Professional Documents
Culture Documents
Dušan T. Bataković - Nova Istorija Srpskog Naroda
Dušan T. Bataković - Nova Istorija Srpskog Naroda
Dušan T. Bataković - Nova Istorija Srpskog Naroda
ИСТОРИЈА
СРПСКОГ
НАРОДА
ПРИРЕДИО
ДУШАН Т. БАТАКОВИЋ
Н АШ ДОМ
1/АСЕ 0'НОММЕ
ПРИСТУП
Српски народ је, попут многих других народа, Подунављу - у Србији. Две кнежевине, Црна
веома везан за своје историјско памћење. Танка, Гора и Србија независност су стекле на
али нераскидива нит којом је традиција спајана Берлинском конгресу 1878, у доба када је у
са садашњошћу, била је извор његове свету било свега тридесетак независних држава.
виталности и његове вештине да у неповољним Покушај превазилажења верских разлика, као
околностима очува свој идентитет и буде вододелнице за стварање модерних нација, ради
свестан свога места у оквирима словенског и ширења основе интеграције сродних етничких
православног света и европске цивилизације. група у српску нацију, водио је, заједно с
Вертикала српске историје почива на неколико међународним околностима, ка стварању једне
основних обележја, која, узета заједно, чине широке државне заједнице. Српско питање било
скуп особитих културних вредности, моралну и је решено стварањем заједничке државе Јужних
духовну лествицу српског народа: оданост Словена, којом је, сматрало се, окончан процес
православној вери (Српској православној уједињавања српских земаља започет 1804.
цркви), ослонац на традицију проистеклу из Уласком у југословенски оквир, схваћен као
косовског предања, сећање на светородну природни продужетак Краљевине Србије,
династију Немањића и празновање крсне славе. српска културна и политичка елита је на себе
Једновремено, та традиција се, у европским узела улогу државотворног чиниоца који
размерама, складно уклапала у збир општих преузима главну одговорност за опстанак
вредности уоквирених хришћанском државе у чије темеље је уграђена независност
цивилизациј ом. две српске краљевине. Био је то почетак једног
Раскид са основним обележјима традиције је великог историјског неспоразума који је
код Срба, по правилу, имао за последицу дугорочно одредио неповољан развој српског
утапање у туђе средине и у друге верске и питања. У Краљевини Југославији - која је била
етничке групе. Изузеци по којима српски израз српског схватања југословенства -
идентитет није везан за верску припадност развијали су се и продубљивали антагонизми
феномени су савременог доба, и ограничени који ће се у Другом светском рату разрешити у
углавном на елиту, која српско порекло ставља страшном међуетничком сукобу и геноциду над
испред верских опредељења. Верношћу српским народом.
традицијама средњег века, које су у доба Победа комуниста у грађанском рату (1941-
османске владавине биле оснажене косовским 1945) и васпостављање Југославије у облику
предањем - моралним ставом библијског федерације - као израза хрватског схватања
надахнућа о немирењу с ропством - сачувано је, југословенства - довела је српски народ у
упркос честим сеобама, расељавањима и двоструку зависност: као браниоци државног
прогонима, језгро српског народа. Н а тим јединства по сваку цену, они су, отуђени од
темељима, положеним у доба Немањића, а вредности изграђених у претходном столећу,
допуњеним у доба туђинске власти, настао је постали и таоци тоталитарног режима. После
модерни српски идентитет који је, у последња обрачуна с политичком елитом демократских
два века, из етничког, верско-етничког и уверења, већина народа је од новог режима
протонационалног прерастао у национални наивно очекивала да обнови основе заједничког
идентитет. Стара баштина била је, у том живљења на темељима једне стране идеологије -
раздобљу, допуњена вредностима заједничким комунистичке утопије, која се показала кобном
модерној европској цивилизацији: монархијско за многе европске народе. Утопљен у
уређење, демократске установе, права и слободе недемократску идеологију комунистичког
човека и грађанина, као и тежња за слободом југословенства, идентитет Срба је, постепено
као обједињујућим националним и политичким постајао све удаљенији од својих
идеалом. Резултат тих укрштених стремљења у традиционалних вредности и од својих трајних
XIX веку било је стварање две српске државе, моралних упоришта. Српске политичке
једне у Приморју - у Црној Гори, друге у
традиције доживеле су, као и читаво раздобље преиспитивањем, него и основним либералним
између светских ратова, беспризивну уверењима, најбољи пут за разумевање
идеолошку осуду. Систематско потискивање, различитих слојева сложених историјских
поново из идеолошких разлога, није заобишло процеса.
ни основна људска права (право на својину, У деценијама једнопартијске диктатуре,
слободу збора и договора, слободу речи, насупрот достигнућима историјске науке, у
слободно исповедање вере, итд.). Слика јавном оптицају и популарној свести, ширеној
историје била је не само грубо поједностављена путем школе, идеолошких ритуала, писаних и
и сужена, него и идеолошки пресликана у електронских медија, створена је једна
дубоку прошлост. Зарад званичне идеологије, замагљена слика прошлости, остављајући у
истицане су блискости, а прећуткиване разлике равни општих представа о себи, дубоке
између народа у југословенској држави, с недоумице о српском културном и националном
намером да се потисне у заборав старија идентитету. Формални раскид са
прошлост, јер нова ера почиње с доласком једнопартијском владавином донео је пожељне
комуниста на власт. Такав развој трајао је слободе изражавања, али је за последицу имао,
деценијама, оставивши у свести неколико управо због одсуства неговане критичке свести,
нараштаја веома дубоке последице. Покушај поједностављен приступ некадашњим
обнове српског идентитета под знамењима забрањеним или погрешно протумаченим
комунизма током претпоследње деценије овога темама. Овај приручник је, стога, и покушај да
века, показао је, несумњиво, да је баштина се одреди права мера у разумевању кључних
српске историје неспојива с било којим обликом процеса, издвоје важне етапе у развоју народа и
комунистичке идеологије. расветле затамњена и недовољно растумачена
Намера писаца и издавача ове књиге била је раздобља наше прошлости. Приказ последњих
да, на једном месту, у сажетом облику, уз деценија српске историје је, због одсуства
тумачења основних процеса и посредством архивске документације, урађен методологијом
одломака из историјских докумената, склопи ближом политичким наукама него научној
једну целовиту слику српске прошлости. У њој историографији, али је, због критичке дистанце,
су истакнуте оне вредности које су, као сагледан као једна целина која се, лишена
аутентично српске. у додиру с европским. претходних идеолошких ограничења, може
заједничке цивилизацији којој припадамо. ваљано објаснити. Отвореност одређених
Ослоњени на богату баштину српске закључака, као и шири изводи из доступне
историграфије, прве на Балкану, која је документације, изнети су као допуна
тумачење историје засновала на критичком тумачењима процеса о којима још нема довољне
промишљању сопствене прошлости, од Стојана количине доступне архивске грађе. Тиме се ово
Новаковића и Слободана Јовановића до издање сматра покушајем синтезе која остаје
Владимира Ћоровића. Потоње раздобље писци отворена за даља тумачења и допуне. Схваћен
су настојали да прикажу изван свих идео- као покушај целовитог сагледавања наше
лошких предрасуда и политичких ограничења. историје. овај приручник ће испунити своју
Свесни озбиљне несагласности између намену ако код домаћих читалаца развије
историјске свести народа и достигнућа научне склоност за критичко размишљање о сопственој
историографије нашега доба, писци овог историји и месту Срба у породици европских
приручника настојали су да историју народа.
Југославије анализују у свим њеним
димензијама и недовољно објашњеним Душан Т. Батаковић
противуречностима. Писци су уверени да је
приступ прожет не само критичким
САДРЖАЈ
Приступ
Први део
СРЕДЊИ ВЕК
ОД НАСЕЉАВАЊА ДО СЛОМА ДЕСПОТОВИНЕ (У-ХУ ВЕК)
Други део
ПОД ТУЂИНСКОМ ВЛАШЋУ
(ХУТ-ХУШ ВЕК)
Четврти део
СРБИ У ЈУГОСЛАВИЈИ
(1918-1991)
Закључак
Уместо поговора
Додатак : Бора Карапанџић
Контакт : поуа184ог1ја@уаћоо.сот
1п тетогјат
Боривоју Караџићу-Буци (1930-1998)
сапатнику у изгнанству, великом другу,
родољубу и весељаку,
првом претплатнику ове књиге.
Владимир Димитријевић
П рви део
СРЕДЊИ ВЕК
ОД Н А С ЕЉ А ВА Њ А
ДО СЛ О М А Д ЕС П О ТО В И Н Е
(У - Х У В Е К )
порекло, насељавање
И ЗАЧЕЦИ ДРЖАВНОСТИ
П орекло и прапостојбина
Ћирило и Методије
Стицајем прилика, Византија је радила на ширењу источног
хришћанства и изван подручја свога непосредног утицаја. Кнез
Моравске (област у данашњој Чешкој) који је, тежећи политичкој
независности од Франачког царства, одбијао немачке мисионаре,
обратио се Византији за помоћ. Цариград је 862. поверио двојици
браће, Константину и Методију, да се припреме за мисионарски
рад мећу моравским Словенима. Константин је био наставник
философије, библиотекар Цариградске патријаршије, а старији
Методије био је високи чиновник (управник архонтије) у области
Солуна. Константин и Методије су живели у Солуну, у словенском
Катедрала Светог Трипуна окружењу, и добро познавали словенски језик. Константин, који се
у Котору доцније замонашио и узео име Ђирило, саставио је прву словенску
Саборна црква Светог Трипуна, азбуку, глагољицу. Била је то варијанта грчког алфабета допуњена
заштитника Котора, освештана је с четрнаест слова за словенске гласове којих није било у грчком
1166, у свечаности којој је језику.
присуствовао, на истом месту,
велики број римокатоличких У Моравској, где су дошли 863, солунска браћа су наишла на
прелата и византијских свеште- жесток отпор немачког свештенства и племства. Морали су да иду
ника. Подизање катедрале Светог у Рим и пред папом Хадријаном II, под чијом је јурисдикцијом
Трипуна у, још увек, византијском
била Моравска, добију одобрење за своју мисију. После Ћирилове
граду, имало је значење видног
преокрета у развитку српске
смрти, Методије је наставио да ради, не само у Моравској него и у
средњовековне архитектуре. Панонији. Али отпор немачких бискупа није јењавао, па је
Методије неколико година провео у затвору. Кад је Методије умро,
885, папа је забранио употребу словенског језика у цркви, а
немачки свештеници протерали су његове ученике из Моравске.
Упркос прогонима, ученици Ћирила и Методија, мећу којима су
најважнији Наум, Климент, Ангелар и Горазд, наставили су, после
напуштања Моравске и Паноније, свој мисионарски рад у
бугарским, српским и приморским крајевима. Имали су успеха,
посебно у Бугарској, а затим и у данашњој горњој Македонији и
Охридској области (тек припојеној Бугарској), јер су се народу
обраћали разумљивим језиком.
ДУКЉАНСКИ И
ЗЕТСКИ ВЛАДАРИ
С р п ска држ ава Д укљ а
Јован Владимир
(крај X века - 1016)
Стефан Војислав
(око 1040 - пре 1055) Кнез Војислав
Михаило падање византијске моћи, после Василија II, Срби су
(око 1052 - 1081.
краљ од 1077)
О искористили да се 1037, после неколико побуна, поново
осамостале у Захумљу, Травунији и Дукљи. На челу Дукље био је
Константин Бодин кнез Војислав, који се помињао као »Србин«, »Травуњанин«
(око 1061 - 1101)
(Требињац) и »Дукљанин«.
Предводећи устанак против Византије, он је поражен (1036) и
допао је ропства, али је успео да побегне из Цариграда, и ослободи
Дукљу у новом устанку крајем 1037. или почетком 1038. Византија
је у више наврата безуспешно покушала да освоји Дукљу, да би
Војислав, на крају, признао врховну власт византијског цара.
Краљ Михаило
Војислава је, пре 1055, наследио син Михаило и обновио
вазални уговор с византијским царем. Настојећи да се осамостали
од Византије, Михаило је вероватно од папе добио краљевску
круну. Ако је то тачно, онда би Михаило био први српски краљ.
Папа Гргур VII писао му је почетком 1077. као »Михаилу, краљу
Словена, дукљанском владару«, и ставио му у изглед даривање
Црква Светог Михаила папске заставе. Застава Светог Петра, коју је Михаило тражио од
у Стону папе, била је знак стављања под заштиту Свете столице, можда и
Краљ Михаило је од оца наследио ступања у вазални однос.
залеђе Дубровника са Стоном, а
после 1077. вероватно је својој Краљ Бодин и крсташи
власти потчинио и Дубровник.
Своју задужбину, цркву Светог Краља Михаила наследио је син Бодин. Он је настојао да се од
Михаила у Стону, подигао је око Византије осамостали и у црквеном погледу. На његову молбу
1080. папа Климент III поставио је 1089. дукљанског надбискупа.
Дукљанској надбискупији припале су епископије (бискупије) у
Дукљи, Бару, Котору, Улцињу, Свачу, Скадру, Дривасту, Пилоту,
и по Србији, Босни и Травунији.
На сабору у јужнофранцуском граду Клермону, папа је позвао
хришћане да ослободе Христов гроб у Јерусалиму и целу Свету
земљу, тј. Палестину, од »неверника«, Турака Селџука. Наредне
године, 1096, почео је Први крсташки рат. Главнина крсташа
прошла је кроз Угарску, код Београда се пребацила преко Саве, и
потом војничким путем (из времена Римског царства) доспела до
Цариграда. Одред крсташа под заповедништвом француског грофа
Рајмона Тулуског ишао је преко Далмације и Дукље.
О дукљанском краљу Становништво на које су наилазили, у тешко проходним
Бодину
пределима, крсташе је дочекивало неповерљиво и непријатељски.
Затим Бодин, узевши краљев- У близини Скадра, краљ Бодин је грофа Рајмона срдачно примио и
ство, продре у Зету и поче да с њим се чак побратимио. Рајмон га је заузврат даривао, очекујући
савлађује своје рођаке... Пошто да ће му Бодин обезбедити даљи пролазак до Драча, међутим
би углављен мир, Бодин са браћом
оде у Рашку и оружјем је доби, па поново је, успут, наилазио на отпор.
загосподари њоме. Тамо је
поставио два жупана из редова Опадање Дукље
својих дворјаника: Вукана и
Више се о Бодину, на основу сачуваних извора, ништа не зна.
Марка, који му се закуну да ће и
они и њихови синови бити После његове смрти. оставши без снажног владара, Дукља је
нарочити приврженици њему и незадрживо опадала. Из њеног састава издвојиле су се постепено и
његовим синовима или Босна и Рашка. Под својим бановима, Босна је, још од почетка XI
насљедницима. Потом узме Босну века, имала посебну администрацију, повремено улазећи у састав
и тамо постави кнеза Стевана. хрватске или српске државе. Пошто се 1102. Хрватска
Из Летописа дефинитивно утопила у Угарској, Босна је такође пала под угарску
попа Дукљанина власт.
Рашка у борби за државно осамостаљење
У доба опадања Дукље, ново српско упориште у борби за
државно осамостаљење од Византије постала је планинска земља
Рашка. Ново упориште српске државности, Рашка је, током XII
века, учврстила свој положај и поставила темељ потоње моћи
Србије под династијом Немањића.
У времену после Василија II, Византија је знатно ослабила.
Своје снаге обновила је за владавине династије Комнина, 1081-
1185, захваљујући, пре свега, новом феудалном уређењу. У
Црква Светог Петра код Новог накнаду за војну службу, феудалац је добијао пронију (византијски
Пазара (1Х-Х век) наслеђе рашке феуд), на доживотно уживање, а заузврат био дужан да врши војну
државе. службу и опреми одред пратилаца сразмеран величини имања.
Уводећи систем пронија, Византија је добила јаку феудалну војску
којом је могла да обузда западне ритере, који су у првом
крсташком рату допрли до самих зидина Цариграда, и обнови
власт над земљама које је у међувремену изгубила.
Византији Комнина испречила се, на северу, Угарска, која је
1102. присајединила Хрватску, а потом и византијска острва и
градове у Далмацији. Угарска је 1138. своју власт проширила и на
Босну. Рашки велики жупани, до тад византијски вазали, окренули
су се угарским краљевима, и политичко савезништво ојачали
породичним везама.
Порекло и породица
Симеон и Сава
Кад се замонашио, Немања је узео име Симеон. Једно време је
боравио у манастиру Студеници. Пре њега се замонашио и његов
најмлађи син Растко који је узео име Сава. Растко је оставио
Вукану да влада Хумом и повукао се у Свету гору. На синовљев
позив Симеон му се придружио у Светој Гори, у манастиру
Ватопеду (1197).
На Светој Гори, Симеон и Сава посветили су се духовном
животу и градитељској делатности. Богато су обдарили или
обновили многе светогорске манастире који су почели да их
сматрају својим другим ктиторима. Одлучили су да на Светој Гори
Св. Сава, XV век. подигну и један српски манастир, који би њима и Србији донео
знатан углед у православном свету. Симеон и Сава су пронашли
један стар и сасвим запуштен манастир, Хеландарион (Хиландар),
који су, по дозволи из Цариграда, 1198. обновили и проширили. У
томе им је помогао и Немањин наследник, велики жупан Стефан
Немањић. Византијски цар Алексије III Анђео (1195-1203) обдарио
је Хиландар пуном аутономијом, какву су уживали најугледнији
светогорски манастири. У хрисовуљи коју је Алексије III издао
Симеону и Сави наводи се да им додељује Хиландар и Милеју,
област око манастира, »да Србима буде на вечни поклон«.
Хиландар је имао и своје властелинство. То имање, које је
манастиру доносило издржавање. мањим делом било је на Светој
Гори, а оним већим у Србији, у околини Призрена. У доцнијој
историји хиландарски поседи у Србији су се увећавали.
Црква манастира Хиландара посвећена је Ваведењу Пресвете
Пренос моштију Светог Богородице. Служба је држана на српском језику. Самим тим што
Симеона Мироточивог је био заштићен од свих потреса у друштву, династичких преврата.
ратова. похаре и освајања. Хиландар је, временом, постао кула
светиља читавог духовног и културног живота српског народа.
Смрт и канонизација
Као велики жупан, Стефан Немања утврдио је државну
самосталност Србије и поставио темеље њеној политичкој моћи.
Као монах Симеон, он је дао снажан подстицај узлету српске
духовности, и исписао важну страницу историје српске
православне цркве. Стефан Немања - монах Симеон, умро је у
Хиландару, у присуству сина Саве, 13. фебруара 1199. Његови
синови почели су да раде на томе да се он прогласи за светитеља.
То је било потребно једнако из верских и политичких разлога. Да
би то учинили, било је потребно да строго поштују поступак
канонизације, и приложе доказе о његовој светости. Било је
потребно да тело, после смрти, остане цело, и да из њега потекне
миришљаво уље, свето миро; требало је да тело има чудотворну
моћ, да исцељује болести.
Сава је, у Немањиној биографији коју је доцније написао,
посведочио да се све то са очевим телом заиста догодило. После
неколико година, он је почетком 1207. тело пренео из Хиландара у
манастир Студеницу у Рашкој. Ту се појавило и свето миро,
мирисно уље које, после смрти, потече из тела светитеља. Тако је
Симеон понео назив Мироточиви, а било је, тврди се, и неколико
случајева чудесног исцељења. Средњи Немањин син Стефан,
доцније српски краљ Првовенчани, забележио је у Житију Светог
Симеона како му је отац неколико пута помогао, заштитивши тиме
и српску државу. Свети Симеон Мироточиви постао је заступник
пред Господом српских владара, државе и народа. Њему се, у
светости. доцније придружио и син Сава, тако да су отац и син
били истинско знамење и упориште државности, културе и
На молбу своје браће Стефана и православне духовности српског народа у читавом средњем веку и
Вукана, после њиховог измирења. у потоњој историји.
Сава Немањић је 1207. пренео
очеве мошти из Свете горе у
Србију. Испуњавајући њихове
жеље, зарад општег српског мира, СТЕФАН ПРВОВЕНЧАНИ (1196-1228)
Сава се није вратио у Свету Гору,
него је остао у Србији, Сукоб око престола: Стефан и Вукан
управљајући Студеницом као
рпска држава коју је за собом оставио Немања обухватала је,
архимандрит наредних десет
година. У томе периоду Сава је
водио бригу не само о духовном и
С осим Рашке. која је била у њеном језгру, Захумље и Зету
(Дукљу), области које су раније имале извесну самосталност.
културном напретку Србије, него Захумљем је најпре управљао Немањин брат Мирослав, а затим
је предводио и неколико важних
најмлађи син Растко (Сава). Зета је припала Немањином
дипломатских посланстава,
водећи преговоре са страним најстаријем сину Вукану, који је понео краљевску титулу својих
владарима. претходника, владара Дукље. Ту титулу признао му је папа
У задужбини потоњег српског Иноћентије III (1198-1216), сматрајући га владарем »Дукље и
краља Уроша I, манастиру Далмације«. Немањина владалачка права, најзад, наследио је његов
Сопоћани код Новог Пазара средњи син Стефан, који је постављен да управља Рашком у
(довршен почетком XIV века), на звању великог жупана.
северном своду јужне капеле,
осликана је, око 1265. фреска која Сукоб два брата Немањића, Стефана и Вукана, постао је сасвим
приказује пренос моштију Светог известан. У обрачун су се уплеле Угарска и Бугарска. које су
Симеона из Хиландара у покушале да искористе пометњу како би отеле
Студеницу.
Жича
Задужбина српског краља
Стефана Првовенчаног, манастир
Жича, седиште прве српске
архиепископије, посвећен је
Вазнесењу Господњем. Изградња
манастира почела је после
повратка Светог Саве са Свете
Горе, 1208. Храм је добио своје
основне облике до 1219, кад је
Жича постала архиепископија.
Потом су убрзани завршни
радови, који су окончани тек
1230, кад је подигнута припрата, с
кулом, на западној страни. Црква
Светог Спаса манастира Жиче
припада рашкој градитељској
школи. Црква је крајем XIII века
горела, потом је и запустела. Нов
живопис урађен је у доба краља
Милутина, у првим деценијама
XIV века. И он је доцније страдао.
Остаци тог сликарства сачувани неки део српских земаља, и утицале на развој политичких збивања.
су на источном зиду пролаза 1202. Вукан се удружио са угарским краљем Емериком и поразио
испод куле, као ктиторске Стефана, након чега је Емерик увео у угарску краљевску титулу и
композиције краља Стефана Србију. Тек 1205, пошто је Србија услед грађанског рата претрпела
Првовенчаног и краља Радослава.
тешка разарања. браћа су се измирила. Стефан Немањић остао је
велики жупан, располажући врховном влашћу у целој српској
држави. Вукан је, с титулом краља, и убудуће господарио Дукљом
која се сада назива Зетом.
Бранич«»о
Р<мау
Доравзди
Ж-чЈ
Ск. Н*«ола
ЗАХУ Агкхтож*
:ивтш|ће фБогоровк«.
I б4С ТрЧО «Ј
С*. Апсстодг
ТР АВУНИЈ А
Оногоил # Понгмн01
С . Ђ оЛ е/ &огородиц. 1
I ( Х м с ч и е т .Т
ЗЕТА
Рчвн.иа
Скоп/.в
Обнова Византије
Сарадња Уроша I с Никејцима постала је опипљива предност
Градац на Ибру пошто је 1261. цар Михаило VIII Палеолог ослободио Цариград од
Латина. Михаило VIII је намеравао да династичким браковима
Градац на Ибру, код Брвеника, с
Богородичином црквом је задуж-
врати некадашњу снагу и утицај Византије на Балкану. Тако се
бина краљице Јелене Анжујске, повезао с бугарским царем и татарским ханом. Да би за себе везао
супруге Уроша I. Она је у тој Србију, одлучио је да своју млађу ћерку Ану уда за Милутина,
цркви сахрањена. Манастир је другог сина Уроша I. Међутим, кад је српски краљ сачекао
сачуван у рушевном стању. Црква свадбену поворку, остао је непријатно затечен пред византијском
је осликана по студеничком узору. раскоши. Нарочито се гнушао евнуха којих је било чак у
Њен живопис припада оновре-
принцезиној пратњи. Приметио је да »нама није уобичајено такво
меном монументалном стилу,
нарочито ктиторска композиција понашање«. Византинцима је, опет, српски двор. скроман и
(ликови краљице Јелене и Уроша патријархалан, изгледао припрост и сиромашан. Уследили су
I, са синовима), и Поклоњење замршени преговори, у којима је предочено да је Драгутин, а не
Агнецу, из циклуса посвећеном Милутин, наследник српског престола. Србија је најзад одустала.
животу Богородице. Црква је То је значило заоштравање односа с Византијом.
сазидана пре 1276.
Избор трећег српског архиепископа
Византија није могла озбиљније да науди Србији, осим што је,
намером да Васељенску патријаршију потчини Римској курији,
Михаило VIII угрозио самосталност српске цркве. Урош I је
одговорио постављајући за новог архиепископа свога брата
Предислава који је постао архиепископ Сава II.
Док су се на краљевском престолу изређала чак тројица синова
Стефана Првовенчаног, Владислав. Радослав. па Урош, на челу
српске цркве био је Савин ученик, архиепископ Арсеније I. Тиме је
одржавана сталност у развитку црквене организације, нарочито
епископија, помагање монаштва, а нарочито продужавање живих
веза с манастиром Хиландаром на Светој гори. Настављена је
традиција оснивања великих краљевских задужбина: угледајући се
на своје претходнике, око 1265. Урош I је подигао Сопоћане.
Због тешке болести, 1263. стари архиепископ Арсеније I морао
се повући. Урош I је на његово место поставио свога брата,
архиепископа Саву II (1263-1271). Сава се раније замонашио и
постао хумски епископ.
Поново су двојица браће Немањића стала на чело цркве и државе,
остварујући идеал из времена њиховог оца Стефана Првовенчаног
и стрица Саве.
Грачаница
Манастир Грачаница вероватно је
најлепша од многобројних
задужбина најпредузимљивијег
српског ктитора краља Милутина.
Грачаница је довршена и
живописана до 1321. године.
Црква има основу уписаног крста
с пет кубета, зидана од
наизменичних слојева камена и
опеке. Живопис из Милутиновог
времена је очуван скоро у целини.
Истичу се портрети ктитора.
Милутина и његове жене
Симониде, као и композиције из
Христовог живота. Живописаније
Грачанице припада дворском
сликарству ренесансе Палеолога,
с веома присутним класицистич-
ким појединостима, али и реа-
листичним призорима из свако-
дневног живота.
Стефаново прогонство покушала је да искористи царица Ирина,
која је одржавала пријатељске везе с Милутином. Она је на српски
двор послала двојицу својих синова, једног за другим, очекујући да
ће се допасти Милутину и домоћи се српског престола. Одбијени
су, вероватно, услед већ устаљеног уверења, у Србији, да престо
припада искључиво припадницима светородне династије
Немањиних потомака.
После смрти краља Драгутина, 1316, његовом облашћу
наставио је да влада његов син Владислав. Милутин је зазирао од
могућности да га наследи синовац, те је и њега ухватио и заточио,
припојивши његову државну област. Као престолонаследник тада
је истакнут други Милутинов син Константин.
Заробљавањем Владислава Милутин је изазвао рат са Угарском.
Не оклевајући, Милутин је запосео Рудник, Липник (рударско
насеље у Подрињу), град Мачву и Београд. Тиме је против себе
окренуо читав савез у који су ушли, између осталих, папа и
хрватски бан Младен II Брибирски. Милутин је успео да избаци
Краљева црква у Студеници Хрвате из Хума, и зароби бановог брата, приморавши Младена II
Од знаменитих Милутинових на измирење. Такође је предухитрио папину намеру да против
задужбина, једна је подигнута њега окрене албанске великаше, и задржао северну Албанију где је
унутар манастира Студенице, послао додатне трупе. У наставку рата против Угарске, 1319,
прелепа црква Светог Јоакима и Милутин је изгубио Београд и Мачву, али је задржао Браничево,
Ане, познатија као Краљева Кучево и читав ток Велике Мораве, све до њеног ушћа у Дунав.
црква. Изграђена је 1314. То је
сасвим мала црква, готово
квадратне основе (4,20 х 4,40 м). Најзнатнији српски задужбинар
Одлично је очувана. Споља, У житију краља Милутина, архиепископ Данило II је забележио
одликује се белом фасадом и
да је Милутин приљежно обнављао старе цркве, и подигао
црвеним кубетом које намерно
подсећа на куполу Богородичине неколико нових у старим хришћанским светилиштима: Свете
цркве, Немањине задужбине у Арханђеле у Јерусалиму, цркве Светог Николе и Светог Ђорђа у
Студеници. Краљева црква је Солуну, заједно са двором у којем је, боравећи у Солуну, одседао;
посебно славна по својим
фрескама.
Рударство у средњовековној Србији
Рударство у средњовековној Србији доживело је успон за време
владавине краља Уроша I у другој половини ХШ века, пре свега
захваљујући доласку Саса. Саси су били народ германског порекла.
Доселивши се из Трансилваније у Србију, пренели су своју марљивост,
знање и искуство.
Најважнији метал који се добијао у српским рудницима било је
сребро; уз сребро је ишао и известан проценат злата. Њиховим извозом
Србија је постепено од сиромашне земље постала просперитетна
краљевина. И гвожђа је било довољно, мада само за домаће потребе, и
није се извозило. Највећи и најпознатији рудник сребра у Србији
Немањића је било Брсково, у близини данашњег Мојковца. Рудник
Брсково први пут се помиње 1254, кад су се тамо, највероватније,
појавили Саси. Право да тамо ваде и прерађују руду, дао им је Урош I
посебном повељом. У том документу Саси се први пут званично
помињу у средњовековној Србији. Од осамдесетих година ХШ века
Брсково је било богат рудник који је живо радио једно цело столеће.
Успон Србије у доба првих краљева из династије Немањића, много је
дуговао богатству стеченом експлоатацијом богатих рудника сребра.
Када је прошло много времена, п затим цркву, палате и одмаралиште за странце и болесне у
када је требало да се изврши манастиру Светог Продрома у Цариграду - архиепископ Данило
божанствена воља, дође цару
каже како »многе веште лекаре нашавши даде им много злато и
напрасно нека болест, и када се
осећаше зло и да више неће
што им је на потребу, да непрестано надзиравају болеснике, лечећи
живети, заповеди да буде однесен их«.
у свој му манастир, где оставши Данило II примећује и како је Милутин из основа обновио и
мало дана остави живот, и ту би украсио Хиландар на Светој Гори, да је покрај Хиландара подигао
погребен у од њега сазданом пирг са црквом Вазнесења, и још један пирг на путу за Хиландар,
манастиру, месту званом
који и данас носи Милутиново име.
Бањска, због топлих текућих
вода, а црква која је тамо,
посвећена је првомученику Прва лоза Немањића
Стефану. А када је цар издисао, Попут других средњовековних владара и Немањићи су трагали
многи су брзо притицали ка
за божанским пореклом своје власти. Отуд лозе Немањића,
Стефану, и јављали му што се
догађа. А он мишљаше да је то осликане у неколико српских манастира, нису биле обичне
превара, јер не беше тако лак на генеалогије (стабла предака), оне су носиле и нескривену поруку о
измену, од чега многи страдају старини и светородности династије. По угледу на лозу Јесејеву,
лакошћу разума. А када сазнаде лоза Немањића је израстала из тела Симеона Немање,
да је очева смрт истинита, родоначелника и светитеља, који је потомцима обезбедио
одмах бацивши убрус од очију, светородност, углед и моћ. Пред крај свога живота Милутин је у
показа се онима који су се
сакупили светао лицем, а још
својој задужбини Грачаници дао да се ослика прва од лоза
светлији очима, и препаса се на Немањића, као најсмелије могуће објашњење божанског порекла
достојно му српско царство. своје власти. На лози је 16 ликова. Христос благосиља Милутина,
чланове његове породице, Симониду и младог Константина,
Данилов Зборник
могућег наследника престола. Краљеви преци су приказани у
медаљонима од вреже. Стефан, потоњи Дечански, на лози није
приказан, стога се и претпоставља да је лоза урађена пре његовог
повратка из прогонства, 1321.
Манастир Бањска, са црквом посвећеном Светом Стефану, био
је једно време седиште епископије, и у њој је Милутин сахрањен.
Бањској је подарио огромно властелинство, са више од седамдесет
села и катуна, и више од пет стотина домаћинстава.
Ј103А Н ЕМ АЊ ИЋ А (владари)
Завида
I------------------1-------------------1--------------------------------- 1
Тихомир Страцимир Стефан Мирослав Стефан Немања
I------------------------- 1---------------------------------------------1
Фра Вита, мали брат прото- Вукан Стефан (Првовенчани) Растко (Свети Сава)
мајстор из Котора, града
I------------------------- 1~ ' "~1------------------------------------1
краљева, сазида ову цркву светога Стефан Радослав Стефан Владислав Стефан Урош I
Пантократора господину краљу
Стефану Урошу Трећему I-----------------------------------------------------------------------1
Стефан Драгутин Стефан Урош II Милутин
(Дечанском) и његовом сину
светломе и превеликоме и I---------------------------------- 1
преславноме господину краљу
Стефан Урош III Дечански
Стефану (Душану). Сазида се за I----------------------------------- 1----------------------------------- 1
осам годишта и доспела је сасвим Стефан Урош IV Душан Симеон (Синиша)
црква у лето 6483. I I
Натпис фра Вите на вратима Стефан Урош V Јован Урош Дука Палеолог
Високих Дечана(1355)
Високи Дечани Учвршћујући српску црквену организацију, Милутин се нарочито
Српски краљ Стефан Урош III, усредсредио на изградњу епископалних цркава. У Призрену је тако
управо је по својој знаменитој подигнута Богородица Љевишка, на основама старије цркве.
задужбини, манастиру Високи Грачаница је била седиште Липљанске епископије, а Богородица
Дечани, добио свој надимак Тројеручица седиште Скопске архиепископије.
Дечански. Црква Христа Панто-
кратора (Сведржитеља) је почела
да се гради 1327, поред речице
Милутиново законодавство
Бистрице, испод планина Прокле- Под Милутином је деловала посебна канцеларија која је
тија. Главни неимар, протомај- издавала исправе о обавезама разних категорија становништва, од
стор, био је фра Вита из Котора, потврђивања поседа до давања повластица.
који је окупио мноштво вештих Поједине одредбе из обичајног права, записане у посебну исправу,
имале су снагу закона на које су се Милутинови наследници,
Стефан Дечански и Стефан Душан, често позивали. »Закони
светога краља« Милутина уређивали су и судски поступак, затим
састав и надлежности пороте, биране у зависности од сталежа
којем припадају парничари.
Пољопривреда
Као и у осталим друштвима средњовековне Европе,
пољопривредом се бавила већина становника Србије. Сељаци су
располагали сопственим земљиштем, које их је издржавало, и
истовремено обрађивали деонице својих феудалних господара, или
им давали дажбине у натури. Давања су се временом увећавала, и
све чешће се убирала у новцу.
Сеоски живот водио се у оквирима нарочитих географских и
привредних средина, у жупама. Жупе су обухватале обрадиве
површине у долинама река. Располажући војном и политичком
Српски Војници,
Цртеж А. Дерока.
моћи, властела је запосела значајан део жупа, и присвојили
искључиво право њиховог коришћења. Преостало земљиште
оставили су сељацима, везавши их за себе и за земљу мноштвом
обавеза.
Занати
Занатима се бавило претежно сеоско становништво.
Прерађивали су лан и конопљу, и правили алатке и оруђа од
дрвета. Металне предмете израђивали су сеоски ковачи, који су
уједно били земљорадници. Нарочито су посвећени својим
занатима били зидари, дрводеље, грнчари, стргуни (прерађивачи
коже), уздари и седлари. Шавци су били кројачи.
Наруквица, XIV век.
Временом, највештије занатлије су прелазиле у градове. У њима
је било и месара, пекара, крчмара. Занатлије су се називале
општим именом мајстори; они највештији су звани
протомајстори.
/^ р у с а л м м
горг?
0*Г»»А
-ДРПГМА
|*АМЧ НПК,«Ј4
'^МГПОЈСПј^
^ Ч4. С
.V**'
с4**4Г-»4 ^ л
Ц 1 Д Ј(П е П ^ Р ов ам > а
БвТО Г^Л Ее
У време Уроша I, Драгутина и Милутина динар је био изузетног
квалитета, тежине и финоће израде. Доцније, новац се кварио, тако
што се, у њему, смањивала количина сребра, тиме и тежина.
Динари су тежили и до два грама, да би се потом свели на грам, и
мање. Због непостојаности вредности новца, појавиле су се нове
обрачунске јединице, на основи тежине новца, унча (28,1 грам) и
литра (12 унчи).
Ковање новца из сопствених извора омогућавало је владарима
да улажу у развитак привреде, трговине и саобраћаја, и увозе
различиту робу из иностранства. Трговачки путеви претежно су
водили до приморских градова. Дрински пут је водио од
Дубровника преко Требиња. Билеће, Гацка, Фоче и Вишеграда, где
се прелазила Дрина. Од Фоче, један део пута се одвајао за
Полимље, а одатле за Сјеницу, Рас и долину Ибра. Из долине Ибра
путеви су се гранали на неколико страна. После Милутинових
Име Стефана Дечанског, освајања, још једном је оживео и антички пут, Цариградски или
са свећњака у Дечанима.
Војнички друм од Београда, преко Ниша и Софије, до Цариграда.
Средњовековна Србија извозила је кожу, крзна, восак, сир, живу
стоку, житарице. Сребро, олово и бакар, које су набављали у
Србији, Дубровчани и Которани су продавали у градовима
Италије. У Србију су допремали добра вина, оружје на цени, фине
вунене штофове и свилу, и шарене тканине за сиромашније, накит,
вредно посуђе, бисер, драго камење, корале, јужно воће,
маслиново уље, морску рибу, зачине, мирисе, стаклене посуде и
разне предмете од метала.
Тргови и градови
У средњовековној Србији роба се продавала на градским и
манастирским трговима. Појам трга подразумевао је и тржницу,
место где се роба продавала, и саму робу, којом се трговало. Осим
на трговима, трговало се и по градовима, одређеног дана у недељи
Новац краља Радослава или свакодневно. У Приморју и Зети најзначајнији градови били су
Стон, Дубровник, Цавтат, Котор, Будва, Бар, Улцињ, Скадар,
Дриваст, Дањ и Сард. Њихови житељи су потицали од старог
романизованог градског становништва. У Србији су називани
заједничким именом Латини. У унутрашњости Србије, њој су рано
припали градови уређени по византијском узору, Призрен, Липљан
и Ниш, а потом и Скопље, Велес и Штип. Саси су оснивали
градска насеља у близини рударских налазишта: Брсково, Рудник и
Ново Брдо, Рас, Звечан и Брвеник настали су као стратешка
утврђења, обично на тешко приступачним узвишењима.
Свакодневни живот одвијао се тик уз њихове зидине, у
подграђима.
р •Д е б р и
Ждрев? ,<
Раеио
,# Р л з ч а
ПријепоЈ
Ноен
_л Г ј | • Т ревчв
Зво Ј3ч '\
' П р « ш гк н аф ,
Котор 5
Уарица
■удеа
^ОЈгип *Д
#Радот»нш те Ч Мел:
Ст{>1ГМмца ОГ
• ПетЈмГД7Р ч^ч^Пвритеорио!
а&Ксанти
Јјјјј^рнс т о с * Ш Ј
а'нУ Н
Кзнина
СКО М О Р Е
Јанжнна
еопаграс
Л атрас
Душаново царство,
XIV век.
СРПСКО ЦАРСТВО
Никола Алтомановић
У склопу узбурканих односа у српском царству, које је под
слабим царем Урошем губило своје државно јединство, успон
Вукашина и Угљеше сматран је истицањем политичке превласти
»грчких земаља«. Властела из Рашке и Травуније окупила се око
великог жупана Николе Алтомановића, који је тек постао
пунолетан. До 1368. он је овладао читавом облашћу коју је
наследио од свога стрица кнеза Војислава. Сабирајући снаге
матичних српских земаља, Рашке, Травуније и Хума, Алтомановић
се убрзо сукобио са свим својим суседима: босанским баном
Твртком, Дубровчанима, Балшићима (у Зети), краљем Вукашином,
најзад и са кнезом Лазаром Хребељановићем.
Једна од последица међусобних обрачуна српских великаша
било је ново потискивање цара Уроша и његово удаљавање од
Свети Архангели
код Призрена
Своју најзначајнију задужбину,
Свете Архангеле код Призрена,
Душан је почео да зида док је био
краљ. Манастир је довршен после
његовог царског крунисања.
Замишљен је да буде царски
маузолеј, црква-гробница веле-
лепна у својој раскоши и лепоти.
Подигнут је у клисури реке
Бистрице. У цркви је лежао и
Душанов гроб, мермерни
саркофаг са д[шп1 - лежећом
фигуром самог цара. Манастир је
Душан даривао богатим
поседима: шездесетак села, осам
влашких и девет арбанашких
катуна, и још око двадесет цркава.
Манастир су разорили Турци
крајем XVI века. Од материјала су Вукашина. Вукашин је своме сину Марку доделио титулу младог
изградили Синан-пашину џамију краља (у народној епици овековечен као Краљевић Марко).
у Призрену. Међутим, Вукашинове припреме да се, у савезу с Дубровчанима и
Балшићима, обрачуна са Алтомановићем, омели су Турци
Османлије који су, надирући с југоистока, озбиљно угрозили
земље Мрњавчевића.
Битка на Марици
Царство Уроша I узмицало је пред налетима Турака Османлија,
док су га изнутра слабили оснажени обласни господари. Турци су
после Галипоља освојили Једрене и Пловдив: Султан Мурат I
(1359-1389) је у Једренама сместио своју нову престоницу.
