СТЕРИЈИНА ПОЕЗИЈА

Стерија се као песник сврставао у класицистичке песнике, а има и много разлога за то:

Његова поезија обулује топосима из класицизма, одн из античке поезије ( он је био образован ,
добро је познавао античку филозофију ) Његова поезија се обликује на античкој филозофији
СТОИЦИЗМА ( Марко Аурелије, хорације ). О томе сведочи његова једина збирка песама
„ ДАВОРЈЕ“.

ДАВОРЈЕ је збирка песама специфичне композиције, подељена је на два дела које обједињује
неколико преведених Хорацијевих песама, ту су и оригиналне Стеријине песме које се
композицијски и тематски деле на ИСТОРИОЗОФСКЕ И АНТРОПОЛОШКЕ.

Дух класицистичке поезије је чист реторички дух, то је дидактичка теденциозна поезија, огледа се
напор преношења мисли (идеја)-филозофске идеје ( античка филозофија стоицизма или
рационализма).

Све рационалистичке идеје код стерије баве се питањем етике и морала.- поезија је
дидактички обележена.

Код стерије нема хришћански већ антички кодекс. Аспект човека као појединца
представљен је у антрополошким песмама ( „Човек“, „Гробље“), те песме оставиле су траг
код Његоша. Примарни утицај стерије је утицај његових антрополошких песама.
(антропологија се бави човеком)

Историозофска поезија ( „давори на пољу косову“ и „ спомен видова дана“), у тим

песмама стерија ту филозофску идеју стоицизма, етички кодекс, разматра у доменима
српске историје-шта се дешава када се колектив огреши на морални кодекс. Све песме
имају барокну ноту, прате територију од прошлости до садашњости. Историјска визије је
као и антрополошка визија света песимистична, нихилистичка. Тај песимизам се
препознаје у свести о узалудности свих људских напора (не само личних већ и
историјских). Због тога је врхунац песма „надгробље самоме себи“.

Барокно у његовој поезији: опсесивна мисао о пролазности света и човека

„ПУТОВАЊЕ ПО ДОЊИМ ПРЕДЕЛИМА ДУНАВА“--Ова песма је остварила утицај на Његоша
и Војислава Илића и поезију 20.-ог века.

Основни тематски носилац песме је библијски мотив УБИСУНТ.

Припада антрополошким песмама, иако се дотиче римске историје није историозофска.

Бави се човеком, али не човеком као појединцем већ као универзалним човеком. (пише о
свим људима)

Стеријин човек припада универзуму за разлику на пример од Сарајлије који пише о себи

Емоција није пресудна и ретка је јер је стерија класицистички песник, све је рационално. У
класицистичкој поезији ако постоји емоција она је реторичка, вештачка. Не постоји
емоционални доживљај света као код романтичара. Ако се јави емоција код стерије мсм у
поезији, то је онда увек ОЧАЈ, који гради трезвеност. Емоције су увек хладне ( очај,туга,
меланхолија, резигнација)

Иако је био пропагатор врлине, није веровао у победу врлине на пороком.

Иако је његова поезија реторичка и класицистичка, она превазилази тај оквир и залази у
домен МИСАОНЕ поезије.,она иза себе ставља класицистичке клишее.

За разлику од сарајлије код кога постоји романтизам, у стеријиној поезији нема ничег
романтичарског. Емотивно гледано то је хладна поезија јер је стерија био морални
пуританац.

Пуританизам---у античком смилу нешто што спречава било какав узлет ка емоцијама.

Родољубље—дубоко стеријино осећање. Он увек етички кодекс доводи у везу са

патриотизмом.

Хорацијски модел разума.

Занимљиво је да стерија одлази у парадокс у песми „ На смрт једног с ума сишавши“

( путања од пропагатора разума до слављења безумља, лудила). Песма је у целости
изведена из парадокса. Мали човек који је сишао с ума не проживљава сав мрак овог
света. Рационалистичко у песми не залази у домен релогиозног. Питања божанског
присуства, божанске правде, нису у предмету стеријиних интересовања јер је он по својој
природи био рационалиста. Не постоје ни реминисценције античких митова.

Оно што представља највћи порок разуму је СТРАСТ.

Разум и страст су непомирљиве стране. Појмом страст се означава све оно што човека
нагони да размишља нелогично. Страст је воља за моћи, среброљубље,
хедонизам,прождрвљивост, страст за телесним уживањима. Страст = нагон. Изједначава
се са смрћу.

