Бановина Хрватска

Закон о називу и подели Краљевине на управна подручја из октобра 1929.

године јасно је одредио оно што му и само име каже: држава је добила ново
име - Краљевина Југославија, а целокупна територија административно је
подељена на девет бановина: Приморску, Дравску, Савску, Врбаску, Дринску,
Зетску, Дунавску, Моравску и Вардарску. Читав циљ настајања ових јединица
био је превазилажење историјских и покрајинских посебности држава. Време је
пролазило, а незадовољство личним режимом краља Александра све више је
расло. Хрватски национализам у овом тренутку је цветао. У емиграцији
формиран је усташки покрет чији је главни циљ био стварање самосталне
хрватске државе.
Након смене Милана Стојадиновића са места председника владе и довођења
Драгише Цветковића фебруара 1939. године отворене су нове могућности за
преговоре са хрватском опозицијом по питању уставног и правног преуређења
земље. Кнез Павле Карађорђевић омогућио је састанке са тадашњим
председником Хрватске сељачке странке Владком Мачеком. Преговори су
трајали од априла до августа 1939. године. Чланови српског политичког
опозиционог друштва нису били задовољни што је Цветковић пристао на ову
врсту преговора јер је издвајање “хрватског питања” из контекста опште
демократизације земље и целовитог решавања уставно-правних питања било
крајње супротно њиховим политичким ставовима. Преговори су завршени
доношењем споразума Цветковић-Мачек 26. августа 1939. године који је био
“зелено светло” за стварање нове бановине. Истог дана донешена је Уредба о
Бановини Хрватској те је тако Бановина хрватска законски озваничена. У њен
састав улазиле су дотадашња Савска и Приморска бановина; Дервента и
Градачац из Врбаске бановине; Травник, Фојница и Брчко из Дринске бановине;
Дубровник из Зетске бановине, као и Шид и Илок из Дунавске бановине. У њена
овлашћења и надлежности пренесена је самостална економија (пољопривреда,
трговина, индустрија, грађевина, шуме, рудници), социјална политика и
народно здравље, физичко васпитање, послови правде, просвете и унутрашња
управа, суштински већина послова осим спољне политике тј. војних послова,
саобраћаја и државне безбедности. Финансијску самосталност још увек нису
добили. Ослањали су се на своје аутономне приходе. Законодавну власт на
територији бановине водили су заједно краљ и Сабор. Сабор је био врховно
законодавно и представничко тело у пословима из овлашћења бановине.
Извршну власт обављао је бан у име краља. Титулу бана додељивао је сам
краљ, а први бан Бановине Хрватске био је Иван Шубашић.
Хрвати су одлуку о стварању Бановине Хрватске дочекали са одушевљењем.
Након укидања централизма ово је био први корак ка федеративном уређењу
и, можда једног дана, самосталој хрватској држави. На проблем наилазили су
сви остали. Највише таквих је било Срба који су живели на простору Хрватске
Бановине који су одмах тражили аутономију и издвајање њихових срезова из
бановине. Српска православна црква, српски политичари као и Српски културни
клуб (СКК) нису подржавали хрватску аутономију и сматрали су да се Хрватима
превише попустило. Усташе, као и други Хрвати националисти, нису били
задовољни решењем. Границе хрватске државе они су видели до Земуна, уз
реку Дрину све до Боке Которске.
Споразумом Цветковић-Мачек отворен је низ нових проблема за које није било
адекватних решења. Један од њих био је и питање БиХ. Истакнути левичари у
БиХ и млади босанско-херцеговачки студенти тражили су аутономију која би
природно дошла након стварања словенске аутономне бановине. Део српских
политичара видео је прилику да БиХ уђе у састав српских земаља. Усташе и
хрватски националисти босанско-херцеговачке муслимане сматрали су делом
хрватског народа те су итекако желели да БиХ уђе у састав хрватске државе.
Краљевина Југославија покушавала је дуго да се држи ван рата који је увелико
захватио Европу. Након приступања Тројном пакту 25. марта 1941. године, уз
помоћ западних обавештајних служби, извршен је пуч. Влада Цветковић-Мачек
је смењена, а краљ Петар II Карађорђевић замењује регента Павла. Међутим,
рат је дошао. Стална политичка и социјална криза у држави довела је до њеног
распада, те целокупна влада и краљ беже у емиграцију. Владко Мачек одбија
да преузме власт у бановини јер сматра да ће Централне силе изгубити рат те
не жели да “иде у пропаст”. Зато уз подршку нацистичке Немачке и фашистичке
Италије нову власт оформљују усташе и стварају Независну државу Хрватску
10. априла 1941. године. Нова хрватска држава обухватала је све просторе које
су усташе прижељкивале при стварању Бановине Хрватске.
Закључак: Хрватско питање било је на трпези већ дуго времена. Слично као и
Срби под Османлијама, и Хрвати су били под утицајем Аустроугарске дуго
времена. Након Лондонске конвенције и идеје о Великој Србији, Хрватима је
једина паметна опција била удруживање са осталим Југословенима у
заједничку државу. За њих ово је био посао, јер никада није нестала идеја о
самосталној држави. Иако им је у једном тренутку понуђено одступање из
заједничке државе, они су одбили јер своју будућу државу нису видели без
Далмације и Славоније. Бановина Хрватска био је први корак ка таквој држави
јер су успели да добију право на сопствену управу унутар бановине. Појава
рата само је убрзао тај процес. Међутим, као продукт донео је не баш тако
идеалну државу НДХ.
Рату се нико није надао. Ни Хрвати ни Срби нису желели у њему да учествују.
Верујем да није дошло до рата да не би дошло ни до стварања НДХ, али да
хрватско питање и те како не би тек тако нестало. Самим тим што су гурали
идеју хрватске државе, Хрвати су негирали постојање државе народа са три
имена. Временом би дошло до отцепљења. Имамо жив доказ да је тако, јер и
након стварања СФРЈ, где је Хрватска добила звање републике, она и даље
није била задовољна те се на крају и одвојила од остатка Југославије.

Душан Делић IV1