МОЈА АНТОЛОГИЈА

ПОЕЗИЈЕ

„ЖИВОТ“

ментор
ученик
Снежана Марковић
ЛУКА САВИЋ III-
5

Лазаревац, 2020.
 Предговор
„Антологија је збирка одабраних књижевних дела или одломака дела (прозних, али
чешће стихова), сврстаних према естетским мерилима приређивача антологије.“
Естетска мерила којим сам се водио одступају од типичних естетских мерила
књижевне критике ( Богдан Поповић „Антологија новије српске лирике“ ). Мерила
по којима су песме биране и укључиване у ову антологију се пре свега односе на
значењски ниво тих песама. За књижевност је одувек било од посебног значаја оно
што се у језику дешава. На почетку 20. в. књижевни језик је стабилизован.

Стилска вештина, која није само језичка, нигде није дошла толико до изражаја као у
поезији. Богдан Поповић се водио трима начелима по којима је састављена
Антологија, а то су начело емоција, начело јасноће и начело целокупне лепоте; у
састављању ове антологије одступио сам од Поповићевих начела и увео посебно
начело себи својствено, а оно подразумева да песме својим ређањем подражавају
живот човека модерне. Овим начелом занемарује се стилски и текстуални план
песме и пажња се обраћа пре свега на ниво семантике.
Редослед по којима су песме ређане прати живот човека модерне од љубави која се
ставља наспрам разума преко смртне слутње ноћи ка вечном питању о бесмртности
душе и егзистенције човека до крајњег циља модерног човека, нирване, стање
апсолутног мира и ослобађања од материјалног, појавног живота.

Све песме у овој антологији припадају периоду модерне, српске и хрватске (Тин
Ујевић „Свакидашња јадиковка“ ) књижевности. Српски песници модерне стварају
по узору на француску поезију. Главни заокрет према новим стремљењима донео
је ,,Српски књижевни гласник" који је уређиван по европским (француским)
узорима, уносећи у нашу књижевност нова схватања и нова мерила.

У поезији се наставља оно што је започео Војислав Илић: модернизација песничког

израза и усавршавање форме по узору на поезију француског Парнаса и симболизма

Песимизам као главно обележје модерне није био само књишки, већ је био и дубоко
укорењен у тадашњим друштвеним приликама.
 Садржај

1. Милан Ракић „Искрена песма“

2. Сима Пандуровић „Светковина“

3. Јован Дучић „Залазак сунца“

4. Јован Дучић „Вече“

5. Јован Дучић „Ноћ“

6. Сима Пандуровић „Песма таме“

7. Сима Пандуровић „Јамб о свршетак“

8. Јован Дучић „Јабланови“

9. Тин Вујовић „Свакидашња јадиковања“

10. Милош Црњански „Живот“

11. Владислав Петковић Дис „Нирвана“

 ИСКРЕНА ПЕСМА
Милан Ракић

О склопи усне, не говори, ћути,

Остави душу, нек’ спокојно снева
А ти ћеш, бедна жено, као вазда,
Док крај нас лишће на дрвећу жути,
Слушати радо ове речи лажне:
И ласте лете пут топлих крајева.
И захвалићеш Богу што те сазда,
О склопи усне, не мичи се, ћути!
И очи ће ти бити сузом влажне.
Остави мисли, нек’ се бујно роје,
И гледајући, врх заспалих њива,
И реч нек’ твоја ничим не помути
Како се спушта нема полутама.
Безмерно силне осећаје моје.
Ти нећеш знати шта у мени бива,
Ћути, и пусти да сад жиле моје
Да ја у теби волим себе сама,
забрекћу новим заносним животом,
И моју љубав наспрам тебе, кад ме
Да заборавим да смо ту нас двоје,
Обузме целог силом коју има,
Пред величанством природе!
И сваки живац растресе и надме,
А потом, кад прође све, и малаксало тело
И осећаји навале к’о плима!
Поново падне у обичну чаму,
За тај тренутак живота и миља,
И живот нов, и надахнуће цело,
Кад затрепери цела моја снага,
Нечујно, тихо, потоне у таму
Нека те срце моје благосиља!
Ја ћу ти, драга, опет рећи тада
Ал’ не волим те, не волим те, драга!
Отужну песму о љубави, како
И зато ћу ти увек рећи: Ћути!
Чезнем и страдам и љубим те, мада
Остави душу, нек’ спокојно снива
У том тренутку не осећам тако…
Док крај нас лишће на дрвећу жути,
И тама пада врх заспалих њива.
 СВЕТКОВИНА
Сима Пандуровић

