Professional Documents
Culture Documents
СТЕРИЈИНА ПОЕЗИЈА
СТЕРИЈИНА ПОЕЗИЈА
Стерија се као песник сврставао у класицистичке песнике, а има и много разлога за то:
Његова поезија обулује топосима из класицизма, одн из античке поезије ( он је био образован ,
добро је познавао античку филозофију ) Његова поезија се обликује на античкој филозофији
СТОИЦИЗМА ( Марко Аурелије, хорације ). О томе сведочи његова једина збирка песама
„ ДАВОРЈЕ“.
ДАВОРЈЕ је збирка песама специфичне композиције, подељена је на два дела које обједињује
неколико преведених Хорацијевих песама, ту су и оригиналне Стеријине песме које се
композицијски и тематски деле на ИСТОРИОЗОФСКЕ И АНТРОПОЛОШКЕ.
Дух класицистичке поезије је чист реторички дух, то је дидактичка теденциозна поезија, огледа се
напор преношења мисли (идеја)-филозофске идеје ( античка филозофија стоицизма или
рационализма).
Све рационалистичке идеје код стерије баве се питањем етике и морала.- поезија је
дидактички обележена.
Код стерије нема хришћански већ антички кодекс. Аспект човека као појединца
представљен је у антрополошким песмама ( „Човек“, „Гробље“), те песме оставиле су траг
код Његоша. Примарни утицај стерије је утицај његових антрополошких песама.
(антропологија се бави човеком)
Стеријин човек припада универзуму за разлику на пример од Сарајлије који пише о себи
Емоција није пресудна и ретка је јер је стерија класицистички песник, све је рационално. У
класицистичкој поезији ако постоји емоција она је реторичка, вештачка. Не постоји
емоционални доживљај света као код романтичара. Ако се јави емоција код стерије мсм у
поезији, то је онда увек ОЧАЈ, који гради трезвеност. Емоције су увек хладне ( очај,туга,
меланхолија, резигнација)
Иако је његова поезија реторичка и класицистичка, она превазилази тај оквир и залази у
домен МИСАОНЕ поезије.,она иза себе ставља класицистичке клишее.
За разлику од сарајлије код кога постоји романтизам, у стеријиној поезији нема ничег
романтичарског. Емотивно гледано то је хладна поезија јер је стерија био морални
пуританац.
Пуританизам---у античком смилу нешто што спречава било какав узлет ка емоцијама.
У његовој историозофској поезји страст као порок је описана кроз страст српских
властодржаца. Они су због страсти према моћи издали свој народ и одвели га у пропаст..
те се у историозоф.поезији страст смешта у домен политичке власти. То је оно што човека
води ка превари, лажи, пороку.
Песме кратког стига су често лирске песме- у њима се описује одређена лирска емоција
или атмосфера.
Време се тематизује посредством воде, мотив воде се користи као средство описивања
неуништивости природе, али и пролазности свега у животу. Та тема пролазности није
нова, мотив пролазности јавља се и у Књизи проповедниковој, али и у античкој
филозофији.
Већ у првим стиховима јавља се прастари мотив враћања свега у прах. То илуструје
дубоко песимистички поглед на свет.
Овакав стеријин поглед на свет драстично се разликује од његошеве визије света, али оно
што је заједничко за његоша и стерију је дубока унутрашња противуречност. И његош и
стерија су били песници који нису били доследни сами себи у својим идејама. У
његошевој лирској поезији јавља се мотив човека који носи клицу трулежи у себи. У
његовој епској поезји, нпр Лучи микрокозма и Горском вијенцу јавља се мотив сасвим
супротан претходним-мотив човека који носи искру божанског у себии. Сукоб између та
два погледа на свет најбоље долази до изражаја у монолозима владике данила и игумана
стефана.
Код стерије је идеја о клици трулежи у човеку идеја којој се он стално враћа. Врхунац те
идеје је песма „Надгробље самоме себи“—суштина је да се човек рађа као ништа и умире
као ништа. Сви људски напори да се пронађе лек против животних отрова су узалудни јер
је човек створен из праха и у прах ће се вратити.
Вода-живот
Таласи-животне недаће
А савладавање буре-тријумф живота
Међутим, о тријумфу живота код стерије се не може говорити јер брод у овој његовој
песми не успева сасвим да се избори са таласима.