У његовој историозофској поезји страст као порок је описана кроз страст српских
властодржаца. Они су због страсти према моћи издали свој народ и одвели га у пропаст..
те се у историозоф.поезији страст смешта у домен политичке власти. То је оно што човека
води ка превари, лажи, пороку.

Зашто је његова поезија историозофска а не историјска??

-зато што то није националистичка поезија. Примарни њен смисао је разрешавање

судбине народа. Његова визија у свим песмама је далекосежна: где ће срби завршити ако
наставе пут порока....

„СПОМЕН НА ПУТОВАЊЕ ПО ДОЊИМ ПРЕДЕЛИМА ДУНАВА“

-ЕЛЕГИЈА (изразито класицистички жанр поред оде)

-жанр елегије је веома близак стерији

Ова песма версификацијски гледано представља добру илустрацију класицистичке

поетике јер задржава дуги стих.

Хексаметар који се јавља у распону од 12 до 16 слогова, представља једну врсту

неокласицистичког наслеђа ( карактеристично за Мушицког пре свега)

Дуги стих је идеалан за наративизацију.

Песме кратког стига су често лирске песме- у њима се описује одређена лирска емоција
или атмосфера.

У овој стеријиној песми наративизује се историија.

Основна тема је путовање по историји, временски распон који стерија обухвата је

велики, од римског периода до доситеја.
Поента песме је да време уништава све пред собом, а једино што остаје је природа, јер за
њу важи принцим вечног враћања истог (природни ток кружења је оно што је чини
неуништивом).

Време се тематизује посредством воде, мотив воде се користи као средство описивања
неуништивости природе, али и пролазности свега у животу. Та тема пролазности није
нова, мотив пролазности јавља се и у Књизи проповедниковој, али и у античкој
филозофији.

Тематизација библијских, општих истина, уочљива је одмах на почетку песме.

Већ у првим стиховима јавља се прастари мотив враћања свега у прах. То илуструје
дубоко песимистички поглед на свет.

Овакав стеријин поглед на свет драстично се разликује од његошеве визије света, али оно
што је заједничко за његоша и стерију је дубока унутрашња противуречност. И његош и
стерија су били песници који нису били доследни сами себи у својим идејама. У
његошевој лирској поезији јавља се мотив човека који носи клицу трулежи у себи. У
његовој епској поезји, нпр Лучи микрокозма и Горском вијенцу јавља се мотив сасвим
супротан претходним-мотив човека који носи искру божанског у себии. Сукоб између та
два погледа на свет најбоље долази до изражаја у монолозима владике данила и игумана
стефана.

Код стерије је идеја о клици трулежи у човеку идеја којој се он стално враћа. Врхунац те
идеје је песма „Надгробље самоме себи“—суштина је да се човек рађа као ништа и умире
као ништа. Сви људски напори да се пронађе лек против животних отрова су узалудни јер
је човек створен из праха и у прах ће се вратити.

У следећим стиховима слееди КАТАЛОГИЗАЦИЈА ИМЕНА из античке историје и

митологије. Најепре говори о Херкулу, Римљанима, а онда спомиње и Србе—долази до
фузије 2 историјска хоризонта, античког и српског. Ово набрајање води још једном
поентирању- иако се Херкул узима као митска личност која је симбол снаге и
неуништивости, време је и њега поразило и покорило.

У наредним стиховима јавља се идеја о вечном враћању у природи. Тематско-мотивисано

гледано, чамац који путује дунавом и суочава се са таласима представља прастару
метафору. Људски живот се манифестује посредством мотива воде, чамца(лађе), таласа.

Вода-живот

Таласи-животне недаће
А савладавање буре-тријумф живота

Међутим, о тријумфу живота код стерије се не може говорити јер брод у овој његовој
песми не успева сасвим да се избори са таласима.

Живот код њега представља једну врсту таласања између среће и несреће, беде и
радости.

Опет следи каталогизација.

Док опева Трајана и његове успехе он се пита где је све оно што је он створио и закључује
да је једино што након славе остаје споменик. Сав човеков рад је узалудан јер време
уништава и дело и мајстора самог.

На крају песме историјска перспектива сужава се на српску, на историју Немањића.

У последњим стиховима песме долази до преокрета. Унутрашња противуречност

карактеристична за стерију испољава се у поенти- супротно претходно реченом, време не
може уништити сећање на почињена дела.

У том контексту он помиње Трајана, Доситеја, В.Петровића.