Османско царство се полако укорењивало на европском тлу,
Свети Архангели, насељавајући Турке у долини Марице до граница Серске области.
реконституција фасаде
Српске земље које су се прве нашле на удару Османовића
припадале су деспоту Јовану Угљеши, брату краља Вукашина
Мрњавчевића. Битка на реци Марици била је први озбиљан
Створи (Дутан) и цркву преславну покушај да се заустави навала Османлија. Међутим, савременици
светим архистратизима у су о бици забележили мало, не више од датума, места и исхода.
Бистрици взше Призрена, којој Српску бројчану надмоћ османски заповедници Лала Шахин-паша
слично под сунцем не мислим да је
и Евренос-бег превазишли су лукавим препадом. Код места
ишта. И таква доброта грехова
мојих близу је разорења. Чрномен, на реци Марици, Турци су српску војску изненадили у
Добротом и уметношћу превази- зору 26. септембра 1371. Деспот Угљеша и краљ Вукашин су своју
лази Дечанску цркву изузев мрамо- неопрезност платили погибијом.
ра, и величином боља Дечанска. Потоње народно предање о Мрњавчевићима је, из перспективе
Стога и говоре становници краја исхода, судило немилосрдно. Мада је између цара Уроша и браће
тог да Призренске цркве патос и
Мрњавчевића био установљен законит савладарски однос,
Дечанска црква, и пећска
припрата и бањско злато, и Вукашин је, са својим братом деспотом Угљешом, остао упамћен
ресавско писање (живопис) не као узурпатор и насилник. Народни певач их је неправедно
налази се нигде. оптужио да су убили цара Уроша како би приграбили престо и
Београђанин, узели сву власт у земљи. Оно у чему певач није погрешио, било је
почетак XV века. његово схватање озбиљности догађаја који је наговестио крај
Процват Дубровачке српског царства.
републике
У почетку мало насеље рибара Нестанак српског царства
поникло на морској хриди,
Дубровник је, захваљујући столе-
Последњи владар српске династије Немањића, цар Стефан
ћима преданог труда, постао Урош умро је природном смрћу, 2. или 4. децембра 1371. У то доба
значајно трговачко и поморско законит владар сматран је народним заступником пред
упориште. Од краја XII века хришћанским светом и пред Господом. У народној епици прозван
Дубровачка република почела је Нејаки, Урош је био цар без истинске власти. Његов одлазак збио
да добија повластице које су се се у тишини и није изазвао видљиве политичке потресе. Последице
тицале слобода трговине по Босни
су се почеле осећати тек у збивањима која су уследила.
и Србији. Везујући се за сигурно
залеђе Дубровачка република је Више него Србију, пораз на Марици непосредно је погодио
свој привредни успон првен- Византију, која је била приморана да призна врховну власт
ствено везивала за трговину са Османовића. Византија је била растрзана династичким ратовима и
српским земљама, у којима је неслогом племства. Њен државни простор неумитно се сужавао.
оснивала своје колоније, стална Византиј ско друштво се осипало, а привреда пропадала. Турци су
пословна и дипломатска упориш-
гутали пространства Византије, а Млетачка република и Ђенова,
та. Чак су преузели експлоатацију
рудних богатстава.
посредством својих трговачких упоришта, црпеле остатке њених
Душан је 1333. продао
богатстава.
Дубровчанима Стон и Пељешац, а После Марице, Турци су се чврсто усталили на европском тлу.
цар Урош им уступио још један Византијски цар Јован V Палеолог обавезао се на годишњи данак
погранични појас земљишта. султану и давање војне помоћи за будуће походе Османлија.
Босански краљ Остоја продао је Византија је постала османски вазал.
1399. приморје до Стона, да би,
најзад, великаши Радослав
Павловић и Сандаљ Хранић
Дубровчанима продали и Конавле
(1419. и 1426). Више као чин
Свакодневни ж ивот
признавања моћи српске државе у доба Н ем ањ ића
Дубровчани су српским
владарима исплаћивали неколико
годишњих трибута, обично
везаних за уживање одређених Владари и властела
поседа и привилегија. Светодми-
Све до Милутиновог времена, престоница Немањића био је Рас
тарски доходак био је порез од
11.000 златних перпера годишње (изнад данашњег Новог Пазара). Ширењем српске државе, у доба
који је Дубровник плаћао српској Милутина и, потом, Душана, политичко и привредно тежиште
круни на дан Светог Димитрија, померало се, постепено, на југ. Рас је изгубио свој некадашњи
26. октобра. значај. Владари су, све чешће, боравили у Скопљу или Призрену.
На основу Задарског уговора Тамо су подигли своје дворце, на извесно време столовали и
из 1358. између Венеције и управљали државном политиком. Ондашња сведочанства не
Угарске, Дубровник је потпао под остављају довољно података о њиховом боравку у градским
врховну угарску власт. Под
насељима. Радије су, вероватно, време проводили окружени својом
формалном влашћу угарске круне
Дубровник је остао све до
свитом, и у сигурности дворских зидина. Милутин је једну од
пропасти угарске краљевине на својих резиденција подигао у Неродимљи (у близини данашњег
Мохачу 1526. Тада је Дубровник Урошевца, на Косову). Другу у Сврчину (на острву некадашњег
постао турски вазал. Сврчинског језера), и, недалеко одатле, раскошни двор у Паунима.
Четврти Милутинов двор био је у Штимљу. Сви дворови
постављени су један близу другог, око језера на Косову. У њима су
одседали и Милутинови наследници. О изгледу Душановог двора,
и дворском церемонијалу, драгоцене појединости оставио је Јован
Кантакузин. Душан је био окружен властелом, и према високим
гостима односио се са брижним поштовањем. Гости, међутим,
нису одседали у царској палати. У њој су своје приватне одаје
имали искључиво владар и његова супруга. У палати су, у посебној
просторији, одржаване седнице краљевског савета, у којем је
заседало двадесетчетири велможа. У свечаним одајама
приређиване су свечане гозбе с мноштвом званица.
Највећом раскошју, чини се, био је окружен краљ Милутин.
Богатство и сјај његове одеће свакако су одговарали укусу
ондашњег времена, који је диктирала Византија. »Цео двор је
блештао од свилених и златом везених тканина«, забележио је
Аван, са двоглавим орлом (XIV један византијски савременик. Милутин је одећу украшавао
век
»драгим камењем, бисером и, нарочито, златом, колико год је
могао«. Таква је била и одора краљице Симониде. Њена мајка,
византијска царица Ирина, често је слала »скупоцене и раскошне
хаљине«.
Властела је настојала да опонаша своје владаре, па и у одевању.
О изгледу одеће владара и властеле сведоче портрети, свакако
верно осликани, на манастирским фрескама. Милутинов биограф,
савременик и пријатељ, потоњи архиепископ српски Данило,
описао је посету коју је краљица Симонида учинила Драгутиновој
жени Кателини, која је боравила у Београду. Сви су се дивили
Симониди, и њеној гиздавој пратњи. Све је блистало у преливима
Ја, раб Христов Јован Оливер по златних украса на одећи, у одсјају бисера, драгог камења и царског
милости божјој и господина ми пурпура.
краља Стефана [Душана] бих у
Србаља велики начелник, потом Основна обележја, у одевању, владарског и властеоског
велики слуга, потом велики воје- достојанства. и отмености, били су свита бисерна (огртач), и појас
вода, потом велики севасто- златан. У знак највише пажње, српски владари су властели и
кратор, за верно њему залагање угледним гостима даривали царска одела и појасеве златне.
по милости божјој и велики
деспот све српске земље и
поморске и учесник грчки.
Натпис уз портрет деспота
Јована Оливера у Леснову
(1341)
Стварност сиромашних
Стварност живота сиромашних слојева била је заједничка на
читавом европском простору у средњем веку. Људи средњега века
живели су под притиском веома раширеног сујеверја и различитих
Прстен, XIV век страхова - од болести, глади, напада непријатеља, странаца, глади,
шуме, ноћи, Страшног суда. Тим страховима придружио се, од
средине XV века и страх од Турака.
Свакодневни живот био је уоквирен начином привређивања и
социјалним оквирима у сталешки уређеном друштву. Владаре и
властелу, и њихове зависне поданике, осим положаја у друштву, и
правима које су прописивали закони, раздвајало је сиромаштво
ових потоњих. Сељаци су обитавали у кућама грађеним од дрвета,
укопаним у земљу, у чијем је средишту горело огњиште. Одећу су
израђивали сами, од лана или вуне. Посуђе, које су користили,
било је скромно, од дрвета или печене глине, а сасвим ретко од
метала.
Њихова исхрана била је скромна и једноставна. Пшенични хлеб,
или погача, и различито поврће - сочиво, боб, грашак, купус, лук -
и нешто мање врста воћа. Месо се јело само у особитим
приликама. Ловила се риба, а дивљач само са дозволом господара.
Упркос суровим казнама, било је доста случајева криволова.
Без обзира на повољне услове, које су пружали клима и
земљиште, глад је била једина извесност у ондашњој сеоској
свакодневици. Оскудицу је могла да изазове само једна неродна,
или сушна, година.
хЛ‘ У ;-ј
Ђурађ I Балшић
Свети Андреја на Тресци спон Балшића у Зети одвијао се за владавине цара Уроша.
Манастир Светог Андреје на реци
Тресци задужбина је Андрејаша
У Балшићи су, на штету својих суседа, проширивали своју
матичну област, испрва узан појас између Скадарског језера и
Мрњавчевића, Вукашиновог сина
и Марковог брата, који је био Јадранског мора. Родоначелник породице имао је три сина: Ђурђа,
обласни господар у северозапад- Страцимира и Балшу II који су се сродничким везама повезивали с
ној Македонији. О њему се мало моћним српским великашким породицама. Ђурађ I Балшић оженио
зна, а остао је запамћен и у усме- се Оливером, ћерком краља Вукашина, а Страцимир другом
ној народној епици, у циклусу пе- Вукашиновом ћерком, Милицом. Затим су, 1370, ушли у савез, с
сама о Краљевићу Марку (Краље- Вукашином и Дубровчанима, против жупана Николе
вић Марко и брат му Андријаш).
Алтомановића. Међутим, заједнички подухват онемогућен је
Пошто је своју задужбину обда-
рио многобројним селима. Андри-
провалом Турака, и погибијом Мрњавчевића (1371). Ђурађ Балшић
јаш је дао да се речи даровне по- тада је узео царски град Призрен, а Вук Бранковић, још један од
веље испишу на тракама које као великаша у успону, такође српски престони град, Скопље.
хоризонтални венци украшавају Обрачун са Алтомановићем запао је, потом, у удео кнезу Лазару
зидове изнутра и споља. Унут- Хребељановићу.
рашњост храма осликали су ми-
Слом Николе Алтомановића, 1373, Ђурађ је искористио како би
трополит Јован Зограф и његов
помоћник монах Григорије. Свој запосео Требиње, и, тада српске, приморске жупе Конавле и
труд они су довршили 1388-89, Драчевицу. Поставши непосредни сусед Дубровчана, од њих је,
потписавши се крупним и читким као што је учинио и Алтомановић, изнудио плаћање
ћириличним словима. Светодмитарског дохотка. Ђурађ је потврдио повластице које су
Дубровчанима давали Немањићи, и јемчио слободе кретања и
трговине, и наплату само оних царина које су важиле за Душанове
владавине.
Ђурађ I извео је породицу Балшића на врхунце њене моћи. Он
је владао читавом јадранском обалом јужно од Дубровника, изузев
Котора, и дубоким залеђем, до Пећи и Призрена. Његовом
облашћу пролазили су сви важни путеви којима је ишла
караванска трговина, у богатом промету између Србије и
Дубровника. Ђурађ I успевао је да одржава сопствену спољну
политику. Израз његове државне самосталности било је и одбијање
да призна Твртка I који се 1377. у Милешеви крунисао за српског
краља.
Мада су се осамосталили од остатака српског царства, и
опирали се Тврку I, који је покушао да обнови јединствену српску
државу, и Балшићи су држали до српске државне традиције. Они
нису полагали претензије на српски престо, али се нису ослањали
ни на дукљанско државно наслеђе. Себе су сматрали великашима
Рашког краљевства, и сродницима Немањића. Ковали су новац с
натписима на ћирилици и латиници. Ђурађ I прихватио је римски
обред, и признао папу, али се држао српске православне заједнице.
То је недвосмислено показао кад је 1375. с кнезом Лазарем сазвао
црквени сабор ради бирања новог патријарха Српске православне
цркве.
Ђурађ I умро је 1378. Дубровачко залеђе изгубио је претходне
године, 1377, кад је припало босанском и српском краљу Твртку I
Зато се његов наследник, Балша II проширио на другој страни,
добивши у мираз градове на албанској обали да би 1385, пошто је
Стећци су претежно хришћански завладао и Драчом, понео титулу дука драчки. Балшићи су узалуд
надгробни споменици у покушавали да се домогну Котора који се ставио под врховну
Херцеговини и делом у Босни,
власт угарског краља Лајоша I, коју је признавала и Дубровачка
који су углавном погрешно
приписивани богомилима. У република.
питању су обележја, најчешће с
урезаним крстом и натписом, која
су подизали својим сродницима
У сп о н Босне
углавном православни, и реће,
католички угледници из ових
крајева.
Д инастија Немањића оставила је дубок траг у српској историји,
а њихова епоха снажан утисак успешног и дуготрајног српског
Ево лежи раба божија Поли- окупљања под једним државним кровом. Нестанак српског царства
хранија, а звана мирским именом није значио и крај српске државне идеје. Као што оспоравање
госпођа Радача жупана Нењца владарских права краља Марка, који је постао турски вазал, није
Чихорића кулница, а невеста схватано као одустајање од српске државне обнове: требало је да
(јетрва) жупана Вратка и слуге
се појави једна нова личност, која ће у подухват унети више угледа
Дабижива, а тепчије Стипка, а
кћи жупана Милтена Дражи- и моћи, а чији су корени удаљени од области непосредно
војевића, а казнацу Снику сестра. угрожених најездом Османлија.
А постави белег овај ње син Своје претензије на српски престо истакао је моћни босански
Дабижив с Божјом помоћу сам са бан Твртко I Котроманић, наследник бана Стјепана II
својим људима, а у дане господина Котроманића (1322-1353). Обновитељ политичке моћи Босне,
краља Твртка.
Стјепан II је за кратко време удвостручио своју територију
Надгробни натпис из заузимањем подручја између Цетине и Неретве, а затим и делом
Попова поља (1383-1391) Хумске земље, завладао »од мора до реке Саве и од Цетине
КОТРОМАНИЋИ до Дрине«, оставивши свом наследнику пространу и
просперитетну државу.
Степан I
(Бан, 1290-1310)
Степан II Етнички идентитет
(бан 1314-1353) Премда је Босна од почетка XIII века имала засебан политички
Стефан Твртко статус (с изузетком Хума и Травуније - данас источне Херцеговине
(бан 1353-1377, - који су остали под влашћу владара Рашке), њени владари су су се,
краљ Србљем и Босни
заједно са својим поданицима, сматрали, у етничком смислу
од 26.10.1377 до 1391)
Србима. Политичко удаљавање и верске разлике дошле су услед
Стефан Дабиша
(краљ 1391-1395) спољних притисака. Већина владара је под снажним утицајем
Стефан Остоја суседне Угарске и латинских мисионара из Рима била формално
(краљ 1398-1404) римокатоличке вере, али је толерисала крстјане, тзв. богомиле и
Стефан Твртко II православне и међу властелом и међу становништвом.
(краљ 1404-1409, 1414-1415) Први значајнији бан Босне у XIII веку Матеј Нинослав (1232-
Стефан Томаш 1250) морао је да се прилагођава и да своје католичанство
(краљ 1443-1461)
потврђује сталним даривањем локалној босанској бискупији (1244)
Стефан Томашевић што није било довољно да спречи нови крсташки поход против
(краљ 1461-1463)
неверника на подстицај римокатоличких великодостојника из
Порекло краља Твртка I Мађарске. Бан Матеј Нинослав је, међутим, у три повеље издате у
размаку од 18 година, јасно назначио да себе и своје поданике, у
...Стефан, провенчани краљ, роди
с кћерком кир Алексија цара 4 етничком смислу сматра Србима (Сербљи). То осећање етничке
сина: Радослава, Владислава,
Стефана, Предислава. А овај Пре-
дислав свештенички и иночки лик
прими и наречен би Сава други,
архиепископ српски. А овога брат
Стефан, син првовенчаног Сте-
фана краља, роди сина и назва га
Бела Урош. А овај би први Урош,
храпави краљ, и роди са својом
супружницом Јеленом, ћерком
краља угарског, Стефана краља,
који је држао Сремску земљу и
Усорску. Други његов син Милу-
тин. А четврти син Стефана
првовенчаног, Владислав, краљ би
по очевој смрти, братанац св.
Саве првог, који и тело његово
пренесе од Трнова, и сазида Ми-
лешеву, где и тело св. Саве
лежи... Стефан краљ... који Срем
држаше са својом супружницом
Каталеном, ћерком краља угар-
ског, Владислава роди. Урошица и
Јелисавету. И Јелисавета роди 3
сина: Стефана, босанског бана,
Иносава (Нинослава) и Владис-
лава. И Владислав роди Твртка
бана и Вукића (Вука)...
Кратка историја владара
српских, XIV век.
Голубац
Мви)гдн|
Заохик 'орњвк
Н«««
Срвбрииц.
Високо
фПзрабки
| #0 «џр
Ч«чз«
Вишогрв,
Арило
ш т
'Пиоођо
6и Ј ^ В О Ј :иштв*
САНПАЉ Глукввицвф Л еековзц#
.Зовчз«? [репчз
ууууу/. НоаоБрао
ШША
Двчакц (
• Хоиз
ИЋИ В в л бу *л #
Зр и з р о н
ЋЕСАР УГЉЕША
|Сколшв
Шгип
МЛЕТАЧКИ
-ПОСЕДИ
СРБИЈА КНЕЗА ЛАЗАРА
Ковање новца
Како се српска држава растакала на области појединих
великаша, тако се распадао и њен јединствени новчани систем из
доба Немањића. Новац су ковали кнез Лазар, Вук Бранковић,
Балшићи, Драгаши, краљ Марко и Андријаш Мрњавчевић, чак и
нека властела, па и сам српски патријарх. Новац су издавали и
градови као Призрен и Скопље. Ковнице су обично радиле у
Манастир је затекао зарастао у
шипражје и дрвеће, а припрата је
насељима поред рудника.
до темеља срушена. Све до своје Највећу новчану масу, у Србији, издавали су кнез Лазар и Вук
смрти, 1729, Стефан је манастир Бранковић, близу 90%, и то претежно кнез Лазар. Та чињеница
вредно обнављао. Пристизало је сведочи о њиховој привредној и политичкој моћи, и о богатству
ново братство, и отворена је њихових области.
манастирска школа. Поново су
Турци насртали, у годинама
Првог српског устанка (1804- Спољна политика кнеза Лазара. Србија и Угарска
1813). И још једном је Раваница Владајући, истовремено, српским земљама, кнез Лазар и краљ
обновљена, средином XIX века, Твртко I опстајали су у супарништву које се никад није изродило у
кад је подигнут и конак, који и непосредне сукобе. Најзад их је турска опасност ујединила. У
данас постоји. Нове тешке дане
Дубровнику, или у Угарској, кнез Лазар поштован је као утицајна
донео је Други светски рат.
Између осталих злочина, немачки и снажна личност. У Угарској су га ословљавали као кнеза
нацисти мучили су и убили Краљевине Рашке. Већ седамдесетих година XIV века кнез Лазар
игумана Раванице, архимандрита је био и вазал угарског краља Лајоша I. Увиђајући силину турске
Макарија, у логору у Јајинцима, претње, Лазар је био приморан да уђе у посебне односе са моћним
24. фебруара 1943. северним суседом.
После Марице, српска држава је узмицала према Посавини и
Подунављу. Гранични појас на југу угарски краљеви насељавали
су својим сродницима и оданом властелом, међу којом је било и
српских великаша. Од Срба је најзнатнији био Радич Бранковић, из
породице Растиславића, у области Браничева. Као вазал Лајоша I,
кнез Лазар је успео да овлада Мачвом. Почетком осамдесетих
избио је на обале Саве и Дунава. Угарској је, јужно од тих великих
река, остао само Београд са околином, и тврђава Голубац на
Дунаву.
Голубац на Дунаву
Деспот Стефан постаје наследника, султана Сулејмана. Стефан је подршку добио код
вазал краља Жигмунда свога зета, Ђурђа II Страцимировића Балшића, господара Зете.
...обилазећи земљу отачства Крајем новембра 1402, код манастира Грачанице, сударили су се
својега и смиривши околне Стефан Лазаревић и Ђурађ Бранковић. Стефан је однео победу,
крајеве, учини их пријатељима. И међутим, догађај је отворио сукоб с братом Вуком, а покушај мајке
оне који се било када макар Милице да их помири, није успео. Вук је, крајем године, такође
називали српскима, и њих припоји.
А неке и покори. Чувши то, прешао Турцима.
западни цар посла изасланике као Заузет сукобима с браћом у Малој Азији, султан Сулејман није
ради љубави. А овај, нашавши да био расположен да се уплиће у збивања у Србији. Византија је
је време погодно да му буде искористила прилику да врати изгубљене градове на обалама
пријатељ, поклисара прими с Црног и Мраморног мора, и Солун са околином. Деспот Стефан
поштовањем и угости довољно, обновио је вазални уговор с Турцима, ослободивши се обавезе да
како му обичај беше, и са
посланицима утврди љубав. Онда, учествује у султановим походима. У наредним годинама, до 1405,
као што рекосмо, обилазећи и наставио је да заводи ред у земљи. Чак је протерао турске локалне
разгледајући земљу своју нађе власти из околних крајева.
место поменутога Београда,
измоли га од Угара, пошто се он, Приближавање Угарској
мада лежи у границама српским,
налази као на срцу и плећима Под утиском злосрећне крсташке пустоловине и хришћанског
земље угарске. Због тога и завет пораза, угарски краљ Жигмунд I могао је да закључи да је, на
са овим закључује и прелази на читавом Југоистоку, једина способна да задржи турску провалу
посао. Утврђује и остале своје остала српска деспотовина. Преговори између Угарске и Србије
градове, обилазећи их, а оне које вођени су још од последњих година истеклог столећа, а обновљени
су Измаилћани пре тога
су после турског пораза код Ангоре. Стефан Лазаревић прихватио
самовласно отргли, њих заузе. А
судије које су они послали раније, је угарско вазалство, а заузврат добио Мачву и Београд.
сами побегоше. У својству вазала Жигмунда I, који је, нешто доцније, 1411,
постао и римско-немачки цар, Стефан Лазаревић укључио се у
Константин Философ је у Житију пространу мрежу личних односа европског племства. Начелима
деспота Стефана дочарао напоре покровитељства сениора, и оданости вазала, повезивале су се
које је деспот предузео, после
повратка из Цариграда у Србију,
аристократске и владарске породице, а исто тако и поједине
да сломије отпор појединих државе. (Други начин повезивања били су династички бракови.)
српских властелина, и учврсти Вазални уговор са угарским краљем укључивао је и обавезу
власт. Нарочито место посветио је деспота Стефана на помоћ и савет, што ће рећи, да му помаже, кад
добијању Београда, где је деспот је потребно, слањем трупа, и да се, у одређеним приликама,
сместио свој двор. Београд је појављује на угарском двору.
постао нови српски престони
град. Деспотов биограф поменуо
је и преузимање појединих
градова које су узели Турци,
Измаилћани; судије, у овом
случају, су кадије, обласни
СРПСКИ БЕОГРАД
управитељи, који су имали и
еоград се први пут у својој историји нашао под влашћу српског
судску власт.
Б владара за владавине краља Драгутина, који је 1284. од
угарског краља добио Београд и Мачву. Драгутин је у Београду
провео наредне три деценије. После његове смрти, марта 1316,
читаву Драгутинову област, са Београдом, узео је његов брат
Милутин. Тиме се Милутин сукобио са угарским краљем, будући
да је Драгутин држао Београд у својству сродника угарске
краљевске породице (као муж Каталине, ћерке Стефана V). Град је
остао у Милутиновом поседу до 1319.
До краја XIV века Београд је био угарско погранично утврђење
са малим градским насељем. Деспот је затекао тврђаву у рушевном
стању, и запустео град. Да би привукао, у своју престоницу, нове
становнике, деспот је 1405. издао граду хрисовуљу која је давала
привредне олакшице, ослобађање од разних дажбина и царина, и
јемчила слободе кретања и пословања. Сваки грађанин добијао је
посебну исправу, књигу с печатом, која је сведочила о његовом
идентитету.
Већина нових становника Београда били су Срби, деспотови
поданици. Придолазили су и Дубровчани, са својим капиталом, и
разгранатим пословним везама. На београдском тржишту нудили
су разноврсну робу, често веома скупоцену. Од знатних
дубровачких породица, појавили су се Градићи, Бобаљевићи,
Култ Свете Петке Гундулићи. Подизали су куће, и оснивали трговачка друштва. У
Култ моштију Свете Петке, као раздобљима процвата дубровачке колоније у Београду, радило је
симбол плодности и исцељења до десет трговачких кућа, које су располагале баснословним
који се и данас поштује, проши- богатствима. Београд је остао значајна дубровачка колонија и у
рио се у Србију преко Бугарске. доцнијој историји, пошто је допао Турцима. Дубровачки трговци
Григорије Цамблак (око 1364- махом су водили београдску трговину све до краја XVII века.
1420), писац Повести о преноше-
њу моштију Свете Петке (1404. Београд се састојао из тврђаве и подграђа. Београдску тврђаву
или 1405), своје дело је посветио чиниле су две одвојене целине, Доњи и Горњи град. Горњи град
значајном догађају преноса простирао се од високог гребена који се уздиже изнад ушћа Саве у
моштију Свете Петке из Видина Дунав, спуштајући се низ његове падине. У Горњем граду се
(1398) у Србију. То су учиниле налазио унутрашњи град, или кула (кула у средњовековном
монахиње Јевгенија (књегиња
значењу, као утврђење); био је то, заправо, преуређени римски
Милица), и Јефимија (Јелена,
удовица депота Јована Угљеше),
сазггит. У унутрашњем граду био је деспотов двор, као
као залогу спасења српске земље. самостална утврђена целина. Недалеко од владарског двора,
Црква Свете Петке подигнута је живела је властела. У саставу утврђеног двора била је и
пре 1417. у Доњем граду најснажнија од фортификационих грађевина, кула, ступ, или пирг
београдске тврђаве. После турског Небојша. Кула Небојша била је чудо за оновремене посматраче,
освајања Београда, мошти Свете вишеспратно здање, опремљено звонима, ради узбуне,
Петке су, с делом становника
истовремено и осматрачница, и последње упориште у одбрани
Београда, пресељене у Цариград,
одакле су 1641. пренесене у Јаши,
града. (Данашња кула Небојша подигнута је, на истом месту,
у Румунију. знатно доцније).
Повеља граду Београду На копненој страни, град су штитили двоструки бедеми, с
Од Косова бејах покорен високим кулама, и дубоки одбрамбен јарак. Преко јарка се
исмаплћанском народу, док не прелазило покретним мостовима, који су спуштани или подизани
дође цар Персијанаца и ланцима. На главној, источној капији, налазио се лик Богородице,
Татара и њих разби, а мене из заштитнице Београда.
њихових руку БО Г милошћу
Српски Београд добијао је нове духовне обрисе. Деспот Стефан
својом ослободи. Одакле,
дакле, дошавши, нађох је подстицао и помагао изградњу православних храмова. Најпре је
најлепше место, од давнина обновљена стара саборна црква Успења Богородице, која је била и
превелики град Београд, седиште београдског митрополита. У цркви Свете Петке, у којој
случајно разрушен и запустео, су смештене њене мошти, зачет је чувени култ женске плодности и
саздах га и посветпх исцељења, који се одржао до данашњих дана.
пресветој Богородици.
Од Повеље је сачуван само Значај Београда у српској историји растао је како се ближила
овај одломак који наводи пропаст српске деспотовине. Управо је Београд постао оличење
Константин Филозоф у сједињених напора да се Турцима онемогући продор у Панонију и
Житију Деспота Стефана само средиште европског копна. Нимало случајно, током наредног
Деспот у Будиму столећа, у XVI веку, настајала је, у Европи, читава литература
После избора Жигмунда I за посвећена турском питању. Исписани су томови надахнути
римско-немачког цара, 1411, уз замислима о протеривању Турака са европског тла и оснивању
невоље са расцепом у немачкој хришћанског царства на Истоку.
цркви, одржање добрих односа са
српском деспотовином било је И у ондашњим списима, и у крупним политичким плановима,
известан предуслов безбедности Београд је имао посебно место заслужено стратешки изузетним
угарских земаља. Лета 1411. положајем. Господар његових зидина имао је отворен пут у
деспот Стефан је у Будиму, у Подунавље и Панонску низију, или, обратно, у дубину Балканског
пратњи најугледније српске полуострва. Освајање Београда увек је било пресудан догађај у
властеле, утврдио добре борбама око превласти на европском југоистоку. Како је, током
међусобне односе и заузврат био
дариван огромним имањима и
XV века, одолевао турским насртајима, Београд је понео ласкав
богатим рудницима, у Угарској; у назив »кључ Угарске«, и »бедем хришћанства«.
наредним годинама добио је и
рудник Сребреницу, у источној Сукоби и поделе
Босни. На својим имањима
населио је Србе, као управитеље и Од повратка у Србију, после Ангоре, деспот Стефан био је у
чиновнике. Постао је и власник лошим односима са својим братом Вуком. Захтевајући да му брат
једне палате у центру Будима, у уступи део породичних земаља и владарских права. Вук се окренуо
Италијанској улици, недалеко од Турцима. Султан Сулејман га је прихватио, истовремено помажући
катедрале. Делови деспотове Бранковиће који су се такође опирали деспотовој тежњи да под
палате, израђени у стилу позне својом влашћу уједини српске земље. Први велики обрачун
угарске готике, очувани су до
одиграо се на Косову, око Приштине, крајем јануара 1409. Сукоб је
данашњих дана. Вазал и близак
сарадник римско-немачког цара и привремено окончан поделом земаља. Вук Лазаревић је добио
угарског краља, деспот Стефан јужне крајеве Србије, и, заједно са Бранковићима, признао
постао је, у правом смислу, султанову власт.
европски племић, који је имао Нови потреси у Србији настали су услед рата који је избио
прилике да упозна многе од
између Бајазитових синова, Сулејмана и Мусе, који је поделио
ондашњих владара. Та прилика
указала се већ 1412, на једном од
сабора владара и племства, који је
сазван у Будиму. Окупили су се
великодостојници из Пољске,
Чешке, Пруске, Литве, Влашке,
Молдавије, Немачке, Француске,
Италије, Босне и Србије. Под
утиском таквих сусрета, деспот
Стефан је и сам све више
наликовао на западног ритера.
Западњачки укус прихваћен је и
на његовом двору у Београду.
Вероватно су Београђани радо
прихватали и западњачку моду, а
све је више ницало грађевина у
стилу позне готике.
У м е тн о ст у доба Д еспотовине
Доврун,
■Ст»*«|| #Бо»»н
Нрушомц
П р»р»М |
гоп;""5-4
|р«шт*тд V
» •
Н о м Зрдо љ
ПрмЈр*»
СМЈЈР
Граинис 1451
Зидањ е Смедерева
Успех крсташа
Ново Брдо
Бранковићи Пад Новог Брда
Први син њен (књегиње Милице)
Стефан, деспот Срба и с обе Наредне године, 1455. почела је турска опсада Новог Брда под
стране Подунавља. И сазида командом Мехмеда Освајача. Упркос споразуму о предаји Турци
цркву Ресаву и ту лежи. И сестра нису поштедели становнике града. Сву страхоту турског
његова би дата Вуку Бранковићу. варварства описао је један од бранилаца Новог Брда, Константин
И кад је на самрти Стефан био,
Михаиловић, који је тада и сам пао у турско ропство. Турци су га
изручи деспотсво сестричићу
Ђурђу, вука Бранковића сину... И одвели у Анадолију, и уврстили га у јаничарски корпус. Он је
цар Мурат измами на веру од првом приликом утекао из турске војске, и склонио се чак у
Ђурђа деспота два сина, Гргура и Пољску. У Пољској је написао своје чувене мемоаре, Јаничарове
Стефана новог мученика, и успомене. Ту је, између осталог, забележио како је султан, пошто
ослепи их. И њихов отац... једва се Ново Брдо предало, највиђеније грађане одмах погубио; 704
могаде те осплепљене својим жене разделио је војницима, а 320 младића, међу њима и
недрима повратити... И кад је
Константина, одвео у јаничаре.
овај од живота отишао, трећи
син његов, шта више најмлађи, Исте године султан је наставио освајање Србије, тако што је
Лазар име његово, овај прејемник запосео матичну област Бранковића, с Приштином и Призреном.
(наследник) власти оца својега би. Мир закључен 1455. оставио је деспоту Ђурђу само још подручје
И овај мало господвовавши, северно од Крушевца, са Смедеревом, Голупцем, Ресавом и
отровом од своје властеле убијен Рудником.
би... А после овога браћа његова,
Стефан и Гргур који су слепи,
Гргур иночко житије на се прими, Отпор Београда
и Герман монах преименова
(назван) би... А Стефан, брат У хришћанској Европи пад Византије је покренуо нову лавину
његов, по разрушењу отачаства страха, и изнова, мада незнатно, пробудио крсташку савест. У
његовог, иде у Арбанаску земљу. И пролеће 1456. пристигла је, у Земун, крсташка војска, претежно
тамо узе себи жену по имену састављена од сиротиње, сакупљене по Немачкој, Пољској,
Ангелину, кћер Аранита, те
Арбанаске земље војводе и Чешкој, Угарској и Аустрији.
начелника. Од ње роди сина два: Турској опсади Београда којом је командовао сам Мехмед
Ђурђа, Јована и кћер једну. И Освајач супроставила се хришћанска флота, која је 14. јула 1456.
после рођења те деце и разбила поредак турских лађа, док су у пресудном тренутку, мали
отхрањења, блажену своју душу, српски бродови ударили Турцима с леђа. Султанова флота је
после многих страдања и озлоб- растурена и добрим делом потопљена. Срчана одбрана Београда
љења и из отачаства изгнанија, у
прослављена је у хришћанском свету. Београд је понео ласкав и
руке господње преда... А синови
његови Ђурађ и Јован, властела и частан назив бедем хришћанства, који је задржао у неколико
прејемници (наследници) свога столећа своје историје. После турског повлачења, у Земуну је,
отачаства по Божијем оболео од куге, умро и Јанко Хуњади, у српском предању запамћен
промишљању бивају. Иако ипак, и као Сибињанин Јанко, јунак који се храбро носио с Турцима.
не самодржавно, но под руком
угарскога краља...« Смрт Ђурђа Бранковића
Сремац,
крај XV века
Док се сенка нове турске претње надвијала над српском
деспотовином, 24. децембра 1456. умро је, у Угарској, у
осамдесетој години, деспот Ђурађ Бранковић. Наследио га је
најмлађи син Лазар, једини којег нису ослепили Турци. Деспот је
имао четворицу синова: Гргура, Лазара, Стефана и Тодора. Гргура
и Стефана Турци су после првог заузећа Смедерева ослепели.
(Његове ћерке биле су Мара и Катарина; Мару су дали у харем
султану Мурату II, а Катарина је удата за грофа Улриха П
Цељског.)
Своју владавину господин Србљем деспот Лазар Бранковић
Предаја Скадра Турцима започео је споразумом са султаном, почетком 1457. Мехмед
(1479) Освајач рачунао је да ће га нови српски деспот, као вазал,
Пошто су крајем XIV века узели подржати у предстојећим обрачунима са Угарском.
Скадар од Балшића, Млечани су Одлазак Ђурђа Бранковића отворио је расцеп у његовој
добар део наредног столећа
породици. Деспотова удовица Ирина (Јерина) Кантакузин умрла је
провели у огорченој одбрани, од
турских насртаја, тога значајног већ следеће године, 1547. Србију су напустили, и отишли султану,
стратешког и привредног слепи Гргур, бивша султанија Мара, и Иринин брат Тома
упоришта. Напокон, ни Млечани, Кантакузин. У Србији су остали деспот Лазар и његов брат
исцрпљени, али и игром случаја, Стефан. Они су, потајно, били склони савезу са Угарском. У
нису издржали. После породичне односе уплели су се и двојица браће, Михаило и Махмуд
шеснаестогодишњег рата, 1463- Анђеловић, потомци угледне византијске породице из Тесалије, по
1479, заведени лажним
мајци српског порекла. Михаило је био великодостојник на
извештајима посаде Скадра о
извесној и скорој пропасти града, српском, а Махмуд на турском двору. Махмуд је постао беглербег,
али и заморени ратовањем, врховни намесник Румелије (европска провинција Османског
Млечани су мировним уговором царства, по Романији, тј. Византији), а затим и велики везир.
25. јануара 1479. жртвовали
Скадар и обавезали се на данак од
10.000 дуката којим су Турци П ропаст ср п ски х земаља
гарантовали слободу трговине, и
на плаћање ратне одштете од
100.000 дуката. Скадар су предали осле смрти деспота Лазара Бранковића у јануару 1458.
марта 1479. Пошто је дочекан с
почастима, скадарски кнез, чија су П босански краљ Стефан Томаш узео је Сребреницу и још 11
околних утврђења. У Србији је власт преузело намесништво:
малодушна писма навела Мле-
чане да се одрекну даље одбране деспотова удовица Јелена Палеолог и Стефан Бранковић очекивали
града, осуђен је на годину дана су потпору Угарске, док је трећи члан намесништва Михаило
тамнице и лишавање свих права. Анђеловић, у звању великог војводе, остао на турској страни.
Мехмед Освајач је у пролеће 1458. освојио Ресаву, Жрнов (Авалу),
Белу Стену код Ваљева, доцније и Голубац.
У политичке обрачуне, који су се водили око наслеђа српске
деспотовине, уплели су се Угарска и босански краљ Стефан
Томаш. Стефан Томашевић, син босанског краља, уз сагласност
угарског двора, ожењен је ћерком деспота Лазара Бранковића.
Крајем марта 1459. Стефан Томашевић је, као нови деспот »уз
сагласност свих Срба» преузео власт у Смедереву. Слепи Стефан
Бранковић био је протеран. После нове опсаде, султан је одобрио
мирну предају града, допустивши да се Стефан Томашевић с
породицом повуче. Мехмед Освајач је 20. јуна 1459. тријумфално
ушао у српску престоницу. Падом Смедерева нестало је српске
деспотовине.
Ш
»цРга.МДл^тонмнкоАглмн
'^ ЈсЦ п ч ^ тјсЈсгл сл го г**«
, ив нгмитнннмн пцпојпш Слом Стефана Вукчића најављен је 1465, кад су Турци освојили
: р<0(1и('1 |ј{5(ти п н > з г и :т и г највећи део Херцеговине, и допрли до близине Дубровника.
___ ___ ј № *Н , г јт п .ј Ј дД пЈ ш « н Ј ^ Херцегу су остали долина Неретве, и, на обали, Нови и Рисан.
фпфш нрЈддЈ#Гкмс ЈГЈ^ Јн схи п тЦ и ^ И Ј*
кносјп поатТшпНми г? п63Цсј АликскТмкт-кЖ Стефан Вукчић умро је у Новом крајем маја 1466, а остатке
ткпкм црнкЈм ■ ипктмт сђОАТкПлнгкнспЛтшс
м&глама- «икплч»(ПЈ(ило(дАк|>от*(гХит»г Херцеговине бранио је његов син херцег Влатко, све до 1481.
О С Ц д С к т ПОКАЈПН(М4ГОвЖ(Тв4-МЛ(СЖ(КЧ(Н Падом Новог (Херцег-Нови), Зета под Црнојевићима остала је
п а к з р к т тк ЛстлјЈс. тд тсп ци* клнкчсгТмосксИ
рднатопчмкивВШЈЛдТлокХвлмтн.
клнтккгциАжж^ТнАнжгмвлнтн дЈЉкоД
.пЈаксотп једина непокорена српска држава.
рднптотдфланВШлскдТлокХвлмтн. дЈЉсо«
слЈггцн»чл(ГрЛгожоасл сплнлоацсЈ- сТголтл
ш г * м ж т н и ЈД^0ГЛ1Т»МчХ(ТЛЈ-ЛМ0Ж1({И.ГК
то м шјЈјн м о , Јмјгт [ ] оалтгћм гпјмнгкогн
[Ј1р(«оЛнтЈ51п**1<1р(лос«п4гам#ири, *с<*о
д «лв:јд ск. гџ4 цгасђснпом мнт*Јполнт( ;(т«
«0М(СТЈ1Ј1Ј'Ј|.11А*Т 0^ЈкрГСХНЦ,Ј л*«1, Ј '
ПОСЛЕДЊИ ЦРНОЈЕВИЋИ
рпска средњовековна култура и заметак државности опстали
Цетињски Октоих
петогласник (1494) С су, истовремено, у Зети, у којој су се Црнојевићи одржали
током, безмало, читаве друге половине XV века. Турци су први пут
узели Зету 1479, а њен владар Иван Црнојевић тада је побегао у
Италију. Али већ 1481, после смрти Мехмеда Освајача, Иван
Црнојевић се вратио у Зету, која се подигла, и обновио своју власт.
С Турцима је закључио вазални уговор, а своју престоницу
сместио, прво, у Ободу (Ријека Црнојевића), да би је потом
преместио на Цетиње. Уз двор Црнојевића, изграђен је и Цетињски
манастир, где и данас столује црногорско-приморски митрополит
Видевши ја, у Христа бога Српске православне цркве.
