Kako je crna ovca postala bijela i kada će postati bela?

Stavovi prema Marini Abramović ranije su mogli biti svrstani u dve jasno
suprotstavljene kategorije. Za progresivne umetničke kritičare i posvećene
poznavaoce umetnosti njen rad predstavljao je nezaobilazni primer umetnosti
performansa, već upisan u istoriju moderne umetnosti po svojoj radikalnoj upotrebi
tela kao «sirovog materijala», i po sistematičnom istraživanju granica psihičke i
fizičke izdržljivosti. Za konzervativnu većinu, koja od umetnosti ne očekuje mnogo
šta drugo do da bude lepa («umetnost mora biti lepa, umetnik mora biti lep»,
ironičan je naslov upravo jednog performansa Abramovićeve iz sedamdesetih), da
bude priznata, i da bude po mogućstvu nacionalna, njen rad je pak bio primer
besmislene, nihilističke i odrođene anti-umetnosti. O njenom «bodi-artu» u
beogradskoj «humorističkoj» štampi se pisalo kao o «nabodi-artu», dakle na
uobičajeno kulovski, onanistički i mizogini način.

Danas pak pod pritiskom «vesti iz sveta» i ovdašnja sredina ne može više da se pravi
da ne zna da je njenu retrospektivu u njujorškom Muzeju moderne umetnosti videlo
rekordnih 850.000 posetilaca, da je uvrštena u novu Tajmovu listu najuticajnijih ljudi
na svetu, ili bar da o njoj stalno pišu lajf-stajl magazini, kao i da je o njoj i Lejdi
Gaga nadahnuto govorila. S druge strane, umetnička javnost više ne može da se
pravi da ne vidi da je upravo višegodišnja estradizacija delovanja Marine Abramović
omogućila njenu nezapamćenu javnu vidljivost na račun trivijalizacije njenog
umetničkog izraza, kao i pogubnog uticaja ambicije da postavljanjem na najviši
simbolički pijedestal ceremonijalizuje i petrifikuje jedan umetnički izraz vezujući ga
gotovo isključivo za svoje ime.

Ovo je ponajviše uočeno u vezi sa njujorškom retrospektivom koja je naišla na gorak

prijem kod ozbiljnije umetničke kritike, a posebno posle gala-večere u Muzeju
savremene umetnosti u Los Anđelesu zbog koje je čuvena plesačica i koreografkinja
Ivon Rajner napisala protestno pismo u kom se ovaj događaj proglašava «grotesknim
spektaklom» za predstavnike krupnog kapitala i holivudski džet-set. Oglasio se čak i
umetnik Vito Akonči, a njen nekadašnji životni i umetnički partner Ulaj je za
muzejske reinscenacije njenih starih performansa rekao: «Ne verujem u ovakav
rivajvl performansa, oko njih nema ni zrnca istine».

Nesumnjivo da je fetišizacija njenog stvarnog prisustva u muzeju imala ogroman

efekat kod šireg auditorijuma jer je pogodila traumu otuđenja i potrebu za
neposrednim fizičkim iskustvom u informatički ustrojenom svetu. Ali ovakva
fetišizacija bila je razvodnjena reinscenacijama radova iz sedamdesetih koje su
izvodili studenti u muzeju, udaljavajući tako umetnost performansa od svoje
neponovljivosti kao događaja i prepuštajući ga koreografskoj teatralizaciji.

Sama Marina Abramović, naravno, itekako dobro zna da je performans pre svega
anti-pozorište. Ona to nedavno potvrđuje u intervjuu u londonskom Gardijanu: «Da
biste bili umetnik performansa morate da mrzite pozorište – pozorište je lažno, nož
nije stvaran, krv nije stvarna, emocije nisu stvarne, dok je kod performansa
obrnuto...» Drugima rečima, Abramovićeva ovo vrlo dobro zna ali svoju karijeru
gradi kao da to ne zna, čime se samo potrvrđuje da je ne samo ona već i čitava
savremena umetnička elita danas refleksija preovlađavajućeg ciničnog duha.