У последњем стиху живот се поистовећује са сном.

Упркос томе што је живот кратак као сан, дела су неуништива. Овај мотив је типично
барокни

У другим песмама, нпр На смрт једног с ума сишавши- ова поента ће се оповргнути.

Песма Војислава Илића, „Елегија на развалинама куле Северове“ представља

реминисценцију на ову стеријину песму.

Обе песме су писане са истом идејом—идејом о пролазности света.

Ова песма добро представља укрштање историозофских и антрополошких стеријиних

песама.

ДАВОРЈЕ има специфичну композицију: у средишту се налазе преводи 8 Хорацијевих

песама а око њих су нанизане историозофске и антрополошке песме. И у једним и у
другим песмама стерија заступа одређени поглед на свет који је нихилистички, пореклом
из античке филозофије стоицизма. И у једним и у другим песмама стерија разматра које
су последице подлегања страстима.

Антрополошке песме баве се универзалним људским истинама (пореклом, сујетом,

пролазношћу времена и тд). А у овој песми је стеријина антрополошка визија укрштена са
историјом.

Истине се прате кроз античку и српску историју.

Теме које су у другим песмама разасуте овде су обједињене. Стога ова песма
представља једну од најбољих у нашем песништву.

“НА СМРТ ЈЕДНОГ С УМА СИШАВШИ”

-НАДГРОБНА ПЕСМА (ЕПИТАФ)

Епитаф се може посматрати на 2 начина:

1.Ванлитерарно (посвета која стоји на споменику9

2.Литерарлно (погребна песма која се пева као апотеоза ( апотеоза значи уздизање
човека међу божанства) умрлом).

Смисао ове песме је врло противуречан, неухватљив.

Херментична песма-песма која је затворена смислом, песма за коју је веома тешко

пронаћи кључ (чак иако се пронађе кључ, он поседује неколико могућих тумачења од
којих ниједно није општеприхваћено)

Можда није херметична али ова песма оставља празан простор за тумачење-до краја
песме читалац не сазнаје шта је поента песме јер стерија остаје недоречен.

Ова песма је и по версификацији различита од претходних: стих је краћи, не постоји

наративизација одређене приче већ је акценат на опису, доживљају јунака АЛЕКСЕ.

Песма је у дијалогу с песмом Симе Пандуровића („Светковина“ ) која описује атмосферу

двоје заљубљених лудака.

Песма заправо сценира погребни говор на Алексином гробу.

Започиње реторском апострофом бедном Алекси који је умро.

Познаје се мотив ЧУВСТВА. Алекси су били страни сви дарови чувства. Под термином
чувство стерија не подразумева само емоцију већ и човеков целокупни духовни живот.

Као и у претходној песми појављује се мотив сна који се поистовећује са животом.

Алекса је живео животоом који је несвестан и неразуман као сан. Он није познавао срећу
овог света ( ни брак, ни децу, ни весеље пријатеља, није осећао ни хладноћу ни сунце),
али је исто тако његов живот био ослобођен свих наших немира које носи стварност.

Две године које се спомињу представљају алузију на 2 ратне године ( 1848/49 ) када се
одиграла Мађарска револуција у којој су између осталог учестовали и срби.

На почетку песме стиче се утисак да се песма заснива на каталогизацији свих појава којих
је алекса био лишен-није осећао никакве животне радости, није имао примарне
инстинкте ( за хладноћу, за топлоту...), није познао срећу и несрећу, није схватао шта је
рат, неправда, није познавао страх, нужне животне ствари ( као што су кров, одећа,
храна..). Сам нагон за самоодржањем који је човеку урођен код њега није постојао.

У првом делу песме уочљив је позитиван однос према свему што живот доноси.

У другом делу песме постоји каталог људских недаћа.

Док се у првом делу песме опева радост пријатељског окупљања, у другом делу се говори
о лицемерју пријатеља, о пријатељима који су у ствари непријатељи.

Спомиње се семе трулежи ( како стерија у претходној песми тиме назива жалост, патњу,
лакомост на материјално, немир, тугу ). У овој песми семеном трулежи објашњава разлог
човекове пропадљивости.

Каталог који се појаљује у песми заправо представља дефиницију стеријиног појма

страсти, односно чувства, који обухвата све позитивне и негативне страсти. Каталогизација
је грађена по принципу градације чији се врхунац налази у другом делу песме у стиховима
у којима се описује погреб алексине мајке: Алекса остаје непотресен

Прва поента у стиху „ Сваком мудрацу раз“

Друга поента је последња 4 стиха који су графички издвојени од иначе астрофичне песме.
Ти стихови представљају заправо поентирани обрт..

