутономија делова предуслов демократске
интеграције целине. Речју, потребна нам је глобализација разумевања
и солидарности међу народима света. Многолика културна
глобализација, чији актери неће попут Киклопа, Велике звери гутати,
асимиловати културе малих народа, већ ће омогућити развој
човечанства као богатство културних различитости. У таквом
настајућем свету културе и језик као њено основно оруђе могу заједно
са науком, образовањем и вером, одиграти кључну улогу у
афирмацији културних идентитета, у позиционирању једног народа на
новој светској мапи човечанства. У будућој заједници човечанства
народи ће бити препознавани по културним траговима – стваралачким
белезима, а не по поствареној моћи економије, политике или војне
силе. Због тога, независно од тога како ће изгледати будућа политичка
географија света, а она ће у перспективи развоја човечанства, све
мање бити значајна, неопходно је припремити се за ту културну
утакмицу и својим стваралаштвом остављати трагове на духовној
136
мапи света. На тој мапи блиставим, неизбрисивим словима биће

исписана имена Николе Тесле, Пупина и других великих српских
научника и културних ствараоца и духовника. Стога верујем у
прогнозе оних теоретичара који сматрају да ће у будућности
геокултура заменити геополитику.
У овом контексту разматрања, када је реч о српском народу
који живи у диајспори, расејању, врло је значајно да не изгуби свој
језик и себе у њему. Стога је велика одговорност свих фактора од
Владе до школа и универзитета у формулисању изазовне културне
политике у служби очувања културног идентитета и јединства српског
духовног простора у условима глобализације и нових процеса
политичке фрагментације нашег народа. Без обзира на саврeмене
процесе секуларизације и модернизације, језик и вера два су значајна
фактора његове културне и духовне интеграције. Њима се треба
посветити велика пажња. Јер земље и појединци са јачим културним
капиталом имаће снажније капацитете и потенцијале и моћи ће да
издрже у наступајућој конкуренцији, у новим формама културних и
друштвених борби, и компетиције самоафирмисања група и актера у
будућој заједници човечанства.
Пишући о потреби очувања културног идентитета Срба у
дијаспори Драган Недељковић у својој студији «Драма цивилизације
на Балкану – трагедија српског народа на прагу трећег миленијума»
(1999), са забринутошћу се пита «Одржати се у језику – то је тешко,
али је јасно. Како се одржати и без језика? – то је питање, мучно и
обавезујуће с којим ћемо се све више суочавати.»61 Указујући на
судбину Јевреја у свету, који су опстали када су и свој језик изгубили,
јер чувајући своју веру – у лику Старог завета и Талмуда (десет
божијих заповести), Драган Недељковић истиче – да Јевреји, без
обзира на њихову расутост у свету, нису допустили да потпуно буду
асимиловани. Стога овај аутор истиче: да је и за нас Србе, поред
језика, значајно да и у расејању и у матици обновимо дух своје вере и
тиме појачамо најдубље матрице из нашег колективног памћења,
основу наше духовне кохезије и опстанка.
Срби се морају вратити свом језику и својој културној
традицији и вери, ако желе очувати свој идентитет. У исто време,
морају остати отворени за изазове модернизације, али њених
61
Драган Недељковић, Драма цивилизација на Балкану – трагедија српског
народа на прагу трећег миленијумa,, Задужбина «Петар Kочић» и «Наука»,
Београд, 1999, стр. 6.
137
аутентичних вредности и иновација. Из модерне културне

интелектуалне ризнице човечанства треба селективно узимати оно
што је највредније, а не дегенерисане отпатке из рециклиране
културне кухиње Мекдоналдса.
***
Сaвремено човечанство се налази на раскршћу, пред њим је

неизвесна будућност у лику алтернатива: перспектива постмодерног
тоталитаризма, тј. нови Орвелов свет, социјалдарвинизација односа са
плутократском и технократском диктатуром, или формирање
човечанства као заједнице равноправних грађана и народа у духу
модела социјалдемократске глобализације света са респектом
богатства културних различитости света, са глобализацијом
разумевања и солидарности међу народима. Правац даљег
историјског развоја човечанства – у смислу Хантингтоновог сукоба
цивилизација и хегемоније једне од њих, или афирмација стратегије
дијалога и партнерства различитих цивилизација је отворен процес и
зависиће од бројних фактора, али и од моралног и политичког удела
интелектуалаца и њихове мисије у свету, од интервениције људског
фактора у поље историје каква ће будућност бити пројектована и
остваривана. Дакле, и на нама савременицима је велика одговорност
какав ће облик, лик и суштину имати будућност човечанства – да ли
ће се оно развијати у кључу хуманизације друштва и еманципације
човека, или пак нових облика социјалног, политичког и културног
поробљавања.
138
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА: БИЛАНС ГЕОПОЛИТИЧКЕ

ТРАНЗИЦИЈЕ БАЛКАНА И КУЛТУРА МИРА
1. Савремени Балкан има “моћну онтологију” (М. Тодорова) без

чијег је разумевања тешко одгонетнути динамику актуелних
социјалних, политичких и културних процеса у савремености.
2. Истраживањем специфичне геокултуре развоја Балкана може
се доћи до синтетичких и релевантних закључака о односу географије,
културе и политике на овом простору. О дејству како рационалних
стратегија друштвених актера, тако и ирационалних фактора (матрица
“колективно несвесног” /Јунг/) у друштвеним променама на Балкану
кроз историју и у савремености.
3. На “балканском крсту” и геополитичком чвору укрштају се
учинци бројних цивилизација и култура. Помешани са балканским
“етничким коктелом” (З. Бжежински) и геостратешким играма
великих сила, њихов утицај даје специфичну слику овог простора као
подељеног изнутра и споља, разапетог између прошлости и
будућности, између процеса ретрадиционализације и модернизације.
4. Производња рата и мира на Балкану, кроз историју и у
савремености, нажалост, више је зависила од односа спољних сила
моћи него међусобних односа балканских народа. Нема, међутим,
трајног мира и стабилности у региону уколико није плод интереса и
договора самих балканских народа.
5. Већина балканских земаља, након имплозије социјализма у
процесу транзиције, следи неолибералну стратегију зависне
модернизације, која овај регион чини новом зоном периферизације
привреде и друштва.
6. Балканске елите окренуте су изазовима евроинтеграције и
овај “тренд” преносе на остатак становништва. У овој формули оне
траже излаз из садашњег кризног стања и сагледавају перспективу
свог даљег развоја.
7. Биланс геополитичке транзиције Балкана на крају 20.
века и почетком новог миленијума огледа се у томе: да се већина
балканских земаља определила за улазак у Еевропску унију, да је
потиснута улога Русије са Балкана, извршена натоизација и
протекторација овог геопростора. Срби и српски народ поново су се
нашли на раскршћу и у стању спољнополитичке изолованости, те да
се тај положај може описати речима Јовна Цвијића са почетка 20. века
139
(1908): „Србија је... скоро опкољена земља а ми смо постали

