UNIVERZITET PRIVREDNA AKADEMIJA U NOVOM

SADU FAKULTET SAVREMENIH UMETNOSTI

mr Svetlana Knežević Lukić

OSNOVE FOTOGRAFIJE 1
Skripta

II deo

Beograd, 2020

1
 Sadržaj:

Istorija fotografije...........................................................................3
Kamera Obskura.............................................................................4
Talbot..............................................................................................5
Svetlost............................................................................................6
Kompleksna bela svetlost................................................................8
Izvori svetla.....................................................................................9
Intenzitet svetla................................................................................9
Geometrijska optika (Refleksija).....................................................9
Refrakcija........................................................................................11
Difuzija...........................................................................................12
Plavo nebo......................................................................................12
Svetlost koja dopire kroz prozor.....................................................12
Crveno nebo....................................................................................13
Prizme.............................................................................................13
Sočiva..............................................................................................14
Objektiv...........................................................................................15
Dijafragma-blenada.........................................................................15
Hromatske aberacije........................................................................17
Sferne aberacije...............................................................................17
Savremeni objektivi........................................................................18
Oštrina.............................................................................................18
Dubinska oštrina..............................................................................19
Kamera/formati...............................................................................20
Fotografska emulzija.......................................................................22
Filtri (Filteri)...................................................................................22
Ekspozicija......................................................................................23
Razvijanje (Foto proces).................................................................24
Fiksiranje (Foto proces)..................................................................24

2
 ISTORIJA FOTOGRAFIJE

Osnovni principi fotografisanja se zasnivaju na prirodnim zakonima, pre svega

na zakonu prostiranja svetlosti. Ljudima je od davnina bilo jasno da se slika
registruje na uglačanim površinama, na primer na mirnoj vodi, ali nisu uspevali
da je zadrže. U Staroj Grčkoj Aristotel je istražio optičku zakonitost prolaska
svetlosti kroz mali otvor. Slikari su pre nastanka fotografije koristili kameru
obskuru da bi crtali konture nekog prizora. Kod crtanja portreta osobu su
postavljali napolje, na sunce, a oni su u zamračenoj sobi sa malim otvorom crtali
projektovanu sliku.

Danijelo Barbaro je 1568. godine zaključio da se slika može izoštriti

dodavanjem kompleksa sočiva raznih veličina. Istraživači su vekovima
pokušavali da pronađu materiju osetljivu na svetlost da bi odmah, ili posle
hemijske reakcije te metarije ostvarili sliku prizora.

Godine 1663. godine, Robert Bojl je ustanovio da srebro-hlorid tamni pri

izlaganju svetlosti. Žan Senebije je 1782. godine, dokazao da srebro-hlorid ne
reaguje isto na različite talasne dužine sunčevog spektra. Dok je na plavi deo
spektra reagovao posle 15 sekundi eksponiranja, na crveni je reagovao tek posle
20 minuta. Takođe je ustanovio da neke smole posle izlaganja svetlosti gube
svoju rastvorljivost u biljnim uljima, stvrdnjavaju se, što je kasnije razradio
Nisefor Nieps.

Od sredine XIX veka do danas tehnologije fotografije su evoluirale kroz procese

koji su nazivani: heliotipija, dagerotipija, kalotipija, želatinsko, srebrne slike,
fotogravure, fotogeno slikanje, autohromne ploče, fotografije u boji, polaroid
postupak, digitalna fotografija…

3
KAMERA OBSKURA

Kamera obskura je zamračena soba sa otvorom na jednom zidu. Svetlost koja se

reflektuje od spoljnih objekata prolazeći kroz taj otvor, na suprotnom zidu kamere
obskure, stvara obrnutu sliku spoljnih objekata. Ona ne mora biti soba, može biti
mnogo manja naprava u obliku kutije čak i takva da se može sklapati.
Ovakva naprava je odlično služila i kao pomoćno sredstvo za crtanje.
Usavršena je umetanjem sabirnog bikonveksnog sočiva u otvor. Slika je na taj
način bila mnogo svetlija i oštrija. Ako se između sočiva i mat stakla u kameri
obkuri postavi ogledalo pod uglom od 45 stepeni, slika na mat staklu neće više
biti obrnuta nego prava. Upotrebom sočiva različitih žižnih daljina dobijale su se
slike različitih veličina.
Kao i većina ostalih, pronalazak postupka koji je doveo do fotografske slike nije
rezultat rada jednog čoveka.