Сишли смо с ума у сјајан дан,

Провидан, дубок, - нама, драга, знан;
У коме знанци, родбина остају,
И светковасмо оцепљење то
Невиност нашег не познаје света;
Од мука, сумње, времена и сто
Животно вино, срж недостају
Рана што крваве их вређао је свет:
Њима, а глава њихова им смета.
Љубави наше плав и нежан цвет.
А наших срца један исти звук
Бележи дражи и времена хук.
И опет сила згрнуло се сета
У болнички нам мирисави врт;
Јер ми смо давно, верна драга, - је ли? -
Посматра где се двоје драгих шета,
Искидали конце што нас вежу
Срећно, и хвале онај живот крт
За простор, време, тонове и боје,
Што остависмо. Далеко од њих
- Ланце живота што звече и стежу;
Сад смо, а они жале мир наш тих.
Јер ми смо можда, сами тако хтели
Рад љубави нам и рад среће своје.
Они баш ништа нису знали шта
Доведе ту нас. - У цвећу смо ишли,
И гледају нас зато што идемо
Славећи страсно осећања та,
У кошуљама белим парком овим,
Због којих лепо са ума смо сишли.
У новом свету добро нам је сад,
А свет о њему добро и не слути;

Сумња у љубав - најтежи нам јад -

Мино и часе блажене не мути.
Из прошлих дана љубав и знак њен
- Спојеност срца - остала нам још
Наш живот овде светао је трен,
Срдачан, кротак. Онај живот лош
 ЗАЛАЗАК СУНЦА
Јован Дучић

Још бакрено небо распаљено сија,

Сва река крвава од вечерњег жара;
Још подмукли пожар као да избија
Из црне шуме старих четинара.
Негде у даљини чује се да хукти
Воденички точак промукнутим гласом;
Дим и пламен ждеру небо које букти,
А водено цвеће спава над таласом.
Опет једно вече … И мени се чини
Да негде далеко, преко трију мора,
При заласку сунца у првој тишини,
У блиставој сенци смарагдових гора –
Бледа, као чежња, непозната жена,
С круном и у сјају, седи, мислећ’ на ме.
Тешка је, бескрајна, вечна туга њена
На домаку ноћи, тишине и таме.
Пред вртовима океан се пружа,
Разлеће се модро јато галебова;
Кроз бокоре мртвих доцветалих ружа
Шумори ветар тужну песму снова.
Упртих зеница према небу златном
Два гиганта Сфинкса ту стражаре тако,
Докле она плаче; а за морским платном,
Изнемогло сунце залази, полако.
И ја, коме не зна имена ни лица,
Све сам њене мисли испунио саде.
Верност се заклиње с тих бледих усница.
Као смрт су верне љубави без наде!
Вај, не реците ми никад: није тако,
Ни да моје срце све то лаже себи,
Јер ја бих тада плакô, ја бих вечно плакô,
И никад се више утешио не би’.
Где болнички се мирис шири јак;
Не знају дражи са животом новим,
Љубави наше неумрле знак.
... Гле! очима им трепти роса немо..
 ВЕЧЕ
Јован Дучић

Мре потоња светлост и постаје смеђа,

Октобарско сунце гасне иза хума…
А твоја је душа пуна болног шума,
Тешка суза стала у дну тамних веђа.
Док у твоме врту дан очајно тиња;
У тамној се сенци расплакале чесме;
Шуми гора, као роса да ромиња,
А у теби хује риме моје песме…
Хује тамне риме, ко мистично врело,
Кроз лишће, и звезде, и сен што још пада:
У свакоме стиху има суза јада,
У сваку је строфу легло срце цело.