ухапшени народ“.
8. Србија се из геостратешких разлога изнова нашла на мети
снага моноцентричног глобализма и њихових европских сателита.
Бомбардовањем Србије (1999) и покушај отимања Косова (2008) део
су једног истог сценарија актера империјалног пројекта новог
освајања света . На ове акте агресије српски народ одговорио је
отпором бранећи своју слободу, идентитет и суверенитет.
За Србе слобода као вредност је изнад свега, јача од смрти.
Она је алтернатива ропском животу. За њих је она животни елемент
опстајања и мученичког трајања кроз векове на Балкану. Стога они, на
свим раскршћима историје, следећи лазаревску епску етику, радије
бирају „небеско царство“,борећи се и гинући достојанствено и
усправно, као слободни људи „за крст часни и слободу златну“,
неголи слуганство, да љубе туђе скуте и носе окове ропства. Иако су
као Словени, по природи гостољубив народ, топле лирске душе,
њихов епски идентитет историјски је формиран, њиховом
геополитичком позицијом и праксом бивствовања на Балкану;
чињеницом да су „саградили кућу насред пута“ (Ј. Цвијић) и да је, на
овој окрвављеној веризи и раскршћу светова, морају изнова часно
бранити од крсташа, светских зулумћара и злих намерника.
9. Метаморфоза традиционалног органског идентитета код
Срба у плурални и модерни, односно ратничке културе у културу рада
и културу мира на Балкану, зависиће од низа фактора – пре свега од
радикалне измене структурних односа и моћи на Балкану, Европи и
свету у правцу хуманизације друштвених односа и јачања процеса
сарадње и демократске интеграције. Али и од промена система
вредности, културних оријентација и филозофије живљења – од веће
окренутости балканских актера (народа, грађана и њихових елита)
изазовима модернизације и будућности – животу и стваралаштву,
правди и лепоти, миру и слободи као врховним вредностима које су у
служби човека, његове еманципације и среће... и које могу
гарантовати – да „религија родољубља“ (Мигуел Унамуно) неће
изнова облачити војничку униформу на Балкану, те да се може живети
у складу са поруком старог Ђуре Даничића, о радном и грађанском
патриотизму, „да се за отаџбину може гинути на сваком послу“ а не
искључиво на бојном пољу.
10. Савремени Балкан још увек је рањив. У сенци је саблазни
геоисторије и у стању недовршеног рата и неизграђеног мира. Стога је
140
изградња нове културе мира и политике мултикултурализма и етничке

толеранције кључна карика модерне политике развоја Балкана.
11. Култура мира на Балкану повезана је са глобалним,
регионалним и националним стратегијама друштвеног развоја и
превладавања структурних неједнакости у савременом свету. Није
могућ трајан мир међу народима ако су социјално фрагментисани и
класно поробљени. Унутрашња слобода грађана и народа увек је,
мање или више, условљавала и њихову спољну слободу и квалитет
међунационалнилх, међудржавних и глобалних односа и обрнуто.
12. Само се у кључу социјалдемократског развоја и процеса
регионалне и европске интеграције може очекивати напредак и мир на
Балкану. У супротном, могуће су нове деобе и сукоби, који би даље
девастирали овај геопростор.
13. Истраживање рационалних претпоставки за развој, мир и
интеграцију на Балкану најважнији је задатак научника и
интелектуалаца. Нема већег позвања од те мисије интелектуалаца да
властитим истраживањима служе истини, доброти, еманципацији и
миру међу људима и народима.
141
ВМЕСТО ЭПИЛОГА: БАЛАНС ГЕОПОЛИТИЧКОЙ

ТРАНЗИЦИИ БАЛКАН И КУЛЬТУРА МИРА
1. Современые Балканы обладают «сильной отнтологией» (М.

Тодорова) и если ее не учитывать, то сложно понять динамику
актуальных социальных, политических и культурных процессов
современного мира.
2. Исследуя специфичную геокультуру Балкан можно прийти к
синтетическим и относительным выводам о соотношении географии,
культуры и политики на упомянутой территории. О действии как
рациональной стратегии общественных факторов, так и
иррациональном факторе (матрица «коллективно
бесознательного» /Юнг/) в изменениях социального характера на
Балканах в прошлом и настоящем не стоит забывать.
3. На “балканском кресте” представляющем собой
геополитический узел, соединяются многочисленные цивилизации и
культуры. Представляя смесь балканского «этнического коктейля» (З.
Бжежинский) и являясь территорией для геостратегических игр
великих сил, Балканы создают специфическую картину пространства,
разделенного как внутренне, так и внешне, распятого меж прошлым и
будущим, между процессами ретрадиционализации и модернизации.
4. Индустрия мира и войны на Балканах, как в прошлом, так в
настоящее время, к сожалению, в большей мере зависела от
международных отношений, а не от междубалканских. А длительный
периода мира и стабильность невозможны без взаимодоговора
балканских народов.
5. Большинство балканских стран, после имплозии социализма
в процессе транзиции, проводит в жизнь стратегию неолибералима,
стратегию зависимой модернизации, что данный регион превращает в
периферию, когда речь идет о индустриальном и общественном
развитии..
6. Балканские общественные круги следуют новой моде-
евроинтеграции и внедряют это модное направление. Именно в
евроинтеграции они видят выход из сегодняшнего кризиса и через
эту призму рассматривают перепективу своего дальнейшего развития.
7.Баланс геополитичкой транзиции Балкан в конце 20 и начале
21 века состоит в том, что большинсво балканских стран
определилась за вступление в ЕС, позиция России на Балканах
пошатнулась, идет „натоизация“ этого геопространства и сербы снова
142
находятся на перекрестке истории и в положении