Slika koja se stvarala u kameri obskuri bila je interesantna grafičarima i slikarima.

Da bi u svom radu što bolje i vernije interpretirali prirodu, služili su se ovom
napravom. Na gravuri Alberta Direra iz 1525. godine vide se njegovi učenici kako
pomoću ove naprave izučavaju perspektivu. U delu “De radio astronomico et
geometrio liber” holandski naučnik Rajner Gema Frisius prvi put je 1545. godine
prikazao opis Kamere obskure kao naprave kojom se može posmatrati pomračenje
sunca bez opasnosti za oči.

Ovaj primer nalazi se u zbirci istorijskih aparata na Sveučilištu Transilvania, a taj

oblik je Vilijam Henri Foks Talbot koristio za svoje eksperimente s fotografijom.
Kamera Obskura nalazi se i u zbirci istorijskih aparata Nacionalnog sveučilišta u
Irskoj. Koristila se za skiciranje; papir za kopiranje stavljen je na staklo koje je
nedostajalo unutar preklopa, a ogledalo od 45 ° unutar okvira odražavalo je sliku
na papiru.

1826. Nisefor Nijeps, francuski izumitelj, napravio je prvu fotografiju pomoću

4
kamere obskure i fotoosjetljivog papira. Prva fotografija eksponirana je čak 8 sati
zbog slabe osjetljivosti papira.

Prvi fotoaparat za široke mase napravio je Džordž Istman 1900. godine pod
imenom Kodak Brouni. On je izumitelj i fotografskog filma. U fotoaparat je bio
ugrađen film i kad se potrošio kamera se zajedno s filmom slala u fabriku Kodak
gdje je film razvijen i zamenjen novim filmom u fotoaparatu. Prve fotografije u
boji napravio je škotski fizičar i matematičar Džejms Maksvel 1861. godine.

TALBOT

Fotografija na papiru i negativ-pozitiv postupak, potiču od radova Vilijama Foks

Talbota. Talbot je upotrebljavao papir natopljen kuhinjskom solju, a zatim
senzibiliziran u rastvoru srebro-nitrata. Ekspozicijom je dobijao negativ, a pozitiv,
prosvetljavanjem negativa na drugi papir. Talbotovo otkriće je i fizičko razvijanje
latentne slike.
Talbot je sarađivao sa Džon Heršelom koji je bio pionir fotografske tehnike.
Pronašao je negativ na staklu kao i niz važnih usavršavanja u fotografiji, čak je i
naziv fotografija prvi put primenjen u prepisci Talbota i Heršela.
Talbot je svoj proces nazivao kalotipija.