Живот код њега представља једну врсту таласања између среће и несреће, беде и
радости.
Док опева Трајана и његове успехе он се пита где је све оно што је он створио и закључује
да је једино што након славе остаје споменик. Сав човеков рад је узалудан јер време
уништава и дело и мајстора самог.
Упркос томе што је живот кратак као сан, дела су неуништива. Овај мотив је типично
барокни
У другим песмама, нпр На смрт једног с ума сишавши- ова поента ће се оповргнути.
Теме које су у другим песмама разасуте овде су обједињене. Стога ова песма
представља једну од најбољих у нашем песништву.
2.Литерарлно (погребна песма која се пева као апотеоза ( апотеоза значи уздизање
човека међу божанства) умрлом).
Можда није херметична али ова песма оставља празан простор за тумачење-до краја
песме читалац не сазнаје шта је поента песме јер стерија остаје недоречен.
Алекса је живео животоом који је несвестан и неразуман као сан. Он није познавао срећу
овог света ( ни брак, ни децу, ни весеље пријатеља, није осећао ни хладноћу ни сунце),
али је исто тако његов живот био ослобођен свих наших немира које носи стварност.
Две године које се спомињу представљају алузију на 2 ратне године ( 1848/49 ) када се
одиграла Мађарска револуција у којој су између осталог учестовали и срби.
На почетку песме стиче се утисак да се песма заснива на каталогизацији свих појава којих
је алекса био лишен-није осећао никакве животне радости, није имао примарне
инстинкте ( за хладноћу, за топлоту...), није познао срећу и несрећу, није схватао шта је
рат, неправда, није познавао страх, нужне животне ствари ( као што су кров, одећа,
храна..). Сам нагон за самоодржањем који је човеку урођен код њега није постојао.
У првом делу песме уочљив је позитиван однос према свему што живот доноси.
Док се у првом делу песме опева радост пријатељског окупљања, у другом делу се говори
о лицемерју пријатеља, о пријатељима који су у ствари непријатељи.
Спомиње се семе трулежи ( како стерија у претходној песми тиме назива жалост, патњу,
лакомост на материјално, немир, тугу ). У овој песми семеном трулежи објашњава разлог
човекове пропадљивости.
Друга поента је последња 4 стиха који су графички издвојени од иначе астрофичне песме.
Ти стихови представљају заправо поентирани обрт..
Стоичка филозофија лежи у подтексту ове песме- Стерија је на неки начин њен
следбеник. Стоичка филозофија заснива се на рационалистичком доживљају стварности,
а не на емотивном који подразумева страст. Дакле, инсистира се на разумевању животних
околности које су пролазне. У овој песми алекса се узима као узор мудраца јер не реагује
ни на шта . идеалн мудраца је мир. У свим стеријиним песмама идеал срећног живота је
достизање мира.
Стоици инсистирају на томе да је мир могуће пронаћи а код стерије то питање варира- у
овој песми мир се проналази у лудилу, а у песми „Гробље“ у гробљу, одн у смрти. У тој
визији света види се стеријин дубоки песимизам.
„ГРОБЉЕ“
Поента песме налази се у последње 4 строфе—човек мир једино може пронаћи у смрти
јер у гробу ништа од животних несрећа не постоји.
Вредности за које се стерија залаже ( слобода, братство, једнакост) нема, сасвим је јасна
визија дубоког антрополошког песимизма.
У овој песми, сва историјска имена и све догађаје обједињује мотив неслоге, сујете,
невере, времена..
У 11.ој строфи се говори да „Душанов законик“ сада једу мољци. Иста судба је и са
Даниловим рукописима. Данилове рукописе стерија не спомиње случајно.-историјску
инспирацију за песму стерија је црпео управо из њих ( поред барокне историографије)
У 14.-ој сторфи јавља се мотив мира (среће). Стерија је у сталној потрази за њим.
Врхунац песме лежи у последњем стиху: „ И остаје вечно ништа..“ –једино што је вечно је
ништа.
2.тужбалица—(ламент)
„НАДГРОБЉЕ САМОМЕ СЕБИ“
Ова песма представља неку врсту кулминације, свођење свих стеријиних тема, мотива и
антрополошке визије уопште у једно.
Најкраћа је песма коју је стерија написао. Има свега неколико стихова и астрофична је..
