ADOLESCENCIJA

Adolescencija traje u proseku od 11 – 12 do 25 – 26 god. Zivota. To je period velikih telesnih

promena, burnih promena u licnosti adolescent, posledicnih porodicnih promena I promena na
nivou vrsnjackih odnosa. Margaret Mid smatra da su burna desavanja u AD posledica stave
drustva prema pubertetu I da je AD ponasanje zavisno od standarda date kulture. Rut Benedikt
zapaza da od kulturne sredine zavisi da Ii ce razvoj biti kontinuiran ili diskontinuiran. Petar Blos
navodi 5 faza AD: predadolescencija (u njoj se stvara Ja – ideal koji regulise ponasanje osobe
tako sto postavlja ciljeve I aspiracije koji kada su dostignuti izazivaju u pojedincu osecanje
ponosa I sopstvene vrednosti, dolazi I do dezidealizacije roditelja), rana AD (napustaju primarnu
vezanost za roditeljske figure jer sve vise uvidjaju da nove potrebe koje sada imaju ne mogu vise
zadovoljavati u krugu porodice, pa pocinju da uspostavljaju bliske odnose sa vrsnjacima),
srednja AD (Uspostavlja odnose sa vrsnjacima suprotnog pola, a ovome prethodi reaktiviranje
Edipalnog kompleksa I njegovo konacno razresavanje, adolescent imaju tendenciju da se
ponasaju egoisticno, interesujuci se samo za sebe, za svoje misli I svoj izgled, I reaguju vrlo
defanzivno na kritiku), kasna AD (U ovoj fazi mladi imaju vise samopostovanja I jasnije formiran
identitet, ovo je period konsolidacije I uoblicavanja identiteta ali I period izrazenih kriza koje
mogu da ometaju aktuelno funkcionisanj AD), postadolescencija (Osoba je razvila osecanje
sopstvene licnosti I uspostavljeni su zivotni ciljevi, u ovoj fazi dolazi do konstitucije tzv.
Autenticnog selfa, a integracija bazicnog identiteta, seksualnog identiteta, stabilizacije
postignutog identiteta I uopste organizacije licnosti su glavni zadaci koji se namecu pred
postadolescenata). Kljucni procesi u adolescenciji:

a) Proces separacije od roditeljskih figura (Kod AD dolvodi do dozivljaja gubitka objekata

a to dovodi do prolaznih regresija u funkcionisanju adolescenta po tipu vracanja na
narcisticki odnos; Proces separacije I individuacije isticanja autonomije u period AD je
postepen, sa puno uspona I padova. Bez pravog unutrasnjeg razdvajanja svaki pokusaj
uspostavljanja novih odnosa bice otezan I ogranicen ili ce I ti novi odnosi biti samo
zamena za neresenu infantilnu zavisnost od roditelja. Oslobadjanje od infantilne
vezanosti je preduslov za kvalitetno uspostavljanje kontakata I veza I sa osobama izvan
porodice. Za AD doba posebno su znacajni intelektualizacija I racionalizacija –
mehanizmi odbrane)
b) Konflikt sa roditeljskim I drugim autoritetima (U ranom AD period postoji vidljiv porast
konflikata AD sa roditeljem. Porast nagonskih impulsa seksualne ili agresivne prirode u
ranoj AD I ogranicenja I zabrana koje dolaze od strane roditelja pruzaju realno
objasnjenje za ovakve sukobe.
c) Razvoj seksualnosti (Postizanje seksualne zrelosti je jedna od najznacjnijih karakteristika
AD. Ovaj process nije nimalo lak I razocarenja su cesto velika. Ako su emocionalni odnosi
sa roditeljima neadekvatniji a konflikti dublji to se I seksualnost sekse koristi kao