благоверни и богом чувани Цетињски манастир постао је значајно верско и културно
војевода Зете, господин Ђурађ
Црнојевић, умаљање светих средиште. Иванов син, Ђурађ Црнојевић, у Венецији је 1493.
књига услед разграбљења и набавио штампарски алат и пресу, док су оловна слова и матрице
уништавања од стране агарен- за украсе рукописа израђени у Зети. Прва српска штампана књига,
ских [турских] потомака потру- Октоих петогласник, појавила се 4. јануара 1494. Штампаријом је
дих се дејством светога Духа и управљао монах Макарије. Мада је радила свега три године, до
саставих [штампарске] форме и нестанка Зете и одласка Ђурђевог у Италију, штампарија је имала
на њима за једну годину осморпца известан утицај на штампање ћириличних књига у Србији и Босни
људи завршише октоих од
четвртог гласа, да се песмама током наредног столећа. Ћириличне штампарије радиле су, током
прослави Бог који нас оснажује. И XVI века, у Горажду, Рујну, Грачаници, Скадру, Мркшиној цркви,
трудих се о овоме и рукоделисах манастиру Милешеви и Београду. Штампања српских књига, осим
ово смерни свештеник, мних Божидара Вуковића и његовог сина Вићенца, чије су књиге
Макарије од чрне Горе по наредби штампане у Венецији имале значајан утицај на европском
господина ми Ђурђа Црнојевића, југоистоку, прихватили су се Ђурађ и Теодор Љубавић: 1519. су
при преосвештеноме зетском штампали у Горажду Служебник а 1523. Псалтир с последовањем.
митрополиту кир Вавили.
Била је то прва од укупно осам штампарија српских књига током
Ђурађ Црнојевић и мних XVI века у Османском царству. До данас је сачувано око четрдесет
Макарије у поговору издања, искључиво богослужбених књига. Услед одсуства
Октоиха (1494)
подршке, штампарије су се брзо гасиле, да би се са штампањем
Држава Црнојевића
1481-1496 књига за потребе српске цркве наставило у Влашкој и Молдавији,
све до средине ХУШ века.
Обновљена држава Црнојевића (1481-1496), настављала се на
државне традиције и културно наслеђе епохе Немањића. Преузета
су, између осталог, висока звања са српског двора, као војвода,
двородржица, логотет и дијак. Иван Црнојевић установио је Суд
царски и патријаршијски, по угледу на уређење врховне власти из
доба Царства, и примењивао одредбе Душановог законика.
Утолико је коначни слом Црнојевића, 1496, значио и нестанак
последњег средњовековног облика државног организовања
српског народа.
Зидине Хиландара
С вета Гора
Милутин устројава Хиландар
ао средиште византијског духовног живота и културни образац
»У Гори Атонској, нема ниједног
манастира кога (Милутин) не К православног Истока, Света Гора је извршила немерљив
утицај на развој српске духовности и обликовање српске
обдари и не приложи сасуде
црквене и сваке друге богате средњовековне књижевности и уметности. Трајно српско
потребе, које су на нужну присуство на том монашком полуострву почело је оног тренутка
потребу да се хране. Но и од када је принц Растко Немањић стигао у Манастир св.
прародитеља његових сазданог Пантелејмона око 1191. године. Ту се замонашио па је потом
манастира који се зове Хиландар прешао у манастир Ватопед, где му се неколико година касније
од основе подиже цркву у име придружио отац. Творци српске државе и будуће српске
пречисте п много опеване
Богоматере. Пирговима (кулама) самосталне цркве у потпуности су разумели значај Свете Горе као
и сваким ограђењима њу утврди. једног од најважнијих изворишта православног хришћанства, па су
А цркву и обитељ иноцимау име... решили да на њеном тлу подигну један снажан српски манастир.
Вазнесења сазида и преславно
устроји тврдим стенама и Х иландар
пирговима утврди. Лежи покрај
мора, где је и пристаниште Већ 1198. године византијски цар Алексије поклонио им је
вишереченог манастира Хиланда-
ра. Метохије (манастирско запустели и порушени Хиландар, који су они обновили и богато
имање) и пиргове обилно устроји даривали. Симеон Немања је 1199. године сахрањен у
реченим манастирима. Њима је хиландарском храму, и ту је остао све док му мошти нису пренете
отуда и до данас оно што је за у Студеницу. Сава је типиком (манастирским уставом) прописао
нужне потребе за живот и унутрашње уређење манастира и начин живота у њему. Познајући
исхрану.« светогорске обичаје и потребе, Сава је подигао и келију -
Данило Млађи, испосницу - у Кареји, административном средишту Свете Горе.
крај XIV века Најстарији документ који се данас чува у Хиландару јесте типик
ове испоснице.
У њој је доцније монах Доментијан написао знаменито Житије
Светог Саве.
Ниједан владар Србије, све до њене пропасти, није пропуштао
да богато обдари, обнови и догради Хиландар. Током XIV и XV
века он је израстао у један од најцењенијих светогорских
манастира. Поседовао је бројне метохе (манастирска имања) како у
самој српској држави, тако и на Халкидику, па и самој Светој
Гори. О њему су водили бригу и византијски цареви и други
православни властелини. О томе сведоче до данас сачуване 172
грчке, 154 српске и две бугарске повеље.
Краљ Милутин је задужио Хиландар више него иједан други
владар. Поред уступања поседа и прихода, изградио је саборни
храм и подигао два пирга (одбрамбене куле) 1302. године: Св.
Василија код пристаништа и тзв. »Милутинов пирг« на пола пута
од мора до манастира. Цар Душан је манастиру потврдио све старе
поседе и даривао га новим.
На прелому XIII и XIV столећа међу хиландарским братством
налазио се и други велики српски књижевник, монах Теодосије.
Иза њега је остала драгоцена књижевна баштина: Житије Светог
Саве и Житије светог Петра Коришког, као и многа дела
црквеног карактера. Дугачак је низ учених људи, Хиландараца,
који су дали немерљив допринос српској култури. Међу њима се
мора истаћи бар још један: игуман, доцније архиепископ Данило II,
писац Живота краљева и архиепископа српских.
После Немањића, и поред несређених прилика у Србији
насталих због турских провала, кнез Лазар, а потом и деспот
Богородица Тројеручица
Највише поштована икона у Манастиру
Хиландару је Богородица Тројеручица. По
легенди ова чудотворна икона је Јовану
Дамаскину, славном борцу против
противника икона, зацелила одсечену руку. У
знак захвалности, Јован Дамаскин је додао
трећу руку на златно-сребрни оков иконе,
сачињену од сребра. Икону Богородице
Тројеручице је, по предању, у Св. Гору донео
Свети Сава, а затим је у Душаново доба
пренесена у царско Скопље где је поштована
као заштитница Србије, да би се, после
османских освајања, поново чудом, обрела у
Хиландару. Српска црква ову икону сматра
традиционалном заштитницом Србије и
српског народа. Постоје претпоставке да је у
питању икона копирана руком византијског
мајстора у доба Стефана Душана.
Стефан, као и Бранковићи, успевали су и даље да помажу
Хиландар и одржавају са њим чврсте везе.
Српски владари и племићи водили су бригу и о другим
манастирима на Светој Гори. Неке од њих су чак и сами подигли:
деспот Угљеша Мрњавчевић је основао Симонопетру, син
охридског севастократора Бранка Младеновића (родоначелника
Бранковића), хиландарски монах Роман, откупио је неке рушевине
и поставио темељ манастиру Св. Павла. Сви Бранковићи су богато
даривали како Хиландар и Св. Павла, тако и друге манастире, а
међу њима се посебно истицала султанија Мара. Челник Радич
Поступович, ктитор Враћевшнице, постао је 1420. и нови ктитор
обновилац светогорског манастира Кастамонита.
У време турске владавине Хиландар је знатно осиромашио,
мада су о њему у недостатку српских великаша прилично бринули
руски цареви, те влашке и молдавске војводе. Већ крајем XVII и
почетком ХУШ века ојачао је српски грађански сталеж па је
Хиландар опет постао стециште бројних ходочасника. Међутим,
Из хиландарске библиотеке: велики пожар, који је 1722. године уништио већину старих здања,
Јеванђеље патријарха Саве IV,
XIV век.
бацио је манастир у крајњу беду. У њему су крајем XVIII века чак
превладали бројем бугарски монаси. После огромних тешкоћа
којима је био изложен током грчког устанка 1826. следила је дуга и
жилава борба за његов повратак у српске руке. У томе се успело
тек пред сам крај XIX века захваљујући великој бризи српске
државе и самог краља Александра Обреновића.
И данас као и некад, Хиландар је матица српске духовности и
пребогата ризница српске историје и културе. Уз њега, ту су и
други светогорски манастири, од којих сваки поседује бар неки
траг негдашњег српског присуства.
С вета Земљ а
Света Земља се налази на простору данашњег Израела и
обухвата сва места поменута у Новом Завету која су на неки начин
везана за живот и дело Исуса Христа. Као извориште хришћанске
вере, Света Земља је постала средиште цивилизацијског круга
целокупног хришћанског света.
Један од најзначајнијих корака које су први Немањићи
начинили када су постављали темеље српској средњовековној
држави и цркви био је да се Србија уведе у тај хришћански
цивилизацијски круг. Успостављањем веза и подизањем
споменика, то је учинио Сава Немањић.
Први помен српског имена на Светој Земљи пада у 1229.
годину, када се хришћанским светињама поклонио Сава Немањић,
тада већ архиепископ. Уз многобројна богоугодна дела, он је
основао и задужбине, којима је утро пут будућим српским
ходочасницима. Од католика је откупио манастир Св. Ђорђа у
луци Акра (Ако), потом је подигао конаке у грузијском манастиру
Св. Крста код Јерусалима и на крају, успео је да издејствује
дозволу да купи земљиште на Сиону, једном од јерусалимских
брежуљака, где је подигао српски манастир посвећен Св. Јовану
Богослову. Све то ставио је под заштиту велике лавре Св. Саве
Освећеног, једног од најстаријих и најугледнијих пустињских
манастира, у коме је кратко време провео као сабрат. (Своје
монашко име Растко је добио управо по оснивачу те Лавре,
великом испоснику светом Сави Освећеном који је живео у V
веку.)
Можда најзначајнији подстицај за српску православну
заједницу на Светој Земљи био је оснивање новог манастира у
Јерусалиму, у непосредној близини Светог Гроба. Краљ Милутин
га је подигао 1313-1315. године и посветио Светим Арханђелима
Михаилу и Гаврилу. После краља Милутина, и други српски
владари и црквени великодостојници богато су даривали те
задужбине и старали се о њима докле год су имали моћи и
средстава. Тако су чинили и Стефан Дечански и цар Душан, који
је, уз бројне новчане дарове, 1348. године српском јерусалимском
манастиру приложио цркву Св. Николе на Врањини (Скадарско
језеро) са свим њеним метосима.
Време када је српска држава досегла зенит своје моћи на
Јерусалим, Балкану оставило је трага и на Светој Земљи. Српска монашка
свети град хришћанства. заједница проширена је за два нова манастира. Први српски
патријарх, Јоаникије (1346-1354), подигао је још две цркве, једну
на Кармелској гори, посвећену св. Пророку Илији, и другу, на
Таворској гори, посвећену св. Николи.
После пропасти српске државе бригу о манастиру Св.
Арханђела преузели су руски владари и племићи. Ипак, то је било
доба сталне немаштине. Нагли успон забележен је 1504. године,
када су његови монаси успели да преузму и припоје велику лавру
Св. Саве Освећеног. Велика пустињска Лавра, незаштићена, била
је изложена честим нападима разбојника и бедуинских племена. То
је био разлог за подизање друге одбрамбене куле 1612. године, у
којој је на једном од спратова уређена црквица посвећена св.
Симеону Немањи. Трошкови око обнове претворили су се и велики
и неисплатив дуг, што је уз сталне пљачкашке препаде, и можда
више од свега, снажне непрекидне притиске других хришћанских
заједница, приморало монахе да око 1625. године напусте
манастир. Више нису могли да одолевају непрестаним сплеткама и
подмићивањима власти, од стране ривалских монашких заједница,
поготово грчке и фрањевачке, које су желеле да преузму потпуну
контролу над целокупном Светом Земљом.
Српски манастири на Светој Земљи представљали су снажан
религијски и културни центар, у коме је преписано мноштво
богослужбених књига. Гашење манастира није утицало на
смањивање броја српских ходочасника. Штавише, на поклоничка
путовања су, поред архијереја, од XVIII века све више кретали и
представници ојачалог српског грађанског сталежа. Поклоњење
Светом Гробу је, поред несумњивог духовног дела, све више
постајало и питање угледа.
Д р уги део
Угарски Бранковићи
У време аустријско-турских
ратова хајдучија је прерастала
у праве буне и устанке.
Хајдучке харамбаше тада се
претварају у војне заповед-
нике над четама побуњеног
народа. Прави пример јесте
Дуги рат (1593-1606), у коме
су хајдучке чете предвођене
Баба-Новаком (Старина
Новаком) и Дели-Марком
одиграле важне улоге. Због
сличног начина четничког
ратовања, израз хајдуци кори-
стио се да означи и припад-
нике пограничне војске како на
угарској, тако и на млетачкој
територији. У Далмацији су их
звали и ускоцима.
Корене српском православном средишту на обронцима Фрушке Горе треба тражити у дозволи
папе Николе V (1447-1455) деспоту Ђурђу Бранковићу да може подићи девет манастира за српске
калуђере. Други снажан подстицај јесте пресељење Бранковића на сремске поседе, а нарочито
замонашење младог деспота Ђорђа 1496. године. У монаштву Максим, као епископ, потом и
архиепископ, уз свесрдну помоћ мајке Ангелине препородио је духовни живот Срба у Срему.
Оснивањем манастира Крушедола наставио је традицију српског владарског задужбинарства, и
истовремено, пружио је подстрек својој властели и рођацима да учине исте кораке. За Бранковиће се
везују, иако нема поузданих података, још Гргетег, Старо и Ново Хопово, Јазак, Ђипша (Дивша),
Привина Глава. Крајем XV и почетком XVI века подигнути су, или обновљени на разрушеним
темељима: Кувеждин, Беочин, Велика Ремета, Шишатовац, Петковица, а доцније и Бешеново,
Раковац, Врдник и Фенек. Сви ови манастири одиграли су одлучујућу улогу у очувању српске
националне свести под турском влашћу. Неговали су култове и чували мошти: сремских Бранковића
у Крушедолу, светог кнеза Лазара у Врднику (од 1697), св. Стефана Штиљановића у Шишатовцу, св.
цара Уроша у Јаску (од 1705). Били су центри преписивачке делатности и расадници писмености. Уз
њихове темеље почивају неке од најзначајнијих личности наше историје (у Крушедолу: патријарх
Арсеније III Црнојевић, митрополит Исаија Ђаковић, патријарх Арсеније IV, гроф Ђорће Бранковић,
и знатно доцније књегиња Љубица и краљ Милан Обреновић, у ТТТитттатовпу: Јован Монастерлија и
Секула Витковић, у Раковцу: митрополит Викентије Јовановић). Страховита разарања и смишљену
пљачку доживели су у време усташког терора 1941. Многи од манастира ни до данас нису
обновљени.
Мала Ремета
Хијерархије власти
Лепант
Багдад
Јерусалим^
Ширење Османског царства Ипак, као представници судске и извршне власти, они су у свом
од 1450. до 1683. раду били упућени један на другога. Санџак-бег није смео да
изврши ниједну казну, а да од кадије претходно није добио судско
решење, као што ни кадија није могао сам спровести у дело своју
пресуду без бега. На тај начин, у једном санџаку је била
успостављена двострука контрола од стране централних власти.
Кадија је био дужан да суди према исламском верском закону -
шеријату и према османском кануну, тј. султанским указима са
законском снагом. Канун је допуњаван обичајним правом и
понеким правним установама покореног народа, наравно у оној
мери у којој се то не би супротстављало шеријату. Тако је готово у
потпуности преузет некадашњи српски рударски статут, те бројни
законски прописи о влашкој организацији, локалној управи и
одређеним дажбинама.
Османско војно уређење почивало је на тимарском систему.
Његова суштина била је у обезбеђивању средстава за издржавање
спахија (тимарника) - коњаника који су чинили главнину османске
војске. Свако истицање у рату награђивало се проширивањем
тимара. Спахије су, у зависности од прихода, били у обавези да са
собом воде једног или неколико оклопника. Тимаром су називани
поседи са приходом до 20.000 акчи годишње; поседи од 20.000 до
100.000 акчи били су зеамети, а преко тога хасови, које су већином
држали султани, везири, паше, санџак-бегови и други
достојанственици.
Вера и власт
Исламизација на Косову
Данак у крви
• * С*. П*»*р'
СРПСКИ Готово да је обухватила целокупан српски народ на простору од
ПАТРИЈАРСИ Велеса на југу, до више Будима и Темишвара на северу, од
1557-1766 Ћустендила и Софије на истоку, до Јадранског мора на западу.
Патријарси су с правом понели титулу: патријарх Срба, Бугара,
Макарије Соколовић поморских и северних страна.
1557-1571
Многе цркве и манастири јесу били опљачкани и опустошени,
Антоније Соколовић
1571-1575
али то се најчешће дешавало у ратним временима, током самог
освајања и доцније, као одмазда за учешће околног живља у
Герасим Соколовић
1575-1580. 1580/81-1581/82. отвореним побунама. Највеће и најлепше цркве у градским
1586/87 насељима махом су биле претваране у џамије још на самом
Саватије Соколовић почетку турске власти, јер се хришћани нису смели дичити
вреднијим храмовима од муслиманских. Ван градова као
1580/81, 1581/82-1585/6
Никанор муслиманских средишта, црквама и манастирима остављани су
? њихови поседи, мада знатно умањени.
Јеротеј Уклапањем обновљене Српске патријаршије у законске оквире
1589-1591 Османског Царства, стекли су се услови да црква неометано
Филип настави свој духовни, национални и просветитељски рад. Борба за
1591- 1592 опстанак спутавала је и усмеравала духовни узлет. Као
Јован II Кантул најважнијем, црква се окренула чувању и развијању старих
1592- 1614 средњовековних немањићких традиција. како у књижевности, тако
Пајсије Јањевац и у градитељству и сликарству, али је исто тако прихватала и нове
1614-1647 области културног деловања. Трудећи се да у народу сачува веру. у
Гаврило I Рајић вековима који су се чинили толико безнадежним, она га је штитила
1648-1655/6 од претње потпуног расипања, под притисцима исламизације,
Максим унијаћења и покатоличавања. Као једина установа која је у целини
1655/6-1674 окупљала српски народ. црква је превазишла свој искључиво
Арсеније III Црнојевић духовни карактер. Поред пружања утехе и неопходног моралног
1674-1690 подстицаја, црква је неговањем култа свете лозе Немањића и
Калиник заветне Лазареве мисли одржавала самосвест народа непрекидно
1691-1710 га подсећајући на некадашњу државу и светлу историју.
Атанасије
1711- 1712
Обнова и изградња манастира
Мојсије Рајовић
1712- 1726
Већ у доба патријарха Макарија Соколовића започето је са
Арсеније IV обновом разрушених па и градњом нових цркава и манастира.
Јовановић Шакабента
Поред Фрушке Горе, никло је још једно ново средиште српске
1726-1737
православне духовности, које је чинила група манастира у
Јоаникије III Караџа (Грк)
Овчарско-кабларској клисури. По предању делом још из XIV века,
1739-1746
тек са турском влашћу постали су значајни грудобрани
Атанасије II Гавриловић
1746-1752
православља у Херцеговини и Босни: Житомислић, Завала,
Тврдош, а од XVI века: Папраћа, Тамна, Озрен, Возућа,
Гаврило II
1752 Гомионица, Ртањ. Најснажнија упоришта српске духовне и
културне делатности и даље су остали моћни манастири Хиландар,
Гаврило III
1752-1758 Милешева, Дечани. Грачаница, и уз њих многи други.
Кирило II (Грк) Српска ресавска варијанта старословенског језика, захваљујући
1758-1763 наглашеној преписивачкој и књижевној делатности, продрла је и
Василије Јовановић Бркић превладала у широком појасу суседних арбанашких, бугарских и
1763-1765 румунских области. У XVI веку је на српском језику, према
Калиник II (Грк) проценама, преписано више од 700 књига претежно богослужбене
1765-1766
Патријарх Пајсије Јањевац садржине. Нарочити подстицај развоју књижевности давао је
(1614-1647) . велики књигољубац, патријарх Пајсије Јањевац.
Патријарх који се најдуже
задржао на пећком трону. Прва српска штампарија
Ревносно је обилазио паству и у
најудаљенијим областима Прву српску штампарију основао је на Цетињу зетски господар
патријаршије. Велики књижевник,
Ђурђе Црнојевић већ 1493, и у њој је још исте године одштампана
али и књигољубац, који је уложио
немерљив труд у ширење и прва књига Октоих првогласник. Касније су отворене
преписивачке и повезивачке штампарије у Горажду, Београду, Скадру, манастирима Рујну,
делатности. После народних Грачаници и Милешеви. Можда највећи допринос дала је млетачка
устанака и отворене противтурске штампарија Божидара Вуковића Подгоричанина, која је српско
политике патријарха Јована, тржиште снабдевала кроз готово читав XVI век. У Венецији је
правце својих деловања усмерио 1597. године изашао и први српски буквар, једина штампана књига
је ка смиривању народа и његовој
која није била верске садржине.
заштити, развоју традиционалних
православних вредности, негова- Целокупно градитељско и културно прегалаштво су својим
њу и обнављању култова српских даровима с једне стране високи достојанственици цркве, а с друге,
средњовековних владара и не мали број српских кнезова, војвода и других виђених и
угледних свештених лица. богатијих људи, нарочито трговаца, који су, сви заједно,
Успешно се опирао свим
неговањем установе ктиторства, наставили најсветлије
напорима папских визитатора
који су проповедали унију. чак је средњовековне аристократске традиције.
папи послао једно писмо на Отворена сарадња патријарха Арсенија Црнојевића (познатог и
ћирилици у коме је оспорио учење као Чарнојевић) са аустријском војском током Великог бечког рата
римокатоличке цркве и навео (1683-1699) и његова одлука да пред одмаздом с народом пребегне
разлоге због којих је унија
под окриље хабсбуршке круне, умногоме су погоршали положај
немогућа. Написавши Житије
цара Уроша и Службу, увео је Српске цркве у Турском Царству. Уместо непоузданих српских
последњег Немањића у ред патријараха Порта је на пећки престо често постављала грчке
светитеља и створио његов култ. владике, које је могла лакше да контролише. Коначан ударац
Поред тих кључних дела. саставио Српској цркви задат је 1766. године, када су Грци код султана
је Службу преподобном Симону израдили ферман о припајању Пећке патријаршије Цариградској.
(Стефану Првовенчаном) и уз њу Незаинтересовани за било какав духовни и културни рад, изузев за
Пролошко житије Симоново. приљежно скупљање дажбина, грчке владике и патриј арси уносили
су немир у народ и одбијали га од цркве.
Крајишко утврђење
Спаљивање моштију време, поред велике територије, освојили и неколико важних
Светог Саве утврђених градова, као Темишвар, Липову, Бечкерек и Бечеј.
И идуће године 7103-ће, када се Међутим, аустријска војска и ердељски кнезови нису им пружили
догоди објављење светоме, и правовремену помоћ, а они сами нису могли дуго издржати против
тада је био велики рат на многобројније и организованије турске војске. Народ је страдао у
будимској страни, мислим Јанок, бруталној одмазди, а његови предводници су одвођени у робље,
и те године сажегоше прекрасне
или остављани да умиру у страховитим мукама. Најстрашнија
и чудотворне мошти светога
Саве Српскога. Неки бег по казна Србе је стигла још у току устанка, као упозорење. Везир
ђаволском научењу, који од искона Синан-паша, заповедник турске војске, наредио је да се мошти
мрзи добро, п дође ка сердару Светог Саве украду из манастира Милешеве и донесу у Београд.
Синан-паши, Арбанас беше ту На Врачарском брду, да би се надалеко видело, 27. априла 1594,
дошао да зимује у Београду, и спалио је мошти Светог Саве, највећу народну светињу, симбол
буну подиже и лаже п говори: српске средњовековне државности.
»Верују Турци светоме Сави и
крсте се.« И посла сердар улаке, и Премда је сам устанак био угушен, одреди српских хајдука, на
дођоше изненада у манастир чијем челу су се налазили Дели Марко, Старина Новак, Ђорђе Рац
Милешеву, а нико није за ово знао, Сланкаменац и многи други, и даље су проваљивали дубоко у
и узеше свету раку са моштима и турске територије, палећи све до Софије и Једрена. У ликовима
однесоше у Београд чудотворне и ових хајдука Срби су добили нове јунаке, израсле из самог народа,
прекрасне мошти, и сажегоше их,
који су своје место одмах нашли у епској песми. Њихови подвизи,
ох мени грешноме, на пољу
Врачареву месеца априла 27, дан
мегдани, а нарочито високи морални квалитети, васпитавали су
на светога Спмеона сродника генерације поробљеног народа и одржавали му чврстину духа.
Господња и свештеномученика. Војвода Грдан из Никшића и митрополит Висарион подигли су
Тада је било неко знамење, бура у Херцеговини 1597. брђанска племена против Турака, али ни тај
ветра и градно камење, тако да
устанак није дуго потрајао. Средишња личност покрета балканских
су се чудили многи, п једва су
побегли у своје домове. Постаде
хришћана био је српски патријарх Јован, око кога се сплела
светитељ и преподобан, и још у најгушћа мрежа бело-светских занесењака и подбуњивача
житију жељаше да прими изасланих из Беча и Ватикана. Патријарх и херцеговачки прваци
мученички живот и не лиши га преговарали су са римским папом, аустријским војводама,
Господ, и венцем мученичким шпанским краљем, многим италијанским кнежевима, али никога
увеза се. И потом бише велики од њих нису успели да приволе на брже и одлучније деловање.
ратови и нереди до данас. Своје учешће у ослободилачким покретима патријарх Јован није
Патријарх Пајсије, Одломак успео да скрије: смртна казна стигла га је 1614. у Цариграду.
о спаљивању моштију
Светог Саве, из Житија
цара Уроша (1642)
Р а т 1714-1718
Р а т 1788-1791 (К о ч и н а крајина,
Д уб ички р ат)
Нолгшии
о Г олрн, а
Морача Морача
ЛО
Го р њ и -
Г рахоео - Острог
'Д о ч .и -
ЛШ
Брскут
Гусиње
У Р Лбд»иице\. чЧ
ЗаглрамХ.
Селца
* У6лиС<*ШеРа^ \ / • • Номаим
•ЛсабиибД^ч.1 ?? \ * •МбДу!
\1 Т .Њ егуш и
\ Ч.Ак* « • Г— • Подгорица
1етин»е
I \ ^ • *
±*јУОраипи утј/ л
\ ■чва п&ЗУггг?*.
Настелг
Ластва
Сиадарј
Дубровник и Ренесанса
Нијесу ли припознали и сами Велики земљотрес 1667. године, који је из темеља порушио
велики књижевници хрватски, као Дубровник, означио је почетак опадања Дубровачке Републике.
Броз, Гај, Прерадовић, Последице земљотреса биле су толике да су се осећале и током
Мажуранић и др., што се тиче наредних векова. Осиромашени Дубровник једва је успео да сачува
језика књижевнога, да им се своју неутралност и самосталност под врховном турском влашћу.
треба обрнути на српске изворе,
И поред свега наставио је све своје трговачке послове. Током
а надасве на књижевност
дубровачку, којаје прворођена кћи XVIII века потресали су га друштвени сукоби, које су изазивале
српска. Не, заиста, ради своје групе обогаћених грађана, желећи да поред властеле и оне
кривице, Хрвати нијесу могли учествују у политичкој власти. Најимућнији грађански слој, који
развијати малену културу ни по чему није заостајао за властелом, чинили су такозвани
словинску, или боље средства антунини. Доцније се образовао још један утицајни обогаћени слој
праве културе; стога су у њих већ грађана - лазарини - пореклом из нижих друштвених слојева па и
давно изумрле у већем дијелу
из редова сељака. Властела се са њима није мешала нити је желела
њихове пјесме народне, и уопће
све праве народне умотворине. да им уступи део власти. Свој новац је повлачила из трговачких
подухвата и улагала у мање рискантне рентијерске послове.
Дум Иво Стојановић,
Морнарица је све мање превозила робу дубровачких власника,
Дубровачка књижевност,
1900.
окренувши се пружању превозничких услуга страним трговачким
кућама. Опадање привреде и промена њене структуре, много више
него дипломатске неприлике, обележили су последњи век
Републике. Нове идеје и слободоумне мисли стизале су и даље у
Дубровник, најчешће преко заинтересованих трговаца из редова
грађанства.
Своју независност и вишевековно друштвено уређење
Дубровник је коначно изгубио 1806. године када су Наполенови
војници окупирали град. Две године доцније званично су укинули
Републику, припојивши је својим Илирским провинцијама.
О оснивању манастира
Грабовца
Летопис манастира свето-
арханђелског Грабовца, који се
ХАБСБУРШКО ЦАРСТВО
налази у епархији будимској, близу
вароши Сексарда и реке
Шарвиза..., од рођења Христова
1593. при игуману Пајсију, поче да У Х р в атско ј и С лавонији
се знаменује [бележи] и пише
редом... После заузећа од
агаранскога рода угарске земље... рби су у приличном броју населили поједине делове Славоније
Турци овладаху многим странама,
а највише родом нашим српским,
С још пре турских провала, бежећи испред њих и трагајући за
сигурнијим уточиштем. Успостављање османске власти донело је
као у Србији, Босни, Славонији и
Далмацији, одакле дођоше многи даље промене: један део Срба пред њима повукао се даље на запад,
хришћани, наши Срби, у ову земљу а други, који су остали на турском делу, бројно су ојачали јер су
мађарску, идући за Турцима, Османлије у запустеле крајеве доводили велике групе народа да
својим спахијама, по заповести осигурају и утврде границу. Све те групе имале су повлашћени
турског цара који је тада владао, влашки сточарски статус због својих војничких и снабдевачких
и напунише до самога Јанока обавеза. Било их је у тој мери да је крај између Пожеге и Пакраца
[Ђур] вароши и села и насеља
по њима добио име »Мала Влашка«, или »Мала Србија«.
сво]а створише, цркве и домове
себи подигоше... наши из Слично се дешавало и на хрватској страни. Продирући из Босне,
Далмације дођоше и населише се... Турци су освојили огроман део некадашњих хрватских територија,
и извештише нас који смо још укључивши их у Клишки (1537), Крчки или Лички (1578-80) и
били у манастиру Драговићу, који Бихаћки санџак (1592). И овде су у крајишким санџацима, ради
је у Далмацији, да ова земља ојачања одбране, насељаване бројне влашке скупине, претежно
мађарска је прекрасна и лепа...
Одосмо и ми, а на име ја српског карактера.
недостојни Пајсеј са Јевстатијем
и Стефаном и Герасимом и Стварање Војне крајине
Дионисијем... Године... од рођења
Христова 1602. послати пре две Хрватска је била сведена на »остатке остатака«, без довољно
године Герасим јеромонах тада војске и финансијских средстава за одбрану. Одбрана, а и сама
дође од Московске земље и донесе граница, постајале су све зависније од аустријског краља. Како се
отуда украшења црквена, књиге и
одежде и остало. постојећи систем одбране показао потпуно неефикасним,
предузете су мере да се створи нови систем Војне крајине, чију би
Пајсије Грабовички, основу чинио непробојан кордон становништва посвећеног
око 1603.
искључиво војничком начину живота. У сталном мањку потребног
становништва. аустријски заповедници радо су дочекивали велике
групе пребега са турске територије, поготово зато што су то све
били људи вични оружју. Иако су сеобе биле готово непрекидне,
највећи таласи кренули су преко границе као последица турских
освајања тридесетих годинаХУ1 века, и потом, пред крај столећа и
током »Дугог рата«. У изворима се јављају под различитим
називима, као пребези, ускоци, Срби, Рашани, али најчешће као
власи. Документи потврђују да су ти власи у огромној већини
Срби.
Прве веће скупине Срба, избеглих из области око горњих токова
Уне и Цетине, насељене су после 1530. године у Жумберку, на
крањско-хрватској граници, јер су то били слободни хабсбуршки
поседи. Ускоци су тражили и добили повластице једнаке, па чак и
Тврди град Карловац веће од оних какве су имали у Турској.
Унијаћење Добили су слободне, наследне поседе, и били ослобођени свих
Унијаћење је процес црквеног дажбина и работа. Заузврат, обавезали су се да ратују када год то
сједињавања православних краљу затреба. Добијали су и делили две трећине ратног плена, док
хришћана са римокатоличком је једна трећина ишла за одржавање Војне крајине. Тај фонд је
црквом. Сматра се за прелазни служио за откупљивање из ропства и делење плата у ратним
степен ка потпуном покато- месецима.
личењу. У државама римока-
толичког круга, црква је
предузимала мере да што већи Права и повластице српског становништва
број припадника православних
Током Дугог рата (1593-1606), уз нова масовна пресељења,
народа отргне од матичних цркава
и подвргне својој контроли. Стога Крајина се конституисала као посебна, одвојена територија, над
је оснивала тзв. Гркокатоличке којом Хрватска није имала никаква права. У то доба постојало је
цркве, које су признавале примат неколико крајина: Хрватска крајина, коју су чиниле капетаније од
папе и његову јурисдикцију. Како мора до Купе, са Жумберком, према седишту прозвана Карловачки
би привукле што већи део народа, генералат, затим Приморска крајина, што се простирала од мора
дозвољено им је да задрже свој до Капеле, зависна од Карловачког генералата, Банска крајина, од
језик, литургију и поједине
Карловца до Иванића, и Славонска крајина, од Иванића до Драве,
канонске прописе. Њихови
свештеници, за разлику од
касниј е позната и као Вараждински генералат.
римокатоличких, имали су право Основни проблем био је да се пронађе станиште за стално
да се жене. У хабсбуршким насељавање све већих скупина влаха. Још док су били у Турској
земљама превођење припадника њима су обећаване све могуће слободе. Међутим, како није било
српског народа у унију имало је
довољно земљишта у хабсбуршком поседу, краљеви су морали да
одређеног успеха. Посебно
трагично било је насилно
га откупљују од хрватске властеле. До краја ХУ1 века већина влаха
унијаћење Срба у Жумберку. била је насељена на царским поседима. Када је понестало земље,
праћено мучењима и другим крајишки заповедници су их насељавали и на пустим имањима
суровим језуитским методама. У хрватских феудалаца уз обећање привилегија које нису могли до
далматинским крајевима под краја да испуне. До сукоба је долазило јер су феудалци од
венецијанском влашћу није се насељеника тражили дажбине и кулук, као и од својих зависних
толико настојало на унијаћењу сељака. Негде су пребези прихватали статус зависних сељака, а
колико се радило на безусловном
покатоличавању.
негде су успевали да издејствују веће и знатније повластице, што
је, с друге стране, код хрватских кметова стварало омразу. Ипак,
О српским привилегијама
...Стога ваља настојати, али без највећи број Срба жестоко је бранио своје привелигије и слободу,
велике галаме и вређања, да се тај признавајући једино бечке владаре за своје господаре. Ови су то
илирски или рашки народ помало вешто искоришћавали и преко њих вршили притисак на хрватску
сједини са римском црквом... властелу.
Наиме, ако се те привилегије већ
не могу изменити или скратити, Влашки статути
то нека се бар од рени до речи
потврде али таквим тамним Хабсбурзи су на разне начине покушавали да реше статус
изразима и двосмисленим речима граничара, или бар да одгоде коначна решења док се евентуално не
изложе, које би се у разна времена пронађе начин да се помире интереси хрватских феудалаца и
могле сад овако, а сад онако
досељеника. Један од најуспешнијих покушаја јесу Влашки
разумети и тумачити; уз то
ваљало би све то само статути (бЈаШа Уа1асћогиш) из 1630. којима су обухваћени сви
привремено и са извесним клау- Срби у Вараждинском генералату. Иако ни ти Статути нису
зулама потврдити, како би решили важна питања сопствености над насељеним земљиштем,
касније, у згодно време, ти власи су потпали под царску заштиту, чиме су изузети из власти
шизматици, као и остали хрватског сабора и бана. Власима је дата одређена унутрашња
акатолици... са црквом римока- самоуправа. Селима су управљали кнезови са административно-
толичком, и против воље њихове,
судским надлежностима. Кнезове је бирао сам народ сваке године.
лакше се спојити могли...
Кардинал гроф Сви кнезови једне капетаније изгласавали су врховног великог
Леополд Колонић (1706) судију са знатним овлашћењима.
Међутим, забрањени су им било какви зборови и скупови изузев
оних за избор кнезова. У случају опасности сви су били дужни да
устану на оружје и да учествују у изградњи утврђења.
И поред свих покушаја да се реши статус крајишника, побуне су
непрестано избијале, најчешће због непоштовања привилегија,
глобљења, мешања у унутрашње ствари и разних злоупотреба
заповедника.
ИС Т О Р 1 Н
Г А 4И Ш Х * СЛ А ВЕИ СК И Х Ђ ИЛРОЛОВТ.
БОЛГЛРТ>, Х О Р В А Т О В Б ,
С Е Р БОБЂ
Ш к ТЛШ ЈАБ8ЕИШ ИЈЛТАЛ
ВО С 1*тг НСТОРНЧЕСИН
10АВ номт» р л и ч к м г
ЛРХИМАНДР1ТОМЂ
••
(МТР ЈГХЈтГНО.Ш монж тМ
КовилЂ.
ЧЈСТк П ЕИ ЈМ
нн */1нн1;
КАРЛОВАЧКИ Пра 4. Г
»к С ш а н С ^ 1 м 1 , В , и , « н » ■ 1 | а ,<м п 1 «■*•»>
МИТРОПОЛИТИ П|пакт ТпигиР*-
* 79*
(патријарх) Арсеније
III Црнојевић Архимандрит, песник, богословски писац и историчар. Написао је прву
1690-1706) општу историју Јужних Словена која се завршава историјом српског
народа Историја разних словенских народов наипаче Болгар, Хорватов и
Исаија Баковић
1708
Сербов, 1-1У (Беч 1794-95). Та историја је извршила огроман утицај на
историјски и културни препород Срба почетком XX века. Поред ње
Софроније написао је историјски спев Бој змаја с орлови (1791) и путопис
Подгоричанин Мореплованије (1758).
1710-1711
Вићентије Поповић
1713-1725 Српски сабори
Мојсије Петровнћ
1726-1730 У Крушедолу је 1708. године био одржан први српски народно-
Вићентије Јовановић црквени сабор. Од тада, иако сазивани само због избора
1731-1737 архиепископа, јер се другачије није ни смело, сабори су постали
(патријарх) највиши органи на којима су се претресала темељна питања из
Арсеније IV Јовановић области српске аутономије, права цркве, школства, и доносиле
Шакабента одлуке о безусловном отпору покмећивању и унијаћењу. Велики
1737-1748
корак учињен је 1749, када су се у сабору нашли равноправно
Исаија Антоновић заступљени свештенство, официри и грађанство. Посебан значај
1748- 1749
имао је Темишварски сабор (1790) на коме су се супротставиле две
Павле Ненадовић струје од којих је једна, преовлађујућа, захтевала српску
1749- 1768
аутономну територију, док је друга, противно томе, сматрала да се
Јован Георгијевић
напредак најпре може постићи признавањем угарске власти уз
1769-1773
равноправан положај у угарском сабору. Прва струја је победила,
Вићентије Јовановић
али захтеви такве врсте оставили су Беч сасвим равнодушним.
Видак
1774-1780
Мојсије Путник Карловачка Митрополија
1781-1790
Стефан Карловачким миром (1699) све старе и новоосноване српске
Стратимировић црквене области у Хабсбуршкој Монархији издвојиле су се у једну
1790-1836 целину. После смрти патријарха Арсенија Црнојевића, од 1708. та
Симеон Кончаревић целина названа је Карловачком митрополијом. Карловачки
Писац и прота у Бенковцу кога су митрополити носили су титулу српских архиепископа, и мада им је
народни и црквени прваци званично била дата самосталност, они су и даље признавали
изабрали за далматинског врховну духовну власт пећког патријарха. После укидања Пећке
епископа. Рукоположен је по патријаршије (1766), карловачки митрополити су, као највиши
овлашћењу пећког патријарха српски јереји, понели и титулу патријарха. Током XVIII века
1751, и на том месту остао је до
Карловачка митрополија је представљала најзначајнију српску
1757. године. Млетачке власти су
га прогласиле државним установу, духовно и политичко средиште које је решавало сва
издајником јер им је сметао као кључна питања из историје српског народа у Монархији.
чврст и непоколебљив борац
против покатоличавања. Својим Културна прожимања
деловањем стекао велики углед у
народу. Његовом заслугом На тлу Угарске Срби су се сусрели са савременим токовима
отворене су школе у Скрадину
европске културе. Приклонили су им се, подражавали их и
(1734) и Бенковцу (1751). Једно
време је далматинским црквеним обогатили оригиналним достигнућима својих представника. Иза
животом руководио из суседне епохе барока, рококоа и класицизма остали су изузетни споменици
Лике, у којој је нашао склониште да сведоче о рађању модерне српске уметности и књижевности,
од млетачких прогона. Доцније је која се развитком грађанског сталежа све више ослобађала дотле
отишао у Русију, повевши са претежног црквеног утицаја. Првобитне богомоље од брвана и
собом једну скупину плетера замењене су раскошним зиданим црквама, опремљеним
далматинских Срба. Умро је у
богатим иконостасима. Средином XVIII века у црквеним
Кијеву 1769. Иза себе је оставио
Љетопис грађанских и црквених културним круговима потпуно је превладао руски утицај, највише
догађаја, драгоцен извор за захваљујући штампаним богослужбеним књигама. Тај утицај је
познавање тадашњих далматин- најдубљег трага оставио на некадашњи српски језик, на чијој се
ских прилика. основи образовао нови, црквенословенски језик, далек и не
превише разумљив простом пуку. Већ 1726. основана је
Карловачка богословија, а током друге половине века српска
култура добила је нови замах оснивањем грађанских основних
школа и гимназија. Прва српска штампана књига Стематографија
(Грбовник) Христифора Жефаровића изашла је већ 1741, а за њом
су следиле многе друге, међу којима су поједине, као Историја
разних словенских народов наипаче Болгар, Хорватов и Сербов
(1794-1795) Јована Рајића, биле од непроцењивог значаја за буђење
и ширење националне свести.