5
 SVETLOST

Svetlost emituju usijana tela, sunce, vlakno sijalice, plamen sveće. Tačnije,
svetlost emituju tela usijana visokim temperaturama.
Ukoliko jednom telu podižemo temperaturu možemo konstatovati da ono počinje
da zrači, svetli. Najpre tamno crveno pa svetlije crveno, narandžasto, žuto pa belo.
Svetlost je jedno vibrirajuće kretanje koje se prostire u praznom prostoru,
vazduhu, kao i u svim optičkim providnim sredinama, vodi, staklu..
Svetlosna zračenja su deo elektromagnetnih zračenja odnosno vidljivi deo
elektromagnetnih vibracija.
Vibracije čije su talasne dužine između 400-750 milimikrona, su vidljiva zračenja,
odnosno svetlost. Zračenja sa kraćim talasnim dužinama od 400 milimokrona, su
nevidljivi ultravioletni zraci, a ona sa dužim od 750 milimikrona, takođe
nevidljivi, infracrveni zraci.
Pogled na svetlost, i vešto rukovanje prirodnim i veštačkim izvorima svetlosti,
ključni su preduslov dobre fotografije. Prava rasveta podiže fotografiju iz mutnog
sivog proseka, dok loše osvetljena slika, bez obzira na lepotu motiva, nikad neće
ostaviti utisak.
Fotografska slika nastaje hvatanjem različitih količina svetlosti koja se odbija od
objekte određene scene. Tamni predmeti apsorbiraju veći deo svetla i manje se
odbijaju u kameru, dok svetli predmeti odbijaju više svetla. Ovo definiše svetlinu
slike.
Svetlo je zato za fotografa saveznik, ako ga razume i zna odrediti. Uravnoteženo
svetlo na fotografiji čini je ugodnom za oko. Svetlo se širi pravolinijski i to
brzinom od 300 000 km/s. Nalazi se negdje na granici materije i energije. Sastoji
se od sitnih čestica fotona, koji se kreću u vidu talasa. Odbija se od tvrdih
predmeta, prolazi kroz prozirne ili polu-prozirne predmete, lomi se i može
potpuno nestati samo u crnoj sredini.
6
Čovek može videti svetlost zahvaljujudi oku. U dnu oka postoje delovi koji su
osetljivi na jačinu svetla i na boje.
Da je bela svetlost kompleksne prirode, otkrio je Ajsk Njutn 1976. godine kada je
svetlosni zrak propustio kroz optičku staklenu prizmu. Iz ekperimenta je dobio
spektar duginih boja. Svetlosni zraci se razlažu zato što oni koji su kraćih talasnh
dužina više skreću s pravca od onih dužih. Spektar bele kompleksne svetlosti
sastoji se od zračenja crvene, narandzaste, žute, zelene, plave i violetne boje.
Svetlosni zraci koji su razloženi mogu se ponovo skupiti pomoću sočiva, u jedan
snop bele svetlosti.
Ali, svetlost i boje zapravo u stvarnosti ne postoje. Njih proizvodi ljudska mašta,
odnosno misli i to zahvaljujući očima koje hvataju talase odbijenog svetla svuda
oko nas.
Boja je fenomen koji je podstaknut svetlom ili osećaj koji u mozgu izaziva svetlost
koju vidimo.
Boje su definisane talasnim dužinama i frekvencijama reflektovane svetlosti.
Predmeti s različitim nijansama odražavaju svetlost različitih talasnih dužina i
frekvencija. Razvijene civilizacije raspoznaju mnoge boje, dok primitivnim
civilizacijama boje nisu važne. Mala deca ispočetka ne prepoznaju boje, već ih
kroz život uče.
Boje na površinama predmeta vidimo zahvaljujući delimičnom odbijanju svetla.
Dakle, crveni predmet sa svoje površine odbija crveno svetlo, a ostale boje
svetlosti upija.
Zeleni predmet odbija zelene talase, dok ostale upija. Crni predmet upija većinu
zraka svetla, a beli ih većinu odbija. Zato je leti u crnoj majici vruće, jer u sebe
upija sunčevu svetlosnu energiju, a bela majica odbija većinu sunčevog zračenja
pa je u njoj prijatnije.
Tri su osnovna obeležja boja koja zanimaju fotografe: ton boje (eng. hue),
zasićenost (eng. saturation) i svetlina (eng. lightness).
Postoje dve grupe boja: hromatske i ahromatske (boje i neboje).

7
Svaka boja po svetlini može biti u nijansi tamnija ili svetlija. Zasićenost boje jeste
njena jačina ili čistoća.
Spektar (duginih) boja ima sedam boja: crvenu, narančastu, žutu, zelenu,
plavozelenu (cian), plavu i ljubičastu. Od duginih boja (primarnih boja) mešanjem
nastaju sve ostale boje.