1
 kompenzacija za ranije povrede u odnosima, za napustanjai druga nezadovoljstva, tako
da prerane seksualne odnose I sklonost promiskuitetu nalazimo upravo u razbijenim
porodicama, kod napustene I zanemarene dece)
d) Odnosi sa vrsnjacima (To je najcesci oblik socijalnih komunkacija kod AD I znacajni su u
raznim aspektima. Samopostovanje u AD se razvija usled prihvatanja od strane vrsnjaka.
AD grupa je posebno vazan factor u formiranju licnosti, a posto nemaju oformljen
identitet imaju znacajnu potrebu da pripadaju nekoj grupi , a pripadanje nekoj grupi
uvek zahteva komformiranje ponasanja, razmisljanja I osecanja sa grupnim standardima.
Grupa se sastoji od pojedinaca koji su joj cvrsto privrzeni I medjusobno zavisni sto joj
daje unutrasnju koheziju. Uspostavljanje bliskih prijateljskih odnsa medju adolescntima
je od velike vaznosti – kroz prijateljstvo mladi teze da razumeju svet oko sebe kroz
razmenu ideja, osecanja, misljenja I stavova koje iznose drugoj osobi da bi dobili njen
komentar. Bliska prijateljstva se zasnijavu na potrebi za emocionlnoj razmeni, za
razumevanjem, za podrskom, intimnoscu, postovanju licnosti, potrebi za poveravanjem I
slicno.)

Razvoj identiteta I poremecaja

Formiranje identiteta zapocinje u ranim razvojnim fazama, u ranom odnosu deteta sa majkom.
U period AD formiranje identiteta podrazumeva integraciju raznovrsnih identifikacija iz
dosadasnjeg zivota, pocev od identifikacije sa oba roditelja do identifikacije sa drugim
znacajnim osobama u zivotu, identifikacije sa novo ispoljenim seksualnim nagonima, novim
seksualnim ulogama, sa emocionalnim obogacenjima I sa novim socijalnim ulogama. Identitet
odredjuje sledece dimenzije licnosti: Jedinstvenost, istovetnost, kontinuitet, postojanje I
istrajnost, I pripadnost odredjenoj sredini sa kojom se deli zajednistvo. Formiranje ID u AD
ukljucuje razlicite procese: Uspostavljanje dozivljaja istovetnosti, licnu ideologiju I zivotnu
filozofinu, prihvatanje licne proslosti I uspostavljanje kontinuiteta u iskustvima, orijentaciju
prema buducnosti I uspostavljanje koherentnog sistema vrednosti. U radnoj AD raste pojam
svesnosti o sebi koji se formira na osn toga kako se drugi ponasaju prema nama. Samosvesnost
se ispoljava kao osetljivost na tudje misljenje I egocentrizam. Neusaglasenost izmedju realne I
idealne predstave o sebi dovodi do prolazno snizenog samopostovanja. Kod konfuzije ID dolazi
najcesce zbog razlicitih socijalnih uloga, do razlicitih dozivljaja sebe.

Kriza adolescencije

AD kriza predstavlja najcesce manifestaciju konflikta adolescentnih razvojnih potreba sa

faktorima koji ih ometaju; to je oblik sazrevanja za koji adolescent nije uspesno pripremljen u
okviru svoje sociokulturne sredine.