БОРБЕ ЗА НЕЗАВИСНОСТ
И УЈЕДИЊЕЊЕ
( 1804- 1918)
ПРВИ СРПСКИ УСТАНАК
1804-1813
Правитељствујушчи совјет
Крах устанка
Био је то врло необичан човек. Седео је понекад данима не говорећи ништа и грицкајући нокте.
Кад би неко хтео да говори с њим, он је окретао главу у страну и није одговарао ништа.
Кад би попио мало вина, постајао је разговоран. Ако би се развеселио, водио је коло.
До украса и сјаја није му било стало. И у доба највеће моћи носио је увек старе плаве чакшире,
стари изношен ћурак, добро познату шубару. И његова ћерка је, док је он владао Србијом, ишла са
ведром на воду као и све друге девојке у селу. Па ипак он, зачудо, није био неосетљив према
дражима злата. (...) Тек у борби је постајао ратник. Кад би га Срби видели да долази окружен
момцима (...) охрабрили би се. Он би скочио с коња, јер се најрадије борио пешке. Иако му је лева
шака била остала крива од неке ране из хајдучког времена, ипак је изврсно руковао пушком. Где би
се он појавио, Турке је обузимао страх. Веровали су да је победа с њим.
Леополд Ранке о Карађорђу. Српска револуција, 1829.
Ђ О РЂ Е ПЕТРО ВИЋ -
КАРАЂ ОРЂЕ (1752-1817)
Беогоад
Г ро«*о<
гуна*
ТокОДЈ• Смм|н1Ц'|
Б1ГОННН«
®С|р«<1рн
•ВфОћооштеи«
Кр*ГујО О*1.
Јагорми«
Ћ упри ј*
Заја^ар1
ПараКии
• Чајотмиа
‘Д ааиград ,Г у р г у с о а а ц
Ирушоооч
Сар<МГ|
М илетина буна
Српски народ је сеобом из 1690. претрпео велики Лица. Прилив Грка у српске крајеве наступио је
ударац у крајевима под турском влашћу. Најспособнији након неуспелих грчких буна против Турака 1769,
и најпредузмљивији део становништва напустио је тада 1788. и 1821. Када је 1769. расељен град
старе српске земље и населио се у крајевима преко Москопоље, у наше крајеве населио се
Саве и Дунава. У старим српским земљама Срби су предузимљиви део становништва. Уопште, српски
било готово искључиво земљорадничко станов- Грци махом су били из Македоније, а тек понеки
ништво. Зато су Срби, када су ослободили градове по из Епира. Због своје богате културе привлачили су
Србији у Првом српском устанку. затекли етнички друге православне народе који су волели да се
врло разнолика места, у којима су други народи водили представљају као Грци. Бити Грк имало је и једну
прву реч у трговини и градском животу. Како је 1827. друштвену, а не само народносну вредност.
приметио Вук Караџић: »Народ Српски нема других У српској престоници, у Београду, дуги низ
људи осим сељака. Оно мало Срба што живи по година Грци су господарили чаршијом. Држали су
варошима, као трговци... и мајстори... зову се готово сву велику трговину, и пре свега
варошани, и будући да се турски носе, и по турском финансијске послове. Најистакнутије међу грчким
обичају живе, а уз буне и ратове или се затворе с породицама биле су Ичко, Герман, Георгијевић,
Турцима у градове, или с новцима бјеже у Њемачку, Тоска, Кумануди, Антула, Христодуло, Боди. До
зато они не само што се не броје међу народ Српски, средине XIX века у нашој се чаршији доста
него ји народ још и презире...« говорило грчки, и то не само међу Грцима и онима
У српским варошима и паланкама влада-ла је који су себе сматрали за Грке. На грчком језику
народносна шароликост која је одражавала етничку вођене су трговачке књиге, а неретко су и опоруке
сложеност Балкана. Махом су у њима живели Грци и писане на грчком. Многи су Срби уместо у српске,
Цинцари, ређе Јермени и Јевреји, а осим њих било је и слали децу у тада боље, грчке школе.
Турака-Османлија. За разлику од културе где су Грци утицали на
Грци Србе, у ослободилачком раду Грци су, почетком
века, били надахнути од Срба. Од самог почетка
Грци или Јелини су преко своје развијене културе и Првог српског устанка поједини су грчки прваци
црквене организације вршили знатан утицај на пажљиво пратили рад устаника, помагали их и
православне народе у Османском царству. Након били са њима у вези. Штавише, Карађорђе је 1817.
укидања Пећке патријаршије (1766), сви православни пребачен у Србију захваљујући једној
народи нашли су се под влашћу Цариградске револуционарној грчкој организацији (Филики
Васељенске патријаршије. Црквени великодостојници Хетерија), с циљем да подигне нови устанак који
у словенским крајевима убрзо су постали Грци који ни би захватио читав Балкан. Кнез Милош, међутим,
у потпуно српским областима често нису знали ни речи није волео Грке и то како због грчких веза са
српског. Између српског народа и свештенства које је Карађорђем тако и због тога што није трпео
било грчко убрзо су покидане многе везе. успешне и образоване људе. Ипак, колики је, у то
Грци нису могли преко Васељенске патријаршије време, био грчки утицај види се и по томе што су
наметнути свој утицај и у Хабсбуршком царству где су зетови Милошеви били готово одреда Грци, или
се православци налазили под карловачким српским погрчени и посрбљени Цинцари, а исто тако и
митрополитом. Зато је по црквеном питању стално зетови његовог брата Јеврема. Са успоном српске
било сукоба између Срба и Грка (и погрчених националне државе и културе, Грко-Цинцари су се
Цинцара), широм Хабсбуршке монархије. У овом временом посрбили, мешањем са Србима. Жене
сукобу на страни Грка били су и Цинцари који су Српкиње обично су успевале да приволе супруга
потпуно примили грчку културу. Грка или Цинцарина да прихвати крсну славу
Током османске владавине Грци су у српским чиме је он фактички постајао Србин.
варошима били готово једини трговачки слој Цинцари
становништва. Већ тада су речи Грк и трговац постале
синоними. Грчка превласт у трговини, упркос њиховом Цинцари представљају малобројни остатак
малом броју на нашим селима и градовима одржала се романског балканског становништва. Њихово
до средине XIX века. У већим селима живео би по народно име је Аромуни што долази од латинског
један, највише два до три Грка, у варошицама пет до Романус (Римљанин). Осим тога познати су и под
десет, у знатнијим насељима највише око стотину именом Влаха и Куцовлаха. У новије доба,
упоредо са стварањем балканских националних Србији.
држава, претопили су се у великом броју у друге
православне народе: Грке, Румуне, Бугаре и Србе. Тако Јевреји
је њихов број на Бал-кану спао са око 400-500.000
почетком XIX века на око 160.000 крајем истог Јевреји су, после Грка, становништво са
столећа. најдужим континуитетом живљења на Балкану где
Цинцари говоре романским језиком који се развио их срећемо већ у римско доба. Када је шпанска
из вулгарнолатинског, али који је мешањем са другим краљица Изабела католичка прогнала Јевреје из
балканским језицима попримио особине тих језика. Шпаније 1492, они су се на позив Бајазита II
Најближи је румунском језику. Родовска имена населили у Османској царевини. То су били Јевреји
Цинцара махом су двосложна и завршавају се сефарди који су говорили шпански и били прожети
отвореним слогом: Пачу, Питу, Сина, Мучи, Коко. шпанском културом. Били су способни трговци и
Историјски Цинцари махом су били сточари. занатлије. У српске земље Јевреји долазе од
У српске крајеве долазе као печалбари да би брзо средине XVI века. У Сарајеву су први пут
постали занатлије, механџије и трговци. Насељавали забележени 1557. а десет година касније и у
су се првенствено у градове и паланке. У српским Београду. Сефарди су убрзо асимиловали остале
земљама живели су у Београду, Сарајеву, Нишу, Јевреје на Балкану. Иако способни трговци, били су
Призрену, Крагујевцу, Шапцу, Варварину, Земуну, иза Грка у трговачким пословима.
Панчеву, Вршцу, Новом Саду, Осијеку, Славонском Сефради су били одани Турској, будући да су у
Броду, Карловцу итд. У нашој чаршији лако су се њој нашли уточиште. Страдавали су и од
погрчавали и издавали за Грке, узимајући и грчка хабсбуршких римокатоличких власти у време
имена. Иако Романи по језику, варошки Цинцари су по ратова Аустрије и Турске, и од српских устаника
култури и осећању били Грци, па су се зато и борили у приликом ослобођења Београда у децембру 1806.
црквеном спору око богослужбеног језика са Грцима После слома Првог српског устанка враћају се у
против Срба. Због припадности Цинцара грчкој Србију. Кнез Милош је у више наврата узимао
култури често је немогуће разлучити ко је био Јевреје у своју заштиту, али им се положај у Србији
Цинцарин, а ко Грк у нашим варошима, па се зато погоршао с доласком Уставобранитеља на власт,
често и употребљава компромисни назив Грко- када је, уредбом из новембра 1846, било забрањено
Цинцари. насељавање Јевреја у унутрашњости. Кнез Милош
У пречанским варошима, у којима су живели са је за своје друге владе суспендовао ову одлуку, али
Србима, врхунац њиховог утицаја спада под крај XVIII је под другом владом кнеза Михаила уредба
и почетак XIX века. На сабору у Темишвару 1790. обновљена 1861, а затим ублажена: престала је да
Грко-Цинцари су покушали да озваниче свој утицај у се односи на Јевреје већ насељене у унутрашњости.
Карловачкој митрополији, што им није пошло за Србија је на Берлинском конгресу (1878)
руком, иако су они били велики приложници митро- прихватила увођење верских слобода и
полије. равноправности Јевреја што је ушло у XXXIV и
XXXV члан Берлинског уговора. Коначно, уставом
И у српским земљама под Турцима, Цинцари су у
из 1888. Јевреји су изједначени у правима са
исто време били изузетно важан чинилац у варошима.
Србима.
Често су, уз Грке, били готово једино писмено
православно становништво, а уз то су владали великим Интеграција Јевреја почиње пре тога њиховим
бројем језика. Са избијањем Првог српског устанка и пријемом у српску војску (по Уставу из 1869).
стварањем првих државних установа, Цинцари су Известан број Јевреја борио се у рату против
одмах добијали места писара, секретара и Турака, 1876. Већ 4. марта 1877. изабран је први
преводилаца. народни посланик Јеврејин, на напредњачкој листи.
То је био Аврам Озер(овић), председник сефардске
Са Цинцарима су, у сеобама, заједно долазиле у
београдске општине.
вароши. у фпским крајевима, и друге словенске
етничке групе. које су се најбрже претапале у Србе. Јевреји се због верске посебности нису лако
Будући да су Цинцари живели раштркано, и Цинцари утапали у Србе, попут Грко-Цинцара. Али, већ од
грчке кулуре су се уклопили у српски национални прве половине XIX века поједини се Јевреји
идентитет. Овај процес је у Подунављу нарочито јак од покрштавају и тиме посрбљују. Од краја XIX века
тридесетих година XIX века. У време револуције 1848. многи Јевреји посрбљују презимена, додајући им
Цинцари су већ једнодушно са Србима. До шездесетих »ић« и прихватају српски национални идентитет,
година XIX века готово сасвим су се претопили у Србе задржавајући верску посебност. Тако настаје нови
у пречанским крајевима, а до осамдесетих и у самој идентитет »Срба Мојсијеве вере«.
Задруге СПОЉНА ПОЛИТИКА КНЕЗА МИХАИЛА
Главни облик организовања
сељачких домаћинстава, на
читавом српском простору, пољну политику кнеза Михаила, с великом енергијом и
биле су породичне задруге,
које су под једним кровом
С дипломатском умешношћу водио је први министар Илија
Гарашанин (1861-1867). Главни циљ те политике био је сједињење
окупљале по неколико генера-
ција сродника. Те сложне Босне и Херцеговине са Србијом. Гарашанин је успоставио
заједнице (од 10 до 80 душа) присније везе с Русијом, да би искористио помоћ словенске
обрађивале су велико поро- империје у припремама општег устанка. У Београду је 1860-1862
дично имање под вођством деловао »Српско-босански одбор«, задужен за националну
старешине породице, а у одлу- пропаганду у суседним земљама. Тајна упоришта била су створена
кама су учествовали и други
у Сарајеву, Бања Луци, Маглају и Травнику. Према пројектима
мушки чланови задруге. До
распадања породичних задруга
устанка, Срби су рачунали на подршку и сарадњу једног дела
најпре је дошло у Србији где босанских муслимана. Већ тада су се припремали планови за
је, после 1860, дељење задруга дизање општег устанка у Босни, Херцеговини, Старој Србији
због економских разлога (Косово, Метохија, Рашка област, северна Македонија) и
сматрано немилом појавом, Бугарској. После бомбардовања Београда 1862. створен је
али нужном последицом добровољачки корпус јачине 3000 људи, састављен од
економског напретка. Деље-
добровољаца из неослобођених земаља, а образована је и нарочита
њем задруга је, међутим,
стално био уситњаван сељачки
бугарска легија јер су тада Бугари у Србији налазили широку
посед, постајући недовољан за подршку својим националним циљевима. Криза изазвана устанком
самоиздржавање и увођење на Криту оживела је и планове за подизање општег устанка у
савремене аграрне техноло- Босни. У Сарајеву је био створен српски одбор са циљем да
гије. Од 1861. до 1863. било је припреми устанак. Реактивиран је и стари одбор у Београду да
4469 случајева деобе задруга припреми устанак у Турској. Створен је и посебан Централни
док је до 1867. број подељених одбор подељен на седам главних и три мања повереништва.
задруга порастао за још 5024.
Некада снажна имања су се
Планирано је било да почетне базе за устанак у Херцеговини,
тиме смањивала, слабећи Босни и Старој Србији, буду стациониране у Војној Крајини и
отпорну моћ сељаштва према Далмацији. Према једном војном пројекту, у Београду се рачунало
зеленашком капиталу. Задруге на 52.000 устаника. Покушај подизања устанка у Босни почетком
су се знатно дуже одржале у 1867. наишао је на одлучно противљење великих сила, па је
Крајини, Херцеговини, Црној Србија, без спољне подршке, одустала од рата.
Гори и Босни, све до краја
Другог светског рата, а
понегде (као на Косову и
Метохији) и у каснијем
раздобљу.
П олитичко раслојавањ е
М лади конзервативци
Јеврем Марковић
(1840-1878) Упркос ограничењима власти, у Србији се опозиција појављује
у два табора. Један су следбеници Светозара Марковића, млада
Официр и политичар. Старији
брат Светозара Марковића. Као интелигенција наклоњена идејама европског социјализма и
официр, на војној пракси у демократским идеалима. Други су чинили конзервативци који нису
Пруској. Борио се 1863. у устанку саучествовали у нагодби Блазнавац-Ристић. У овом табору,
у Пољској. Професор артиљериј- издвајала се група младоконзервативаца предвођена Миланом
ске школе у Београду. Као Пироћанцем и Стојаном Новаковићем чији се конзерватизам
радикал-социјалиста народни огледао у умереним реформама одозго, пре свега у садејству с
посланик 1876-77. У чину потпу-
владарским ауторитетом. Сматрали су да су Срби необразован и
ковника јунак у рату против
Турака 1877-78. Ослободио Пирот неписмен народ који тек треба просветити и научити политичком
и Белу Паланку. Оптужен без понашању, а то може извести само интелектуална елита
основа да је учествовао у Топол- предвођена монархом. Из ова два опозициона табора нешто
ској буни. Његова смртна пресуда доцније ће се формирати прве политичке странке у Србији. Трећу
и стрељање 31. маја 1878. прави ће представљати либерали.
су пример политичког убиства.
С ељ ачки трибуни
Јован Белимарковић
(1827-1906)
Намесник 1889-1893, генерал,
више пута министар војни.
Командант шумадијске војске у
рату са Турцима 1877-78. Заузео
Горицу и највише допринео
ослобођању Ниша. Либерал.
Берлински конгрес
Берлински конгрес успоставио је следеће стање: од велике
Бугарске остале су две мале аутономне јединице обе под врховном
влашћу султана; Србија и Црна Гора стекле су међународно
признање као независне државе; Црна Гора је добила значајна
територијална проширења (Подгорица, Никшић, Бар), а Србија је
добила пиротски, нишки, топлички и врањски округ; Косово и
Метохија, као и вардарска Македонија, остали су у саставу
Османског царства; Аустро-Угарска је, уз подршку Немачке и В.
Британије, добила мандат да изврши окупацију Босне и
Херцеговине и уведе трупе у новопазарски Санџак. Тајним
протоколом Србија је потпала под аустроугарску сферу утицаја, а
царству Хабсбурга одобрено је да у повољном тренутку анектира
Босну и Херцеговину, која је формално остала под турским
суверенитетом.
Чедомиљ Мијатовић Србија је из ратова с Турцима изашла без остварења главних
(1842-1932) циљева, ослобођења и уједињења с Босном, Херцеговином и
Старом Србијом. Улазак Аустро-Угарске у Босну и Херцеговину и
Политичар и академик, књижев-
ник, историчар, економиста, Санџак задуго је разбио српске снове о прикључењу ових
дипломата и преводилац. Као територија Србији, раздвојио је од Црне Горе и најавио даљи
министар у напредњачким продор Беча у дубину Балкана. Ни на југу Србија није добила оно
владама увео значајне реформе у што је очекивала. Стара и доња Јужна Србија остале су под
српску привреду, с циљем да турском влашћу. Мала Србија, напуштена од Русије, морала је да
земљу приближи европским се споразумева с Аустро-Угарском, која је најавила успостављање
стандардима. Потписао Тајну
своје хегемоније на Балкану.
конвенцију 1881. Професор
Велике школе, писац историјских Положај Србије после 1878. био је незавидан. Са 48.300 км2 и
списа (Ђурађ Бранковић) и веома 1,9 милиона становника била је једна од ретких европских земаља
омиљених романтичарских без излаза на море. Од укупног броја Срба више од половине
романа, један од зачетника живело је ван граница Србије и Црне Горе. Један француски
економске науке у Србији. После
дипломата нагласио је да је Србија опкољена земља а Срби
1903, као обреновићевац, живео
стално у Лондону. Оставио опкољен народ.
мемоаре на енглеском (Успомене После 1878, Србија је била привредно неразвијена земља,
балканског дипломате). етнички и социјално хомогена. Због ситног сељачког поседа,
Србија је од једног путописца добила име »рај сиромашних људи«.
Сељаштво је чинило 87,5 % становништва. У градовима је живело
Елодија Лоти Мијатовић свега 12,5% становништва, али су само Београд и Ниш имали више
(Е1оШе Еаи1оп М1ја1оУ1С8, од 10.000 становника. Од 1875. до 1906. отворено је 146
1835-1908) индустријских предузећа, а број неписмених је, упркос бесплатном
школовању уведеном почетком осамдесетих година, био око 80%.
Родом Енглескиња, у младости
боравила у САД где се истакла Уместо економског напретка, Србију је обележавала ужарена
као борац за ослобођење робова. политичка борба против апсолутизма последњих Обреновића,
У Лајпцигу срела Чедомиља Милана и Александра.
Мијатовића за кога се убрзо удала
(1864). Преводила са енглеског на
српски и обратно. Много радила
на пропагирању српских интереса ПРОГРАМИ СТРАНАКА У СРБИЈИ
у Енглеској. Објавила 1872. на
енглеском Историју модерне еђу посланицима Народне скупштине Кнежевине Србије
Србије, а касније збирке српских
народних приповедака и народ-
М крајем седме деценије деветнаестог века, развила су се два
клуба. Први су сачињавале присталице Светозара Марковића и
них песама о косовском боју.
сељачких трибуна, а други младоконзервативци ојачани понеким
младолибералом. Из та два клуба, почетком 1881. формиране су
прве политичке странке у Србији. Од првог клуба настала је
Народна радикална странка (1881), а само три дана доцније из
другог клуба основана је Напредна странка. Нешто доцније
образована је и трећа политичка партија - Либерална странка у
коју се удружила већина оних који су у претходном периоду
припадали неорганизованом либераном покрету из претходних
деценија. Тако је Србија све до почетка двадесетог столећа имала
три доминантне парламентарне странке.
глуво доба ноћи између 10. и 11 јуна 1903. (28. и 29. маја по
У старом календару) убијени су краљ Александар Обреновић и
краљица Драга. Краљеубиство је извршено на исти дан када је
тридесет и пет година раније убијен кнез Михаило Обреновић. О
тој подударности, извршиоци атентата 1903, по сопственом
Драгутин Димитријевић Апис признању, уопште нису водили рачуна.
(1863-1917)
Једна завера официра, припремана још од 1901. најзад је успела
Генералштабни пуковник, као
да оствари своје превратничке намере. Њих двадесет осам, на
капетан био вођ завереника у
Мајском преврату 1903. Основао
чијем челу је стајао поручник Драгутин Димитријевић Апис, упало
1911. тајну организацију је у београдски двор око два сата после поноћи. Дошло је до
»Уједињење или смрт«, названу пуцњаве и погибије у одајама дома последњих Обреновића.
»Црна рука« с циљем да се упркос
оклевању политичких чинилаца,
оствари програм свесрпског Петар Карађорђевић (1844-1921)
уједињења борбеним методама. Краљ Србије 1903-1918. и краљ Срба,
Шеф контраобавештајне војне Хрвата и Словенаца 1918-1921. Унук
службе. Умешан у припремање Карађорђев, трећи син кнеза
Сарајевског атентата. На Солун- Александра Карађорђевића. Школовао
ском процесу осуђен на смрт и се у Београду, Женеви, Паризу.
стрељан 1917. заједно с мајором Завршио војну школу Сен-Сир. Ступио
Љубомиром Вуловићем и у француску Легију странаца, учес-
добровољцем Радетом Малобаби- твовао у рату с Прусима 1870-71. и
ћем. Процес је, да би се одликован за храброст. Под именом
компромитовао предратни режим Петар Мркоњић борио се са својом
династије Карађорђевића. Обнов- четом у босанском устанку 1875. На
љен у Београду 1953. и сви Цетињу боравио од 1883. до 1890.
осуђени су рехабилитовани. Апис Оженио се Зорком, најстаријом кћери
је најпротивречнија личност црногорског кнеза Николе Петровића
новије српске историје. У своје Његоша. Од ње добио два сина, Ђорђа и
доба је имао огроман политички Александра, и једну кћер, Јелену. После
утицај, независно од положаја Зоркине смрти живео у Женеви.
који је формално заузимао. За краља Србије изабрала га Народна скупштина јуна 1903, после Мајског
преврата. Као владалац поштовао Устав и парламентарну демократију. Свим
средствима помагао националну политику и наоружање војске. У спољним
односима ослањао се на Русију. као и на Француску и Енглеску. Крунисан је
септембра 1904. Успешно водио Србију кроз Балканске ратове 1912-13.
Повукао се с власти 22. јуна 1914. када је његов други син Александар
постао регент. Под његовим краљевским скиптром, створена је краљевина
СХС 1918, због чега је назван »Велики Ослободилац«. Умро је 29. августа
1921. у Београду, а сахрањен је у својој задужбини, храму Св. Ђорђа на
Опленцу.
Краљ и краљица пали су погођени хицима из револвера. Истог
јутра, убијени су и председник владе, генерал Димитрије Цинцар-
Марковић, министар војске Милован Павловић и оба брата
краљичина - Никола и Никодије Луњевице. Прва два убиства
наредио је пуковник Александар Машин, брат првог мужа краљице
Драге и један од главних завереника. Ликвидацију браће Луњевице
обавио је Војислав Танкосић.
Завера је потекла из војних кругова нижег ранга. Грађански део
завере окупио је мали број српских политичара на чијем врху се
налазио бивши министар, либерал Ђорђе Генчић. Последњих
година нагло се погоршало материјално стање у војсци, а скандал
са лажном трудноћом краљице Драге и гласови да ће један од њене
браће бити именован за престолонаследника, изазвали су лавину
огорчења у српској јавности. Успостављене су везе са кнезом
Михаило Вујић Петром Карађорђевићем, за кога се веровало да, попут оца, неће
(1853-1913) водити политику супротну интересима Беча. Аустро-Угарска и
Политичар, дипломата, академик, Русија знале су за припрему пуча. Због приближавања Русији,
професор економије на Великој Александар је у Бечу сматран, за разлику од краља Милана, који је
школи. Председник владе 1901. и умро 1901, непоузданим штићеником, а краљица Драга, руским
1902, опуномоћени посланик у шпијуном. Русија је била спремна да прихвати кнеза Петра за
Бечу, Берлину и Риму. Због владара због Александрове неспремности да владу повери
сукоба с Пашићем пензионисан русофилски настројеним радикалима. Мајски преврат био је
1907. Највећи финансијски
револуционаран по последицама, као један од ретких пучева који
стручњак мећу радикалима пре
Лазара Пачуа. Близак двору и је, уместо војне диктатуре, власт препустио демократски
либералима. изабраним представницима народа. Међутим, крвав начин на који
је изведен произвео је веома негативну слику о Србији у Европи,
која је дуго остала.
Нова влада састављена је сутрадан по извршеном пучу. У
коалициону владу Јована Авакумовића ушли су представници свих
политичких странака, док су завереници задржали контролу над
Јован Авакумовић
(1841-1928)
Правник и политичар. Један од
вођа Либералне странке. Писац
првог српског уџбеника
кривичног права (Теорија
казненог права). Председник
владе 1892. и 1903. (прве владе
после Мајског преврата).
два министарства, укључујући и војни ресор.
Демократија у Србији
1903-1914 На свега десет дана пред Мајски преврат 1903, одржани су
Владавина Петра I Карађор- општи избори за Народну скупштину Краљевине Србије, пошто је
ђевића (1903-1914) запамћена претходно краљ, незадовољан односом снага у парламенту, укинуо
је као »златно доба« или устав још 24. марта исте године и то само на двадесет и четири
»Периклеова ера« Србије због часа. Тако су у овај нови сазив ушли углавном представници
убрзаног политичког, нацио- странака блиских Александровом режиму. Али, уместо ове
налног и културног успона,
праћеног постепеним снаже-
Скупштине, влада је одлучила да сазове чланове народног
њем привредне самосталности. представништва изабране пре 24. марта.
Устав од 1888. враћен у упо- Парламент у оба дома, Сенату и Скупштини, заседао је већ 15.
требу, незнатно допуњен, јуна 1903. Тог првог дана, пошто је војска већ прогласила кнеза
обезбедио је размах политич- Петра I Карађорђевића за краља, гласањем је једногласно (158
ких слобода. Бирачким правом
народних посланика и 39 сенатора) потврђен његов избор. Одмах
био је обухваћен највећи део
мушке популације старије од је обавештен и сам нови краљ, који се у то доба налазио у Женеви.
21 године, због симболичног У став од 1903.
пореског ценза (15 дин.): на
изборима 1903, учествовало је Долазак новог владара, међутим, био је успорен уставним
53% уписаних бирача, а пет питањем. На захтев радикала, доношење новог устава имало се
година касније чак 70%. По извршити пре доласка краљевог, како би он положио заклетву на
европским нормама, избори су већ усвојен устав. Измене и допуне устава од 1888. усвојене су
били веома слободни, иако је
онако како их је Скупштина предложила. То је био по духу и
понегде полицијска маши-
нерија могла, додуше у огра- главним одредбама исти онај највиши правни и политички акт
ниченом обиму, да утиче на усвојен »од корица до корица« пред абдикацију краља Милана,
изборе посланика. Сељаци су који је у Србију увео парламентарну демократију и који је укинуо
чинили око 30% народних краљ Александар 1894.
посланика: у скупштинским
Тако се догодило да устав од 1903. нема потпис владаоца. По
клупама седело је преко 30%
адвоката, учитеља, трговаца и
томе се види да је тиме изведен својеврсни уставни прекид са
свештеника. претходним стањем, не само по питању династије, већ у укупном
Улога војске правном и политичком поретку. Модерним речником би се то
могло назвати - уставноправним дисконтинуитетом. Дана 25. јуна
Одсуство развијене средње
класе, створило је одређени краљ Петар је без икаквог приговора положио прописану заклетву
вакуум који је, у функцији на овај устав. Лични режим Обреновића замењен је
идеала средњих слојева, парламентарном демократијом.
попунила војска као само- Друге две српске политичке групације, напредњаци и либерали,
проглашени аутентични тумач
полако су препуштале главну улогу двема радикалним партијама.
националних идеала. Мешање
војних чинилаца из круга САСТАВ СРПСКЕ СКУПШТИНЕ ПО ЗАНИМАЊУ
блиских завереницима из
1903, као и њихови стални занимање 1903 1905 1910
притисци на краља, имали су Државни службеници 19 19 26
за последицу политичку неста- Приватници 1 1 1
билност која је, све до 1914, Инжењери 1 2 2
озбиљно угрожавала крхке
Адвокати 20 13 17
установе парламентарне демо-
Свештеници 12 5 5
кратије у Србији. Премда
Лекари и апотекари 6 6 2
узбуркан и праћен разним
неправилностима, систем пар- Земљорадници 41 44 44
ламентарне демократије у Учитељи и професори 12 14 18
Србији, претежно аграрној Трговци 43 48 40
земљи, ипак је био на високом Индустријалци 1 2 3
нивоу, не само у балканским Занатлије 3 1 2
оквирима. Непознато 13 - -
Њихова организација и чланство нису били засновани на
масовности и чврстој структури. Штавише, ударна снага и
напредњака и либерала долазила је од истакнутих појединаца у
врховима обе странке. Доба парламентаризма захтевало је,
међутим, модерне и бројчано велике странке.
Положај монарха у парламентарној демократији није био, ни
изблиза, занемарљив. Чињеница да је по слову устава законодавна
иницијатива припадала равноправно и Народној скупштини и
краљу довољна је да укаже на значај владаоца у политичком
одлучивању. Осим тога, краљу је још остало и право да распусти
парламент тј. да прихвати или одбије оставку владе. То су биле, а и
данас су, основне особине парламентарне монархије.
Уопште гледано, краљ Петар се строго држао својих уставних
овлашћења. Када је требало, он је преузимао улогу уставног
Ранко Тајсић чиниоца, али се слабо мешао у политички живот. Што је време
(1843-1903) више одмицало, то је слика о Србији као парламентарној држави
Народни трибун, радикал, постајала јасниј а.
народни посланик. Због про- Иако је на власти до 1914. углавном била Народна радикална
тивљења Обреновићима често странка, што самостално, што у коалицији, однос између
допадао у затвор. После Иван- ривалских група у Скупштини и ван ње био је сасвим
дањског атентата 1899. осуђен на
уравнотежен. Идеал британске демократије двопартијског система
смрт у одсуству. Склонио се на
Цетиње. Умро у свом селу
у којем су странке приближне бројчане снаге, готово да је остварен
поремећеног ума. у Србији оног доба. Изборни резултати су по правилу били тесни,
тако да је влада могла бити образована или слабом већином или у
коалицији са другом странком.
Под уставом 1903. прво се покушало са коалиционим владама
радикала и самосталаца, али је тај покушај био кратког века. У
новембру 1904. састављен је чисто радикалски кабинет. Потом је
безмало годину дана на влади била хомогена самосталска влада, од
маја 1904. до априла 1905. године. Самосталце су поново заменили
радикали и владали земљом пуне две и по године. Тек је анексиона
криза 1908. приморала политичке чиниоце да размишљају о
ОДБРАНА
Лозани, а докторирао у Паризу.
Професор српске књижевности на
Филозофском факултету. За
народног посланика изабран 1912.
у крагујевачком округу. Члан
Самосталне радикалне странке.
Истакао се као говорник у
Народној скупштини. Један од
оснивача Српског књижевног
гласника и најдаровитијих
списатеља. Такође истакнути
представник београдског књижев-
ног стила. Предлагао као
компромис да Хрвати прихвате 'олни лжШ јо Пслишику, аријреду, аросјошу и
екавско наречје, а Срби латиницу.
Писац одличне Историје српске
књижевности, есејиста и
полемичар племенитог кова.
1) Становништво Србије.
2) , 3) Јевреји у Србији и проценти у укупном становништву.
4), 5) Становништво Београда и проценти у укупном становништву
Србије.
6), 7) Јевреји у Београду и проценти у становништву Београда.
Превирања у српском победом критичког правца чији су главни представници били
друштву Иларион Руварац и Љубомир Ковачевић. Почетком XX века
У већини средина је примитивна, започета су велика истраживања у европским архивима. Од
културни ниво скроман и историчара овог периода темељним студијама и новим
грађанско друштво преконоћ резултатима посебно су се истакли Михаило Гавриловић књигама
произишло из опанака, шарено. о Милошевој владавини, Миленко Вукићевић монографијом о
Нушићеви срески капетани из ере
Карађорђу, Станоје Станојевић истраживањем средњег века,
казни батинања, патријархално
село и зеленашка паланка, велике Алекса Ивић и Гргур Јакшић испитивањем дипломатске историје.
фигуре сељачких трибуна у Уз Стојана Новаковића, који је важио за првог српског историчара
Скупштини, ћате, надриа- и филолога, Слободан Јовановић је својим студијама и огледима о
двокати и доктори са париске историји Србије у XIX веку убрзо стекао велики углед међу
Сорбоне: све је то у слици на писцима историје, издвајајући се модерним приступом и
истом плану. И све то тако блиставим литерарним стилом.
наоко подељено, у суштини једва
овлаш диференцирано, у својој Из велике групе истакнутих научника с почетка века, посебно
сељачкој сировини, корака заједно место заузима географ Јован Цвијић. Осим огромног посла на
напред, упркос препрекама, или изучавању географије, геоморфологије и геологије Балканског
пак захваљујући њима, полуострва, Цвијић је био и оснивач модерне етнологије и
подстицано баш тим препрекама антропогеографиј е.
у свом нагону самоодржања...
Под тим сталним претњама, И филологија је у периоду 1903-1914. доживела своје звездане
национализам србијански, кроз тренутке. После великог језикословца Ђуре Даничића и његових
деценије смириван и уразумљиван, следбеника Стојана Новаковића и Стојана Бошковића, дошла је
од Светозара Марковића до нова генерација коју су предводили Љубомир Стојановић и
Јована Скерлића, ускрсава сад с Александар Белић. Стојановић се посебно занимао за старе,
новом снагом. Јер се јасно средњовековне рукописе, па је тако приредио и објавио две књиге
осећало да овога пута није више
била реч о проширењу граница описа старих рукописа, а од 1902. он је обављао замашан посао
него опстанку, о месту под прикупљања и штампања Старих српских записа и натписа у шест
сунцем. И та Србија која се кроз књига (1902-1926).
четврт века весело сама себи На Правном факултету су, уз Слободана Јовановића, Живојин
смејала у типовима Глишићевим, Перић (1868-1953) и Тома Живановић (1884-1971) поставили
Нушићевим и Сремчевим, да у
једном тренутку буде горко европске стандарде у изучавању правних дисциплина. У
исмејана у Домановићевој природним наукама место међу светским великанима стекли су
Страдији, затреперила је сад Михаило Петровић-Алас, творац математичке феноменологије,
трагичним атавизмом на крик теорије математичких спектара и теорије размака. Посебну пажњу
Косовке девојке у Војновићевој иностране научне јавност скренуо је својим указивањем на
Смрт мајке Југовића... Само што могућности тзв. проширене математике. Каријеру на Београдском
је стала на ноге, Србија се поново универзитету започео је и Милутин Миланковић 1909, као
осетила угрожена... Она је јасно
геофизичар, теоретичар небеске механике, аутор математичке
видела како се један гвоздени
обруч кује око ње. На Сави и ГРАДОВИ У СРБИЈИ 1834-1910.
Дунаву економски притисак, (са преко 10.000 становника 1910.)
поглед преко Дрине затворен
Анексијом, у Санџаку брана према град 1834 1866 1890 1900 1910
Црној Гори, и једна брана тешка Београд 7.033 24.768 54.249 69.769 89.876
и кроз године и године крвљу Ниш 19.877 24.573 24.949 - -
натапана према Косову и долини Крагујевац 2.235 6.386 12.669 15.586 18.376
Вардара.
Лесковац 12.312 13.643 14.266 - -
Милан Грол, Пожаревац 2.941 6.909 11.134 12.980 13.613
Из предратне Србије. Шабац 3.398 6.516 9.669 11.084 11.541
Пирот 9.930 10.395 10.737 - -
Врање - 9.500 10.586 10.487 -
теорије земљине климе и историчар астрономије. Међу европски
признатим научницима онога доба били су још и хемичар Сима
Лозанић, професор на Великој школи и универзитету пуних
педесет година (1872-1924) и Јован Жујовић, геолог, оснивач
модерне српске геолошке науке и професор Велике школе 1880-
1899.
Слави српске науке посебно су допринела два велика научника
у расејању, Никола Тесла и Михаило Пупин, који су се на почетку
ХХ века у Америци прославили истраживањима у области физике.
Теслина посета Београду 1892. била је прослављена у јавности као
велики празник, уз силне почасти »српском Едисону«. И Пупин и
Тесла одржавали су везе са српском дијаспором у Америци, где су
се, због економске оскудице у Аустро-Угарској, крајем века
иселили бројни Срби из Крајине и Далмације.
Сима Лозанић
Друштвене прилике и географски положај Босне и Херцеговине заслужују у једнакој мери пажњу Конгреса. То су
једине турске провинције у којима поседници земље имају, готово без изузетка, верско уверење различито од вере
сељака. Устанак којије избио због тих супротности довео је до рата, а овај је Турској донео велика разарања, док
мржња која раздваја две класе становништва није сад ништа мања него што је била пре три године. Ова
огорчења појачана су страстима грађанског рата, а отпор влади је подстакнут недавним успесима две суседне
кнежевине... Географски положај ових области има такође велику политичку важност. У случају да део тих
области дође у руке једне од суседних кнежевина [Србија и Црна Гора], створио би се ланац словенских држава
који би се проширио преко балканског полуострва, а њихове војне снаге угрожавале би становништво другихрасау
јужним областима... Порта би стога, доказала највећу мудрост кад би се одрекла да се и даље оптерећује
обавезама које превазилазе њене снаге... Због наведених разлога, влада Њеног Величанства [В. Британије]
предлаже окупљеним силама да Конгрес одлучи да Аустро-Угарска окупира провинције Босну и Херцеговину и
стави их под своју управу.
Говор лорда Солзберија на Берлинском конгресу, 28. јун 1878.
У станак у Босни
Талас устанка проширио се на Босанску крајину, око планине
Козаре и Бања Луке, где су побуњене сељаке предводиле хајдучке
харамбаше (Петар Поповић Пеција и Остоја Корманош на
северном фронту) и истакнути народни прваци (Голуб Бабић на
јужном фронту). Број устаника убрзо се попео на 15.000 људи под
оружјем. У Босанској крајини је на Преображење, 19. августа 1875,
створен »Главни одбор босанског устанка за ослобођење« који је
одмах ступио у везу с тек оформљеним београдским »Главним
одбором за помагање устаника«. У Босну је, да се стави на чело
устанцима, стигао и Милета Деспотовић, Србин, пуковник руске
царске гарде, који је у својству намесника српског кнеза преузео,
на захтев устаника, команду над »цијелим србско-босанскијем
устанком«.
Богдан Зимоњић Под псеудонимом Петар Мркоњић, устаницима се у јесен 1875
(1813-1909)
придружио, створивши сопствени одред и кнез Петар
Војвода гатачки, ратовао од 1858,
Карађорђевић, унук вожда Карађорђа и претендент на српски
заробљаван, ривал Луки
Вукаловићу. Воћа херцеговачког
престо. Устанак су подржали и Срби-трговци из крајинских
устанка 1875, изузетно храбар. градова: Приједора, Костајнице и Дубице. Устаничке снаге су за
кратко ослободиле територију између Бања Луке, Приједора,
Постаје неопходно привући Костајнице, Дубице и Босанске Градишке. Крајем августа 1875.
пажњу европских влада на једну побуна је планула и у северној Старој Србији (Рашка област или
чињеницу, наоко толико ситну, да Санџак) - уском појасу који је раздвајао Србију и Црну Гору,
владе као да је и не примећују. Та региону од посебног стратешког значаја, који је био једини
чињеница је следећа: убија се
један народ. Где? У Европи. Има приступ турској војсци ка Босни.
ли сведока? Један сведок: цео
свет. Да ли владе то виде? Не... О браћањ а Русији и Србији
Отуда ствари које се врше по
Србији. Босански Срби су се за помоћ обраћали и руском владару. У
Виктор Иго, 1876. првој молби упућеној цару, састављеној на Видовдан 1877,
изражена је нада »да ће велики руски народ једновјерни и
једнокрвни нама доћи и ослободити нас од варварског ига«. Пошто
је молба писана у време када је руска војска прешла Дунав и
заратила с Турском (бугарски фронт), босански Срби су цару
изјавили да очекују »да заједно с нама ослободиш подјармљени
народ после петстогодишњег робовања«. Молба је имала потписе и
печате око 1500 народних првака.