KOMPLEKSNA BELA SVETOST

U prirodi je svetlost kompleksna, što znači da se nikad ne pojavljuje samo jedna

vrsta ili boja svetlosti, nego uvek više boja zajedno ili, kao što je slučaj sa
sunčevom svetlošću, svih sedam osnovnih boja zajedno.
Pomoću optičke prizme koja je razlaže na sastavne delove, svetlost se može
dekomponovati. To se dešava sa belom sunčevom svetlošću koja se po prolasku
kroz optičku prizmu razlaže na sedam komponenti. Svaka od tih 7 osnovnih boja
ima svoju talasnu dužinu.
Osnova za pojam bele sunčeve svetlosti ima temperaturu između 5500 i 5800
Kelvin stepeni. Kelvin stepen je Celzijusov stepen plus 273.
Najtoplija je ona svetlost koja je najplavlja, a najhladnija ona koja je najcrvenija,
obrnuto od terminologije koja je uobičajena u slikarstvu.

8
IZVORI SVETLOSTI

Izvori svetlosti mogu biti primarni i sekundarni. Primarni su: sunce, sijalica,
usijana tela. Sekundarni izvori su tela koja sama ne emituju svetlost, ali je
reflektuju na druga tela.

INTENZITET SVETLOSTI

Osvetljenje jedne površine je snop svetlosnih zraka koji ta površina prima po

jedinici površine. Jedinica za pojam osvetljenja je Hefnerova sveća.
Intenzitet osvetljenja je obrnuto proporcionalan kvadratu odstojanja.

U prirodi izvori svetlosti nisu tačkasti nego su to tela ili površine koje emituju
svetlost. Objekti koji daju usmeren mlaz svetlosti, njihovi zraci se prostiru skoro
paralelno. Sunčeve zrake takođe treba smatrati paralelnim pošto je sunce
praktično beskonačno daleko.

GEOMETRIJSKA OPTIKA (REFLEKSIJA)

Zrak svetlosti koji nailazi na jednu površinu reflektuje se po zakonima refleksije

pod uslovom da je ta površina idealno uglačana. U tom slučaju je reč o pravilnoj
refleksiji.
Nepravila refleksija nastaje kada zrak svetlosti pada na površinu koja nije
uglačana nego neravna ili matirana. U tom slučaju se zraci reflektuju u različitim
pravcima. Ova se pojava može nazvati i difuzijom.
Pojava refleksije se u optici manifestuje kod ogledala.

9
Zakon refleksije svetlosti glasi da je upadni ugao svetlosti je jednak odbojnom
uglu.

Svetlost se obično modelira pomoću zraka, pri čemu se zraci mogu shvatiti kao
vektorske veličine (imaju pravac, intezitet i smer). Skup usmerenih zraka čini
svetlosni snop.

Posmatrajmo ravno ogledalo. Način na koje ono odbija (reflektuje) svetlo

nazvaćemo zakonom refleksije svetlosti.

I označen upadni zrak koji dolazi iz izvora i osvetljava ogledalo. R koje emituje
ogledalo se naziva odbijeni (reflektovani) zrak. U tački gde zrak I pada na
ogledalo povlačimo normalu N na površinu ogledala. Normala N deli ugao koji
čine upadni i odbijeni zrak na dva jednaka ugla.

Glatkost površine utiče na refleksiju svetlosti. Kod hrapave površi normale se

razlikuju od tačke do tačke, pa su i uglovi refleksije različiti.

10
REFRAKCIJA

Svetlosni zrak pri prolazu kroz sredine različitih gustina menja svoj pravac, lomi
se. Ova pojava se naziva refrakcija.
Pri prolazu iz optički redje sredine u gušću svetlosni zrak se prelama ka normali
nad tačkom upada.
Pri prolazu iz gušće sredine u ređu svetlosni zrak se prelama od normale nad
tačkom upada.
Upadni zrak, prelomljeni zrak i normala nad tačkom upada nalaze se u jednoj
ravni. Optička gustina se izražava u indeksu refrakcije. Ukoliko materijal više
usporava brzinu kretanja svetlosti utoliko ima veći indeks prelamanja.
Zraci kraćih talasnih dužina se više prelamaju od dužih talasnih dužina. Odnosno,
zraci plave svetlosti se više prelamaju od zraka crvene svetlosti. Ovaj fenomen se
naziva hromatska disperzija.
Svetlosni zrak nailazeći na površinu koja deli dve sredine različite optičke gustine
delimično se reflektuje, a delimično refraktuje.