внешнеполитической изоляции, а данную ситуацию можно описать
словами Йована Цвийича, сказанные в начале 20 века (1908): „Сербия
страна окруженная стенами, а мы – арестованный народ“.
8. Из-за геостратегических причин Сербия снова является
целью сил моноцентрического глобализма и их европейских
прихлебателей. Бомбардировка Сербии (1999) и попытка анексии
Косово (2008) являются частью одного сценария, частью
империального проекта на которое сербы ответили сопротивлением,
заищая свою свободу, идентитет и суверинитет.
Для сербов свобода обязательнее, чем смерть. Поскольку
является альтернативой рабской жизни. Она для них является
элементом выживания и существования во все времена. Поэтому они
на всех перекрестках истории выбирают „царствие небесное“,
защищаются и губнут достойно как свободные люди за „крест чести и
свободу золотую“, отрицая прислужничество, отказываясь целовать
сапоги и подносить оружие. Хотя славяне по природе своей народ
гостеприимный и веселый, народ, обладающий тонкой лирической
душой, но эпический идентитет сербов исторически сформировала их
геополитическая позиция, тот факт, что они посторили „дом на
дороге“ ( Й. Цвийич) и поэтому должны были постоянно свой дом
защищать от крестоносцев, мошенников и злодеев.
9. Метаморфоза традиционного органичного идентитета сербов
в плюральный и современный вариант, изменение военной культуры в
культуру труда и культуру мира на Балканах зависит от ряда
факторов –прежде всего от радикальных изменений структурных
отношений и распределения силы на Балканах, Европе и мире в
направлении гуманизации общественных отношений и усиления
процессов сотрудничества и демократической интеграции. А также и
от изменения системы ценностей и философии жизни, от большего
внимания тем вызовам модернизации, которые определяют будущее,
от того, что больший акцент будет ставится на жизнь и творчество, на
истину и красоту, на мир и свободу как на те ценности, которые
определяют смысл человеческого существования, которые служат
человеку, формируя понятие благосостояния и счастья .. и которые
могут гарантировать, что „религия патриотизма“ (Мигэль Унамуно)
не позволит вновь натянуть военный камуфляж на Балканах и
территория эта будет жить по правилу, которое в свое время высказал
Джура Даничич, когда говорил о гражданском и рабочем
143
патриотизме: „...за Отечество можно умирать везде, не только на поле

боя“.
10. Современные Балканы всегда чувствительны в
политическом смысле, всегда на них ложится тень геополитического
конфликта, всегда они находятся в состоянии незаконченной войны и
недостроенного мира. Поэтому строительство новой культуры мира и
политики мультикультурализма и этнической толерантности должны
стать ключом политики современного развития Балкан.
11. Культура мира на Балканах связана с глобальной,
региональной и национальной стратегиями общественного развития,
где преобладает структурное неравенство. Длительный мир
невозможен, если народы социално поделены и классово
порабощены. Внутренняя свобода граждан и народа всегда, в большей
или меньшей степени связана с внешней свободой, с качеством
межнациональных, межгосударственных и глобальных отношений и
наоборот.
12. Только в рамках социал-демократического развития и
процесса региональной и европейской интеграции можно ожидать
прогресс и мир на Балканах. В противоположном же нас ожидают
новые столкновения, которые, и в дальнейшем, будут влиять на
данную территорию.
13. Исследование рациональных решений в поисках путей
развития, мира и интеграции является приоритетной задачей ученого.
Нет более благородной миссии, чем та, ктороая служит делу мира,
прогресса и улучшения взаимоотношений между людьми и народами.
144
INSTEAD OF CONCLUSION: GEOCULTURE OF

DEVELOPMENT, EUROINTEGRATION PROCESSES
AND THE CULTURE OF PEACE AT THE
BALKANS
1. Contemporary Balkan region has a “powerful ontology” (M.

Todorova) that needs to be understood since otherwise it would be difficult
to decipher the dynamics of the current social, political and cultural
processes.
2. Exploring the specific geoculture of the Balkan development
can lead to syncretic and relevant conclusions about the relationships
among geography, culture and politics in the region as well as about the
effect of both the rational strategies of social actors and of the irrational
factors (matrices of the “collective unconscious” (Jung)) in the social
changes at the Balkans in the past and at present.
3. At the “Balkan cross” and the geopolitical knot there are
achievements of numerous civilization and cultures intersecting, even more
mixed with the Balkan “ethnic cocktail” (Z. Bzezynsky) and geostrategic
games of the great powers. Their influence gives a specific picture of this
region as divided both outside and inside, torn between the past and the
present, between the processes of retraditionalization and modernization.
4. The production of war and peace at the Balkans, in the past and
at present, unfortunately, has been more dependent on the great power
relations than interrelations among the Balkan peoples. However, there will
be no lasting peace and stability in the region without the mutual agreement
of the peoples in the Balkans themselves.
5. Most of the Balkan countries, after an implosion of socialism in
the process of transition, follow the neoliberal strategy of dependent
modernization which makes this region a new zone of peripherization of
economy and society.
6. Balkan elites are turned toward the challenges of
Eurointegration and they transmit the same “trend” to the rest of the
population. In this formula they are looking for a way out of the present
critical state just as they see in it a perspective for their future development.
7. The balance of the geopolitical transition of the Balkans at the
end of the XX century and the beginning of the new millennium can be
reflected in the following: most of the Balkan countries has chosen to enter
the European Union, the role of Russia in the Balkans has been suppressed,
the NATOization and protectoratization of this area have been
accomplished; that the Serbs and Serbian people are at the crossroads and
that they are isolated so that this position could be described in Jovan
145
Cvijic’s words at the beginning of the XX century (1908) as: “Serbia is …