Тоналитет и смисао на почетку и крају песме с противуречни.

На почетку песме је присутно сажаљење према човеку који је проживео живот без
радости и страсти, а на крају сасвим неочекивано долази до обрта- појављује се дивљење
према човеку који је стоички проживео живот.

Цела песма се заснива на поступку ИРОНИЈЕ—немогуће је одгонетнути да ли се песнички

глас диви јунаку или не. У том смислу песма остаје отворена за тумачење.

Стоичка филозофија лежи у подтексту ове песме- Стерија је на неки начин њен
следбеник. Стоичка филозофија заснива се на рационалистичком доживљају стварности,
а не на емотивном који подразумева страст. Дакле, инсистира се на разумевању животних
околности које су пролазне. У овој песми алекса се узима као узор мудраца јер не реагује
ни на шта . идеалн мудраца је мир. У свим стеријиним песмама идеал срећног живота је
достизање мира.

Стоици инсистирају на томе да је мир могуће пронаћи а код стерије то питање варира- у
овој песми мир се проналази у лудилу, а у песми „Гробље“ у гробљу, одн у смрти. У тој
визији света види се стеријин дубоки песимизам.

„ГРОБЉЕ“

За разлику од претходне две песме ова је специфична и заснива се на низању КАТРЕНА.

У њој се резимира све претходно речено.

У првим строфама људски живот метафоризује поређењем човека и брода, а живот

представља таласање између ведрог и бурног времена. Бура представља све животне
страсти које потресају живот човека.

Постоји каталогизација чулстава, и то негативних ( злоба, завист, клетва, болест,

славољубље, незасите жеље, рат).

Препознаје се типично класицистички поступак коришћења античких мотива.

Поента песме налази се у последње 4 строфе—човек мир једино може пронаћи у смрти
јер у гробу ништа од животних несрећа не постоји.

Мир ( срећа) изједначава се са познатим тројством ( братство, слобода, и једнакост).

Последње 3 строфе се заснивају на овим мотивима.

Стерија се овде налази на потпуно другој страни од оптимизма хеленистичке етике,

односно филозофије стоицизма.

Вредности за које се стерија залаже ( слобода, братство, једнакост) нема, сасвим је јасна
визија дубоког антрополошког песимизма.

Прве две строфе почињу са „ сладак је заклон / одмор..“

Иначе има 11 строфа

Каже да ако хоћеш слободу наћи ћеш је у гробу

Каже ако тражиш једнакост она под земљом влада

Тражиш братство у гробу га тражи.

„ДАВОРЉЕ НА ПОЉУ КОСОВУ“

Версификацијски и тематски гледано ова песма представља наставак барокне и

класицистичке поетике—јавља се познати пољски, преломљени 13-ерац. У овом стиху је
опеван почетни и завршни део строфе док је средишњи део у хексаметру ( 16 слогова).

Свих 14 строфа има исту композицију—графички посматрано оне личе на крст.

У првој строфи појављује се мотив доживљаја света у смислу пролазности, идентичан је

као у песми „спомен на путовање...“ Међутим, разликују се по томе што у песми спомен
на путовање... постоји антрополошка, општељудска визија, а песма даворље на пољу
косову је у потпуности историозофска песма што значи да се тема пролазности времена,
пропадљивости човека и људских страсти, трулежи (сви они примери који су присутни у
песми „спомен путовања..“) илуструје примерима из српске историје од Косовског боја па
надаље.

У стеријиној збирци „Даворjе“ антрополошке песме се смењују са историозофским зато

што се сви мотиви из антрополошких песама потпуно развијају у домену српске историје.
Историозофске песме служе као илустрација стериијиног антрополошког песимизма. Сви
мотиви који се јављају пореклом су из српске историје.

У овој песми, сва историјска имена и све догађаје обједињује мотив неслоге, сујете,
невере, времена..

У 10-ој строфи постоји ексцлипитно цитирање „Књиге проповедникове“—говори се да су

сујета и неслога главни разлози зашто царство и људи пропадају.

У 11.ој строфи се говори да „Душанов законик“ сада једу мољци. Иста судба је и са
Даниловим рукописима. Данилове рукописе стерија не спомиње случајно.-историјску
инспирацију за песму стерија је црпео управо из њих ( поред барокне историографије)

У 11.-ој и 12.-ој сторфи песнички глас се са историјске перспективе помера на

просветитељску, са пропасри српког царства на пропаст рукописа, књига, цркава,
манастира.

