1

NADNASLOV: PSIHIJATRIJA

NASLOV: TRAGOVI OSTAJU

PODNASLOV: UTICAJ SELIDBE NA LjUDSKU PSIHU

Ne kaže se džaba u našem narodu „Ko se seli taj se ne veseli“. Ljudska priroda i biologija su takvi da se sve
nepoznato doživlјava kao stresno. Mozak dalekih predaka koji svi još nosimo i na koji se naslanjaju i iz kojeg niču naš um
i naš intelekt, naučio je da promene mogu biti opasne. Koliko god razumom, svesno, znali da treba ili izabrali da se
preselimo, odemo iz mesta gde smo rođeni i odrasli, nešto duboko u nama trepti, igra, sapinje nas.

Desilo se da Baroševac, dobar deo sela, leži na uglјu. Viši je i opšti interes, većina građana čitave opštine živi od
iskopavanja i prerade i prodaje lignita i nužnost je bila iseliti mnoge stanovnike Baroševca. Sve je tačno, a ipak to one
koji su se selili nije zaštitilo. Mnogo njih, skrhani stresom ili tugom traže i stručnu pomoć.

Šta sve dovodi do stresa?

Preselјenje nije lični izbor ili lična odluka, nema izbora, seliti se mora i to je lјudima teško koliko god razumeju
razloge. Težak je doživlјaj da sva imovina, koja se ne meri samo materijalnom vrednošću, nego i uspomenama na
kruške, jabuke orahe i šlјive koje su još dedovi ili pradedovi sadili, na potoke, bare, prikrajke gde se šaputalo ili tugovalo
treba da bude prekopana. Teško je razumeti koliko to košta u novcu.

Teško je i proceniti i odlučiti kuda i kako usmeriti dobijeni novac za nadoknadu, tako da se ne izgubi trud
prethodnih generacija. A naše porodice su višegeneracijske. Mladi žele jedno, sredovečni nešto drugo, stari opet nešto
svoje. Kako sve to proći, a da ne bude povređen bar neko ili možda i svako u svakoj porodici. Zbog mentalne predstave
o precenjenoj vrednosti onog što je naše, desi se da nam ni nove, vrednije i bolјe kuće budu nedovolјne.

Mladi žude za gradovima, manje ukorenjeni i srasli, lakše i brže prihvataju promene, još se oblikuju i nova
sredina, novi vršnjaci, nov ulice i drvoredi nalaze mesta u njihovom umu i srcu. Srednje generacije sa teretom
odlučivanja često naginju potrebama dece, odlučujući razumno, ali u srcu i duši nekako ostaju u selu gde su proveli
veliki deo života. Stari ili stariji najteže ostavlјaju kapije i bunare, voćnjake i svoje gradine, čak i kada idu iz jednog u
drugi kraj sela. Sunce jeste isto, ali se ne vidi odsvakud isto.

Svako ko je otišao iz našeg sela, ili bilo kog drugog sela u opštini, gubi okruženje na koje je navikao, komšiluk,
poznanike, status koji je u svom selu stekao. Treba negde drugde, među drugim lјudima, procenjivati, graditi
prijatelјstva, naučiti neke nove staze, dokazati se.

Dolaze lјudi. Kažu nemaju mira, ne spavaju, srce lupa prebrzo, nešto ih u grudima i stomaku steže, pritisak skače.
Kažu, previše je buke, ništa im se ne mili, nekako su bez volјe i tužni.

Sa profesionalnog aspekta preselјenje najčešće dovodi do stresnog reagovanja, praćenog osećajem napetosti,
uznemirenosti i fizičkim tegobama. Kod većine posle godinu dana to se smiruje, ali se dešava, sa godinama starosti
učestalost je veća da se javlјa hronični pad raspoloženja, tuga, bezvolјnost, povlačenje od druženja sa lјudima, a kod
starih i do dramatičnog opadanja kognitivnih (umnih) sposobnosti. Neka od ovih stanja su trajna, poneko se nikad ne
oporavi i ne prilagodi. Mladi u žaru želјe da budu važni i prihvaćeni u novoj sredini ponekad pokazuju probleme u
ponašanju koji su, na sreću, najčešće privremeni.
 2

Većina lјudi preboli, ali trag ostaje. Iskustvo izmeni čoveka, isto izgleda, ali nije isti čovek. I kad je srećan i
zadovolјan, opet to nije isti čovek.

* * *

Ljudi smo, bića opstala na ovoj planeti zahvalјujući sposobnosti vezivanja. Majke za odojče, porodice, grupe
lovaca i radnika, naselјa koja su se vezivala u gradove, države. Usađen nam je genetski kod za bliskošću sa lјudima i
okolinom, jer je milionima godina značio preživeti. Možda danas izgleda da nije tako. Kidaju se veze, brakovi, sa
rođacima smo sve dalјi, nema se vremena, sela su se raselila. Neka po izboru stanovnika, neka po nuždi.

Kada se rodi, čovek nema svest o sebi, a kroz dodir sa majkom, porodicom, polako uči sebe da oseća šta je
spolјa, šta unutra, šta je on ili ona, šta su drugi. Kad oblikujete sud da zahvatite vodu, morate ga prilagoditi vodi, kao što
će se ona oblikom prilagoditi sudu. Mozak oblikuje sebe kroz zahteve sredine, i zreli, raste, upija. Uči šta znači osmeh i
pogled, kakav je osećaj zemlјe pod nogama, šta telo treba da radi da bi se hodalo, dobila hrana, okrenulo, dohvatilo.
Univerzalno lјudsko iskustvo. A ipak, od nekog trenutka vidik se proširi na dvorište, kapiju, voćnjak, travu, mirise iz
bašte, njive, kukuruz i duleke ako ste se rodili negde u umereno kontinentalnom području. Drugde su druge slike, druge
boje i drugi mirisi ...

Ono što se u pogledu ponese iz detinjstva zauvek obeleži naš način gledanja. O, naučimo mi da su sva dvorišta –
dvorišta, da su kapije razne, da i drugde mirišu dunje i ima kupina i trnjina, zukvi od kojih se prave igračke, ali to pripada
jednoj drugoj vasioni u nama. Ono prvo zauvek je mera za sve posle što dolazi.

Lepše su popločane ulice od kolskih puteva našeg detinjstva, pa ipak osetim istu toplinu koja se razliva u meni
kad zamislim taj put, livadu ispod gde smo igrali fudbal, „sokačić“.

Nijedno voće nema onaj ukus kao kad sam ga brala u prolazu sa grane, često nedozrelo. Sad znam šta je slatko,
ukusno, zrelo, ali ne znam reč za to što fali i grožđu, i jabuci, i kajsiji, svemu što danas pojedem, makar kuplјeno na
pijaci iz istog kraja ili iz mog sela.

Nedostaje mi odlazak u šumu s proleća, mada se više ne sećam je li postojao ikakav razlog što smo s prvim
danima sunca i toplote odlazili u ta istraživanja po „malim brdima“ i okolnim šumarcima. Možda zbog ptica ili prvih
visibaba ...

Nedostaje mi taj blatnjavi put i dobar stari običaj da svakom koga sretneš kažeš „dobar dan“.

Olivera Mladenović (rođena Milјanić) (1964), psihijatar