almost a surrounded country and we have become arrested people.”
8. Serbia has been targeted again by the powers of the
monocentric globalism and its European satellites on the basis of
geostrategical reasons. The bombing of Serbia (1999) and by attempting to
steal Kosovo (2008) are part of one scheme of the imperial project of the
new conquering of the world. The Serbs responded by resisting defending
their freedom, identity and sovereignty.
For the Serbs freedom is the most important value, stronger than
death. It is an alternative to the slave life. For them it is the living element
of survival and the difficult endurance through centuries in the Balkans.
Consequently, the Serbs, at the crossroads of history, following Lazar’s
epic ethics, would rather choose “heavenly kingdom” fighting proudly as
free people for “the honorable cross and the valuable freedom” than be
slaves to kiss foreign knees and have the fetters of slavery. Although, as
Slavs, they are hospitable and merry people, warm lyrical souls, their epic
identity has been formed historically by their geopolitical position and the
practice of being in the Balkans; by the fact that “they have built their
home in the middle of the road” (J. Cvijic) and that in these bloody chains
and the crossroads of the worlds, they must fight the crusaders, world
oppressors and evil unexpected guiests honorably again and again.
9. The metamorphoses of the traditional organic identity of
Serbs into plural and modern one, in other words warrior culture into the
culture of war, and culture of peace at the Balkans, will depend on the
number of factors – before all, on the radical change of structural relations
and power at the Balkans, in Europe and world into direction of the
humanization of social relations and strengthening of the process of
cooperation and democratic integration. But, it will depend also on the
change of the system of values, cultural orientations and philosophy of life
– if the Balkan actors (peoples, citizens and their elites) orientate
themselves to the challenges of modernization and future, life and
creativity, justice and beauty, peace and freedom as the most important
values, those values that contribute to the emancipation and happiness of
the man… and that can guarantee – that “the religion of patriotism”
(Miguel Unamuno) will not again dress arm’s uniforms at he Balkans and
that people can live according the message of Đuro Daničić about work
and civic patriotism which says “that one can sigh for his fatherland”, and
not only at the battle field.
10. Contemporary Balkan region is still vulnerable. It is
overshadowed by the ghost of geohistory and it is in the state of an as yet
146
not pacified war and an as yet not created peace. Therefore, the building of
a new culture of peace and of the policy of multiculturalism and ethnic
tolerance is the key link of the modern policy of the Balkan development.
11. The culture of peace at the Balkans is connected with global,
regional and national strategies of the social development as well as the
predominance of structural inequalities in the modern world. No lasting
peace is possible among the nations if they are socially fragmented and
class-enslaved. The inner freedom of citizens and peoples has always
conditioned, more or less, their external freedom as well as the quality of
their inter-national, inter-state and global relations and vice versa.
12. Only in the context of social democratic development and the
processes of regional and European integration can we expect progress and
peace at the Balkans. If not, new divisions and conflicts that would further
devastate this geospace are possible.
13. The exploration of the rational assumptions for development,
peace and integration at the Balkans is the most important task of scientists
and intellectuals. There is no greater mission than that of the intellectuals to
serve, with their own research, the truth, goodness, emancipation and peace
among people and nations.
147
ЛИТЕРАТУРА
Андрић И. : Развој духовног живота у Босни под утицајем

турске владавине, Просвета, Београд, 1994.
Арон, Р. : Мир и рат међу нацијама, Издавачка књижарница
Зорана Стојановића, Сремски Карловци и Нови Сад, 2001.
Albrow, M. : The Global Age, Stanford, CA, Stanford University
Press, 1997.
Amin, S. : L’ hégémonisme des Etats-Unis et effacement du projet
européen, L’ Harmattan, Paris, 1999.
Amin, S. : The liberal virus: permanent war and the
Americanization of the vorld, Monthy rewie prees, New York, 2004.
Amin, S. : Les defis de la mondialisation, Paris, 1996.
Ашенкампф, Н.Н. : Савремена геополитика, Академски
пројект, Москва,2005.
Bourdie, P. Contre-feux. Propes pour servir á la résistance contre
l’ invasion néo-libérale, Paris, 1998.
Бутиган, В. : Демократизација Балкана, Институт за
социологију, Филозофски факултет у Нишу, 2004.
Бжежински, З. : Велика шаховска табла, ЦИД/Романов,
Бжежински, З. : Амерички одговор: доминација или
лидерство, ЦИД, Подгорица, 2004.
Wallerstien, J. : Geopoliticas and geoculture, Cambridge.
Cambridge university prss, 2002.
Видојевић, З. : Транзиција, рестаурација и
неототалитаризам, Институт друштвених наука, Београд, 1997.
Видојевић, З. : Куда води глобализација, „Филип Вишњић“,
Видал, Г. : Рат из снова – крв за нафту, развој америчких
империјалних односа, Чаробна кућа, Београд, 2003.
Вјатр, Ј. : Социологија војске, Војно-издавачки центар,
Влајки, Е. : Демонизација Срба, „Bad vilbel“, Београд, 2002.
Вукадиновић, Р. : Сигурност на југоистоку Европе,
Интерланд, Вараждин, 1999.
Вуковић, Н. : Логика Империје (Н. Спајкман и савремена
америчка геополитика), „Нацијапрес“, Београд, 2007.
Гаджиев, К.С.: В ведение в геополитику, Москва, 1998.
148
Гаћановић, Р. : Отимање Косова и Метохије, НИЦ „Војска“,

Галоа, П.М. : Крв петрола - Босна, „Наш дом“, Париз, 1999.
Геополитичка стварност Срба, зборник радова, Институт за
политичке студије, Београд, 1997.
Голубовић, З. : Изазови демократије у савременом друштву,
Центар за културу, Пожаревац, 2003.
Гускова, Ј. : Историја Југословенске кризе (1990-2000),
ИГАМ, Београд, 2003.
Гускова, Ј. : Последице кризе на Балкану за будућност Европе
и словенских народа, „Политика“ бр. 95 од 8. јуна 1998.
Дарендорф, Р. : Homo sociologicus”, “Градина”, Ниш, 1989.
Делчев, Д. : Социология на европската интеграция, София,
2001.
Добренков, В. : Глобализација и Русија, Москва, 2005.
Дрецун, М. : Брате, где је наша Србија, Београд, 2006.
Дугин, А. : Основи геополитике, Екопрес, Зрењанин, 2004.
Дугин, А. : Континент Русија, Москва, 1990.
Ђурић, В. : Владимир Путин и васкрс Русије, Институт за
политичке студије, Београд, 2001.њњ
Зјуганов, Г. : Руска геополитика, Култура, Београд, 1999.
Здровомислов, А.Г. : Социологија конфликта, Москва, 1996.
Искаков Б. И., Искаков А. Б. : Славеноевроазијство и
глобализација, у зборнику радова: „Перспективе развитка региона у
условима глобализације“, Самара, 2003.
Јевтовић, З. : Тоталитаризам и масмедији, Крајински
књижевни круг, Неготин – Беобрад, 2000.
Јевтовић, З. : Јавно мњење и политика, Академија лепих
уметности, Београд, 2003.
Кастелс, М . : Uspon umreženog društva, Zagreb, Golden
marketing, 2000.
Кара-Мурза, С. : Манипулација свешћу, „Никола Пашић“,
Кејган, П. : О рају и моћи – Америка и Европа у новом
светском поретку, Чаробна Књига, Београд, 2003.
Кнежевић, М. : Европа иза лименса, Слободна књига,
Кнежевић, М.: Моћ запада, „Мали Немо“, Панчево,2005.
Кочетов, З. : Глобалистика, Норма, Москва., 2002.
149
Косово и Метохија - изазови и одговори, Институт за