11
DIFUZIJA

Površine predmeta nikad nisu idealno gletke, usled toga se zraci svetlosti koji na
te površine padaju, nepravilno reflektuju, difuzuju. Struktura površine i njene
neravnine odbijaju svetlosne zrake u raznim pravcima.
Difuzija nastaje i pri prolasku svetlosnih zraka kroz materijale koji nisu potpuno
providni, pa svetlost raspršuju kao što je to slučaj sa mat staklom.
Difuzija je uslov vidljivosti predmeta.

PLAVO NEBO

Zašto je nebo plavo?

U atmosferi ima sitnih delića vode i čvrstih tela čija veličina može biti manja od
0,3 mikrona. Od njih se svetlost difuzno odbija, naročito se rasturaju zraci malih
talasnih dužina iz plavog dela spektra, dok zraci crvene i žute boje obilaze te
deliće, jer su njihove talasne dužine manje od veličine zrnca.
Tako kompleks ovih zraka daje utisak plave boje neba.

SVETLOST KOJA DOPIRE KROZ PROZOR

Kad se fotografiše određeni prizor u sobi sa svetlošću koja dopire kroz prozor,
najčešće to nije direktna sunčeva svetlost. Tada se dešava da su fotografije sa cian
ili pavom dominantnom bojom, jer snimak nije napravljen sa svetlošću čija je
temperatura 5500K koliko je napolju na direktnoj sunčevoj svetlosti.
Svetlost koja ulazi kroz prozor je deo osvetljenog neba koje je nisko, blizu
horizonta, a daleko od sunca. To su ustvari čestice u atmosferi koje difuju svetlost
pristiglu od sunca. Tako do sobe dolaze najviše zraci sa niskom talasnom
dužinom.

12
CRVENO NEBO

Kada je sunce blizu horizonta, prilikom izlaska ili zalaska, zraci prolaze duži put
do nas kroz prizemne slojeve atmosfere nego u ostalim delovima dana.
U prizemnom sloju vazduha ima više prašine, dima, magle nego u sloju iznad, na
tim sitnim česticama dolazi do rasipanja svetlosti i difuzije.
Pošto su se plavi zraci rasuli, do nas dolaze većinom zraci sa velikom talasnom
dužinom, crveni i žuti.

PRIZME

Prizma je providno telo čije se dve ravni seku pod uglom i sa trećom čine prizmu.
Ugao pod kojim će se prelomiti svetlost pri prolazu kroz prizmu, zavisi od ugla
strana prizme, a i takođe od indeksa prelamanja materijala od kojeg je prizma
napravljena. Po zakonima refrakcije više se prelamaju zraci svetlosti kraćih
talasnih dužina plavi i ljubičasti, a manje dužih talasnih dužina crveni i žuti. Usled
toga snop svetlosnih zraka koji na optičku prizmu naiđe kao kompleksna bela
svetlost iz prizme izađe razložen na sedam spektralnih boja.
Proces razlaganja složene bele svetlosti na sastavne boje naziva se disperzija
svetlosti. Ovu pojavu je prvi zapazio Njutn 1672. godine. Dokazao je da se
sunčeva svetlost može razložiti na boje, a te boje su povezane različitim talasnim
dužinama. Talasni opseg vidljive svetlosti podeljen je na sedam oblasti, odnosno
sedam boja.
Ljubičasta 400-440 milimikrona
Plava 440-495 milimikrona
Zelena 495-570 milimikrona
Žuta 570-590 milimikrona
Narandžasta 590-640 milimikrona
Crvena 640-750 milimikrona

13
SOČIVA

Sočivo je optičko telo čije su površine sferične ili je jedna sferična, a druga ravna.
Sabirna, pozitivna sočiva imaju tanje ivice nego sredinu, pa se zraci svetlosti koje
oni prelamaju sabiraju prema osi sočiva, odnosno postaju konvergentni.
Rasipna, negativna sočiva imaju deblje ivice nego sredinu, pa se zraci svetlosti
koje oni prelamaju savijaju od ose sočiva, postaju divergentni, rasuti.