Međutim, nije kod Marine Abramović na delu samo liberalni cinizam, na delu je i neki
čudni atavizam. Iako je ranije izjavljivala da kada je pitaju odakle je ona nikada ne
govori da je iz Srbije već uvek da je «iz zemlje koja više ne postoji», u srpskoj je
štampi davala intervjue u kojima je dosta uvređeno konstatovala da ju je «Srbija
zaboravila» i da od Srbije više «ništa ne očekuje». Priliku je iskoristila njena druga
otadžbina i dala joj željene državne počasti – crnogorsko državljanstvo,
trinaestojulsku nagradu, pa i čitav kompleks devastirane fabrike Obod na Cetinju.
Ono što je zajedničko njenom elitno-estradnom statusu u Americi, i njenom
nacionalnom statusu u Crnoj Gori, jeste rečnik kojim se počela opisivati. Za potrebe
uvrštavanja u Tajmovu listu proglašena je «visokom sveštenicom» ili «vrhovnom
boginjom» performansa, a predsednik skupštine Crne Gore u govoru povodom
trinaestojulske nagrade izjavio je:"Vaše stvaralaštvo je kao oganj koji grije Crnu
Goru. Ime Marine Abramović je veće od imena Crne Gore, jer mnogi ne znaju za Crnu
Goru ali znaju za ime Marine Abramović". I sama Abramovićeva prihvatila je takav
nacional-patriotski rečnik i tom prilikom kazala: "Nagrada 13. jul je nagrada koja će
biti sigurno nagrada koja je najvažnija u mom životu jer ona predstavlja simbol i
potvrdu da sam priznata za životno djelo u sopstvenoj zemlji."

Promene koje su se u umetnosti odvijale šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog

veka bile su medijske i filozofske, ali i retoričke. Otuda je za nekog sa pedigreom
radikalne umetnice neočekivana ceremonijalno-estradna i kičasta nacionalna
patetika koja je počela da ju prati. «Crna ovca je postala bijela», izjavila je povodom
priznanja koja je dobila u Crnoj Gori, i ovo se može shvatiti kao iskaz o njenom
aktuelnom radu koliko i o potrebi da se ispravi istorijska nepravda – za koju je ona u
poslednje vreme uglavnom okrivljavala «komunizam», a za koju može biti odgovorna
samo ona ista konzervativna i palanačka sredina (bez ideološkog predznaka) kojoj se
sad ona obraća u potrazi za nacional-patriotskim statusom.

S druge strane, nedostatak sličnih počasti i u Srbiji nije rezultat nikakve posebne
državne odluke već potpuno metastaziranog sistema koji, za razliku od
crnogorskog, čak više ne poznaje ni najobičnije protokolarne poslove osim kada se
radi o krugu umetnika iz Vučićevog govora. Ali ipak ima nade za nacionalni status
Marine Abramović ukoliko nastavi izbeljivanje njene umetničke pozicije, što samo
pokazuje da nema umetničke forme ili pozicije koja ne može postati „imitacija
efekata umetnosti“, njenog „lažnog iskustva i lažnih senzacija“, i koja „ne zahteva
ništa drugo od svojih mušterija izuzev njihovog novca“, kako je kič davno definisao
Klement Grinberg.

Srbija nije zaboravila Abramovićevu. Ona nije ni znala za nju, i tek ju je nedavno
otkrila na mestu gde jedna «organska zajednica» voli da vidi odbegle pripadnike
svog stada. Jedino je pitanje šta će Marini Abramović sve to? Zar ne bi bilo bolje da je
recimo, kao što je to uradio Nedko Solakov u Sofiji, kupila neki prostor za jednu od
aktivnih nezavisnih organizacija u Beogradu, a ako joj se ponovo oko izložbe bude
obratio beogradski MSU da uvaži da budžet za njenu izložbu ne može da bude u
iznosu godišnjeg budžeta za kulturu obe njene domovine.

Branislav Dimitrijević, istoričar umetnosti