Друга молба, са стотинак потписа, састављена на скупштини
устаника, марта 1878, уз изразе захвалности за руску подршку
садржала је и јасан став да је »вјечита жеља... народа« да постане
»саставни дио српских кнежевина«, и да, уколико је то у
постојећим условима неоствариво, »бар постанемо засебна
самостална вазална држава, као што и браћа Бугари постају... Уз то
Петар Петровић Пеција изјављујемо да ми ни под каквим видом са Аустро-Угарском у
(1826-1875) државну заједницу не можемо ступити, нити њене саме окупације
желимо, па ма се она под којим видом смјерала учинити.« Ако је
Чувени хајдук из Босанске
Крајине, погинуо у првим
окупација заиста неопходана, устаничка скупштина предлаже да то
борбама са турском војском, учини српска војска »почем сви обитаоци ових земаља српским
бранећи одступницу својим језиком говоре.« Петиција сличне садржине упућена је и српском
саборцима. кнезу Милану.
Представницима Србије: Са П роглас сједињ ењ а Босне са Србијом
овим изј ављуј емо у име народа
српског у Босни, представ- На учестале покушаје великих сила да смире устанак и побуњене
ницима братске нам Кнеже- провинције задрже у оквиру Турске, устаници у Босни одговорили
впне Србије, и свему народу су прогласом о сједињењу Босне са Србијом. Уједињење са
њеном, нај срдачниј у благо-
родност како за материј алну Србијом је проглашено у јуну и јулу 1876. на четири различита
припомоћ, тако и за оружну места у Босни где је била сакупљена главнина устаничке војске. У
заштиту, кој у ј е Србпја са манифесту је наглашено да устаници као једини »законити
таким огромним пожрт- представници српске земље Босне, послије толико чекања и без
вовањем чинила и чини... У наде за икакву помоћ рјешавамо - да од данас па за навијек кидамо
исто доба молимо пред- са нехришћанском владом цариградском и желећи са браћом
ставнике Србије да својски
нашом Србима дијелити судбину, па ма каква она била«. Проглас о
подејствују при углављивању
мира са Турском, да ми уједињењу Босне са Србијом, у побуњеном народу изазвао је »част
постанемо саставни дио и велико весеље«, а устаници су свечано полагали заклетву
Српске државе, или ако би се верности српском кнезу Милану Обреновићу.
из каквих узрока тој вјечитој
жељи нашој на пут стало, да П роглас сједињ ењ а Х ерцеговине с Црном Гором
останемо самостална и
засебна држава. Уз то, У Херцеговини (27. јуна 1876) одлуком о уједињењу са Црном
изјављујемо, да ми ни под
којим видом не можемо Гором, Херцеговци су црногорском господару упутили свечану
пристати са Аустро- делегацију с молбом да прихвати достојанство државног суверена
Угарском, нити њену Херцеговине. С великим ентузијазмом, прогласи о сједињењу
окупацију желимо. Ако је баш Босне и Херцеговине са Србијом дочекани су и међу многобројним
нужна нека окупација, ради избеглицама које су се склониле на аустријску територију на левој
увађања новог поредка у нашој обали реке Саве, али и у Црну Гору и Далмацију.
земљи, онда једино желимо
окупацију са војском Кнеже-
вине Србије, која је за нас Одјеци у Европи
најприличнија, почем сви
обитаваоци Босне српским Устанци у Херцеговини и Босни изазвали су живо занимање
језиком говоре, и почем је она европске јавности: помоћ устаницима сакупљана је преко комитета
још у почетку овог вијека за помоћ формираних у Женеви, Лондону и у Паризу, а
знала удесно уредити нову словенофили из Русије почели су да, уз помоћ, упућују и своје
своју државу према духу добровољце. Комитети за подршку устаницима образовани су и у
времена и према потреби
народа. Дубровнику, Боки Которској, и појединим градовима у Хрватској и
Представка босанских Срба Словенији. У Италији су формирани одреди »гарибалдинаца« за
влади Србије 1878. борбу на страни босанских устаника, а значајан број добровољаца,
осим из Италије, дотицао је и из Чешке. У Хрватској и Славонији,
...чл. 25. Провинције Босну и где су хрватско-српски односи после кратког периода сарадње
Херцеговину окупираће Аустро- били веома затегнути, бан Иван Мажуранић све је чинио да спречи
Угарска, која ће њима управљати. помагање устанка. Ускомешао се и хрватско-славонски сабор
Пошто влада Аустро-Угарске не
жели да преузме у Новопазарском којем је цар морао да припрети распуштањем ако не одустане од
санџаку... у њему ће остати расправе о припајању Босне и Херцеговине Хрватској.
отоманска управа... Аустро-
Угарској се оставља право да ту С традањ е становниш тва
држи гарнизоне и да има војне и
трговачке путеве на читавом До европске јавности згрожене турским зверствима у Бугарској,
простору овог дела старог тешко су продирале вести о великим покољима муслиманских
вилајета Босне.
Берлински уговор. трупа над Србима у Босни. Ипак, сер Артур Еванс, који је
13. јула 1878. обилазио Босну и Херцеговину, израчунао је да је око 6.000
»стараца, жена и деце било хладнокрвно сасечено«, око 30.000
Избеглице у Аустро-Угарској протерано из попаљених села, а да је око 250.000 људи бежећи од
Порта је децембра 1875, одмазде, пребегло преко Саве, на аустријску страну. Преко 200.000
страхујући од интервенције избеглица који су, често у таласима од преко хиљаду људи дневно,
великих сила, издала ферман о прелазили на аустро-угарску територију, чинили су око 15%
реформама за целу царевину, укупног становништва Босне. Из пограничних области западне
али је у Босни та одлука
Босне исељавало се и до 80% свих становника, што је, по
наишла на одлучан отпор
конзервативних муслиманских размерама, била највећа сеоба из ових крајева после сеоба у XVII
слојева. Многобројне избег- веку. Број избеглица из Херцеговине који су се склонили у суседну
лице на аустријску територију Далмацију је, већ крајем 1876, прешао број од 10.000, да би у
одбиле су да се под таквим марту 1876 износио 28.438 лица. Однос према избегицама био је
условима врате. Аустро- двојак: аустроугарска бирократија, након што је брзо укинула
угарске власти су стално почетну помоћ, била је уобичајено крута и безосећајна према
премештале избеглице од села
избеглицама, препуштајући многе лаганом умирању, док су
до села због чега је велики
број избеглих, у сталном тамошњи Срби прикупљањем помоћи покушавали да им помогну.
покрету, умирао. Од августа
1875, до априла 1876, само у Берлински конгрес
Крајини било је преко 43. 000
избеглица од којих је умрло Босна и Херцеговина је тајним споразумима између Аустро-
7,63%. Хрватска штампа је Угарске и Русије у Рајхштату 1876. и Будимпешти 1877. била
током 1876. писала да се
препуштена Двојној Монархији. На Берлинском конгресу (1878),
власти са избеглицама
понашају као са марвом и да Аустро-Угарска је као мандатор Европе добила право да окупира
оне стално страдају. Многе Босну и Херцеговину, с тим да обе провинције остану под
критике, молбе и протести суверенитетом Османске царевине. Као одговор на ту одлуку,
упућивани су војној команди састављена је у Сарајеву привремена влада Босне и Херцеговине,
Крајине и локалним властима претежно од муслимана. Спремајући се за отпор аустроугарским
у Загребу. трупама, та влада је забранила ношење европских одела, а у
Мостару је прогласила увођење исламског, шеријатског права. У
Друштво Светог Саве муслиманском вођству покрета, већином верским фанатицима,
истицао се, у региону Сарајева, Хаџи Лојо, локални имам.
Основали су га 1886, угледни
културни радници с циљем да
створе организацију која би О купација
парирала бугарској пропаган-
ди у Старој Србији и Македо- Срби, војно исцрпљени вишегодишњим ратовањем, понегде су
нији, као и прогону српских покушавали да се одлучније одупру окупацији, често заједно с
организација у Босни и муслиманима. У почетку интервенције која је у трајању од
Херцеговини. Мото друштва
неколико месеци извођена из три правца, аустро-угарске трупе
био је »Брат је мио које вере
био«. Задатак друштва био је ангажовале су 72.000 људи, да би њихов број био повећан на
да путем просвете, преко 160.000. Због огорченог српског отпора у Босанској крајини, који
књига и уџбеника, стипен- је трајао још месец дана после заузимања Сарајева (19. августа),
дирањем ђака и помагањем број окупационих трупа нарастао је на 268.000 војника. Босна и
школа у српским земљама под Херцеговина је у Источној кризи изгубила око 150.000 становника,
страном влашћу, одбрани Србе углавном Срба и домаћих муслимана. Окупацију Босне и
од однарођавања. Друштво је
издавало научно-популарни
Херцеговине покушала је да искористи хрватска политичка елита.
часопис »Братство«, као и Она је безуспешно настојала да од цара Фрање Јосифа издејствује
посебне књиге из историје и одлуку да окупиране провинције припоји провинцијама Хрватској
етнографије. »Друштво Св. и Славонији.
Саве« значајно је утицало на
очување срског идентитета и
српских установа у Турској и
Аустро-Угарској. Друштво је
радило до 1941.
У С тарој С рбији
После српско-турског рата (1877-1878) расељавање у ширим размерама настало је из два узрока. Арнаути,
становници Косова, узели су, због рата, ужасно се светити Србима који су им били раја. Одећи и враћајући се из
рата, палили су им куће, отимали стоку и бешчастили чељад, те су Срби спасавали главу пребегавајући у Србију,
преко границе која им се сада ближе примакла те и бекство више омогућила. С друге стране, из нових граница
Србије протерани Арнаути почели су се у масама задржавати на Косову, као месту најближем својим имањима
која су у Србији напустили. Ови нови насељеници, познати под именом мухаџера, поплавише Косово потискујући
отуд силом Србе да би себи места учинили... Тако су дакле Арнаути једновремено са две стране плавили српска
села : једни који су се све више спуштали ка Ситници, а други са српских граница. Данас се на прсте могу
избројити селау којима нема Арнаута, а безбројна су селау којима нема Срба, а било ихје доскора.
И деологија праваш а
Срби католици
Сукоби с Х рватим а
Срби на задарској
конференцији 1905.
Бог се драги на Србе
разљути
за њихова смртна УСПОН ЦРНЕ ГОРЕ
сагрешења.
Наши цари закон погазише,
почеше се крвнички гонити, један
другом вадит очи поредо са успостављањем аутономне кнежевине Србије, текао
живе;
забацише владу и државу,
У је процес политичке еманципације Црне Горе на путу од
заједнице племена ка модерној држави. Од 1696. цетињски
за правило лудост митрополити, господари Црне Горе и Брда, бирани су из породице
изабраше... Петровић-Његош. Они су снагом свог ауторитета обједињавали
Српској капи свуд име
погибе. световну и духовну власт, преносећи владарско достојанство од
Постадоше лафи ратарима, стрица на синовца.
истурчи се плахи и лакоми Око 120.000 Црногораца, подељених у 36 племена црногорских
и брдских, живело је на почетку XIX века, расуто на територији
млијеко их српско која је уз Цетиње обухватала још око 240 села. Политичка моћ
разгубало!
митрополита Петра I Петровића Његоша (1782-1830),
што утече испод сабље
турске, канонизованог недуго после смрти (Св. Петар Цетињски) није се
што на вјеру праву не заснивала само на његовом моралном и духовном ауторитету. Он
похули, је поседовао редак спој аутентичне духовности, политичке
што се не хће у ланце вештине и војне способности. Недостатак утврђених пореза Црној
везати, Гори надокнађивала је редовна годишња помоћ Русије (1.500
то се збјеже у ове планине да рубаља). Петар Први имао је три главна циља: 1) да сузбије
гинемо и крв проливамо, да
јуначки аманет чувамо, дивно име племенски сепаратизам, 2) уведе модерно законодавство и
и свету свободу. политичка тела, 3) покрене борбу за национално ослобођење.
Петар II Петровић Његош, Реформе П етра I
Горски вијенац
Био је усвојен низ важних аката и закона који су, уперени против
племенске подвојености и крвне освете, поставили темеље
модерне управне власти. То су на првом месту били
Правитељство суда црногорског и брдског, (1798) и Законик који
је донет у Стањевићима 1798, а допуњен на Цетињу 1803. Законик
је, претежно окренут кривичном поступку, укинуо обичајно право.
ДИНАСТИЈА Владика Петар I имао је и Народну канцеларију са секретаром која
ПЕТРОВИЋ-ЊЕГОШ
је замењивала извршне органе власти. Унутрашњу консолидацију
Данило I управе отежавало је извесно двовлашће: уз цетињског владику на
(владика 1697-1735) световну управу Црном Гором претендовали су и гувернадури из
Сава породице Радоњић.
(владика 1735-1781) «Извиискра српске слободе«, никад до краја покорена. Црна
Василије Гора је настојала да горштачким јунаштвом надокнади сталну
(владика 1750-1766) оскудицу у храни и новцу. У првим деценијама владавине владике
Петар I Петра Првог, Црна Гора, иако стешњена у каменитим брдима,
(владика 1781-1830) успела је да се успешно одупре покушајима моћних албанских
Петар II паша из Скадра да је покоре. После победа у биткама на
(владика 1830-1851) Мартинићима и Крусима 1796, Црној Гори су припојене области
Данило I насељене племенима Пипери и Бјелопавлићи.
(кнез 1851-1860)
С арадњ а са Србијом
НиколаI
(кнез 1860-1910, У превирањима изазваним устанком у Србији, Петар Први је
краљ 1910-1918)
непрестано настојао да синхронизује акције са Карађорђевим
устаницима, у тежњи да се удруженим војним напорима спроведу
заједничке тежње за обновом моћне српске државе. Црногорци су
се сусрели с Карађорђем у Сјеници 1809, а владика је преписку са
српским вождом одржавао и следећих година. Да би Црну Гору
проширио присаједињењем плодне зетске долине и изласком на
море, Петар Први је, под руском заштитом, 1806. ратовао у Боки
Которској и око Дубровника.Уз садејство руске поморске ескадре,
и општу подршку Бокеља, Црногорци су се супротставили
француским освајањима, опсели Дубровник у који су умарширали
Французи, и заузели острво Корчулу. Али, мировним уговором у
Тилзиту 1807. Бока Которска је ипак препуштена Француској, па
су се црногорске трупе повукле у своје планине. Велики планови
цетињског владара, поверени руским званичницима, да по
сједињењу са Боком Которском створи Славеносрпско царство
Петар I Петровић Његош (Црна Гора, Херцеговина, Бока Которска, Далмација) са
престоницом у Дубровнику, срушени су по повлачењу руске флоте
У лето 1816. владика Петар I је из Јадрана. Још један заједнички покушај уједињења с Боком
упутио писмо кнезу Милошу
Которском 1812. осујетио је Наполеонов пораз у Русији јер је Бока,
Обреновићу молећи га да дозволи
насељавање црногорских породи- на Бечком конгресу 1815. дефинитивно додељена Хабсбуршком
ца из племена Дробњака у Србију: Царству. Упркос знатном емиграционом таласу у плодну, тада
Ја знам у каквој си муци, али код ретко насељену Србију, сеоби изазваној великом оскудицом и
тебе има пустих области за моју глађу, Црногорци су 1820, нападнути од Турака, успели да припоје
сиротињу и она ће бити као вучад територије великих племена Роваца и Морачана.
када треба кидисати на Турке.
Крајем октобра кнез Милош је
П етар II П етровић Њ егош
одговорио:
Ми смо једно и од једнога. Нека
дођу и примићемо их као рођену Наследник Петра I, његов синовац и наследник Петар II
браћу. Петровић Његош (1830-1851), био је успешан владар и значајан
реформатор, али је заслужена слава највећег српског песника,
писца знаменитих спевова Горског Вијенца (1845) и Луче
Микрокозма (1846), засенила његов важан државнички рад. Уз
помоћ руских изасланика црногорског порекла (Матеј Вучићевић,
Иван Вукотић), Петар II је 1831. установио Правитељствујушчи
сенат црногорски и брдски, састављен од 12 најугледнијих
П.П. Његош Кнезу Александру о старешина, не по племенској припадности него по личним
страним утицајима у Кнежевини : заслугама. Сенат је, уз владику, вршио управну, законодавну и
О када би та срећа (за) српски судску власт. Протеривањем последњег гувернадура Радоњића
род да су совјетници дичне Србије (који је био присталица Хабсбуршке монархије) 1832. се окончао
једнодушни, те да не трче к период двовлашћа. Његош је затим успоставио Гвардију, малу
непријатељима, та њима шпијају стајаћу војску (388 људи) која је вршила претежно полицијску
и издају шта се у Совјету ради!
То је грдна рака сваком службу и по налогу Сената мирила закрвљена племена. Редовни
добромислећем Србину по сриједи порез од једног талира уведен је 1833, а Његош је од младића из
душе и срца. Да није ове несреће, виђених главарских породица образовао престижну личну гарду:
ја знадем да Црна Гора не би перјанике. Од 1837. Петар П уводи звање капетана којима је
Србији полусестра била, но цијела поверена војна судска и управна власт, а правна основа управе
и родна сестра. А куд су друге били су Закони отачаства.
напредности која та подла злоба
збија. У настојању да ослаби турски утицај у средишту Балкана, Петар
Цетиње 1851. II је подржавао побуњенички покрет муслиманских феудалаца у
Босни, успоставио блиске односе са херцеговачким намесником
Али-пашом Ризванбеговићем, преговарао с побуњеним скадарским
пашом Мустафом Бушатлијом, да би, по његовом слому, покушао
да овлада Подгорицом и зетском долином. По споразуму о
разграничењу са Аустријом 1841. Црна Гора је први пут од једне
велике силе добила признате државне међе, а у споразуму са
херцеговачким намесником у Дубровнику 1842, црногорска
држава први пут у историји названа је »независном облашћу«.
Покушаји ширења црногорске територије (две опсаде Подгорице
1831-1832) и неуспешно ратовање с херцеговачким муслиманима
око Грахова, са албанским пашама из Скадра (губитак два острва у
Скадарском језеру 1843) одвијали су се у време наглашеног
пријатељства Русије и Аустрије са цариградском Портом.
Цетињске владике су по традицији, после укидања Пећке
патријаршије 1766, хиротонисали српски митрополити у Сремским
Петар II Петровић Његош Карловцима. Његош је био једини црногорски митрополит који је,
ради придобијања руске подршке, био хиротонисан у Русији
Моје племе сном мртвијем (1833). Својом изузетном појавом Његош је освојио царски двор и
спава,
Суза моја нема родитеља, стекао личну наклоност императора Николе I. Петар II је добро
Нада мномје небо сарађивао са кнезом Милошем чији га политички прагматизам,
затворено, посебно неспремност за војне акције ширих размера, за разлику од
Не прима ми плача ни Карађорђевог епског јунаштва, није посебно привлачио. Са кнезом
молитве; Александром Карађорђевићем и владом уставобранитеља Његош
У ад ми се свијет је успоставио срдачне односе. Десетине црногорских питомаца
претворио, бесплатно су школовани у Београду, а у престоници Србије
А сви људи паклени
духови... штампана је његова Луча Микрокозма.
Црни Дане, а црна судбино! Цетињски господар, владика Раде како су га по крсном имену
О кукавно српство угашено, звали његови поданици, није крио да је за кнеза Александра
зла надживјех твоја Карађорђевића осећао срдачну, братску наклоност. Његош је ипак
сваколика највише ценио државничку далековидост Илије Гарашанина којем
а с најгорим хоћу да се
је у једном писму написао: »Нема ниједног Србина који више за
борим!
Горски Вијенац Српство послује и мисли од Вас«. Упућен у Гарашанинове планове
о припремама устанка и уједињења српских земаља под турском
влашћу, Његош је прихватио да у уједињеној држави, под
П.П. Његош - И. Гарашанину династијом Карађорђевића, заузме положај пећког патријарха.
...Српске ствари колико су
назадне у нашем вијеку, није чудо К њ аз Данило
е ме је готово уморила ова крвава
и бурна катедра на којој сам се
попео ево 20 година. Сваки је Нови владар, Његошев синовац Данило (1851-1860), се уз руску
смртан и мора умријети. Мени ни сагласност прогласио за кнеза и постао први световни владар из
е чеха сада жао не би било до породице Петровић-Његош. Књаз Данило је, новим законима и
што нијесам напредак у цијеломе јачањем чиновничког апарата, створи модерну, лаичку државу.
народу нашем видио и што ми се Суочен са племенским сепаратизмом (побуне у Бјелопавлићима и
није дало да на неки начин основу Кучима), књаз Данило је 1855. обнародовао Општи земаљски
утврдим внутрешњему управле-
законик, у којем је дефинисао широке надлежности централне
нију црногорскому... Нема једног
Србина којег Српство (више) власти. Истовремено, створена је посебна гарда, а војска, склона
искрено љуби и почитује од Вас, а хаотичном дејству, била је темељно реорганизована. Помагао је
нема ни једног Србина који Вас развој школства, нарочито основног и ради просвећивања земље
вите од мене љуби и почитује. слао је омладину на школовање у Србију и Русију.
Цетиње 1850.
Данило је водио веома активну спољну политику непрекидно се
сукобљавајући с Турцима. Први сукоби почели су 1852. (Жабљак),
да би се приширили следеће године после устанка Срба у
Херцеговини. Кнежева подршка устаницима изазвала је напад
Омер-паше Латаса на Црну Гору, који се окончао, уз посредовање
великих сила, мировним споразумом у Подгорици. Кнез је
неуспешно покушавао 1856. да у Паризу издејствује независност и
територијално проширење Црне Горе, али је заштита ове
Кнежевине, као и саме Србије, прешла, по Париском мировном
уговору, под надлештво шест гарантних сила. Када је 1857. поново
почео устанак Срба у Херцеговини под вођством Луке Вукаловића,
кнез Данило је ушао у рат с Турцима. У том рату однесена је
победа на Грахову 1858, где је војвода Мирко Петровић Његош
тешко поразио Турке. На интервенцију сила, непријатељства су
Књаз Данило обустављена. Међународна комисија одредила је нову границу
Иако у овој земљи нема никакве између Црне Горе и Турске, препуштајући кнезу Грахово, Рудине,
друге народности до једине Никшићку жупу, Липово, део Дробњака, део територије племена
српске и никакве друге вјере до Васојевића и Куча (1859). Велике силе су од тада Црну Гору више
једине православне источне, то уважавале као независну државу него као кнежевину под турским
опет сваки иноплеменик и
суверенитетом. Кнез Данило, који се стално сукобљавао са
иновјерац може слободно
живјети и ону слободу и ону нашу снажном опозицијом у Сенату, пао је 1861. у Котору, у атентату
домаћу правицу уживати као изведеном из личне освете.
сваки Црногорац и Брђанин што
ужива. К њ аз и краљ Н икола
чл. 95, »Законик Данила Првог
Књаза и Господара слободне Црне За његовог наследника изабран је Никола Петровић Његош
Горе и Брдах«, Цетиње 1855.
(кнез 1860-1910, краљ 1910-1918), син војводе Мирка, граховског
јунака. Књаз Никола, песник и државник, наставио је с политиком
подржавања херцеговачких устанака и сарадње са Србијом,
посебно за владавине кнеза Михаила. У новом рату с Турцима
Кривошијски устанак 1862. Црногорци су били потиснути све до Цетиња, и од тешког
Срби у Боки Которској, увек пораза спасени су интервенцијом сила, посебно Русије. Кнез
наслоњени на Црну Гору, у Никола није, међутим, одустајао од помоћи српским устаницима у
XIX веку подигли су четири Херцеговини, да би, после општег устанка (Невесињска пушка
буне против туђинске власти -
1875), у сарадњи са Србијом, водио два успешна рата и знатно
1814, 1848, 1869. и 1882.
Највећа је била трећа буна по проширио територију Црне Горе. На Берлинском конгресу, Црна
реду, тзв. Кривошијски уста- Гора добила је независност.
нак у српском Приморју. Уз У склопу планова о балканском савезу и српском уједињењу,
незадовољство аустријском Никола је исказао спремност да се одрекне свог владалачког права
управом, повод му је био нови
у корист кнеза Србије. Династичко ривалство Обреновића и
војни закон у Аустро-Угарској,
који је предвиђао да се српско
Петровића уносило је, касније, значајне неспоразуме у односе
становништво у Боки регрутује Србије и Црне Горе, премда у народу није било никакве
у редовну аустро-угарску вој- подвојености нити суревњивости. Односи између две српске
ску. Уз Кривошије, у општини државе постали су посебно затегнути за владе кнеза и потом краља
Рисан, придружили су се Милана Обреновића, којем је Никола, сматрајући се
православна општина Грбаљ и представником најстарије српске династије, после Михаилове
три кнежевине у општини
погибије оспоравао престо. Никола се сматрао неправедно
Будва: Маине, Побо-ри и
Брајићи. Буна је 1870. у крви заобиђеним при избору новога владара Србије. Односи су се
угушена, а вође устанка пре- додатно затегнули кад је главни династички супарник Обреновића,
бегле су у суседну Црну Гору. кнез Петар Карађорђевић, нашао уточиште на Цетињу, где се
оженио Николином најстаријом кћери Зорком и где су се родили
кнежевићи Ђорђе (1886) и Александар Карађорђевић (1888),
будући краљ Југославије. Односи са Обреновићима нормализовани
су приликом књажеве посете Београду 1896, где му је, као новом
Обилићу, био приређен величанствен дочек.
Манастир Острог
установљено је 1910. у Цетињу. Омиљени комад био је Балканска
царица, драма из пера самога господара Николе.
П олитичке странке
ВОЈВОДСТВО СРБИЈЕ И
ТАМИШКОГ БАНАТА
По сламању револуционарног покрета у Италији и Чешкој,
уследио је обрачун Беча са Мађарима. Команда над војском
поверена је хрватском бану Јелачићу који је, предводећи крајишке
одреде (око 40.000 војника), 7. септембра 1848. Кошуту објавио
рат. Мађарске трупе пружиле су огорчен отпор па је Јелачић, после
неколико узастопних кампања јула 1849, био принуђен на
повлачење. У сукобима у Италији и са Мађарима погинуло је око
Нови Сад: здање 30.000 Срба граничара. У ратним сукобима са Мађарима током две
Матице Српске револуционарне године, погинуло је око 100.000 Срба из
Војводине. Судбину мађарске револуције решила је тек одлучна
интервенција руских трупа августа 1849, изведена у име одбране
начела легитимизма у Европи.
Да би се додатно ослабио положај Мађара, Аустрија је новембра
1849. посебним царским патентом створила Војводство Србије и
Тамишког Баната којим је привидно испунила главне захтеве
Мајског сабора. У нову област није, међутим, ушла читава
територија Војводине, већ само делови Бачке и Баната, а придодате
су јој области у којима су Срби били изразита мањина; њено
седиште било је у Темишвару, на челу Војводства налазио се
аустријски гувернер, службени језик био је немачки, а титула
војводе додељена је самом цару. Један савременик је иронично
констатовао да су Срби, заједно са Хрватима »за 1848-1849
награђени оним чиме су Мађари кажњени«. Војводство Србије
укинуто је и припојено Угарској 1860. када је криза у Монархији,
изазвана поразима у Италији, решена поновним успостављањем
Милица Стојадиновић савеза између Беча и Пеште.
Српкиња (1830-1878)
Родом из Срема, прва жена међу
Благовеш тенски сабор
српским писцима у XIX веку.
Песникиња патриотских и морал-
них начела, веома популарна у Последњи покушај Срба да задобију аутономију збио се на
Војводини. Главно дело дневник Благовештенском сабору 1861, када је прихваћен услов Фрање
У Фрушкој гори објављен у три Јосифа да сва будућа решавања српског питања неће излазити из
тома. оквира Угарске. Захтев да се поново успостави Српска Војводина у
коју би ушли Срем, део Бачке и Банат са Војном Границом, којој
би војводу бирали и Срби из Крајине и Далмације, био је одбијен.
У Бечу се сматрало да идеја »оснивања једне велике српске државе
Нови Сад, жариште тренутно загрева главе Срба и ствара код њих непријатељско
српске културе расположење не само према Турској него и према Аустрији«.
Војвођански Срби су у првој
половини XIX века били У једињ ена омладина српска
далеко најпросвећенији и
финансијски најјачи део Снажни подстицаји тежњама за коначним решавањем српског
српског народа. У Србији је
питања на Балкану, српској влади стизали су од либералне
1850. живело 956.893, а у
Хабсбуршком Царству око омладине у Србији, Црној Гори, Крајини и Војводини, која је 1866.
1.000.000 Срба, од којих у Новом Саду, »српској Атини«, по узору на Мацинијеву
890.000 на просторима под
мађарском управом, а још СТАНОВНИШТВО ВОЈВОДИНЕ ПО ВЕРСКОЈ
80.000 у Далмацији. У Војној ПРИПАДНОСТИ
Граници, која је делом обухва-
тала и Војводину, највећи
проценат војника чинили су Година 1851 1857
Срби, укупно 32,43 %. Сре- Православни (Срби и Румуни) 694.029 691.828
дишта српске културе у XIX Римокатолици 624.839 698.189
веку кретала су се правцем од Грчки и јерменски католици 12.756 26.244
севера ка југу, од Беча и Пеште Лутерани 51.724 56.871
до Новог Сада и Београда. Реформирани 26.621 29.281
Будућа Војводина била је Јевреји 16.252 23.203
матица српске културе, а Вук
Остали - 489
Ст. Караџић сматрао је, с
правом, Нови Сад највећим Укупно 1.426.221 1.526.105
српским градом на свету.
Црквено-школска Младу Италију основала сопствену организацију Уједињену
аутономија омладину српску. Незадовољни војном неактивношћу Србије, у
Једини облик аутономије Срба у време аустро-немачког сукоба 1866, српски омладинци из
Војводини била је аутономија Војводине одушевљавали су се Црном Гором (»челенка српства« -
њене цркве. У Угарској је 1868. израз једног од њених вођа Светозара Милетића) која се
донет либерални закон на основу непрестано сукобљавала са Турском око пограничних територија.
којег је Србима признато право да
Омладина је под вођством Владимира Јовановића, идеолога
управљају самостално својом
црквом и да имају аутономију за либерала у Србији, и Светозара Милетића, будућег шефа прве
црквене, фондовске и школске националне странке Срба у Војводини, све до 1871, када је њен рад
послове. То је био значајан у Угарској забрањен, подгревала револуционарно расположење.
напредак у односу на закон из Они су наглашавали да само спајањем унутрашње (демократија) и
1791. који је српско православље спољашње (независност) слободе, може Србију учинити
подводио под »грчко- Пијемонтом Српства и Јужних Словена. Окупљајући младе
несједињено« исповедање. Али, у
интелектуалце у Војводини и Србији, Омладина је брзо стекла
закону из 1868. постојала је и
клаузула о томе да Срби велики број присталица у Херцеговини, Босни, Црној Гори и
управљају својом црквом уз Далмацији. Делатност Омладине која се залагала за либералне
државни надзор, што је била идеје, парламентарни режим и пуну демократију, у Србији се убрзо
растегљива формула, погодна за сударила с апсолутизмом кнеза Михаила. Српски кнез је одсуство
многе злоупотребе. Отпорну снагу демократских институција у Србији правдао потребом окупљања
Срба у Војводини слабили су свих снага за национално уједињење, и почео да сужава и
сукоби политичких странака са
ограничава делатност Омладине. У Војводини, омладинци су се
црквеном хијерархијом Карловач-
ке митрополије. Појединим убрзо сукобили с властима које су у њој почеле да гледају
црквеним великодостојницима превратничку организацију. Ван граница Србије и Војводине,
било је замерано да воде Омладина је више била национална и револуционарна
конзервативну политику оличену организација чије су либералне идеје биле само општа подлога
у пасивности према националним тежњи за ослобођењем од турске власти.
циљевима српског народа на
простору јужне Угарске. Уз синхронизовану културну делатност, омладинци су тајно
Патријарх Герман Анђелић (1881- радили на војној акцији. Током француско-пруског рата 1870,
1889), а затим и патријарх повереници са терена поручивали су да је то прилика која се не сме
Лукијан Богдановић (1908-1912) пропустити, патриотска јавност се ускомешала, а војвођанска
сматрани су, тако, за присталице штампа поручила Београду »да је крајње време да Србија отпочне
мађарофилске струје. На црквено- ослобођење Босне«. Светозар Милетић, прва личност Омладине,
школским саборима (1892-1902)
захтевао је неодложну акцију Србије и Црне Горе. У Црној Гори,
вођене су оштре борбе око имено-
вања црквених јерарха и на Цетињу је 1871. основана тајна организација »Дружина за
политичког курса који треба ослобођење и уједињење српско«, али до општег устанка није
заузети. Мађарске власти су на дошло. Без подршке у Србији, којој је Русија налагала да остане
саборима преко царских комесара мирна и да сузбије револуционарне тежње Омладине, без
покушавале да наметну избор финансијске и организационе помоћи, омладинци нису могли
својих кандидата, док су преко извести никакву озбиљнију акцију и њихова организација је, уз
насељавања Мађара у јужни Банат
сарадњу српске с угарском владом, насилно угашена.
намеравале да додатно ослабе
Србе.
Зам ирањ е Војводине
Споразум с муслиманима
Градишка
>1нвж Поље Ш амац^*^ ЛП«
Тиотињ е рПриједор Дерввмта'
Ш Обудовац
/па С т а Ри Ма ј л а н
Зовик
С аи ски М о с т в • М ачкоеац За
Чечава '“ ^ Скиповац •
\ •В о д ен и ц е \ С/ V 0^ен>, П р и б о ј«
\К олунић Петровац Ј Теш ањ • М а г л а ј'4 . •
• Н љ уч * N
( N. • Б у"0вачЛ а Рц а р В а Ј у * 13еорник
Папраћа-Ј-
В о зућ а \^
Герзово#
Зен и ц а, Власеиицаф
'Доњи В а к уф Планица
ламоч Сребрницј
Високо •■
Касалић Соколац
В и ш е гр а д ^ \,
ГДувио
Ноњиц Г оражде
Б и јело Бр;
Цајииче—
остар,
: М уш ка основна школа певесињ е
: : " ® М уш ка и ж енска основиа школа +-У & '
Ж итом ислић
:::: ’: 0 9 Г0с л0 в иј • : •;:: '•|'; ;'::':::::: |'; ; ; I !Г!ГГглТТтТТТТ.::
:: ::::’+ .:|Манастирска цјкола :: :::ј ::::::::: :^::: ЧЈУ •С то л а ц
: : : : : И : : Ш т а м п а р и ја ћирилских уџбеника ГБубињ е I
Н Турско - српске новине
.(м е с т о и з д а њ а )':;::::::- ':
Ф ':: Д ухо вна ш ко ла:: : ’ : : Требиње
'; Д рж авна граница:
+ Д у*'
Становништво Босне н био изразито неповољан.
Херцеговине у доба анексије Школским системом је још 1908. било обухваћено само 14,33%
У Босни и Херцеговини је по укупног броја деце. Културне иницијативе окупационих власти, од
попису из 1910. било 1.898.044 оснивања културних установа (Земаљски музеј Босне и
становника; од тога 825.418 Херцеговине) које су имале наглашено босански, регионални
православних. 612.137 карактер, до покретања нових научних часописа и штампања
муслимана и 434.061 католика, наглашено луксузних издања у којима се, преко историјске,
претежно Хрвата, али и Чеха,
филолошке и књижевне литературе величала наводна самосвојност
Пољака и Немаца. Број
муслимана, због ниског БиХ, имале су изразито политички циљ: да се створи регионални
наталитета и константне еми- културни центар као противтежа растућем културном утицају
грације у Турску, полако је Београда.
опадао. Срби су, по истом
попису, били претежна већина
у 27 округа, а апсолутну
већину чинили су у следећим АНЕКСИЈА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ
окрузима: Босанска Дубица,
82%; Билећа 81.3%; Вардар
Вакуф 79,6%; Босански нексија Босне и Херцеговине (6. октобра 1908), произишла је
Петровац 78.8%; Гламоч
77,3%; Босански Нови 76,1%;
А из унутрашњих и спољнополитичких потреба Аустро-Угарске.
Почетак српско-хрватске политичке сарадње у Далмацији,
Босанска Градишка 72,0%;
Хрватској и Славонији, српски национални покрет за верску и
Требиње 71,4%; Невесиње
71,1%; Бања Лука 71,0%; Кључ просветну аутономију у Босни и Херцеговини, заједно са сличним
66,4%; Босанска Крупа 64,8%; покретом босанских муслимана, изазивали су бојазан да би даље
Власеница 643%; Гацко 64,0%; развијање покрета за српско уједињење могло учинити идеју
Котор-Варош 63, 4%; Сански Србије као Пијемонта привлачном не само просвећеној елити
Мост 61,4%; Прњавор 60,9%; југословенских народа унутар Двојне Монархије, него и ширим
Приједор 59,1%; Љубиње
слојевима становништва.
58,4%; Сарајево 56,1%;
Зворник 54,8%, Маглај 53,5%.
В елеиздајнички процес у Загребу
М лада Б осна
Наговештај
предстојеће агресије
Груба антисрпска про-
паганда у аустро-угар-
ској штампи, уочи I
светског рата, под
паролом »Србија мора
да умре!«
У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ
АТЕНТАТ У САРАЈЕВУ
еф контраобавештајне војне службе Србије, потпуковник
Ш Драгутин Димитријевић Апис, обезбедио је да се два
омладинца - припадника »Младе Босне« који су у Београду
Франц Фердинанд, престолонас-
изјављивали да спремају атентат на аустроугарског
ледник аустроугарски, у Сарајеву
уочи атентата. престолонаследника - несметано, снабдевени с два пиштоља и
шест бомби, неопажено врате у Босну почетком јуна 1914. Њихова
веза, премда утврђена, не доказује координиран рад у извођењу
атентата. Атентатори су на суду изјављивали да су у додир с
људима из »Црне Руке« дошли зато што нису имали новаца да
сами купе оружје. Аписови људи су у наоружавању будућих
атентатора деловали самостално, мимо знања Врховне команде.
Акција тајног пребацивања омладинаца у Босну изведена је,
такође, без знања вођства »Народне Одбране« чији је и Апис био
члан.
П олитика Б еча
С арајевски атентат
...Краљевска (српска) влада се обавезује 1) Да забрани сваку публикацију, којом се изазива мржња и презрење
Монархије, и нија је општа тежња упућена против територијалног интегритета Аустро-Угарске. 2) Да одмах
распусти друштво звано »Народна одбрана«, да конфискује сва његова средства за пропаганду и да исто тако
поступи са осталим друштвима и удружењима у Србији која се баве пропагандом против Аустро-Угарске
Монархије... 3) Да избаци без одлагања из јавне наставе у Србији, како у погледу наставног особља тако и у
погледу наставних средстава, све оно што служи или би могло да послужи стварању пропаганде против Аустро-
Угарске. 4) Да уклони из војске и из администрације уопште све официре и чиновнике криве за пропаганду против
Монархије Аустро-Угарске, чија имена и дела аустро-угарска Влада задржава себи право да накнадно саопшти
српској влади. 5) Да прими сарадњу у Србији органа царско-краљевске владе ради угушивања превратничког
покрета против територијалног интегритета Аустро-Угарске Монархије. 6) Да отвори судску истрагу над оним
присталицама у завери од 15. (28) јуна 1914 год. који се налазе на територији српској; органи које упути аустро-
угарска влада узеће учешћа у овој истрази. 7) Да одмах притвори мајора Воју Танкосића и лице под именом Милана
Цигановића, службеника српске државе, који су компромитовани резултатом сарајевске истраге. 8) Да спречи
успешним мерама учешће српских власти у противзаконом протурању оружја и експлозива преко границе, да
отпусти и строго казни пограничне чиновнике у Шапцу и Лозници који су криви што су помагали извршиоце
сарајевског злочина олакшавши им прелазак преко границе. 9) Да да обавештења царско-краљевској влади о
неоправданим изјавама виших државних чиновника, како у Србији тако и на страни, који се, мада су заузимали
званичан положај, нису уздржавали да се после атентата од 15. (28) јуна непријатељски изражавају у
интервјуима о Аустро-Угарској. 10) Да без одлагања извести царско-краљевску владу о извршењу мера поменутих
у предњим тачкама. Царско-краљевска влада очекује одговор до суботе 12. (25) овог месеца до шест часова по
подне...
Ултиматум Аустро-Угарске Србији, 23. јул 1914.
... 6) Српска краљевска влада, разуме се по себи, сматра за своју дужност отворити истрагу противу свих оних
који су, или који би били евентуално умешани у злочин од 15. (28) јуна, а налазили би се на територији Краљевине
Србије. Што се тиче учешћа, у тој истрази, органа аустро-угарских власти, које би царска и краљевска влада
делегирала, српска краљевска влада не може примити њихово учешће, јер би се тиме погазио Устав и Закон о
поступку судском у кривичним делима. Међутим, у конкретним случајевима, могли би се органи Аустро-Угарске
упознати са резултатима дотичне истраге... У случају да царска и краљевска влада не би била задовољна овим
одговором, краљевска српска влада, сматрајући да је у општем интересу не пренагљивати у решењу овог питања,
спремна је као и увек примити мирно споразумевање на тај начин што би се то питање изнело на решење пред
међународни суд у Хагу или пред Велике силе које су узеле учешћа у доношењу декларације краљевске српске владе
од 18. (31) марта 1909. године.
Из српског одговора на ултиматум, Београд 25. јула 1914.
