Јулијан Флавије Клаудије, а доцније прозван међу хришћанима и Јулијан

Отпадник. римски цар (361—63), рођен у Константинопољу 17. новембра 331 (332?) као
син Јулија Констанција и његове друге супруге Базилине, и синовац Константина
Великог. Једини преостали чланови царске породице којима је Констанције II поштедио
живот били су Јулијан и његов старији брат по оцу, Констанције Гал, рођен у браку са
Галом, првом супругом Јулија Констација. Обојица су били исувише незрели да би
представљали претњу по Констација II, који их је у складу с тим поштедио, али их зато
образовао у строгој изолацији у различитим местима Јоније и Битиније. Стекли су знање
какво се само може пожелети, а васпитани су у складу са принципима хришћанске вере.
Гал је био први који је пуштен из заточеништва и постављен за цезара (351) и гувернера
Истока. Путем његовог посредништва Јулијану је пружено више слободе. Међутим, Гал је
погубљен је по царевом наређењу услед сумње да тежи узурпацији положаја истог.
Јулијан се тада нашао изложен великој опасности. Цар би га засигурно жртвовао из
подозривости, али га је у томе спречила чињеница да за собом није имао мушког
наследника, а Јулијан је био једини преостао мушки члан ондашње царске породице.
Задовољио се тиме што је Јулијана удаљио из Азије, склонивши га у Италију, где га је у
Милану једно време држао под строгим надзором. Јулијан је тамо живео окружен уходама
у непрестаном страху да га не задеси братовљева судбина. Захваљујући посредништву
царице Еузебије, изврсне жене која је волела Јулијана сестринском љубављу, младић је
добио прилику да разговара са царем лично. Успевши да умири цареву подозривост,
издејствовао је за себе самосталан живот у Атини без икаквог надзора (355). Атина је била
тада центар грчке науке. Док је Јулијан живео тако повучено премда задовољно, цар је
посустао од тежине јавних послова који су га задесили. Царство је било изложено
персијској инвазији са истока и нападима Германа и Сармата са запада и севера. По
наговору своје супруге Еузебије и упркос противљењу свог евнуха, Констанције II је
уздигао Јулијана у ранг цезара, опозвавши га из Атине да дође у Милано где је тада
пребивао. Јулијан се одазвао том позиву и 6. новембра 355. године свечано је проглашен
цезаром, примивши руку цареве сестре Хелене односно најмлађе ћерке Константина
Великог као гаранцију да цар има искрене намере с њим. Док је Јулијан постајао све
популарнији и популарнији у провинцијама које су му дате на управу, Констанције II је
још једном нашао разлога за своју подозривост и неповерење. Веровао је да Јулијан смера
да своју популарност употреби као средство за постизање циља односно за придобијање
врховне власти. Међутим, десило се то да је 360. године источним провинцима поново
запретила Персија. Констанције је наредио Јулијану да пошаље на персијску границу своје
четири најбоље легије и известан број одабраних људи из осталих трупа. Очигледно се
радило о томе да Констанције жели да приведе свог рођака, али док је овај био окружен
хиљадама верних људи то је било апсолутно неизводљиво извести. Ово наређење је више
него изненадило Јулијана (април 360). Прихватити га значило је изложити Галију новим
германским упадима. Уз то, његови војници су били невољни да иду у поход на Азију.
 Упркос свему томе чега је био свестан, Јулијан је решио напослетку да се ипак
повинује, па је настојао да убеди своје војнике да се мирно потчине свом господару.
Међутим, његови напори остали су узалудни. Једне ноћи у палати га је дочекала маса
војника која га је громогласно изабрала за цара. Сакрио се у своје одаје, али је убрзо
изведен из њих, наравно, уз дужно поштавање. Доведен је пред окупљене трупе које су га
присилиле да прихвати круну. По овом чину Јулијан је одаслао Пентадија и Еутерија с
помирљивом поруком Констанцију II у којој је изричито захтевао да буде признат за
августа и да му то овлашћење буде признато над провинцијама којима је владао као цезар,
тј. над Галијом, Шпанијом и Британијом. Међутим, његови услови су хладно одбијени.
Прошло је доста времена у безуспешним преговорима, које је Јулијан искористио да би за
то време предузио још два похода преко Рајне против Франака и Алемана, да би
напослетку одлучио да ствар реши отвореним ратом. Његова војска је била многобројна и
добро дисциплинована, а границе дуж Рајне у одличном стању. У међувремену је и
Констанције скупио јаку војску и дао јој упуства како да брани престоницу од узурпатора.
Том приликом он је био у Антиохији, одакле је руководио војним операцијама на
персијском бојишту. Обавештен о плановима овог, Јулијан је решио да их осујети брзином
и енергичношћу. У Базелу на Рајни поделио је војску на два корпуса. Предвиђено је да се
оба корпуса састану у Сирмијуму. Из Сирмијума Јулијан се запутио на Константинопољ.
