Iznos 

energije koji se u jednom hidropostrojenju (maloj hidroelektrani) može generisati, 
zavisi od lokacije njenog postavljanja na vodnom toku. Za nesmetan rad male 
hidroelektrane potrebno je najpre obezbediti pouzdan i dovoljan dotok vode, tj. 
odgovarajući protok vode. Sem toga, studija za potencijalnu izgradnju male hidroelektrane 
na nekoj lokaciji, mora da sadrži i analizu topografskih uslova na lokaciji kako bi se 
obezbedio dovoljan pad za generisanje željene količine energije. Ovaj pad se formira 
izgradnjom brana ili preusmeravanje mvode iz rečnog toka kroz vod (ili kombinacijom oba 
pomenuta rešenja) tako da su gubici napora (pada) usled trenja manji od gubitaka u 
prirodnom vodnom toku. 

Planiranje eksploatacije vodenog potencijala na određenoj lokaciji je vrlo komplikovan 
zadatak, jer postoji praktično neograničen broj mogućih rešenja za izbor lokacije male 
hidroelektrane, tip brane, sistema preusmeravanja vode, instalisane kapacitete i broj 
turbina, lokaciju različitih delova postrojenja, itd. Optimalno rešenje zavisi od iskustva i 
talenta projektanta, jer je matematička interpretacija problema i optimizacija rešenja 
praktično nemoguća zbog velikog broja mogućih rešenja i posebnih uslova.
 Kada se neka lokacija identifikuje kao topografski pogodna za korišćenje vodne snage (kada 
lokacija poseduje odgovarajući pad), prvi zadatak je ispitati i proceniti da li postoji adekvatna količina vode  na 
datoj lokaciji toka tokom vremena.

Voda protičući od tačke A do tačke B gubi potencijalnu energiju, određenu visinskom 
razlikom tačaka A i B ‐ (Hg slika), bez obzira na tok kojim protiče (prirodni vodotok ili otvoreni kanal, cevovod i 
trubina). Pri tome je snaga koju voda „gubi“: 

gde su:
P [kW] ‐ snaga koju voda gubi, 
Q [m3/s] ‐ protok vode, 
Hg [m] ‐ bruto napor,
r [kg/m3] – gustina vode r=1.000 kg/m3,
g [m/s2] – gravitaciono ubrzanje g=9,81 m/s2.

Voda može da sledi prirodni vodotok, pri čemu gubi energiju usled trenja, što izaziva 
minimalni porast temperature vode. Ili, ona može da protiče od tačke A do B kroz izgrađeni cevni sistem za 
transport vode sa turbinom na samom donjem kraju. U ovom slučaju snaga koju poseduje voda „troši se“ 
prvenstveno za pokretanje turbine, dok se njen manji deo gubi usled trenja u cevovodu. Deo energije vode 
koji se gubi u turbini se pretvara u mehaničku energiju, a kasnije se ta mehanička energija u generatoru 
pretvara u električnu energiju. 

Iz ovoga se vidi da je cilj dobrog idejnog rešenja da se umanje gubici snage koji nastaju od 
tačke A do tačke B, kako bi što veća snaga bila na raspolaganju za pokretanje turbine i obrtanje generatora.

Kako bi se procenio vodni potencijal neophodno je da poznavati promene u protoku tokom
godine i koliki je dostupni bruto napor. 

2
Količina vode koja protiče prirodnim vodnim tokom može značajno da varira tokom 
vremena. Te promene mogu da budu značajne čak i u toku  jednog dana. Za pravilno 
dimenzionisanje hidroenergetskog postrojenja i određivanje moguće godišnje produkcije 
istog, potrebno je odrediti varijaciju protoka tokom jedne godine. 

3
Najpogodniji način za dobijanje podataka o protoku na izabranoj lokaciji vodnog toka je 
dobijanje podataka o godišnjim varijacijama protoka od nadležne hidrološke institucije. Kod 
nas poslove praćenja i merenja stanja vodotokova obavlja Republički hidrometeorološki 
zavod ‐ RHMZ http://www.hidmet.gov.rs. Protoci sa najznačajnijih rečnih tokova u Srbiji 
mere se na oko 190 hidroloških stanica. Podaci se obrađuju, sistematizuju po regionalnom 
principu (Hidrološke reonske stanice ‐ mreža stanica površinskih voda) i po slivovima
(Dunava, Save, Kolubare, Drine, Velike Morave, Južne Morave, Zapadne Morave, Timoka, 
Belog Drima i Egejskog mora). Ukoliko se lokacija na kojoj se planira energetsko korišćenje 
vode nalazi na rečnom toku u blizini neke hidrološke stanice, ovi podaci se pouzdano mogu 
koristiti za procenu protoka na lokaciji. 