Мојим јуначким и драгим Повод за рат
Србима! На нашу Србију
насрнуло је велико зло. Сарајевски атентат у Бечу је био дочекан као давно очекивани
Аустро-Угарска нам је повод за рат против Србије. Шеф генералштаба Конрад фон
објавила рат. Невоље наше Хецендорф препоручивао је, као и у време анексије 1908, да се
краљевине и нашег народа испровоцира ратна криза, а српској влади упути неприхватљив
нису почеле од јуче. Кад је год ултиматум. Одмах после атентата у бечком министарству спољних
Бечу требало, давана су
најсвечанија обећања даће се послова настао је план да се атентат, после многих пропуштених
са Србима и Хрватима прилика, искористи као повод за одлучни обрачун са Србијом.
праведно поступати, па је Немачка подршка ратној опцији Аустро-Угарске претежно је
ипак све то остало неиспу- утицала на решеност Беча да иде до краја у обрачуну са Србијом.
њено... И Србија као држава и После подршке из Берлина, влади у Београду је 23. јула постављен
наш народ, где год био, свакад неприхватљив ултиматум са захтевима изнесеним у 10 тачака с
и свуда су сумњичени, и зато
роком за одговор од 48 сати.
су увек запостављани другим
народима. Пре тридесет и Спремајући одговор, српска влада је преко руског посланства
шест година заузела је тражила да велике силе »заштите независност Србије«. Одговор на
Аустрија српску Босну и ултиматум био је дипломатски беспрекоран. Одбијен је само шести
Херцеговину, које су устале услов, неспојив са статусом независне земље - да делегирани
биле, да се ослободе, а пре истражни органи хабзбуршке полиције на српској територији са
шест година коначно их је
присвојила бесправно, обећав- српском полицијом трагају за сукривцима за сарајевски атентат.
ши им уставне слободе, које - Истовремено, преко британског посланика у Београду, српска
онакве какве су дане - нису влада изражавала је спремност да, уз незнатне исправке, испуни
ниуколико народ задовољиле. све захтеве из ултиматума.
Све је то створило дубоко Аустроугарски посланик у Београду је, по инструкцијама из
незадовољство у народу,
нарочито у бујне и неразми- Беча, имао да напусти Београд без обзира на садржину одговора.
шљене омладине, па је Српска влада је одмах из Београда прешла у нову ратну
напослетку изазвало отпоре, престоницу Србије - Ниш. Црна Гора је, упркос настојањима
па и сарајевски атентат.. С Италије и Аустро-Угарске да је одвоје од Србије, одлучно стала уз
вером у Свевишњега Господа братску краљевину. Пред предају одговора са Цетиња је упућена
Бога, с надом у симпатије подршка Београду: »Судбина Србије и наша је судбина. Зло и
просвећеног света и у коначну добро нам је заједно са Србијом. Србија може рачунати на братску
победу наше правде, с
и неограничену помоћ Црне Горе како у овом судбоносном часу за
поверењем у помоћ својих
великих сродника и поузданих српски народ, тако и у сваком другом.«
пријатеља [Русија] примимо, С највећим нестрпљењем се очекивало реаговање Русије.
заједно с нашом јуначком Престолонаследник Александар упутио је цару Николи II
браћом Србима Црне Горе Романову драматичан телеграм: »Захтеви у аустроугарској ноти
борбу која нам је обесно
понижавају сасвим излишно Србију и не слажу се с њеним
наметнута. У нашој славној
прошлости, и старијој и достојанством независне државе. Ми смо вољни примити
новијој, има доста сведочан- аустроугарске захтеве који су у складу с положајем независне
става, да Србин, кад је државе, а и оне које би нам саветовало Ваше Величанство.«
сложан, може победити и Одговор цара Николе II од 27. јула примљен је с великим
много већег противника... олакшањем. Цар је одговорио »да ни у коме случају Русија неће
Срби, браните свом снагом напустити Србију«.
своје огњиште и своје племе.
Прокламација регента О бјава р ата 28. ју л а 1914.
Александра, Ниш,
29. јула 1914. Српска влада обавештена је 28. јула о објави рата телеграмом
који је упућен Пашићу у Ниш: »Пошто српска краљевска влада
није дала повољан одговор на ноту коју јој је предао аустроугарски
посланик у Београду 23. јула 1914, царска и краљевска влада је
Званична објава
I светског рата
Заглавље телеграма којим аус-
тријска влада објављује рат
Србији.
Суђење атентаторима
у Сарајеву 1914.
Седе у првом реду, слева надесно:
Грабеж, Чабриновић, Принцип,
Илић и Кнежевић.
условима интернирци масовно умирали.
М асовна суђења
Ратно затиш је
П рестолонаследник
А лександар улази у
ослобођени Београд &№ МИЛКИк|
СРБИ У ЈУГОСЛАВИЈИ
(1918-1991)
СТВАРАЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ
1918-1921
ЈУГОСЛОВЕНСКА ИДЕЈА
деја о уједињењу Јужних Словена у једну државу старог је
И датума. Појавила се у Хрватској тридесетих година
деветнаестог столећа, у виду илирског покрета, који је, под
Јован Цвијић (1856-1927) воћством Људевита Гаја, тежио да размакне границе Хрватске ван
Географ и чувени научник. непосредног суседства жупанија око Загреба. Прихватањем
Завршио природно-математички штокавског наречја из источне Херцеговине, уобличеног језичком
одсек Велике школе у Београду. реформом Вука Караџића, хрватски национални покрет је,
Као државни питомац студирао временом, раширио хрватско име на скоро све католике
географију и геологију 1889-1893. штокавског говора, најпре у Славонији и Далмацији, а затим у
у Бечу где је и докторирао.
Босни и Војводини. Југословенска идеологија илирског покрета
Професор географије на Великој
школи од 1893. Два пута ректор свела се, тако, на националну интеграцију Хрвата.
Универзитета у Београду, 1907. и Други пројект југословенског уједињења чији је носилац био
1919. Од 1895. дописни, а од 1899. бискуп Штросмајер, нудио је југословенско уједињење, али око
редовни члан Српске академије Загреба као средишта окупљања, с далекосежном намером да
наука. Од 1921. до смрти
православне Србе, у једној југословенској држави, приведе унији
председник Академије. Почасни
доктор Сорбоне у Паризу и Уни- са римским папом као поглаваром уједињене хришћанске цркве.
верзитета у Прагу. По позиву Поткрај XIX века, југословенски покрет у Хрватској и Славонији
држао предавања на Сорбони имао је за коначни циљ уједињење Југословена под скиптром
1917-18. На Конференцији мира у династије Хабсбурга, најпре Јужних Словена унутар Аустро-
Версају 1919-20. председник тери- Угарске, а на дугу стазу, и Србије и Црне Горе, опет под воћством
торијалне комисије. Затим је Загреба.
председник комисије за плебис-
цит у Корушкој. Његово дело Преокрет је настао мећу либералном интелигенцијом
Балканско полуострво и јужно- школованом крајем XIX века у Прагу, која је, на таласу
словенске земље, познато у свету, неославизма Томаша Масарика, чешког политичара, имала
прво је објављено на француском значајан утицај у Далмацији и Хрватској. Из тих кругова настала је
језику 1918, затим и на српском теорија о јединству Срба, Хрвата и Словенаца као три племена
језику у Београду 1922. Убеђени једног, југословенског народа, нације у настајању, који се једино
Југословен.
С*«Ј*С може ујединити око Београда. Идеологија југословенског
унитаризма, настала је, дакле, мећу Хрватима. Тај покрет се после
1-А 1905. складно уклопио у политичке потребе Хрвата у Хрватској и
Р Е1 Ч Ш б 1 ЈЕЕ
Славонији, све угроженијих од Угарске којој су припадали, и
ВА1ЖАМ101ЈЕ
Хрвата у Далмацији, који су припадали аустријском делу Двојне
Монархије.
Сасвим прецизно било је упутство У Србији је политичка и културна елита сматрала да су Срби и
које је председник српске владе Хрвати блиски народи, чак један народ, раздвојен вером и
Никола Пашић издао истог дана: историјским традицијама. Илија Гарашанин је шездесетих година
...крајње концесије преко којих сматрао да су Срби и Хрвати један југословенски народ, раздвојен
Србија не може и не сме ићи то трима верама, док су Никола Пашић (спис »Слога Србо-Хрвата«) и
су земље на источној страни Милован Миловановић (брошура »Срби и Хрвати«), подвлачећи
Брегалнице до утока реке сродност између Срба и Хрвата, сматрали да само Србија може
Лаковице, а отуда на југ
понети терет уједињења. По ступању на престо 1903, краљ Петар I
вододелницом између источне
стране Вардара и воде које иду у је изјавио да му је циљ уједињење свих Срба, не искључујући,
Струмицу до српско-бугарске следећих година, уједињење Јужних Словена. Школски уџбеници
границе на планини Беласици - и у Србији су, поједностављено, изједначавали Србе са Хрватима, а
то под условом ако Тројни војни приручници све југословенске земље означавали као српске.
споразум победи и Србија добије Већина народа била је за српско уједињење, идеолошки
све српско-хрватске земље у неприпремљена за уједињење с другим народима који су сматрани
Аустро-Угарској.
или Србима или подвођени под опште име »наша браћа«.
Код Срба су се, због честог поистовећивања Срба и Хрвата
изрази Велика Србија и Југославија користили као синоними, али
је било и значајних разлика у концепцијама уједињења. Све
политичке странке у Србији истицале су као свој циљ уједињење
Срба, и само су самостални радикали у програму имали одредбу о
неговању југословенског заједништва. Уједињење Јужних Словена
је, до балканских ратова, подразумевало и сједињење са
Бугарском. Јачање идеје о југословенском уједињењу нагло је
порасло после балканских ратова кад су из Далмације и Хрватске,
а делом и од омладинских кругова у Словенији, стизале ужарене
честитке краљу Петру, као будућем краљу Југославије.
Слободна и демократска, културно доминантна и војно моћна
Краљевина Србија, после 1903. постаје идеал либералне омладине
у Аустро-Угарској, укључујући и круг атентатора из »Младе
Босне«. С избијањем светског рата, политичку елиту Србије
захватила је ујединитељска еуфорија, у којој су и спољашње и
унутрашње препреке уједињењу биле у доброј мери потцењене. На
идеолошком плану, југословенску идеју су у јавности најупорније
заступали самостални радикали.
Британски предлог
У августу 1915. британски
министар спољних послова
предлаже да у случају савезничке
победе следеће територије
припадну Србији: Босна и
Херцеговина, Славонија, Срем,
Бачка, Јадранска обала до тачке
10 км јужно од Цавтата и острва
Велики и Мали Жироне, Бује,
Шолта, Брач, Јакљан и
полуострво Пељешац. Овај план
предвиђао је да се питање Баната
реши мировним уговором у
случају да се Румунија не
придружи силама Антанте.
Поновљен је захтев да Србија
препусти Бугарској онај део Полуострву. Тиме се спречавао продор Италије на источну обалу
Македоније који је додељен Јадранског мора и одређени утицај у источном Медитерану.
Бугарској по другој тачки тајног Аустро-Угарска би била удаљена са Балкана што би задало
споразума из 1912. чиме је била озбиљан ударац њеном опстанку као средњоевропске државе.
онемогућена заједничка граница Нишка декларација као почетни документ јужно-словенског
између Србије и Грчке.
уједињења била је више резултат политичких и војних прилика у
којима се нашла Србија него израз дуговековних тежњи
јужнословенских народа за заједничком државом. У условима
Сукоб са Италијом
сложене међународне ситуације, суочена с надмоћним
Без обзира на то да ли је српска непријатељем, Србија је покушала да пронађе излаз и обезбеди
влада изабрала пут стварања своју будућност. Сви напори српске владе били су усмерени том
»велике Србије« или пут циљу.
југословенског уједињења,
италијански захтеви ишли су Југословенска идеја прихваћена је из изнудице, а не из убеђења.
насупрот српских националних Само је неколико уважених научника и интелектуалаца развило
интереса. Продор Италије на концепцију јединства Јужних Словена и њихових заједничких
јадранску обалу значио би велику националних и државних интереса и у ту концепцију искрено
опасност и непремостиву поверовало. Нишка декларација, увијена у рухо народног јединства
препреку ратним циљевима
Срба, Хрвата и Словенаца, била је мотивисана непосредним
Краљевине Србије. Решеност
српске владе да истраје на потребама Србије угрожене ратом за опстанак.
југословенском уједињењу током
читавог рата, нанела је велике Понуде сила Антанте
штете самим Србима, које је
Италија ометала и дипломатски и Силе из блока савезничке Антанте (В. Британија, Француска,
војним средствима. Српска војска Русија), на почетку рата нису предвиђале распад Аустро-Угарске
је после голготе у албанским
империје, која је сматрана важним чиниоцем стабилности у
планинама, по доласку у
приморје, била приморана на југоисточној Европи. Посебно је Велика Британија била противна
марш до јужних лука (Валона), стварању велике словенске државе на Балкану. Још 1878. Лорд
што је за последицу имало ново Солзбери истицао је да би »уједињење Србије и Црне Горе довело
страдање великог броја војника и до стварања словенске конфедерације и на крају до велике
избеглица. словенске државе која би се простирала од Пирота до Јадранског
Подручје прслвиНсно
за расподелу између
Србије и Црне Горе
мора«. Отуда је и Нишка декларација примљена у Лондону врло
Могуће територијалне резервисано.
компензације Србији Крајем децембра 1914. Британци су први пут предложили
Обећања савезника 1915.
српској влади територијалне уступке: Србија би добила Босну и
Херцеговину, излаз на море и део Албаније, под условом да добар
део Македоније препусти Бугарској. Русија је подржавала
проширење Србије јер је била против уједињења православних
Срба с римокатоличким Хрватима: најпре због тога што би
изгубила традиционални утицај међу Србима, а затим и из процене
да таква држава не би била повољна за руске штићенике у
Београду и Цетињу.
Лондонски уговор
Крфска декларација
Женевска декларација
П о литичке странке:
супротстављ ена схватањ а државе
Стојан Протић
П уместо Пашића, архитекте уједињења, његов најближи
сарадник Стојан Протић. Функцију Скупштине вршило је
(1857-1923)
Привремено народно представништво, састављено од
Политичар и државник. Један од представника свих политичких странака с југословенског
воћа борбеног крила радикала. простора. Под председништвом Драгољуба М. Павловића, оно је
Уредник листа »Самоуправа«
до избора 1920. одржало 137 седница.
1881-83. и »Одјека« од 1884.
Поводом Ивандањског атентата
на краља Милана преки суд га Националне странке
осудио на 20 година робије.
Министар унутрашњих дела Унутрашње уређење земље било је од самог уједињења извор
постао 1903. Претходно одбио сукоба и неспоразума. За Србе је југословенска држава била
сваку везу са завереницима.
Писац одговора на ултиматум природни наставак Краљевине Србије, у којој се политичке
1914. Министар финансија од слободе и националне слободе обезбеђују демократским путем - на
1917. После уједињења пред- изборима. За Хрвате и Словенце, нова држава је била само
седник прве владе 20. децембра повољни оквир у којем ће наставити даље национално окупљање и
1918. Још једном образовао владу јачање националних позиција. Главне странке код Хрвата и
1920. Разишао се с Пашићем око Словенаца биле су, због тога, више национални покрети него
Обзнане и припрема за Устав модерне политичке странке.
1921. Иступио из Радикалне
странке априла 1921. Познат као Хрватска републиканска сељачка странка - ХРСС (доцније
новинар и писац. Стручњак за Хрватска сељачка странка - ХСС) под вођством Стј епана Радића
уставна питања, оштар полемичар прерасла је, за свега неколико година у највећу и најутицајнију
и парламентарац. Упорно се хрватску странку. Радић је, после покушаја да оспори стварање
залагао за увођење енглеског заједничке државе (прикупљањем потписа на петицији великим
парламентаризма у Србију.
силама за стварање независне Хрватске), прешао на терен
Противник централизма по
Видовданском уставу (1921). политичке агитације. Политички пасивно хрватско сељаштво, до
тада под контролом цркве, Радић је - захваљујући општем праву
гласа преузетом из српског устава из 1903. - успешно мобилисао у
нову политичку снагу. Хрватски национализам добио је тако снагу
и замах које раније није имао. Остале хрватске партије (Хрватска
тежачка странка, Хрватска заједница и Хрватска странка права)
биле су мале политичке групације, са слабим утицајем у народу,
али су у питањима од националног значаја деловале уз ХСС као
национални блок.
Словенска људска странка окупљала је, под патронатом
римокатоличке цркве, највећи број Словенаца (преко 60%).
Словенци су извесно време подржавали српско-хрватски сукоб,
Национална како би себи обезбедили одређену улогу, да би касније, ради
распрострањеност уступака за неометан развој. ушле у сарадњу с Београдом против
Према претходним подацима Загреба.
из пописа 1921, само Уместо за политичка начела и идеолошка уверења, водеће
Словенци и условно узето хрватске и словеначке странке су се, као и у Аустро-Угарској,
Словени у Македонији бориле да својој нацији обезбеде не грађанска, него колективна,
(октроисани тек 1945. у национална права. Српски национализам нашао се на брисаном
посебну нацију. 1921. се
простору, распет између националне интеграције и државног
различито изјашњавају о
националној припадности), разлога. Уједињење је Хрвате, који су по први пут у историји
имају хомоген национални постали равноправни чинилац у држави, приближило крајњем
простор. Срби су живели исходу - стварању националне државе. Србе који су се
расути на широком простору: поистоветили с новом државом као природним продужењем
у Србији (у границама пре Србије, уједињење је затекло разапете између лојалности држави и
балканских ратова, без Косова одбране националних циљева.
и Македоније) било их је
98.4%, у Босни и Херцеговини Босански муслимани, предвођени бившим беговима, окупљени
43,9%, у Банату, Бачкој и у Југословенску муслиманску организацију колебали су се у сукобу
Барањи 30%, у Хрватској Хрвата и Срба. На крају су се одлучили на сарадњу с Београдом,
24,1%, у Далмацији 17%, у који им је учинио уступке приликом спровођења аграрне реформе,
Црној Гори око 90%, на Косо- којом су раздељена њихова некадашња велика имања. Вођство
ву 40%, у Македонији око
странке је у почетку било под утицајем просрпски опредељених
30%. Хрвати су у Хрватској
чинили 72,7%, у Далмацији личности, да би, с развојем међунационалних сукоба, под вођством
82.8%, у Босни и Херцеговини Мехмеда Спаха, покушавало, пре свега, да обезбеди своје сталешке
23,5%. Муслимана у Босни интересе. Мањи део муслимана налазио се у редовима Радикалне и
има 31,1%. Немци су значајна Демократске странке, као и у појединим хрватским партијама.
мањина у Банату, Бачкој и
Међу странкама са српским обележјем, Народна радикална
Барањи (23,8%), где су и
Маћари знатан проценат ста- странка била је политичка организација са највећом традицијом и
новништва (27,7%). Трећа политичким искуством у Србији. Предвођена политичарима какви
мањина по броју становниш- су били Никола Пашић, Стојан Протић и Миленко Веснић, она је
тва су Албанци који на Косову задржала једно од најважнијих места на лествици политичких
и Македонији чине 28.4 % чинилаца. Нове присталице радикали су стекли у Босни где је култ
укупног становништва. Николе Пашића имао особиту снагу, али и у Војводини, где је
радикална традиција, из предратног доба (Јаша Томић), имала
снажно упориште.
Демократска странка, основана почетком 1919, била је
састављена је од припадника бивших самосталаца, напредњака,
дела Хрватско-српске коалиције и још неколико предратних
политичких људи. Једну струју, под вођством Милорада
Драшковића, и касније Љубе Давидовића, чинили су прваци из
Србије, највећим делом из некадашње Самосталне радикалне
странке, а другу, под вођством Светозара Прибићевића, претежно
бивши чланови Хрватско-српске коалиције, Срби из Аустро-
Угарске.
У Црној Гори где је почетком 1919. угушена мала оружана
побуна присталица свргнутог краља Николе, помогнутих из
Италије (Божићна побуна), становништво се опредељивало за
српске странке. Изузетак су били малобројни федералисти, који су
се сматрали Србима, али Карађорђевићима нису опраштали
свргавање династије Петровић Његош, које је, у тадашњим
околностима, било спроведено без спољних притисака и на један
демократски начин. Вођа црногорских присталица заједничке
државе, Марко Даковић је, с друге стране, замерао регенту
Александру што је посетио свога деду по мајци, бившег краља
Николу, који је до смрти 1921. живео у Италији.
Међу црногорским федералистима било је неколико крила која
су различито гледала на будући положај Црне Горе у Југославији.
Већи део залагао се за аутономију Црне Горе унутар Југославије,
док је мањи део, сарађујући са Радићем, почео да пропагира тезе да
Црногорци нису Срби. Они су прихватили старе теорије
клерикалних кругова римокатолика у Далмацији, да су становници
Црне Горе по пореклу »Црвени Хрвати«. Њихов вођ Секула
Дрљевић је по жељи италијанских окупатора 12. јула 1941
прогласио »независност Црне Г оре«, а затим активно сарађивао са
усташким режимом Анте Павелића у Загребу.
Љубомир Давидовић
(1863-1940) Социјалне странке
Радикал од 1901. Један од
оснивача Самосталне радикалне Политички мозаик нове државе попуњавале су и странке које су
странке. Њен шеф 1912-1919. предност давале социјалним решењима. Југословенска
Доцније председник Демократске републиканска странка под вођством Љубе Стојановића и Јаше
странке до смрти. Председник Продановића није имала много присталица јер је главним узроком
владе 1919. и 1924. Министар свих проблема у држави сматрала монархијско уређење.
просвете 1904, 1914-1917, 1918.
Од 1929. један од предводника Републиканци су признавали националну индивидуалност Србима,
Удружене опозиције. Остао као Хрватима и Словенцима, али су се залагали за решења која неће
симбол некорумпираности и давати предност Србима као најбројнијем народу. Стојановић је,
политичке исправности. као филолог, сматрао да је македонски дијалект посебан, ни српски
ни бугарски, а у извесним документима помињана је аутономија
Македоније.
Савез земљорадника под вођством бившег српског дипломате
Програм Народне радикалне Јована М. Јовановића, окупљао је претежно српско сељаштво у
странке из 1920. централној Србији и Босанској крајини. Савез земљорадника је у
Под једном јединственом свом програму прихватао унитарно уређење, захтевајући
државом разумемо државу с успостављање »задружне државе«, јер се већина становништва у
једним парламентом, коме земљи бавила пољопривредом. Земљорадници су се оштро
одговара државна влада и који супротстављали комунистима за које се сумњало да теже
заједно с Краљем има непо- успостављању »градске диктатуре« у којој ће сељаци бити
дељену суверену законодавну обесправљени. Премда је успевала да окупи део сељаштва,
власт за целу земљу. Као даљу
земљорадничка странка није успела да се наметне као заједничка
карактеристику ове јединствене
државе Радикална странка на читавом југословенском простору.
сматра самоуправни принцип Албанско и турско сељаштво на Косову и у Македонији, стајало
проведен кроз целу државну и је у странци Џемијет под утицајем конзервативних бегова који су
друштвену машину..., с тим да је до 1925. покушавали да сарадњом с влашћу обезбеде себи
за велику област меродаван исти одређене привилегије при спровођењу аграрне реформе. Знатан
тај принцип самоуправе, тј.
област треба да је толико велика део албанског становништва, посебно уз границу с Албанијом,
да овај принцип може доћи до активно је помагао Косовски комитет са седиштем у Албанији,
истинског изражаја свога, с једне који је терористичким акцијама настојао да изазове устанак и
стране, а с друге, да она својом спроведе припајање Косова и дела Македоније Албанији.
величином и надлежношћу не
стави у питање јединственост
државе.
Интегрално југословенство
ДвеСловенаца,
године после стварања Краљевине Срба, Хрвата и
12. децембра 1920. састала се Уставотворна
Милан Ракић скупштина. На изборима од 28. новембра 1920, радикали и
(1876-1938) демократи добили су највише гласова, а тиме и највећи број
посланика. Демократи - 319.448 гласова и 92 посланичка места,
Песник и дипломата, угледао се
радикали - 284.575 гласова и 91 скупштински мандат. Радићева
на француску поезију. Службовао
на Косову као конзул, да би као ХРСС добила је 50 мандата са 230.590 гласова, Југословенска
добровољац у српској војсци први муслиманска заједница 24 мандата са 110.895 гласова и Словенска
ушао у ослобођену Приштину људска странка 27 посланичких места са 111.274 гласа, Савез
1912. Из одушевљења балканским земљорадника 39 мандата са 151.603 гласа. Највеће изненађење
ратовима настале су његове приредили су комунисти који су освојили 59 мандата и 198.736
најбоље родољубиве песме, гласова. Одзив бирача био је веома висок: око 65% или, 1,6
косовске инспирације.
милиона од укупно 2,5 милиона лица с бирачким правом. Рад
Конституанте (Уставотворне скупштине), којом је председавао
хрватски политичар Иван Рибар, трајао је више од шест месеци:
окончан је доношењем Видовданског устава 28. јуна 1921. Од 419
посланика, после бојкота већине хрватских и словеначких
посланика, Видовдански устав је усвојен са 223 гласа за и 35
против. За Устав је гласало 89 демократа, 87 радикала, 3 из Савеза
земљорадника, 23 из ЈМО, 11 из Џемијета, 10 из Кметијске
странке.
Видовдански устав је доследно утемељио организацију
засновану на претпоставци о јединственом народу, јединственом
Изборно право језику и јединственој држави. Југословенска концепција била је
Изборно право Краљевине СХС ближа српском гледишту него хрватском. Она је јемчила
било је преузето, с извесним централну државу, да би се одрекла свог искључиво српског
изменама, из српског изборног карактера. Српска идеја је великим делом постала државна, а све
закона из 1903 (са допунама из мање остајала национална.
1910). Укинут је цензус, и право
гласа су имали сви мушкарци с
навршеном 21 годином. Државни Југословенство, парлам ентаризам и централизам
чиновници, војници и жене нису
имали бирачко право. Право да Видовдански устав установио је државу под именом Краљевина
буду бирани (пасивно право) Срба, Хрвата и Словенаца. Претпоставка о народном јединству
имали су грађани старији од 25 налазила се већ у члану 3: службени језик Краљевине одређен је
година. Кандидатске листе морале као српско-хрватско-словеначки. У члану 19. који говори о
су да имају једно факултетски
образовано лице: због високог једнакости свих грађана у државној служби понавља се израз
степена неписмености, гласало се »народност српско-хрватско-словеначка«. Из ове претпоставке
куглицама. интегралног југословенства произишло је уставно начело
државног јединства, провучено кроз читав текст устава.
Административне јединице дошле су уместо историјских
покрајина. Те области могле су имати највише 800.000 становника
и бити организоване искључиво према природним, социјалним и
економским приликама. Тиме се спречавало да области послуже
као основа за племенско груписање. Стало се на становиште да
државно јединство зависи од односа централне власти и локалне
управе. Срби, Хрвати и Словенци узети су, доследно принципу
народног јединства, као једна јединствена нација. Различитости су
сведене на племенске и признате словом устава само у имену, вери
и писму.
Видовдански устав утемељио је парламентаризам и локалну
самоуправу. Устав је увео онај облик парламентаризма, преузет из
српског устава од 1903, по којем се законодавна власт делила
Стјепан Радић између краља и Народне скупштине. Самоуправе по уставу нису
биле онолико широке као у појединим нацртима, али су у завршној
1904. са братом Антом основао верзији устава ипак обезбеђивале знатну самосталност областима.
Хрватску сељачку странку, која је
имала свега неколико мандата у Те две полуге требало је да осигурају државно јединство.
хрватском Сабору. После Учвршћење монархијског облика владавине такође је имало исту
сарајевског атентата агитовао за сврху. Краљ је важио за највиши симбол уједињене државе и зато
сурово кажњавање Србије, а у му је дата улога уставног чиниоца равноправног с Народном
фебруару 1919. захтевао стварање скупштином. Најзад, под утицајем савременог законодавства, први
сељачке републике Хрватске за југословенски устав посветио је посебну пажњу социјалном и
коју је прикупио 200.000 потписа економском уређењу. Угледајући се на нови немачки устав у
и упутио петицију Конференцији
Вајмарској републици, творци Видовданског документа унели су
мира у Паризу. У марту 1919.
ухапшен, што га је учинило један читав одељак од 23 члана о социјалном уређењу. Краљевина
најпопуларнијим политичким Срба, Хрвата и Словенаца најчешће се одређивала као уставна и
вођом код Хрвата. Уживао је парламентарна, наследна монархија, као заједница грађана -
подршку оба крила Хрватске грађанска држава.
странке права. Сарађивао је са
свим политичким групацијама у Негирање националних аутономија
земљи и иностранству које су
радиле на разбијању заједничке
државе. У раздобљу 1918-1928. Видовдански устав је, међутим, ишао у праву супротном од
Радић је био неприкосновени вођ хрватског схватања нације и државе. Он је у сваком погледу
не само ХСС, него и већине одрекао историјско право Хрватима на аутономију, а камоли на
хрватског сељаштва у Краљевини федерацију. Упоредо с тим, опште право гласа које Хрвати нису
Југославији. Оспоравао Видов- уживали у Аустро-Угарској, сада је дало полета хрватском
дански устав, да би га прихватио националном покрету. Устав је донет у споразуму представника
тек 1925. након помирења са
двором. 1925-1926. министар српског и југословенског опредељења, премда су његове одредбе
образовања. Уочи његовог одражавале гледишта искључиво ове друге концепције.
рањавања у Скупштини 1928.
владала је напета атмосфера због
учесталих увредљивих примедби СПОРОВИ ОКО ДРЖАВНОГ УРЕЂЕЊА
хрватских посланика на српске
жртве у Првом светском рату.
Сумња се међутим, без довољно Хрватски блок
доказа, да су иза његовог убиства
стајали одређени кругови у влади. Већ 1921, три хрватске странке (Хрватска републиканска
сељачка странка, Хрватска заједница и Хрватска странка права)
основале су савез под називом - Хрватски блок у који је ушло 63
народна посланика. У јануару 1922. блок је објавиоуедан
Готово је то да Словенци, меморандум у којем је истакнуто хрватско државно право као
Хрвати и Херцег-Босна са 117 полазно начело хрватских претензија и поновљена стара тврдња о
заступника, с којих 700.000 историјској државности Хрватске која »никада није правно
изборника, а са добрих пет
милијуна пробуђенога и прекидана«. Представницима светских сила је 1922. у Ђенови био
организиранога народа иду посве поднесен меморандум са захтевом да се успостави суверена
сложно против београдскому Хрватска, или унутар Југославије или као независна држава.
централизму за то да се не дијеле Хрватски блок је већ у мају 1922. објавио још један проглас. По
ни Словенија, ни Хрватска, ни опробаном методу из Аустро-Угарске, Блок је покушао да покрене
Херцег-Босна; за то да ни у
питање и осталих народних мањина у Југославији, захтевајући и за
Љубљани, ни у Загребу, ни у
Сарајеву не владају нити њих територијално груписање. У овом документу хрватски
Пашићевци, нити ичији представници предлагали су и то да »...и Арнаути, који су
службеници, за то да Словенци најстарији становници Балкана, и Мађари који су у Подунављу
као народ, и Хрвати као народ и преко 1.000 година, па и Турци (Османлије) и Нијемци који су у
Херцег-Босна каопосебна овим крајевима већ више стољећа, имају потпуну политичку
хисторијска земља, имају све оно мјесну самоуправу свуда гдје су у већини.«
за што је народ способан, што
народ захтијева и за штоје народ
гласовао са невиђеном слогом и Стјепан Радић и Федералистички блок
одушевљењем.
Не наилазећи на велико расположење у иностраној јавности за
Стјепан Радић, поводом склапања
Федералистичког блока. хрватско питање, Стјепан Радић је крајем 1922. почео да ублажава
свој став према Београду. Прво је у новембру искључио
представнике Хрватске странке права из Хрватског блока, а затим
је послао поруку у којој је указивао да Срби немају разлога да се
прибојавају Хрвата и да њихове народне тековине нису угрожене.
Сву одговорност за прекид у политичким односима Радић је
ставио на терет Пашићу и Прибићевићу. За њих двојицу, који су
образовали низ влада централистичког усмерења (1924-1927),
Радић је тврдио да су носиоци »диктатуре«, али је поменуо и то да
међу српским политичарима има и »часних појединачних
изузетака«.
Убрзо после парламентарних избора од 18. марта 1923. створен
је нов, још снажнији савез федералистички оријентисаних
политичких странака : ујединиле су се Хрватска републиканска
сељачка странка, Словенска људска странка и Југословенска
муслиманска организација.
Краљ Александар је приликом Београдом неопходна. Положај ХРСС био је незавидан, упркос
прве званичне посете Црној Гори, парламентарној снази ове странке. Прво је Павле Радић у име
на питање цетињских првака, ХРСС дао изјаву у Народној скупштини којом странка прихвата и
зашто Црна Гора нема свог
истакнутог политичког представ- постојеће државно устројство и монархијски облик владавине. Из
ника у Београду, спремно назива странке био је изостављен придев »републиканска«.
одговорио: »Ви имате краља«, јер Преговори између радикала и радићеваца током лета 1925.
је сам био рођен на Цетињу и у завршили су се закључењем народног споразума. Тако је и настала
Београду сматран за типичног коалициона влада коју је образовао Никола Пашић 18. јула 1925.
Црногорца.
Стјепан Радић је пуштен на слободу. да би у влади заузео положај
министра просвете (17. новембра). Радић је користио сваку јавну
прилику да покаже своју дубоку оданост југословенском суверену.
Чланови ХСС остали су у владама све до 1. фебруара 1927. Прво у
Пашићевој (до 8. априла 1926), а затим у три владе Николе
Узуновића: радићевци су се понашали као да и нису на власти већ
»при власти«. Почетком 1927. повукли су се у опозицију враћајући
се идејама федерализма.
Избори 1927.
Зачеци н а ц и о н а л -к о м у н и зм а
Политика и привреда
Краљевина СХС је почетком 1920-их спровела опсежну аграрну реформу и подстакла насељавање сиромашних
породица добровољаца из Крајине, Лике, Црне Горе и Херцеговине у Војводину, на Косово и, делимично, у
Македонију. Осим економског, постојао је и политички циљ: заштита несигурних граница према Албанији и
Мађарској и васпостављање пожељне демократске равнотеже. Растући међунационални напони су у великој мери
упијали енергију политичке класе земље. С тим је ишло и одсуство доследне економске политике, заједничке
социјалне политике и стратегије развоја у индустрији, занатству и рударству. Све то условило је спору
модернизацију привреде: од 1918. до 1941. са темпом индустријског раста од свега 2% годишње, Југославија је била
за трећину испод европског просека. Проценат аграрног становништва се од 1921. (78,9%) до 1941. (74,4%)
незнатно смањио. Управо су аграрне зоне имале највећи наталитет: само у деценији пред Први светски рат број
сељаштва се увећао за 1.450.000 лица. Неписменост је 1921. износила 51,5%, најмање у Словенији 8,8%, Војводини
23,3% и Хрватској 32,3%, у централној Србији око 60%, да би у Босни и Македонији прелазила преко 80%. Због
тога, индустрија, занатство и рударство обухватали су 1921. тек 9,9% становништва а деценију касније 11%. Од 16
милиона становника, Југославија је 1941. имала свега 380.000 индустријских радника, 240.000 у занатству а 50.000 у
рударству. Оазе модерности били су велики градови, пре свих Београд, Загреб и Љубљана, а одмах уз њих Нови
Сад и Суботица. Београдски универзитет је за две деценије постојања Краљевине Југославије забележио раст
студената за 50,84%, загребачки за 24,43%, а љубљански за 10,98%. Ако се томе придода знатан број српских
студената који су се школовали у Француској и хрватских и словеначких који се најчешће школују на аустријским
и немачким универзитетима, добија се значајан слој интелигенције која је, међутим, била мање оријентисана на
економију: преовлађују студије права и хуманистичких наука. Узајамни однос елите и ширих слојева, међутим, није
био усаглашен: проценат становништва обухваћеног основним и средњошколским образовањем био је изразито
скроман - скоро упола мањи него у развијеним европским земљама. Основну школу похађало је 1938/1939. свега
9% становништва, а средњу тек 1,6%.
комите у источну Македонију, али нису успели да задобију
одговарајућу подршку становништва и организују општи устанак.
Од 1.675 припадника ВМРО убачених у Југославију 1925, њихов
број је неколико година касније спао на око 200 лица. Мета напада
пробугарских комита били су војна лица и државни службеници,
као носиоци »великосрпске хегемоније«: од 1922. до 1930, ВМРО
је извео 63 атентата. Међу жртвама су били и цивили који нису
хтели да буду саучесници и сарадници бугарских терориста.
ВМРО је упадао најчешће у источну Македонију где је постојало
пробугарско расположење, док се у њеном западном делу највећи
део словенског становништва осећао Србима. На суђењу групи
омладинаца, присталица ВМРО, њихов бранилац је био будући
шеф усташке државе др Анте Павелић. Лоша управа и економска
заосталост, заједно с несигурним политичким приликама,
успоравали су, и углавном онемогућавали, жељену интеграцију
словенског становништва Македоније у српску нацију.
КОНКОРДАТСКА КРИЗА
еђуверски односи били су један од значајнијих изворишта
ПатриЈарх Гаврило Дожић
(1881-1950)
М кризе у односима између Срба и Хрвата. Већи део
римокатоличког клера у Хрватској и Словенији тешка срца је
Завршио теологију у Атини. најкатоличкију монархију у Европи, Аустро-Угарску, заменио
Митрополит рашко-призренски краљевином чији је владар био православне вере. Однос Ватикана
постао 1911. Добровољац у
црногорској војсци у Првом према Југославији, посебно за време понтификата папе Пија X I
светском рату, организатор (1922-1939), био је далеко од њеног уважавања као независне
црногорског Црвеног Крста. државе. По доласку Мусолинија на власт у Италији, његове тежње
Учесник Подгоричке скупштине за продором на Балкан, заједно с тежњама Св. Столице да на истом
1918. Од 1913. до 1920. Митро- простору, у верски плуралној држави утврди и оснажи свој утицај,
полит Пећке епархије у Краље- нашли су се на пољу заједничког рада. Да би се смањиле напетости
вини Црној Гори, а у новој у односима са суседном апенинском силом, а са Св. Столицом
држави постао Митрополит
Црногорско-приморски. Патри- нашао одређени компромис, власти Краљевине Југославије су од
јарх српски 1938. Ухапшен у маја 1925. до јула 1935. преговарале о склапању конкордата.
манастиру Острог 1941. Немци га Влада Милана Стојадиновића, која је пројект конкордата
интернирају у манастирима наследила од владе Богољуба Јевтића, била је коалиција српских,
Раковица и Војловица и на крају у муслиманских и словеначких странака, створена уз подршку
логору Дахау. Вратио се у
Двора, без учешћа хрватских странака и без већине у Народној
Југославију 1946. због тешких
околности. Сумња се да је Скупштини и Сенату. Због тога је ратификација конкордата била
отрован. одложена за крај 1936, а његове одредбе дуго су држане у тајности.
Када је Српска православна црква сазнала за његов садржај,
Реакција Ватикана на патријарх Варнава званично је упозорио Стојадиновића да се
конкордатску кризу конкордатом дају такве привилегије римокатолицима које негирају
Папа Пије XI је децембра 1937.
дао изјаву око конкордата која је Српска православна црква
имала претеће тонове: Доћи ће
дан - а волео бих да то не морам Српска православна црква обновила је своје јединство, нарушено још
казати, али сам дубоко уверен - 1766. када је била укинута Пећка патријаршија. Јединствена српска
доћи ће дан, када неће бити мален патријаршија васпостављена је 1920. За првог патријарха изабран је
број душа, које ће зажалити што митрополит Димитрије Павловић (1920-1930). Патријаршија је имала 24
нису широкогрудо, великодушно и епархије и три митрополије (Сремски Карловци, Цетиње, Београд). Под
активно примиле тако велико Димитријевим наследником Варнавом Росићем (1930-1937) био је донет
добро као што је оно, које је Црквени устав (1931), а следеће године црква је реорганизована у 27
заступник Исуса Христа нудио епархија и један викаријат (Скадарски), с тим што су под заштитом
њиховој земљи и то не само ради српске православне цркве стајале и две православне епархије у
црквене и верске слоге нације, већ Чехословачкој. У Српску цркву примљени су и многи руски свештеници
и ради њене социјалне и и монаси који су се, после револуције, трајно настанили у Југославији. За
политичке слоге, мада одлучно трећег српског патријарха у Краљевини био је изабран популарни
одбијамо да политика буде наша митрополит цетињско-приморски Гаврило Дожић (1937-1950).
ствар, наш посао.
равноправност других цркава загарантовану уставом:
»римокатоличкој цркви даје (се) положај владајуће, доминирајуће
државне цркве и услед тога све остале вероисповести, а
нарочито црква релативне већине становништва у држави, црква
православна, силазе на положај толерираних.« Стојадиновић је
пак у конкордату видео средство за сузбијање »сепаратистичких
тежњи извесних хрватских политичара«.
У току расправе у Народној скупштини, јула 1937, непосредно
по усвајању нацрта конкордата умро је патријарх Варнава. У
јавности се посумњало да је отрован због опирања ратификацији
споразума са Ватиканом. У јеку расправе, у Београду су одржане
велике демонстрације. По наређењу министра Корошеца полиција
је оштро интервенисала: због знатног броја повређених владика и
свештеника добиле су име - крвава литија. Демонстрације против
конкордата организоване су још и у Сарајеву, Крагујевцу, Шапцу,
Антон Корошец Нишу, Ужицу и Чачку. Влада је попустила и одустала од
(1872-1940) изношења Конкордата пред горњи дом Скупштине - Сенат.
Амнестија је затим проглашена за све ухапшене и прогањане због
Католички фратар и политичар,
опирања конкордату.
