Аутор

Лидија Стефановић

Издавач
Лидија Стефановић
Шо Го

Технички уредник
Андреј Стефановић

Штампа
NEOPRESS design & print

Тираж
200

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије

821.163.41-83
796.85

СТЕФАНОВИЋ, Лидија, 1971-

Чврсти ратник : записи разговора Учитеља.и
Ученика / Лидија Стефановић. - Београд : Л.
Стефановић, 2019 (Београд : Neopress design & print).
- 94 стр. : илустр. ; 21 cm

Тираж 200.

ISBN 978-86-901176-1-1

COBISS.SR-ID 276908300
 Лидија Стефановић

Ч врсти рат Ник

записи разговора Учитеља и Ученика

шо
го

Београд, 2019.
 Посвета

Мом драгом Учитељу,

Ратнику нежног срца

5
 Предговор

Док сам бележила разговоре са Учитељем, који су

ушли у књигу “Нежни Ратник”, нисам имала намеру да
то буде нешто што ће бити доступно већем броју људи.
Не само због тога што нисам знала како ће он да реагује
на то штиво, него пре свега што сматрам да су моје
литерарне способности ограничене и оскудне. Међутим,
пошто је Учитељ књигу прочитао исто вече, када сам
му је дала, и већ сутрадан почео да је представља свима
који су долазили код њега, у врло кратком року почела
сам да добијам речи захвалности и предивне реакције
од људи, који су тај један исти примерак књиге читали
у једном даху.
Међу многим коментарима, на којима захваљујем
свима од срца, један бих ипак издвојила. Та особа ми је
рекла да је јак утисак да књигу нисам писала само ја, већ
да сам била инструмент у рукама неке више силе. Било да
ту Силу назовемо Бог или су то благослови претходних
ратника учитеља на овоме Путу, у сваком случају је
велики комплимент бити медијум таквог Диригента.
И ја сама осећам да сам ту књигу само записала, а не
написала.

9
 Доста пута у људској историји наилазимо на
примере да су као посредници за преношење неке
поруке Одозго често изабирани они најслабији међу
људима, можда из разлога да би се на тај начин показала
тајна једноставности и величина Божија, чак и у
људској немоћи. Ја не сматрам себе никавим Божијим
инструментом, али сам бескрајно захвална на томе што
је кроз ту књигу дошла до других порука живота, коју
Учитељ свакодневно дели са људима. Писана реч је ипак
нешто што остаје и за будуће генерације.
Највећи комплимент је када ми прилазе и захваљују
ми се сами ученици, који су годинама уз Учитеља и који
га познаје много боље него ја. Прелепо је чути да неки
од њих носе књигу стално са собом и читају је у свакој
прилици, по неколико пута. Кажу ми да на тај начин
осећају његово живо присуство, јер су његове речи увек
са њима. Може ли се чути нешто лепше од овога…
Највећу захвалност, ипак, дугујем управо мом
Учитељу, не само на бескрајном поверењу које ми је
указао, дозволивши да књига угледа светлост дана, него
пре свега на спремности да се и даље отвори за то да
његово животно искуство и сазревање на Путу Ратника
осветле пут свима нама, који долазимо у контакт са
њим, али и неким будућим нараштајима.
Теме које се помињу и у овом наставку носе не само
савете, које можемо применити у свакодневном животу,
већ, пре свега, дух тих предивних истинских мајстора
вештина, од којих је мој Учитељ имао прилику да учи.
Они су то истинско светило у свету; наизглед скромни и
сасвим обични људи, приликом првог сусрета са њима,
а заправо дивови мудрости и учитељи дубоких тајни
живота. Њихово присуство ја без сумње осећам пишући
ове редове.

10
 Правећи дубоки наклон тим величанственим
Учитељима Ратницима, молим се да њихови благослови
покрију све моје недостатке на овом Путу.

Велики Петак, Лета Господњег 2019.

Ученик / Кандидат за почетника

11
Април
 Април 2019. год.