У 12.-ој строфи говори о пропадању Жиче.

Јавља се мотив из барокне поезије—мотив невиности (честитости)—једино што одолева

времену и пропадању је чисто срце ( као у песми Кант о воспоминанију смерти)

У 13.-ој строфи се такође јавља барокни мотив—мотив кола среће

13 и 14 та строфа су удаљавање од српске историје и нека врста уопштавања теме песме

У 14.-ој сторфи јавља се мотив мира (среће). Стерија је у сталној потрази за њим.

Врхунац песме лежи у последњем стиху: „ И остаје вечно ништа..“ –једино што је вечно је
ништа.

Стерија се опет враћа антрополошком песимизму, овде у историозофској визији.

ДАВОРЈЕ представља посебни, стари жанр, који има двојако значење:

1.песма блудница—ратна песма која је певана да подигне морал ратницима

2.тужбалица—(ламент)
„НАДГРОБЉЕ САМОМЕ СЕБИ“

Надгробље—стари назив за епитаф

Ова песма представља неку врсту кулминације, свођење свих стеријиних тема, мотива и
антрополошке визије уопште у једно.

Најкраћа је песма коју је стерија написао. Има свега неколико стихова и астрофична је..

Сам назив песме је противуречна –песнички глас пише епитаф самоме себи.

Ова песма је у правом смислу те речи МОДЕРНА песма, иако не припада стилској епохи
модерне или постмодерне, већ поезији класицизма (мада стилски гледано превазилази
све класификације)

Њено значење је потпуно универзално, општељудско и антрополошко.

Потпуно је ослобођена свих клишеа, свих украса, свих историјских реминисценција, али је
пуна смисла.

Свакако се може рећи да је херметична—не постоји неко њено тумачење које је целовито.

С обзиром на то да је стерија био писац и трагедија и комедија може се рећи да му је била

позната и једна и друга страна естетике.

Песма плени и својом сложеношћу и једноставношћу, истовремено је и смешна о тужна.

Када се крене у дубље тумачење, уочава се да је веома комплексна јер не постоји ништа
за шта тумач може да се ухвати, нема ничег што би могло да преусмери интерпретацију.

У овој песми постоји противуречност, иронија, парадокс. То су стилска средства која

наводе на амбивалентно и чак поливалентно значење.

Сав домен метафизике се негира—човек се рађа као ништа, одраста као ништа и умире
као ништа. У једном тренутку јавља се идеја да ипак постоји нешто, а то је име ( помињу
се професор, стихотворац, правдослов..) а тело и ум представљају ништа.

У закључку опет настаје обрт- све је ништа, сенка и ништа.

Смисао дакле није фиксиран на почетку песме, већ се креће и мења се. Отуда се поставља
питање шта је то сенка, то нешто што ипак постоји изван „ништа“. Могуће је да је то име.
За разлику од других песама где се дело уздиже као нешто што опстаје након смрти—
сећање, већ да се појављује у значењу привида, лажи. Дакле, остаје отворено да ли као у
петходним песмама име опстаје као спомен или је све ништа.

Код сарајлије се спомиње сличан мотив.

“НА СМРТ ЈЕДНОГ ЗЛИКОВЦА”

Текст песме указује на стеријин реализам, одрицање од класицистичког идеала

узвишености.

Стерија се окреће друштвеној патологији, узима непопуларне теме, показује своју

способност да у поезији рукује хладним тоновима

Парњак овој песми је на смрт једног с ума сишавшег.

Песма има 10 строфа ои 4 стиха.

Први стих прве строфе почиње питањима, „шта?, тако брзо?“

У другој строфи опет говори о трулежи и праху. Да крваве руке некадашње што су сејале
страх сада су на леденим грудима чекају да пређу у трулеж и прах.

С обзиром на то да смо у првој строфи сазнали да је умро са 30 год, каже како му судбина
није дала времена ни да се покаје за сва своја зла, ни да се причести

Затим у четвртој сторфи каже да иде тамо где ће му многе његове жртве да трче ка њему
осветнички. Заправо имају осветничко лице.

Затим описује како сада иде свевишњем на суд и то пузећи и дрхтећи, пузи као црв, дрхти
и моли за милост, он ком је уживање било да пролива крв.

Сад се пита па где му је та сила, а сад оде празна славаа.