геополитичке студије, Београд, 1998.
Крешовић, Т. : Велике игре на Балкану, Графиком, Београд,
1999.
Курјак, Ј. : Руска политика на Балкану, ИМПП, Београд,
1999.
Купер, Р. : Распад нација, „Филип Вишњић“, Београд, 2007.
Кузњецов, В. : Социологија компромиса, Москва,2007.
Лавров, С. : Евроазијство: савременост концепције, Москва,
1999.
Лакићевић, Д. : Архипелаг Балкан, Центар за европске
студије и Центар за решавање сукоба, Београд, 2002.
Lacoste, Y. : Dictionnaire de geopolitique Flammarian, Paris,
1995.
Лужков, Ј. : Обнављање историје (Човечанство у ХХI веку и
будућност Русије), Београд, Завет, 2003.
Лопандић, Д. : Регионалне иницијативе – институционални
приступ, Европски покрет у Србији, Београд, 2002.
Марковић, М. : Нови светски поредак, Зборник радова,
„Геополитика стварност срба“, Институт за геополитичке студије,
Марковић. М. : Друштвена мисао на граници миленијума,
„Службени лист СРЈ“ Београд, 1999.
Марковић, Д. Ж. : Социологија и балканске теме, Центар за
балканске студије, Цвен, 2005.
Марковић, Д. Ж. : Социологија и глобализација, Просвета,
Ниш, 2002.
Матић, Б. : Геополитички кључ за судбину ‘верига света’,
Тајна Балкана, СКЦ, Београд, 1995.
Мацнер, Е. : Монополарни светски поредак (О
социоекономији доминације САД), Досије, Београд, 2003.
Милинчић, Љ. : Владимир Путин – моја битка за Косово,
СОФОС, Београд, 2007.
Милосављевић, П. : Српско питање и србистика, Логос,
Бачка Паланка, 2007.
Милосављевић, П. : Идеје југословенства и српско питање,
Логос, Ваљево, 2007.
Митровић, Љ. : Балкан у вртлогу транзиције, Институт за
социологију, Филозофски факултет, Ниш, 2006.
150
Митровић, Љ. : Савремене структурне промене и култура

мира, Центар за социолошка истраживања, Филозофски факултет,
Ниш, 2007.
Митровић, Љ. : „Пут у зависно друштво (биланс транзиције
на Балкану)“, Институт за политичке студије, Београд, 2004.
Митровић, Љ. : Савремено друштво - стратегије развоја и
актери, Инститтут за политичке студије, Београд, 1996.
Митровић, Љ. : Балкан – граница и мост међу народима
(Огледи из социологије регионалног развоја) Завод за уџбенике и
наставна средства, Београд.
Митровић, Љ. : Савремени Балкан у кључу социологије
друштвених промена, Центар за балканске студије и Центар за
југоисточноевропске студије, Ниш/Београд.
Митровић, Љ. : Нови светски поредак и Балкан, Студентски
културни центар, Ниш, 1999.
Митровић, Љ. : Globalization and the Balkans, Center for
Balkan Studies/Stručnja knjiga, Niš/Beograd.
Митровић, Ж. : Српске земље између Немачке и Русије, ИП
„Геовид“,Београд, 2000.
Morin, E. : Odgoj za budućnost – Sedam temeljnih spoznaja о
odgoju za budućnost, “Educa”, Zagreb, 2002.
Недељковић, Д. : Драма цивилизација на Балкану – трагедија
српског народа на прагу трећег миленијум, Задужбина «Петар Кочић»
и «Наука», Београд, 1999.
Николш, Д. : САД или никад – од глобализма ка
тоталитаризму, Београд, 1998.
Осипов, Г. : Социологија, Москва, 1996.
Петковић, В. М. : Геополитичке паралеле на прагу 21. века,
„Калекпм“, Београд, 1997.
Петровић, Д. : Русија у XXI веку – геополитичка анализа,
„Прометеј“, Нови Сад, 2007.
Петровић-Пироћанац, З. : Мали појмовник Геополитике –
лексикон, Институт за политичке студије и Центар за геополитичке
студије југоисток, Београд, 2004.
Плевник, Д. : Нови НАТО или стара геополитика, Вараждин,
1999.
Плевник, Ј. : Иза глобализације – геоекономија међународних
односа, „Голден маркетинг“, Загреб, 2003.
151
Проданов, В. : Глобалните промени и съдбата на България,

София, 1999.
Романе, И. :Геополитика хаоса, Институт за политичке
студије. Београд, 1998.
Саид, Е. :Култура и империјализам, Београдски круг, Београд,
2002.
Симеуновић, Д. : Le nouvel ordre mondial et l’tat-nation,
„Daloge“, Paris, 1996.
Смиљковић, Р. : Насиље и политика, БМГ, Београд, 1997.
Степић, М. : Косово и Метохија – политичко-географске и
геополитичке перспективе, Београд, 1999.
Степић, М.: Српско питање – геополитичко питање, Јантр
група, Београд, 2004.
Степић, М.: У вртлогу балканизације, Београд, 2001.
Sztompka, P. :The Sociology of Social Change, Blackwell,
Cambridge, 1994.
Симић, Д. Р. : Балкан и нови светски поредак, Тајна Балкана,
СКЦ, 1995.
Симић, П. : European Integration and the Balkans, Центар за
југоисточно-европске студије, Београд, 2002.
Стојановић, Т. : Балканска цивилизација, Центар за
геопоетику, Београд, 1995.
Стојковић, М. : Геополитички чиниоци балканизације, “Тајна
Балкана – монографија о геополитици”, СКЦ, Београд, 1995.
Тофлер, А. : Рат и антират, Паидеа, Београд, 1998.
Труд, A. : Геополитика Србије, „Службени гласник“, Београд,
2007.
Turner, J. : “The structure of Sociological Theory”, Wadsworth
Publishing Company, Belmout, California, 1991.
Thual. F. :Les conflits identitaires, „Elipses“, Paris, 1995.
Thual. F i Larot, P. : La geopolitique,“Montihrestien“, Paris,
1997.
Трипковића, М. : “Социолошке теорије”, Нови Сад, 1992.
Todd, E. (2004), Kraj imperije, Masmedija, Zagreb.
The Serbian Question in the Balkans, Faculty of Geography,
University of Belgrade, 1995.
Todorova, M. : Imaginarni Balkan, Zemun, Biblioteka XX vek,
Beograd.
Tomić, D. : Kosovo – ustavno-politički aspekti, Beograd, 1999.
152
Фредерик, Џ. : Постмодернизам или културна логика касног

