FILOLOŠKI FAKULTET UNIVERZITETA U BEOGRADU

Čan budizam
Seminarski rad iz predmeta Budizam u Kini
Kristina Komarica
Maj 2015.
Sadržaj

Uvod......................................................................................................1
Istorija...................................................................................................1
Razvoj budizma u Kini.......................................................................1
Razvoj čan budizma...........................................................................1
Učenje...................................................................................................3
Čan moral..............................................................................................4
Zaključak...............................................................................................5
Uvod
Čan škola je vrsta kineskog budizma koja se razvila početkom šestog veka naše ere, a potom
se širila po Istočnoj Aziji (japanski: zen 1; korejski: seon; vijetnamski: tjen). Iako sam karakter
,,čan’’ (禪) označava sanskristko dhyāna ili meditacija i Čan škola može da se prevede i kao
Škola meditacije, čan nije prepoznatljiv u kineskom budizmu po svojim meditativnim
tehnikama. Ono što izdvaja čan je inovativna upotreba jezika (naročito koana2), njegov razvoj
novih narativnih formi, kao i vrednovanje direktne i unutrašnje realizacije budističkog
buđenja. Za razliku od epistemioloških, hermeneutičkih i metafizičkih razmatranja koji su
oblikovali druge škole kineskog budizma, ono što definiše čan su pitanja odnosa i iskustvenih
doživljaja.

Istorija
Razvoj budizma u Kini
Prema tradicionalnom mišljenju, budizam je stigao u Kinu za vreme dinastije Han (206. p.n.e
– 220. n.e.). Sa druge strane, arheološki podaci ukazuju da do značajnijeg razvoja budizma u
Kini nije došlo sve do perioda Šest dinastija (220 – 589. n.e.). Do procvata budizma dolazi
početkom vladavine dinastije Tang (618 – 907. god), koja je bila veoma otvorena za spoljne
uticaje. U tom dobu Čangan (današnji Sian) postaje centar razvoja budizma, odakle se razvija
dalje u Japan i Koreju. Međutim, krajem vladavine dinastije Tang spoljni uticaji sve više
nailaze na neodobravanje i tako je 845.god. car Vuzong zabranio sve ,,strane’’ religije poput
zoroastrinizma, hrišćanskog nestorijanstva, pa i budizma, kako bi pospešio razvoj ,,domaćeg’’
taoizma. Budisti su širom zemlje doživeli velike progone, njihovi manastiri i hramovi su
razarani, čime je zaustavljena budistička kulturna i intelektualna dominacija. Svega sto godina
nakon ovog velikog progona, dolazi do preporoda budizma pod dinastijom Sung (1127 –
1279. god).

1
Na zapadu se odomaćio izraz Zen budizam za sve vrste budizma koje su se razvile iz dhjana učenja.
2
Umne zagonetke bogate logičkim apsurdima, koje su majstori davali svojim učenicima, s ciljem da dovedu do
duhovnog skoka i postizanja prosvetljenja
Razvoj čan budizma
O istoriji dhjana učenja iz kog se razvio čan budizam, se vrlo malo zna i predmet je nagađanja
i legendi. Najpoznatija od njih je ona o jednom od istaknutih Budinih učenika Mahakasjapi.
Buda je navodno, držeći besedu pred okupljenim sledbenicima, podigao ruku u kojoj je držao
lotosov cvet. Mahakašjapa se nasmešio, shvativši poruku. Buda je zatim rekao: ,,U mene je
istinsko oko učenja, čudesan um utrnuća. Sada ga predajem Mahakasjapi.’’ Time je
Mahakasjapa postao prvi patrijarh čana u Indiji. Od Mahakasjape sve do Bodidarme, koji se
smatra 28. patrijathom, poznata su sva imena ostalih indijskih patrijarha.

Bodidarma se smatra prvim kineskim patrijarhom i pojava čan budizma u Kini se vezuje za
njega. Po Fergusonu, izdvajaju se tri perioda u istoriji čana u Kini od 5. do 13. veka i to su
legendarni, klasični i literarni period. S druge strane, iako je Mekre protiv periodizacije
istorije čana, ipak govori o četiri perioda: proto-čan, rani čan, srednji čan i čan dinastije Sung.
Ključne tačke u obe periodizacije predstavljaju dolazak Bodidarme i početak njegovog
učenja, zatim progon budizma za vreme pozne vladavine dinastije Tang i na kraju dolazak
dinastije Sung, što je dovelo do procvata budizma u celini. Mekre ovaj period naziva i ,,zlatno
doba’’.