14
 OBJEKTIV

Objektiv je vitalni deo foto aparata. Od objektiva zavisi kvalitet slike, oštrina,
perspektiva i količina svetla.
Objektivi su skup više oblika i vrsta sočiva spojenih u jedan optički sistem koji
imaju za cilj da na foto zapisu stvore sto oštriju i pravilniju sliku.
Svaki objektiv ima mogućnost regulisanja (otvaranjem i zatvaranjem) otvora kroz
koji prolazi svetlost na putu do senzora.

DIJAFRAGMA-BLENDA

Objektivi imaju ugrađenu irisnu dijafragmu-blendu. To je prstenasti uređaj

smešten između stakala objektiva, koji pomoću tankih metalnih listića može da
koncentrično smanjuje i povećava otvor objektiva.
Dijafragma je uvek smeštena u optičkoj sredini objektiva, tako da njegove
sastavne delove, sočiva deli na dve grupe, prednju i zadnju.
Dijafragma je sastavni deo objektiva, na kome su ugrađeni podeoci kojima se
izražava vrednost dijafragme.

15
Dijafragma svojim otvorom sužava ili proširuje snop svetlosnih zraka koji prolazi
kroz objektiv, i osvetljavaju negativsku emulziju i foto ćeliju.
Što je više otvoren, prolazi više svetla i obrnuto. Otvor blende se izražava f-
brojem i on je odnos žižne daljine objektiva i veličine otvora objektiva. Neobično
je da što je f broj manji, to je otvor veći. U tehničkom smislu, ona se sastoji od
tankih metalnih listića koji se otvaraju i zatvaraju u veći ili manji krug. Osim što
kontroliše količinu svetlosti, ona reguliše i ugao pod kojim svetlost iz objektiva
upada na senzor (kod analognih aparata-film). Kada je blenda više otvorena, ona
na senzor pada pod širim uglom, a pod oštrijim, kada je blenda manja.
Minimalna fokusna distanca je najmanja razdaljina od objektiva do objekta
fotografisanja sa koje on može biti izoštren, odnosno, u fokusu. Ona je izražena u
specifikaciji svakog objektiva, i varira u zavisnosti od tipa.

16
HROMATSKE ABERACIJE

Kod ne korigovanog objektiva postoje dve osnovne grupe aberacija, grešaka u

stvaranju slike; hromatska, koja se manifestuje pri upotrebi složene svetlosti, i
sferna koja je posledica oblika sočiva i njegove debljine.
Hromatske aberacije su posledica dispezije-razlaganja svetlosti. Zraci svetla pri
prolasku kroz sočivo ponašaju se kao i kod prelamanja kroz prizmu, prelamaju se
i razlažu. Kad objektiv nije korigovan na hromatsku aberaciju svaka boja bele
kompleksne svetolosti ima svoju žižu i žižnu daljinu.

SFERNE ABERACIJE

Sferne aberacije nastaju usled toga što sočivo ima sveričan oblik i debljinu pa se
svi zraci koji paralelno dolaze ne prelamaju pod istim uslovima, te se prema tome
ne stiču u jednoj tački-žiži.
Sferna aberacija nije jedna nego ih ima više. U sferne aberacije spadaju aberacije
kosih zraka, aberacija žiže, aberacija veličine, koma, asigmatizam, distorzija.
Otklanjaju se kombinovanjem više sočiva raznih oblika sabirnih i rasipnih, u
jedan objektiv.

17
SAVREMENI OBJEKTIVI

Za svaki prizor koji snima, fotograf prvo bira objektiv u zavisnosti od određene
situacije. Objektivi koje koristimo su: širokougaoni, standardni/normalni,
teleobjektiv, makro objektiv (zoom objektiv).

Širokougaoni objektivi stvaraju fotografiju široko zahvaćenog ugla koja je na

svojim rubovima delimično, manje ili više izobličena. Ovakvi objektivi imaju
veliku dubinsku oštrinu pa su kadrovi najvećim delom u fokusu.

Standardnim ili normalnim objektivima snimaju se prizori u kojima želimo imati

utisak kao da smo na mestu koje fotografišemo, a perspektiva se ne menja na
rubovima.