Сам назив песме је противуречна –песнички глас пише епитаф самоме себи.
Ова песма је у правом смислу те речи МОДЕРНА песма, иако не припада стилској епохи
модерне или постмодерне, већ поезији класицизма (мада стилски гледано превазилази
све класификације)
Потпуно је ослобођена свих клишеа, свих украса, свих историјских реминисценција, али је
пуна смисла.
Свакако се може рећи да је херметична—не постоји неко њено тумачење које је целовито.
Када се крене у дубље тумачење, уочава се да је веома комплексна јер не постоји ништа
за шта тумач може да се ухвати, нема ничег што би могло да преусмери интерпретацију.
Сав домен метафизике се негира—човек се рађа као ништа, одраста као ништа и умире
као ништа. У једном тренутку јавља се идеја да ипак постоји нешто, а то је име ( помињу
се професор, стихотворац, правдослов..) а тело и ум представљају ништа.
Смисао дакле није фиксиран на почетку песме, већ се креће и мења се. Отуда се поставља
питање шта је то сенка, то нешто што ипак постоји изван „ништа“. Могуће је да је то име.
За разлику од других песама где се дело уздиже као нешто што опстаје након смрти—
сећање, већ да се појављује у значењу привида, лажи. Дакле, остаје отворено да ли као у
петходним песмама име опстаје као спомен или је све ништа.
У другој строфи опет говори о трулежи и праху. Да крваве руке некадашње што су сејале
страх сада су на леденим грудима чекају да пређу у трулеж и прах.
С обзиром на то да смо у првој строфи сазнали да је умро са 30 год, каже како му судбина
није дала времена ни да се покаје за сва своја зла, ни да се причести
Затим у четвртој сторфи каже да иде тамо где ће му многе његове жртве да трче ка њему
осветнички. Заправо имају осветничко лице.
Затим описује како сада иде свевишњем на суд и то пузећи и дрхтећи, пузи као црв, дрхти
и моли за милост, он ком је уживање било да пролива крв.
Онда каже како је његова смрт свету ублажила јаде и да је некима његова смрт донела
весеље. Они који ласкају плачу и говоре лажно о његовим врлинама (опет врв мотив
лажног пријатељства). То су лицемери
У неким песмама, нмп овој, стерија открива своју несагласност са Европом или Западом
уопште.
Наслов ове песме може да подразумева и веома образованог човека али и сујетног и
уображеног.
Конзервативни европски кругови који су победили тада, никада нису волели србе.
„ЧОВЕК“
Песма почиње описом бебе у колевци, затим та беба како расте она заборавља све добро
што су родитељи чнили, нега и то, плаче, скичи, тражи.....
сам наслов песме показује да је стерија хтео у свом зрелом добу да напише песму у којој
ће се заједно наћи његова гледања на човекову природу, судбину и недоумице.
Опис човека иде од спољних описа до разних фаза човековог живота,преко физиолошких
опажања и дефинициија људског понашања до општих формулација о његовим
склоносстима, моралу, противречностима.
Противречности које стерија разматра су : нагон и плахост с једне стране а са друге разум
Um i razum su elementi čoveka koji nadmašuje biološke i psihološke uslovljenosti. Dobro i
korisno delanje, kao izvorna nevinost čovekova, osnove su njegovog suštastva, njegove kulture,
njegove iskupljujuće metafizičke egzistencije. Ali, ne ostvaruje se nadanje da će čovek živeti na
visini svojih najboljih mogućnosti.
Protivrečnosti su razorne: unutra, u psihi, pobeđuje plahost, spolja, pod prividom dobra,
pobeđuje istorijsko zlo, kvarež, izvitoperenje.
Tragedija je utoliko dublja što su plemenite čovekove mogućnosti tu, na domaku ruke. Istorija,
nauka i razmišljanje, nedovoljni su da razreše ovaj iskonski zaplet čovekov.
Nehotice, ova pesma pokazuje duboki psihološki paradoks prosvetiteljstva: razumnost odvodi
čoveka u dublji očaj no što je ikada iracionalnost uspela da ga odvede.
Razum, koji je trebalo da oslobodi čoveka svih strahova, odvodi ga u čamu, beznađe, paralizu.
Pesnik je otvorio predubok jaz između nagona i razuma da bi na kraju opet mogao da sastavi
srećnog čoveka.