4
 Čest je slučaj da se lokacije za i gradnju MHE nalaze na hidrološki neizučenim 
tokovma, gde nema sistematskih merenja. U tom slučaju uzimaju se podaci sa sličnog 
vodnog toka za koje postoje merenja i pretpostavlja se uniformnost promene protoka, 
pojave minimalnog, maksimalnog i srednjeg protoka u oba toka. Da bi se dobio protok na 
neizučenom toku, potrebno je vrednosti protoka sa hidraulički izučenog sličnog toka 
pomnožiti sa odnosom površina slivnog područja posmatrane lokacije i poznatog toka:

gde su:
Qn [m3/s] – dnevni protok ispitivanog vodnog toka, 
Qp [m3/s] ‐ dnevni protok izučenog vodnog toka, 
Asl_n [m2] – površina slivnog područja ispitivanog toka, 
Asl_p [m2] ‐ površina slivnog područja izučenog vodnog toka, 
Ukoliko pomenuti podaci o merenju ne postoje, moguće je koristiti 
hidrološke metode bazirane na dugotrajnim podacima o količini padavina i isparavanju, 
podacima o površini slivnog područja i podacima o protoku sa sličnih slivnih područja. Ova 
metodologija omogućava samo izvođenje inicijalnih zaključaka o ukupnom hidrološkom 
potencijalu bez pravog posmatranja lokacije. 
U slučaju da je izvodljivost projekta moguća, preporučuje sa da merenja 
protoka na samoj lokaciji prate studije RHMZ. Obim merenja zavisi od kvaliteta i 
pouzdanosti podataka dostavljenih od RHMZ‐a.

5
Merenja protoka
Postoji relativno veliki broj metoda za merenje protoka tečnosti u otvorenim 
tokovima, koji u osnovi mogu biti direktni i indirektni. 
Direktne metode
U direktne metode koje se najčešće koriste za određivanje protoka otvorenih 
vodnih tokova spadaju:
zapreminski metod,
metod korišćenja mernih objekata ‐ preliva,
metodi rastvora i

6
 Najjednostavniji metod za određivanje protoka najmanjih vodnih tokova 
(rečica i potoka) je tzv. zapreminski metod. On podrazumeva preusmeravanje celokupnog 
vodnog toka u posudu, kao što je bure, bačva, cisterna, čija je zapremina poznata. Poželjno 
je da to bude sud relativno veće zapremine (200 l ili 500 l). Pri tome, meri se hronometrom 
vreme potrebno da se posuda napuni vodom. Brzina kojom se sud puni je protok, koji se 
jednostavno računa kada se zapremina suda podeli sa vremenom punjenja.    

7
Ukoliko je protok vodnog toka relativno manji, reda veličine nekoliko m3/s (manji od 4 m3/s prema 
[ESHA], tj. 50‐1.000 l/s [UK Guide]), moguće je izgraditi privremeni vodotehnički objekat – merni 
preliv sa oštrom ivicom. Preliv je zid male visine ili brana postavljena poprečno na rečni tok čiji se 
protok meri, sa otvorom kroz koji se kanališe ceo vodotok. U ove prelive spadaju tri osnovne grupe:
• pravougaoni prelivi (sa oštrom ivicom i bez bočne kontrakcije),
• trougaoni prelivi i
• trapezni prelivi.

Za male protoke trougaoni preliv daje najpouzdanije rezultate, ali su trapezni i pravougaoni prelivi 
pouzdaniji kod većeg raspona protoka. Prelivi mogu biti izrađeni od metala ili tvrdog drveta sa 
oštrim ivicama

Protok se određuje merenjem visine prelivnog mlaza – visinske razlike gornjeg nivoa vode na lokaciji 
uzvodno od preliva i dna otvora na pregradi. Naime, za svaki od navedenih tipova preliva postoji 
funkcionalna zavisnost između protoka kroz preliv i visine prelivnog mlaza, tako da je dovoljno 
izmeriti visinu preliva za izračunavanje protoka. Da bi se obezbedila tačnost merenja, potrebno je 
održavati ivice preliva oštrim i sprečiti akumulaciju sedimenta iza preliva. Visinu preliva potrebno je 
meriti na udaljenosti od preliva najmanje četiri puta većoj od maksimalne visine preliva. 