2
a) Normativna kriza (Svoju povisenu osetljivost na sva desavanja AD manifestuje u njemu
samome I u njegovoj okolini I u tom period osecanje ideniteta je u krizi. Vinikot kaze da
je normativna kriza “Bolest adolescencije”, isto kao sto je biser bolest skoljke.
Normativna kriza poseduje razvojni potencijal, koji je plodonosan I kreativan, koji
uslovaljava brzi intelektualni razvoj, razvijanja maste I realizaciju novih ambicija I
sklonosti)
b) Konfuzija identiteta (Kriza ID je kriza normalnog razvoja u AD, a oznacava kompleksan
psiho-bio-socijalni razvojni fenomen od kojeg zavisi kvalitet zivota buduce odrasle
osobe; ova kriza predstavlja process osmisljavanja sebe I sveta oko sebe, zavisi od
proslosti odnosno od identifikacionih uzora u detinjstvu I ispoljava se na veoma razlicite
nacine: razlicite varijacije osecanja napustenosti, nepoverenja, osecanja beznadja,
stidljivost, osecanja krivice, tajanstvenost, socijalno povlacenje, manipualativnost,
asocijalni postupci. Moguce manifestacije krize ID su: Difuzija identiteta, negativni ID I
lazni self. (Difuzija ID je kriza selfa koju karakterise znacajna nestablinost I
nepredvidivost u ponasanju, kao I velike teskoce u ucenju I ponasanju; u slucaju
negativnog ID adolescent pokazuju neprijateljstvo I prezir prema ulogama koje mu se
nude u porodici ili u siroj socijalnoj sredini, pa nekada biraju ID koji se temelji na
identifikacijama koje su bile u razvoju predstavljanje kao najmanje povoljne,
najopasnije. Tako cesto odu u drugu krajnost pa biraju uloge delikventa, prostitutki,
narkomana I ulaze u marginalne drustvene grupe. Pojava laznog selfa ili “kao da” licnosti
u toku formiranja identiteta. Pravi self zasticuje sve ono sto je zivotno kod jedne osobe,
njen zivotni potencijal I zivotnu kreativnost. Adolescenti koji imaju lazni self zbog toga
sto obezvredjuju svoj pravi self cesto pade od depresije I beznadeznosti.)
c) Kriza autoriteta (U svojim nastojanjima da se osamostali I bude prihvacen u krug
odraslih osoba adolescent se konfrontira sa osobama koje ne prihvataju njegove
psihosocijalne potrebe I stavljaju mu prepreke I ogranicenja, izricu pretnje I upozorenja.
Sukob sa tim osobama, najcesce su to roditelji ali I nastavnici, reprezentuje se kao kriza
autoriteta)
d) Kriza seksualnosti (Nastaje zbog konflikta izmedju potrebe za zadovoljenjem naraslih
seksualnih impulsa koje treba uskladiti sa ostavarenim seksualnim identitetom I realnih
zabrana I ogranicenja koje postavlja drustvena sredina. Kriza se manifestuje kroz razlicite
forme asketskog ponasanja ili pak suprotno kao slobodno seksualno ponasanje I
sklonost promiskuitetu.
e) Hipohondrija (Hipohondrijaza je posebno cesta u adolescentskom period a manifestuje
se u formi trahova za svoje telesno zdravlje I strah od odredjenih telesnih oboljenja
najcesce po zivot opasnih kao sto je karcinom a danas sve cesce I sida. Pored osecaja
krivice od znacaja je I dozivljaj licne bezvrednosti I nepoverenje u svoje telo a kasnije se
npoverenje proteze I na odnos prema sopstvene licnosti.

3
Prevencija kriznih stanja.

Prevencija kriza AD I poremecaja u adolescentskom period je veoma vazno polje MH delovanja.

Preventivne delatnosti su usmerene na adolescenta I njegove reoditelje, porodicu, skolu,
vrsnjake I na siru drustvenu zajednicu. Primarna prevencija u adolescenciji usmerena je na rad
na unapredjenju MZ mladih I na mere za sprecavanja poremecaja MZ. Unapredjenje Mz
podrazumeva citav niz sinhronizovanih aktivnosti porodice, skole, kulturne sredine, zdravsta I
sire drustvene zajednice. Seksualno vaspitanje je jedno od centralnih pitanja u unapredjenju
mentalnog zdravlja adolescenata.