Koncept Sterijine poezije podržava prosvetiteljski duh demitizacije. Ova poezija izbegava
metaforu, namerno je oskudna u slikama, ne traži ukras. Sterijini predugi stihovi naginju prozi.
Rečenice su slagane po pravilima latinske sintakse.
Sterija je, može se reći, u nekoliko svojih velikih pesama, napisao ode Ničemu. Sterijina pesma
Čovek se ističe svojom ozbiljnošću, jedinstvenošću svojih gledanja, svojom misaonom
razrađenošću koja je urodila nizom pesničko-filozofskih aforizama i iskaza. Sterija pesnik nije bio
samo erudit, njegov talenat bio je u individualno obojenoj misaonosti, u smislu za stilsku
doslednost i okvire književnog roda.
Može se reći da je Jovan Sterija Popović pisao lirsku poeziju tokom čitavnog stvaralačkoga veka,
od gimazijskih dana, pa sve to smrti. Te brojne pesme je objavljivao u časopisima i tek pred kraj
života objavio je 1854. godine jedinu zbirku pesama pod naslovom Davorje (tužno pevanje).
Kada je 1854. godine objavljena ova knjiga, najveću senzaciju izazvao je njen predgovor pod
naslovom O srpskoj azbuki. U toj rasravi Sterija pravi zaokret, napušta Vukovu jezičku
reformu i štampa ovu knjigu crkvenom azbukom. Sterija veruje da svi srpski pisci moraju da se
vrate sprskoslovenskom jeziku i srpskoj azbuci, a da će sve dotadašnje knjige koje su štampane
Vukovom ortografijom biti ponovo štampane na crkvenoslovenskoj ortografiji. Bilo je to
ogromno iznenađenje, jer je Sterija još tridesetih godina prihvatio Vukovu reformu i narodni
jezik.
Iz današnje perspektive vidimo da je Sterija potpuno pogrešio, jer ne samo da nisu knjige
štampane Vukovom ortografijom prevedene na crkvenoslavonski jezik, nego je i Sterijino
Davorje štampano po Vukovim jezičkim normama.
Međutim, ako zanemarimo taj jezički aspekt, videćemo da je Davorje poslednji i najzreliji
izdanak naše klasicističke poezije.
Otuda je Sterijina poezija didaktična – poučava, intelektualna, ona sadrži sumorna raspoloženja
bolesnog i razočaranog čoveka koji se povukao iz javnog života. Zato su najčešće teme o kojima
peva Sterija u Davorju prolaznost, ništavilo, uništenje i smrt. A groblje je jedna od njegovih
najdubljih inspiracija.
Prvi lirski ciklus JSP posvećen je рrirodi umetničkoga stvaranja. Izdvajamo pesme Pohvala sliku
(rimi), Srpskom stihotvorcu, Mojim pesmama. U ovome lirskom krugu Sterija govori o prirodi
umetničkoga stvaranja, a kroz različite autopoetičke iskaze pojašnjava svoje shvatanje poezije,
zatim uloge pesnika i odnosa između pesnika i publike (čitalaca), a naročito između pesnika i
kritičara.
U drugoj tematskoj celini Sterija peva o smrti i prolaznosti života. Takve su npr. pesme Groblje,
Nadgrobje, Na smrt jednog s uma sišavšeg.
Treća tematska celina posvećena je čoveku i njegovoj sudbini na zemlji, npr. Čovek,
Izobraženiku, Sujetniku.
Četvrti tematski krug čine istorijsko-rodoljubive pesme u kojima Sterija peva o davnoj prošlosti
srpskoga naroda sve do njegovih antičkih korena, npr. Spomen putovanja po donjim predelima
Dunava. O srpskoj srednjevekovoj prošlosti, takva je pesma Davorje na polju Kosovu. O
savremenim događajima, takva je Godina 1848.
-Sterija je doživljavao poeziju kao vrhunski izraz čovekovoga intelekta, a zatim i čovekovih
čuvstava (emocija). Tako u programskoj pesmi pod naslovom Mojim pesmama, Sterija
naglašava da pesme kada jednom nastanu u glavi ili u srcu pesnika, odlaze da žive svoj
samostalan život, koji ne mora više biti ni u kakvoj vezi sa tvorcem/pesnikom.