Pre nego što se izabere tip i odrede dimenzije preliva na lokaciji na kojoj se meri protok, potrebno je 
proceniti raspon protoka na mernom mestu, kako bi se obezbedile adekvatne dimenzije prelivnog 
otvora koje omogućavaju propuštanje potrebne količine vode. 

8
9
10
Trapezni preliv koji se najčešće koristi se naziva Čipoletijev preliv (Cipoletti) (nagib 4:1)

11
12
Trougaoni preliv koji se najčešće koristi se naziva Tomsonov (Thomson) =90

13
 Metodi rastvaranja su metodi pogodni za određivanje protoka malih i plitkih izrazito 
turbulentnih tokova sa velikim nagibima dna strujnog toka, kod kojih se ne može koristiti metod brzina‐
površina i kod kojih je izgradnja vodotehničkih objekata preskupa. 

Merenje protoka vodnog toka metodama rastvaranja podrazumeva ubrizgavanje rastvora 
hemikalije (tzv. trejsera) poznate koncentracije u vodni tok i prikupljanje uzoraka nizvodno od mesta gde je 
trejser ubrizgan, nakon što je došlo do potpunog mešanja trejsera i vode iz vodotoka. 

Hemijski rastvor koncentracije c1 se može ubrizgavati konstantnim protokom q [m3/s], sve 

dok nizvodni uzorci ne pokažu nivo konstantne koncentracije c2. Uz zanemarivanje koncentracije trejsera
prisutne u prirodnom vodnom toku pre ubrizgavanja c0, protok toka se određuje po izrazu (1).

Drugi metod – integracioni metod, podrazumeva ubacivanje jedne doze rastvora (poznate 
terminološki i kao gutljaj) zapremine V što je moguće brže u vodotok. U ovom slučaju uzorci koji se sakupljaju 
tokom vremena daju nam korelaciju između koncentracije i vremena, izraz (2).

U oba slučaja koncentracija hemikalija u prikupljenim uzorcima se koristi za procenu 
razblaživanja, a potom primenom pomenutih jednačina može se izračunati protok. Hemikalije koje se koriste 
za ove metode moraju da imaju određena svojstva: da se lako rastvaraju, da budu stabilne u vodi, da se lako 
kvantifikuju u rastvorima male koncentracije, da budu netoksične za sve oblike živog sveta u vodnim tokovima 
i da na njih nema uticaja sediment i ostale prirodno prisutne hemikalije u vodi. Najpopularnije hemikalija je 
natrijum dihromat (Na2Cr2O7). Analiza uzoraka se obavlja kolorimetrijskom automatizovanom procedurom 
kojom se procenjuje koncentracija veoma malih količina jedinjenja hroma upoređivanjem sa uzorcima 
ubrizganog rastvora. Specijalizovana oprema koja se koristi za tu namenu je relativno skupa. 

Danas se gore navedene metode sve više zamenjuju metodama gde se kao trejser koriste 
soli i gde se umesto koncentracije meri električna provodljivost. Ovakvi tipovi merenja podrazumevaju 
upotrebu jednostavnije opreme. 

14
 Indirektni metodi se koriste na srednjim i većim vodotokovima, a svode se na 
merenje protočnog preseka vodnog toka i merenje brzine kroz pomenuti presek. Pri 
ovakvom načinu merenja, treba izabrati lokaciju gde je rečni tok relativno miran, rečno 
korito relativno pravo i bez rastinja. Kako brzina proticanja nije konstantna po površini 
protočnog preseka, neophodno je da se brzina vode meri na nekoliko različitih mesta kako 
bi se dobila srednja vrednost brzine. Ukoliko se radi o relativno malim tokovima, meri se 
brzina u jednoj tački toka i procenjuje se srednja brzina, a ako su u pitanju srednji i veći 
tokovi meri se brzina u više tačaka po profilu (širini) i dubini toka, a zatim se vrši 
osrednjavanje brzine  ili integracija po poprečnom preseku. 