НОЋ
Јован Дучић

Падају сутони први плави,

И звезда већ зрачи са речног дна.
Засипа с топола мир по трави. . .
Анђели веслају барке сна.
Нестаје и с даном део мене,
Путима незнаним куд и све. . .
Лагано, као што и цвет вене,
Умиру јесени хладне, зле.
А кад у тренут неки касни,
Све ствари зажеле задњег сна –
Пред ким ће поћи да негде засни
Ледена звезда са речног дна?
Ноћ!
 ПЕСМА ТАМЕ
Сима Пандуровић

Ноћ.
Ко чује
Како ноћних сени
Сетна песма тужи им на лири?
Тамна липа у тишини мири;
Цветови су сузни њени.
Прокапљује.
Ноћ.

То је тишина веселих очију

Са танким велом мистерије звука,
С полусном среће кроз ту песму тију,
Тако далеко од животна хука
К’о срећа звезда, и сна, и младости.

Ноћ.
Ко чује
Како ноћних сени
Сетна песма тужи им на лири?
Тамна липа у тишини мири;
Цветови су сузни њени.
Прокапљује.
Ноћ.

Добро ми дош’о, тренуте радости!

Знај, моје срце за звезду је сваку
Везано златним концем и кроз таму
Облака ових, кад мис’о на раку
Не пада ни уз воњу земље саму.

Ноћ.
Ко чује
Како ноћних сени
Сетна песма тужи им на лири?
Тамна липа у тишини мири;
Цветови су сузни њени.
Прокапљује.
 ЈАМБ О СВРШЕТКУ
Сима Пандуровић

Расточиће нас беда, болест, смрт

У житку масу и несношљив смрад,
Кад зине земног распадања глад
И свене наших плавих жеља врт.
На вечне збиље немиломе тлу
Одмараће се и последњи знак
Живота нашег, и судбину злу
Свих срца тешки покопаће мрак.
Вршиће пос’о распадања црв,
А наша срца, сузе, мозак, о!
Храниће, кажу, к’о и наша крв,
Нов живот нечег другог, знам ја то!
Да ми је само сагледати дна
Још једној тајни, и видети пут
Великог, тужног и шареног сна
Младости наше, и видети кут
Где ће нам душе вечни наћи стан!
Хоће ли и ту бити само мрак
Теснога гроба, ил‘ велики дан,
Бесмртне среће животни знак?
Да, мисли, жеља, снова незнан крај
Хоће ли бити у гробу ил‘ ван?
Где црви миле ил‘ где цвета мај?
Јер све је, ипак, само шарен сан!
 ЈАБЛАНОВИ
Јован Дучић

Зашто ноћас тако шуме јабланови,

тако страсно, чудно? Зашто тако шуме?
Жути месец споро залази за хуме,
далеке и црне, ко слутње; и снови

У тој мртвој ноћи пали су на воду,

ко олово мирну и сиву, у мраку.
Јабланови само високо у зраку
шуме, шуме чудно, и дрхћу у своду.

Сам, крај мирне воде, у ноћи, ја стојим

ко потоњи човек. Земљом, према мени,
лежи моја сенка. Ја се ноћас бојим
себе, и ја стрепим сам од своје сен
СВАКИДАШЊА ЈАДИКОВКА
Тин Вујовић
Како је тешко бити слаб,
како је тешко бити сам,
и бити стар, а бити млад!

И бити слаб, и немоћан,

и сам без игдје икога,
и немиран, и очајан.

И газити по цестама,
и бити гажен у блату,
без сјаја звијезде на небу.

Без сјаја звијезде удеса

што сијаше над колијевком
са дугама и варкама.

– О Боже, Боже, сјети се

свих обећања блиставих
што си их мени задао.

О Боже, Боже, сјети се

и љубави, и побједе
и ловора и дарова.