Опет мотив сна и прашине

Онда каже како је његова смрт свету ублажила јаде и да је некима његова смрт донела
весеље. Они који ласкају плачу и говоре лажно о његовим врлинама (опет врв мотив
лажног пријатељства). То су лицемери

На крају каже да је суд по заслузи.

„ИЗОБРАЖЕНИКУ“

У неким песмама, нмп овој, стерија открива своју несагласност са Европом или Западом
уопште.

Наслов ове песме може да подразумева и веома образованог човека али и сујетног и
уображеног.

У имагинарном дијалогу са европом (западом), стерија се у овој песми легитимише као

варварин, као незналица.

Стерија овде реагује на 1848.г

Конзервативни европски кругови који су победили тада, никада нису волели србе.

Стерија је по образовању и културолошком профилу западњак, али он је против Запада.

Он је осећао да културни простор на коме делује, има сопствене потенције могућности

развоја.

„ЧОВЕК“

Песма почиње описом бебе у колевци, затим та беба како расте она заборавља све добро
што су родитељи чнили, нега и то, плаче, скичи, тражи.....

сам наслов песме показује да је стерија хтео у свом зрелом добу да напише песму у којој
ће се заједно наћи његова гледања на човекову природу, судбину и недоумице.

Дугачки елегијски дистиси су афоризми скептичне филозофије и нихилистички

расположења..

Опис човека иде од спољних описа до разних фаза човековог живота,преко физиолошких
опажања и дефинициија људског понашања до општих формулација о његовим
склоносстима, моралу, противречностима.

Противречности које стерија разматра су : нагон и плахост с једне стране а са друге разум
Um i razum su elementi čoveka koji nadmašuje biološke i psihološke uslovljenosti. Dobro i
korisno delanje, kao izvorna nevinost čovekova, osnove su njegovog suštastva, njegove kulture,
njegove iskupljujuće metafizičke egzistencije. Ali, ne ostvaruje se nadanje da će čovek živeti na
visini svojih najboljih mogućnosti.

Protivrečnosti su razorne: unutra, u psihi, pobeđuje plahost, spolja, pod prividom dobra,
pobeđuje istorijsko zlo, kvarež, izvitoperenje.

Tragedija je utoliko dublja što su plemenite čovekove mogućnosti tu, na domaku ruke. Istorija,
nauka i razmišljanje, nedovoljni su da razreše ovaj iskonski zaplet čovekov.

Nehotice, ova pesma pokazuje duboki psihološki paradoks prosvetiteljstva: razumnost odvodi
čoveka u dublji očaj no što je ikada iracionalnost uspela da ga odvede.

Razum, koji je trebalo da oslobodi čoveka svih strahova, odvodi ga u čamu, beznađe, paralizu.
Pesnik je otvorio predubok jaz između nagona i razuma da bi na kraju opet mogao da sastavi
srećnog čoveka.

Koncept Sterijine poezije podržava prosvetiteljski duh demitizacije. Ova poezija izbegava
metaforu, namerno je oskudna u slikama, ne traži ukras. Sterijini predugi stihovi naginju prozi.
Rečenice su slagane po pravilima latinske sintakse.

Sterija je, može se reći, u nekoliko svojih velikih pesama, napisao ode Ničemu. Sterijina pesma
Čovek se ističe svojom ozbiljnošću, jedinstvenošću svojih gledanja, svojom misaonom
razrađenošću koja je urodila nizom pesničko-filozofskih aforizama i iskaza. Sterija pesnik nije bio
samo erudit, njegov talenat bio je u individualno obojenoj misaonosti, u smislu za stilsku
doslednost i okvire književnog roda.

Sterijino viđenje čoveka ostaje jedinstveno u svojoj trezvenoj obrazloženosti, u odbijanju

iskušenja strasti i mašte, u nesentimentalnom crtanju čovekovog ponašanja. Argumentovani
retorični stil koji preovlađuje u Sterijinim pesmama deo je njegovog racionalističkog
prosvetiteljstva i opšte sklonosti ka rezonovanju, iznošenju određenih tvrdnji i filozofskih
hipoteza. Upravo to 48 retorično, koje polazi od razuma i erudicije karakteriše njegovu poeziju.
Njegova retorika ne ide za tim da nas pridobije, ona zastupa i brani samu sebe, svoju istinu.
Sterija je svoju poeziju oslobodio veštačkog i kitnjastog.