4
Domski smestaj

Oblici zastite dece bez roditeljskog staranja su porodicni smestaj (hraniteljstvo), domski smestaj
I usvojenje. Domski smestaj u nasoj zemlji ima dugu tradiciju. Domovi za decu I omladinu bili su
pogodan oblik zbrinjavanja I zastite dece nakon prirodnih katastrofa ili ratnih sukoba kada je
veliki br. Dece ostajao bez roditeljske brige I kada su domovi bili jedino I najbolje moguce
resenje. Prvenstveni uslov za njihovo postojanje treba nalaziti u uverenju da domovi: Imaju odg.
Uslove za smestaj dece, programe koji omogucavaju uspesnu socijalizaciju, da pogoduju razvoju
sposobnosti dece za uspesno obrazovanje I profesionalnu orijentaciju I da pruzaju uslove koji ce
obezbediti uspesnu pripremu dece za zivot u lokalnoj zajednici bez izrazenih sukoba I
poremecaja. Da bi ovako zamisljene funkcije ustanova za smestaj dece dale odg. Rezultate,
neophodno je da se obezbede strucna I profesionalna komunikacija I saradnja sluzbi socijalne
zastite koje upucuju decu I strucne sluzbe u domu koja treba da obezbedi savremene standarde
institucionalne brige za decu bez roditeljskog staranja prema njihovim potrebama. Deca dolaze
sa strahom od odbacivanja, pritajenim ili otvorenim nepoverenjem, ravnodusnoscu ili
preteranom lepljivoscu.

a) Organizacija rada u domovima – U sadasnjim uslovima kapacitet domova krece se oko

100 dece, a normative strucnog kadra (koji odredjuje broj odraslih u komunikaciji sa
decom) pokazuje da dete ima sansu da dnevno najvise jedan I po sat komunicira sa
nekom odraslom osobom (najcesce vaspitaci). Ovakav sistem smanjuje stepen
fleksibilnosti u komunikaciji shodnoj individualnim potrebama. Uprkos svim pokusajima
unutrasnje organizacije neki domovi nisu odgovarajuce razvojeno iskustvo posebno za
predskolsku decu. U domu egzistira veliki broj grupa razlicite velicine, structure, ciljeva I
zadataka.
b) Socijalizacija dece u domovima – organizacija celokupnog zivota u domovima
podredjena je ideji uspesne socijalizacije mladih. Ispitivanja pokazuju da deca sa duzim
iskustvom u domskom smestaju smatraju da dom u odnosu na druge oblike zastite ima
prednosti u sledecem: neguje smisao za kolektiv, solidarnost I drugarstvo; razvija
osecanje pripadnosti grupe, doprinosi negovanju samodiscipline radnih I kulturnih
navika, drustvenosti komunikativnosti, povecava socijalnu zrelost, toleranciju I
postovanje razlicitosti I neguje odgovornost, humanost I brigu o drugima – vaspitava u
duhu nesebicnosti, kreativnosti I spremnost da se problem podele sa drugima.

Mane domskog smestaja: Nedostaci u emocionalnom razvoju od iskazivanja emocije do opste

emocionalne nezrelosti; agresivnost verbalna I fizicka, netolerantnost prema drugima;
konformizam, sklonost sematizaciji I egoisticnost; osecajni poremecaji (strah, depresivnost,
agresivnost); poremecaji socijalnih odnosa (povlacenje nepoverenja;) I poremecaj moralnog
ponasanja (laganje, nedostatak odgovornosti, delikvencija).

5
Sukcesivne faze

Od trenutka kada se dogadjaj (nedogadjaj) odigra zapocinje process prilagodjavanj na promene