Teleobjektiv ima uzak ugao snimanja i jako približava predmete koji se

fotografišu. Teleobjektivom izrazito izdvajamo snimani predmet od pozadine.
Imaju plitko polje oštrine pa je često samo jedan manji deo fotografije u fokusu.

Makro-objektiv (zoom objektiv) služi za približavanje predmetu snimanja pa

pomoću njega možemo snimiti izrazito male predmete. Ima vrlo plitko polje
dubinske oštrine pa pomoću njega lako odvajamo predmet snimanja od pozadine.

OŠTRINA

Kod foto aparata izoštravanje se vrši odmicanjem ili primicanjem objektiva od i

do filma, ili foto senzora.
Oštro reprodukovana slika je ona koja daje objektiv na filmu na taj način što se
zraci koji polaze od predmeta koji se snima, po prolazu kroz objektiv, presecaju
u onoj ravni u kojoj je film.

18
DUBINSKA OŠTRINA

Veličina prostora dubinske oštrine zavisi od otvora dijafragme, od žižne daljine

objektiva, i od udaljenosti aparata od predmeta koji se snima. Iz ovoga proizilazi
pravilo da je prostor dubinske oštrine utoliko manji ukoliko je otvor objektiva veći
i obrnuto.
Što se tiče žižne daljine prostor dubinske oštrine je utoliko manji ukoliko je žižna
daljina objektiva veća, i obrnuto.
Prostor dubinske oštrine je utoliko manji ukoliko je objektiv izoštren na manje
rastojanje, i obrnuto.

19
 KAMERA / FORMATI

U zavisnosti od veličine fotosenzitivnog materijala, različiti sistemi kamera

podeljeni su u tri grupe: velike, srednje i male formate. Što je veća fizička veličina
fotografskog materijala, to je veći detalj i tehnički kvalitet slike.

VELIKI FORMAT

Kamere velikog formata su kamere koje snimaju negative formata 6x9; 9x12;
13x18; 18x24cm i veće. Kamera velikog formata sastoji se od dva zida povezana
mehom, slično harmonici. Na prednjem zidu je objektiv, spojen sa zatvaračem.
Zadnji zid je okvir sa matiranim staklom. Neposredno pre snimanja u kameru se
stavlja kaseta sa listom filma.

Ovo su uglavnom studio kamere sa mehom, kojima se snimaju pojedinačni

negativi na ploče i sečene filmove. Istorijski, veliki format je najstariji od svih
fotografskih formata. Staromodni glomazni fotoaparati velikog formata i dalje se
aktivno koriste od strane fotografa koji teže beskompromisnom kvalitetu slike.
Fotoaparati velikog formata su potpuno lišeni bilo kakve automatizacije i stoga
zahtevaju određene veštine fotografa. Zbog svoje veličine i težine, nisu praktični
za rad na terenu.

20
SREDNJI FORMAT

Kamere srednjeg formata su uvek refleksne. Ovim kamerama se snima na rol

filmu na kome se nalazi po 12 snimaka formata 6x6cm. Dve osnovne grupe
kamera ovog formata su dvooka refleksna i jednooka refleksna kamera, ili
direktna refleksna kamera.
Fotoaparati srednjeg formata su kompromis između velikog formata (kvaliteta
slike) i malog formata (lakše upotrebljivosti).

MALI FORMAT

Fotoaparati malog formata su najpopularniji zbog svoje kompaktnosti i visokog

nivoa automatizacije. Ova kametra je jako pogodna za snimanje živih objekata i
pokretnih scena.

Film tipa 135 ima širinu od 35 mm sa perforacijom. Širina radne površine je 24

mm. Snimci su postavljeni horizontalno, a veličina jednog je 36 x 24 mm. Film
od 35 mm može imati 36, 24 ili 12 snimaka.. Pokazalo se da su neophodni za
profesionalno snimanje sporta i divljih životinja, u amaterskom okruženju to je
često jedini format koji se koristi. Mali format se odlikuje velikom raznolikošću
kamera, izmenjive optike i drugih dodataka, zbog laganijeg i manjeg formata,
praktičan je za korišćenje.

