3.

Српски правопис у двадесетом веку1

Срби су на почетку XX века имали свој (српски) правопис, да би, у том периоду, ушли у
српскохрватско правописно и језичко заједништво из кога су изашли тек на крају века. То
заједништво је било резултат политичких, културних и (социо)лингвистичких прилика кроз које
су прошли народи на простору четири истојезичне републике (Србија, Хрватска, Босна и
Херцеговина и Црна Гора).
Периодизација развоја српског правописа:
1. Докодификацијски (довуковски) период – Почео је словенском, тј. српском
писменошћу и завршио се 1818. године Српским рјечником Вука Стефановића Караџића. Када је
у питању ортографија, овај период нема никаквог значаја за савремено стање.
2. Кодификацијски (вуковски) период – Почео је 1818., а завршио се 1868. године када је
скинута и последња забрана са Вуковог реформаторског рада и његових нових језичких и
правописних решења.
3. Посткодификацијски (поствуковски) период – Обухвата крај XIX и цео XX век. Дели
се на четири потпериода:
а) период консолидовања правописне норме (1868-1923)
Српски правопис на прелазу из XIX у XX век био је већ консолидован и стабилан. То је период
када су истојезичне републике будуће Југославије прихватиле у целини српски правопис и
Вукова правописна решења.
Тако се појавио Хрватски правопис Ивана Броза (1892), заснован на Вуковим и вуковским
основама и правилима, који ће у Хрватској, с малим изменама, функционисати све до 1960.
године. Босна и Херцеговина је крајем XIX века у целини прихватила српски правопис и његова
решења. Што се, пак, тиче Црне Горе, до почетка XXI века, тамо није било говора о засебном
језику, па ни о правопису.
Период од 1868. до 1923. јесте период када је Вукова правописна реформа потпуно
стабилизована. То је период између дефинитивне победе Вукових језичких и правописних
решења (1868) и појаве целовитог правописа српског језика (1923).
Пре појаве правописа Александра Белића, постојали су следећи правописни приручници:
Српски правопис за школску употребу (1884) Стеве Чутурила и Српска граматика са
правописом (1912) и Српски правопис за средње школе (1914) Милана Петровића.
б) период Александра Белића (1923-1960)
Срби су тек 1923. године добили свеобухватан и целовит правописни приручник (иза кога је
стајао научни ауторитет): Правопис српскохрватског књижевног језика аутора Александра
Белића. Овај правопис, са малим изменама, био је званични правопис у Србији до 1960. године.
1918. године створена је прва Југославија са четири истојезичне републике и два правописа. У
Србији, Босни и Херцеговини и Црној Гори коришћен је Белићев, а у Хрватској Боранићев
правопис. Оба ова правописа почивају на истим, Вуковим начелима, али је било и разлика у
појединачним решењима између њих. Тада је Министарство просвете донело Правописно
упутство за све основне, средње и стручне школе (1929), које је било компромис између
Белићевог и Боранићевог правописа, са циљем језичког и правописног уједињења.
Новим издањем Белићевог и Боранићевог правописа 1930. године дошло је до правописног
јединства. Међутим, Хрвати су, одмах чим је правопис уједињен, имали замерке, а оснивањем
Бановине Хрватске (1939) поново је обновљена Боранићева правописна норма, чиме су Хрвати
одустали од десетогодишњег правописног заједништва. Стварањем Независне државе Хрватске
(1941) издата је нова наредба о хрватском правопису, у којој се прописују правила коријенског
писања. Срби су на ово реаговали 1943. године Новим правописним упутством српског
књижевног језика, које је било повратак на изворни Белићев правопис из 1923. године.
После Другог светског рата поново је завладало правописно јединство и враћена Белићева и
Боранићева норма из 1930. године.
в) период Матице српске (1960-1993)

1
Вељко Брборић, Правопис и школа, Београд: Друштво за српски језик и књижевност Србије (9-20)
Новосадски књижевни договор из 1954. године и формирање заједничке правописне комисије,
имао је циљ да се постигне потпуна унификација правописа српскохрватског језика. Опет је то
био компромис између изворног Белићевог и изворног Боранићевог правописа. Но, Хрвати су се
Декларацијом о хрватском језику (1967) одрекли Новосадског договора, па и заједничког
правописа. Ипак, овај правопис је у Хрватској задржан све до 1986. године, до када није било
другог званичног правописног приручника. Србија, Босна и Херцеговина и Црна гора држале су
се правописног заједништва и примењивале Правопис српскохрватскога књижевног језика из
1960. године све до последње деценије XX века.
г) нови период (после 1993. године)
Појавом Правописног приручника хрватскога или српскога језика (1986) Владимира Анића и
Јосипа Силића дошло је до коначног правописног раскида са хрватске стране, јер је овај
правописни приручник урађен без знања и било какве сарадње Загреба са Београдом, Сарајевом,
Подгорицом и Новим Садом (Матица српска).
1993. године са новим Правописом српскога језика учињене су и одређене измене (код великог
слова, спојеног и одвојеног писања речи, гласовних односа и прилагођеног писања страних речи
и израза), али се овај приручник ослањао на онај из 1960. године.
Последња деценија XX века донела је код Срба неколико правописних приручника различитог
обима, квалитета и намене. Два су у службеној употреби: Правопис српскога језика Матице
српске, који као приређивачи потписују Митар Пешикан, Јован Јерковић и Мато Пижурица и
Правопис српског језика Милорада Дешића.
Данашња ситуација: У Хрватској се појавило више конкурентских правописа, слично као
и у Србији. Српски ентитет у Босни и Херцеговини користи правописе из Србије, док се у
бошњачком делу Босне и Херцеговине користи Правопис босанскога језика (1996) Сенахида
Халиловића. Црна гора, осим Никчевићевог, који није у употреби (ни званично ни незванично),
још није добила засебан правопис.
Последња три потпериода омеђена су новим правописним приручницима, од којих је
сваки доносио извесне правописне новине, иако су сви почивали на Вуковим правописним
начелима и принципима.