Bodidarmino učenje, koje je negde oko 520. godine doneo iz Indije, sažeto je u sledećem:

- Posebno prenošenje mimo spisa

- Nezavisno od reči i slova
- Neposredno ukazivanje na um
- Uviđanje sopstvene prirode i postizanje budastva

Sve do vremena petog patrijarha Hung Žena (601 – 674) Bodidarmino učenje u Kini
prenošeno je s učitelja na učenika. Nakon toga čan je počeo da se deli na ogranke, koji su
iznedrili pet odvojenih škola. Do razmimoilaženja u učenjima došlo je usled razlika u
shvatanju mogućnosti dosezanja prosvetljenja. Hung Ženov učenik, a kasnije i šesti patrijarh,
Hui Neng, predstavljao je Južnu školu, koja je zastupala mogućnost postizanja iznenadnog
prosvetljenja. S druge strane, Šen Sju, takođe istaknuti učenik Hung Žena i osnivač Severne
škole, smatrao je da do prosvetljenja može doći jedino postepenim uklanjanjem pogrešnog
razmišljanja, što je zahtevalo trud i vreme.

Od osmog veka učenje čan budizma proširilo se po celoj Kini, odakle je preneseno u
Vijetnam, Koreju i naposletku u Japan.
U Japanu čan budizam, poznat pod nazivom zen, stiže krajem 12. veka i izvršio je veliki uticaj
na japansku kulturu, tradiciju i umetnost. Vrhunac dostiže u periodu od 16. – 18. veka u
intelektualnim krugovima vojnog plemstva, samuraja i postaje jedna od najuticajnijih
budističkih škola. Njegova načela su primenjena i u borilačkim veštinama, kao što su džudo i
kendo.

Učenje
Učenje čan budizma zasnovano je na mahajani. Mahajana je, za razliku od teravade,
otvorenija za lokalna prilagođavanja budističkog učenja, tako da je i čan budizam na neki
način adaptacija filozofskog pristupa budizmu, koji je zastupljen u Indiji, pragmatičnom
načinu mišljenja naroda Kine i drugih dalekoistočnih zemalja. Prema rečima profesora
Suzukija, jednog od najvećih modernih mislilaca čan budizma, čan je svojevrsni produkt
kineske praktičnosti. On kinesku praktičnost suprotstavlja indijskoj vizionarnosti i uobrazilji.
Kinezi ,,su morali na svoj način da protumače doktrinu prosvetljenja, primenjenu na njihovu
svakodnevnicu, pa su tako, hteli – ne hteli, stvorili čan, kao izraz svog najdubljeg spiritualnog
iskustva’’. Dakle, kada je budizam posredstvom Bodidarme prenesen u Kinu, morao je biti
,,preveden’’ sa indijskog ..filozofskog’’ jezika na kineski, da bi ga Kinezi uopšte prihvatili.
Nakon toga je dugi niz godina trajao proces prečišćavanja kineskog budizma od indijskog
uticaja, da bi za vreme Hui Nenga, šestog patrijarha posle Bodidarme, kineski budizam
potpuno odbacio indijski uticaj. Posle toga, uticaj čana u Kini je neprestano rastao, dok
nijedna druga budistička sekta (osim Čiste zemlje), nije uspela da izvrši neki jači uticaj u
Kini.

Dakle, ono što čan budizam čini specifičnim je radikalno raskidanje sa sholastičkim
pristupom učenju budizma iz pisanih izvora. Čan odbacuje pisane izvore kao vrhovni autoritet
i smatra da se budistička učenja ne mogu spoznati čitanjem i pamćenjem molitvi, već se
isključivo mogu spoznati neposrednim iskustvima i odnosima između učitelja i učenika. S tim
u vezi je već spomenuta legenda o Mahakasjapi, koji je direktno od Bude spoznao pravo
prosvetljenje, da bi svetlost tog trenutka preneo preko 27 patrijarha do Bodidarme, koji je ovu
spoznaju preneo na svoje naslednike.