koje su tim dogadjajem izazvane. To je ciklus promena odnosno kriza – I podeljen je na nekoliko
sukcesivnih faza koje nisu jasno, vremenski ogranicene I ciji tok nije kontinuirani I pravolinijski.
Prolazak kroz ove faze – ciklus promena najcesce se predstavljaju kao dva koraka napred jedan
korak nazad. Model sukcesivnih faza moze se predstaviti sledecom semom: Faza imobilizacije –
sok, faza reakcije (ushicenje ili ocajanje I minimizacija), faza sumnje, faza napustanja, faza
testiranja, faza traganja za smislom I faza integracije. Faza imobilizacije – najcesce u susretu sa
iznenadnim I neocekivanim zivotnim dogadjajem prvo se javlja neverica (to nije istina, to ne
moze biti).Faza reakcije – razlikuje se sa obzirom na to da li je rec o prijatnom ili neprijatnom
dogadjaju. Emocionalne reakcije mogu biti u pravcu ocajanja ili u pravcu ushicenja. Zatim
nastupa period minimizacije – javlja se potreba da se znacenju zivotnog dogadjaja ublaze
ostrice koje dovode do ocajanja ili ushicenja. Na ovaj period nadovezuju se faza sumnje –
mladog coveka koji je upravo saznao da je upravo polozio prijemni ispit za upis na fakultet posle
faze neverice I ushicenja pocinje da muce pitanja – da li sam dobro odabrao, da li sam sposoban
da zavrsim studije. Ova faza povezana je sa naporima da se novonastala promena nekako situira
u sopstevni zivotni proctor. Cesto se ispod sumnje nalazi anksioznost, depresivnost ili ljutnja.
Faza napustanja - suocavanje sa buducnoscu, prihvatanjem realnosti I neminovnosti nastalih
promena. To moze biti onaj kljucni trenutak preobrazaja, tragedije naseg zivota u tacku rasta.
Napustanje zahteva hrabrost. Oznacava uranjanje u nepoznato. To je trenutak kada se napusta
proslost a buducnost jos nije dovoljno jasna. Faza testiranja – javljaju se nove mogucnosti,
ispoljavaju se alternative, obrisi buducnosti se naglasavaju. Na planu emocija javljaju se
promene, nada smenjuje sumnje, raspolozenje I samopostovanje rastu. U sledecoj fazi javlja se
traganje za smislom. Ovo je kognitivna faza I nju ispunjava potreba da se uci iz sopstvenog
iskustva. U ovoj fazi ljudi pokusavaju da shvate sta im se zapravo dogodilo, vracaju se proslosti
da bi nasli snagu za buducnost. Faza integracije – nova ponasanja I nove koncepcije o dogadjaju
koji se odigrao postaju integralni deo osobe I uklapaju se u njen zivotni proctor. Zivotni tok
moze da bude nastavljen. Ciklus promena ili kriza razresena je u korist rasta I razvoja.

6
Mehanizmi prevladavanja

Pred osobom koja je u situaciji suocavanja sa dovoljno snaznim, iznenadnim, nepoznatim,

iskustvu stranim zivotnim dogadjajem nalazi se u tim trenucima nekoliko adaptivnih zadataka
koji moraju da budu razreseni brzo imajuci na umu fizicku I dusevnu dobrobit osobe dovoljno
efikasne. Osoba pokusava: da shvati znacenje situacije, da se konfrontira sa realnoscu I
odgovori na zahteve spoljne sredine, da odrzi vezu sa clanovima porodice, prijateljima kao I
drugim osobama koje su od pomoci, da sacuva razumnu emocionalnu ravnotezu u upravljanju
emocija koje se javljaju u krizi I da odrzi zadovoljavajucu sliku o sebi I osecanje kompetentnosti I
moci. Nacin na koji osoba razresava ove adaptivne zadatke oslikava njene koriscene mehanizme
prevladavanja. Ovi mehanizmi svhaceni najsire kao kompleksni odgovori na stress, a preciznije
definisani kao kognitivni I bihejvioralni napori usmereni na savladavanje, redukciju I toleranciju
unutrasnjih ili spoljasnjih zahteva koji se javljaju u stresu, transakciji izmedju osobe spoljne
sredine, prisutni su tokom celokupnog prolazenja osobe kroz ciklus promena. Po lazarusu
postoje 2 grupe velikih strategija prevladavanja: direktne akcije (bekstvo ili borba) I palijativni
modeli. Razilka je u tome sto kod direktnih akcija postoji pokusaj da se situacija menja a uz
pomoc palijativnih situacija se samo olaksava. Termin prevladavanje je u prevodu termin koping
koji se koristi veoma siroko I odnosi se prakticno na sve ono sto osoba cini u borbi sa
teskocama.