15
Kako bi izračunali veličinu poprečnog preseka prirodnog vodnog toka, potrebno je poprečni 
presek podeliti na trapeze (slika). Merenjem stranica trapeza, određenim redosledom, kao 
što je to  ilustrovano na slici, poprečni presek bi se računao na sledeći način

16
Postoji nekoliko uređaja da se izmeri brzina vodnog toka, od kojih se za procene 
hidroenergetskog potencijala vodotokova najčešće koriste:
plovak,
hidrometrijska kola,
elektro‐magnetni merači. 

Merenje brzine pomoću površinskog plovka je najjednostavniji metod koji se može koristiti 
za brza i gruba preliminarna određivanja protoka. Plovak (može biti i drveni čep ili delimično 
napunjena boca) koji je većim delom potopljen, smešta se u centar vodnog toka. Meri se 
vreme t koje je potrebno da plovak prevali deonicu između dve lokacije l. Površinska brzina 
vode vp je količnik dužine l i vremena t. Obično se proces merenje obavlja nekoliko puta 
(minimalno 3) i određuje se srednja vrednost brzine. Kako bi dobili pretpostavljenu srednju 
brzinu neophodno je dobijeni rezultat pomnožiti sa korekcionim faktorom, koji zavisi od
dubine vodotoka, kao i reljefa dna i obale (0,75 je najčešće uzimana vrednost) (tabela 1), 
tako da je protok:  

Posebno izrađeni plovci se mogu izraditi da plove srednjom brzinom toka (slika sredina i 
desno). 

17
Za određivanje protoka na permanentnim rečnim mernim stanicama najčešće se koriste 
mehanički hidrometrijski uređaji – hidrometrijska kola. Postoje dva osnovna tipa ovih 
uređaja: sa čašicama –sadrži 6 koničnih čašica koje se obrću oko vertikalne ose i sa 
propelerom (elisom) –sadrži elisu koja rotira oko horizontalne ose koju rep peraja usmerava 
da bude paralelna sa tokom. Prvi tip se koristi kod manjih brzina, robusniji su (jer su njihovi 
ležajevi zaštićeni od rečnih nanosa) i manje su tačni (tačnost ± 5 %). Drugi tip je precizniji 
(tačnost ± 2 %) i manje remeti strujni tok na mestu merenja.

Osnovni element hidrometrijskih kola je njihov obrtni deo (čašice ili elisa) koji se, kada se 
uređaj unese u vodu, okreće pod uticajem vodnog toka. Između brzine vodene struje i 
brzine okretanja obrtnog dela postoji odgovarajuća funkcionalna zavisnost za svaki korišćeni 
instrument. Broj obrtaja obrtnog dela se meri u kratkom vremenskom periodu (1 do 2 
minuta), a izmerena vrednost se uz pomoć pomenute funkcionalne zavisnosti pretvara u 
brzinu vode, dok moderna rešenja uređaja sa mikroprocesorskom tehnologijom računaju i 
prikazuju vrednost brzine trenutno na displeju.

Uređaji se ručno, sa mosta, iz žičare ili čamca lociraju u odgovarajućim tačkama u 
posmatranom protočnom preseku vodnog toka. Ovi uređaji su praktični za merenje lokalnih 
brzina vode i po mernom preseku se mogu jednostavno pomerati i po horizontali i po 
vertikali. Time se može dobiti raspodela brzina kroz protočni presek i integraljenjm kroz 
protočni presek ‐ protok.

18
19
20
Elektro‐magnetni merač brzine struje je električni indukcioni merni instrument, bez 
pokretnih delova, postavljen u potpuno zatvorenu aerodinamičnu sondu. Radi na principu 
Faradejevog zakona elektromagnetne indukcije po kome se magnetno polje (koje stvara 
senzor brzine) indukuje elektropotencijal u provodniku koji se kreće (u ovom slučaju to je 
voda). Jednostavno rečeno, razlika potencijala koja se stvara u provodniku jednaka je 
proizvodu brzine kretanja provodnika (brzine proticanja vode) pomnožene sa jačinom 
magnetnog polja i dužinom provodnika. Sonda se može postaviti na štap ili se učvrstiti na 
kabl i spuštati na različite dubine. Prednost njegovog korišćenja je u tome što je manji i ima 
širi opseg merenja nego hidrometrijska kola. Veoma je koristan pri malim brzinama kada 
merači sa propelerom daju netačne podatke. Njegova osetljivost i otpornost na rastinje i 
nanose čine ih pogodnim za korišćenje u veoma zaprljanim ili zatravljenim tokovima.