Bodidarma tvrdi da postoje dva načina ulaska u budizam. Prvi je putem lija, odnosno
shvatanjem da sva osećajna bića sadrže u sebi istinsku Budinu prirodu. Drugi način je putem
singa ili prakse, sastoji se u ispravnom delanju u skladu sa shvatanjem da sva bića imaju
istinsku prirodu, bez traganja za konkretnom svrhom. Budistička istina se, drugim rečima, ne
postiže praksom, već je sama jedan aspekt čovekovog delanja. Bodidarma ukazuje na to da je
ovaj vid prakse moguć svuda i uvek, da ne zahteva poseban položaj tela i izričito mesto i
vreme. Takođe, do budističke istine se ne dolazi čitanjem i razumevanjem tekstova, jer se na
ovaj način može postići samo slaba vitalna energija (ći), već stalnom usredsređenošću na
okolinu i događaje. Čan tradicija ne odbacuje značaj jezika i prenošenja znanja, ali smatra da
se na ovaj način ne može postići istinsko prosvećenje. Često se navodi poređenje istinskog
prosvećenja sa mesecom, gde je učenje samo prst koji ukazuje na njega. Naime, mesec se
može opisati rečima, ali sam doživljaj zavisi od pojedinca i ne može se posredno preneti. S
tim u vezi je i cilj čana da izbaci misli iz logičkog koloseka kako bi došlo do neposrednog
mističkog doživljaja stvarnosti. Na ovaj način dolazi to spoznaje suštine sveta bez uticaja
sopstva, što je u skladu sa opštim budističkim načelom o prividu individualnosti.

Specifičan način prenošenja čan učenja je u obliku kratkih, poučnih priča, takozvanih koana,
kojima se opisuju odnosi i dijalozi učenika i učitelja. Najčešće imaju formu paradoksalnih
pitanja i situacija, koji za cilj imaju ukazivanje na neadekvatnost logičkog mišljenja i
shvatanja suštine sveta. Neki od poznatih koana su, na primer: ,,Kakav je zvuk pljeska jedne
ruke?’’ ili ,,Kakvo je bilo tvoje lice pre tvog rođenja?’’. Praktikovanje koana trebalo bi da
dovede do duhovnog skoka i prosvetljenja. Sličnu svrhu imaju su i neke nekonvencionalne
prakse, poput izazivanja fizičkog bola.

Čan moral

S gledišta čan prakse, napuštanjem konceptualizma i proračunatosti odmah su vidljive

prednosti. Međutim, zalagnje za odricanje od razmišljanja i preispitivanja može biti viđeno i
kao pospešivanje nepromišljenog i neetičkog delovanja. Takođe, može biti zloupotrebljen od
strane autoritativnih ličnosti. Ukoliko podrazumevamo da etika zahteva razmišljanje u svrhu
toga kako biti pravedan i dobar čovek, da li je onda čan budizam neetičan? Skoro da ne
postoji ništa u literaturi što bi svrstalo moral čana u neku od standardnih zapadnih etičkih
kategorija. Čan moral ne može biti smatran deontološkim, konzekvencijalističkim ili moralom
vrlina, već se zasniva na improvizaciji u međuljudskim odnosima. Za razliku od standardne
zapadnjačke etike u kojoj se teži za jasno definisanim načelima i idejama dobra i zla, kod čan
budizma takvi principi ne postoje. Poenta čan morala nije u ispunjavanju unapred zadatih
propisa etičkih normi, kako bi se vodio ,,dobar život’’, već se smatra da će onaj, ko je zaista
na Budinom putu i ko je video dobro i zlo, širiti dobrotu na svoju okolinu. Dakle, suština čan
morala nije u moralnom uzdizanju pojedinca poštovanjem unapred propisanih normi, već u
usavršavanju i širenju dobrog i pozitivnog delovanja na druge. Postoji nekoliko tekstova koji
daju specifične preporuke za vođenje života u skladu sa Budinim putem, među kojima su i
standardna budistička načela kojih bi trebalo da se pridržavaju svi budisti. Ova načela su dosta
slična opštim načelima drugih svetskuh religija, kao što su ne ubij, ne kradi, ne čini preljubu i
sl.

Zaključak

Zbog osnovnih načela, gde su odsustvo misli i osećanja pretpostavke oslobođenja, čan
budizam se može posmatrati kao predmoderni vid dekonstruktivizma. Međutim, imajući u
vidu primenu budističkih učenja o karmi i ulozi vrednosti u kreiranju iskustva, čan se takođe
može posmatrati i kao konstruktivistička filozofija. Humor i očigledno prisustvo apsurda u
tekstovima i literaturi čan budizma, kroz koji se slave svakodnevni život i vršenje onoga što u
datom trenutku ima smisao, a ne praćenje dela prethodnika, ukazuju na njegovu
pragmatičnost.

Čan je imao veliki uticaj na razvoj kulture i tradicije Kine. Oblikovao je prepoznatljive
vizuelne izraze, literaturu, slikarstvo i kaligrafiju. Šireći se na druge delove istočne Azije
njegovi ideali su uticali i na muzički izraz, ceremoniju čaja i dramu. Zbog otvorenosti i
praktičnih i univerzalnih načela čan budizam su prihvatili i drugi azijski narodi i znatno je
uticao na razvoj interkulturne azijske filozofije.