21
 FOTOGRAFSKA EMULZIJA

Fotografska emulzija u analognoj fotografiji je ravnomeran sloj želatina koji

sadrži u sebi vrlo fino raspoređene čestice halogene srebrne soli.
Ovaj sloj pod uticajem svetlosti daje latentnu sliku koja se posredstvom razvijača
pojavi kao vidljiva negativna ili pozitivna slika.

FILTRI (FILTERI)

U cilju korekcije reagovanja emulzije na atmosferu, ili postizanje efekata u

reprodukciji boja, u fotografiji se koriste filtri.
Filtri su poluprovidna tela, ekrani od obojenog stakla ili želatinske folije koje se
stavljaju ispred objektiva, i propuštaju samo jedan deo kompleksne bele svetlosti,
dok drugi više ili manje upijaju zavisno od svoje gustine i obojenosti.
Boja filtra odgovara onoj boji koju oni propuštaju, a komplementarna je boji koju
upijaju.
Žuti filter bez zadržavanja propušta žute svetlosne zrake, a upija plave i ljubičaste.
Crveni filter upija zelene, plavi žute...

22
EKSPOZICIJA

Za stvaranje dobre fotografije, dva faktora su od presudnog značaja; osvetljenost

objekta koji snimamo i dužina dejstva svetla na foto emulziju (analogna
fotografija) ili foto ćeliju (digitalna fotografija). Nedovoljna količina svetla daće
tamnu, podeksponiranu sliku, a prekomerna količina, preeksponiranu, previše
svetlu sliku.

U rasponu od noćnih snimaka sa vrlo oskudnim svetlom, do otvorenih pejsaža na

snegu ili vodenim površinama, uobčajena trajanja kreću se u rasponu od 1/500 do
nekih 1/15 sekunde. Objektivima normalne žižne daljine moguće je snimati "iz
ruke" s ekspozicijama do 1/60. Duže ekspozicije "iz ruke" uzrokuju neoštinu zbog
pomeranja i vibracija kamere, pa se takvi snimci moraju snimati sa stativa,
eventualno uz daljinsko aktiviranje okidača.

23
 RAZVIJANJE (FOTO PROCES)

U analognoj fotografiji ekponiranjem foto emulzije nastaje apsorpcija svetlosti pri

čemu u zrncima srebro bromida osetljivim na svetlost nastaje latentna slika i
počinje proces stvaranja fotografske slike.
Razvijanja latentne slike se može definisati kao oksidoreduktivni proces. Razvijač
redukuje najpre zrnca srebro bromida koja su bila osvetljena, a tek potom ona koja
nisu. Kod razvijanja negativa, proces traje u zavisnosti od vrste filma od,
određenog standarda proizođača, i hemije koju koristimo, najčešće 5-10 minuta.
Razvijač mora potpuno razviti sva osvetljena zrnca srebro bromida u emulziji,
pre nego se počnu redukovati zrnca koja nisu bila osvetljena.
Kod razvijanja foto papira, proces u laboratorijskim uslovima traje uvek 2 minuta.
Najčešći sastav razvijača je (D76) metol, sulfit, hidrohinon, boraks i voda.

FIKSIRANJE( FOTO PROCES)

Posle razvijanja u emulziji se nalaze zrnca srebra koja formiraju negativnu

odnosno pozitivnu sliku, a uz njih zrnca srebro bromida koja nisu bila osvetljena
pa prema tome ni razvijena.
Fiksiranje je proces u kome se zrnca srebro bromida koja nisu osvetljena i
razvijena otklanjaju, tako da u želatinu filma ostanu samo zrnca srebra koja
formiraju sliku. Prilikom fiksiriranja emulzija se podvrgava procesu pomoću koga
halogenidi srebra postanu rastvorljivi u vodi i na taj se način otklone iz emulzije.
Sastav fiksira je natrijum-tiosulfat, kalimetabisulfit i voda.

24
LITERATURA:

Elementarna tehnika fotografije - Dragoljub Kažić, Univerzitet umetnosti u

Beogradu
Fotografija - Dragan Petrović, Beograd
Sve o fotografiji i fotografisanju - John Hedgecoe, Mladost, Zagreb

25