капитализма, КИЗ „Art press“, Београд, 1995.
Фукујама, Ф. : Крај историје и последњи човек, ЦИД,
Хелд, Д. : Демократија и глобални поредак, Филип
Вишњић, Београд, 1997.
Хантингтон, С. : Сукоб цивилизација, ЦИД, Подгорица, 1998.
Хофбауер, Х. : Проширење ЕУ на исток, „Филип Вишњић“,
Хофбауер, Х. : Балкански ратови – разарање Југославије
1991-1999, „Филип Вишњић“, Београд, 2001.
Held, D. i McGrew, А. :Globalisation (Antiglobalisation), Polity
Press, Cambridge, 2002.
Ћосић, Д. : Српско питање – демократско питање, Стручна
књига, Београд, 1992.
Цвијић, Ј. :“Балканско полуострво”, Сабрана дела, књига 2,
Завод за издавање уџбеника, Београд, 1987.
Цвијић, J. : Балкански проблеми и научне школе, “Сабрана
дела”, САНУ, Београд, 1987.
Цвијић, J. : Говори и чланци, САНУ и Завод за издавање
уџбеника, Београд, 1987.
Циганов, П.А. и Циганов, А.П. : Социологија међународних
односа, „Аспект прес“ Москва, 2006.
Чомски, Н. :Шта то уствари хоће Америка, Институт за
политичке студије, Београд, 1995.
Чомски, Н. : Профит изнад човека – неолиберализам и
глобални поредак, Светови, Нови сад, 1999.
Чомски, Н.: World order, old and new, Лондон, 1994.
Чумаков, А. Н. : Глобализација, Проспект, Москва, 2005.
Шмале, В. : Историја европске идеје, Cliо, Београд, 2003.
153
БЕЛЕШКА О РАДОВИМА
БАЛКАН У КОНТЕКСТУ ГЕОПОЛИТИКЕ ЗА ХХI ВЕК И

ГЕОСТРАТЕШКИХ ИГАРА У САВРЕМЕНОСТИ, ауторово
Саопштење за научни скуп „Србија и савременеи процеси у Европи и
свету“, Београд-Тара 26-27 мај 2005, у организацији географског
факултета Универзитета у Београду, објављено у истоименом
зборнику радова са овог скупа стр. 163-168.
ГЕОПОЛИТИЧКИ И СОЦИОЛОШКИ АСПЕКТИ

ТРАНЗИЦИЈЕ ЈЕДНОГ РЕГИОНАЛНОГ ПРОСТОРА: ОД
БАЛКАНА КА ЈУГОИСТОЧНОЈ ЕВРОПИ, текст је објављен у
зборнику радова „The Balkans in transition“, Центар за балканске
студије, Ниш, 2007.
БАЛКАН, ЕВРОИНТЕГРАЦИЈСКИ ПРОЦЕСИ И

ИЗАЗОВИ ЕВРОАЗИЈСКЕ ИДЕЈЕ У САВРЕМЕНОСТИ, текст
саопштен на научном скупу: Могућности сарадње Србије и Руске
Федерације, одржаног 2005. у Београду и објављен у часопису
Економика бр. 2, Ниш.
ПОЛОЖАЈ И УЛОГА СРБИЈЕ И РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

У КЉУЧУ ГЕОКУЛТУРЕ И ГЕОПОЛИТИКЕ
ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ БАЛКАНА, саопштење за међународни научни
скуп „Србија и Република српска у регионалним и глобалним
процесима“, у организацији Географског факултета Универзитета у
Београду и ПМФ Универзитета у Бања Луци, рад је објављен у
истоименом зборнику радова са скупа, Београд – Бањалука, 2007, стр.
37-42.
ГЕОПОЛИТИЧКА ТРАНЗИЦИЈА СРБИЈЕ И БАЛКАНА

И ОСОБЕНОСТИ РЕГИОНАЛНЕ КОНФЛИКТОЛОГИЈЕ,
ауторово излагање у оквиру курса „Балкан у контексту глобалних и
регионалних промена“, одржано на Московском државном
Универзитету за међународне односе, Москва, 04. 12.2007.
154
НЕОЛИБЕРАЛИЗАМ, СОЦИЈАЛДАРВИНИЗАЦИЈА
ОДНОСА У СВЕТУ И КУЛТУРА СМРТИ, необјављен ауторов рад.
ИМПЛИКАЦИЈЕ АСИМЕТРИЧНОГ МОДЕЛА

ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ НА МЕЂУНАРОДНЕ ОДНОСЕ,
ГЕОПОЛИТИЧКУ ТРАНЗИЦИЈУ БАЛКАНА И ПОЛОЖАЈ
СРБИЈЕ, Ауторово саопштење на међународном научном скупу
„Русија и Балкан – питања сарадње и безбедности“, Институт за
политичје студије, Београд, 18-19. март 2008.
СРБИЈА И РУСИЈА У КОНТЕКСТУ САВРЕМЕНЕ

ГЕОПОЛИТИЧКЕ ТРАНЗИЦИЈЕ БАЛКАНА, необјављен рад.
ГЕОПОЛИТИЧКА ТРАНЗИЦИЈА БАЛКАНА И НОВЕ

ЕВРОПЕ И ЊИХОВА УЛОГА У УСЛОВИМА
МОНОЦЕНТРИЧНЕ ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ СВЕТА, необјављен рад.
СТРУКТУРАЛНЕ НЕЈЕДНАКОСТИ, СУКОБИ И

КУЛТУРА МИРА , рад објављен у зборнику „Балкан у процесу
евроинтеграције“, Институт за социологију, Ниш, 2007. бр.2.
ЈЕЗИК, ИДЕНТИТЕТ И ДУХОВНО ЈЕДИНСТВО СРПСКОГ

НАРОДА У ДОБА ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ, рад саопштен на
међународном научном скупу „Српско питање и србистика“, у
организацији Покрета за обнову србистике, Нови Сад, 23-24.
новембар 2007.
155
СОДЕРЖАНИЕ
ВВЕДЕНИЕ..................................................................................6
1. БАЛКАНЫ В КОНТЕКСТЕ ГЕОПОЛИТИКИ И