И знај да Син твој путује

долином свијета туробном
по трњу и по камењу,

Од немила до недрага,
и ноге су му крваве,
и срце му је рањено.

И кости су му уморне,
и душа му је жалосна,
и он је сам и запуштен.

И нема сестре ни брата,

и нема оца ни мајке,
и нема драге ни друга.
 И нема нигдје никога
до игле драча у срцу
и пламена на рукама.

И сам и самцат путује

под затвореном плавети,
пред замраченом пучином,

и кому да се потужи?
Та њега нитко не слуша,
ни браћа која лутају.

О Боже, жеже твоја ријеч

и тијесно јој је у грлу,
и жељна је да завапи.

Та бесједа је ломача
и дужан сам је викнути,
или ћу главњом планути.

Па нек сам кријес на брдима,

па нек сам дах у пламену,
кад нисам крик са кровова!

О Боже, тек да доврши

печално ово лутање
под сводом који не чује.

Јер мени треба моћна ријеч,

јер мени треба одговор,
и љубав, или света смрт.

Горак је вијенац пелина,

мрачан је калеж отрова,
ја вапим жарки илинштак.

Јер ми је мучно бити слаб,

јер ми је мучно бити сам
(када бих могао бити јак,
када бих могао бити драг),
но мучно је, најмучније
бити већ стар, а тако млад!
 ЖИВОТ
Милош Црњански

Све то не зависи од мене.

Сетим се како беше леп,

над водама дубоким неким,
као Месец бео,
са луком танким и меким,
један мост.

И, видиш, то утеши ме.

Не зависи од мене.

Доста је да тог дана,

земља око мене замирише преорана,
или да облаци пролете,
мало ниже,
па да ме то протресе.

Не, не од мене.

Доста ће бити ако, једне зиме,

из врта једног завејаног
истрчи неко озебло, туђе, дете
и загрли ме.
 НИРВАНА
Владислав Петковић Дис
Ноћас су ме походили мртви.
Нова гробља и векови стари;
Прилазили к мени као жртви,
Као боји пролазности ствари.
Ноћас су ме походила мора,
Сва усахла, без вала и пене,
Мртав ветар дувао је с гора,
Трудио се свемир да покрене.
Ноћас ме је походила срећа
Мртвих душа, и сан мртве руже,
Ноћас била сва мртва пролећа:
И мириси мртви свуда круже.
Ноћас љубав долазила к мени,
Мртва љубав из свију времена,
Заљубљени, смрћу загрљени,
Под пољупцем мртвих успомена.
И све што је постојало икад,
Своју сенку све што имађаше,
Све што више јавити се никад,
Никад неће – к мени дохођаше.
Ту су били умрли облаци,
Мртво време с историјом дана,
Ту су били погинули зраци:
Сву селену притисну нирвана.
И нирвана имала је тада
Поглед који нема људско око:
Без облика, без среће, без јада,
Поглед мртав и празан дубоко.
И тај поглед, к’о кам да је неки,
Падао је на мене и снове,
На будућност, на простор далеки,
На идеје, и све мисли нове.
Ноћас су ме походили мртви,
Нова гробља и векови стари;
Прилазили к мени као жртви,
Као боји пролазности ствари
јамб о сврсетку
Небо мутно, издубљено, кобно;
Дан убијен притиснуо боје,
Светлост, око; и мртвило гробно,
Мир и страва око мене стоје.
Кроз природу, преко дрва, ружно
Јесен иде; голе гране ћуте.
И црнило обавило тужно
Кору, видик, време и минуте.
Бол клонуо; магла и брегови
Носе мисô . . . и жеље се крију;
Тамне слике, бледе као снови,
Шуште пропаст, ко би знао чију!
Спава ми се. Још да легне тело
У тај сумор, мртав, што се вије.
У ту душу, у ропац, опело,
Да потоне све што било није.
Да потоне . . . и да магле сиње
Обавију: на часове боне
И на љубав да попада иње
И заборав . . . И да све потоне