шеф Словенске људске странке.
Председник Народног већа у У фебруару 1938, Ватикан је уложио званичан протест због
Загребу 1918. Потпредседник одбацивања конкордата, а бискупска конференција
прве владе у новој држави Срба, римокатоличког епископата у Загребу у мају 1938. изразила је
Хрвата и Словенаца. Председник своје жаљење због околности око конкордата, осудила држање
владе 1928. У опозицији 1931.
Стојадиновићеве владе и Српске православне цркве, порицала
Једно време интерниран.
Министар поново 1935-1940. тврдње да се њиме ограничава суверенитет државе и захтевала да
се што пре уреде односи са Св. Столицом.
предратног раздобља, појавила се авангарда чији су ност стекао Стеван Јаковљевић ратном хроником
предводници били Станислав Винавер, Милош Српска трилогија. Иво Андрић се издвојио својим
Црњански, Растко Петровић и Момчило Настасијевић. приповеткама, а међу песницима разних усмерења, уз
Футуризам и дадаизам нашли су одјек у стваралаштву већ признате попут Јована Дучића, » кнеза српских
Поред затварања све већег броја Срба у логорима, гдје су се почела убрзо вршити масовна убиства, услиједили су
на разним мјестима и масовни покољи. У селу Гудовцу, крај Бјеловара, усташе су . априла стрељали 184 сељака
Србина. У Благају, на Кордуну, гђе су позвали одрасле Србе из Вељуна и околних заселака, усташе су поубијале око
250 сељака, који су се одазвали позиву. Неколико дана касније, 11/12. маја, извршен је масовни покољ око 300 Срба
у Глини. У токујуна услиједили су нови већи покољи у Херцеговини. У околици Љубиња, усташе су 2. јуна отпочели
масован покољ у којему је страдало око 140 сељака Срба. Три дана касније, усташе су поклали око 180 сељака из
села Корита код Гацка. Затим, 23. јуна, поново близу Љубиња, убијено је 160 људи, а у три села близу Гацка око 80
мушкараца, жена и дјеце. Два дана касније услиједио је покољ око 260 људи, у неколико села округа Столац. У
близини Љубушког побијено је 30. јуна око 90 Срба доведених из Чапљине. У јуну је дошло до покоља Срба на
подручју Сјеверне Далмације. Покољи су започели великим хапшењима сељака Срба на подручју округа Дрниш и
Книн. Најприје је 15. јунаухапшено у три села око 60 сељака Срба, који су затворени у тврђаву у Книну, а затимје
над њима извршен покољ. Једна група од око 50 ухапшених Срба поубијана је на путу Книн-Грачац. У ноћи 19/20.
јуна усташе су у Книну и Книнском пољу ухапсиле 76 Срба и поубијале их у Промини. У неким селима општина
Врлика, Дрниш и Промина убијено је од краја јуна до средине јула око 250 Срба сељака, међу којима знатан број
жена и дјеце. У четири села око Книнаубијено је до 12. јула око 70 Срба. У селу Просој код Сиња, ухапшено је око
90 особа, које су затим убијене.
У токујула организиран је низ нових већих покоља, који досежу врхунац крајем мјесеца. У селу Сувају код Грачаца
убијено је јула око 300 мушкараца, жена и дјеце. У селу Грабовцу код Петриње усташе су 24/25. јула побили око
1.200 људи. Ураздобљу од 20. до 27. јула убијено је у Пријебоју и околици неколико стотина људи. У Примишљу је
у ноћи 27/28 ухапшено око 80 људи који су побијени у Слуњу. Сутрадан 28. јула, усташе су убиле око 180 Срба у
близини Војнића. Истога данаје извршен покољ над групом од око 50 мушкараца и жена из села Полаче код Книна.
Слиједио је 29. јула велики покољ неколико стотина Срба у цркви у Глини. Према неким подацима, крајем јула у
Глини је било убијено око 2.000 Срба. Истовремено је дошло до масовног покоља око 500 Срба из Грачаца и
околине. Највећи покољи у Босни збили су се крајем јула у западним подручјима. Процењује се да је тих дана у
котарима Бихаћ, Босанска Крупа и Цазин убијено око 20.000 Срба, на подручју округа Сански Мост око 6.000, у
котарима Приједор и Босански Брод још око 6.000. До великих покоља дошлоје у српским селима код Дувна, гдје су
усташе побиле око 250 људи. Од 29. јула настају масовни покољи у округу Ливно, којима је у наредних мјесец дана
обухваћено преко 1.000 Срба.
Ф. Јелић-Бутић, Усташе и НДХ, Загреб 1978.
Присилно покатоличавање
Најтешњу сарадњу са усташким властима остварио је
високи клер римокатоличке цркве, на челу с
надбискупом Алојзијем Степинцем који је поздравио
стварање нове државе и благословио Павелића. Већина
бискупа активно је бранила усташки режим. а у
усташким униформама био је одређен број свештеника
и калуђера, посебно фрањеваца, који нису крили своје
учешће у подстицању или извршењу злочина.
»Државно равнатељство за понову - Вјерски одсјек«,
планирало је да милион Срба преобрати у
римокатоличку веру. Формалне одредбе закона о
преласку на римокатоличку веру су забрањивале
Католички фратар колективно насилну конверзију. али су насиље или страх од
покрштава српске сељаке репресалија били главни мотиви »молби« за прелаз у
нову веру.
Један министар је наглашавао да НДХ »подупире акцију пријелаза
гркоизточњака на католичку вјеру, јер је тај пријелаз само поврат
пријашњој дедовској вјери«, да би закључио да онај који не жели
»из било којих разлога признати ово повијесно стање, просто му
стоји напустити териториј ове државе«: Тамо где превођење на
римокатолички обред није успешно спровођено, настављало се са
хапшењима и покољима. У фебруару 1942. усташке јединице су у
околини извршиле покољ у којем је изгубило живот 3.200 Срба, а
било је примера да се и покатоличени Срби спроводе у логоре.
Крајем маја 1942. у концентрациони логор одведени су сви Срби из
Босанске Дубице, укључујући и оне који су прешли на
римокатоличку веру. Насилним преверавањем је, према
Лист »Нова Хрватска« од 13. (ануара 1942.
расположивим подацима, у раздобљу 1941-1942, било обухваћено
око 240.000 Срба. одуш^ ш, извештава о Једшш
1 колективном покрштавању
Број ж ртава
Нови јаничари
Број Срба страдалих од усташког терора у НДХ ни до данас није
Српски дечачићи с Козаре.
до краја утврђен, јер нису спроведена систематска истраживања
преобучени у усташке униформе,
следе обуку у логору Јастребар- свих локација на којима су злочини вршени. Грубе процене крећу
ско. се од 300.000 до 700.000. Ако број од око 38.000 Јевреја и око
25.000 Цигана није споран, број страдалих Срба је већ деценијама
' 0 »> К О С Т У ГИ И Ц У П П И 1С 1Ч 1 СУ И Ј ј»МС је предмет политичке манипулације. Преко умањења обима
ла Г а ју к о с ти п т т с т о т а и н а и д с с г г *>л српског страдања тежило се или његовом потпуном порицању или
О Н А У И А И ОКОЛИИХ СТЛА К О )[ ПОКЛАШ1 « к
■иг 1и 6 маја <«41 г уада с у убиднн никол , минимизирању, којим би се систематски покољи над Србима
1УИИИ И УАДОШ КУШ ЧИ ћ ЧЛАМОИИ ОИРУЖ
• » Г К О М И ТС ТА К.П I КАГЛОВАЦ >НИШГ(Н<
ставили у исти ранг са повременим одмаздама четника над
М А > Н С И А КЕЛН1А И П ОД 1» Ч .’л *->»А И С»1
М УШ ААриИ ОД 1» ДО 6 0 ГОДИИА
муслиманима у источној Босни (регион Фоче 1942-1943) или
С 1 .1 А С> О С ТА Л А НА ОЈаЋГННМ МАЈКАМА стрељањима заробљених белогардејаца и усташа које су на крају
>Д( | ии ам а . и о је с > храннде д ј е д у о с м г
Ш 1К) 1 1 С Л А Л 1 У В О )П О Д С Л А » Н Н У С Т А Н Н Ч рата извеле Титове снаге (Блајбург, Кочевски рог, маја 1945).
КИ ААГГЛИ К.П Н О О Г А Т И Т А
ОД 1 *4 I ДО 1«4А тл ИМ Н Ј ОвН1 СЈЛА У К>)>
Набрајањем уз Србе, Цигане и Јевреје, још и процентуално
ПУШИОЛ У РУЦИ »4 КОРАЦАНГУИСЖЛНЛаЦа ! незнатан број Хрвата страдалих у Јасеновцу, покушавано је
УШ КОРД>на ШИОТ ЛНвНТИЈИ ПО »ОГНШГИМА
КОГЛУИА.ЛИМ УС И С Е А Н Н Л Н Ж т М Г К А М релативизовање етничког порекла жртава усташког терора.
Рхо
ГО* СаЛ А
иМртн « ” И*РОД
М КОМ 22 15
* ?СПАГГИЈА
^ и»ГЕ1ИИ1«
л« нв Г 1 2 Накнадни покушаји израчунавања броја жртава показали су се
нетачним из више разлога. Прво, међуратни пописи који су
- ■ узимани као полазна основа прорачуна нису били ни бројчано
прецизни ни сасвим поуздани: пописи из 1921. и 1931, уз друге
Прикривање злочина мањкавости (број новорођених није био редовно бележен, ни
6. маја 1941. усташе су код редовно достављан властима, посебно на подручју Српске
Благаја поклале и бациле у јаму православне цркве; није постојала тачна евиденција исељеног
520 Срба. На спомен-плочи становништва) бележили су само верску, не и националну
подигнутој под комунистичким припадност што је онемогућавало одређивање националног
режимом национална припадност
идентитета сваког грађанина. С друге стране, границе Краљевине и
жртава нигде се не спомиње, а
усташки злочинци су неодређено комунистичке федерације нису се поклапале (Југославији је после
названи »фашистима«. 1945. додата Истра са острвима, као и град Задар, и уски појас
Стотине јама расутих по целој словеначког приморја). Затим, прорачуни броја жртава
територији НДХ обележене су на подразумевали су процену наталитета која се не може осим
такав начин да се геноцид српског приближно, тачније произвољно, одредити, тако да процене
народа прикрије или преруши у различитих статистичара о расту становништва међу појединим
обрачун са комунистичким парти-
народима за период од 1931. до 1948, када је обављен следећи
занским покретом.
попис, варирају у бројевима који се разликују за неколико стотина
Рат на Косову и Метохији
хиљада. Истовремено, поједине верске или етничке групе су се
Ратна разарања су, такође с другачије изјашњавале на пописима после рата (Муслимани,
посебном жестином, погодила Црногорци, Македонци). Због тога су, добронамерни или
Косово и Метохију, који су, с
изузетком Косовске Митровице тенденциозни, сви досадашњи статистички прорачуни изузетно
и рудника Трепче, формално непоуздани.
под Србијом, и једног дела С обзиром нато да нису извршена детаљна ископавања на
гњиланског краја (под Бугар- масовним стратиштима, једини поуздани извор остаје историјска
ском), били под албанском документација, пре свега немачка и италијанска, заједно с
влашћу и италијанским протек-
торатом. Већ на самом почетку подацима које поседује Српска православна црква, и архива
рата, запаљено је око 10.000 Комесаријата за избеглице у Недићевој Србији. По немачким
насељеничких кућа, и више проценама током рата, број страдалих Срба креће се у размери од
десетина хиљада колониста и 300.000 до 700.000 жртава. Извештаји немачке команде Југоистока
домаћих Срба прогнано у друге из марта 1943, на пример, садрже процене о најмање 400.000-
крајеве окупиране земље. После 500.000 хиљада убијених Срба у НДХ у прве две године рата.
пада Италије, власт у »Великој Хитлерови генерали помињали су број од 500.000 до 750.000
Албанији« су преузеле снаге
Трећег рајха. Од албанских српских жртава. По процени Српске патријаршије број жртава био
добровољаца створена је 21. 88 је већи од милион лица. Нема сумње да је усташки терор био
дивизија »Скендербег«, која је обимом највећи у читавој југоисточној Европи и да је у питању био
починила велике масакре над први тотални геноцид систематски спроведен у Другом светском
српским становништвом. У рату, геноцид започет две године пре него што је Хитлер наредио
етничком чишћењу Косова и коначно уништење Јевреј а.
Метохије од Срба, истакао се,
уз 58 дивизију »Скендербег«
»Косовски пук«, у саставу
националистичке организације
»Бали комбетар«. Грађански рат 1941-1945:
Албанске масе сматрају
п у т ка успостављ ањ у
фашистичке окупаторе, наро- ком унистичке ди ктатур е
чито Немце, ослободиоцима и
највећим пријатељима, јер су
им дали школе на матерњем
језику, чиновнике и админис-
траторе, вратили им земљу,
чак и право да убију оне који аспарчавање Југославије после априлског слома 1941, изведено
нису Албанци.
Обласни комитет КПЈ за
Р је брзо, према потребама нападача и окупатора - Трећег Рајха,
Мусолинијеве Италије и њихових сателита на Балкану (Албанија,
Косово и Метохију, 1944. Бугарска, Мађарска). Словенија је подељена између самог Рајха и
Италије, а Србија је с Банатом стављена под немачку управу. Део
На Конференцији у Бујану, у територија раздељен је заинтересованим савезницима Рајха који су
Албанији (2, јануара 1944), заједнички извели инвазију и окупацију земље. Косово с делом
комунисти са Косова и из Македоније додељено је Великој Албанији под италијанским
Албаније (43 Албанца. 7 Срба, протекторатом, већи део Македоније, с делом јужне Србије био је
један Муслиман) донели су уступљен Бугарској, део Војводине (Бачка) препуштен Мађарској
одлуку да се после рата дозволи која је добила и минималну исправку граница у пограничном
косовским Албанцима право на
појасу с Хрватском и Словенијом. Изузетак је учињен једино при
самоопредељење и прикључење
Албанији. Из стратешких стварању НДХ која је требало да задовољи тежње оних народа који
разлога, одлука је обеснажена у су, преко претежне већине националне елите, пришли Новом
вођству КПЈ. поретку - пре свих Хрвата, а знатним делом и босанских
муслимана. Зато је највећа творевина настала из подељених
југословенских земаља била НДХ.
Кажњавајући Србе као инспираторе војног удара, народ који се
по други пут у XX веку испречио германској експанзији, Хитлер је
настојао да заувек уништи југословенску државу. Немачки
окупатори износили су тезу о српском пореклу Југославије и
несрпским народима се приказивали као ослободиоци који
исправљају неправде нанете мировним решењима у Версају 1919.
Они су тврдили да не долазе као противници већ пријатељи
»угњетених народа«, као пријатељи који ће их сачувати од
»српских шовиниста« који раде за британске интересе. Док је
Београд био засипан бомбама, Немци су у Загребу дочекани с
невиђеним одушевљењем и помпом - као ослободиоци. У
логорима Рајха, по немачким изворима, налазило се 344.000
ратних заробљеника, већином Срба, официра и војника: сви други
Драгољуб (Дража)
Михаиловић (1893-1946) припадници југословенске војске који би изјавили да нису Срби
Родом из Ивањице, Драгољуб били су одмах пуштани из логора.
Михаиловић је завршио Војну
академију у Београду, учество- В лада у емиграцији
вао у Првом светском рату,
био рањен и одликован. Краљевска влада је, после Каира и Јерусалима, коначно
Завршио Генералштабну шко- смештена у Лондон. Министри краљевске владе су у Лондону
лу и служио до 1934. као
наставили међусобне, претежно националне сукобе, остављајући
трупни официр. Војни аташе у
Софији и Прагу (1935-1937). мучан утисак на британског председника владе Винстона Черчила
Насупрот раширеном верова- и његове сараднике. Представник Хрватске сељачке странке Јурај
њу, није се никада срео са Крњевић покушавао је да се, мимо владе, директно споразуме са
генералом Де Голом. Док је Британцима, оптужујући Србе да угрожавају хрватска права.
Михаиловић као потпуковник Највећи сукоби избили су око става према усташким зверствима
1930. похађао курс Више ратне над Србима у НДХ. Хрватски министри упорно су настојали да
школе у Паризу, мајор Де Гол
умање размере усташких злочина, што је представљало крупан
био је у Либану. Михаиловић
је предавао на Војној извор неспоразума са српским министрима у влади. Млади краљ
академији, и обављао дужност Петар II, неискусан и недовољно политички изграђен, по Уставу из
шефа Врховне војне 1931. имао је велика овлашћења у односу на владу, и право да је
инспекције. У рату 1941. смени. У клупку сплетака које су разне политичке фракције плеле
пуковник, заменик команданта око њега, деветнаестогодишњи краљ није се добро сналазио,
Друге армије. У чин бригадног стварајући тако нове неспоразуме који су додатно крњили његов
генерала промовисан је 7.
почетни ауторитет.
децембра 1941. Унапређен у
дивизијског генерала 11.
јануара 1941, а већ 19.
јануара именован је за
министра војног и
команданта »Југословенске
војске у отаџбини«. После
успостављања комунистичке
диктатуре ухваћен (1946) и
после монтираног суђења
погубљен 17. јула у Београду.
Француски генерал Де Гол
одликовао је Михаиловића
1943. »Ратним крстом«, а
посмртно (1948) »Легијом за
Југословенска влада
у Јерусалиму 1941.
ПРВИ ОТПОР ОКУПАТОРУ
Крагујевац,
21. септембар 1941.
Припадници немачке редовне
војске воде цивилне таоце на
стрељање.
војног министра у Југословенској влади у избеглиштву - кабинету
СРПСКИ глдс којим је председавао Слободан Јовановић
Михаиловић је успео да за време рата оформи 68 корпуса
(1942-1943).
Иконографија комунистичке пропаганде о рату и ког покрета мало је занимала међународну јавност.
револуцији замаглила је, остајући доминантна у читавом Неспремни да се супротставе организованој
послератном раздобљу, основни суд о грађанском рату у пропаганди из једног комунистичког центра,
Југославији 1941-1945. Вешто изведен комунистички представници легалних државних и војних
преврат се, преко пропаганде о новом почетку и новим институција Југославије већ тада су били бесповратно
односима, преобратио у наводну епопеју југословенских означени или као неспособни политиканти који
сељака који су сопственим снагама извојевали победу никога више не представљају, или, у случају ЈВО, као
над окупатором. Мит о седам непријатељских офанзива и екстремно националистички оријентисани официри
упоредној борби са окупатором и домаћим издајницима који су због својих ужих националних интереса ушли
усталио се као званично тумачење ратних сукоба. у »колаборацију са окупатором«.
Кључни моменти за разумевање рата биле су одлуке Тито се није зауставио на освајању власти, него је,
савезника, а не партизанске »офанзиве« нити њихове у најбољој комунистичкој традицији, извршио
декларације о будућем облику власти. Комунистичка темељну чистку. У обрачуну с класним непријатељем
стратегија била је врло јасна. У међународној јавности је у сваком већем граду је стрељано без суђења и правих
најпре партизански покрет приказан као наводно једини доказа о кривици између пет до седам хиљада
стварни покрет отпора у Југославији, док је његов »класних непријатеља«, од Михаиловићевих
комунистички карактер прикриван. Затим је оцрњиван присталица до обичних грађана. Број од пет до седам
Михаиловићев покрет који је био јемство континуитета хиљада стрељаних је уздржана процена кому-
предратног поретка. нистичког историчара Владимира Дедијера.
Стрељаних је, по свим другим сведочанствима, било
Углед партизанског покрета који је на Западу створен
знатно више. Само у Београду је одмах по ослобођењу
током последње две године рата, оправдавао је ратни
у октобру 1944. стрељано најмање десет хиљада
исход. Стварна смена власти током јесени 1944.
цивила. Егзекутори с вишим војним чиновима и
спроведена је, зато, без значајнијег отпора у
њихови наредбо-давци су се одмах затим уселили у
међународној заједници. Природно је такође било да им у
куће и виле побијених »класних непријатеља« и
томе помогну јединице Црвене армије у свом
»сарадника окупатора«, док су обични борци
победоносном маршу ка Берлину.
смештани у преостале, скромније заплењене и одузете
Судбина политичких неистомишљеника комунистич- куће и станове.
Фалсификовање историје
Од ове две потернице, комунистички уџбеници су репродуковали само ону за Титом. Тако су стварни односи
између Михаиловића и окупатора остали скривени послератним генерацијама.
Тгаајтк кеоп Кирткргеа пагоатт таот и КјиоГјат Тгаајтк КГауко Куа1егп1кргеа пагоатт таот и 2адгеои
ККајтк Огага МгИапауИргеп пагоптт зипот и Беодгапи
О брачун са грађанством
Тита је на диктатуру упућивао не само његов темперамент, него су га упућивале и све околности под којима је до
власти доспео. Познат и признат само у кругу малобројне Комунистичке странке, он није могао доспети до
власти ношен једним великим народним покретом. Он је могао власт дограбити само препадом, а у стању ствари
насталом 1941. било је за препад вите прилика него иначе. Он је заметнуо грађански рат под комунистичком
заставом али већ после првих неуспеха, стао је прикривати свој комунизам и продужио је борбу са лажним
паролама и под лажним именом. Захваљујући погрешкама западне дипломатије и неувиђавности Шубашићеве
владе, а уз припомоћ Црвене Армије, он је одједном постао господар Југославије, у којој га осим његових
комунистичких другова нико други није познавао. Од случаја Шћепана Малог није било примера да се један тако
непознат човек одједном обре на врху власти. Иразуме се, он комунист није могао у некомунистичкој Југославији
владати друкчије него диктаторски. Одржавање Титове диктатуре објашњава се... једино спољашњим
приликама. До 1948. Тито је, као сателит Совјетског Савеза, владао његовом силом и ауторитетом. Од 1948. кад
се обрнуо ка западним силама, он се одржава њиховом финансијском помоћи, без које не би био у стању плаћати
своју војску и своју полицију. Уз финансијску помоћ дошлаје и дипломатска помоћ.
Конкретно и могуће, јасноћа иједноставност, то су код Тита била сазнања и средства ради власти - рекао бих -
чисте власти. Јер Тита је мање привлачила, заносила и држала власт уопште, власт којој се подређује све и која
се пача у свашта, него - партија, тајна полиција, војска: изградња, стање, држање у својим рукама, односно у
рукама »својих« људи, партије, полиције, војске... Титова »чиста политика« и њени спроводиоци могли су бити
мењани или критиковани само уколико би одступили од Титових упутстава или заостали и скренули на правце
које је он сматрао погрешним. А што је у Југославији, насупрот осталим комунистичким државама, живот био
бољи и сношљивији, има се захвалити многобројним факторима, а међу њима и ма колико то изгледало апсурдно -
и Титовој »чистој политици«, Титовој више аутократској него тоталитарној владавини. Ваш због тога што су у
његовом сазнању и његовим амбицијама сви други облици -привреда, култура, спорт и друго, били споредни у
односу на »чисту политику«, »чисту власт« -они су се отрзали догмама и насиљу, штивали полузависност. Томе је
такође - апсурдност какву рађају једино живот и политика - доприносила и Титова неодмереност у раскоши и
Титова неаскетичност: то је наводило и друге на »грехове«; то је олакшавало социјалну, а са социјалном и сваку
другу диференцијацију.
Милован Ђилас, Дружење с Титом.
Колонизација Став српске опозиције током кратког периода њеног деловања
1944-1945. према националној политици комуниста био је изразито
Колонизација је после Другог
светског рата спровођена с критичан: од вође демократа Милана Грола и до Титу оданог
намером да се не поремети републиканца Јаше Продановића, иначе оштрих критичара сваког
етнички баланс успостављен национализма, српски политичари су сматрали да је стварање
федералним уређењем. Грани- македонске и црногорске нације пре свега усмерено на разбијање
це Србије и Хрватске у Војво- националног јединства Срба, успостављеног на историјској линији
дини су одређене 1945. тако да Дунав-Морава-Вардар. Са своје стране, радикалски политичари
Барања остане у саставу нису пред страним посланицима крили своје дубоко уверење да су
Хрватске, премда је на том
простору за време грађанског нове власти одлучно антисрпски настројене.
рата био спроведен геноцид
над Србима и колонизација
хрватским становништвом.
Границе су већ 1945. схватане НАЦИОНАЛНА ПОЛИТИКА
као дефинитивне и у суштини И УНУТРАШЊЕ РАЗГРАНИЧЕЊЕ
међуетничке. Премда је међу
колонистима у Барањи, Славо-
нији и Војводини било
а оснивачком конгресу Комунистичке партије Србије 1945,
припадника различитих
нација, јасно је видљиво да су
се власти држале нових
Н као главни задатак српских комуниста била је одређена »борба
против великосрпске хегемоније«. Они су, у то име, немилосрдно
међурепубличких граница: уништавали све што је подсећало на традиције, не само Краљевине
Срби из Далмације. Лике, Југославије, него и Краљевине Србије. Власт је сматрала да нова
Босне, Кордуна, Црне Горе и
историјска ера почиње управо са њом. Српски комунисти, да би
Рашке области насељавани су
у Војводину, док су Хрвати из пред Титом показали своју правоверност, нарочито су се истицали
Далмације и Лике претежно у прогањању великодостојника Српске православне цркве,
насељавани у Барању и одузимању црквених имања и насилној атеизацији јавног и
Славонију. културног живота. Један од Титових најближих сарадника,
Милован Ђилас, касније чувени дисидент, »научно« је, по
Стаљиновом рецепту, образлагао да су Црногорци, премда српског
После Другог светског рата
порекла, постали посебан народ оформљен у рату. На првом
дошло је до планске колони-
зације Војводине, олакшане попису 1948, у Црној Гори људи су силом приморавани да се
бекством и протеривањем изјашњавају као Црногорци.
немачке мањине. Број насеље- Успостављање унутрашњих граница у Југославији можда
ника је према званичним најјасније оцртава националну политику КПЈ. Интерним одлукама
подацима био следећи:
најужег комунистичког вођства створено је шест савезних
Срби 241.648 република. Од њих је само Србија додатно федерализована да би
Црногорци 30.589 се у њој истакла права мањина, што није учињено приликом
Хрвати 29.111 образовања других република. Почетна полазишта у одређивању
Македонци 9.090 граница била су мање етничка структура и историјске традиције а
Словенци 5.395 више покрајинска организација партијских комитета у међуратном
Муслимани 1.050 раздобљу.
други Словени 11.252
остали 27.927
непознато_______________ 54 П ониш тавањ е прве Југославије
Укупно 356.114
За одређивање граница Србије узет је, са мањим исправкама у
Рашкој области (Санџак), њен обим из 1878, чиме су поништене
све њене потоње ослободилачке борбе. Трајно изузимајући
Македонију поништени су, у знатној мери, и резултати балканских
ратова. Забрана повратка колонистима (1946) насељеним у
Македонији и на Косову у међуратном раздобљу била је први
корак ка успостављању нове етничке равнотеже сагласно
партијским визијама о решавању националног питања.
Овим одлукама је, једновремено, било стављено ван снаге и
безусловно уједињење Црне Горе и Војводине (са Барањом, без
Срема) са Србијом спроведено плебисцитом у новембру 1918, пре
стварања Југославије, а није узета у обзир ни чињеница да је у
истом раздобљу 42 од 54 општине у Босни и Херцеговини, на исти
начин прогласило безусловно уједињење са Србијом, пре него што
је образована јединствена југословенска краљевина 1. децембра
1918.
Ако је Црна Гора, због државних традиција могла и требало да
буде успостављена као посебна федерална јединица, њене границе
са Србијом одређене су без претходно слободно изражене воље
становништва (Метохија је, због плана о предстојећој предаји
Албанији, придодата Косову). Федерализација Србије изведена је,
такође, без слободно изражене воље становништва.
Григорије Божовић
(1880-1945) И здвајањ е Војводине и »Космета«
Најпознатнији српски писац са
Косова, аутор више збирки У Војводини. где су, по протеривању немачке мањине 1945.
приповедака, скица и путописа о (око 500.000 по попису из 1948) Срби чинили апсолутну већину
Старој Србији и сложеним становништва (50,58%), а Мађари мањину у броју од 428.932
односима два различита патри-
(25,78%), издвојено је двоструко више Срба да би се обезбедила
јархална друштва, српског и
арбанашког. Приповедач реа- права једне мањине чији су представници учествовали у масовним
листичког правца, с префињеним погромима над Србима и Јеврејима током рата (само у једној
осећањем за детаљ и менталитет акцији почетком 1942. преко 2.000 Срба и Јевреја убијено је и
једног поднебља. Стрељан као бачено у Дунав код Новог Сада). Био је то, истовремено, и уступак
»народни непријатељ« 1945. тек успостављеном »братском« комунистичком режиму у
Мађарској. Из Војводине је, такође, била издвојена Барања и
припојена Хрватској, наводно због етничког начела, премда су
После Другог светског рата у
Војводину се доселило преко 40 Хрвати постали већина тек током рата, после усташких погрома и
хиљада породица из разних насељавања Хрвата уместо протераних или побијених Срба.
предела нате земље: највише У септембру 1945. образована је посебна аутономна косовско-
домаћинстава населило се у метохијска област (Космет), укључена у федералну Србију.
Бачкој (50%), затим у Банату Стварање ове области имало је другачији циљ: да помогне
(32%) и Срему (18%). Највећи
број домаћинстава дошао је из уједињење Албаније с Југославијом, под Титовом влашћу.
динарских области (близу 25 Албанци (називани Арбанаси или Шиптари) су по попису из 1948.
хиљада) и то из Босанске крајине били већина на Косову и Метохији: 498.242 (68,45%), а Срба, без
(24%), Црне Горе (19%), Лике Забрана повратка косовским колонистима
(16%), Далмације (8%), Кордуна и
Баније (8%), југозападне Србије Комунистичке власти су одмах 1945. забраниле повратак преко 60.000
(/%), Херцеговине (7%), источне српских колониста. насељених у међуратном раздобљу на Косово и
Босне (4%), Високе Босне (2%), Метохију као и више десетина српских колониста насељених у
Горског котара (2%), Словеније Македонију. Посебном уредбом од 6. марта 1945, та одлука је постала
(1,5%) и Жумберка (0,4%), Из званична. У Македонију није било повратка колонистима. Већи део
вардарско-моравских области колониста са Косова и Метохије није се, такође, никада вратио:
покренуто је око 5.500 домаћин- насељавани су у Војводину и друге крајеве, док је мањи део Срба успео
става (из Македоније 1.500 и да се врати, посебно после раскида веза са Албанијом 1948, и да правно
Србије 400), а са Косова и реши имовинска питања везана за своја имања. Истовремено, око 75.000
Метохије око 200 домаћинстава. Албанаца из Албаније, које су током рата на Косову и Метохији
Политика, населили Италијани, остали су на имањима протераних српских
11. септембар 1959. колониста.
»Код нас, на територији Косова и већине прогнаних колониста, 171.911 23,62%), и Црногораца
Метохије и дан данас има више 28.050 (3,85%). Албанци су, међутим, у Србији укупно чинили
Албанаца него Срба. Ми мислимо 8,15% становништва (од 6.527.966 становника, Албанца је било
касније, кад се боље повежемо с
Албанцима (у Албанији), да им 532.011). По истом попису Албанци су у тек успостављеној
уступимо те територије.« републици Македонији чинили 17,12 % (197.389) а Турци 8,32%
укупне популације, али за њих није била предвиђена аутономија.
Е. Кардељ у разговору
са Стаљином 1947.
У нитарн а и прош ирена Х рватска
Став Јосипа Броза био је наш
општи став да се Косово и Аутономија и федерални статус нису били предвиђени за Србе у
Метохија уступи Албанији и то Хрватској који су живели у областима некадашње Војне крајине и
због уједињења са Албанијом Славоније и сачињавали око 15% становништва Хрватске, колико
Имали смо општи став који се је, отприлике, било укупно учешће Мађара и Албанаца заједно на
није дискутовао, него се сматрао територији федералне Србије. У Хрватској, аутономни статус није
прихваћеним. заслужила ни многобројна италијанска мањина у тек припојеној
М. Ђилас
Истри, мањина која је углавном била протерана у Италију. Могуће
образложење је чињеница да је Италија, за разлику од Мађарске и
Албаније, била идеолошки непријатељ комунистичких власти.
На оснивачком конгресу
Али, ни Далмација, област са знатно дужом историјском
Комунистичке партије Србије
маја 1945, Тито је образложио посебношћу од Косова и Војводине, није добила никакав
посебан статус Босне и Херце- аутономни статус. Укрупњавање Хрватске (додуше мање у односу
говине следећом аргумента- на Бановину) и смањивање Србије (уместо четири бановине, на
цијом: величину две бановине) имало је за циљ успостављање нове
Разни елементи, бивши писари, политичке равнотеже у земљи.
биљежници, говоре да су Тито
и комунисти расцијепили Уређење Босне и Херцеговине
Србију. Србија је у Југославији,
а ми не мислимо да унутар Босни и Херцеговини, области с тада релативном српском
Југославије стварамо државе
које ће ратовати међусобно. већином (44,3% Срба, 30,7% Муслимана, 23,9% Хрвата) такође је
Ако је Босна и Херцеговина био додељен статус посебне федералне јединице што је изазвало
равноправна, ако имају своју велико подозрење у српским редовима. Поједини партијски
федералну јединииу, онда ми челници (Моша Пијаде) предлагали су, током рата, да Босна и
нисмо поцијепали Србију него
смо направили срећне Србе у
Босни, као и Хрвате и Мусли-
мане. Ради се само о админи-
стративној подјели.
Влада Демократске
федеративне Југославије,
7. марта 1945.
Херцеговина добије статус покрајине у Србији, али је Тито, уз
подршку послушних српских комуниста у свом штабу, одлучно
одбацио такве планове.
Планови да се Босна и Херцеговина преуреди тако што ће бити
аутономна јединица у саставу Србије, одбијени су исто као и
предлог да се и српске области у Хрватској обједине у посебну
аутономну јединицу у саставу Хрватске. У Босни је само извршена
мала ревизија граница када је, на захтев црногорских комуниста,
Херцег-Нови са Клеком и Суторином, некадашњи турски излаз на
море, придодат црногорској федералној јединици.
Р аспарчавањ е Србије
Колективизација
Колективизација, која је
уништила мали сељачки посед -
карактеристичан за српско село од
Карађорђа до Другог светског
рата - напуштена је тек 1953, када
је од 7.000 задруга остало само
њих 2.000 у целој земљи. Прогони
сељака који су одбијали да уђу у
државне задруге била је праћена
свим врстама притисака и прого-
на, од убистава до хапшења, како
у Србији, тако и у Босни и
Хрватској. Од колективизације се
одустало и због новог спољно-
политичког курса, обележеног
ослонцем на Запад.
На тим идеолошким основама могло се приступити стварању
посебне црногорске нације од етнички хомогеног огранка српског
народа, а потом и македонске нације. Истовремено, колонизација
сиромашног становништва из Босне, Лике и Далмације у
Војводину и Барању (која је изузета из Војводине и прикључена
Хрватској) није рађена без одређеног плана. Срби су насељавани у
аутономну Војводину, а Хрвати у Барању. Већина предратних
колониста са Косова и из Македоније била је пресељена на друге
локације.
Срби у М акедонији
У писању уџбеника, негована је »симетрија« о »равноправном« учешћу свих народа и народности у историји,
од античког доба до стварања Југославије. У српске уџбенике, са наглашеном југословенском оријентацијом,
била је уграђена и одговорност »српске буржоазије« за »великосрпску политику« Краљевине Југославије.
Пројекција српске одговорности примењена је и на историју XIX века, из којег је, уз устанак 1804. као
позитивно наслеђе истицана пре свега социјалистичка традиција. Оштре, идеолошки нетрпељиве и историјски
нетачне оцене српских социјалиста о природи политичког система у Кнежевини и Краљевини Србији
преузимане су као објективне.
Средњем веку и раздобљу османске владавине био је у уџбеницима посвећиван мали простор, па је слика
српске историје, нуђена ђацима и студентима, била изразито негативна и зато дубоко несагласна, чак
супротна, реалној слици прошлости. Балкански ратови и Први светски рат су, због Лењинових оцена о
њиховој праведности (у случају Срба) имали нешто повољнији третман. Међуратна историја представљана је
као историја КПЈ, Други светски рат као неминован пораз великосрпске идеологије, а послератни развој као
рај на земљи. Све до краја 1980-их, ова сужена слика српске историје била је главни избор података за све оне
који за историју нису имали посебно интересовање.
Ф едерализација Југославије
АВНОЈ
Антифашистичко воће народног ослобођења Југославије је
политичко представништво комунистичког покрета отпора
током Другог светског рата. У намери да искористи борбу
против окупатора као средство за освајање власти, КПЈ је од лета
1941. почела да ствара паралелне органе власти,
народноослободилачке одборе. Бескомпромисном пропагандом,
застрашивањем политичких неистомишљеника и отвореном
елиминацијом представника легалних југословенских органа
власти, КПЈ је намеравала да створи нову пирамиду власти под
својом контролом. АВНОЈ је био највиши орган замишљене
политичке пирамиде, створене с намером да у савезничкој
јавности створи утисак о легитимитету комунистичке диктатуре.
Прво заседање АВНОЈ-а у Бихаћу
26. новембра 1942.
3. НКОЈ (Национални комитет ослобођења Југославије)
именован је за највиши орган извршне власти на челу с Ј.Б. Титом;
4. Ј. Б. Тито, командант комунистичких војних снага,
проглашен је за маршала.
Републике и аутономне
покрајине СФРЈ по
Уставу 1974.
само једини представник одређеног народа, него и конститутивни
елемент федерације. Тиме је успостављена двострука сувереност.
У унутрашњем уређењу, републике и покрајине имале су предност
над савезним органима и својим одлукама, свака појединачно,
могла је да заустави доношење било ког савезног акта (право
апсолутног вета). Сви савезни органи (и законодавни и извршни и
судски) састојали су се од једнаког броја делегираних
представника из република тј. покрајина који се смењују по
унапред утврђеном реду. Свака република и покрајина имале су
свој устав, а савезни устав стајао је не на врху уставноправне
лествице, већ као пуко исходиште минимума заједничких интереса
федералних јединица. С друге стране међутим, у међународним
односима, СФРЈ се појављивала као јединствена држава с
јединственом сувереношћу.
Тежња ка еманципацији појединих југословенских нација у
правцу изграђивања њихових националних држава, установљена
Добрица Ћосић (1921) још на другом заседању АВНОЈ-а, коначно је довршена
Политичар и писац, истакнути доношењем устава СФРЈ из 1974. године. Распад Југославије је
члан комунистичке партије до тиме био не само олакшан, већ и неминован.
1968. коју напушта после критике
политике фаворизовања етничких Отпор уставној реформи у Србији
Албанаца наспрам Срба на
Косову и Метохији. Писац
великог књижевног циклуса у Једини који су се усудили да критикују уставне амандмане који
људским судбинама на српском су претходили Уставу из 1974, била је група професора с Правног
тлу, од XIX века наовамо. После факултета у Београду. Они су, приликом једне стручне расправе,
идеолошки обележених књига о упозоравали да ће промена Устава успоставити феудализацију
грађанском рату (Далеко је сунце, републичких власти и неминовно довести до распада земље. На
Деобе), прославио се романима о захтев Тита, они су смењени, кажњени или отпуштени. Филозоф
српским страдањима у Првом
светском рату (Време смрти) и Михаило Ђурић био је ухапшен и осуђен.
заблудама комунизма (Време зла).
Током дисидентског периода до
краја осамдесетих био је сматран
духовним вођом српског О бнова националних сукоба
националног и демократског
буђења. Творац синтагме о
Србима који добијају ратове, а
губе у миру. Веома утицајан у ИДЕОЛОШКО ОСПОРАВАЊЕ:
САНУ, чији је члан. Био
председник Савезне Републике
СТУДЕНТСКЕ ДЕМОНСТРАЦИЈЕ 1968.
Југославије 1992-1993.
Ни садашњи положај српског народа у Југославији један од спољних знакова његове издвојености из
није никако добар, а не само онај у којем би се целине националне културе којој припада. У СР
нашао у случају спровођења предложених промена. Црној Гори српски народ нема право ни на
И то не само због тога што је српски народ данас властито национално име, или се бар то право
тако немилосрдно и неправедно оптужен за оспорава оним, никако малобројним,
централизам и унитаризам из претходног Црногорцима, који се осећају Србима. Уставне
периода. Као да је централизам у било ком погледу промене које нам се данас стављају у изглед
погодовао српском народу, као да тај могу само још више да погоршају овај и онако
централизам није био заведен, између осталог, и незавидан положај српског народа У границама
зато да би се спречило постављање питања за
садашњих република, уколико се оне претворе у
геноцид који је за време Другог светског рата
државне, Срби би имали само две могућности:
извршен над српским народом! Много је важније
да помажу у остваривању туђе националне
указати овде на то да се српски народ већ сада
налази у неравноправном положају према другим државности (хрватске или македонске), или да
народима у Југославији, тако да је предложена иживљују некакву своју регионалну државност
уставна промена, у крајњој линији, уперена против (црногорску или босанско-херцеговачку)...
његових најдубљих животних интереса. Крајња Михаило Ђурић, критика уставних промена
консеквенца те промене била би његово потпуно 1971, због које је осуђен на затвор; Анали
дезинтегрисање. Очигледно је да границе садашње Правног факултета у Београду, бр. 3, 1971. Тај
СР Србије нису никакве ни националне ни број је одмах по објављивању судски забрањен.
историјске границе српског народа. Уопште узев,
границе свих садашњих република у Југославији
имају условно значење; оне су више
административног него политичког карактера...