Поклони ученицима

Једно вече Учитељ је добио још неколико урамљених

слика, на којима су ратници, самураји, у различитим
позама. Сваку од њих Учитељ је наменио неком од
ученика, док је једну одабрао да буде поклон за његов
Дођо, вежбаоницу, где је намеравао и да је окачи. У том
тренутку неко је поменуо моје име и рекао Учитељу да
мени није дао ни једну слику.
Учитељ: Па како њој нисам дао слику!
Ученик: Учитељу, ма не морате мени ништа да дајете,
ја ионако нисам ратник. То је слика коју сте наменили
за Дођо.
Учитељ исписује моје име на полеђини слике и пружа
ми је. Док је држим у рукама, показује ми ратника
самураја са мачем и говори:
Учитељ: Ово је Харагеи, интуитивна енергија,
јасноћа, бистрина ума, улазак у суштину постојања. Ти
то имаш. Видиш како ратник држи мач, као да ће да га
извуче из корица. Значи, он има способност и да узме
живот, ако га извуче, али и да га поштеди, да га да, ако
мач остане у корицама. То је тај савршени баланс, снага
и мир – шо го, чврсти али нежни ратник.
Са огромном кнедлом у грлу, једва сам проговорила:

39
 Ученик: Благодарим на овом изузетном поклону.
Учитељ: Задовољство је моје.

Драгоцена сећања

Исто вече Учитељ прича о свом боравку на Тибету и

о свом учитељу:
Учитељ: Ја сам врло често тамо био у казни.
Ученик: Због чега?
Учитељ: Због мог дугог језика; зато што сам стално
нешто запиткивао, бунио се. Једном приликом мој
учитељ је седео испред свих монаха, који су вјежбали
пред њим, а само сам ја седео иза њега, по казни. Било
је ту и грђих од мене, али ја сам увијек завршавао са
казном у штали. Док сам тако седео иза учитеља, и
држао у рукама штап, мени се приспавало. Учитељ је
у једном тренутку подигао руку, као да тражи од мене
да му додам штап, а пошто сам ја дремао, нисам то
приметио. После неког времена, он је поново направио
исти покрет, али ја опет нисам одреаговао, јер сам духом
био одсутан. Када је и трећи пут направио исти покрет,
ја сам схватио шта тражи. Он се окренуо према мени
и рекао: `Ти увијек спаваш када су други будни, али си
зато будан када други спавају!` Под тиме је мислио на
моју казну у штали, која ми је следила након што се сви
остали повуку на спавање.
Другом приликом ишли смо до неког манастира.
Сви смо пешачили, једино је учитељ јахао јака. Ја сам
био задужен за то његово говече, али тога дана нисам

40
добро затегао канапе његовог седла. Док сам тако ишао
и причао са једним монахом, одједном сам осјетио
да нешто није у реду. Окренуо сам се и видео, као на
успореном снимку, како се учитељ, који је дремао у
седлу, накривио, клизи и удара о тло. Када се то десило,
очекивао сам да ће ме прекорити, али није рекао ништа,
само се насмијао. Касније је прокоментарисао: `Знао
сам да си то ти! Ако ћу због некога изгубити главу, то
ће бити због тебе!` После овог догађаја, сваки пут када
сам припремао седло за њега, три пута бих проверавао
канапе да ли су добро затегнути.
Живот у тим условима у то време био је суров, права
борба за опстанак: без струје, без текуће воде. Купали
смо се напољу, на температури испод нуле, у бачвама
испод којих се ложила ватра. Активности у манастиру
су биле организоване до најситнијих детаља, у смислу
да није било празног простора да ум буде беспослен.
Ујутру рано ишло се на молитву, па свакодневна
послушања у манастиру, па тренинг, који је трајао и по
8 сати дневно, па оброци и кратки одмор током дана.
Када учитељ удари штапом у звоно, то је био знак да
почиње заједнички оброк. Ако не дођеш истог тренутка
у трпезарију са осталима, закаснио си и нема оброка за
тебе. Учитељ је јако био стриктан што се тиче сатнице.
Све је функционисало ко швајцарски сат.
Морам да признам да сам ја био миљеник публике,
братије манастира, јер сам им увијек нешто доносио
када бих долазио са Запада. Једном сам им донео
огромни транзистор са касетофоном, који сам купио на
неком локалном базару у Авганистану, где се окупљају и
Авганистанци, и Пакистанци, и Паштуни, и Талибани.
Нашао сам и батерије за њега, јер у манастиру није