To je klasicizam bez konvencionalne mitologije, metaforika, ukrasi i elegantni pesnički gestovi

svedeni su na najmanju meru. Njegova oštrina je kritična, njegova jasnost nepoštedna.
Лирика стерије

Može se reći da je Jovan Sterija Popović pisao lirsku poeziju tokom čitavnog stvaralačkoga veka,
od gimazijskih dana, pa sve to smrti. Te brojne pesme je objavljivao u časopisima i tek pred kraj
života objavio je 1854. godine jedinu zbirku pesama pod naslovom Davorje (tužno pevanje).
Kada je 1854. godine objavljena ova knjiga, najveću senzaciju izazvao je njen predgovor pod
naslovom O srpskoj azbuki. U toj rasravi Sterija pravi zaokret, napušta Vukovu jezičku
reformu i štampa ovu knjigu crkvenom azbukom. Sterija veruje da svi srpski pisci moraju da se
vrate sprskoslovenskom jeziku i srpskoj azbuci, a da će sve dotadašnje knjige koje su štampane
Vukovom ortografijom biti ponovo štampane na crkvenoslovenskoj ortografiji. Bilo je to
ogromno iznenađenje, jer je Sterija još tridesetih godina prihvatio Vukovu reformu i narodni
jezik.

Iz današnje perspektive vidimo da je Sterija potpuno pogrešio, jer ne samo da nisu knjige
štampane Vukovom ortografijom prevedene na crkvenoslavonski jezik, nego je i Sterijino
Davorje štampano po Vukovim jezičkim normama.

Međutim, ako zanemarimo taj jezički aspekt, videćemo da je Davorje poslednji i najzreliji
izdanak naše klasicističke poezije.

Otuda je Sterijina poezija didaktična – poučava, intelektualna, ona sadrži sumorna raspoloženja
bolesnog i razočaranog čoveka koji se povukao iz javnog života. Zato su najčešće teme o kojima
peva Sterija u Davorju prolaznost, ništavilo, uništenje i smrt. A groblje je jedna od njegovih
najdubljih inspiracija.

Celokupno lirsko pesništvo JSP moguće je posmatrati u četiti tematska kruga.

Prvi lirski ciklus JSP posvećen je рrirodi umetničkoga stvaranja. Izdvajamo pesme Pohvala sliku
(rimi), Srpskom stihotvorcu, Mojim pesmama. U ovome lirskom krugu Sterija govori o prirodi
umetničkoga stvaranja, a kroz različite autopoetičke iskaze pojašnjava svoje shvatanje poezije,
zatim uloge pesnika i odnosa između pesnika i publike (čitalaca), a naročito između pesnika i
kritičara.
U drugoj tematskoj celini Sterija peva o smrti i prolaznosti života. Takve su npr. pesme Groblje,
Nadgrobje, Na smrt jednog s uma sišavšeg.

Treća tematska celina posvećena je čoveku i njegovoj sudbini na zemlji, npr. Čovek,
Izobraženiku, Sujetniku.

Četvrti tematski krug čine istorijsko-rodoljubive pesme u kojima Sterija peva o davnoj prošlosti
srpskoga naroda sve do njegovih antičkih korena, npr. Spomen putovanja po donjim predelima
Dunava. O srpskoj srednjevekovoj prošlosti, takva je pesma Davorje na polju Kosovu. O
savremenim događajima, takva je Godina 1848.

-Sterija je doživljavao poeziju kao vrhunski izraz čovekovoga intelekta, a zatim i čovekovih
čuvstava (emocija). Tako u programskoj pesmi pod naslovom Mojim pesmama, Sterija
naglašava da pesme kada jednom nastanu u glavi ili u srcu pesnika, odlaze da žive svoj
samostalan život, koji ne mora više biti ni u kakvoj vezi sa tvorcem/pesnikom.

Sterija veruje da je uloga poezije didaktična (poučna) i da je jedna od najvećih njenih misija
sadržana u tome da čuva identitet jednoga naroda, u ovome slučaju srpskoga naroda, jer pred
točkom vremena nestaje sve, i građevine i ljudi, i dobra i loša dela, a ostaju samo zapisi o njima.
U pesmi Pohvala sliku Sterija se kritički odnosi prema slabijim pesnicima i kaže da su najslabiji
pesnici prvo odbacili rimu (slik), jer je u njemu bilo najlakše prepoznati slabog pesnika. U pesmi
Srpskom stihotvorcu Sterija kritikuje one književne kritičare koji su hvalospeve pisali o poeziji i
to najviše onda kada je najmanje vredela. Pred takvim pohvalama bi zaćutao i jedan Homer,
Puškin i Mušicki, a naši kritičari ih namenjuju potpuno beznačajnim i slabim pesnicima. Na kraju
pesme Sterija podrugljivo kaže da ga takvi kritičari i njihovi pesnici koji se uzajamno hvale
podsećaju na goveda koja se ližu uzajamno.