21
Da bi se odredio protok pomoću hidrometrijskih kola ili elektromagnetnim meračem, 
potrebno je odabrati određen broj brzinskih vertikala i broj i položaja tačka po vertikali na 
kojima se mere brzine. Rastojanje između dve vertikale bi trebalo da bude između 1/10 (za 
veće tokove) i 1/5 (za male tokove) širine toka. Broj tačaka po vertikali je po pravilu 5 (za 
dubine preko 1 m): pri površini, 0,2h, 0,6h, 0,8h i pri dnu. Za manje dubine, broj mernih 
tačaka se smanjuje. 

22
23
24
25
Merenje brzina strujanja duž rečnog toka i određivanje protoka u kraćim vremenskim 
intervalima nije praktično, jer je ovaj posao zametan i skup. Mnogo je celishodnije i 
jednostavnije kontinualno meriti nivo – vodostaj vodnog toka, jer svakom vodostaju 
odgovara određena količina vode. Mora se naći odgovarajuća tačka na relativno ravnom i 
mestu na kome reka mirno teče gde će se postaviti merni instrument – vodomerna letva. 
Vodotok na ovom mestu mora da ima ujednačenu širinu, a oblast mora biti jasno definisana 
i čista. Kako protok vodnog toka varira, nivo vode raste ili opada. Stanje se proverava svakog 
dana u isto vreme i to na stubu izbaždarene vodomerne letve čita se trenutno stanje. Kod 
savremenih uređaja nivo vode se automatski registruje. Svega nekoliko puta oko godine 
izvrše se tačna merenja protoka, pri čemu se označava koliki je bo vodostaj pri svakom 
merenju. Uzajamna veza između izmerenih nivoa i protoka u vodotoku daje krivu, koja se 
naziva konsumpciona kriva, koja omogućava procenu vrednosti protoka vodotoka 
merenjem vrednosti vodostaja. 
Konsumpciona kriva se može matematički izraziti formulom na slajdu
gde su: 
C i n konstante
H [m] – trenutni vodostaj
H0 [m]– nivo za nulti protok (korekcioni faktor)

26
Podaci koji se dobiju o godišnjoj varijaciji dnevnog protoka na jedan od prethodno 
pobrojanih načina treba sistematizovati na odgovarajući način. Jedan je prikazati ih u formi 
hidrografa, koji predstavlja hronološki prikazanu dnevnu varijaciju protoka u kalendarskoj 
godini. Ovakav je prikaz lak za praćenje i razumevanje, ali nije previše korisan za 
izračunavanje energetskog potencijala vodnog toka. 

27
Drugi način organizovanja podataka o godišnjoj varijaciji dnevnog protoka, predstavlja crtanje krive trajanja 
protoka koja pokazuje raspodelu protoka  vodotoka tokom godine. Na apscisnoj osi je prikazan procenat 
vremena za koje protok na posmatranom mestu dostiže ili premašuje vrednost protoka na ordinatnoj osi.
Određivanje krive trajanja protoka je najvažniji korak u pripremi projekta, jer kvalitetna i precizna kriva 
trajanja protoka je preduslov za izbor odgovarajućeg tipa turbine za datu lokaciju. Ova kriva
omogućava izbor nazivnog (nominalnog, projektnog) protoka turbine, i uzimajući u obzir protok
biloškog minimuma i minimalni tehnički protok turbine, omogućava procenu kapaciteta MHE i količine
električne energije koju bi ona godišnje trebalo da proizvede. Slika levo prikazuje izgled krive trajanja
protoka.
Tako na primer, sa krive trajanja protoka može se odmah proceniti nivo protoka koji će biti dostupan 
najmanje 50 % godišnje (poznat kao Q50%). 