Sterija veruje da je uloga poezije didaktična (poučna) i da je jedna od najvećih njenih misija
sadržana u tome da čuva identitet jednoga naroda, u ovome slučaju srpskoga naroda, jer pred
točkom vremena nestaje sve, i građevine i ljudi, i dobra i loša dela, a ostaju samo zapisi o njima.
U pesmi Pohvala sliku Sterija se kritički odnosi prema slabijim pesnicima i kaže da su najslabiji
pesnici prvo odbacili rimu (slik), jer je u njemu bilo najlakše prepoznati slabog pesnika. U pesmi
Srpskom stihotvorcu Sterija kritikuje one književne kritičare koji su hvalospeve pisali o poeziji i
to najviše onda kada je najmanje vredela. Pred takvim pohvalama bi zaćutao i jedan Homer,
Puškin i Mušicki, a naši kritičari ih namenjuju potpuno beznačajnim i slabim pesnicima. Na kraju
pesme Sterija podrugljivo kaže da ga takvi kritičari i njihovi pesnici koji se uzajamno hvale
podsećaju na goveda koja se ližu uzajamno.
U tematskom krugu posvećenom čoveku i njegovoj subdini, Sterija u pesmi Čovek polazi od
ideje da je čovek najveća zagonetka na zemlji i da je veoma teško proniknuti u tajnu čovekovoga
bića. Sa druge strane, u pesmi Izobraženiku Sterija naglašava da ni jedno živo biće ne može
imati toliko pogubnih maski, kao što je čovek. I te maske ne daju ta izobražavanja, ne daju
čoveku da otkrije i spozna svoju pravu prirodu, a to je da bude dobar i da čini dobra dela. U
pesmi Sujetniku Sterija definiše sujetu kao najpogubniju ljudsku strast, koja izopačuje ljudsku
priorodu i koja ne da čoveku da bude ono za šta je rođen – da bude dobar i da čini dobra dela.
U ciklusu istorijsko-rodoljubivih pesama Sterija želi da pokaže kako je sve prolazno, čak su i
ljudska dela prolazna i od njih ostaju samo ruševine. Sterija to najbolje pokazuje u pesmi
Spomen putovanja po donjim predelima Dunava. Putujući kroz Đerdapsku klisuru, gledajući dela
rimske imperije, ostatke rimskih mostova i građevina, Sterija zaključuje da je najveći gospodar
vreme. Posmatrajući Severovgrad, a zatim obale Duvana, na kojima se nekada zbivala golema
povest, Sterija zaključuje da je ljudski toliko kratak – kao san, a da poneki trag o postojanju
čovek može ostaviti stvarajući večita dela. Na sličan način o prolaznosti Sterija peva u pesmi
Davorje na polju Kosovu. Gde je sada Prizren slavni grad, gde su carski dvorovi i gde je nestao
Dušanov carski vek? Sve je progutalo Kosovo, kaže Sterija. Interesantno je da propast
srednjevekovnog srpskog carstva Sterija prikazuje na mističan način, đavoli su opsednuli duše
srpskih velikaša nakon Dušanove smrti i uselili sujetu u njihove umove, sve dok nisu razdrobili i
uništili carstvo. A onda su došli Turci da naplate tu srpsku neslogu i da porobe to, nekada
nepobedivo carstvo. U pesmi Godina 1848. Sterija peva o savremenom istorijskom događaju
kojem je i sam bio svedok, i zato možda sa još većom gorčinom kazuje o tome da su velike ideje
o slobodi, jednakosti i bratimstvu uništene zbog dva idola slabosti svetske, a to su glupost i
sebičnost. Na kraju pesme Sterija poručuje da čovek uvek mora voditi računa o tome da njegovi
postupci moraju biti čovečeski – ljudski, a kada to savlada u sebi onda će narodnost i sloboda
doći same od sebe kao rajske biljke i kao namera za čovekova dobra dela.
--Zbirkom Dvorje Sterija je postavio najcelovitiju građevinu srpske škole objektivne lirike, koja je
započeta sa Lukijanom Mušickim, a posle Sterije pojavljivala se u svim epohama u formi
intelektualnoga pesništva koje je prividno bilo hladno, a zapravo je nudilo neke duboke istine o
čoveku i njegovoj sudbini na zemlji.