U ciklusu pesama posvećenih smrti i prolaznosti života najreprezentativnija je pesma Groblje.

Potpuno razočaran u život Sterija slavi groblje kao ono mesto u kojem će čovek pronaći zaklon
od svih vetrova života. Jer čitav život je jedno burno more u kome nema tihog pristaništa i tek
smrt može da vam donese zaklon i zaštitu od takvog života. A šta su to glavne osobine tog
burnog života – zloba, zavist, pakost, niske klevete, najniže strasti koje čoveka zaslepljulju i ne
daju mu da bude srećan. U takvom životu prvo stradaju oni koji su najneviniji. Na kraju pesme
Sterija se poigrava tako što kaže da tri simbola – sloboda, jednakost i bratstvo, koja je
proklamovala Francuska buržoaska revolucija 1789. godine, ne možete pronaći u životu, već
samo na groblju.

U tematskom krugu posvećenom čoveku i njegovoj subdini, Sterija u pesmi Čovek polazi od
ideje da je čovek najveća zagonetka na zemlji i da je veoma teško proniknuti u tajnu čovekovoga
bića. Sa druge strane, u pesmi Izobraženiku Sterija naglašava da ni jedno živo biće ne može
imati toliko pogubnih maski, kao što je čovek. I te maske ne daju ta izobražavanja, ne daju
čoveku da otkrije i spozna svoju pravu prirodu, a to je da bude dobar i da čini dobra dela. U
pesmi Sujetniku Sterija definiše sujetu kao najpogubniju ljudsku strast, koja izopačuje ljudsku
priorodu i koja ne da čoveku da bude ono za šta je rođen – da bude dobar i da čini dobra dela.

U ciklusu istorijsko-rodoljubivih pesama Sterija želi da pokaže kako je sve prolazno, čak su i
ljudska dela prolazna i od njih ostaju samo ruševine. Sterija to najbolje pokazuje u pesmi
Spomen putovanja po donjim predelima Dunava. Putujući kroz Đerdapsku klisuru, gledajući dela
rimske imperije, ostatke rimskih mostova i građevina, Sterija zaključuje da je najveći gospodar
vreme. Posmatrajući Severovgrad, a zatim obale Duvana, na kojima se nekada zbivala golema
povest, Sterija zaključuje da je ljudski toliko kratak – kao san, a da poneki trag o postojanju
čovek može ostaviti stvarajući večita dela. Na sličan način o prolaznosti Sterija peva u pesmi
Davorje na polju Kosovu. Gde je sada Prizren slavni grad, gde su carski dvorovi i gde je nestao
Dušanov carski vek? Sve je progutalo Kosovo, kaže Sterija. Interesantno je da propast
srednjevekovnog srpskog carstva Sterija prikazuje na mističan način, đavoli su opsednuli duše
srpskih velikaša nakon Dušanove smrti i uselili sujetu u njihove umove, sve dok nisu razdrobili i
uništili carstvo. A onda su došli Turci da naplate tu srpsku neslogu i da porobe to, nekada
nepobedivo carstvo. U pesmi Godina 1848. Sterija peva o savremenom istorijskom događaju
kojem je i sam bio svedok, i zato možda sa još većom gorčinom kazuje o tome da su velike ideje
o slobodi, jednakosti i bratimstvu uništene zbog dva idola slabosti svetske, a to su glupost i
sebičnost. Na kraju pesme Sterija poručuje da čovek uvek mora voditi računa o tome da njegovi
postupci moraju biti čovečeski – ljudski, a kada to savlada u sebi onda će narodnost i sloboda
doći same od sebe kao rajske biljke i kao namera za čovekova dobra dela.

--Zbirkom Dvorje Sterija je postavio najcelovitiju građevinu srpske škole objektivne lirike, koja je
započeta sa Lukijanom Mušickim, a posle Sterije pojavljivala se u svim epohama u formi
intelektualnoga pesništva koje je prividno bilo hladno, a zapravo je nudilo neke duboke istine o
čoveku i njegovoj sudbini na zemlji.