7
Akcedentne krize

Podrazumevaju se zivotne krize koje nastaju pod uticajem nekog spoljasnjeg dogadjaja. To su
periodi kratke pometnje koji se dogadjaju pod uticajem situacija iz prirodne sredine (zemljotres,
poplava), socijalne sredine (Smrt bliiske osobe, gubitak posla) I iz bioloske sredine (bolest,
operacije). Cesto se u periodima razvojnih kriza dogadjaju I akcedentne krize I takve situacije se
smatraju posebno rizicnim za mentalno zdravlje (npr. Smrt roditelja u adolescentnom periodu).
Zivotni dogadjaj definise se kao promena u spoljasnoj realnosti koja angazuje onaj nivo
adaptacionih moci I individue koji je van njene svakodnevne rutine. Preciznija formulacija
zivotnih dogadjaja na pojavu krize glasi: dogadjaj ce imati patogeno dejstvo ukoliko se
procenjuje kao nepozeljan, ukoliko nije antipiciran I ukoliko je van kontrole osobe koja ga
dozivljava. U susretu sa jednim dogadjajem, covek u svom reagovanju – bilo adaptovinom ili
malo adaptivnom koristi natalozena iskustva iz sopstvenog zivota, modele koji postoje u datoj
kulturi kao I zivotni milje u kome funkcionise svakodnevno. U nalazima majersa zivotni dogadjaj
ima mnogo vise uticaja na MZ osoba iz nizih socioekonomskih slojeva, zatim onih koji zive sami I
onih koji nisu zadovoljni svojim profesionalnim statusom. On je zakljucio da je veza izmedju
zivotnog dogadjaja I psihijatrijske simptomatologije posredovana necim sto on naziva
socijalnom interakcijom. Tu on ubraja socijalnu satisfakciju, mikrosistem porodice I
instrumentalnu ulogu porodice. Istrazivanja pokazuju da postoje kulturom uslovljene reakcije
na neke dogadjaje, zatim da iskustva iz ranog detinjstva nisu uvek odlucujuca prilikom
reagovanja na adaptivan ili maladaptivan nacin. A zavisno od vremena kada se odigravaju,
zivotni dogadjaji angazuju razlicite segmente licnosti i na razlicite nacine grade svoj uticaj na
MZ. Znacaj proslih dogadjaja se odnosi na one koji su utkani u rano detinjstvo a od posebnog
znacaja je ucenje o zivotnom skriptu – roditeljskom programiranju. Pisuci o etiologije neuroza
Frojd je poseban znacaj dao proslim zivotnim dogadjajima, istice znacaj traumatskog dogadjaja I
ranim zivotnim dogadjajima daje status konstitucionalnih faktora znacanih za nastanak neuroze.
Sadasnji zivotni dogadjaj je koncept krize vremenski ogranicenog gubitka psihicke ravnoteze
koji pokriva podrucje izmedju patologije I normalnosti. U okviru krize od posebnog su znacaja
mehanizmi ovladavanja krizom. Po nekima ti mehanizmi uklopljeni su u zivotni stil (opsesivno
kompluzivni ili histericni, stil optimiste ili pesimiste) a po drugima oni su proizvod niza spoljasnih
okolnosti I kontestualne pretnje koja je sadrzana u aktuelnom zivotnom miljeu. Naslucivanje
buducih dogadjaja moze da budi strepnju ili da razbuktava nadu, moze da stvara anksioznost ili
da razvija optimizam. Moze da stiti od ugrozavajucih situacija u sadasnjosti ali I da doprinese da
se one dozive u svojoj dramaticnosti. Zivotni stil moze da predstavlja mogucu sponu izmedju
proslih zivotnih iskustava I onih koji se sticu u sadasnjosti kao I izmedju buducih I sadasnjih. Ta
spona sadrzana je u konceptu nade koja predstavlja onu motivacionu snagu koja ne samo da
stvara pozitivan odnos prema iskustvima koja ce doneti dogadjaj u buducnosti vec osmisljava
dogadjaj u sadasnosti I u mnogome umanjuje ranjivost zbog dogadjaja iz proslosti.