СОВРЕМЕННЫХ ГЕОСТРАТЕГИЧЕСКИХ
ИГР XXI ВЕКА ...........................................................................9
2. ГЕОПОЛИТИЧКИЕ И СОЦИОЛОГИЧЕСКИЕ
АСПЕКТЫ ТРАНЗИЦИИ РЕГИОНА: ОТ БАЛКАН
К ЮГОВОСТОЧНОЙ ЕВРОПЕ ...........................................19
3. БАЛКАНЫ, ПРОЦЕССЫ ЕВРОИНТЕГРАЦИИ И

СОВРЕМЕННЫЕ ВЫЗОВЫ ИДЕИ
ЕВРОАЗИЙСТВА.....................................................................29
4. ПОЛОЖЕНИЕ И РОЛЬ СЕРБИИ И РЕСПУБЛИКИ

СЕРБСКОЙ В КЛЮЧЕ ГОЕКУЛЬТУРЫ И
ГЕОПОЛИТИКИ ГЛОБАЛИЗАЦИИ БАЛКАН...............41
5. ГЕОПОЛИТИЧКАЯ ТРАНЗИЦИЯ СЕРБИИ И БАЛКАН

И ОСОБЕНОСТИ РЕГИОНАЛЬНОЙ
КОНФЛИКТОЛОГИИ............................................................53
6. НЕОЛИБЕРАЛИЗМ, СОЦИАЛДАРВИНИЗАЦИЯ
ОТНОШЕНИЙ В МИРЕ И КУЛЬТУРА СМЕРТИ...........73
7. ИМПЛИКАЦИИ АССИМИТРИЧНОЙ МОДЕЛИ

ГЛОБАЛИЗАЦИИ НА МЕЖДУНАРОДНЫЕ
ОТНОШЕНИЯ, ГЕОПОЛИТИЧЕСКУЮ
ТРАНЗИЦИЮ БАЛКАН И ПОЗИЦИЮ СЕРБИИ............91
8. СЕРБИЯ И РОССИЯ В КОНТЕКСТЕ

СОВРЕМЕННОЙ ГЕОПОЛИТИЧЕСКОЙ
ТРАНЗИЦИИ БАЛКАН........................................................103
156
9. ГЕОПОЛИТИЧКАЯ ТРАНЗИЦИЯ БАЛКАН И

НОВОЙ ЕВРОПЫ И ИХ РОЛЬ В УСЛОВИЯХ
МОНОЦЕНТРИЧЕСКОЙ ГЛОБАЛИЗАЦИИ
МИРА........................................................................................111
10. СТРУКТУРАЛЬНЫЕ НЕРАВЕНСТВА,

СТОЛКНОВЕНИЯ И ПОНЯТИЕ КУЛЬТУРЫ
МИРА........................................................................................117
11. ЯЗЫК, ИДЕНТИТЕТ И ДУХОВНОЕ ЕДИНСТВО

СЕРБСКОГО НАРОДА В ПЕРИОД
ГЛОБАЛИЗАЦИИ..................................................................129
ВМЕСТО ЭПИЛОГА: БАЛАНС ГЕОПОЛИТИЧЕСКОЙ

ТРАНЗИЦИИ БАЛКАН И КУЛЬТУРА МИРА.......................142
ЛИТЕРАТУРА................................................................................148
О АУТОРЕ......................................................................................160
157
CONTENTS
FOREWORD…………………………………………………..7
1. THE BALKANS IN THE GEOPOLITICAL CONTEXT

FOR THE XXI CENTURY AND THE
GEOSTRATEGICAL GAMES IN THE MODERN
WORLD………………………………………………..………...9
2. THE GEOPOLITICAL AND SOCIOLOGICAL ASPECTS

OF TRANSITION OF ONE REGIONAL AREA: FROM
THE BALKANS TO THE SOUTH-EAST EUROPE……….19
3. THE BALKANS, EUROINTEGRATION PROCESSES

AND THE CHALLENGES OF EUROASIAN IDEA IN
THE MODERN WORLD………………………..……………29
4. THE POSITION AND THE ROLE OF SERBIA

AND THE REPUBLIC OF SRPSKA IN THE KEY OF
GEOCULTURE AND THE GEOPOLITICS OF THE
BALKAN GLOBALIZATION…………..……………………41
5. GEOPOLITICAL TRANSITION OF SERBIA AND THE

BALKANS AND THE FEATURES OF REGIONAL
CONFLICTS…………………………………………………...53
6. NEOLIBERALISM, SOCIODARWINIZATION OF
RELATIONSHIPS IN THE WORLD AND
THE CULTURE OF DEATH………………..………………..73
7. THE IMPLICATIONS OF THE ASYMMETRICAL MODEL

OF GLOBALIZATION ON INTERNATIONAL
RELATIONS, GEOPOLITICAL BALKAN TRANSITION
AND THE POSITION OF SERBIA………………………….91
158
8. SERBIA AND RUSSIA IN THE CONTEXTS OF THE

CONTEMPORARY GEOPOLITICAL BALKAN
TRANSITION………………………………………………...103
9. THE GEOPOLITICAL TRANSITION OF BALKANS

AND NEW EUROPE AND THEIR ROLE IN THE
MONOCENTRIC WORLD GLOBALIZATION………….111
10. STRUCTURAL INEQUALITIES, CONFLICTS

AND THE CULTURE OF PEACE………….………………117
11. LANGUAGE, IDENTITY AND THE SPIRITUAL

UNITY OF SERBIAN PEOPLE IN THE PERIOD OF
GLOBALIZATION…………………………………………..129
INSTEAD OF CONCLUSION: THE BALANCE OF

GEOPOLITICAL BALKAN TRANSITION AND THE
CULTURE OF PEACE…………………………………………...145
LITERATURE……………………………………………...149
NOTES ON AUTHOR……………………………………..160
159
БЕЛЕШКА О АУТОРУ
Др Љубиша Р. Митровић (1943) редовни је професор