Констанцијеви чиновници су побегли пред њим, али су га зато житељи дочекали са
узвицима одушевљења; и у Атини, Риму и осталим важним градовима он је било јавно
било приватно признат за цара. Обавештен о Јулијановој неочекиваној појави на Дунаву,
Констанције је кренуо из Сирије да брани своју престоницу. Када је Констанције изненада
преминуо у Мопсокрени у Киликији (3. новембар 361) претходно неоспорно оставивши
своје царство Јулијану, убрзо потом Констанцијеви посмртни остаци пристигли су на
Златни рог, где их је Јулијан покопао у цркви Светих апостола уз велику свечаност и
величанственост. Док је Јулијан покопао Констанција на хришћански начин, сам лично је
одавно раскрстио с том вером. Јулијаново сопствено убеђење да је Константин Велики
прво штитио а потом и прихватио хришћанство пре свега из политичких мотива, као и
христолошке расправе између правовославаца и аријанаца које су компромитовале саму
веру у Христа — све то је имало и те како велики удео у Јулијановом преобраћењу у
паганство. Десет година је крио такорећи то своје „отпадништво“ које је, међутим, било
познато већини његових пријатеља, као и његовом брату Галу, који је то још од раније
примећивао. И све док није ступио на престо, Јулијан га није обелоданио. Међутим, и
једни и други су се разочарали када је Јулијан донео едикт којим је прогласио потпуну
верску толеранцију. Убрзо по ступању на власт Јулијан се запутио у Антиохију. Тамо је
преседао неко време радећи на припремама за поход на Персију коју је можда чак
намеравао и да покори. Нимало не изненађује чињеница да су житељи Антиохије примили
цара хладно. Идућег пролећа (март 363) Јулијан је кренуо на Персију. Јулијанов план је
био да удари на саму престонице сасанидске Персије — Ктесифон.
 Не би ли обмануо свог противника — персијског краља Шапура, одаслао је 30.000
људи под вођством Прокопија и Себастијана против Низибиса. Прокопије и Себастијан
требало је да се састану са јерменским краљем Аршаком Тираном, а да се потом с
удруженим снагама састану са Јулијаном у околини Ктесифона. Међутим, због Аршакове
издаје Јулијанови планови су осујећени. На путу дуж Еуфрата у правцу североистока
Јулијана је пратила флота коју је сачињавало 1.100 бродова. У Еуфрат стигао је до
персијске границе, коју је прешао 7. априла 363. године на челу војске од 65.000 ветерана.
По његовој заповести мост преко реке Хабур је демолиран, не би ли на тач начин убедио
војнике да повлачење не долази у обзир. Ако не и најтежи задатака, за који се такође исто
тако може рећи да је изванредан: пренео је читаву флоту преко већ поменуте навлаке
искористивши древни Краљевски канал који је, међутим, претходно морао продубити не
би ли се уопште с њим могао послужити. То је био изузетно тежак задатак, утолико пре
што су Римљани, и поред брзе струје са којом су морали да се изборе, наишли на јак отпор
Персијанаца који су, међутим, разбијени и гоњени све до зидина Ктесифона. И Римљани
би засигурно упали у град заједно са Персијанцима које су гонили, да им том приликом
живот није изгубио вођа, Виктор. После овога Јулијан је могао да рачуна само на долазак
Прокопија и Себастијана, као и на главнину војске јерменског краља Аршака Тирана.
Његове наде су се изјаловиле, јер од његових помоћника није било ни трага ни гласа. И
при свему томе Јулијан је започео опсаду овог града. Немоћан да заузме град и у жељи да
растера надолазећу војску, Јулијан се непромишљено понео саветом персијског великаша
издалека, који се појавио у римском логору под изговором да га персијски краљ прогања.
Да би то уопште могао да предузме Јулијан је претходно био приморан да спали све своје
бродове не би ли их тиме лишио напада непријатељски настројеног. Издаја је постала
очигледна, јер Шапуру није било ни трага ни гласа. Међутим, наједном су се појавили
Персијанци на гомили лаких коња опкољавајући Римљане са свих страна. Потом су
следиле веће масе, а убрзо се појавио и сам Шапур са главнином војске. Дана 26. Јуна 363.
Персијанци су изненада ударили на Римљане с леђа. Јулијан, који је предводио поворку,
премда неоклопљен, не губећи часа дао се у трк не би ли помогао својим војницима на
зачељу. Изненадни напад Персијанаца је сузбијен, с беспримерном храброшћу Јулијан се
дао у потеру за њима, али је усред тог метежа погођен стрелом која му је пробола јетру.
Павши с коња смртно рањен, пренешен је у свој шатор. Осећајући како му се смрт ближи,
растао се са својим пријатељима дирљивим речима.