8
ANTIPSIHIJATRIJSKI POKRET

Nastao je izmedju 1960 – 1970 god. I u svojoj je osn. Pre svega imao pobunu protiv dogmi
klasicne, institucionalne psihijatrije. Frojd nije zeleo da razmislja o dusevnoj bolesti I dusevnom
zdravlju smatrajuci da to void vrednovanju I da su takva pitanja irelevantna u tretmanu onih
kojima je ta pomoc potreba. Teorija o etiketiranju ili stigmatizaciji koja se javila u okviru
psihosocijalnog modela jasno je istakla stav da devijantnost sama po sebi ne postoji vec da je
takvom cini drustvena reakcija. Predstavnici AP u okviru radikalnih resenja koja su nudili imali su
hrabrosti da ovakva razmisljanja o dusevnoj bolesti izraze do kraja. “Kada tvrdim da je mentalna
bolest mit, tada ne tvrdim da licna sreca I drustveno devijantno ponasanje ne postoje; samo
kazem da ih mi kategorisemo na vlastitu stetu” – stav je Tomasa Sasa. Prema tome ono sto je
utvrdjeno da dusevna bolest ne postoji, bitno to je stav da se patnja I nesreca nekih ljudi koje
proglasavamo bolesnim ne mogu jednostavno prebaciti u nadleznost medicine. AP je nacin
gledanja na psihijatriju koji se bitno razlikuje od psihijatrijskog. Najpoznatiji predstavnici: Dejvid
Kuper, Ronald Dejvid Leng, Teodor Liz, Tomas Sas. Dobijaju veliku podrsku od filozofa Majkla
Fukalta koji u svjoj knjizi ISTORIJA LUDILA U KLASICNOM DOBU tretira dusevni poremecaj kao
kulturno istorijski fenomen – ludilo nema stalnu, samo njemu svojstvenu biolosku strukturu I
odredjenost. U okviru shvatanja sizofrenije stoji da ona nema karakter neuspeha I poremecaja,
vec neceg pozitivnog – otkriva istinu o lazima porodicnog zivota – sizofrenija je etiketa koju
clanovi porodice lepe na onoga ko se usudio da je razotkrije. AP pokret je pokusao da dodje do
novog nacina lecenja osnivanjem psihijatrijskih komuna: u njima zajedno zive bolesnici I osoblje,
terapijska komuna je lekoviti milje. Lekovito u komunama deluju 4 faktora: Permisivnost –
dozvoljava se biti lud ali se ta ludost kontrolise u spoljnom svetu; demokratija – demokratski
odnosi; konfrontacija sa realnoscu – pacijentu treba reci istinu ali s ljubavlju I prihvatanjem;
komunalizam – odnosi se na osecanje zajednistva, pripadanja I kontinuitet druzenja. Sas smatra
da je psihijatrija izabrala pogresan put u odredjenju MZ I dusevne bolesti. Dusevna bolest je mit,
fikcija, misticna konstrukcija koja ima jednu svrhu da zastiti drustvo. Nazivajuci ljude dusevno
bolesnim, drustvo je izgradilo sistem po kome ce se takve osobe izdvajati sto predstavlja vise
eticki nego medicinski cilj.

By: Miljan Biševac

Kontact: mixypro@yahoo.com

Facebook profil: http://www.facebook.com/Miljan.Admin