социологије на Филозофском факултету у Нишу, шеф Катедре за
општу социологију и руководилац последипломских студија на смеру
Социологија друштвеног развоја. Био је декан Филозофског
факултета и проректор Универзитета у Нишу. Руководилац је макро
пројекта Култура мира, идентитети, међуетнички односи у Србији и
на Балкану у процесу евроинтеграције (2006-2010). Директор је
Центра за балканске студије у Нишу.
Објавио је преко 400 библиографских јединица из области
социологије на српском, руском, немачком, француском, енглеском и
бугарском језику. Посебно су запажене студије и монографије:
Огњишта која гасну (1970), Самоуправљање и диктатура
пролетаријата – увод у социологију самоуправљања (1980),
Социологија и савременост (1984), Социјална динамика (1985),
Социологија развоја (1992), Србија и социјалдемократски изазов
(1994), Савремено друштво: стратегије развоја и актери (1996),
Социологија (1997), Друштвене промене и актери (1999), Нови
светски поредак и Балкан (1999), Општа социологија: предмет,
метод и теорије (1999), Балкан – граница и мост међу народима
(2000), Глобализација и савремена левица (2000), La globalisation et les
acteurs (2001), The Bal-kans – The Border as well as the Bridge Among
the Cultures and Peoples (2001), Globalization and the Balkans (2002),
Социологија и историја (2003), Савремени Балкан у кључу социологије
друштвених промена (2003), Општа социологија (2003), Пут у
зависно друштво (2004), Социологија туризма (2005), Ка култури
мира на Балкану (2005), Балканска раскршћа и алтернативе (2006),
Балкан у вртлогу транзиције (2006), Савремене структурне промене
и култура мира (2007), Геокултура развоја, идентитети и култура
мира (2008).
E-mail: ljubisa@filfak.ni.ac.yu
160
CIP – Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд
316.92 (497)
327: :911.2 (497)
316.334.2/.3 (497)
316.42 (497)
МИТРОВИЋ, Љубиша Р.
Савремени Балклан у кључу геополитике /
Љубиша Р. Митровић. – Београд : Институт за
политичке студије, 2008. (Ниш : Униграф). –
160 стр. Табеле ; 21 cm
Тираж 300. – Белешка о радовима: стр. 154-155.

- Белешка о аутору: стр. 160. – Напомене
и библиографске референце уз текст. –
Библиографија: стр. 148-153.
ISBN 978 – 86 – 7419 – 152 – 1
а) Геополитика – Балканске државе

b) Друштвени процеси – Балканске државе
c) Балканске државе – Транзиција
COBISS . SR – ID 148415244
161

Savremeni Balkan U Klju U Geopolitike

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

You might also like

Savremeni Balkan U Klju U Geopolitike

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Savremeni Balkan U Klju U Geopolitike

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Љубиша Р.

За издавача / Fo the Editor

Компјутерска опрема и прелом / Computer Support & Design

1.балкан у контексту геополитике за xxI век и геостратешких игара у

2. Геополитички и социолошки аспекти транзиције једног

3. балкан, евроинтеграцијски процеси и изазови евроазијске идеје

4. ПОЛОЖАЈ И УЛОГА СРБИЈЕ И РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ У

5. ГЕОПОЛИТИЧКА ТРАНЗИЦИЈА СРБИЈЕ И БАЛКАНА И

6. НЕОЛИБЕРАЛИЗАМ, СОЦИЈАЛДАРВИНИЗАЦИЈА ОДНОСА У

7. ИМПЛИКАЦИЈЕ АСИМЕТРИЧНОГ МОДЕЛА

ГЕОПОЛИТИЧКУ ТРАНЗИЦИЈУ БАЛКАНА И ПОЛОЖАЈ СРБИЈЕ

8. СРБИЈА И РУСИЈА У КОНТЕКСТУ САВРЕМЕНЕ

9. ГЕОПОЛИТИЧКА ТРАНЗИЦИЈА БАЛКАНА И НОВЕ ЕВРОПЕ И

10. СТРУКТУРАЛНЕ НЕЈЕДНАКОСТИ, СУКОБИ И КУЛТУРА

11. Језик, идентитет и духовно јединство српског народа у доба

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА: БИЛАНС ГЕОПОЛИТИЧКЕ ТРАНЗИЦИЈЕ

ВМЕСТО Эпилога: БАЛАНС ГЕОПОЛИТИЧКой ТРАНЗИЦИи

INSTEAD OF CONCLUSION: GEOCULTURE OF DEVELOPMENT,

Геополитика, која је проглашавана не само буржоаском, већ и

Geopolitics, which is not only bourgeois but also national

Ко контролише Србију, контролише Балкан;

Срби не треба да се стиде своје историје...

З. Бжежински, „Велика шаховска табла“

О повампирењу геополитике на крају XX века

оживљавању значаја борбе за контролу ресурса (енергената, воде,

Осврт на глобалне односе у савремености – од регионалне

задржати свој значај и у условима глобализације, наравно примењена

димензији анализе геополитичких и геоекономских односа. Такође, у

ово би се могло назвати обновом макијавелизма у савременој

никада неће завладати светом и предвиђа да пролази време светске

тумачити и различите облике конфронтације између хиперглобалиста,

Положај Балкана у савременим геостратешким одмераањима

глобализације, моћи нових технологија и наступајућем добу

перспективу треба тражити кроз развој и бржу интеграцију

Етимологија топонима Балкан, Југоисточна Европа

Савремени топоними нису репа без корена. Они у себи носе

државе и друштва на Балкану која се налазе у транзицији и која се

О геополитичком положају Балкана и појму балканизација

Због тога су истраживачи о њему писали као о веризи и процепу међу

Без обзира на метаморфозе у имену Балкана као регионалног

Балкан као регион има особену геоисторију и социокултурну

Емпиријска истраживања међуетничких односа и

Савремени Балкан у зони транзиције – између

Савремени Балкан налази се у зони транзиције и избора (С.

Нове политичке елите на Балкану, нашле су се пред избором модела

Савремени Балкан и изазови глобализације и евроинтеграције

Живимо у доба глобализације. Глобализација као процес

се планетарно шири. Бројни облици мегаинтеграција у свету, као што

Табела1. Динамика уласка балканских земља у ЕУ

Савремена Европа, у лику Европске уније, без обзира на

као заједничког дома равноправних народа, грађана и држава.

Савремени Балкан налази се у процесу транзиције. Он има

погубних идеолошких доктрина крви и тла, заблудне вере у свемоћ

Балкан у светлу нове геополитике и нових геостратешких игри

Балкан има комплексну и слојевиту онтологију и

одговору на светске изазове у ХХI веку. Њихова суштина је у новом

Евроинтеграцијски процеси и Балкан

Пад берлинског зида (1989), имплозија социјализма, урушав-