U jednom posmatranom regionu krive trajanja protoka su po pravilu slične, ali na njihov oblik znatno utiče i 
stanje zemljišta na kome se nalazi tok, pokrivenost vegetacijom i u manjem obimu oblik sliva, kao i uticaji 
ljudi: izgradnja rezervoara, zahvata i preliva. Uravnotežena kriva označava tok sa malo poplava gde najveća 
količina vode u toku potiče iz podzemnih izvora, dok strma kriva označava tok sa čestim poplavama i sušnim 
periodom i malom količinom vode iz podzemnih izvora. Na slikama sa desne strane slajda su prikazani različiti 
tipovi oblika krivih trajanja protoka: gore ‐ vodotok sa velikim protokom tokom kratkog vremenskog perioda, 
dole ‐ vodotok sa ravnomernijom promenom protoka.

Ukoliko se poseduju podaci o godišnjoj varijaciji dnevnog protoka, kreiranja krive trajanja protoka je relativno 
jednostavno i sadrži sledeće korake (pogledati prateći EXCEL fajl).

Korak 1: Sortirati (rangirati) prosečne dnevne protoke u posmatranom periodu od najveće do najmanje 

vrednosti (sa n je označen broj dana za koji se poseduju podaci o protoku, najčešće n=365 – za celu godinu)
Korak 2: Dodeliti svakoj vrednosti protoka red (M), pri čemu najveća vrednost protoka ima vrednost 1.
Korak 3: Verovatnoća pojave određenog protoka (P) se računa po:
P = 100 x [M / (n + 1)]
Gde su:
P ‐ verovatnoća da će protok u vodotoku biti veći ili jednak određenoj vrednosti protoka [% vremena]
M ‐ redosled protoka na listi [‐]
n ‐ broj dana za koji se poseduju podaci o protoku [dimensionless]

28
Nekontrolisano izdvajanje vode iz vodotoka  (zbog preusmeravanja do turbine), čak iako se ona vraća u rečni 
tok blizu mesta zahvata, može dovesti do isušivanja delova rečnog korita uz ozbiljne posledice po vodeni 
ekosistem. Kako bi se ova pojava izbegla, u dozvoli za korišćenje vode (vodna saglasnost za zahvatanje vode i 
proizvodnju električne energije), skoro uvek se naznačava protok tečnosti koji mora ostane u toku. Ovaj 
preostali protok se različito naziva: rezervisani, kompenzacioni ili biološki minimalni protok.
Vrednost ovog protoka treba pažljivo oceniti, jer sa jedne strane njegova suviše mala vrednost može 
negativno uticati na floru i faunu vodnog toka, a njegova prevelika vrednost utiče na proizvodnju električne 
energije) posebno u periodima niskog protoka), čime se smanjuje dobit od korišćenja MHE. Metodi
određivanja ovog protoka biće prikazani u poglavlju o Ekološkim uticajima izgradnje i korišćenja MHE.
Na slici je prikazano korisno područje krive trajanja protoka. Svaka turbina izabrana za korišćenje u MHE ima 
minimalan tehnički protok ispod koga ili ne može da funkcioniše ili funkcioniše sa vrlo malim stepenom 
korisnosti, tako da se za protoke vode ispod pomenute vrednosti turbina ne koristi za proizvodnju električne 
energije.
Uzimajući u obzir rezervisani protok i minimalni tehnički protok turbine, korišćenjem krive trajanja protoka 
može se izabrati nazivni (projektni) protok turbine, proceniti kapacitet elektrane i srednja (prosečna) godišnja 
proizvodnje električne energije. Nazivni protok turbine se određuje kroz proces optimizacije, pri čemu se 
analizira više različitih rešenja (nazivnih protoka i/ili više turbina), pri čemu se kao rezultat dobija optimalna 
vrednost nazivnog protoka koja je nešto veća od aritmetičke sredine srednjeg godišnjeg protoka i 
rezervisanog protoka. Kada se odredi nazivni protok i proceni neto napor, odgovarajući tip turbine se može 
odrediti. 

29
Ukoliko se bira turbina za izolovan rad (napajanje potrošača koji nisu na 
elektrodistributivnoj mreži) onda protok koji se sa 90 % sigurnošću javlja, uzima kao nazivni
protok turbine, da bi se obezbedila sigurnost snabdevanja potrošača.