41
било струје. Када сам га укључио монасима и када су
чули звук из њега, одскочили су као опарени! За њих је
у почетку било несхватљиво како звук може да долази
из једне кутије. Неки су мислили да то ја причам из
стомака. Касније су га прихватили и за време одмора
смо пуштали неку лагану кинеску музику са касета које
сам исто био купио.
Још један од разлога зашто су ми сви помагали
у манастиру био је и тај што сам био најслабији међу
њима у почетку; размажен и навикнут на угодности
Запада. Требало ми је времена да ојачам и прилагодим
се тим суровим условима. Учитељ из Јапана, који ми
је дао препоруку за овај манастир, ме је на неки начин
преварио, да бих пристао да ту дођем. Рекао ми је да ме
ту чекају изузетни услови, за клима уређајима у собама,
са свим погодностима за удобан боравак. Када сам
после 20-так дана пешачења од авганистанске границе
коначно дошао до те недођије, схватио сам да је реалност
тамо управо супротна.
Келије у којима смо спавали имале су само танку
простирку на поду и једно ћебе од јака, за хладније
дане. На прозорима није било стакла, него само ћебе.
Без струје, без текуће воде. Да нисам имао велико
поштовање према учитељу који ми је дао препоруку
за долазак овде, сигурно је да бих се одмах покупио и
отишао. Такође, не бих смео мојој баба Милки да изађем
на очи, да сам се покупио и побегао са Хималаја! Тако
сам остао. Али временом сам ојачао и прилагодио
се. Доносио сам им разне ствари. Једном сам успео да
пренесем преко границе и цео столарски алат, тако да
сам могао да правим прозоре и разне друге ствари од
дрвета за потребе манастира.

42
 Што се тиче мог личног тренинга, учитељ је видео
да у почетку нисам био јак за те услове живота. Када
ми је давао казну за рад у штали, то је можда изгледало
као пуко кажњавање, због моје бунтовне природе. Моје
задужење било је тимарење длаке јакова са две чешагије,
тако да су ми обе руке биле упослене. После целе године
таквог рада, моји зглобови су толико ојачали да је
учитељ почео да ме тренира са мачем, чак и пре осталих.
Вјештина са мачем захтева изузетну јачину зглоба, јер
сам лично видео ситуације где монаху пуца ручни зглоб
приликом замаха мачем; толика је то сила! Мој учитељ
је тачно знао каквог ученика има пред собом и нашао је
савршен начин да ме припреми и ојача, кроз ту назови
казну.

43
Наклон Ратника Учитељима

49
 Ходај својом Стазом

Пре пар година, тражећи своју Стазу, била сам месец

дана на ходочашћу по хималајским светим местима. Оно
је укључивало и око 100 км пешачења, по невероватним
пределима, чија лепота али и суровост одузимају дах.
Са тог путовања донела сам дугачак бамбусов штап,
уз чију помоћ сам прошла многе захтевне успоне на
надморској висини изнад 3.500 м. Он је годинама стајао
у ћошку моје собе, док нисам схватила да могу да га
користим за вежбање код куће, користећи технике које
ми је Учитељ показао.
Почиње још један такав тренинг. Док вежбам, имам
осећај да Учитељ посматра сваки мој покрет. Међутим,
иако споља изгледа да пратим нит његових поука, дубоко
у себи знам да се заправо крећем само у границама онога
у чему се ја осећам сигурно.
Неко је рекао да чуда почињу да се дешавају тек онда
када напустимо сопствену зону комфора и закорачимо
на стазу Непознатог. На тој Стази, некада не можемо
ни да назремо светлост која сија на крају тунела.
У мрачним тренуцима несигурности, само речи мог
Учитеља ми осветљавају душу: `Ово је твоја Стаза!
Ходај тим Путем!` Док држим штап, затварам очи и
говорим себи: `Ходај Путем! Он је поред тебе.`

Наставиће се...

94