Коста Чавошки је у истој расправи,
Треба ли уопште да вас подсећам на то да изван
упозоравајући на опасност од успостављања
уже Србије живи око 40 одсто Срба, или готово
колико има Словенаца, Македонаца и Муслимана вета, које ће блокирати сваку промену у
заједно? У тренутку када је силом прилика односима међу републикама, истакао следеће:
доведен до тога да поново успоставља своју
националну државу, може ли српски народ да буде Садашња група политичара, без обзира на
равнодушан према својим многобројним деловима различитост националне припадности, потиче
изван садашњих граница СР Србије? Није нимало из једне исте категорије, која је дуго делила
тешко увидети да се већ и у садашњим условима исте погледе и исту судбину и која је заједно
српски народ налази у неравноправном положају дошла на власт. Њима је било лако да стално
према другим народима у Југославији Као што је мењају постојеће и склапају нове договоре, да
добро познато, изван граница Србије српски народ све доводе у питање осим своје власти. Али ко
живи још у четири од пет преосталих република. њима даје право да овим уставним амандманима
Али, ни у једној од тих република он не може да везују руке будућој генерацији Или можда, ова
живи својски. У СР Хрватској и СР Македонији садашња генерација властодржаца жели да
српски народ нема никаквих посебних Уставом овековечи своје дело, као што би изгледа желела
загарантованих права на национални живот. Та да овековечи свој живот и своју власт, да учини
права му нису дата с наизглед умесним и вечним оно што је увек било пролазно, онај
безазленим објашњењем да му нису ни потребна, лажни сјај који окружује људе од моћи, који
будући да су Срби у Југославији народ, а не чини њихове апетите јаким, а скрупуле слабим,
национална мањина, односно народност у смислу који дух скоројевића чини склоним да верује у
садашње терминологије. У СР Босни и непролазности своје власти и свога дела.
Херцеговини, иако чини већину становништва,
српски народ фактички нема могућности ни да се Студент
служи својим ћириличким писмом, што је само бр. 10, 6. април 1971.
Теорија о наводном илирском пореклу Албанаца није била само
романтичарско историјско тумачење него практичан политички
програм. Албанци су, сматрајући се потомцима Илира, себе
прогласили староседеоцима на Балкану, а Словене, у овом случају
Србе, уљезима на њиховој етничкој територији. Снижавање нивоа
универзитетског образовања створило је, не само на Косову и
Метохији али посебно тамо, тин површно образованих
интелектуалаца, пријемчивих за националистичке идеје.
Незадовољство растућом економском кризом праћеном великим
демографским бумом, млади Албанци су, захваћени идеолошком
индоктринацијом, пренели у раван националног незадовољства.
* Становништво исламске вероисповести се 1948. могло изјаснити као »неопредељени муслимани«, 1953. као
»неопредељени Југословени«, 1961. као »муслимани« (етничка група), 1971. као »Муслимани« (народ).
. ј а
мЈју ТИТОИЗАЦИЈА ЦРНЕ ГОРЕ
лично се дешавало и у Црној Гори, где се покушавало да
" 1 .
С докаже како Црногорци, као »нација«, нису српског порекла.
Највећи сликар Црне Горе Петар Лубарда је зато, као и Меша
Селимовић, оставио аманет у САНУ да при будућим изложбама
увек наводе да је он по народности искључиво Србин. За Црну
.-■■ Гору, питање Српства било је и питање интелектуалног поштења.
Сви највећи ствараоци Црне Горе, од писаца Михаила Лалића,
Миодрага Булатовића и Борислава Пекића, до уметника и
научника, сматрали су се и Србима у националном и Црногорцима
у регионалном и традицијском значењу. Тек неколицина
партијских бирократа порицала је српско порекло, а у Загребу је од
1971. створен кружок Црногораца који су, за потребе загребачког
Меша Селимовић режима, одрицали сваку етничку везу између народа Србије и
(1910-1982) Црне Горе, иако је већина данашњег становништва Србије у XVIII
и XIX веку насељена у Шумадију и западну Србију управо са
Писац родом из источне Босне.
После неубедљивих књижевних простора данашње Црне Горе и Херцеговине.
почетака прославио се романима Велика политичка афера избила је око рушења Његошеве
Дервиш и смрт (1966) и Тврђава капеле, саграђене по последњој жељи највећег српског песника, да
(1970). Док је Дервиш и смрт би се на њеном месту подигао маузолеј који је пројектовао Иван
алегорија о догматизму и замкама
Мештровић, вајар који је од интегралног Југословена у
тоталитаризма. Тврђава је критика
репресије епохе једноумља, света међуратном раздобљу постао присталица усташког режима Анте
насиља затвореног у самог себе. Павелића. Упркос великим протестима водећих интелектуалаца у
Савршен стилист и дубок мисли- Србији и Црној Гори, срушена је стара капела и подигнут нови
лац, Селимовић је своју припад- маузолеј, више као уступак хрватским националистима и споменик
ност српском народу и српској Мештровићу него као спомен-обележје самом Његошу.
књижевности морао, због упорних
идеолошких оспоравања из Босне,
да потврди (1976) посебном
тестаментарном изјавом похра-
њеном данас у САНУ: Благостањ е без слободе
Потичем из муслиманске
породице, из Босне, а по нацио-
налној припадности сам Србин. ао браниоци ужих националних интереса својих средина,
Припадам српској литератури,
док књижевно стваралаштво у
К комунисти су, посебно од седамдесетих, иностраним
кредитима финансирали економске експерименте и стварања осам
БиХ, коме такође припадам,
националних економија. Социјални и политички мир био је
сматрам само завичајним
културним центром, а не купован по цену енормног задуживања државе и сејања клице
посебном књижевношћу српско- националних сукоба преко осам засебних - образовних,
хрватског језика... Припадам финансијских и културних система. Процес унутрашњег
дакле нацији и књижевности растројства државе наткриљавала је намерно потенцирана
Вука, Матавуља, Стевана представа о величини њеног председника, која је, временом,
Сремца, Борисава Станковића, а постала скоро једина основа заједничког живота.
своје најдубље сродство са њима
немам разлога да доказујем.
Јач ањ е ауторитаризм а
М иљ еник Запада
Сеобе Организације
Култура
У једној расправи о подизању споменика кнезу Лазару у Крушевцу 1971, водећи ликовни критичар у Србији,
Лазар Трифуновић, добро је уочио однос комунистичких власти према српској култури, однос који је сажимао
и укупан однос према српском политичком и историјском наслеђу:
Ситни политичари претворили су једну братску заједницу из револуције у националну антагонистичку
државу и доделили српском народу улогу жандарма и чувара Југославије да би тим истим разлогом
оптеретили и његову националну свест. Због тобожњег очувања Југославије Срби су морали да ћуте и да
заблуду својих политичара (да ли само то?) плате умртвљавањем свога националног живота - уместо да га
развијају, разбујају и окрену модерној индустријској цивилизацији, они су га угасили и прожели комплексом
страха и кривице. Срби су заборавили своју прошлост, одрекли се своје историје, постидели својих победа на
Церу и Колубари и свог пораза на Косову, јер је цела српска прошлост од Светога Саве до Солуна проглашена
поповштином, мрачним православљем, национализмом и унитаризмом... на српском шовинизму се упорно
инсистира и свака нормална расправа о националној култури и оријентацији проглашава се национализмом.
Сумњиво је све: и проучавање културног наслеђа, и дискусије о југословенству, и расправе око маузолеја на
Ловћену, и полемике о језику, и сваки разговор о националној и културној афирмацији Срба ван Србије, иако
они чине преко 40 одсто српског народа. Очито да је у питању једна политичка формула која више не може
да се одржи, јер нема политике која страхује од историје, ни политичара који се плаше сопственог народа.
Л. Трифуновић, »Књижевне новине«, 1971.
Српска академија, САНУ, на
својој ванредној скупштини дала
је шамар југословенском ПОЧЕТАК РАСПАДА
политичком руководству...
Политика слаба Србија - јака
Југославија, доживљава слом.
а Титовом смрћу (4. мај 1980), нестао је неприкосновени
Јака и своја Србија - уједно ијака
Југославија поприма извесне нове
могућности. Осећам да Словенци
С ауторитет који је, не само формално, оличавао јединство
земље. Наследило га је председништво са осам чланова
позицију Срба не схватају. колективног председништва чији су се председници смењивали
Словеначком политичком вођству ротацијом сваке године. Њихов владалачки мото био је »И после
је успело заслепети Словенце.
Зато Словенци виде у Србима Тита - Тито« што је значило неспремност на сваку промену.
само национализам и унитаризам Годину дана касније, албанска побуна, означена пожаром који је
и ништа друго, то је кратковидо 16. марта 1981. био подметнут у Пећкој патријаршији, најавила је
и опасно. Многе српске оцене су отварање националног питања у његовом најекстремнијем облику.
засноване... Срби знају да више не
могу целој Југославији дириго- Демонстрације косовских А лбанаца
вати. Њихова садашња позиција,
у основи подређена позиција, за Почетком априла 1981, на демонстрацијама албанских
њих је неодржива... најрадикал- студената у Приштини, тражен је статус републике који је по
нији противник у једном или Уставу из 1974. садржавао право на »самоопредељење до
другом правцу је словеначко отцепљења«. На Косову, где су албански комунистички вођи
политичко руководство. Оно
проценили да је сазрео тренутак за почетак борбе за отцепљење,
упорно брани а1а1иа дио. Брани,
дакле, Тито-Кардељеву политику, отпочео је распад Југославије. Сецесионистички покрет Албанаца
која је доживела историјски подржаван од њихове матичне државе, нарушио је осетљиву
пораз. Политичка заслепљеност равнотежу односа република и покрајина успостављену Уставом
словеначке политике се понавља... из 1974. Одбијање федерације да ефикасно заштити прогоњене
Србе на Косову, имало је за последицу хомогенизацију Срба, који
Стане Кавчич, су се, последњи од свих, организовали по националном, односно
словеначки функционер,
национал-комунистичком начелу.
Дневник и сећања
Корени потреса
Ш ЈСА
М еморандум САНУ
У Србији је велику аферу 1986. изазвала једна полицијска узурпација:
из Српске академије наука и уметности био је изнесен и објављен један
недовршен спис о стању у земљи после Титове смрти, тзв.
Меморандум. Премда никада није усвојен као званични акт Академије,
Меморандум - једна дуга анализа економских односа и дијагноза
узрока политичке неравноправности Срба у СФРЈ - у партијској
штампи је, по директиви комунистичких власти, био хорски нападнут
као нескривени манифест српског национализма. Радило се заправо о
покушају компромитовања групе академика интелектуалаца у САНУ
који су предводили одбор за заштиту људских права и политичких
слобода (»Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања«). У
Словенији је већ почетком 1987. истакнут план о даљем
осамостаљивању Словеније (часопис Нова Ревија).
Предлог за успостављање следбеника. Тренутак када ће криза избити више није зависио од
политичке демократије унутрашњих фактора већ од геополитичке ситуације.
у СФРЈ (1987) Федерализација Југославије била је завршена до 1981. и само је
...укидање Уставом утврђеног страх од Совјетског Савеза приморавао њене саставне делове на
монопола власти владајуће останак у заједничкој држави. Са новом политиком Михаила
странке; Горбачова (1985) и, још више, са падом Берлинског зида (1989)
...укидање свих уставних
нестао је и последњи кохезивни чинилац. Начин на који ће се
ограничења којима се сужавају
претходно зајамчене основне Југославија распасти није више зависио само од унутрашњих
слободе и права човека и грађана; чинилаца.
...утврђивање уставних јемстава Унутрашње напетости у земљи, од 1981, стално су расле,
за потпуну слободу штампе и појачаване економским застојем и високим дуговањима страним
одсуство званичне или прикривене инвеститорима. Дугови, наслеђени из Титових времена, додатно су
цензуре;
...уставно и законско регулисање повећани. Федерални систем успостављен 1974. распао се на
права на удруживање у независне Косову и Метохији где су се Срби, упркос мерама федералне
синдикате и право на штрајк; полиције против демонстраната и чисткама у локалној партији и
..обезбеђење делотворне судске даље исељавали. Ради заштите посебних републичких интереса
заштите основних права и страховало се од сваког поремећаја равнотеже успостављене
слобода... Уставом од 1974. између република и покрајина.
...Ови предлози Одбора за одбрану
слободе мисли и изражавања И деолошки надзор
имају један једини циљ - да
послуже демократизацији наше Свака промена у покушајима критичког преиспитивања ближе и
земље. даље прошлости, пажљиво је праћена и по правилу осуђивана,
У Београду, 25. нов. 1987. често праћена застрашивањима, или у тежим случајевима
Одбор за одбрану слободе забранама, ређе хапшењима. Последњи покушај обнављања
мисли и изражавања идеолошке правоверности и прогона »унутрашњих непријатеља«,
водио је, у име ЦК Хрватске, Стипе Шувар, неуспешни
реформатор средњошколског система и главни бранилац
комунистичке правоверности на савезном нивоу. Под његовим
надзором 1983. направљен је списак спорних дела (тзв. »Бела
књига«) и око 200 аутора, претежно српских писаца и
интелектуалаца, због »лансирања политички неприхватљивих
порука«, негативних »алузија на Тита« и »антисоцијалистичког
деловања«.
Србија и демократија, јуче. данас, сутра (1989)
...предлажемо да Србијау свом будућемразвоју уводи и примењује, ау заједничкој држави Југославији,
предлаже, заступа и брани следеће демократске принципе:
Увођење владавине права и доследно поштовање принципа правне државе. Укидање једнопартијског система,
политичког, идеолошког и друштвеног монопола комунистичке партије и повлашћености њених чланова.
Неповредивост грађанских права, стварнуједнакост свих грађана пред законом, и право да бирају и буду
бирани на све положаје без обзира на страначку припадност. Самостално и независно судство. Слободу
штампе. Пуну политичку, верску и економску равноправност свихјугословенских народа. Једнакост пред
законом и грађанску равноправност припадника националних мањина и обезбеђивање њихових политичких,
културних и националних права до ступња достигнутог у најдемократскијим државама света, који нигде не
подразумева право националне мањине на институт државног суверенитета...
...Будућу Србију видимо као земљу слободних људи и идеја, отворену токовима и достигнућима модерног
светског развитка, враћену у свој природни европски завичај, опорављену од заосталости прегнућима својих
грађана и слободном конкуренцијом политичких, мисаоних и производних програма и предузетништвом
способних људи, ослобођену скупе, гломазне, пренормиране и неефикасне државе, а Србију у Југославији као
доследног заступника грађанских, националних и политичких слобода и социјалне правде...
Удружење књижевника Србије
До 1985, спољни дуг Југосла- И нтернационализација
вије нарастао је на 19,7
милијарди долара. Криза се југо сло ве н ске кризе
продужила упркос паду
спољног дуга на 16 милијарди
долара 1989. Југославија је
била заточеник режима који се Н ационализам и комунизам
није могао суштински изме-
нити. Уз економску кризу
уследила је и политичка криза Косовска криза појачавала је незадовољство Срба који су, преко
обележена растућим етничким интелигенције и цркве, све више критиковали наслеђени уставни
и међурепубличким напе- поредак и самог Тита као његовог творца. Преокрет је настао 1987.
тостима. када је партијским пучем у Србији, власт преузео Слободан
Милошевић, мало познати бирократа. Он је од цркве и критичке
интелигенције преузео барјак одбране националних интереса. На
новим, националним идеалима, Милошевић је обновио већ
посусталу и увелико пропалу комунистичку партију. Масовним
окупљањима у знак подршке новом политичком правцу, он је
успео да се вешто наметне као нови национални лидер и борац за
враћање »достојанства и јединства Србије«. Коришћење масовних
скупова било је средство да се сруши титоистичка равнотежа
успостављена Уставом од 1974. У питању је била вешта
популистичка манипулација која је имала два циља - очување
комунистичког режима и борбу за власт у Југославији.
Тако се у Србији десио процес супротан збивањима у Источној
Европи где је преко национализма рушен је комунизам. У Србији
је преко национализма обнављан комунизам. Како се, учвршћујући
своју власт, није отворено супротстављао отварању разних табуа,
посебно титоистичких, Милошевић је створио привид релативне
слободе, а Срби, заузети питањем успостављања јединствене
Србије са покрајинама, нису схватили ширину и значај процеса у
Источној Европи. Раздор на последњем, Тринаестом партијском
конгресу у јануару 1990, био је неуспешан покушај комуниста
Србије и Црне Горе да на идеолошкој основи успоставе
доминацију и над Партијом и над државом.
Проалбанске демонстрације у
Словенији
Под окриљем одбране права
косовских Албанаца, северна
република припрема сопствену
сецесију.
Хрватски Устав од 22. децембра Европи, напустивши претходно своју теорију о беспартијском
1990. дефинисао је Хрватску као плурализму који је требало да замени вишестраначки систем.
»националну државу хрватског
народа«. Срби су од консти-
тутивног народа били сведени на Срби у Х рватској: почетак сукоба
статус мањине. Срби су
прогласили најпре аутономију Срби у Крајини, Славонији, Барањи су низом одлука показивали
својих области ( »Декларација о своју неспремност да живе у Хрватској, без гаранција заштите
суверености и аутономији српског њихових права која им је, као конститутивном народу,
народа«, Срб, 25. јули 1990), а обезбеђивала Југославија, а јемчила заједничка држава са Србијом
затим спровели и плебисцит (19. и Црном Гором. Мањински статус Срба, наметнут супротно
август - 2. септембар 1990). За
аутономију се, по званичним њиховој вољи новим републичким Уставом, усвојеним 22.
подацима, изјаснило 567.127 лица, децембра 1990. којим се Хрватска дефинише само као држава
против ње 144, неважећих је било хрватског народа, био је један од главних узрока њихове побуне.
46 гласова. Резолуција о раздру- Развој ситуације у Хрватској потврдио је њихова страховања.
живању САО Крајине од Хрватски сабор, изабран у априлу 1990, одмах је увео
Републике Хрватске донета 28. дискриминаторске мере против Срба. Од њих су тражене писмене
фебруара 1991. означила је вољу изјаве о лојалности новој власти, српски полицајци у крајевима са
Срба да остану у саставу
Југославије. српском већином су отпуштани и замењивани Хрватима, латиница
је постала једино званично писмо, а застава и полицијске
униформе подсећале су на време Павелића и НДХ. Извештаји
српских епископа и свештеника Патријаршији у Београду
потврђивали су вести о таласу етничке дискриминације и обнови
усташких симбола. Уз минирање српских кућа по Далмацији,
учестале су непосредне појединачне претње Србима: разни
екстремисти, укључујући и чланове и присталице владајуће
партије ХДЗ су, не без наглашеног тријумфализма, најављивали да
је дошао час да наставе тамо где су усташе прекинуле 1945.
Вођа крајинских Срба, Јован Рашковић, председник Српске
демократске странке, настојао је да спречи веће сукобе, тражећи
аутономију Крајине унутар Хрватске ако ова остане у Југославији.
У случају сецесије Хрватске, Крајина је, по српском тумачењу,
имала право да се референдумом одлучи да остане у Југославији.
После једностраног проглашења независности Хрватске (25.
јуна 1991) и распламсавања борби у Хрватској, Срби у Крајини 19.
децембра одговарају проглашавањем Републике Српске Крајине,
на 12.145 км2, са 17 општина и 330.000 становника. Државни
симболи Крајине били су јасно антикомунистички и наглашено
верско-национални. За државну химну узета је стара српска химна
Председник ХДЗ-а, а затим и
председник СР Хрватске, Фрањо »Боже правде«.
Туђман је велики број гласова
Хрвата обезбедио следећом
изјавом у предизборној кампањи:
При томе заборављају да НДХ СРБИ У СР ХРВАТСКОЈ 1948-1991.
није била само пука квислиншка Укупно Срба Југословена
творба и фашистички злочин већ
и израз како повијесних тежњи 1948 3.779.858 543.795 (14,4%) -
хрватског народа за својом само- 1953 3.936.022 588.756 (15,0%) 16.964 (0,4%)
сталном државом, тако и 1961 4.159.696 624.991 (15,0%) 15.560 (0,4%)
спознаја међународних чимбеника, 1971 4.426.221 626.789 (14,2%) 84.118 (1,9%)
у овом случају владе Хитлерове 1981 4.601.469 531.502 (11,6%) 379.057 (8,2%)
Њемачке. 1991 4.784.265 581.653 (12,2%) 106.041 (2,2%)
Срби у Крајини су, међутим, убрзо дошли у пуну зависност од
режима у Србији.
Званична Србија није дозволила самостално деловање Срба у
Крајини и Босни, спречавајући спајање њихових двеју странака и
постепено је, с приближавањем сукоба, успела да преко својих
повереника стави под контролу покрете прекодринских Срба. Када
су Срби у Крајини, уплашени Туђмановим режимом и његовим
паравојним формацијама почели да се наоружавају сами,
Милошевић је преко активних и пензионисаних генерала ЈНА (СК-
Покрет за Југославију) заплашеним људима - којима је знатан број
екстремиста у хрватским органима власти и међу обичним
грађанима отворено претио понављањем покоља из 1941. -
поделио оружје, страхујући да они не дођу под утицај опозиције у
Србији. Одбрана Срба је, тако, уместо одбране националних
интереса, постала одбрана једне историјски поражене идеологије.
Идеолошка ограничења комунистичког режима Романи Иве Андрића усталили су књижевни израз
нанела су крупне штете развоју српске културе. Део српског дијалекта српско-хрватског језика, док су
истакнутих писаца и научника остао је у емиграцији дела Милоша Црњанског, објављена по повратку у
(Растко Петровић, Слободан Јовановић, Милош земљу (Сеобе, Друга књига, Роман о Лондону), као и
Црњански, до почетка шездесетих), други су удаљени поема Ламент над Београдом, испевана у
са универзитета (Бранислав Петронијевић), или изгнанству, показала лирску снагу српског језика.
извесно време спречавани да објављују своја дела. Са Забране појединих књига (Драгослав Михаиловић,
попуштањем притиска власти, српска култура и наука Живојин Павловић, Гојко Ђого) и позоришних
постепено су напредовале. Иво Андрић је одмах представа (Јован Радуловић) показивале су сталну
после рата објавио своја главна дела, На Дрини тежњу писаца да размакну границе стваралачке сло-
ћуприја и Травничка хроника, која, као романи са боде. Значајан искорак у том правцу учинили су и
режисери чији су филмови, из тзв. »црног таласа«,
често под ударом забране, показивали наличје
постојећег система (Душан Макавејев, Александар
Петровић, Живојин Павловић).
Снажан продор учињен је и у сликарству, где је
заокрет учинио Петар Лубарда, изложбом из 1951,
раскинувши са реализмом совјетског обрасца,
отворивши пут млађем нараштају уметника замашне
снаге и оригиналности (Лазар Возаревић, Миодраг
Дадо Ђурић, Леонид Шејка, Владимир Величковић,
Љуба Поповић, Петар Омчикус, Мића Поповић).
Александар Тишма Бранко Миљковић
историјским темама, нису била у сукобу са
прокламованим социјалистичким реализмом.
Нобелову награду за књижевност добио је 1961.
Педесетих година је уследило одустајање од
совјетског модела књижевности, које је омогућило да
се, уз већ афирмисану групу аутора (Добрица Ћосић,
Бранко Ћопић, Михаило Лалић) која је померала
идеолошке каноне, појаве значајни писци модерног
израза (Меша Селимовић, Владан Десница, Борислав
Пекић, Момо Капор, Данило Киш, Александар Тишма,
Милорад Павић) и песници (Васко Попа, Бранко Димитрије Богдановић Драгослав Срејовић
Миљковић, Десанка Максимовић, Матија Бећковић,),
драмски писци (Александар Поповић, Душан У друштвеним наукама, посебно осетљивим на
Ковачевић), који су српској књижевности обезбедили идеолошке притиске, значајни резултати су
светски ранг. достигнути у модерном приступу историји уметности
(Светозар Радојчић, Војислав Ј. Ђурић, Лазар
Трифуновић), историографији до периода Краљевине
Југославије (Георгије Острогорски, Радован
Самарџић, Сима М. Ћирковић, Милорад Екмечић,
Димитрије Ђорђевић), историји старе књижевности
(Димитрије Богдановић), археологије (Милутин
Гарашанин, Драгослав Срејовић), лингвистике
(Милка и Павле Ивић). Међу филозофима издвојио
се, заобилазећи странпутице марксистичке
фразеологије, Михаило Ђурић, а мећу правницима
Коста Чавошки и Војислав Коштуница, чија је
заједничка студија о страначком монизму (1985) била
Живојин Павловић Матија Бећковић одмах забрањена.
хжшттттт®
МЊОбА СЈШЈАИ-
бко^ 1^атеги
паЈ Вео§га(1от
■вж*м©»1И>«"в
На истеку XX века и на крају другог точној Европи рушио комунизам, само у Србији
миленијума после Христа, српски народ се од и Црној Гори (која је 1997. изабрала супротну
других народа на Балкану и у Европи издваја опцију), преко национализма био је одржаван
одсуством политичких слобода, демократске комунизам, ослоњен на наслеђену структуру и
обнове и привредног успона. Срби су лишени психологију власти. Срби су се, због тога, нашли
дефинисаних националних граница после на погрешној страни историје. Они су дошли под
исцрпљуће серије неуспешних ратова у удар водећих сила у међународној заједници које
Словенији, Хрватској, Босни и на Косову, ратова увек одлучују о променама граница и, сагласно
које је, ради одбране свога ауторитарног режима, односу снага, новој политичкој равнотежи у
у име Српства од 1991. до 1999. водио Слободан свету.
Милошевић. Владавина Слободана Милошевића, Двојна федерација Србије и Црне Горе,
схваћена као национална политика која раскида с образована у априлу 1992. под именом СР
традицијама титоизма, имала је у почетној фази Југославија, премда заједница два огранка
широку народну подршку. Милошевићев режим истородног народа, носи државно име које
је, међутим, био неуспешан покушај спајања подразумева пре свега државу Срба и Хрвата.
српских традиција с титоистичким комунис- Под српским именом постоји од 1995. као
тичким наслеђем. Покушај пресликавања посебан, међународним уговором гарантован
титоизма у обликовање уже српске политике ентитет, и Република Српска у Босни и
показао се и немогућим и неуспешним, јер је Херцеговини. После серије ратова, страдања,
српске интересе раздвојио од начела суверено- хиљада погинулих и стотина хиљада расељених
сти и слободе. Уместо српског суверенитета из и исељених лица, после коначног нестанка Срба
1918, Милошевић је као принцип међудржавног у Крајини, Славонији, Барањи и многим
разграничења узео начела АВНОЈ-а из 1943. областима Босне, српском народу предстоји да
Тиме је само додатно легитимисао издвајање нађе своје место у породици слободних и
бивших југословенских република из састава суверених европских народа, ослоњен на
СФРЈ, у границама одређеним у доба Брозове сопствене традиције, у избору слободе,
владавине. Милошевић је, у кључном раздобљу владавине права и демократије. Замке двоструке
распада комунизма, изабрао, у име свих Срба, лојалности, југословенству и српству, које је
погрешан политички курс: очекујући Милошевићев режим вешто користио за очување
комунистички преврат у Москви после распада једне ауторитарне, и, у суштини,
СССР-а, он се определио за сукоб са Западом. У неокомунистичке структуре власти, показале су
супротстављању самом Милошевићу, на Запад су се поразним за један народ чији је велики успон
се ослониле ратоборне сецесионистичке у XIX веку окончан, на крају XX столећа,
републике из састава СФРЈ, уклопивши се у обесмишљавањем његових вишевековних
талас антисрпског реваншизма у средњој Европи. напора да живи у заједничкој држави.
Док је национализам био средство којим се у ис - Душан Т. Батаковић
Уместо поговора
Ова књига је историја српскога генерације које треба нешто да науче чему није била у стању да се одупре
народа чији су аутори: Душан Т. из ове историје. Зато жели да изнесе Аћимовићева Комесарска управа.
Батаковић, Милан Ст. Протић, оно што није тачно у овој историји, Јесте, Аћимовић је спровео акцију
Никола Самарџић и Александар поготову оно што је некритички АПЕЛА, коју спомиње Батаковић али
Фотић, а ликовни концепт и обраду преузето од Брозових комунистичких нетачно пише да је „потписивање
је дао Слободан Деспот. Ово је историчара. било под притиском". Нису АПЕЛ
историја српског народа од самог Ићи ћу по реду како сам упамтио носили на потписивање жандарми већ
почетка државног организовања на многе догађаје од 1941-1945. године студенти, млади учитељи и други
Балкану, па идући кроз Средњи и које сам изнео 1958. г. у својој књизи интелектуалци, којима је једино
Нови век све до Слободана „Грађански рат у Србији 1941-1945." „оружје" било налив перо те с њим
Милошевића који је владао земљом у Састављач ове историје Душан Т. нису могли вршити притисак на
време изласка књиге. Иако је све Батаковић желео је да испадне фер и потписнике. Али и поред тог АПЕЛА,
сажето изнето, књига је обухватила према комунистима и према Аћимовићева Комесарска управа није
све важније догађаје из живота следбеницима Драже Михаиловића могла да заустави комунистичко-
српског народа. па лепо - али не и објективно - износи четничке нереде, те је дошло до
Писац овог приказа није догађаје из комунистичке револуције образовања Владе генерала Недића
савременик Немањића, Патријарха и грађанског рата који су беснели 29. августа 1941. године, а што
Арсенија Чарнојевића, Карађорђа и окупираном земљом. Он спомиње Батаковић сасвим неверно описује.
кнеза Милоша, али упоређујући „два сусрета Михаиловића с Прво је тотално нетачно када писац
писање са историјом српског народа комунистима", али не наводи да су (или писци) ове историје називају
коју је у десет томова својевремено тада постигнути споразуми између генерала Недића „германофилом"!
издала СРПСКА КЊИЖЕВНА Тита и Драже Михаиловића: први у Нити је он то био пре рата нити за
ЗАДРУГА верује да су аутори верно Струганику 19. септембра, а други у време рата. Нека ова господа
изнели средњевековну српску Брајићима 26. октобра 1941. године иеторичари читају књигу др. Мирка
историју и збивања око стварања (Уопште се не наводе ови датуми који Косића: „Сведочанство о издаји" и
модерне Србије и Краљевине Срба, су ипак значајни за историју, јер је „27. март 1941", па ће видети шта је о
Хрвата и Словенаца, одн. Југославије. Дража овим споразумом Тита и генералу Милану Недићу рекао Фон
Међутим писац је савременик и комунисте „огрнуо националним Херен, немачки посланик у Београду,
учесник у догађајима из Другог плаштом" - како је у своје време то када је генерал Симовић послао
светског рата, сведок комунистичке лепо објаснио Димитрије В. Љотић). Косића да увери немачког посланика,
револуције и грађанског рата за време Овим су комунисти добили у Србији да ће пучистичка влада поштовати
окупације од 1941-1945. и свих „замајну снагу" и тек тада пошли да протокол од 25. марта 1941. Фон
збивања од тада па све до данас. дижу своју револуцију. Херенов одговор др. Косићу
Савременик је генерала Михаило- Тек пошто су генерал Михаиловић најречитије говори да генерал Недић
вића, генерала Недића, Димитрија и Тито постигли споразум за није био германофил.
Љотића, Јосипа Броза Тита и „заједничку борбу" противу Батаковић пише да је Недић при
његових комунистичких гаулајтера окупатора, а што је Титу и образовању своје владе имао
Ранковића, Минића, Коче комунистима служило само као маска „активну подршку само у
Поповића, Слободана Пенезића и за комунистичку револуцију и малобројним присталицама неутицај-
других. И што је најважније: живи освајање власти - што Дража, не предратне странке Збор". Нека
учесник је у многим догађајима које нажалост, није видео - дошло је до господа читају „Грађански рат у
ова историја неверно описује. А то је напада на Немце, до тешких одмазда Србији 1941-1945" па ће видети да су
грех и за историју и за млађе српске према невином српском народу, а у влади генерала Недића били пред -
ставници скоро свих предратних значило није нимало тешко и нарочито према српском народу -
политичких партија, а само два претпоставити. Ти заклети неприја- вршили су је Јосип Броз Тито и
претставника - не Љотићеве странке тељи српског народа не би стрељали његови комунисти. Зато је већ
(ни то не зна Батаковић) - већ покрета сто Срба за једног убијеног Немца, а постало огавно називати Недића и
Збор. Према томе је тотална неистина педесет за рањеног (и овде је Љотића „германофилима",
да је генерал Недић „на наговор Батаковић неупућен јер наводи да је „сарадницима са окупатором" итд.
немачких власти формирао владу уз стрељано сто Срба за немачког Тито и комунисти сарађивали су не
помоћ присталица Димитрија официра а 50 за војника) - већ би само са усташама и Немцима, већ и са
Љотића". И уопште кад пише о убијали и уништавали све изреда и црним Ђаволом само да би се власти
Љотићу, види се да ама баш ништа од претворили би Србију у непрегледно дочепали! (Читајте о Титовим
његових дела аутори ове књиге нису гробље. Е то је спречио генерал преговорима с Немцима у Вакуфу и у
прочитали, јер да јесу не би могли Милан Ђ. Недић и његова влада, која Загребу 1943. г.)
написати да је хтео „сталешку државу није - како Батаковић наводи образо- Душан Т. Батаковић са
фашистичког типа". Бар толико су вана крајем 1941. г. - већ усред лета, састављачима „Нове историје српског
могли знати да фашистички 29. августа 1941., када су злочини народа" признаје генералу Недићу
корпоративизам није исто што и наши партизана били достигли кулмина- само једно. Каже: „Недић је остао,
сталежи (еснафи) за које се залагао цију. И генерал Недић је са српским упркос свесној колаборацији с
Љотић и његов покрет „Збор". снагама тукао комунистичко- Немцима, запамћен по једној важној
Даље, потпуно је неистинито да су партизанске банде и заједно с Титом установи - 'Комесеријату за
„збораши образовали Српски их протерао из Србије. Зато ће избеглице', којим је руководио Тома
добровољачки корпус". Образовала га партизански комесар Антоније Максимовић”. Хвала Богу да му бар
је влада генерала Недића, тј. најпре Исаковић доцније написати: „Србија нешто признаје! Али, и ту је
„Српску добровољачку команду" - 15. нас је као кучиће истерала 1941. необавештен. Док наводи да је
септембра 1941. године и била је то године!" збринуто измећу 200.000 до 400.000
војска српске владе „Народног спаса" Јесте, радило се о биолошком избеглица, уопште не спомиње да је
којој је на челу стајао не „пронемачки спасењу српског народа 1941. године, спашено 86.000 избегличке деце из
настројен официр" већ српски и те и после свега што је било, називати Босне, за коју ће доцније Војислав
југословенски армијски генерал и данас генерала Недића, Димитрија Лубарда у својој књизи „Свилен
Милан Ђ. Недић! И Српска влада Љотића и њихове сараднике гајтан" написати да је то била „жива
„Народног спаса" (не „националног" којекаквим именима КОЈА СУ ИМ снага Босне" која ће после рата по
како пише Батаковић), није била КОМУНИСТИ ДАЛИ - јесте срамота повратку на рођену груду биолошки
„немачки контрапројект Михаиловић- не само за вајне српске историчаре обновити Српство у Босни. Кад смо
евом и Титовом покрету", већ за већ за целу српску нацију! И једнако већ код овог спасавања народа, треба
биолошко очување српског народа. се заборавља, да је - када је требало подвући, да је генерал Недић са
То је чудо једно, да ни данас, чак ратовати - генерал Недић као својом владом „Народног спаса" целу
година од догађаја који су витлали командант групе армија дао сјајан Србију и српски народ спасао од
Србијом и Југославијом од 1941-1945. отпор Немцима у Качаничкој клисури глади за време окупације. Свака стопа
године српски историчари нису у (о чему је у своје време писала и српске земље је била обрађена и
стању да савладају истину о тим чувена америчка новинарка Рут засејана, тако да је народ имао и
догађајима. Није Немцима у Мичел), а Димитрије Љотић - једини хлеба и са хлебом. И што је још
окупираној Србији требала Недићева од српских и југословенских важно подвући, од када је Недићева
влада - јер су тада Немци били у политичара - командовао је у рату 6. влада била образована, Немци нису
зениту своје моћи па су без по муке Пешадијским допунским пуком сами пљачкали и узимали што им
могли свршити с комунистичко- „Краља Александра Првог", док су треба, већ су органи Недићеве
партизанским дивљањима у Србији - тада Броз и његови комунистички администрације предавали разрезане
већ је та влада требала српскоме гаулајтери ишли за војним количине хране, мрса, огрева и
народу да би спречиле немачке јединицама и растурали летке да других потреба, а нека г. Батаковић
казнене експедиције и крваве одмазде војска баца оружје и да не ратује за наведе како је Тито пљачкао српски
над невиним српским становниш- рачун „империјалистичко-капиталис- народ - кад је дошао на власт -
твом. Немци су хтели да пусте у тичких сила", јер забога - тада су отимајући му и последње зрно
Србију као гладне шакале усташке, били у савезу Стаљинов СССР и Хит- пшенице! Кад су се комунисти догра-
мађарске, бугарске и арнаутске трупе лерова Немачка! Ако је ико вршио били власти у Србији у јесен 1944. г.
да направе ред у Србији, а шта би то издају према Краљевини Југославији Владимир Дедијер ће и узвикнути и
написати: „Толико је хране у Србији, из Јужне Србије, несрећног литери, спортски стадијуми,
да неће гладовати народ ни у Босни, Орловића, привредног референта игралишта, паркови - да би се утрли
Херцеговини и Црној Гори!" Окружног начелства који из свег злочиначки трагови. Причали су ми
Несравњива је услуга генерала гласа кука: „Браћо моја! Нисам ништа Чачани, када се игра утакмица на
Недића коју је за време окупације крив! Куку мени где прав страдам!" тамошњем игралишту, цело
учинио васцелом српском народу! Па А Крајишник партизан удара га игралиште се и дан данас угиба од
и то што га данас блати и један кундаком у леђа и псује му мајку да гробова стрељаних који ту почивају!
Душан Т. Батаковић - ко зна да ли би умукне. А знате шта му је била Нажалост, живи сведоци ћуте о томе,
уопште и преживео немачку кривица? Био је шурак мајора Илије али једног дана ће мртви проговорити
окупацију да није било генерала Мићашевића, команданта Првог и на Крушику и на Маракани и на
Милана Ђ. Недића?! пука Српског добровољачког Багдали и на Језави и по другим
У контексту овог описивања о корпуса, који је стационирао у стратиштима којима су комунисти
времену окупације, Батаковић наводи Ваљеву. Иако се јадан никада није обележили целу Србију.
како је „кад је победа комуниста бавио политиком, то му је била Срамота је чак и после педесет, и
постала извесна и кад су совјетске кривица да га ухапсе и поведу на више година, ћутати шта су Броз и
трупе ушле у Југославију, стрељање. И стрељаше без икаквог комунисти учинили са Србијом и
непријатељство Михаиловића према саслушања и суда тих две хиљаде српским народом. За све те протекле
Недићу и Љотићу изгубило у Ваљеваца. Читајте тротомну књигу деценије српски народ се осећа робом
оштрини и тражен начин за „ДЕОБЕ" од Добрице Ћосића па ћете и у Србији и на Косову и Метохији и
заједничку борбу против надирућег видети шта су „ослободиоци" Босни и целој Југославији. И под
комунистичког покрета". И то је све! учинили од Ваљева и Ваљеваца. А то турским ропством било му је боље
Уопште не зна, или је свесно избегао је био само почетак масовног него под Брозом и комунизмом. И
да напише, да је - захваљујући стрељања Срба у Србији. Тиме су се неће му бити добро докле год не
заједничким напорима Љотића и „ослободиоци" Србије и српског избрише трагове комунистичких
Драже - дошло до обједињења свих народа показали у правој светлости злочинаца чија имена носе школе,
српских, хрватских и словеначких ко су и шта су! установе, улице, паркови и др.
националних снага које је 27. марта Наводи историчар Батаковић како
1945. г. прокламовао у Илирској су комунисти „у областима уз Бора М. Карапанџић
Бистрици, у Словенији, Дражин границу с Аустријом (Блајбурт,
помоћник генерал Миодраг Кочевски Рог, Зидани Мост,
Дамјановић. Бар је г. Батаковић то Дравоград) - ликвидирали усташе,
требао оставити за историју као љотићевце и четнике не правећи међу
важно сведочанство. њима никакве разлике, али уопште не
Даље, када ови историчари на челу говори о партизанским стрељањима и
с Батаковићем говоре о победи Тита и у Србији, која је постала једно
комуниста и њиховом доласку на непрегледно гробље. Оно што су
власт, испада да су они донели „ослободиоци" учинили у Ваљеву,
ослобођење Југославији. А ево како је починили су у Београду, Чачку,
изгледало „ослобађање" првог града у Крушевцу, Нишу, Лесковцу,
Србији: Ваљева, 15. септембра 1944. Смедереву и другим местима
године. Ја сам тамо био и својим ослобађајући Србију од Срба. По
очима гледао то „ослобађање"! мојим педесетогодишњим истражива-
Долазиле су тзв. „Ослободилачке њима Јосип Броз Тито побио је
Крајишке, Санџачке и црногорске најмање 250.000 (двеста педесет
бригаде", па - Боже ме прости! - не хиљада) Срба у Србији, а по
као да су улазили у своју српску најновијим истраживањима др.
земљу, већ као да су упадали у Ратибора Ђурђевића испада да је
Курдистан или неку афричку земљу! побио пола милиона Срба! Само док
Вршили су масовно хапшење па сам су по Словенији остале бројне
гледао колону од две хиљаде гробнице као сведочанство
Ваљеваца које партизански башибо- „партизанске културе" (израз Титових
зук спроводи на стрељање. Па и дан историчара), по Србији су над
данас чујем лелек Србина избеглице масовним гробницама подизани со-