Nije redak slučaj, da bi se što više iskoristio dostupni potencijal vodotoka, da se ugrađuje 
više turbinskih agregata na jednoj MHE. Broj jedinca, generalno bi trebalo ad bude što 
manji, jer troškovi turbina, prateće opreme i građevinskih radova raste sa povećanjem broja 
korišćenih turbina. 

U slučaju da više od jedne turbine treba instalirati u mašinskoj zgradi, po pravilu se, zbog 

lakšeg održavanja, bira više turbinskih jedinica istog kapaciteta (slika 1). U nekim
slučajevima, ako proračunska analiza pokaže da postoji značajan korist od povećanja
proizvedene energije, mogu da se instaliraju turbine različitih kapaciteta, da bi se “što bolje
pratila” kriva trajanja protoka (slika 2).

30
Bruto napor predstavlja vertikalno rastojanje koje voda pređe prilikom generisanja snage. 
Računa se kao vertikalno rastojanje između kote vodozahvata i kote gde voda ulazi u 
turbinu (kod akcijskih turbina), odnosno kao vertikalno rastojanje između kote vodozahvata 
i kote nivoa donje vode (kod reakcijskih turbina).
U zavisnosti od karaktera rečnog toka i protoka koji se dovodi turbini, bruto napor može 
značajno da varira. Ove promene mogu značajno da utiču na procenjen iznos energije koju 
može da generiše postrojenje, posebno kod postrojenja sa niskim padom. Kod postrojenja 
sa srednji ili visokim padom, ovaj uticaj je znatno manji. 

Uzvodni nivo (nivo gornje vode) može da varira sa promenom protoka vode u vodotoku. 
Ako se nivo vode u zahvatu kontroliše prelivanja vode preko brane bez ustava (pokretnih 
prelivnih struktura), nivo vode će porasti sa povećanjem dotoka vode. Međutim, ako se nivo 
vode u zahvatu kontroliše ustavama, nivo vode može da ostane konstantan čak i tokom 
perioda visokih protoka. Tokom perioda niskih dotoka vode, uzvodno nivo vode može da 
bude smanjen zbog zahvatanja vode.
Nizvodni nivo vode (nivo donje vode) takođe može da varira. To zavisi od prostora u koju se 
voda ispušta nakon prolaza kroz turbinu. Ako se voda ispuštanje direktno u prostor u kome 
se nivo kontroliše ustavama, nivo donje vode može da ostane skoro konstantan čak i u 
slučaju većih protoka vode. Ako se voda ispušta u prirodni tok, nivo donje vode može 
znatno da varira.

31
Bruto napor može da se odredi korišćenjem topografskih mapa, ali je najbolje rešenje da se 
odredi merenjem.

Terenska merenja bruto napora se obično izvode korišćenjem tehnika posmatranja. 
Neophodan nivo preciznosti merenja sam nameće metod koji će se pri tome koristiti.
U prošlosti najbolji način je bio nivelisanje položaja posmatrača sa štapom (slika 2), ali je 
proces bio spor. Tačnija merenja se dobijaju korišćenjem tahometra ili manje tačnije sa 
klinometrom ili Abni nivelisanjem (slika 3). Danas sa digitalnim meračima uglova, 
elektronskim digitalnim nivelatorima i posebno sa elektronskim kompaktnim stanicama 
ovaj posao je pojednostavljen. Moderni elektronski nivelatori omogućuju automatsko 
predstavljanje podataka o visini i udaljenosti za 4 sekunde sa tačnošću merenja visine od 
0.4mm, i interna memorija omogućava da se čuva oko 2400 podataka. Premeravanje uz 
pomoć GPS‐a je već postala praksa i ručni GPS risiver je idealan za terensko pozicioniranje i 
grubu izradu mapa.

32
Kada se odredi mogući bruto napor neophodno je uračunati gubitke koji se javljaju pri 
transportu vode od mesta vodozahvata do mesta vraćanja u vodotok. Da bi se izračunao 
neto napor u obzir treba uzeti usputne i lokalne gubitke koji se javljaju pri proticanju vode.
Bruto napor od koga se oduzme suma svih gubitaka daje neto napor, koji predstavlja napor 
koji pokreće turbinu. 
Neto napor se koristi da bi se procenila snaga postrojenja i količina energije koju 
postrojenje može da proizvede.

33